Да ли је Србији место у НАТО-у? (други део)
Нато агресија |
АГРЕСИЈА НАТО – ДЕВЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
РАТ ГЛОБАЛНИХ ЦИЉЕВА
Агресија НАТО на Југославију (Србију) 1999. био је рат на малом географском простору, али са глобалним циљевима. То су:
- Упостављање америчког војног присуства на Балкану
- претварање НАТО из дефанзивног у офанзивни савез
- трансформација НАТО-а од регионалног у глобални савез са циљем учвршћивања униполарног концепта светских односа,
- Стварање преседана ради легализације арбитрарног коришћења силе, без сагласности Савета безбедности УН,
- Успостављање НАТО изнад УН и ОЕБС, ревизија међународног права у складу са самопроглашеним „националним интересима САД“,
- Очување америчке доминације у Европи, ширење НАТО на Исток и војно заокруживање Русије,
- Легализација наметања (извоза) јединственог модела унутрашњег уређења – либералног капитализма и парламентарне демократије - по концепту САД.
Оружана агресија се наставља другим средствима. Десет година после оружане агресије усаглашеним активностима САД/НАТО/ЕУ СР Југославија је разбијена. Косово и Метохија је фебруара 2008. илегално, једнострано одцепљено од Србије. Државне институције као што су војска, дипломатија, полиција, финансијски и банкарски систем су „реформисани“ до укидања, национална економија је уништена пљачкашком приватизацијом, приход потрошен кроз буџдет, октроисан неолиберални концепт а интереси САД и Запада проглашени за приоритете Србије.
Одцепљење Косова и Метохије је дуго припремано. Након разбијања СФР Југославије, логика носилаца стратегије униполарног светског поретка, ширења НАТО-а на Исток и сузбијања растућег незадовољства исламских држава политиком САД на БИ, водила је политици слабљења и разбијања Србије.
Током преговора 1995. у Дејтону о окончању грађанског рата у Босни и Херцеговини амерички предствници су покушавали да отворе и „преговоре“ о Косову и Метохији. Југословенско-српска делегација то није прихватила сматрајући да се ради о унутрашњем питању које је свакако изван договореног оквира дејтонских преговора. Притисци САД да се питање Косова и Метохије интернационализује и да се отворе преговори настављени су касније, нарочито на састанцима Савета за примену мира у БиХ (Берлин, Мадрид).
Тзв. преговори у Рамбујеу, фебруара 1999. лансирани су ради припремања јавности за агресију, као што су тзв. преговори у Бечу, 2006. лансирани ради припремања јавности за проглашење једностраног одцепљења и награђивања албанског сепаратистичког вођства за савезништво терористичке ОВК током агресије НАТО 1999.
Јавности Србије одувек је било јасно да за агресију НАТО 1999. године није било никаквог оправдања. И више од тога - да су се вођства САД и НАТО-а користила методама систематског обмањивања сопствене и светске јавности, како би створила представу о одговорности државног руководства Србије (СРЈ) за „масовно кршење људских права албанског становништва“ и обезбедила разумевање и подршку за агресију. О том методу симболично говоре улога америчког амбасадора Вилиама Волкера у инсценирању „случаја Рачак“ као „масовне ликвидације цивила“ и улога немачког министра одбране у конструкцији „плана потковица“ ради наводног протеривања Албанаца са Косова и Метохије. Уосталом, исти метод обмањивања јавности касније ће бити примењен и у агресији на Ирак (2003.).
Данас, девет година после, и значајном делу америчке и међународне јавности такође је постало јасно да за агресију НАТО против Србије (СРЈ) нису постојали никакви оправдани разлози и да је теза о наводном спречавању «хуманитарне катастрофе» била велика обмана ратне пропаганде САД.
Само неколико месеци по окончању агресије, већ крајем априла 2000. на конференцији НАТО у Братислави званичници САД су потврдили да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера донета током Другог светског рата. Отуда је из стратешких разлога било потребно да се тамо накнадно стационирају америчке снаге». Већ тада је изнет амерички став да САД не умањују важност «легалистичке интерпретације Европљана да се код ширења задатака НАТО изван граница уговорног подручја у рату против Југославије радило само о изузетку, јасно је да се ради о преседану на који се свако може позвати у свако доба и да ће се позивати».
На тој конференцији, којој су присуствовали шефови држава и влада, министри иностраних послова и одбране земаља кандидата за чланство у НАТО-у (Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, Естонија, Летонија и Латвија) представници САД су упознали учеснике са својим стратешким циљем - да се ширењем НАТО-а на Исток «успостави таква просторна ситуација између Балтика и Анадолије (Турска) каква је постојала у време када је Римска империја била на врхунцу своје моћи». Амерички званични представници су ближе образложили улоге које у остваривању тог плана треба да имају Пољска, Румунија, Бугарска и Турска. Што се тиче Србије они су изнели став да «Србију треба трајно држати изван европског развоја». Све ово, као низ других одредница америчке стратегије пажљиво је записано у писму Вилија Вимера , познатог немачког политичара, упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године.
Војна база «Бондстил» код Урошевца, највећа америчка војна база на свету изван САД, говори о начину на који САД исправљају «грешку» генерала Ајзенхауера од пре шест и по деценија. Као што је агресија НАТО 1999. године била корак ка распоређивању америчких војника на Косову и Метохији, тако је и «Бондстил» био први корак ка ширењу мреже америчких војних база према Истоку. Током 2007. перфектуирани су споразуми са Румунијом и Бугарском о отварању по 4 америчке војне базе у свакој од тих земаља. У непосредној близини познате бугарске луке Бургас која ће, по сада расположивим информацијама, бити рачва бар два европска гасовода, САД ће имати две војне базе. Преговори САД у току са са Пољском и Чешком о отварању противракетних база, напори за пријем Украјине и Грузије у чланство и друге активности САД и Алијансе - воде комплетирању плана о «просторној ситуацији» из времена Римске империје. Остаје питање – која је сврха и где је крај војне експанзије САД и НАТО? У сваком случају, тешко је доћи до логичног и прихватљивог објашњења зашто је данас у Европи више америчких војних база него што их је икада било, више него у периоду када је хладни рат био најближи глобалној конфронтацији. Да ли се то може објаснити опасношћу од међународног тероризма? Утолико пре, што данас у Европи не постоји глобални противник ни САД-а ни НАТО-а као што је својевремено био Варшавски пакт и што уместо две различите идеологије и два супротстављена система, данас постоји само једна владајућа идеологија – капиталистичка и један систем – демократски.
