Живадин Јовановић:
Разговор са Николом Врзићем, Радио “Спутњик”, 1. мај 2020.
  

„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме  пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић.
„Вашингтон се, ипак, определио за погрешан приступ, покушавајући да оптуживањем Кине скрене пажњу са сопствених проблема – од почетног потцењивања опасности и кашњења са мерама, од неславне прве позиције у свету по броју заражених и преминулих до пораста броја незапослених на преко 25 милиона људи.“

Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини.
Такву подршку, уверен је Живадин Јовановић, не треба ни очекивати, не само због односа европских земаља с Кином већ и зато што је „Трампова администрација до сада већ у великој мери закомпликовала и ослабила трансатлантску осовину, тако да, изузев Велике Британије, нема иоле озбиљније европске државе која би сада стала иза захтева САД за стварање анти-кинеске коалиције. То се видело и на недавном састанку Г7, која није успела да усвоји заједничко саопштење зато што европске чланице ове групе нису прихватиле амерички захтев да се Ковид-19 назове кинеским вирусом.“

У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“.

“Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић.
На другој страни, логично би дошло до даљег јачања стратешког партнерства Русије и Кине, до још веће координације њихових стратешких активности.
Економска криза и преокупираност Запада сопственим проблемима упутиће многе земље света, пре свега земље у развоју, на још приснију сарадњу са Кином, посебно у оквиру Иницијативе Појаса и Пута, сматра Јовановић.

Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини.
САД, при свим својим унутрашњим поделама и неизвесностима које је период пандемије даље заоштрио, тешко да ће имати одговоре на глобалне изазове, поготову за конфронтацију са Кином која би се неминовно претворила у глобално погоршање.

Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка.

Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.