Западне земље и даље живе у илузији да може да се одржи униполарни светски поредак и да светски односи могу да се врате, сматра некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић

Време је да НАТО прекине сву сарадњу са Русијом и да успостави сталне војне базе у близини њених граница, поручио је данас литвански председник Гитанас Науседа са дугоочекиваног Самита Алијансе у Вилњусу.

Безбедносна структура у балтичком региону почела је да се мења након распада СССР-а и затим, недавно, када су Финска и Шведска, јасном жељом да приступе НАТО-у, одбациле своју неутралност и уместо тога прогласиле да су "војно несврстане", што је уже одређење и не укључује политичку сарадњу.

Године 1990. постигнут је усмени договор западних сила и Москве да се НАТО неће ширити на исток након уједињења Немачке. То је био главни услов Кремља, док је управо Немачка била највећи заговорник овог принципа.

Међутим, више од три деценије Запад је игнорисао забринутост Русије за сопствену безбедност, стално понављајући да ширење НАТО-а "није усмерено против Русије" и да "Москва не треба да буде параноична".

Шта би требало да значи изјава литванског лидера и да ли смо пред вратима глобалног сукоба, о којем нас већ дуже време већина светских лидера упозорава?

Запад и даље живи у илузијама да може да се одржи униполарни поредак и да светски односи могу да се врате на старо, каже за РТ Балкан бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, прецизирајући да се ради о једној самообмани, јер је мултиполарност већ део стварности планете и свако онај ко мисли да може да заустави глобалне трендове и развој историје, има проблем са реалношћу.

"Запад не схвата и не прихвата реалност. Тачније, размишљања о даљем ширењу НАТО-а ка руским границама је политика сукоба и политика даље ескалације у глобалним односима, која носи велике опасности, укључујући страх од глобалног конфликта. То је врло опасна, нереална процена и потпуно је јасно да мир и стабилност у Европи и у свету не могу да се деле", сматра наш саговорник.

Додаје да западни савези и земље не могу, наводно због своје бриге за сопствену безбедност, да даље угрожавају безбедност других земаља, у овом случају, безбедност Русије и Белорусије.

"То води ка глобалном сукобу, не само са Русијом или Белорусијом, већ и са Кином, као и са другим земљама које чине већину земаља света. То је политика без икакве перспективе. Доноси нове претње и ново заоштравање глобалних односа у свету", оцењује Јовановић.

Литванија је гласноговорник Америке

Јовановић наводи да, као што је Вилњус, главни град Литваније изабран за Самит НАТО-а по одлуци кључних чланица и у складу са њиховом политиком експанзије на исток, тако и све изјаве и потези, као и ставови Литваније, домаћина овогодишњег Самита, могу да се разумеју само тиме да је Литванија гласноговорник Америке.

"Америка је главнокомандујућa у НАТО, а сви други и Европа у целини су секунданти. То их не оправдава ако не воде рачуна о сопственим интересима, о дугорочним интересима како безбедносним тако и развојним. То је њихова ствар, али то подаништво према Америци угрожава глобални мир и безбедност", прецизира некадашњи дипломата.

Напомиње да се овде непосредно угрожавају Русија, Белорусија и Кина, али посебно глобални мир и безбедност, светски развој, јер таква политика сукоба и ескалације одваја народе и удаљава од курса социјално-економског развоја и решавања економских проблема.

"Заустављање продубљивања глобалног јаза између Севера и Југа, погоршава изгледе за решавање питања глади, питања енергетске, прехрамбене, здравствене и друге безбедности. Идемо ка једној карактеризацији глобалних односа онако како то одговара војно-индустријском комплексу. Неке европске земље, иако у суштини, следе и одржавају ту политику конфронтације и експанзије, коју намећу САД, настоје у томе да нађу мрвицу простора за своје интересе", додао је.

Јовановић је појаснио да пре свега мисли на Велику Британију и Немачку, јер Велика Британија поготово потпуно следи и подржава стратегију САД, као и да учествује у њеном креирању.

Према његовим речима, Немачка као најмоћнија финансијска и привредна сила у Европи покушава да нађе свој интерес у томе и да ово глобално заоштравање користи за обнову своје војне моћи, за милитаризацију и конфронтацију, јер како наводи, Немачка је земља која је на свету издвојила највише новца за наоружавање, док је друга земља Јапан.

"То све говори о тренду милитаризације који извире из геостратегије експанзије САД", наглашава Јовановић.

Самит са одликама изразито антируског духа

Саговорник РТ Балкан истиче да ће се у наредним данима сазнати о чему су разговарали на Самиту НАТО-а у Вилњусу, као и да сасвим сигурно није случајно што се у Литванији одржава самит који има изразито антируски дух и служи ескалацији затегнутости против Русије.

"То је не само погрешна, већ веома опасна политика и она најмање служи интересима Европе, иако Европа чини већину Алијансе. Та политика која се промовише у Вилњусу, значи настављање и ескалацију политике САД глобалне конфронтације са Русијом, Белорусијом и Кином, а самим тим и глобалном већином у свету", наводи Јовановић.

Као дипломата са огромним искуством, Јовановић оцењује да прихватање Шведске у НАТО, затим договор са Турском, одлука о америчкој испоруци кластер бомби и оружја, и многе друге одлуке искључиво су у функцији појачавања учешћа НАТО-а против Русије.

Наш саговорник указује да нема никакве сумње да ће Русија наћи одговоре у складу са својом безбедношћу и интересима и да то може да се тумачи као апсолутна неспремност Запада да тражи глобално и мирно решење у Европи и свету, засновано на равноправности свих земаља на недељивости мира и безбедности и на принципу да један савез, једна земља не може да гради своју безбедност и да брани своје интересе на штету или угрожавање безбедности и интереса других земаља.

"То значи удаљавање од мира и калкулисање са неким дубоко узнемиравајућим циљевима и плановима", сматра Јовановић.

Запад није спреман за мир

Како истиче Јовановић, све изјаве из Литваније и одлуке из Вилњуса говоре о оријентацији глобалног Запада на даљу оружану конфронтацију и ескалацију по принципу силе уз занемаривање основних тековина Другог светског рата, Међународног права и његовог директног кршења, и уз непоштовање Повеље УН.

"Ради се о томе да Западу не смета потпуно урушавање међународног безбедносног и правног поретка, успостављеном на резултатима Другог светског рата".

Некадашњи шеф наше дипломатије наглашава да "Запад уместо да схвати и прихвати нови незаустављив тренд мултиполаризације и да прилагоди своје циљеве уважавањем једнаких права и партнерства са другим земљама, он се и даље руководи мишљу да је могуће војним путем зауставити историјски тренд мултиполаризације" и да је могуће војном силом вратити униполарни светски поредак, успостављен након пада Берлинског зида.

"То није реално нити је на линији интереса човечанства. То су интереси војно-индустријског комплекса претворени у међународну стратегију САД", закључио је Јовановић.

Академик Славенко Терзић оцењује да се налазимо на великом и умногоме судбоносном историјском раскршћу пуном неизвесности.

"Реторика коју чујемо из Вилњуса веома забрињава. Она је изразито агресивна и милитаристичка и понекад имам утисак да се налазимо уочи неког великог светског сукоба као што је то било уочи Првог и Другог светског рата. Веома забрињава тај милитаристички дух и милитаризација целе Европе која почиње да личи на велики војнички логор. Уместо дијалога, сарадње, разговора, враћа се дух диктата који никада не може да води у добром смеру. Бојим се да је Европа свим овим што се дешава далеко отишла од свог класичног идентитета који је био узор многим народима и да ће се тешко вратити на тај пут".

Извор:https://rt.rs/svet/40505-litvanija-vilnjus-samit-nato-rusija-ukrajina/

мерички државни секретар Ентони Блинкен налази се у посети Пекингу, где се данас састао са председником Кине Си Ђинпингом, у тренутку када се кинеско-амерички односи налазе на најнижим гранама у последњих неколико деценија.
"Свету је потребан свеобухватан и стабилан кинеско-амерички однос, а то да ли Кина и Сједињене Државе могу да пронађу заједнички језик имаће утицај на будућност и судбину човечанства", рекао је Си током састанка, пренели су кинески медији.
Блинкен је тако постао први амерички државни секретар који је посетио Кину од 2018. године, што представља период без преседана у савременим односима две водеће економије света.
Примера ради, државна секретарка Хилари Клинтон (2009-2013) је Кину посетила шест, а њен наследник Џон Кери чак девет пута, и то само између 2014. и 2016. године. Односи су значајно погоршани након што је Доналд Трамп дошао у Белу кућу почетком 2017. године, а посета секретара Мајка Помпеа у октобру наредне године завршила се неславно, пошто се он том приликом није ни састао са кинеском председником.

Односи две силе на кратко су на кратко релаксирани након састанка Сија и америчког председника Џозефа Бајдена на Балију прошлог новембра, а било је најављено и да ће Блинкен посетити Пекинг почетком фебруара ове године. Та посета је, ипак, напрасно отказана након инцидента са "кинеским шпијунским балоном" и хистеријом коју је он изазвао у Америци.
"После сусрета Сија и Бајдена на Балију најављено је нормализовање иначе доста узнемирених односа Кине и Америке. Тада је направљен читав програм решавања спорних питања у односима те две земље и појавио се одређени оптимизам да би односи могли да се поправе", каже за РТ Балкан некадашњи министар спољних послова СРЈ и председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић.
"Ипак, изгледа да на америчкој страни није било спремности да се тај план оствари и, уместо попуштања у односима и решавања отворених питања, дошло је до даљег затезања. Пример је посета тадашње председнице Представничког дома америчког Конгреса Ненси Пелоси Тајвану, али и друге посете и потези које је Вашингтон повлачио не уважавајући равноправност Кине, њене безбедносне, политичке и трговинске интересе", наглашава Јовановић.
Самим тим, очекивања од састанка америчког дипломате и водећих кинеских званичника су, благо речено, скромна. Кина је један од кључних носилаца и стубова новог мултиполарног, демократског светског поретка док се САД и даље понашају као глобални хегемон који верује у враћање и одрживост униполарног светског поретка силом, мешањем и претњама. То су веома удаљене позиције које упозоравају посматраће на обазривост и суздржаност у прогнозама – сматра Јовановић.

Након вишемесечних конфронтација по мање-више свим релевантним питањима, од трговине и Тајвана до технолошких инвестиција и сукоба у Украјини, стиче се утисак да се сама чињеница да две водеће светске силе и даље разговарају може сматрати одређеним успехом.
"У поређењу са великом пажњом јавности, очекивања од Блинкенове посете нису била велика, било у САД, Кини или међународном јавном мњењу", прокоментарисао је "Глобал тајмс", гласило блиско Комунистичкој партији Кине. Сличне поруке претходних дана послало је и неколико званичника Стејт департмента, који су покушали да умање значај посете свог шефа.
"Нормално је да ће свака земља имати скромна очекивања након што је САД непрестано потискују", наглашава "Глобал тајмс".

Ипак, простора за ограничени оптимизам има уколико се обе стране буду држале "минималних заједничких интереса", наглашава "Глобал тајмс".
"Иако су односи на најнижој тачки од успостављања дипломатских односа, још увек постоје нека кључна питања око којих се обе стране слажу, иначе Блинкенова посета не би ни била могућа. Та слагања виђена су на састанку лидера Кине и САД на Балију у новембру прошле године, која су уједно и основни путоказ за одржавање стабилности у односима две земље. Захваљујући тим смерницама, две земље су у стању да воде конструктивну комуникацију чак и када су билатералне везе на најнижој тачки", наглашава тај кинески медиј.

За Кину, приоритет у односима са Сједињеним Државама представља укидање трговинских ограничења из ере Доналда Трампа, која Бајденова администрација и даље није укинула, као и питање Тајвана, односно поштовање кинеског суверенитета, територијалног интегритета и принципа "једне Кине".
Водећи кинески дипломата Ванг Ји нагласио је те кинеске приоритете након састанка са Блинкеном, али је искористио шансу да укаже на то да су САД главни кривац за недавне трзавице у односима две земље. Он је нагласио да Вашингтон погрешно тумачи кинеске намере, што доводи до вођења погрешне политике према Пекингу.

