Као генерација која је стасавала у Београду после већ истoријске 1968. Године имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“.

Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе.

Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац.

У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне  циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље  одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“.

Ранко Р. Спалевић,
- књижевник, издавач