ЕУ одговорна за изостајање истине о Космету 1998. и 1999.
У свом писаном сведочењу Хашком трибуналу јуна 2006. британски пуковник, Џон Кросланд, војни аташе Велике Британије у Београду у периоду од 1996. до 1999. износи:
«Међународна заједница је подржавала КЛА/ОВК и они су то знали. Бил Клинтон, Ричард Холбрук, Мадлен Олбрајт су одлучили да дође до промена режима у Србији и да КЛА/ОВК треба да буде једно од оруђа да се то спроведе. Имајући то у виду, све резерве које сам ја, или било ко други, имао против КЛА/УЧК биле су без значаја. Став који је међународна заједница заузела у Рамбујеу 1999. био је усклађен са таквом политиком».
Овде треба подсетити да се КЛА/ОВК све до јуна 1998. година налазила на листи терористичких организација Државног секретаријата САД. А онда, 24. јуна 1998. у Косовском селу Јуник специјални представник америчког председника за Балкан, Ричард Холбрук, срео се са наоружаним вопђама терориста чиме их је де факто «преместио» на листу ослободилачких, партнерских организација.
Други, познати западни дипломата у свом писму упућеном 2007. године садашњем немачком канцелару Ангели Меркел, поводом политике одузимања Косова и Метохије од Србије коју спроводе Запад, Европска унија и сама Немачка, поред осталог, каже:
«Ни у једном извештају (са Космета, прим. аут.) између краја новембра 1998. и евакуације КВМ непосредно пред избијање рата (март 1999) не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима/злочинима који су слични геноциду... Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне и снаге реда показују изванредну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и изнова подвлачен циљ српске администрације – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију.» И даље у истом писму:
«Постојале су велике 'разлике у перцепцији' између онога што су дипломатске мисије јављале својим владама/главним градовима и онога што су ове прослеђивале медијима, односно, јавности. Та неусклађеност може се разумети једино као део припрема рата против Југославије. Јер, није постојало оно што су неуморно тврдили особито медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта 1999. није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које су тамо уследиле биле нелегитимне.
«Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата (агресије НАТО, прим. аут.) свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је истина изостала, а веродостојности међународне заједнице нанета штета».
Оваквим оценама сваки коментар био би сувишан.
Србија прва жртва ширења НАТО
Агресија НАТО, предвођена САД-ом, била је, у ствари, покриће за «накнадно распоређивање америчких војника на територији Србије, односно СР Југославије, из стратешких разлога». Да се НАТО запосли и ојача у складу са «новом стратегијом» усвојеном априла 1999 на Самиту у Вашингтону поводом 50. годишњице оснивања Алијансе. «Американци су испланирали сукоб на Балкану са циљем да одврате Европљане од помисли да НАТО више није потребан» - рекао је Вили Вимер још 2001. у свом интервјуу немачким медијима. Он такође сматра да су САД својом политиком на Балкану, пре свега, подршком Муслиманима у Босни, а потом и Албанцима на Косову и Метохији, настојали да понуде муслиманском свету врсту накнаде због произраелске политике на Блиском Истоку.»Они користе Балкан да надокнаде неуспехе у арапско-израелском сукобу» - каже Вили Вимер. Но, Све то без обзира што је Варшавски пакт као главни супарник нестао са политичке сцене и што ни борба против међународног тероризма не оправдава ширење НАТО-а и милитаризацију Европе који су уследили после агресије на Југославију. Таквом новом политиком НАТО-а финансијски и војно-индустријски комплекс су добили нови замајац. Да ли се он током ових девет година од брзине само загрејао, или и прегрејао, време ће показати. Али америчком интервенционизму започетом 1999. агресијом против Југославије, не иде сјајно – ни у Авганистану, ни у Ираку, Блиском Истоку - ни другде. А, колико информације показују – ни америчким финансијама, ни економији.
И тзв. преговори у Рамбујеу били су организовани у истом смислу – ставити Србију на стуб срама, придобити јавност на Западу против «тврдокорног» и «некооперативног» Слободана Милошевића и обезбедити подршку те исте јавности за оружану интервенцију (агресију) «као једини начин». Србија, је дакле, прва жртва политике ширења НАТО на Исток и претварања НАТО-а у инструмент глобалне доминације САД. Зато познати руски аналитичар међународних односа и публициста Тетјокин, рече недавно у Кијеву на међународној конференцији о ширењу НАТО-а на Исток – «Србија је 1999. године примила војни удар НАТО-а намењен Русији».
Војне акције НАТО-а током агресије биле су превасходно усмерене против цивилних објеката и становништва. Хуманитарне, еколошке, економске и безбедносне последице имају трајни карактер. Број људских жртава агресије је око 3.500, број рањених око 10.000. Три четвртине убијених и рањених су цивили, укључујући старе, пацијенте у болницама и преко 80-торо деце. Број умрлих по окончању агресије до данас од последица агресије, посебно од последица употребе забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетних бомби, далеко је већи. Било би неопходно да се с тим у вези формира државна комисија која би, ослоњена на тимове стручњака, у догледно време утврдила све закаснеле последице агресије по животе и здравље грађана. Комисија Савезне Владе формирана одмах после агресије са задатком да испита и објави свој налаз о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом, убрзо после промена 2000. године практично је престала са радом. Тзв. Демократске власти након октобра 2000. практично су наметнуле «уранијумску тишину» да не би иритирале своје подржаваоце у САД и НАТО-у. Њима је очигледно, важније да и на тај начин исказују своју лојалност агресорским земљама, него да брину о здрављу своје нације и будућих поколења.