Ванг Ји је Сједињене Америчке Државе позвао да "размотре" свој приступ и да заједно са Кином раде на "управљању разликама" како не би дошло до "стратешких незгода".
Сличне поруке послао је и председник Си, који је нагласио да "Кина поштује интересе Сједињених Држава и неће изазвати или покушати да замени Сједињене Државе. На исти начин, Сједињене Државе морају да поштују Кину и да не наносе штету њеним легитимним правима и интересима", додао је Си.
"Ова посета је, у принципу, корак у добром правцу да се обезбеди напредак и попуштање у односима те две суперсиле. Мислим да и међународна заједница очекује да дође до позитивног развоја који би утицао и на глобалне токове, пошто је реч о две водеће економске силе. То би било повољно пошто је тренд глобалних односа има силазну линију", наглашава Јовановић.
Међутим, односи између Кине и САД имају јасне и не претерано високе горње границе, пошто се две силе и даље не слажу око неколико фундаменталних питања, пре свега статуса Тајвана. САД су последњих година интензивирали своје незваничне али изузетно присне односе са тим самоуправним острвом, које власти у Пекингу сматрају делом своје територије.
Тадашња председница Председничког дома Конгреса Ненси Пелоси посетила је Тајпеј прошлог лета, што је била прва посета неког америчког званичника након више од двадесет година, док се њен наследник на тој функцији Кевин Макарти сусрео се са тајванском председницом Цаи Инг-вен у Калифорнији почетком априла. Такође, Бајден је, од када је преузео председничку функцију, више пута нагласио да ће САД бранити Тајван у случају "кинеске агресије".
Ванг је током састанка са Блинкеном нагласио да је Тајван један од "кључних кинеских интереса, око којих неће бити компромиса", док је амерички дипломата новинарима рекао да ће САД наставити да користе дипломатију како би "заштитили интересе и вредности америчког народа". Другим речима, не стиче се утисак да су две стране успеле да пронађу неки заједнички језик када је у питању Тајван.
"Нема промена у ставу око Тајвана, пошто САД и даље сматрају да се он налази под америчким одбрамбеним кишобраном и да ће му слати оружје и бранити га у случају сукоба", наглашава Јовановић.
"САД не показују реализам и разумевање за нове промене и токове у међународним односима. Оне и даље рачунају на могућност своје доминације на планети. С друге стране, Кина је, заједно са Русијом, стуб изградње новог, мултицентричног и демократског међународног поретка који је заснован на принципу суверене једнакости и немешања у унутрашња питања", објашњава наш саговорник.
Турбуленције у односима наставиће да ствара и америчка протекционистичка трговинска политика, као и ограничења на извоз полупроводника и напредне технологије у Кину. Званичници из Пекинга више пута су упозоравали да би такав "трговинско-технолошки рат" могао да има изразито штетне последице по односе две водеће светске економије.

У понедељак, 29. маја 2023. године снаге КФОР-а су у послеподневним часовима разбиле ненасилан скуп грађана који су били окупљени испред општине Звечан. Коришћени су сузавац и шок-бомбе, а тзв. косовска полиција користила је бојеву муницију.

Епилог:

- Повређено 52 грађана српске националности;
- 3 грађана теже је рањено;
- 1 грађанин је био животно угрожен (рањен у леђа из калашњикова од стране косовске полиције);
- Повређен 41 припадник КФОР-а.

Узрок настанка последње кризе на КиМ

- Последња криза на КиМ почела је одржавањем нелегитимних избора 23. априла 2023. године у 4 општине где живи већински српски народ;
- Ситуација је ескалирала након што су на изборима у наведеним општинама изабрани градоначелници из редова албанских политичких партија, без икаквог учешћа српских партија, са свега 3 посто излазности и уз константан притисак Аљбина Куртија, премијера тзв. самопроглашених институција у Приштини;
- Аљбин Курти је дао налог новоизабраним председницима општина да заузму своја нова радна места, упркос изјавама западних земаља да то не чине;
- Ситуација се погоршала након што су специјалне јединице тзв. Косова дошле на север КиМ што је у супротоности са свим досадашњим споразумима и заједно са КФОР-ом стали испред зграда општина где је мирно демонстрирао српски народ.

Осврт на чињенице:

- Број регистрованих расељених и прогнаних лица са Косова и Метохије у другим деловима Србији и региона  чини преко 260.000 хиљада прогнаних лица;
- Од 1999. године до данас потпуно је уништено или оштећено укупно 135 српских цркава и манастира од којих половину чине заштићени споменици културе;
- Од 2006. године, због нестабилне безбедносне ситуације и сталног угрожавања манастири Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија и црква Богородице Љевишке уписани на Листу светске баштине у опасности, на којој се налазе до данашњих дана;
- Међународна организација Европа Ностра сврстала је манастир Високи Дечани на прво место на листи од седам најугроженијих споменика културе у Европи за 2021. годину;
- Од формирања тзв. Владе Аљбина Куртија од 2021. године забележено је више од 300 етнички мотивисаних напада против Срба на северу КИМ;
- Од 2013. године када је потписан Бриселски споразум тзв. косовска администрација одбија да имплементира Заједницу српских општина која представља минимални тражени институционални оквир за за заштиту права Срба на Косову и Метохији.

Извор: Министарство спољних послова
Управа за сарадњу са дијаспором и Србија у региону

Аутор Херман Плоппа

Постављање америчке војне базе у срцу Балкана, постигнут, УЧК је распуштена. Мисија остварена. Сада су екстремисти ОВК примљени у полицију и војску нове квази-државе Косово. Од тада, Срби који су остали на Косову морали су да буду веома опрезни.

На Косову су крајем прошле јесени расписани избори за градоначелнике. На северу Косова и даље постоје заједнице са српском већином. Срби који тамо живе бојкотовали су ове локалне изборе. Излазност бирача у овим регионима је дакле била нешто изнад три одсто. Албанске кандидате који су учествовали на изборима изабрали су њихови сународници, остављајући градоначелницима смешан „легитимитет“ да их је на функције поставило три одсто бирача са правом гласа који желе да заузму градске куће. Ово је сада био случај. Срби у региону нису спремни да прихвате ову апсурдну ситуацију.

Већина суседних земаља Косова то види на исти начин. Није само Србија та која одбија признавање уметничког ентитета Косово по међународном праву. Румунија, Босна и Херцеговина, Словачка и глобални тешкаши као што су Народна Република Кина и Русија такође не желе да имају никакве везе са косовским конструктом. То је пре неколико месеци нагнало канцелара Олафа Шолца и француског председника Емануела Макрона да уцене Србију. План Макрон-Шолц ће Србији омогућити улазак у Европску унију само ако Србија прихвати истовремено признање и интеграцију Косова у мреже Савета Европе, Интерпола, Унеска, Европске уније, УН и евентуално НАТО. Другим речима:

У овом контексту, међутим, све је нејасније ко заправо има интерес за немире на Косову и ко подстиче немире. Уосталом, немири су довели до тога да је западна заједница вредности послала још 700 војника из својих јединица КФОР-а на Косово. Тиме је још јасније ко заправо има реч на Косову. Ово је одавно подвучено од стране надзорне организације у Европској унији. Реч је о комисији за владавину права Европске уније, тзв. Еулексу. Преко две хиљаде полицајаца, управника затвора и цариника из других земаља ЕУ овде живи свој живот. Косовске власти немају право приговора на рад и ткање Еулекса.

Косову су под строгом контролом Међународног монетарног фонда и – немачке Цоммерзбанк! Све респектабилне светске организације су присутне на Косову са јаким кадровима последњих двадесет година. И упркос томе, или можда због тога, организовани криминал овде напредује више него било где другде у Европи. Који се закључци могу извући из овога?

И иако Косово има поприличан број изузетно скупих луксузних аутомобила којима се може дивити, обични људи који би желели да раде поштено живе у сиромаштву које може парирати Бангладешу. Незапосленост осцилира око 50 одсто.

Незапосленост младих у лошим временима достиже 70 одсто. А 34 процента свих људи у овом нарко рају вегетира испод границе сиромаштва. Они који могу да емигрирају у Немачку или друге регионе света. Не само Косово – цео Балкан крвари на суво. Младе жене из југоисточне Европе намамљене су у Немачку занимљивим понудама за посао, да би биле продате у принудну проституцију. Ропство у нашој средини је ред дана. Мушкарци морају да троше своје животе као возачи камиона у централној Европи, усамљени и опустошени у возачкој кабини свог Гигалинера, возећи се од А до Б без друштвених контаката. У немачким борделима за камионџије, тада ће можда поново срести жене из своје домовине.

Да ли вам је сада јасно зашто је на Косову тако непријатно?

Извор: apolut.net

аутор: Жан Брикмон
Објављено 12. јула 2022

С обзиром на разорне ефекте овог рата, прво у Украјини, али и, кроз санкције, на светску економију и ризике од глади које они носе, чини се очигледним да би први задатак сваког дипломате и политичког лидера требало да буде окончање овог рата.

Проблем је у томе што постоје најмање два начина да се размотри како ће се ово завршити и они су непомирљиви.

Први, који је донедавно био став владе САД, који је став украјинске владе, европских Зелених и већине наших медија, јесте да је руска инвазија нелегитимна, ничим изазвана и да се једноставно мора одбити: Украјина мора да поврати сву своју територију, укључујући и Крим (који је припојен Русији од 2014).

Други, који подржавају различити појединци као што су Чомски, Папа, Лула у Бразилу и Кисинџер, јесте да је решење путем преговора неизбежно, што у пракси значи да Украјина одустаје од територија као што су Крим и Донбас и вероватно других региона, као и пристајући на неутралност те земље.

Присталице првог решења обасипају увредама оне другог: љубитеље Путина, прорусе, присталице умирења пред руским фашизмом итд. Али о овом првом решењу можемо поставити бар два питања: да ли је праведно? И да ли је то реално?

Основни проблем са праведношћу овог решења је тај што се претпоставља да су једна Украјина и један украјински народ на удару Русије. Али Украјина, која је постала независна 1991. године распадом СССР-а, није била бивша нација коју је Русија припојила у прошлости. Свакако, постојала је историјска Украјина која је била апсорбована у Руско царство, али оно што је постало независно 1991. била је бивша Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, створена 1922. након Октобарске револуције и која је укључила становништво које говори руски на истоку садашњости. Украјине, а чије мишљење нико није питао. Укључује и територије на западу које су додате Украјини 1939-1945, као и Крим додан 1954. године.

Распад мултинационалних држава као што су СССР или Југославија или чак бивша колонијална царства супротставља се идеји државног суверенитета, укључујући „територијални интегритет“ државе, против идеје права на самоопредељење народа. У време распада Југославије, територијални интегритет ове државе сматран је нелегитимним на Западу, пред тежњом за самосталношћу хрватског и словеначког народа; али су границе хрватске републике тада постале сакросантне у име права на самоопредељење народа, док је у овим границама живео добар број Срба. Они нису прихватили своју нову ситуацију и на крају су силом протерани из Хрватске. Слична ситуација се десила 1999. године са Косовом, које је било део Србије, али чија је већина становништва, Албанаца, желела да се отцепи. Тамо је НАТО преузео на себе да бомбардује Србију 78 дана како би добио фактичку независност Косова, уз протеривање многих неалбанских мањина које тамо живе.

Ако је право на самоопредељење народа свето наспрам територијалног интегритета држава у којима су мањине, зашто онда територијални интегритет република, које су једним делом биле административне целине у распаду мултинационалних држава, одједном постаје сакросантан у лице тежњи мањина које живе у тим републикама?

Руси се често присећају преседана косовског рата: ако је интервенција НАТО-а тамо била легитимна за подршку Косоварима, зашто руска „војна операција“ за заштиту становника Донбаса није легитимна?

Било је много других сукоба исте врсте, и много крвавијих: на пример, подела Британске империје Индије 1948. између Индије и Пакистана, која је у почетку укључивала садашњи Бангладеш (у то време зван Источни Пакистан) који је постао независан После жестоког рата 1971.

Не постоји једноставно решење за ову врсту сукоба. У принципу, може постојати: референдумом на локалном нивоу питати којој држави жели да припада свако становништво. Али ово решење готово нико не прихвата: ако референдум на Криму буде за присаједињење Русији, чији је Крим био део између 1783. и 1954. ауторитарни начин), Запад га проглашава нелегитимним. Ако у остатку Украјине буду одржани и други референдуми, они ће такође бити проглашени нелегитимним.

Оно чему треба да се надамо да бисмо решили ове локалне сукобе је да их стране силе не користе за унапређење својих економских и стратешких интереса. Међутим, САД и Британија су од 2014. године (ако не и раније) у Украјини учиниле управо супротно, прво подстакавши државни удар који је довео до свргавања легално изабраног председника Јануковича, који је морао да побегне да би спасио живот. Овај председник је виђен као проруски оријентисан, а Сједињене Државе и Британија нису биле спремне да прихвате ситуацију. Како је нова власт у Кијеву била не само насилно антируска, већ и непријатељски расположена према делу свог становништва који говори руски, део потоњег захтевао је већу аутономију унутар Украјине, што је одбијено. Од тада се води рат мање-више ниског интензитета између дела Донбаса и украјинске војске.

Опет, у принципу, мирно решење је могло да се нађе преговорима са лидерима побуњених провинција, а то су предвиђали споразуми из Минска, које је украјинска влада прихватила, али никада није применила.

Истина је да у свету постоје и друге мањине које њихове владе прогањају или их лоше третирају, али је било посебно неодговорно што се кијевска влада тако понашала према својој мањини на истоку земље, знајући да може имати користи од заштите руског „великог брата.“ И мало је вероватно да би ово понашање било усвојено без охрабрења и политичке и војне подршке Сједињених Држава и Британије.

Због тога се може сматрати да је управо америчко-британска политика натерала Русију да интервенише. Очигледно се може осудити ова интервенција као супротна међународном праву, али би се онда морало одговорити на питање: шта су Руси требали да ураде да заштите становништво источне Украјине, под претпоставком да су њихови захтеви за аутономијом прихваћени као легитимни (а ако не , у име чега да их одбијем)? Чекати? Преговарати? Али то је оно што раде већ осам година, шаљући врло јасне сигнале крајем 2021. да њихово стрпљење има границе.
Штавише, архитектима ратова у Југославији, Ираку, Либији и Авганистану тешко је да се представљају као велики браниоци међународног права пред Русима. Шта год неко мислио о њиховој војној интервенцији у Украјини, она је мање нелегитимна од горе поменутих западних ратова.

Очигледно се може реаговати рекавши да је „Путин упао у замку“ коју су му поставиле Сједињене Америчке Државе. Али, с једне стране, ово је признање да су Сједињене Државе заиста гурнуле Русију у рат и, да бисмо знали да ли је он заиста упао у замку, мораћемо да сачекамо до краја непријатељстава. Ако Русија победи, барем делимично, Сједињене Државе ће изгубити образ и бити ухваћене у сопствену замку.

