Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер

 

Аутор: Живадин Јовановићнедеља

Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу.

Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања
на 16 радника РТС који су страдали у бомбардовању НАТО 1999. године (Фото Танјуг)

У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Наиме, Милошевић и Примаков су се веома добро познавали, један другог су поштовали а низ година су директно водили разговоре како о питањима билатералних односа, тако и о решавању питања Косова и Метохије. Осим тога, првих неколико седмица агресије НАТО-а, Примаков је у име Русије одржавао сталне контакте с премијерима Немачке (Герхардом Шредером), Француске (Лионелом Жоспеном), Британије (Тонијем Блером), Италије (Масимом д’Алемом), као и с представницима администрације САД. Примаков је, дакле, био најпотпуније обавештен руски државник о свему што је значајно у вези с питањем Косова и Метохије. Није помогло. Американци нису желели Примакова него Черномирдина, а Јељцин је држао до мишљења Американаца.

Черномирдин је, с једне стране, водио разговоре с представницима америчке администрације, пре свега, с потпредседником Алом Гором и замеником државног секретара Строубом Талботом, с Мартијем Ахтисаријем, који је имао својство представника ГС УН и ЕУ, и с лидерима важнијих земаља Запада, а, с друге стране, с председником Слободаном Милошевићем. Током агресије, Черномирдин је четири пута посетио Београд и водио разговоре с Милошевићем. Тим разговорима су присуствовали Милан Милутиновић, председник Србије, Никола Шаиновић, потпредседник савезне владе, Живадин Јовановић, СМИП и други.

После више рунди преговора уз посредовање, 2. јуна 1999, У Београд су допутовали Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин. Они су Слободану Милошевићу уручили текст документа о окончању рата. Током разговора у Белом двору у Београду југословенска страна је настојала да се у текст документа унесу одређене измене у циљу већег уважавања интереса Србије и Југославије, али без резултата. На питање које сам упутио Черономирдину зашто се текст позива на примену главе 7 а не 6 Повеље УН, како је договорено у претходним рундама преговора, Марти Ахтисари је, театрално пребацујући руку преко рамена Черномирдина, одговорио: „Зато што смо се ја и мој брат Черномирдин тако договорили.” Наредног дана, 3. јуна 1999, докуменат је прихватила Народна скупштина Србије а Ахтисари и Черномирдин су напустили Београд. Бомбардовање је настављено.

Косово и Метохија не сме се третирати као изгубљено јер није изгубљено. Трговина која се нуди тзв. преговарачким поглављем 35, притисци и уцене потврђују да Косово и Метохија и даље припадају Србији. Није реалност само оно што ограничава Србију, њену преговарачку позицију. То је реалност коју нам понављају комесари из Брисела, Вашингтона, Лондона и Берлина

Сутрадан, 4. јуна, на основу документа Ахтисари–Черномирдин, на југословенско-македонској граници отпочели су преговори о постизању Војно-техничког споразума. Ови преговори су трајали су шест дана, од 4. до 9. јуна 1999. Одвијали су се у условима непрекидног бомбардовања земље и, по сведочењу чланова наше делегације, били су изузетно тешки. Због опречних ставова, на моменте су прекидани због потреба консултација једне или друге стране.

У једном од таквих тренутака наша делегација је уручила супротној страни папир следеће садржине:

1. Југословенска страна изјављује да је, у складу са тачком 2 и 10 документа Ахтисари–Черномирдин спремна да започне са повлачењем снага са Косова и Метохије у складу са Планом који је усаглашен на састанку војних представника одржаном 5. јуна 1999. године, између делегација које су предводили генерали Благоје Ковачевић и Мајк Џексон. Почетак повлачења сходно документу Ахтисари–Черномирдин подразумева суспензију бомбардовања.

2. Сва остала питања везана за решавање кризе су, сходно плану М. Ахтисари – В. Черномирдин, у надлежности Савета безбедности УН.