Агресија НАTО пакта против Србије (СРЈ) 1999. представља злочин против мира човечности. Она је извршена кршењем Повеље Уједињених нација, многих међународних конвенција и без одобрења Савета безбедности као најважнијег органа за одговорног за очување међународног мира и безбедности. Данас нема дилеме, да је поред стварања услова за ширење НАТО на Исток и излазак на руске границе, циљ агресије против Југославије био да се дестабилизују како европско-руски односи, тако и читав међународни правни поредак изграђен после Другог светског рата и заснован на Повељи Уједињених нација. САД су као једина супер сила јасно показале да не трпе правна ограничеља у спровођењу свог «новог светског поретка». Право и Уједињене нације све више виде као ограничење и препреку.
То је био први рат у Европи после Другог светског рата, први рат НАТО-а изван територија држава чланица. Агресија је извршена кршењем оснивачког акта Алијансе из 1949. године и кршењем устава земаља чланица, укључујући кршење устава САД и Устава Немачке. Без обзира на то, владајућа гарнитура у Немачкој 1999. Герхард Шредер –Јошка Фишерје успела је да прогура кроз Бундестаг прво ратно ангажовање немачких трупа од пропасти нацистичког Хитлеровог режима 1945, што је засебан преседан. Да то постигне покренула је невиђену анти-српску пропаганду у којој је оптужба тадашнјег министра одбране о наводном «плану потковица» Слободана Милошевића, била само једна од многих лажи и конструкција.
САД наоружавају «владу» терориста и криминалаца
САД, НАТО и најутицајније земље Запада током агресије биле су у савезништву са терористичком ОВК/УЧК. Данас, те исте земље које се наводно широм глобуса боре против међународног тероризма и организованог криминала, промовишу озлоглашене терористе и криминалаце у своје партнере и лидере лажне државе. И не само то. Пошто су им под кишобраном НАТО-а поклонили део најстарије државне територије Србије, која се не зове Стара Србија без разлога, сада им јавно обећавају испоруке модерног оружја! Озлоглашеним криминалцима и терористима дају модерна америчка оружја и технику! Да ли је то само апсурд? Ттешко. Најпре ће бити да је то однос према Србији. Не Србији Слободана Милошевића. Србији. Разумеју ли српски лидери о каквом је односу реч? Разумеју ли оцене аналитичара који упозоравају - да се агресија НАТО и САД наставља, да дробљење Србије није завршено?
Позиције САД у вези са Косовом и Метохијом, њихова улога у насилном наметању илегалне независности Покрајине, игнорисање званичних ставова Србије, говоре о многочему. Питање је да ли се ради само о озбиљном дефициту размишљања унапред о последицама, или о прорачунатој политици дестабилизације Србије, Балкана и Европе. Одговорни, бар у Пентагону ако не у Белој кући, свакако да знају - да Космет са преко пола милиона илегалних дугих цеви и арсенала свакојаког оружја, представља највеће складиште илегалног наоружања и убојних средстава у Европи, а вероватно и на планети! Од те чињенице стрепе многе државе на Балкану, укључујући Грчку, на пример, чији је министар за иностране послове још пре три године упозорио да огромна количина илегалног оружја на Косову и Метохији представља озбиљну претњу миру и стабилности Балкана. Од тада, ситуација је постала још гора, јер је у међувремену и знатан део оружја и опреме КФОР-а криминалним путем дошао у руке криминалаца и терориста. На све то, ево, по одлуци Председника Џорџа Буша, стиже ново оружје као дар лажној држави.
Један од команданата терористичке ОВК, Рамуш Харадинај, одговоран за масовна убиства Срба на Космету, недавно је ослобођен одговорности у Хашком трибуналу и то након што је 10-так сведока оптужбе, међу којима и оних «под заштитом», ликвидирано! А он, је нажалост, само један од терориста и ноторних криминалаца у приштинској врхушки којој су САД и НАТО на тацни предали најсветији део српске територије да би створили лажну државу. Трибунал, који је и иначе основан без правног основа у Повељи УН, чином ослобађања од одговорности ноторног терористе и злочинца, сам је себи оспорио легитимитет показујући да му је прави циљ сваљивање свих одговорности на Србију и српски народ. Сличном одлуком Хашког трибунала раније је ослобађен и други командант тзв. ОВК, Хашим Тачи иако и за њега постоје необориви докази о директном учешћу у злочинима над Србима. То су само нове коцкице у мозаику Хашког трибунала као инструмента за спровођење политике САД и НАТО. Његов је основни задатак осуда српског народа и ослобађање сваке одговорности НАТО-а и његових савезника, као што је терористичка ОВК/УЧК, за злочине против грађана Србије.
НАТО чини главнину КФОР-а, међутим Срби на Косову и Метохији нису добили предвиђену заштиту. Неодговорност КФОР-а, односно, НАТО-а посебно је дошла до изражаја током терористичког погрома 17. до 19. марта 2004. године када је већи број Срба био убијен, а више хиљада протерано. НАТО није осигурао безбедно окружење и услове за повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, нити је дозволио враћање контигената Војске и полиције Србије иако је то уговорено Кумановским; споразумом и потврђено резолуцијом СБ УН 1244. Очигледно је да у руководству НАТО-а и владама земаља чланица није постојала, нити данас постоји политичка воља да се спроведе резолуција СБ УН 1244. Та политичка воља не постоји ни од тзв. Демократских промена у Србији октобра 2000. Она је и даље на страни сепаратистичко-терористичке врхушке у Приштини, а не на страни Србије и српског народа. То је очигледно, само је делу српскоког државног руководства тешко да то призна јер је свој опстанак на власти везало за подилажење САД-у, НАТО-у и политичкој бирократији у Брислу. Како другачије разумети тезу која се, у једној или другој форми, пласира од таквих политичара - да независно од решавања питања статуса Косова и Метохије Србија мора наставити (!) досадашње односе и сарадњу са САД, НАТО и ЕУ. Један од војних руководилаца је недавно, ваљда по повратку из посете Пентагону, изјавио да се војна сарадња Србије и САД нормално наставља!