Неопходно је истаћи и невероватну хипокризију дискурса о рату у Украјини, и пратећим санкцијама, од стране већине наших новинара и интелектуалаца: када смо нешто слично урадили током америчке инвазије на Ирак? Наравно, тада нису предузете никакве економске санкције, али ни симболичне, док је у случају Русије санкционисано све: политичке личности, али и спортисти, уметници, научници. Чак су и дела прошлости „поништена.” Какве везе Достојевски има са ратом у Украјини?

Једини начин да оправдамо овај двоструки стандард је да отворено признамо да смо на страни Сједињених Држава, било зато што делимо њихове вредности или зато што је то у нашем интересу.

Што се вредности тиче, требало би да идемо даље од лаких парола о демократији, коју овде нико, а свакако ни Руси ни Кинези, не угрожавају, и да постанемо свесни монструозности америчке спољне политике. Чак и без враћања на рат у Ираку (или Вијетнаму) може се помислити на Јемен, где Саудијска Арабија води рат далеко бруталнији од онога што Русија ради у Украјини и који је наоружан од стране Сједињених Држава и њених европских савезника. Или Авганистан, где су Сједињене Државе конфисковале половину јавне благајне док земља пати од глади. Или размислите о људским последицама ембарга и санкција које су Сједињене Државе предузеле против великог броја земаља: Кубе, Венецуеле, Ирана, Сирије, Ирака (између 1991. и 2003.).

Што се тиче интереса, јасно је да Сједињене Државе користе свако оружје које им стоје на располагању, укључујући шпијунажу, да фаворизују своје послове на рачун нашег. Али што је дубље, њихова политика се све више супротставља у не-западном свету: најизненађујући аспект реакција на руску инвазију на Украјину је можда чињеница да је већина земаља, истовремено осуђујући инвазију у принципу (што је био минимум за с обзиром на њихову приврженост Повељи УН – а велике земље попут Индије и Кине нису ни извршиле ову минималну услугу), нису примениле никакве санкције Русији.
Недавни „Самит Америка“ са којег је Бајден искључио Кубу, Никарагву и Венецуелу, из тог разлога је критиковано, па чак и бојкотовано од стране неколико земаља Латинске Америке, укључујући Мексико. Земље АСЕАН-а окупљене у Вашингтону одбиле су да осуде Русију; вероватно су одлазе тамо да поврате (неке) паре и инвестиције, али свакако не да би се сврстали са Вашингтоном.Односи између Кине, још једне земље на видику Вашингтона, и остатка Азије су бољи него што су икада били.

Афричке земље „памте“ подршку СССР-а током борби за независност и недавно су имале веома срдачан самит са Лавровом у Москви.

Можемо слегнути раменима и рећи да су ове земље вођене антиамеричком огорченошћу или да немају велику тежину у светској економији, што би била прилично типична „западна“ реакција, али потпуно супротно нашим дугорочним интересима. Ми Европљани немамо никакав утицај на америчку политику и наш „савез“ са овом земљом је само питање њиховог праћења. Али ефекат овог праћења је да неизбежно делимо непријатељство које Сједињене Државе изазивају према себи од остатка света. И док је непријатељство изражено према господарима, оно је комбиновано са презиром када су у питању њихове слуге.

Што се тиче реализма, мора се направити разлика између економског и војног аспекта. Што се тиче економског питања, односно санкција, за сада је тотални промашај: рубља је ојачала уместо да пропада, руска економија опстаје и преоријентише се на Азију. Штавише, већина светских земаља одбија да примени санкције које су увеле Сједињене Америчке Државе и Европска унија, а све указује да ће те санкције нанети штету западним економијама, чак и не разматрајући ефекат могућих руских контрасанкција.

Што се тиче војног питања, тешко је дати дефинитивна предвиђања, али Руси за сада иду напред, макар и много спорије него на почетку. Ниједна украјинска контраофанзива није имала трајни ефекат. Неки се надају преокрету ситуације након испоруке софистицираног оружја Украјини од стране Сједињених Држава и њихових савезника, али то остаје да се види, а различити гласови у самом Вашингтону сматрају потребу за преговорима као јединим решењем за кризу. . У сваком случају, мало је вероватно да се украјински ратни циљеви опоравка читавог источног дела земље и Крима могу постићи. Руси ове територије, а посебно Крим, сматрају делом „отаџбине“ и далеко су од тога да су све своје снаге уложили у ову битку. Да би се украјински ратни циљ остварио, морао би доћи до потпуног колапса не само руске војске већ и руског друштва у целини, са променом режима и постављањем прозападног лидера на Путиново место. Најмање што можемо да кажемо је да ова перспектива за сада није у плану: главне критике упућене Путину у руском јавном мњењу су да је превише благ у вођењу рата и превише попустљив према ономе што наставља. да своје западне назове „партнерима“.

Наравно, као и увек у ратовима, могућ је и преокрет ситуације. Дакле, чекајте и видећете.

Ако бисмо кренули на пут преговора, прво бисмо морали да видимо шта Руси траже: признање везаности Крима Русији, независност Донбаса и вероватно других региона као што су Херсон или Запорожје, демилитаризација и денацификација Украјине. Ако је први од ових захтева легитиман, или барем ако би се њихов легитимитет могао проверити референдумом, последња два су много упитнија: тражити да се ближњи разоружа када је сам пренаоружан типично је понашање великог човека. власт, а „денацификација“ Украјине је превише нејасан захтев да би се заиста спровео (у ком тренутку неко престаје да буде екстремно десничар да би постао нациста?)

У идеалном свету такав захтев као што је демилитаризација суседа не би требало да постоји. Али контекст је опет битан: првобитна намера Украјине после 2014. била је да буде део НАТО-а, а не само да има војску. Ово је опет била неодговорна политика, јер је било очигледно да Русија никада неће прихватити ово чланство и да има средстава да то спречи, што је историја показала. Што се тиче замера да Русија води политику велике силе, треба имати на уму да Сједињене Државе нису прихватиле размештање совјетских ракета на Куби 1962. године и да су чак сматрале да је Сандинистичка револуција 1979. у малој Никарагви претња њиховој национална безбедност. Политика великих сила може се окончати само ако се њихово одбијање односи на све.
На крају, вероватно је да ће једини који ће бранити истинске интересе украјинског народа (као и интереса Европе) бити они који су се од почетка (тј. бар од 2014.) залагали за преговоре. решење сукоба.

Жан Брикмон је пензионисани белгијски теоријски физичар. Он је коаутор са Аланом Сокалом књиге Модерна бесмислица, злоупотреба науке постмодерних интелектуалаца (Picador, NY, 1998), Хуманитарног империјализма; Коришћење људских права за продају рата (Monthly Review, NY, 2007) и Квантног смисла и бесмислица (Springer, 2017).

Изјавом у Приштини да ће Заједница српских општина бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак убио је Бриселске споразуме. Лајчаку би требало јасно рећи – постоји не 15, него један модел, договорен, разрађен до детаља и потписан у Бриселу.

Тиме што је Аљбину Куртију, како је сам рекао, изнео 15 европских модела сличних ЗСО, који би, како је навео, могли да послуже као инспирација за то како ће Заједница функционисати на КиМ, Лајчак је отписао модел Заједнице српских општина који је до детаља договорен и потписан у оквиру Бриселских споразума, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.

Убијање Бриселских споразума по Лајчаковом рецепту

Он подсећа да су тај модел усагласили и потписали, не само представници Београда и Приштине, већ и представници ЕУ.

„Ово што Лајчак сада говори потпуно је нова ствар, а она значи враћање питања ЗСО на сам почетак и покушај негирања чињенице да је све то усаглашено и договорено и да ни о каквим другим моделима није било речи, нити је таква расправа потребна. Али, ово је очигледно начин да се у то што зову имплементација, у исти пакет, уврсти и ЗСО као потпуно ново питање“, објашњава Јовановић.

Овакав Лајчаков приступ чак не значи ни да је питање ЗСО на првом месту у његовом пакету, чему сведоче речи да ЗСО сада и није на дневном реду. Све то разоткрива, додаје наш саговорник, превтрљиву и непоуздану тактику коју испољавају Лајчак и ЕУ.

„То што Лајчак сада говори, можемо разумети као став Немачке, Француске и Америке, вероватно и Велике Британије, односно као став Квинте. Још очигледније постаје да читава операција око плана за имплементацију има антисрпски карактер јер показује да нема краја мрцварењу Србије, да нема краја потцењивању и понижавању Србије и да је можда тренутак да Србија каже да оваква игра није прихватљива“, напомиње Јовановић.

Србија неће да учествује у сопственој демонтажи

Узурпација мандата који једино припада Савету безбедности УН отишла је, додаје Јовановић, предалеко – то како се Лајчак и његови претпостављени понашају нема никакве везе са ставом Генералне скупштине УН из 2010, када је својом саветодавном резолуцијом овластила ЕУ само да олакшава дијалог страна. Од олакшавања дијалога, тринаест година касније дошло се до ултиматума, сталног завртања руку Србији, до мера које ничим не могу да се принципијелно објасне.

„Лајчак још изјављује у Приштини да је задовољан како Приштина види план за примену. Очигледно иза тога стоји тактика, да, пошто је и Лајчаку и свима другима познато шта Србија не може и неће да прихвати, да Србија буде та која отежава или одбија нешто што је Приштина прихватила. Дошло се у апсурдну ситуацију и у том детаљу да се сад прави план за имплементацију неког предлога, а предлог нити је потписан, нити је прихваћен“, коментарише Јовановић

Према његовом виђењу ствари, дошао је тренутак да Београд скине рукавице, јер се сваким потезом Србија провоцира како би била оптужена за некооперативност, а свима је јасно да Србија не може и неће да прихвати сарадњу у њеном даљем дробљењу. Замисливо је да неке силе имају интерес да даље дробе српску државу и српску нацију, али незамисливо је да то раде уз сарадњу власти из Београда, додаје он – Србија не може да сарађује у сопственој демонтажи.

Запад никада није поштовао споразуме

Јовановић подсећа како се Запад односио према међународним споразумима које потписао са Србијом у прошлости – западне силе константно покушавају да ревидирају Дејтонски споразум, а Ердутски споразум, којим је формирана Заједница српских општина у Хрватској никада није ни заживео – та организација сведена је на крају на ниво невладине организације.

Наш саговорник такође подсећа и на изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, како је потписивање Минских споразума било само куповина времена како би се Украјина наоружала.

Према Јовановићевим речима, у Лајчаковим потезима има сличности са претходном историјом поштовања међународних споразума од стране Запада. То је, каже, логично јер све произилази из једне исте стратегије доминације и експанзије на Исток. Носиоци те стратегије показују незајажљивост, немају граница.

„У овом случају се очигледно ради о притисцима на Србију, прво, да призна апсолутну доминацију НАТО-а на Балкану, да се одвоји од Русије и Кине као стратешких партнера. Ништа од овога није хипотеза, то је стварност. Ми видимо и америчког амбасадора у Београду који се претворио у проценитеља штете због неувођења санкција Русији“, каже Јовановић.

Подсећамо, Лајчак је у Приштини рекао да Управљачки тим прво треба да изнесе предлог за ЗСО, а затим да се разговара о критикама које имају обе стране.

„То је јасно наведено у споразуму из 2013. Управљачки тим је тај који мора да изнесе предлог и онда обе стране имају прилику да дају своје контра-предлоге и коментаре, а то је процес у којем су Косово и Србија равноправни партнери. Европска унија ће се затим побринути да оно око чега смо се договорили, буде у складу са европским стандардима и вредностима“, навео је он.

Међутим, Лајчак је истакао и да ће ЗСО бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, додајући да то тренутно није на дневном реду дијалога.

Извор: sputnikportal.rs

Председник Путин је на неки начин поновио фразу руског цара Александра Трећег да Русија има два главна савезника: руску флоту и руску армију

Председник Русије Владимир Путин обратио се данас Федералној скупштини и у свом двочасовном говору послао важне поруке и руској јавности, али и међународној заједници.

Он је изложио ситуацију у земљи и објаснио главне токове руске спољне и унутрашње политике која треба да обликује будућност нације. Упутио је и више критика међународној заједници, али и о томе да Русија мора да ради на јачању своје економије.

Историчар и бивши амбасадор Србије у Русији, академик др Славенко Терзић каже за РТ Балкан да је данашњи говор председника Русије био програмски и посвећен не само међународним односима, већ и унутрашњем развоју Русије.

"Председник Путин је на неки начин поновио фразу руског цара Александра Трећег да Русија има два главна савезника: руску флоту и руску армију. У говору се истиче јачање армије и флоте, као и нуклеарних потенцијала Руске Федерације", каже саговорник РТ Балкан.

Терзић оцењује да је важна порука Путина да је Русија била заинтересована за мир, и да је настојала да дође до договора са европским земљама и САД, али је упркос томе Запад непрекидно ширио НАТО на исток и тиме се вратио концепцији са краја 19. века, а то је продор на исток.

"Порука председника Путина је јасна: Русија ће учинити све да заштити своју безбедност и своје примарне стратешке интересе, неће допустити да се бивше совјетске републике инструментализују као њени противници", каже Терзић.

Према његовим речима, Путин је јасно ставио до знања каква је позиција Русије према Криму и Донбасу, те да ће те територије остати у саставу Руске Федерације.
Цивилизацијски суноврат Запада и порука руском друштву

Наш саговорник истиче и да је Путин критиковао не само међународне политичке односе, већ и цивилизацијски суноврат дела западне цивилизације.

