Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.

КО ЈЕ БИО АГРЕСОР

У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.

СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА

САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања датума за отварање преговарачког процеса за пристуапање ЕУ се одрекнемо севера Косова и да распустимо све институције Србије које су опстале на КиМ које су опстале након 1999. год., односно да се север Косова интегрише у систем самопроглашене државе Косова.
Током тих нечувених притисака, уцена и обмана, тзв. међународна заједница је стално тврдила, а наше уцењене и заплашене псеудоелите безпоговорно пирхватале и јавно износиле и тумачиле да смо у рату поражени и на основу тога изгубили право да задржимо КиМ у састав свог државног система. Пистајући на статус поражене стране, ни једна од владајућих гарнитура Србије од 2000. год до данас није имала петље, а богами ни државничке одговорности, да пред Задом као својим ментором затражи да се у живот спроведе било која од тачака или делића Резолуције 1244 који се односе на задржавање суверенитета Србије над КиМ. Изгледа да је свима њима било једино важно да очувају или да задобију наклоност западних центара моћи, па се чини да су желели да се што безболније ратосиљају Космета, али да се то што мање види и јавно прикаже. Лажирани статус Србије као поражене државе у рату био им је веома згодан изговор за бројна издајства која трају ево већ дуже од једне деценије.
Уз ово наметнуто, али и прихваћено становиште да је Србија наводно поражена у рату 1999. год и по тој основи изгубила КиМ, чиме се у ствари амнестира тај велики злочин запада према Србији, сасвим би лепо пристала парафраза оне познате изреке Франскуског маршала Фоша да је поражен свак ( појединац и држава ) оног тренутка када прихвати помисао на пораз.

О свему што напред речено, те и о бројним другим околностима везаним за агресију Запада на Србију, њеним токовима, исходима, последицама и геополитичким и другим импликацијама, надамо се да ће бити нових опсервација у излагањима на Конференцији коју Београдски форум за свет равноправним организује у марту 2014. год., обележавајући на тај начин петнаесту годишњицу од почетка тог новог европског варварства.