Охладите, господине Рупел
НАТО и ЕУ су подржали тзв. план Мартија Ахтисарија о „надгледаној независности“ који није прихваћен у Савету безбедности УН. Најутицајније чланице НАТО-а и ЕУ признале су лажну независност проглашену у Приштини 17. фебруара 2008. игноришући ставове Србије и рушћи њен суверенитет и територијални интегритет. ЕУ је још 17. децембра 2007. године на највишем нивоу опдлучила да пошаље своју мисију од око 2.000 полицајаца, судија и другог персонала (ЕУЛЕКС), на Косово и Метохију. Лидерима ЕУ било ј добро познато да се Косово и Метохија у резолуцији СБ 1244 третира као део суверене територије Србије, као «суштинска аутономија» унутар Србије. Не обазирући се на то, они чак нису ни консултовали Србију, поготову нису затражили сагласност Србије за тако нешто. Шта у светлости таквих одлука које прејудицирају судбину Србије као државе, значе изјаве појединих европских лидера и високих бирократа из Брисла да они, богзна колико цене Србију, признају њену централну улогу на Балкану, или Западном Балкану, све једно, шта значе обећања ружичастих перспектива на европском путу, тапшања по раменима наших лидера и министара као да су још у пубертету па од тапшања добијају на самопоуздању!
Шта значи недавна изјава словеначког министра Рупела у Вашингтону да «у Србији имамо изборе и с тим у вези још неколико адута»! Чији су то избори, господине председавајући ЕУ - словеначки, бриселски, вашингтонски, или избори у Србији! Говорите о адутима «из рукава» поистовећујући се са вашим наредбодавцима! Нисте ли, ипак, претерали са јавним третирањем Србије као земље под старатељством! Српски интереси нису замена за лечење комплекса малог међу великима. Ваши војаци у српској покрајини Косово и Метохија јавно се хвале да су тамо да би штитили словеначке економске интересе! Пошто сте председавајући ЕУ, да ли то значи признање да се мировне мисије и војне снаге ЕУ јавно трансформишу у снаге за заштиту економских интереса њених чланица? Да ли би то био и смисао ЕУЛЕКС-а? А шта је са циљевима записаним у документима УН, са људским правима Срба и других неалбанаца, са безбедним окружењем и слободним враћањем стотине хиљада Срба? Вероватно сте то оставили да Београд и Приштина накнадно реше у директним преговорима? Само, о томе је Савет безбедности УН другачије одлучио, да се не чека.Србији постоје и њени грађани који су и моћније и вештије од вас прочитали и којима је досадио положај лаковерних понављача!
ЕУЛЕКС ради на црно
На самиту ЕУ 14. децембра 2007. усвојена је политичка одлука да ЕУ упути своју плицијско-правну мисију на Косово и Метохију (ЕУЛЕКС) ради преузимања дужности од мисије Уједињених нација (УНМИК). Циљ ЕУЛЕКС-а би био да надгледа и пружа полицијско-правну помоћ у имплементацији „Плана Ахтисари“ о надгледаној независности. Политичка одлука је донета иако су недостајале две „ситнице“: Савет безбедности УН који је утврдио мандат УНМИК-а (и КФОР-а) својом резолуцијом 1244 од 10. јуна 1999. и под чијим су окриљем вођени преговори о статусу српске Покрајине, није одобрио „План Ахтисаљри“, нити је одлучио да се оконча мандат УНМИК-а, односно, да УНМИК своју надлежност пренесе на било коју другу мисију. Са правног становишта посматрано, одлучивање ЕУ о ангажовању њене мисије на Косову и Метохији, уместо мисије УН, било је, неовлашћено обављање туђих послова“ (negotiorum gestio).
ЕУ је, по свему судећи, рачунала да ће, ако не од Савета безбедности, онда бар од Генералног секретара УН Бан Ки Муна, добити позив за распоређивање ЕУЛЕКС-а, који би иако споран, бар за тренутак послужио као некаква «правна основа» да се ЕУЛЕКС углави, да почне да функционише, а онда би се већ некако то фактичко стање претворило у свршени чин.
Међутим, чак је и тај флуид, привид основа каквог у резолуцији 1244 нема НИ У ТРАГОВИМА, изостао. Неко је, ипак, био «креативнији» па је Бан Ки Муну посаветовао да је и за њега боље да се држи своје улоге и да не узурпира искључиве надлежности Савета безбедности. Тако, резолуција СБ 1244 важи, УНМИК и КФОР раде, како и сами кажу, у складу са том резолуцијом, али се у све то, без основа и било чијег позива, угурава и персонал ЕУЛЕКС-а. Ко му и на основу чега, даје задатке, није јасно. Можда управо та необична и по свему неугодна ситуација у којој се нашао и ЕУЛЕКС и Брисел даје објашњење на питање откуда напрасна «флексибилност» господина Фејта после седнице «управног тела вољних» у Бечу. Господин Фејт, наиме, јавно изражава спремност на преговоре. С ким, о чему? О запошљавању ЕУЛЕКС-а који је «на црно» упао у систем УН? О легализацији «плана Ахтисари», о заобилазном прихватању прокламације Приштине од 17. фебруара, од страане Србије?
ЕУЛЕКС је у ћорсокаку, сличном у којем се нађе уљез на територији ЕУ који без радне визе почиње да ради туђе послове. Зна се ко га шаље, али не и то како може да преузме посао УНМИК-а јер послодавац - Савет безбедности - није разрешио УНМИК од првобитних обавеза, нити је изгледно да ће то у догледно време учинити. Да и не говоримо о томе да УНМИК многе од својих обавеза утврђених у резолуцији СБ УН ни из далека није извршио. Шта бива са тим обавезама уколико би ЕУЛЕКС ступио у «посед» без претходног одобрења и задужења од стране СБ УН?