"Посебно је истакао то што свештеници појединих цркава одобравају истополне бракове, те да је реч о једној дубокој моралној кризи Запада", каже Терзић.

Путин је велики део говора посветио унутрашњој консолидацији руског друштва, економском развоју Русије, као и социјалној солидарности са породицама чији су чланови погинули на фронту.

"Пола беседе Путин је посветио унутрашњим питањима развитка руског друштва, опструкцији Запада да се изазову унутрашњи расколи и побуне. Неспорно je да Путин располаже информацијама о намерама Запада да, не само економски сломи Русију, већ да изазове унутрашње расколе и подели друштво", каже Терзић.

Русија суспендује учешће у споразуму о офанзивном наоружању

Путин је данас казао да Русија суспендује своје учешће у споразуму о офанзивном наоружању. Генерал у пензији Митар Ковач каже да је овај потез Русије изнуђен исто као и војна операција у Украјини која је изазвана хибридном агресијом Запада.

"Запад је у последњих девет година учинио све да наруши европску безбедност и нажалост у томе је у великој мери успео. У том домену хибридне агресије изнуђен је потез Руске Федерације у односу на формално међународно право, па је приказан као агресија Русије на Украјину", рекао је Ковач за РТ Балкан.

Наш саговорник оцењује да суспендовање учешћа Москве у споменутом споразуму показује колико су заоштрени односи, да Запад кроз НАТО и ЕУ, која је милитaризована организација, све страственије подржава Украјину у рату.

"То се може потврдити низом изјава политичара из бриселске администрације, Америке и НАТО пакта. Кроз процене и обавештајне информације Русија је дошла до закључка да и тај део споразума треба привремено зауставити како би заштитила своје безбедносне интересе. Након сукоба ће коначно и Америка прихватити Русију као суверену глобалну силу која има право да штити своју безбедност било где у свету, када су јој угрожени национални интереси, а посебно у њеном дворишту", казао је Ковач.

 Додаје да је суспендовање учешћа у споразуму порука Москве упућена Западу, те да Русија даје до знања Америци да не може да скине са себе одговорност ако нуклеарна средства учини доступним, пре свега Немачкој и Пољској, или ако се неко тактичко оружје достави Украјини за проширење зоне сукоба.

"На овај начин Русија је рекла да је Запад прешао у многоме црвене линије, посебно испоруком тешког наоружања и пресвлачењем НАТО јединица у украјинске униформе на фронту", истиче наш саговорник и додаје да је то био сигнал за Руску Федерацију да стави до знања Америци да Украјина није једини простор сукоба и да уколико буде угрожена национална територија Русије, одговор могу очекивати државе које у томе буду учествовале.

Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже за РТ Балкан да Запад испоручује Украјини наоружање не водећи рачуна да ли је у питању офанзивно или дефанзивно оружје.

"Запад ничим не осећа обавезу према било каквим споразумима, они су до сада водили игру отказивања и напуштања споразума о контроли наоружања. Вероватно се Русија осећа у повећаној опасности и не жели да има везане руке у појединим областима које су са њеног становишта значајне за безбедност и циљеве", казао је Јовановић.

Наш саговорник каже да је недавно одржана Минхенска безбедносна конференција изгледала као штаб за подргевање рата у Украјини, те да се повећавају поделе и неповерење, а недостаје смислени дијалог.
Путинова порука да је Америка уништила Југославију и утицала на уништавање Либије и Сирије

Руски председник данас је казао да је Америка хегемонистичка сила која је уништавала друге, попут Југославије, Либије и Сирије.

Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да је Америка још од пада Берлинског зида радила на томе да врши своју експанзију на исток, те је било јасно да је циљ тог ширења био сукоб са Русијом.

"Америка је почев од агресије НАТО-а 1999. на Југославију поставила нову гвоздену завесу, нови зид великих размера који сада чини читав регион који дели Европу од Азије, од Балтика до Блиског истока. Све је рађено како би прилагодили потребама НАТО-а, почев од инфраструктуре у Европи", каже Јовановић.

Наш саговорник истиче да Запад покушава да наметне став да је рат у Украјини први на тлу Европе након Другог светског рата што је, каже Јовановић, измишљотина.

"Шта је са ратом у Југославији? Они су је разорили уздуж и попреко са свим својим потенцијалима, укључујући и забрањене касетне бомбе и ракете са осиромашеним уранијумом", каже Јовановић.

Он каже да је сукоб у Украјини испровоциран експанзијом Запада на исток, те да је Америка све време "ударала у ратне бубњеве".
Позив НАТО-а да се Русија врати у споразум о нуклеарном наоружању је театар апсурда

Коментаришући изјаву Путина да је Русија од НАТО-а добила захтев да се врати у споразум о нуклеарном наоружању, генерал у пензији Митар Ковач каже да је Западу потребна још та копча да свеже руке Руској Федерацији, односно да јој укине способност и моћ заштите националних интереса одузимањем нуклеарног оружја.

"Русија као прва нуклеарна сила ни у једној опцији неће се одрећи тога, када са друге стране има 30 држава у оквиру НАТО и оне које нису у савезу, а учествују у елементима хибридне агресије на Русију. Свакако да би Америка и даље желела да исцрпљује Русију у једном конвенционалном рату и да шири зону сукоба како би крварила руска војска и стекли услови за унутрашњу дестабилизацију и разарање", казао је Ковач.

Историчар и бивши амбасадор Србије у Русији, академик др Славенко Терзић каже да је неоспорно да Запад не поштује споразуме, те да Русија жели да покаже да је она и даље важан фактор међународних односа, да има снаге да се супротстави настојањима Запада.

"Многи западни аналитичари често говоре о деколонизацији Русије, што је само друго име за њено разарање на мноштво мањих делова. Путин је свестан тога и жели да каже да ће Русија по сваку цену бранити своју територију и своје интересе", каже Терзић.

Наш саговорник каже да ће Запад сигурно анализирати поруке Путиновог говора, али не очекује да ће то утицати на промену односа Вашингтона према Москви.

"Крајни циљ Запада је пораз Русије и изазивање унутрашњих немира и њено распарчавање. Зато не очекујем промену става Америке", закључује Терзић.

Извор: rt.rs

Објављено ан фејсбуку

То вам је изговор да ратујете са целим светом.

Отворено писмо Америци и амбасадорки САД у Црној Гори, Су Кеј Браун црногорског новинара Марка Милачића: „Не помажите, please“. Зашто ратујете са светом?

Спремате се за нови рат, ви и ваши надређени. Није се ни охладило разорено либијско тло од ваших бомби, а већ пуните ратне бродове ракетама типа томахавк, у Средоземљу. Није се ни спрала крв Моамера Гадафија, а већ имате нову мету, Башара Асада. Ратујете и док спавате. Ратујете док преговарате. Волите да ратујете. Уживате у ратовању. Рат је, госпођо Браун, за вас и ваше, очигледно – боца с кисеоником. Ваше природно стање. Стање вашег мира.

Ратујете на више фронтова истовремено. Започињете нове ратове, не окончавајући старе. Ратујете, наводно, за мир, при чему у вашим ратовањима за мир, мира, најчешће, има колико и у оном нашем ратовању за мир, деведесетих. Ни трунку. Претворили сте се у земљу, претворили сте вашу земљу, има томе нарочито нешто више од пола вијека, у земљу за рат, земљу у рату и земљу од рата. Томахавк земљу.

Ријечима свјетски признатог интелектуалца Тарика Алија, изговорених мени, у интервјуу: “Рат је сада легитимни инструмент док год се користи уз одобрење САД или, радије, уз директно учешће САД. Ова колонизација 21. вијека је потпомогнута глобалним медијским мрежама, потпорним стубом за политичке и војне операције.“

Ратујете на копну: Авганистан, Ирак… Ратујете из ваздуха: Југославија, Либија… Ратујете са мора. Ратујете са одобрењем Савјета безбједности УН. Ратујете без одобрења Савјета безбједности УН. Ратујете под окриљем НАТО савеза. Ратујете самостално. Ратујете са савезницима. Ратујете без савезника. Ратујете јавно. Ратујете тајно. Ратујете из потребе. Ратујете из интереса. Ратујете „превентивно“. Ратујете „хуманитарно“. Ратујете „милосрдно“. Ратујете из „љубави“. Скоро сваки амерички предсједник након Другог свјетског рата имао је кућног љубимца и свој рат.

Ратујете са војним буџетом, 800 милијади долара, већим од војних буџета свих осталих свјестких земаља скупа! Окупирали сте Ирак лажући да ваш некадашњи пријатељ Садам Хусеин посједује оружје за масовно уништење. Каните се ударити на Сирију јер је тамошњи режим Асада, наводно, користио хемијско оружје, што никако ваљано да докажете. Уништили сте Либију и збрисали вашег старог партнера Гадафија због преувеличаних тврдњи о цивилним жртвама, никада доказаним. Упали у Авганистан, наводно, као одговор на рушење торњева близанаца, да тамо, по неприступачним планинским врлетима, тражите шаку, наводно – одметника. Талибана, које сте, узгред, ви са печатом ЦИА, створили, седамдесетих. Ратујете, наводно, против тероризма, тиме распирујући тероризам. Ваша земља, тако, јесте највећи извозник тероризма у свијету.

Ратовали сте, ракетирали сте: …Кореју 1950 – 1953, Гватемалу 1954, Индонезију 1958, Кубу 1959 – 1961, Гватемалу 1960, Конго 1964, Перу 1965, Лаос 1964 – 1973, Вијетнам 1961 – 1973, Камбоџу 1969 – 1970, Гватемалу 1967 – 1969, Гренаду 1983, Либан 1983 – 1984, Ел Салвадор и Никарагву – осамдесетих, Либију 1986, Иран 1987, Панаму 1989, Ирак 1991, Сомалију 1993, Судан 1998, Авганистан 1998, Југославију 1999, Авганистан 2001, Ирак 2003, Либију 2012… На ред вам је, сада, дошла суверена Сирија. На путу до сувереног Ирана, сјутра. До суверене Русије, прекосјутра. Ратујете против свих облика суверености, за рачун оне ваше, на силу наметнуте.

Ратујете са подршком Ваших скоро хиљаду војних база (детаљно: Туга империје, Американац Чалмерс Џонсон) колико имате широм планете, на свим континентима осим Антарктика, од којих је једна од највећих (видљива са Мјесеца), Бондстил, ту, на вашем Косову.

Слика ваше мирољубивости: до почетка седамдесетих острво Дијего Гарсија, у Индијском океану, било је насељено локалним становништвом. Педесетих година, почиње етничко чишћење од стране Велике Британије, како би се острво изнајмило вама, САД, у војне сврхе. Ту се, данас, налази једна, од укупно три антене, дио Глобалног Позиционог Система (ГПС) и најважнија америчка војна база за Индијски океан.

 “Старосједиоци и њихова дјеца, од тада се боре за повратак. Чагосијансима, има их стотињак, априла 2006, дозвољено је да под пратњом војника ваше, америчке војске, посјете острво на седмицу, како би обишли гробове најближих и посјетили родна мјеста.” На недјељу дана! У пратњи војника! За посјету својој земљи! Ратујете на све начине, свуда, стално.

Ратујете, друге потпирујући на рат. Туђе ратове, ако уопште има ратова у које нијесте умијешани, користите за своја ратовања. Најновије откриће, базирано на документима ЦИА-е: Вашингтон – онај који сада жели бомбардовати Сирију због наводног коришћења хемијског оружја – током рата између Ирака и Ирана, осамдесетих, давао је обавјештајне податке Ирачанима иако су знали, иако сте знали, да ће Ирак примијенити хемијско оружје.

Ратујете свакојако, госпођо Браун. Како заборавити 1974. годину, и оно што је објавио ваш политички стратег Хенри Кисинџер, тадашњи савјетник за националну безбједност Бијеле куће, о чему детаљно пише угледни историчар Вилијам Енгдал. Подсјетићу: ријеч је о документу Меморандум о студији Савјета за националну безбједност 200, скраћено НССМ 200. Ваш предсједник Џералд Форд објавио је Меморандум којим потврђује потребу за “америчком контролом над питањима свјетске популације”! Између осталога, пише да пораст становништва у одређеним земљама у развоју, које имају стратешка богатства потребна америчкој привреди, представља потенцијалну “пријетњу националној безбједности САД”. Ово међу редовима, госпођо Браун, мирише на нешто много опасније од било којег рата, у историји планете.

Ратујете подржавајући ратнохушкаче, садашње и бивше, са свих меридијана, све док се њихови ратови поклапају са вашим, тиме уништавајући државе и друштва, које вам дођу као колатерална штета. Ту вашу матрицу глобалне политике живимо и ми, у Црној Гори. Одлично Ви знате, госпођо Браун, ко је наш седмоструки премијер Мило Ђукановић. Ви сте га, такође, стварали. Вама је требао, превасходно за ваш рат против Слободана Милошевића, па, сада, за осигуравање уласка Црне Горе у ваш, злочиначки, НАТО савез. Најопасније: и даље га, упорно, мајчински штитите.

Ви и ваши, тако, постајете његов саучесник, Мрс. Броwн. Јер, знате Ви, до у детаље, о каквом је политичару ријеч: у пресуди Касационог суда Италије, 2004. година, Мило Ђукановић је окарактерисан као “опасан међународни криминалац” за кога је затражено хапшење! Човјек чије се име налазило, тренутно архивирано, на првом мјесту међу петнаест особа осумњичених за мафијашко удруживање. Политичар за којег је некадашњи министар финансија Италије и дугогодишњи шеф државне Агенције за борбу против мафије Отавиано дел Турко казао: “Без Ђукановића не би било Прудентина, најмоћнијег, најбогатијег и најопаснијег шверцера на Медитерану. С друге стране, без Прудентина не би било Ђукановића.”