И овај детаљ илуструје не само ток преговора и однос поштовања између преговарачких страна већ и чврст и јасан полазни став југословенско-српске стране да, осим техничких ствари, сва остала питања везана за политичко решавање кризе, у складу с документом Ахтисари–Черномирдин, морају бити у искључивој надлежности Савета безбедности УН те да не могу бити предмет преговора с представницима НАТО-а, односно, КФОР-а. Такав принципијелан став и потреба његовог доследног афирмисања ни до данас нису изгубили свој значај. Напротив. Тај принцип испреговаран, усаглашен и одбрањен у време трајања оружане агресије не може се напуштати или гурати под тепих у време мира и „дилова” ма колики били текући притисци и замке.

Војно-технички споразум, познат као Кумановски споразум, у име југословенско-српске стране потписали су генерал-пуковник ВЈ Светозар Марјановић и генерал-потпуковник полиције Србије Обрад Стевановић, а у име КФОР-а британски генерал-потпуковник Мајк Џексон.

Током преговора Слободан Милошевић је обавио и дужи телефонски разговор с Ахтисаријем. Стицајем околности, тада сам се затекао код Милошевића и сећам се да је током тог разговора инсистирао да Војно-технички споразум ни у чему не може бити неповољнији од онога што је записано у документу од 3. јуна, као и да КФОР, с мандатом УН, мора бити гарант једнаке безбедности свих грађана на Косову и Метохији.

Одмах након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, 9. јуна 1999, увече, свим амбасадама, мисијама и конзулатима СРЈ отпремљена је хитна информација и упутство, са следећим елементима: изјашњава се и

Војно-технички споразум представља конкретизацију дела документа Ахтисари–Черномирдин од 3. јуна 1999. Предвиђа фазно повлачење наших војних и безбедносних снага уз синхронизовано распоређивање безбедносног присуства УН (КФОР). Водили рачуна да не дође до безбедносног вакуума који би терористи искористили за угрожавање грађана на КиМ. Текст је без политичких садржаја које супротна страна настојала да наметне.

– Руководство и Влада СРЈ је остали доследни циљевима одбране земље од агресије и мирном политичком решењу на КиМ.

– Са колосека агресије и разарања НАТО-а, решавање је пренето у ОУН на колосек права и принципа. ОУН преузимају велику одговорност, имају прилику да, после три месеца потпуне суспензије и блокаде, поврате део изгубљеног престижа и поверења.

– ОУН имају посебну одговорност да осигурају безбедност свих грађана на КиМ, да елиминишу тероризам и терористичку ОВК, разбију илузије у могућност остваривања сепаратистичких идеја и пројеката, створе услове за политички процес и преговоре о аутономији на основама поштовања равноправности свих грађана и националних заједница, суверенитета и територијалног интегритета Србије и СРЈ.

– Чврстина и ефикасност наше одбране, јединство снага одбране, народа и руководства задивили су свет. Највећа војна машинерија у историји која је пошла у „хируршку операцију” и „блицкриг” није успела да покори земљу спремну да се брани. Наш народ је морални победник.

– Свет је постао свестан опасности које носи стратегија НАТО-а као светског полицајца.

– Шире разарајући ефекти агресије НАТО-а против суверене европске земље, грубог кршења Повеље ОУН и међународног права уопште, наметања силе изнад закона време ће показати.

– НАТО и снаге иза њега – немају чиме да се похвале, осим обманама, цивилним разарањима и масакрима, криминалним коришћењем пројектила с осиромашеним уранијумом и изазивањем хуманитарне катастрофе у име „заштите људских права”.

– Уместо да „блиц операцијом” „сачувају образ”, пред целим светом су открили ко је разбијач светског правног поретка, носилац хегемонизма и извор глобалне дестабилизације.

– Преузете обавезе наша влада ће доследно извршавати. Од свих других очекујемо исто. Посебно да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије и СРЈ. Отворени смо за сарадњу с другим државама и МО, уз поштовање равноправности.

– Захтевамо и борићемо се за: а) утврђивање одговорности наредбодаваца и извршилаца агресије као злочина против мира и човечности; б) накнаду ратне штете за разорену привреду, инфраструктуру, јавне службе, градове, села и све друго; в) укидање свих санкција и враћање суспендованих чланских права у МО.

– Редослед је: моментална суспензија агресије, окончање агресије (са повлачењем са КиМ) за 11 дана.