Процес признавања илегалне државе, са становишта главних спонзора, такође је у ћорсокаку. Од очекиваних 100 држава, дивљу творевину досад је признало 38. То потврђује и већ поменути председавајући Рупел кад каже да су у Вашингтону од њега тражили резолутније деловање према онима који доносе одлуке у вези са Косовом. Тешко да се то односи на Бан Ки Муна где су могућности САД које се према функционерима УН понашају као послодавац сигурно неупоредиво веће од словеначких ако оне уопште постоје. Или се можда нова америчка лекција Рупелу, по оној народној – «ћерку кара, снаји приговара» - односи на друге, на оних 7 чланица ЕУ које нису признале и тешко да ће признати, дивљу САД-НАТО творевину.
Има ли Србија снаге за иницијативе
Јасно је да је илегална декларације Приштине о независности наметнута је силом САД и НАТО. Силом се и одржава. Што се метода тиче, слично се одржава ситуација и у Македонији, као и у Босни и Херцеговини. Уз војну и политичку моћ САД и НАТО, у игру силом и притисцима све више се укључује и Европска унија, иако, засад, више економско-финансијским полугама и игром на карту велике жеђи односних земаља за финансијском помоћи. Но, сви су изгледи да кључне чланице ЕУ све више желе да опонашају САД, па се ускоро може очекивати да и сопственим војним снагама ојачају своју улогу и своје интересе. Већ од 2012 ЕУ треба да има сопствених 60.000 војника у јединицама за брзе интервенције.
Основно је питање могу ли се силом наметнута решења какво је насилно одузимање Косова и Метохије од Србије претворити у стабилна и трајна? Може ли се насилно спречавање српског народа у Републици српској да слободно одлучи о свом праву на самоопредељење одржати као трајна забрана кад се зна да се ни једном народу, народу а не националној мањини, не може трајно одузети природно право на самоопредељење. Ако неко мисли да је то могуће, одна вероватно оцењује да је у стању да све и заувек решава силом. А такве процене историја не потврђује као исправне. Једнако је нереално ако САД, НАТО и ЕУ бирократија рачунају да ће увек бити у стању да тријумфују методом «штапа и шаргарепе», који није ништа друго него неконтролисано пробуђено наслеђе из ере колонијализма и расизм.
Близу је ипак тренутак када ће најпре у Брислу, а потом верујемо још по негде, морати да се схвати да су трајна и стабилна решења могућа само на основу компромиса. То значи, да главни чиниоци у Европи морају почети да уважавају и интересе Србије и српског народа. Ти интереси су нешто суштаствено друго од испразних комплимената који више вређају, него што обмањују, ти интереси не могу да се бркају са буровим облогама на нанете ударце, отету територију и угрожени идентитет - визне олакшице, стипендије, приступни фондови... Србија једноставно, не прихвата трговину Косметом, јер у вредносном систему српског народа за Космет не постоји накнада. Да ли је то, у схватању Солане, Рена, њихових бриселских колега и београдских следбеника одраз изолационизма, конзервативизма или заосталости, то је мало важно. Али, то је чињеница коју ни најамбициознији бриселски педагози не могу изменити.
Ситуација отвара могућности за активније постављање српске политике и дипломатије. Оне су истина ограничене како пропустима и кашњењем до сада тако и чињеницом да се изборна кампања ближи свом врхунцу потискујући у страну све што није директно с тим повезано.
Уместо да сама иде одлучније, селективним, асиметричним потезима према свима који су признали поменуту проикламацију Приштине, наша дипломатија и одређени политичари непотребно се баве објашњавањем зашто је неко од страних фактора урадио ово, или оно. Веома је штетан став који се са државног врха понавља – да НАТО и ЕУ нису државе и да, наводно зато, не могу ни признати нити одбити да признају неку новопрокламовану творевину попут лажне државе Косово. Такве изјаве Србији наносе штету, а веома годе челницима НАТО и бирократији ЕУ јер им користе. Таква објашњења-наклапања нису израз голог формализма и навике да се сопствена јавност «едукује», већ представљају забијање главе у песак и бег од суштине.
Суштина је, господо, да су НАТО и ЕУ кључни механизми за отимање Косова и Метохије од Србије, дакле, за разбијање њеног суверенитета, целовитости и уставног поретка. Без тих механизама ни једна земља, ни група земаља, па чак ни свемоћне САД, не би биле у стању да изведу то што су Србији направили НАТО и ЕУ. Да ли бисте то могли да поновите?
Наша дипломатија такође јавно објашњава да су неке суседне земље биле под снажним притиском САД и да су зато признале дивљу прокламацију Приштине од 17. фебруара. То и ништа томе слично, није посао наше дипломатије јер, треба ли рећи, олакшава позицију оних суседа који су признавањем илегалног чина сецесије нанели директну штету Србији. То, да ли их је и ко притискао, то је њихов проблем. Они су Србији нанели велику штету. Преко тога се не прелази. То се памти. И тачка.
Србија има разлоге да буде обазрива према Фејтовом залагању за преговоре. Можда управо сада Србија треба да обнови и покрене сопствене иницијативе за преговоре. Преговарајући о решавању животних питања Срба и других грађана на Космету који једино Србију признају за своју државу (безбедност, слобода кретања, самоуправа, враћање протераних, везе са Србијом и др.) не сме никако да улети у замку индиректног признавања лажне независности, нити да на било који начин прејудицира питање статуса Покрајине. Паралелно мора инсистирати на настављању преговора о статусу уз поштовање резолуције СБ 1244, Кумановског споразума и незаобилазне улоге СБ УН у свакој наредној фази преговора. Илегалну декларацију Приштине од 17. фебруара 2008. и потоње на њој засноване потезе Србија је поништила ex tunc и ни једним потезом у наредним преговорима са УНМИК-ом не сме ту своју одлуку довести у питање или умањити њен значај. Србија не може на себе примати последице незаконитог и насилничког понашања других, нити да повлађује «саветима» да буде «кооперативна», да покаже смисао за уважавање «реалности» и слично.