Госпођо Браун, да сте слушали ваше велике умове, рецимо оног, ових дана актуелног – Мартина Лутера Кинга, никада не би дошли до овога: да сте, у континуитету, деценијама, претворили САД у земљу страшило, државу пендрек, империју грубе силе, планетарног извозника рата, а тиме и – масовних страдања.

За наше и ваше добро, немојте овако помагати. Ни Ирану. Ни Сирији. Ни Европи. Ни Црној Гори. Плеасе.

Пише: Марко МИЛАЧИЋ

Аутор је новинар „Монитора“

Председник Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин састали су се у Сочију где је договорено да, упркос незапамћеој гасној кризи у читавом свету, цена гаса за Србију остане непромењена, односно 270 долара по 1.000 кубних метара.

Да ли је овим превазиђена гасна криза или нам је за пола године
пред вратима нови изазов?

Да ли добра цена гаса Србију чини пожељном
инвестиционом дестинацијом?

Када у нашу земљиу долази шеф Кремља Владимир Путин
и шта та посета може да донесе?

На ове теме је са гостима емисије Усијање полемисао Раде Дробац, некадашњи дипломата и заменик председника Беофорума.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И САД СЕ СТАЛНО ДРЖЕ ПРИНЦИПА
„НЕМАЈ ПОВЕРЕЊА У СРБЕ“

* Дестабилизација која нам прети од стране Лондона и Вашингтона усмерава се на омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао - и ревизије одлука Подгоричке скупштине. Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије

* Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба. Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ. Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва

* Написао сам књигу од 900 страница са проценом да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава само мир и стабилност Балкана него Европе! КиМ је за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били 1938-ме

* Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне. Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна (у Бугарској) - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени

* Не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“. Пасивним понављањем – то као да легализујемо. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244

* Може ли се неко ко у СБ УН покреће иницијативу да се српски народ жигоше као геноцидни и неко ко то подржава третирати као пријатељ, или чак и стратешки партнер а да се не жртвују национално достојанство и логика здравог разума?!

* Забринут сам што представници Србије не траже да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба. Што не траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора    

* Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима

----------------------------------------

Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ, председник Београдског форума

СЈЕДИЊЕНЕ Државе и њихов најближи савезник Велика Британија узнемирене су слабљењем своје моћи на Балкану и југоистоку Европе, јер многе земље тог региона убрзано развијају сарадњу са Русијом и Кином.

Кина на југоистоку Европе има водећу улогу у модернизацији инфраструктуре, пре свега саобраћајне. Гради брзе пруге и аутопутеве. Успоставља линије море-копно, од Пиреја, преко Скопља, Београда, Будимпеште, ка централној Европи и северу и скраћује пут од Средоземља до Северног мора.

Русија квалитативно унапређује односе са земљама Балкана и југоисточне Европе о чему сведоче гасоводи и нафтови, као и руско учешће у модернизацији инфраструктуре.

Кина и Русија раде неке од тих пројеката заједно, као што је пруга Београд-Будимпешта.

Живадин Јовановић

Дакле, земље овог поднебља развијају односе са Русијом и Кином и у оним областима у којима су имале сараду са западним земљама. И, тај развој односа иде брже него развој односа са Западом.

Земље региона схватају да су односи битно другачији него деведесетих година када су овде доминирали Британци, Американци и Немци, те у новоуспостављеним геополитичким односима, методе санкција, претњи, уцена и измишљених опасности више не дају онакве резултате на које су Британци и Американци раније могли да рачунају.

При томе, треба истаћи да се ове констатације односе на цео регион – дакле и на  земље које нису чланице НАТО пакта, али и на оне које то јесу!

НАТО чланице се градирају по степену поверења.

Постоје такозване петоро или шесторо очију, где су англо-саксонци један блок, а сви други немају доступа тајним информацијама!

У том смислу, лако је да се разуме да чланство у НАТО не штити једну земљу од притисака нити јој гарантује стабилност, јер Лондон и Вашингтон морају осигуравати своје интересе, а немају поверења према другим чланицама, нарочито према земљама југоисточне Европе и Балкана.

Дакле, њихове изјаве о поверењу и партнерству су – декларативне.

То није упитно кад се зна да:

- Америка шпијунира своје најближе савезнике: прислушкује лидере земаља западне Европе, укључујући Меркел!

- Једни друге истискују из великих подухвата на пословном плану. О каквом поверењу се може говорити према западном Балкану кад Америка, Велика Британија и Аустралија ломе кичму Француској на „дилу“ продаје подморница Аустралији и једној Француској - сталној чланици СБ УН, атомској сили, традиционалном савезнику – прљвим методама одузимају велике послове који су били у одмаклим фазама планирања и припрема за реализацију .

Српске жртве за Британце и Американце не значе ништа

- Бугарска и Румунија су биле необавештене о транспорту С400 из Русије у Србију у време када су ти систему коришћени у заједничким вежбама. Транспорт је ишао преко Бугарске, НАТО није имао појма о томе.

- У Пољској и Чешкој су после бомбардовања Југославије пласирани филмови о лажима којима се НАТО служио и био ухваћен од стране новинара у тој сопственој лажи. Почевши од плана Потковица па на даље. НАТО је још тада показао да не држи ни до какве равноправности у савезу, односно да главну реч воде САД и Британија и да не верују никоме другом. То је био преломан тренутак који је открио недемократску природу тог савеза. Она се само временом развијала разним методама, од пропаганде до шпијунаже.     

- Црна Гора је геостратешки важан део Балкана и Европе, али тамо постоји нестабилност у смислу јаких конфронтација са потпуно опречним ставовима око мера и области сарадње са НАТО. Посебно им је у оку српски фактор. Они сами знају каквим прљавим методама су одвојили Црну Гору од Србије и обезбедили разбијање СР Југославије. Генерални секретар НАТО је био кум изласка Црне Горе из СРЈ.

Знају да то што су урадили нема никакве везе са принципима, демократијом, слободном изражавања ставова народа. Јер, народ Црне Горе уопште није питан о њеном учлањењу у НАТО.

И у Србији су неке пронатовске снаге говориле да није ни потребан референдум о односу са НАТО, јер шта зна народ – па и не треба да буде питан.

Један од основних принципа кога се држе Велика Британија и САД је „немај поверења у Србе“. Где год су Срби - они су мали Руси и у њих се не сме имати поверење. (Можда кад би имали десетак НАТО база у Србији, онда би знали да Србија под силом не може да следи своја убеђења и традицију односа са Русијом.)

Такав српски фактор је присутан у Црној Гори. Српски народ званично чини трећину становништва, а суштински, то је српски народ у целини.

Истовремено, криминални режим је замењен пре годину дана, а његови остаци су непоуздани ослонац Британцима и Американцима, који су црногорске политичаре спашавали од неких судских процеса да би обезбедили њихову кооперативност у погледу чланства у НАТО и припреме за базе и центре  (на Сињајевини)

Британија и САД – пошто немају поверења у ова савезништва – спремне су да дестабилизацијама обезбеде жељена понашања земаља Балкана и југоисточне Европе.

Оне су ненадмашне у предвиђању, планирању и припремању тако лоших ствари као што је дестабилизација. И немају никаквих предубеђења у томе.

Оно што сматрају да је у њиховом интересу – оне ће то и предузети.

Ескобар је рекао Кривокапићу да ће та власт имати подршку дотле док подржава атлантистички курс Црне Горе и док је у НАТО.

То је претња.

У тој форми су упозорили и председника Србије - рекли су да ће имати њихову подршку док је „на курсу ЕУ“. А шта значи „на курсу“? Значи оно што они кажу да значи, а то се може прочитати овако: „Бићете добри када уђете у НАТО“.

Флоскуле упозорења се прилагођавају свакој земљи појединачно, али за цео Балкан и југоисточну Европу генерално важи то да се нова дестабилизација у Лондону види као отварање могућности за враћање Британије и САД тамо где је смањено њихово присуство.

Дестабилизација је истовремено пут и средство за потискивање Русије из регије.

Да ли ће дестабилизација успети, то зависи од нових односа снага моћи у целој Европи.

Најмлађе чланице НАТО су схватиле да у НАТО нема ни демократије и никаквог поверења и да је то пирамидална организација у којој се земље концентришу у круговима приближног статуса.

Само у последњих месец дана, Црној Гори је Ескобар поручио да се са њом не могу делити све информације, у Бугарској је избила шпијунска афера.

Неповерење остаје за дуги период!

Понижење које је Бугарска доживела од Британије - њен МУП је ухапсио „руске шпијуне“, али се испоставило да ти шпијуни не раде за Русију него за Британију - то се понижење не може избрисати, оно је ту и остаје трајно забележено.

Ако говоримо о перспективама односа, морамо се на једној страни вратити на оно да је прокламовани демократски карактер у Бугарској и Румунији у другим чланицама НАТО земаља само - прокламован. Јер, осећања народа и њихов смисао за исправност и прнципијелност је сасвим другачији од понашања политичких елита.

Елите су далеко од народа, а народ није питан ни у Румунији ни у Бугарској за чланство. НАТО није дозвољавао да ту буде демократског изјашњавања, а чланство је добио у неким „пакетима“ као поклон и награду, а у ствари је то значило гушење њихове слободе и губљење њихове независности.

Са друге стране, Англосаксонци у Румунији и Бугарској имају НАТО базе и држе у обручу те земље држећи их под контролом.

Да би се оне помериле из те контроле, то захтева време. Као и у случају других нових чланица, чији народи осећају јаз у односу на САД и Британију.

У главама људи који воде те земље сигурно јесте размишљање о алтернативи.

Али, то није само питање одлуке, него процеса који је везан за стратегију глобалне конфронтације Запада против Кине и Русије.

Знамо какав је значај црноморског басена, било би прерано да претпоставимо да ће се лако извући из чељусти Англосаксонаца, јер су у игри глобални циљеви.

У игри је питање да ли је могуће повратити униполарни поредак.

Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе.

Англосаксонци имају тачне планове за шта желе да употребе територију и акваторију црноморског региона. У тим земљама су успоставили мрежу капитала, мултинационалних компанија и медија. Имају све елементе да држе регију под контролом.

Ако им засметају неки делови елите, довешће друге лојалније делове. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне.

Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени.

Оно што је неспорно јесте да се продубљује неповерење чланица НАТО у сврсисходност њихове позиције као чланова НАТО пакта.

Велика Британија и САД то виде, преокупиране су страхом и не бирају средства како да одбране своје позиције!

Када је реч о земљама регије које нису чланице НАТО и њихове одбране од дестабилизације која им прети од стране Лондона и Вашингтона, треба да скренемо пажњу на опасности од неколико ствари.

Прва је омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао и ревизије одлука Подгоричке скупштине.

Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије.

Тим ревизијама је заједничка антисрпска суштина.

Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба.

Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ.

Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва.

И Резолуција 1244 и Дејтонски споразум имају трајну вредност док се у потпуности не изврше! То су документи који по свом карактеру имају највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Веома сам забринут када слушам одговорне српске политичаре који кажу да им Резолуција 1244 не ваља, да о њој говоре људи који је нису ни прочитали.

Ја сам написао књигу од 900 страница и тамо сам написао да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава мири стабилност Балкана него Европе!

Мој је став, пишем то и у књизи, а сада понављам, да је Косово и Метохија за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били релевантни у Европи 1938, када су Хитлеру предати, иза леђа Русије, Чемберлен је на Хитроу рекао да је мир спасен, а видели смо да је то отворило врата олуји Другог светског рата.

Кад је Хитлер Ушао у Судете, ушао је у целу Чекословачку. Мађари и Пољаци су потом узели своје делове, а онда је уследио напад на Пољску и почео је Други светски рат.

Тако и данас, свако удаљавање од 1244 значи призивање сукоба, не на Балкану него у Европи.

То није било какав проблем, него део глобалне конфронтације.

Зато ме брине кад државници пријатељских земаља наглашавају значај 1244 у разговору са нашим државницима, а наши државници прескачу и не спомињу 1244.

Уместо тога, сваки пут кад разговарају са било којим страним државником, наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244. Јер, Резолуција је до сада спроведена само делимично. И то су спроведени само они делови који су садржали обавезе Србије.

Британска амбасада у Београду

Обавезе према Србији нису спроведене. И ја сам забринут што представници Србије не траже да се те одредбе спроведу, што не захтевају да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба и других наеалбанаца на своја огњишта - а не да предвиђају да повратак није реалан.

Даље, морају да траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора, што би значило да би српски контигент бројао више од половине садашњег Кфора.

То треба да траже, а не да говоре да није реално да то добијемо. То су обавезе према Србији и ми морамо да то тражимо.

Ми морамо да тражимо од наших државника да јавно траже пуну примену 1244, а не да стално говоре како „то није реално, како Резолуција 1244 није савршена“.

Испада да је она савршена за стране државнике од Сија до Путина , Модија или председника Кипра, а несавршена за нас.

Шта ми у ствари хоћемо кад то не спомињемо?

Не постоји бољи ослонац. Чим се удаљимо од 1244, ми излазимо на брисани простор НАТО пакту.

Такође не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“.

Фидел Кастро и Живадин Јовановић

Понављајући такве наслове, то постаје обични жаргон, ми то легализујемо тако што понављамо и понављамо да ће овога датума или онога датума бити неки напад.