– У току је расправа о резолуцији СБ. У изради нацрта резолуције СБ УН нисмо учествовали. Низ одредаба за нас је неповољан, одражава настојања агресора да накнадно оправда (легализује) агресију и злочине. Одражава глобални однос снага, укључујући слабости Русије. Ипак, документом се окончавају агресија, разарања и увећавање људских жртава; решавање проблема статуса Покрајине узима се из руку НАТО-а и ставља у надлежност СБ УН; отвара се могућност боље заштите легитимних интереса земље; потврђује се поштовање суверенитета и територијалног интегритета земље; иде се у сусрет политичком процесу и решењу статуса Покрајине као аутономије и самоуправе, у оквиру Србије, уз гарантовање равноправности свих националних заједница; осуђује се тероризам и утврђује обавеза разоружања терористичке ОВК; предвиђа се враћање контигената наше војске и полиције; отвара се могућност убрзане обнове и реконструкције, како на КиМ тако у целој СРЈ и региону.

– Помињање „Rambouillet Accords” („Споразума из Рамбујеа”) у документу од 3. јуна и у нацрту резолуције СБ управо је једна од илустрација настојања САД и других да покажу како су, тобоже, у праву да пласирају тезу о континуитету својих „мировних” настојања и да оправдају агресију. То се, међутим, односи само на принципе о самоуправи и аутономији, који за нас нису били спорни, а не на папире у целини, посебно не на поглавља II, V и VII. Рамбује је био покушај обезбеђивања алибија за спровођење плана о оружаној агресији.

Шта рећи данас, 20 година после?

Прво, да је Војно-технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер. У међувремену, народи многих земаља су на својој кожи искусили право значење „хуманитарних” интервенција, „права на заштиту” и „демократизације” путем „обојених револуција”. Ера пирамидалног, хијерархијски заснованог светског поретка имала је свој зенит и постепено се, попут слегања тла после вулканске ерупције, ближи крају. У току су најдубље и најсвеобухватније промене светског поретка од окончања Другог светског рата. Изградња новог, мултиполарног светског поретка, заснованог на принципима равноправности, узајамности интереса и веће улоге међународног права, незадрживо крчи пут отварајући простор за демократизацију међународних односа. Отпори западних центара моћи и настојања да се, по сваку цену, очувају привилегије и стари превазиђени односи представљају извор великих опасности. Признавање нових реалности и прихватање партнерства као основе односа великих и малих једини је пут мира, спаса и напретка цивилизације.

Друго, Војно-технички споразум је интегрални део мировног пакета чији су основни делови докуменат Милошевић–Ахтисари–Черномирдин, од 3. јуна и Резолуција Савета безбедности УН 1244, од 10. јуна 1999. Та три документа суштински и формално чине целину и ниједан се не може оцењивати изоловано од других. Поред Устава, за Србију су то једини поуздани и постојани параметри за оријентацију и деловање у условима великих изазова, дубоких промена и пометњи. Они, можда, нису довољни, али излазак Србије на брисани и необележени простор, на коме моћници једног дела света не виде и не признају никога и ништа осим својих огољених егоистичних интереса, било би равно хазардерству. Мудрост и храброст у одбрани права и интереса стечених борбом и великим жртвама претходних генерација искључују сваку једностраност, повремено потцењивање националног карактера, историје или духовности. Морамо бити свесни да величање донација, инвестиција и доброчинстава оних земаља и лидера чија је политика 90-их година нанела огромну штету српском народу – његовим цепањем, сатанизацијом, санкцијама, бомбама и радиоактивним оружјима – није у складу са бригом за очување националног идентитета, достојанства и бољег живота.

Треће, овај мировни пакет је интегрални део система међународног јавног права, има најшири општеобавезујући правни карактер. Императивни карактер резолуције СБ УН 1244 чини овај мировни пакет сегментом највећег правне снаге у хијерархији правних аката па се зато, не може изменити, поништити или умањити било каквим новим правним или политичким актом, осим новом резолуцијом СБ УН истог ранга. Треба подсетити да су у процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО. Дакле, тај мировни пакет представља компромис интереса, али и обавезу свих чинилаца светске заједнице према свима да ће се договорено и потписано поштовати, а не вољу или право било којег ужег дела светске заједнице. По својој генези, садржини и правној хијерархији мировни пакет из јуна 1999. је интегрални део система европске и светске безбедности. Зато, уколико има покушаја његовог игнорисања, заобилажења или омаловажавања то не би прошло без озбиљног угрожавања самог система, о бумеранг ефектима да се и не говори.