Заборавност према према пријатељима, понизност према непријатељима
Искуства говоре да однос Србије, посебно оне званичне и елитистичке, према пријатељима који су своје пријатељство исказивали када је Србији било тешко, није ни приближно онакав какав би требало да буде. Српска елита има склоност да брзо заборавља, умањује значај и потискује у страну чињенице о томе ко је у одсудним историјским периодима подржавао и помагао Србији, а ко јој је наносио зла. То се лако уочава у понашању најважнијих политичких чинилаца, у медијима, спољно-политичким и спољно-еколномским донсима, све до образовања и васпитања младих нараштаја и науке. Док се, на пример, англо-санксонске нације строго држе неписаног правила да је њихов пријатељ увек у праву, српска политичка и интелектуална елита је, чини се, склона да на страни осведочених пријатеља тражи разлоге за удаљивање од њих и за приближавање непријатељима, агресорима, све до понижавања сопственог народа. Тако је било после Првог и Другог светског рата, тако је и после агресије НАТО-а 1999. године до данашњих дана.
Када је реч о односу српске политичке елите према пријатељима, вреди се подсетити да је утицајни лидер Шредеровог СПД-а, Оскар Лафонтен осуђивао припреме и саму агресију НАТО-а, посебно, против уласка Немачке у рат против Југославије и то када је било најтеже 1999, када је било мало званичника влада чланица који су се јавно дистанцирали или успротивили агресији НАТО-а. Лафонтен је, међутим, због неслагања са Шредером, Јошком Фишером и Бундесвером који су у учешћу Немачке у агресији видели шансу да Немачка збаци тесно одело које су јој победницу скројили после Другог светског рата и да на велика врата изађе на светску политичку сцену, жртвовао место министра финансија и поднео оставку на чланство у влади. Касније је напустио и сам СПД и основао Партију левице, заједно са Гизијем, лидером левице из бивше НДР. Ипак, одређени лидери Србије су после октобра 2000. позивали и указивали почасти лидеру агресије Герхарду Шредеру, а не Оскару Лафонтену. Шредсер, наводни левичар, борац за мир и владавину права, срцем и душом био је за напад НАТО-а на Србију. То не само да није сметало појединим српским лидерима да га дочекују, угошћавају и обожавају, већ и да га представљају као свој узор и надахнуће на путу за «европске (моралне) вредности» и «европску опцију». Без алтернатива. А Лафонтен, који је због принципа жртвовао једно од највреднијих места у влади, који је био и остао доследан борац против агресивног концепта НАТО-а, који данас као булдожер осваја политичку сцену Немачке утерујући страх у кости СПД-у и другим партијама, ево, пуних девет година није посетио Србију. Да ли зато што нема ко да га позове, зато што је за укус српске левице и оних који се тако представљају, постао сувише лево оријентисан? Или можда зато, што сам Лафонтен сматра да би у Београду тешко нашао достојне саговорнике? Или је то једноставно због манира савремених београдских лидера да пријатеље предају забораву а да се грле и љубе са онима који су разарали и убијали. Што рече Арчибалд Рајс давне 1928:
«И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима пријаељских народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су ћушиле ногом. Безмало, рекло би се, управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини».
На споменику Арчибалду Рајсу на Топчидеру дуги низ година недостаје више од половине месинганих слова тако да се поруке признања, које су пре много деценија на српском и француском језику исписали наши преци – данас не могу прочитати. То не говори о односу према том осведоченом пријатељу српског народа већ превасходно о нама самима, о вредностима које нас мотивишу у овом времену.
У својој опчињености «евроатлантским интеграцијама» као избављењем и јединој светлој будућности Србије, српска политичка елита је брзо заборављала све пријатеље и српској јавности одговорне за злочине над српским народом представљала као сапсиоце и поуздане ослонце. Ко уопште у српској елити познаје, на пример, адмирала Шмелинга који је 1999. због неслагања са агресијом изгубио место шефа контраобавештајне службе НАТО-а, чин, одликовања, пристојне принадлежности? Или, какав је однос српске интелектуалне елите према великанима европске књижевности као што су Петер Хандке, Патрик Бесон који су разобличавали лажи и злочиначки карактер агресије НАТО-а, који то и данас неуморно чине, бранећи истину, Србију, српски народ, али и основне цивилизацијске вредности без којих ни Европи нема сигурне будућности!
На другој страни шта, на пример, рећи о односу српских лидера, политичке елите, према Хавијеру Солани, бившем генералном секретару НАТО-а, који је дао наређење за почетак бомбардовања Србије (СРЈ) 1999. Солану, слушају, цитирају, њему се клањају, с њим се грле и љубе, њега обожавају као свог анђела чувара. Лидере српског народа који су бранили земљу од агресије и тероризма, на захтев Солане и њему сличних по одговорности за злочине према српском народу, хватају, хапсе и испоручују НАТО-овом суду у Хагу. Истовремено ти исти лидери су повукли тужбу и поништили пресуду српског суда против лидера НАТО и чланица за злочине против српског народа! Не могу да, бар вербално, не признају да је НАТО извршио злочине, али све једно Не пада им на памет да прелажење преко злочина, није само срамно, већ такође злочин.
Активна неутралност и уравнотежена спољна политика
Имајући у видуукупно искуство у протеклој деценији, намеће се потреба преиспитивања политике, посебно спољне, како би она била прилагођена новим сазнањима и усклађена са националним и државним приоритетима. Било би, по нашем мишљењу, потребно размотрити разне иницијативе и предлоге који су, мање или више присутни у нашој јавности, а у том смислу и ове:
1. Да Србија промени досадашње једнострано везивање за САД и НАТО, јер се та политика у протеклих осам година показала као неодговарајућа за остваривање основног државног и националног интереса – очувања Косова и Метохије као интегралног дела Србије. Суоучена са односом САД, НАТО-а и кључних чланица ЕУ према суверенитеу и територијалном интегриету Србије, односно, њиховим формалним признавањем илегалне независности покрајине Косово и Метохија, неопходно је да Србија успостави уравнотежене односе са свим важним међународним чиниоцима. У том смислу, неопходно је да интензивира сарадњу посебно са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, да прихвати политику активне неутралности и да се врати у пуноправно чланство Покрета несврставања као један од његових оснивача. Теза о „бољем животу“ преко блиских односа и ширења сарадње са земљама и организациијама које су подржавале сецесију и признале илегалну независност Приштине супротна је здравом разуму и погубна за Србију.