Наши аналитичари и политичари се утркују у предвиђањима зла за Србе на Косову. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244.

Није никаква мудрост ни умност погађати кога датума ће доћи Росу и шта ће заузети. Како не схватају колико је то деструктивно и понижавајуће да тако говоре?!

Па, нећемо ми ваљда да одомаћујемо такве ствари у очима и ушима наше домаће јавности!?

Када Русија или нека друга земља каже да подржава решење по Резулцији 1244 и решење са којим се сложи Београд, овај део „решење са којим се сложи Београд“ има функцију да се Београд подсети на своју одговорност, да је он тај који мора да поштује и да се бори за Резолуцију 1244. А не да се позивају на Резолуцији 1244 само кад Кфор дође на север, па онда наши политичари кажу да Кфор има право по 1244.

Они се на њу позивају само онда кад треба да кажу да Србија има обавезу трпљења.

А сада нешто што ће се чути први пут досад: сви инциденти са таблицама, наводном борбом против корупције и криминала у привреди, упадање Росу на север, све то је пред нашим очима било покриће за милитаризацију севера Косова!

Дакле, у међувремену је милитаризован север Косова – не само дуге цеви Приштине него је и Кфор добио своје базе. Сва дестабилизација је била само маска да би се десила милитаризација севера Косова!

Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10!

У складу са британским и америчким интересима.

НАПОМЕНА: Текст је објављен на порталу
http://fakti.org/srpski-duh/jovanovic-cim-se-udaljimo-od-rezolucije-1244-na-brisanom-smo-prostoru-anglosaksonaca-i-nato

Канал Евроазија започиње серију интервјуа са амбасадорима у Србији, из земаља евроазијског копна. Серијал започињемо интервјуом са Њ.Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Републици Србији.

Како су Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију

Колико је политика великих сила посебно Велике Британије, колико улога Ватикана, учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу – а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ.

Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе.

Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик, за свој књижевни језик, који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника. Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника?

Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

Проф. др. мед. dr. h. c. Паул Роберт Вогт

КОМЕНТАР ГОСТА проф. др. мед. dr. h. c. Паула Роберта Фогта
Разматрања једног забринутог швajцарског грађанина
 
Предговор: Зашто износим свој став?
 
Из 5 разлога:
 
1. Више од 20 година радим са својом фондацијом «EurAsia Heart – A Swiss Medical Foundation». у Еврoазији, радио сам у Кини скоро годину дана и у континуитету  сам био повезан са «Union Hospital of Tongji Medical College/Huazhong University of Science and Technology»  у Вухану, где имам једну од своје четири гостујуће професуре у Кини.  Имао сам прилику да своју 20-годишњу везу са Вуханом константно  одржавам и у овим временима.

2. КОВИД-19 није само проблем механичке вентилације, већ на исти начин утиче и на срце. 30% свих пацијената који не преживе јединицу интензивне неге умире из кардиолошких  разлога.

3. Последња могућа терапија затајења плућа је инвазивна кардиолошка или кардиохируршка терапија: употреба «ЕКМО», метода «екстракорпоралне оксигенације мембране», односно повезивање пацијента са екстерним, вештачким плућима, која у случају овакве  клиничке слике могу преузети функцију плућа пацијента онолико дуго док његова плућа  поново не почну да дишу.

4. Једноставно су ме питали за мишљење.

5. Нисам могао да без противљења  прихватим ни  ниво медијског извештавања, нити коментаре  бројних читалаца и то на теме етике, расизма и еугенике. Било је неопходно  да им сепод хитно супротстави нечији одговор, заснован на поузданим подацима  и информацијама.
 
Изнете чињенице   потичу из научних радова, који су прошли тзв. «peer-review»  (рецензију) и који су објављени у најбољим медицинскми часописима . Многе од ових чињеница биле су познате до краја фебруара. Да су приметили  ове медицинске чињенице и да су били у стању да раздвоје идеологију, политику и медицину, Швајцарска би данас, са великом вероватноћом , била у бољем положају: не бисмо били  други у свету по величини броја позитивних на КОВИД-19 по глави становника, имали бисмо значајно мањи број људи који су изгубили живот  у контексту ове пандемије .Поред тога, врло је вероватно да не бисмо имали делимично, непотпуно блокирање («Lock-down») наше економије нити контроверзне расправе о томе како можемо „изаћи из свега овога“.
Желим још да напоменм, да могу да дам  све научне радове у оригиналу које овде будем споменуо.
 
1. Бројке у медијима

Разумљиво је да сви желе да на овај или онај начин схвате обим ове пандемије. Међутим, свакодневна аритметика нам не помаже, јер не знамо колико је људи дошло у  контакт са вирусом без последицае а колико је људи заправо оболело.
 
Број асимптоматских носача КОВИД-19 је важан како би се поставиле претпоставке о ширењу пандемије. Међутим, да бисмо имали употребиве  податке, било је неопходно   да се у почетку пандемије  изврши широко   тестирање становништва . Данас можемо само да нагађмо колико је Швајцараца имало контакт са КОВИДОМ-19. У једном заједничком документу америчких и кинеских аутора објављено је још 16. марта 2020. године да на 14 документованих случајева долази 86 недокументованих  особа, позитивних на КОВИД-19. Зато у Швајцарској рачунамо са тим  да је вероватно 15 до 20 пута
више КОВИД-19 позитивних људи него што је се то приказује  у дневним калкулацијама.

Да бисмо проценили тежину пандемије, потребни су нам и други подаци:

•    Егзактна широм света важећа дефиниција дијагнозе  "оболео од КОВИДА-19:
     а) позитиван лабораторијски тест+симптоми
     б) ) позитиван лабораторијски тест + симптоми + одговарајући резултат у ЦТ плућа или
     ц) позитиван лабораторијски тест, без симптома, али одговарајући налаз у ЦТ плућа
•    број хоспитализованих пацијената са КОВИДОМ-19 у општем одељењу
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на одељењу интензивне неге
•    број вентилираних пацијената са КОВИДОМ-19
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на ЕКМО
•    број КОВИД-19 преминулих
•    број заражених лекара и медицинских сестара
Само ови бројеви дају слику степена озбиљности ове пандемије односно опасности овог вируса. Тренутна акумулација бројева је тако непрецизна и има дозу „сензационалистичке штампе“ – а то је оно  последње што нам у овој ситуацији треба.
 

2. «Обичан грип»

Да ли је овде у питању  само „обичан грип“ који наилази сваке године и против кога обично не предузимамо  «ништа» - или је у питању опасна пандемија која захтева ригидне мере?
Да бисте разјаснило ово питање, дефинитивно не треба да питате статистичаре који никада нису видели пацијента. Чиста, статистичка процена ове пандемије је ионако неморална. Морате питати људе на првој линији фронта.

Нико од мојих колега - и, наравно, ни ја - и нико од особља за негу не могу се сетити да су у последњих 30 или 40 година владале следеће прилике, наиме:

1. читаве клинике су попуњене пацијентима који имају исту дијагнозу;
2. читаве јединице интензивне неге пуне се пацијентима који имају исту дијагнозу;
3. 25% до 30% медицинског особља и лекара такође добијају потпуно исту болест коју имају они пацијенти  о којима брину;
4. било је премало респиратора;
5. одабир пацијената морао је да се изврши не на темељу медицинских разлога, већ само зато што број  оболелих био велики иједноставно је недостајао одговарајући материјал;
6. сви тешко болесни пацијенти имали су исту - униформну - клиничку слику;
7. начин смрти свих који су умрли на интензивној нези је исти;
8. Лекови и медицински материјал прете да нестану.
Због 1- 8. је јасно да се ради о опасном вирусу који је узрок ове пандемије.
Погрешна  је тврдње да је „грип“ подједнако опасан и да сваке године односи  исти број жртава. Такође, олако се тврди да  се не зна да ли је неко умро  «од» или «због»,КОВИДА-19 .
     
Упоредимо грип и КОВИД19: Да ли Вам се чини да су сви пацијенти увек умирали "због" грипа, али никада ниједан «са» грипом? Да ли смо ми лекари у контексту пандемије КОВИД-19 одједном толико заглупели да више не разликујемо да ли неко умире «са» КОВИДОМ -19 или „због,“ КОВИДА-19 ако ови пацијенти имају типичну клинику, типичне лабораторијске налазе и  типичан ЦТ плућа? Аха, па, наравно у случају дијагнозе "грип" сви лекари су увек били  при пуној свести  и примењивали  су све дијагностичке процедуре и били  су увек сигурни: не, у случају грипа сви не умиру »због» грипа, али само у случају КОВИДА-19  многи умиру «са» КОВИДОМ-19.
 
Поред тога: ако је у Швајцарској наводно било 1.600 умрлих од грипа у једној години, говоримо о 1.600 смртних случајева током 12 месеци - без превентивних мера. Са КОВИДОМ-19, међутим, било је 600 смртних случајева за 1 (!) месец упркос масовним противмерама. Радикалне противмере могу смањити ширење КА-19 за 90% - тако да можете замислити који би сценарио пос тојао да нису примењене противмере.
 
Поред тога: у Швајцарској  је током једног месеца  хоспитализовано 2200 пацијената због КОВИДА-19, а истовремено до 500 пацијената је хоспитализовано у различитим одељењима интензивне неге. Нико од нас никада није видео такву ситуацију у случају «грипа».
 
Око 8% неговатеља такође добије  грип у случају „обичног“ грипа, али од тога нико не умире. Код КОВИДА19 је инфицирано   25% до 30% неговатеља и то са значајном смртношћу. Десетине лекара и медицинских сестара који су бринули о КОВИД-19 пацијентима умрло  је због исте инфекције.
 
Такође: потражите бар једном егзакттне бројке о «грипу»! Нећете наћи ниједну. Оно што ћете наћи јесу процене типа: приближно 1000 или 1600 у Швајцарској; око 8000 у Италији; око 20.000 у Немачкој. Студија ФДА (Агенције САД за храну и лекове)   испитивала је случај 48.000 умрлих од грипа годишње  у САД. Резултат је био следећи: све могуће клиничке слике подвођене су под  еијагнозу „смрт због упале плућа“, па тако на пример имамо и запаљење плућа и у случају једног новорођенчета које је приликом порођаја аспирирало плодову воду у плућа. У овој анализи број ефективно „умрлих од грипа“ драматично је опао испод 10 000.
 
У Швајцарској такође не знамо тачан број пацијената који сваке године умиру од грипа. И то упркос десетинама прескупих  система прикупљање података; упркос бесмисленом двоструком и троструком уношењу података од стране клиника, здравствених осигуравајућих кућа и здравствених директората; упркос бесмисленом и прескупом ДРГ систему који производи само нонсенс ми нисмо у стању  да дамо егзактан  број пацијената хоспитализованих због грипа на месечном нивоу! Али зато трошимо милионе и милијарде на прескупе и контрапродуктивне ИТ пројекте.  
 
На основу тренутног мањкавог степена знања  ми  уопште узев не можемо да говоримо о «обичном грипу». И зато  опција да се без отпора зарази читаво друштво није никакв рецепт. Онај рецепт,  nota bene који су  Велика Британија, Холандија и Шведска испробале и одустале од њега једна за другом.
 
Због тренутног, неадекватног нивоа знања, подаци за март такође уопште не говоре ништа. Ми се можда можемо срећно провући или доживети катастрофу. Ригидне  мере доводе до тога да се крива болесних одржава  равном. Али не ради се само о врхунцу криве, већ и о површини испод криве, а њу у коначници репрезентује  број смртних случајева.
 
3. «Само стари и болесни умиру»

Проценти - секундарне дијагнозе - морал и ЕУГЕНИКА

Старост оних који су умрли у Швајцарској је између 32 и 100 година. Постоје и неке студије и извештаји који показују да су и  деца преминула од КОВИДа-19.
 
Да ли ће 0,9% или 1,2% или 2,3% умрети од КОВИДА-19 је секундарно питање и само је храна за статистичаре. Релевантан је само апсолутни број смртних случајева узрокованих овом пандемијом. Да ли је 5000 смртних случајева мање лоше ако то представља 0,9% свих носилаца КОВИДА-19? Или је 5.000 мртвих горе ако они чине 2.3% свих носилаца КОВИДА-19?
 
Просечна старост умрлих пацијената је наводно 83 године, што многи – а таквих је превише у нашем друштву – на сваки начин  вреднују као занемарљив податак.
 
Не смемо да превиђамо овакву опуштену великодушност нашег друштва када је у питању смрт других. Довољно добро ми  је позната и друга ствар - тренутна повика и пребацивање кривице када болест погоди нас саме или некога нама  блиског.  
 
Старост је релативна. Један кандидат за председника САД данас је има 73, а други 77 година. Достизање високе старости, у којој смо очували аутономност,  уз добар квалитет живота, најдрагоценије је добро због кога  смо ми у Швајцарској улагали у здравствени систем. И резултат је медицине што можемо, уз добар квалитет живота,  да доживимо дубоку старост са три дијагнозе осредње тежине Јесу ли ова позитивна достигнућа нашег друштва сада  изненада не само обезвређена већ су нам, што је још горе, постала само терет?
 
Поред тога: ако се прегледа 1000 старијих од 65 година или 1000 изнад 75 година који су претходно били убеђени да су здрави, након детаљне провере  више од 80% њих имаће нове 3  "секундарне дијагнозе", посебно када је реч о широко распрострањеним дијагнозама као што су "висок крвни притисак” или “шећер ”.
 