Четврто, Србија која је бона фидеѕ испоштовала и извршила све своје обавезе према свим документима из мировног пакета, укључујући и обавезе према Војно-техничком споразуму, има право и моралну обавезу да настави да тражи да и сви други, у доброј вери, изврше своје још увек неизвршене правне обавезе у складу с тим документима, а пре свега: да испоштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије с Косовом и Метохијом као најширом аутономијом у свом саставу (у Споразуму се, поред осталог, наводи да ће КФОР „обезбеђивати одговарајућу контролу граница СРЈ” према Албанији и БЈРМ, чл. 2, тач. под „х”); да испоштују њене међународно признате границе; да прихвате преговоре о враћању делова војске и полиције у покрајину; да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца; да гарантују безбедност свим грађанима у покрајини, укључујући Србе; да гарантују неприкосновеност власништва над имовином Срба, Србије и СПЦ. Уколико то друге стране опструирају, не желе или не прихватају то се не сме разумети као отежавајуће за позицију Србије или као њена обавеза на узмицање већ као апсолутно неприхватљиво понашање. У том случају, Србија треба да размотри које јој друге правне, политичке и дипломатске опције стоје на располагању.

Пето, документа мировног пакета, укључујући и Војно-технички споразум, нису била посебно повољна за Србију. Ипак, ратни и други услови у којима су тим документима заштићени важни интереси Србије, а пре свих суверенитет и територијални интегритет земље, били су далеко тежи него данашњи. Тачно је да Запад и данас користи методе претњи, уцена и обмана. Међутим, ипак, је тешко сагласити се да, данас постоје оправдани разлози за одустајање или одрицање од права и интереса признатих Србији под бомбама НАТО 1999. Данас се и Запад све чешће позива на потребу поштовања правно заснованих међународних односа. Брзина и дубина промена глобалних односа допринеће да се у наредном периоду Запад још чешће позива на међународно право. Не рече ли немачка канцеларка Ангела Меркел прошле среде у Бундестагу да је Г-7 „дефинисана чланицама које поштују међународне законе” („Политика”, 7. јуни 2018)!

Шесто, у одбрани права Србије на Косово и Метохију њен устав, Повеља УН, Завршни документ ОЕБС-а и међународно право су најважнији аргументи и ослонци. Мировни пакет из 1999, посебно резолуција СБ УН 1244 имају незаменљив, трајни значај који у свакој прилици треба афирмисати, не поводити се ни жељама, ни очекивањима па ни било каквим притисцима, с било које стране, за удаљавање и потискивање тих докумената у страну. Та документа се не смеју ни на који начин подредити било каквим новим „правно обавезујућим документима”.

Седмо, Косово и Метохија не сме се третирати као изгубљено јер није иѕгубљено. Трговина која се нуди тзв. преговарачким поглављем 35, притисци и уцене потврђују да Косово и Метохија и даље припадају Србији. Није реалност само оно што ограничава Србију, њену преговарачку позицију. То је реалност коју нам понављају комесари из Брисела, Вашингтона, Лондона и Берлина. За Србију је реалност много шира и комплекснија. Уместо дефетистичких изјава којима се несвесно ојачава позиција и непопустљивост Приштине потребно је више напора и креативности у истраживање праваца за јачање преговарачке позиције Србије. Имамо довољно знања и искустава да бисмо схватили да се чланство у ЕУ користи као полута за изнуђивање непрекидних концесија Србије, да ЕУ није што је била и да њена улога и утицај рапидно опадају. Зато немамо права да се ослањамо ни на какве њене гаранције и обећања. То би нас могло довести до тога да Србија испоручи све и да не добије ништа.

*председник Београдског форума за свет равноправних

 

< Претходна		Следећа >