2. Да замрзне војну сарадњу са НАТО-ом и САД , што поред осталог, значи да успостави мораторијум на даљу примену Споразума о транзиту трупа НАТО кроз Србију (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер) и СОФА споразума (Борис Тадић – Кондолиза Рајс). Војна сарадња између озбиљних држава увек долази природно као круна пријатељства и дубоког међусобног поверења што тешко да може постојати у односима Србије са земљама и организацијама које су признале и подржавају лажну независност Приштине и које обећавају да ће наоружати руководство терористичке ОВК. Наоружати – за које циљеве, против кога?
Покренути преговоре о ратној штети
3. Предложити НАТО-у отпочињање преговора о накнади ратне штете изазване агресијом 1999. и посебно употребом забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне и графитне бомбе. Материјална штета, као што је познато, процењена је на око 100 милијарди америчких долара.
4. С обзиром да резолуција СБ УН 1244 (1999) има трајни значај и да њену важност нико не доводи у питање, потребно је Савету безбедности УН што пре поднети Меморандум са аргументованим оценама које обавезе УНМИК-а и КФОР-а утврђене том резолуцијом и Кумановским споразумом још увек нису извршене и затражити да се те обавезе изврше. Иако су те обавезе јасне, није сувишно подсетити се бар неких:
- успоставити безбедно окружење и слободу кретаања за све
- демилитаризација и разоружање терористичких група и појединаца
- слободан и безбедан повратак свих, укључујући око 270.000 протераних Срба и других неалбанаца
- владавина права, расветљавање судбине убијених, отетих и несталих и извођење пред лице правде одговорних
- враћање договорених контигената војске и полиције Србије у Покрајину ради задужења на граници, царини, обезбеђивања српских споменика духовности и културе и др.
5. Да оснује Документационо истраживачки центар за изучавање узрока, правих циљева и последица агресији НАТО-а против Србије (СРЈ) 1999. Центар би сакупљао, обрађивао и чувао документацију о људским жртвама и другим последицама агресије. Цетнтар би имао библиотеку са књигама и другим публикацијама на српском и страним језицима, видеотеку, фототеку као и другу документациону грађу о агресији НАТО пакта. Све то било би на располагању домаћим и страним истраживачима. Смисао Центра био би меморијално-музеолошки јер би подсећао на последице и доприносио развоју свести о опасностима како се сличне агресије не би понављале у другим деловима света.
Поштовати пријатеље
6. Да се разраде мере и иницијативе у циљу измене досадашњег односа немарности и неодговорности према пријатељима у свету – државама, народима и појединцима. Ако би Србија наставила да више пажње исказује према владама, организацијама и појединцима који су одговорни за људске жртве у Србији, за разарања и понижавање, ако би своје економске, природне и људске ресурсе поклањала онима који су такорећи јуче просипали бомбе и отрове по Србији, шта онда може очекивати од своје будућности! Ако простире црвене тепихе онима који су одговорни за злочине против српског народа, ако непрекидно понавља да су управо њихови политички и морални стандарди «једина алтернатива» за Србију, а истовремено осведочене пријатеље и савезнике држи на дистанци, или у некаквој «резерви» - онда се намеће питање има ли Србија зрело државно вођство и каква је њена будућност у ослонцу на агресоре и отимаче државне територије. Шта значи снисходљив однос и толико повереље наших лидера у Хавијера Солану који је наредио почетак агресије и разарања Србије? Какву је поруку свом народу желело да пренесе државно руководство које је позвало у госте америчке пилоте који су бацали бомбе, осиромашени уранијум и друге отрове по Србији, да ли је то део подизања морала и самопоуздања народа, или то Србији није потребно, већ сервилност, осећање немоћи, самооптуживање! Будућност Србије захтева да почне да прави разлику између пријатеља и оних који то нису. Први корак – да се припреми и објави Књига пријатеља Србије у свету. Београдски форум је спреман да буде носила ц овог пројекта.
7. Да Влада припреми и поднесе Извештај нацији о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО-а 1999. и План за спречавање последица по здравље нације у будућности. Потребно је да се коначно прекине «уранијумска тишина» којом је досадашње државно руководство штитило агресоре, а пре свега, САД које су се пројектилима са осиромашеним уранијумом, уствари, ослобађале опасног отрова са своје територије, користећи га за бомбе коришћене у нападима на Србију и Републику Српску. Мора се изаћи пред јавност и са анализом колико је грађана Србије умрло у протеклих 9 година од последица озрачености осиромашеним уранијумом, колико се повећао број оболелих од рака, леукемије, колико се повећао број новорођенчади са деформацијама које нису биле познате пре агресије НАТО и шта се предузима да се последице спрече у будућности.
8. Поднети тужбе Међународном суду правде против одређених земаља због чина признавања илегалне независности Косова чиме су прекршиле основне норме међународног права и одредбе Повеље Уједињених нација нарушавајући суверенитет и територијални интегритет Србије.