Неки медијски чланци и коментари читалаца – а, по мени њих је превише  - овакве  дискусије прелазе све границе,   зраче лошом еугеником и подсећају на позната времена. Да ли заиста морам да именујем те године? Изненађен сам што се наши медији не труде да о овој теми пишу  без увијања. Наши медији си ти који објављују ова бедна мишљења у својим колумнама  и редакције их објављују непромењене. И једнако је невероватно је да политичари не сматрају да је неопходно да изнесу јасан став о овом питању.
 
4. Ова пандемија је најављена

Да ли је Швајцарска била минимално припремљена за ову пандемију? НИЈЕ.
Да ли су предузете мере предострожности када је КОВИД-19 избио у Кини? НИСУ.
 Јесмо ли смо знали да ће се пандемија ЦОВИД-19 проширити по свету?
ЈЕСМО, БИЛА ЈЕ НАЈАВЉИВАНА И ДО МАРТА 2019. ПОСТОЈАЛИ СУ  ПОДАЦИ О ТОМЕ.

1. САРС се догодио  2003 . год .
2. МЕРС је избио  2012. године .
3. 2013. године је немачки Бундестаг расправљао  о сценаријима катастрофа: Како ће се Немачка припремити за катастрофе, попут поплава? У том контексту разговарало се и о томе како би Немачка морала да реагује на будућу пандемију САРС-а!  Да,  2013. године немачки Бундестаг је  симулирао САРС пандемију короне у Европи и Немачкој!  
4. 2015. години , у заједничким експерименталном раду  истраживача три америчка иниверзитета,  Вухана  и једног италијанског научника из Варезе, који има лабораторију у Белинзони. Они су у лабораторији синтетички произвели корона вирус,заразивши ћелијске културе и мишеве. Разлог рада је била жеља да се произведе вакцина односно моноклонско антитело како би се опремили ѕа борбу са следем пандемијом короне.    
5. Крајем 2014. године америчка влада обуставила је истраживања МЕРСА и САРСА на годину дана због опасности по људе.   
6. Године 2015. Бил Гејтс одржао је надалеко  запажен говор, тврдећи да је свет неспреман за следећу пандемију  короне.
7. Године 2016. појавио се још један истраживачки рад који се бавио вирусима короне. "Сажетак" ове публикације  нам се просто топи у устима, јер је савршен опис онога што се тренутно догађа: “Focusing on SARS-like CoVs, the approach indicates that viruses using the WIV1-CoV spike protein are capable of infecting human alveolar endothelium cultures directly without further spike adaptation. Whereas in vivo data indicate attenuation relative to SARS-CoV, the augmented replication in the presence of human Angiotensin-Converting-Enzyme Typ 2 in vivo suggests that the virus has significant pathogenic potential not captured by current small animal models.” ("Фокусирајући се на САРСУ сличан КоВс, приступ указује да  су вируси који користе WIV!-CoV протеин шиљака, способни да директно заразе културе људске алвеоларног ендотелиума без даље адаптације шиљака. Док in vivo подаци  указују на слабљење у односу на САРС-КоВ, појачана репликација у присуству хуманог ензима који претвара ангиотензин типа 2 in vivo указује да вирус има значајан патогени потенцијал који није заробљен у тренутним моделима малих животиња.")
8. У марту 2019. године у епидемиолошкој студији Пенг Чоуа из Вухана  је речено да се, измађу осталог, на основу  биологије вируса короне код слепих мишева («bat», „шишмиш“) из Кине, може предвидети да ускоро може доћи до  још једне нове пандемије короне. И то сигурно! Оно што није могло да се са сигурношћу тврди било је када и где , али је речено да ће Кина бити жариште.    

У принципу, било је 8 КОНКРЕТНИХ, ЈАСНИХ УПОЗОРЕЊА ТОКОМ 17 ГОДИНА да ће се то догодити . А ОНДА СЕ ЗБИЉА ДОГОДИЛО! У децембру 2019. године, 9 месеци након упозорења Пенг Чоуа . Кинези обавештавају СЗО након што су опсервирали 27 пацијената са атипичном пнеумонијом без смртног исхода. Већ 31. децембра  започиње тајвански ланац реакција, који се састојао од укупно 124 мере   - и све то је објављено до 3. марта 2020. године. И, не! Није било објављено на тајванско-кинеским  језику у неком азијском медицинском часопису, већ, у сарадњи са Универзитетом Калифорнија у «Журналу Америчког медицинског друштва» («Journal of American Medical Association” )
Једино што смо морали да учинимо било је: да од 31. децембра 2019. унесемо „бат + коронавирус “ у „PubMed“, u Америчку националну медицинску библиотеку и сви подаци су били доступни. И требало је да се до краја фебруара 2020. Само прате публикације како би се знало 1) шта нас чека и 2) шта нам је чинити .
 
Узбекистан је у децембру наредио евакуацију своја 82 ученика из Вухана и ставио их је у карантин. 10. марта упозорио сам Швајцарску из Узбекистана, јер су ме питали за мишљење: парламентарци, Савезно веће, БАГ, медији.   
 
И шта је Швајцарска урадила од 31. децембра  2019.године?  Дана када је   Кина  обевестила СЗО? Наша   влада, наш БАГ, наши експерти, наша комисија за пандемију? Изгледа да ништа нису приметили!. Наравно да је ситуација је  била деликатна. Постављало се питање да ли би требало да се обавести становништво? Да нле ће  то  посејати панику? Како поступити?  Најмање што је могло да се уради било је бар да се проуче изврсни радови  кинеских и америчко-кинеских  научника који су објављени у у најбољим америчким и енглеским медицинским часописима .    
 
Барем је могао - а то је било изводљиво и без обавештавања становништва, без  сејања   панике - да се допуни потребан медицински материјал. Срамна је чињеница да је Швајцарска са својим здравственим системом вредним 85 милијарди, у којем просечна 4-члана породица средње класе више не може  да плаћа премије здравственог осигурања , после 14 дана благих покушаја критке  сада на тепету због недостатка маски, због премало дезинфекционих средстава и премало медицинске опреме. Шта је урадила комисија за пандемију? Није ли због овога   потребан ПУК? Али не таква, коју би запосели политичари.  .   
 
И тако се неуспешност  служби наставила до дана данашњег. Ниједна од мера које су успешно применили Сингапур, Тајван, Хонг Конг или Кина нису примењене.Границе нису затварене, није било граничне контроле, свако јемогао и јошувек може лако да имигрира  у Швајцарску а да уопште  не  буде  проверен (то сам лично искусио  15. марта ).
 
Аустријанци су били ти који су затворили границу са Швајцарском, а италијанска влада је коначно зауставила СББ крајем марта. И тако даље, и тако даље. А, да, још увек не постоји карантин за оне људе који улазе у Швајцарску!
 
Да ли су консултовали    групу научника  Антонија Ланцавекиа из Белинзоне? Антонио Ланцавеки, који учествовао  као коаутор у горе споменутом научном истраживању  произведених синтетичких корона вируса ? Како је могуће да  г. Ланцавекиа 20. марта на једној  малој телевизији из Тесина каже да је овај вирус изузетно заразан и изузетно отпоран – а да БАГ  22. марта, дакле два дана касније, пише о "сребрном зраку светла на хоризонту"?    
 
Како је могуће да мешовита америчко-кинеско група аутора  6. марта у часопису «Наука» («Science»)   објави да су само комбиновано затварање граница и локални полицијски час ефикасни, да могу да сузбију ширење вируса за 90%, а  да БАГ и Савезно веће притом објаве да је затварање граница бескорисно, "јер би већина људи ионако већ била заражена код куће".
 
Утврдили су да  ношење маски  није неопходно - али не зато што њније доказана   ефикасност те мере. Не! Просто нису били у стању да обезбеде довољно маски . Било би комично да није толико трагично: уместо да признате сопствене пропусте и одмах их исправите, боље је било позвати  немачког амбасадора. Шта ли му је само речено?  Да 85 милијарди вредан  швајцарски здравствени систем нема маске да заштити своје грађане, медицинске сестре и лекаре?   
 
Серију срамотних грешака можемо проширити на:  дезинфекцију руку! Препоручује се, јер је била ефикасна још у доба шпанског грипа! Да ли смо икада чули наше доносиоце одлука која су средства за дезинфекцију  ефикасна, а која не? Нисмо, иако је 6. фебруара 2020. у часопису «Болничка инфекција» (Hospital  Infection ”) сажетак 22 рада. Ту је објављено  да вируси короне могу да преживе на металу, пластици и стаклу до 9 дана и која три дезинфекциона средства убијају вирус у року од 1 (!) минута, а која не. Наравно, нису могли да препоруче  конкретно право средство за дезинфекцију:  грађани би тада схватили га нема у довољним количинама, јер је складиште средстава против пандемије расформирано  2018. и није било залиха дезифицијенаса (62% - 71% етанол убија вирус короне у року  од једног минута)   
 
Када су потешкоће пандемије постале очигледне и самом  БАГ-у, објављено је да пацијенти који морају да иду на одељење интензивне неге ионако имају  лоше шансе . Ово је било у супротности са 4 раније објављена научна рада, који су се слагали да би 38% до 95% свих пацијената који су морали да иду на одељење интензивне неге могло бити отпуштено кући.
 
Овде не желим да спомињем друге ствари. Две су јасне: пандемија је најављена најмање 8 пута од 2003. године. А након што је 31. децембра 2019. године СЗО пријављено избијање епидемије, имали су два месеца да проуче исправне податке и извуку исправне закључке. Тајван, на пример, чије су 124 мере  рано објављене има најмање заражених и умрлих и нема "блокаду" привреде.
 
Мере азијских земаља оквалификоване  су као немогуће за нас из политичких и дифузних разлога .  Један од њих било је : праћење заражених људи . Наводно тако нешто немогуће је у друштву које, гле, своје приватне податке без проблема  преноси и складишти на разним облацима и на Фејсбуку. Шта значи праћење? Ако нпр. сиђем из авиона у Ташкенту, Пекингу или Иангону, а Swisscom-u треба 10 секунди да ми пожели добродошлицу   у дотичној земљи. Није ли то праћење? Не,   код нас тога нема!
 
Да смо се боље орјентисали, видели бисмо да су неке земљебиле успешне    и без увођења ригидних мера. У Швајцарској су предузете полуригидне или   нису предузете уопште никакве мере, али су заправо дозволили ди се колективно зарази становништво . Ригидније мере су предузете прекасно. Да су благовремено реаговали, можда не би морали да уведу такве мере - и уштедели бисмо себи тренутне расправе о "излазу из ситуације". Уопште не желим  да говорим  о економским последицама.
 
5. Политички аспекти - пропаганда

Зашто нисте бацили поглад на Азију? Било је довољно времена. Или другим речима: Како сте гледали на Азију? Одговор је јасан: арогантно, незналачки и паметујући. Типично   европск, или да кажем типично швајцарски?
 
Си Ђинпинг је био још љубазан када је рекао да је Европа због свог „нарцизма“ врло брзо постала глобално жатиште пандемије. Додао бих: због своје ароганције, незнања и огромне дозе паметовања..
 
Све  више  читалаца  наших медија  у својим  коментарима примећује   да би ипак требало да престанемо да константно поучавамо друге ако, заједно са Шпанијом,имамо највећу стопу раста позитивних на КОВИД 19  и једну од највиших стопа смртносту у односу на број становника.  
 
Европа се није призвала памети.  Америка - барем њени научници и понеки од њених политичких новинара - реаговали су другачије. Америка је препознала изврсне  научне радове кинеских аутора и објавила их у својим најбољим медицинским часописима. Чак су се и  у часопису „Инострани послови“ (“Forеign Affairs”), најважнијем часопису са есејима о међународној политици, нашли радови  са насловима попут: „Шта може свет да научи од Кине“; или „Кина има апликацију, а остатак света нема план“; надаље, да је „међународна сарадња научника пример“ како и у другим областима треба „радити мултиполарно и заједно“и како је свет „међусобно повезан“. Чак  је и често цитирани тону Фаучи, Трампов главни виролог, у часопису  «Foreign Affairs»,   похвалио сарадњу са кинеским колегама.
 
Чињеница да америчко политичко руководство није поступало на исти начин није проблем научника који су, укључујући и СЗО, похвалили одличан рад Кинеза на терену: „Кинези тачно знају шта раде“; "И они су стварно, стварно добри у томе" («the Chinese know exactly what they do»; «and they are really, really good at it”)
Немачки магазин “Дeр Шпигел“ („Der Spiegel“), противећи се овоме,  објавио је чланак под називом „Смртоносна ароганција“ и под тим није мислио на Америку, већ на арогантну Европу.
 
Шта су чињенице?

1. Након епидемије САРС-а, Кина је инсталирала програм праћења који би требало што раније да пријави запажену концентрацију атипичних упала плућа. Када су четири пацијента у овој земљи са њеном гигантском популацијом у кратком времену показала атипичну пнеумонију, систем праћења активирао је аларм.
2. Након 27 (други извори кажу: 41) случајева дијагностициране атипичне упала плућа пацијената у Вухану али још увек без иједног   смртног исходс Кинеска влада је 31. децембра обавестила СЗО
 
3. 7. јануара 2020. године, исти тим Пенг Чоуа, који је упозорио на коронарну пандемију у марту 2019. године, поделио је са светом  потпуно дефинисан геном узрочника вируса, како би се што је брже могуће развили сетови тестова   широм света, истражила вакцинацију и произвела моноклонална антитела
4. супротно мишљењу СЗО, Кинези су у јануару блокирали Вухан ѕабраном путовања и увођењем  полицијског  часа.
5. Нећу да детаљишем и о осталим мерама које је Кина предузела. По мишљењу међународних истраживачких тимова, Кина је тим раним и радикалним мерама спасила живот стотинама хиљада пацијената.
6. 31. децембра 2019. Тајван је забранио  све летове из Вухана. Преостале 124 мере, предузете у Тајвану објављене су у «Журналу Америчке медицинске  асоцијације» («Journal of American Medical Association»). Требало их је само узети у обзир.
 