9. Покренути иницијативу за конституисање Групе пријатеља Србије при Уједињеним нацијама у Нјујорку од земаља које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије и које не прихватају илегалну једнострану декларацију о независности Приштине од 17. фебруара 2008. Језгро Групе би могле да чине Русија, Кина, Белорусија, Кипар, Словачка, Казахстан, Сирија, ЈАР, Ангола, Нигерија, Индија, Вијетнам, Индонезија, Куба, Боливија, Венецуела, Бразил. Циљеви групе би били: а) да прошире и учврсте подршку суверенитету и интегритету Србије, б) да подрже иницијативе Србије за настављање суштинских преговора о статусу Косова и Метохије уз поштовање Повеље УН, основних принципа међународног права и резолуције СБ 1244, в) да делују одвраћајуће према евентуалним новим признавањима илегалне независности указивањем на опасности од ефеката «Пандорине кутије» и да охрабрују преиспитивање досада изражених признања у интересу учвршћивања ауторитета међународног права и улоге УН, г) да охрабрују све иницијативе, предлоге и идеје ка преговорном и компромисном решењу. Ово би требало урадити што пре, не чекајући почетак заседања ГС УН у септембру.
10. Да се свестрано сагледа целисходност изласка Србије и Групе земаља пријатеља (спонзора), пред Генералну Скупштину УН у септембру о.г. са предлогом резолуције чија би суштина била захтев да се у решавању свих питања аутономије, самоуправе, људских и права припадника националних мањина морају поштовати основни принципи међународног права, посебно принцип суверенитета и територијалног интегритета свих земаља чланица УН. Полазећи од тога, Генерална скупштина УН треба да позове Савет безбедности да настави своје напоре у изналажењу праведног, компромисног и стабилног решења за питање статуса Косова и Метохије у складу са Повељом УН и важећим одлукама СБ УН, посебно, резолуције 1244 и Војнотехничког споразума. Сличан позив био би упућен странама да, без прејудицирања коначног решења, под окриљем СБ УН, наставе преговоре ради изналажења компромисног, обострано прихватљивог решења.
Зашто Србији није место у НАТО
Из свега што је напред изложено требало би да је јасно да Србија не треба да улази у чланство НАТО-а. На такав закључак несумњиво упућују морални и политички разлози, али и безбедносни и развојни. Разлози против уласка Србије у НАТО могли би се изразити и на следећи начин:
а) НАТО је одговоран за агресију и злочине против мира и човечности почињене 1999. на тлу Србије, за преко 3.500 убијених и око 10.000 рањених, за употребу забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, за трајно загађење природне околине и угрожавање здравља многих генерација, као и за огромна разарања материјалних добара од око 100 милијарди америчких долара. НАТО ничим није показао осећање сопствене одговорности нити спремности да надокнади бар материјална разарања Србије и д отклони последице коришћења забрањених оружја.
б) НАТО преко КФОР-а већ девет година држи под окупацијом Косово и Метохију а још увек није извршио обавезу гарантовања безбедног окружења за све грађане, обавезу разоружавања терористичких група и појединаца, обавезу стварања услова за слободно и безбедно враћање око 270.000 протераних Срба и других неалбанаца.
в) НАТО је директно одговоран зато што није спречио терористички погром против Срба 17. – 19. марта 2004. што је ималао за последицу велики број изгубљених живота и рањених Срба, етничко чишћење и уништавање још 15 српских цркава и манастира чиме је укупан број уништених српских светиња у периоду од 9 година достигао цифру од 150. НАТО носи одговорност што није спречио тероризам ОВК као европских талибана на Косову и Метохији.
г) НАТО је, супротно резолуцији СБ 1244 спречавао Србију да врши минимум својих уставних надлежности у Покрајини док је истовремено обезбеђивао услове да терористичко-сепаратистичко руководство, у координацији са Вашингтоном и Брислом, припреми илегално проглашење независности. НАТО је посебно спречавао извршење изричите одредбе поменутих докумената о праву Србије на враћање контигената њене војске и полиције у Покрајину ради вршења послова на граници, царини и у обезбеђивању српских споменика културе.
д) Србију нико војно не угрожава да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. Србија нема шта да добије од чланства у НАТО, осим задуживања у недоглед за замену оружја војне технике по стандардима НАТО. А Србија са око 30 милијарди долара садашњег спољног дуга и без нових задуживања, у најскорије време улази у тешку дужничку кризу.
ђ) Од 1999, НАТО је од одбрамбеног прешао у агресивни војни савез за интервенције на читавом глобусу, искључиво у интересу САД, често под лажним изговорима као што су агресија против СРЈ, затим окупација Ирака (2003) која и даље траје. Чланством у НАТО Србија би се обавезала да шаље своје војнике и у агресивне ратове за рачун САД чиме би непотребно изложила младе људе опасности да гину за туђе интересе далеко од своје земље. Истовремено би на себе навукла опсност од одмазде на својој територији, укључујући и тероризам. Србија је мирољубива земља и не треба да се придружује, или учлањава у агресивне војне савезе, већ да се определи за политику активне неутралности.
е) НАТО се шири на Исток, чему се Русија противи видећи у томе угрожавање њених легитимних интереса, укључујући њен сопствени суверенитет и интегритет. За Србију би било неприродно да буде део таквог Савеза. Природно је и морално да поштује пријатељство, савезништво и милионске жртве дате у заједничкој борби српског у руског народа, од борбе за слободу од Отоманске империје до борбе за ослобођење Београда и победе против наци-фашизма у Другом светском рату.
ж) Аргумент да су све друге земље у окружењу већ чланице НАТО, или на путу да то постану не може бити критеријум за Србију јер Србија има дугу традицију ванблоковског и неутралног статуса, што већина других земаља у окружењу нема и што је од свих, једино Србија била жртва агресије НАТО-а. Друге земље у суседству, која мање која више, помагале ту агресију па се, поред осталог, и на тај начин квалификовале за чланство у НАТО-у.
з) Аргумент да су у НАТО-у најбогатије земље Европе и света те би и Србија кроз чланство могла постати богата, с обзиром на напред изложено, нити је убедљив нити је оправдан. Политичари који истичу тај аргуменат злоупотреблјавају беду и сиромаштво у Србији, шире најамнички менталитет и замагљују сопствену неспособност да покрену развој и ојачају међународни углед и положај земље.
< Претходна | Следећа > |
---|