Нема  сумње, да је кинеска командна и контролна структура у почетку сузбила релевантне информације, али обрнуто, касније је деловала још ефикасније у ограничавању пандемије. Поступање са офталмологом Ли Венлианг је страшно, али се уклапа у догађаје  ове врсте. Када је 1918. амерички доктор Лоринг Мајнер у округу Хаскел у америчкој држави Кансас угледао неколико пацијената са симптомима грипа који су премашивали озбиљност претходног обратио се Служби за јавно здравство Сједињених Држава („United States Public Health Service“)и затражио подршку. Она га је одбила. Три пацијента из округа Хаскел  добила су позив за војску. Алберт Гишел, подофицир - НУЛТИ пацијент- проширио је вирус у компанији за коју је кувао и која је пребачена у Европу. 40 дана касније у Европи је било 20 милиона заражених, а 20.000 мртвих. Пандемија 1918. изазвала је више смртних случајева, него Први светски рат.
 
Оптужбе Запада због "третмана" Ли Венлианга су оправдане, али су прожете двоструким стандардима. Зар се не зна какву судбину на Западу доживљавају звиждачи који следе своје високе вредности. Америчка влада је такође покушала да филтрира медицинске информације тако што је дала упутство водећим Трамповим виролозима у  Америци да пре свке своје изјаве за јавност  прво разговарају са потпредседником  Мајком Пенсом, што је у недавно публикованом часопису « Наука» («Science»)  објављено у чланку под насловом «Учините нам једну услугу» означено као  „неприхватљиво “ и било упоређено са Кином.
Политика је једно, а научни рад друго. До  краја  фебруара 2020. године појавило се толико одличних научних радова кинеских и мешовитих америчко-кинеских аутора да се могло знати шта је пандемија и шта треба учинити.
 
Зашто смо у  свему оманули?

Зато што ни политичари, ни медији нити већина грађана нису у стању да у оваквој ситуацији раздвоје идеологију, политику и медицину. Вирусна пнеумонија је медицински, а не политички проблем. Захваљујући политичко-идеолошком игнорисању медицинских чињеница, Европа је саму себе   за веома кратко претворила  у центар глобалне пандемије – а у сред  среде нашла се Швајцарска као друга у свету по висини стопе инфекција према броју становника.

Политика и медији овде играју веома неславну улогу. Уместо да се фокусирају на сопствене неуспехе, они одвлаче пажњу становништва   настављајући са својим глупавим антикинеством (China-Bashing). Уз то, као и увек, долази антирусизам (Russia-Bashing) потом антитрампизам  (Trump-Bashing) . Трамп не мора уопште никоме да се свиди  - али све док се  САД мере  са Швајцарском  смрћу од КОВИДА 19 по глави становника, мораће да дођу до цифре 30.000 мртвих.
 
Како неко може  константно да критикује друге земље ако земља са најскупљим  здравственим системом по глави становника - другим  у свету- заузима друго место у свету по броју инфицираних по глави становника,  ако нема довољно маски, довољно дезинфицијенса или довољно медицинске опреме? Швајцарска није изненађена овом пандемијом - након 31. децембра 2019. имала је најмање 2 месеца да се хитно предузму неопходне мере предострожности. И медији су итекако допринели таквом понашању. Медијско извештавање  исцрпљује се говорима који улепшавају оно  што Савезо веће и БАГ иницирају као и критикама других земаља.
 
Доста је примера глупих удараца по Кини: "Кинези су криви"! Свако ко тврди нешто слично не разуме ништа о биологији и животу уопште. "Све пандемије потичу из Кине". Шпански грип је уствари био амерички грип, ХИВ је дошао из Африке, ебола је дошла из Африке, свињска грипа из Мексика, епидемија колере из 1960-их са милионима смртних случајева из Индонезије и МЕРС са Блиског Истока са центром  у Саудијској Арабији.
 
Да , САРС је стигао из Кине. Али Кинези су, за разлику од нас, научили како је часопис „Foreign Affairs» “ 27. марта 2020. објавио: „Прошле пандемије разоткриле су слабост Кине. Ова осветљава  њене снаге “.
 
Ако се константно тврди да су бројке које је Кина објавила о пандемији КОВИД 19 ионако све улепшаване, шта то значи? Да ли то значи да ми не морамо ништа да предузмемо у вези с тим? Или значи нешто много важније:  да је-ако су ове бројке заиста улепшане -  у питању још опаснија пандемија против  које се у Европи морају предузети мере предострожности? Толико о логици имитирања бесмисленог, политичког блебетања.
 
Константним изјавама попут оних „Кинези ионако само лажу“; „Тек Тајвану не можете ништа да верујете“; „Сингапур, породична диктатура ионако лаже“ не можемо се носити са овом пандемијом. И овде амерички магазин «Foreign Affairs»  - који по својој природи засигурно није склон Кини - агира паметније, као што можемо прочитати у издању од 24. марта 2020.: „САД и Кина би могле да сарађују у поразу пандемије. Уместо тога, њихов антагонизам чини ствари горим ”. Или  21. марта: „Потребан је свет да се оконча пандемија. Научна сарадња не познаје границе - на срећу “.
 
Могу само да поздравим критике Лукаса Берфуса, посебно његову изјаву:
«Зашто неких фабрика више нема у Биберисту. Али их има Вухану. И да ли овај проблем са алокацијом можда не утиче само на целулозу, већ и на информације, образовање, храну и лекове ».
 
Ова изјава погађа у мету и разоткрива нашу ароганцију и наше незнање.
 
Није ли нам већ доста то што је Запад на почетку ове пандемије гледао на Кину  уображено и  са одређеним злурадошћу? Мора ли Кина да се злонамерно клевеће због подршке западним земљама? До данас је Кина испоручила 3,86 милијарди маски, 38 милиона заштитних одела, 2,4 милиона уређаја за инфрацрвене мерење температуре и 16 000 вентилатора. Није наводна тежња Кине за светском моћи, већ неуспех западних земаља довео  до тога да Запад буквално виси о кинеској медицинској инфузији.
 
6. Одакле потиче овај вирус?

На нашем глобусу има око 6400 врста сисара. «Слепи мишеви» (“bats”) и (ноћни слепићi (“megabats”)   чине 20% популације сисара. Постоји 1000 различитих врста слепих мишева и megabats (ноћних слепића). Они су једини сисари који могу да лете, што објашњава њихов велики опсег кретања.
 
Шишмиши и ноћни слепићи домаћини су безброј вируса. Вероватно су слепи мишеви и летећи слепићи  били портал   вирусима у породично стабло сисара у историји њиховог развоја.
 
Постоје многи опасни вируси који су са "слепих мишева" прешли на људе и који  су и одговорни су за многе болести: малие богиње, заушке, беснило, Марбуршку грозницу, еболу и друге ретке, али ништа мање опасне болести .  И код других сисара вируси који потичу од слепог миша увек изновав доводе до масовне смрти у узгоју свиња, пилића или птица.
Ово су биолошки процеси стари милионима година. Такође у ДНК здравих људи налазе се остаци виралних генетских секвенци које су у њу "уграђене" током миленијума.
 
1. САРС и МЕРС су појачали истраживања на вирусима короне, управо зато што се   очекивала скора нова епидемија или пандемија вируса короне . Кинески истраживачи су детаљно проучавали 22 од 38 познатих и никако дефинитивно класификованих вируса короне, између осталог, погледајте Пенг Чоуову публикацију о епидемиологији "коронавируса слепог миша у Кини" и друге, горе споменуте, америчке ауторе. Пенг Чоу је у марту 2019. године предвидио избијање нове епидемије короне из следећих разлога:
a. Великог биодиверзитета у Кини;
b. великог броја слепих мишева у Кини;
c. високе густине насељености у Кини = блиског суживота животиња и људи;
d. високе генетске варијабилности „слепих мишева“, тј. велике вероватноће да се геном појединих врста коронавируса може спонтано променити као резултат случајних мутација;
e. високо активне генетске рекомбинације вируса короне што значи да вируси короне различите врсте размењују међусобно секвенце генома које могу постати агресивније за људе;
Чињеница је да многи од тих вируса - вируси короне, али и еболе или Марбуршки вируси - живе заједно у овим "слепим мшевима" и  због тога могу да  случајно размене генетски материјал
Иако није доказано, Пенг Чоу је такође поменуо и кинеске прехрамбене навике , које повећавају вероватноћу да се ови вируси пренесу са животиња на људе. Пенг Чоу је у свом чланку из марта 2019. године упозорио на пандемију короне. И написао је да не може тачно да каже када и где ће избити ова пандемија, али да ће Кина врло вероватно бити „жариште“. Толико о научној слободи. Пенг Чоу и његова група из Вухана наставили су истраживања и они су 7. јануара идентифицирали геном КОВИД-19 и поделили га са светом.  
 
Постоје четири теорије о томе како овај вирус прешао на људе је :

1. КОВИД 19 је директно пренет са једног слепог миша на човека. Тај конкретни вирус о коме је реч  у  96 % се генетски поклапа са актуелним КОВИД 19 вирусом.  Међутим, структура овог вируса му онемогућава да се  усидри на АЦЕ ензим (Angiotensin-Converting-Enzyme) тип 2 у ћелији плућа. Међутим, вирусу је овај ензим потребан да би могао да продре у ћелије плућа (и у ћелије срца, бубрега и црева) и да их уништи.
 
2. Вирус КОВИД-19 је на људе прескочио са панголина, малезијског сисара са кршутима који је илегално увезен у Кину и у почетку није био узрочник болести. У контексту узастопних трансмисија са човека на човека овај вирус је  због хуманих услова, захваљујући мутацији или адаптацијји  могао да се коначно усидри на рецептор АЦЕ2 и продре у  ћелије, чиме се пандемија "покренула".
3. Постоји сој родитеља ова оба КОВИД-19 вируса  који је, нажалост, остао до данас неоткривен.
4. Упитању је у лабораторији синтетизовани  вирус, јер је управо рађено на његовом  стварању и је још 2016..године детаљно описан његов  механизам изазивања болести. Виролози којима је било  постављено питање о томе негирали су наравно  текву могућност, али нису могли ни да је искључе, што може да сепрочита у чланку «The proximal origin of SARS-CoV-2» Kristianе Andersen, публикованом  у часопису «Nature Medicine»:
Посебност ових чињеница је да корона вируси могу да живе заједно са вирусом еболе на истом «слепом мишу», а да он не оболи. Са једне стране, ово је научно занимљиво,   јер се можда могу пронаћи имунолошки механизми који објашњавају зашто се ови слепи мишеви не разбољевају. Ови имуни механизми против корона вируса и вируса еболе могу да дају увиде од значаја за  хомо сапиенса. Са друге стране, ове су чињенице забрињавајуће. јер   можемо да замислимо да се због високе, активне, генетске рекомбинације може формирати супервирус који ће имати дужи период инкубације од тренутног вируса КОВИД-19, али смртоносност вируса еболе.
САРС је имао смртност од 10%, смртност МЕРС-а износила је 36%. Није била заслуга хомо сапиенса што се САРС и МЕРС нису тако брзо ширили  као сада КОВИД-19. Упитању је била само срећа. Тврдња да се вирус са високом стопом смртности није могао проширити јер је пребрзо убијао свог домаћина била је тачна  у време када је „заражени“ караван камила напустио Ксијан ка путу свиле и када због његове високе смртности није стигао у следећи караванссерај.  Данас је се све одвија у секунди. Данас су сви масовно умрежени. Вирус који убија за 3 дана ипак и даље обилази свет. Сви знају Пекинг и Шангај. Ја познајем Вухан већ 20 година. Нико од мојих колега и познаника никада није чуо за Вухан. Али, да ли су људи видели   колико је било странаца тамо у Вухану - у граду за који  "нико" није чуо - и како су се они муњевито расули по свим регионима света? То је ситуација данас.    
 
7. Шта знамо? Шта не знамо?
 
Знамо

1. да је вирус агресиван;
2. да средњи период инкубације траје 5 дана; максимални период инкубације још није јасан;
3. да асимптоматски носиоци ЦОВИД-19 могу инфицирати друге људе и да је тај вирус "изузетно заразан" и "изузетно отпоран" (А. Ланзавекиа);
4. знамо популације ризика;
5. да у протеклих 17 година није било могуће развити ни вакцинацију ни моноклонално антитело против цорона вируса;
6. да вакцинација против било коронске вируса никада није развијена;
7. да такозвана "вакцинација против грипа" има само минималан ефекат упркос   популарном рекламирању.

Шта не знамо?

Да ли постоји имунитет након инфекције. Одређени подаци указују на то да људи од 15. дана могу развити имуноглобулине Г класе, што би требало да спречи поновну инфекцију истим вирусом. Али то још није дефинитивно доказано;

1. колико дуго би се могао заштитити могући имунитет;
2. да ли овај вирус КОВИД-19 остаје стабилан или ће се мало другачији КОВИД-19 поново проширити светом у јесен, аналогно уобичајеном таласу грипа против кога нема имунитета;
3. да ли ће нам помоћи веће температуре лета јер је КОВИД-19 нестабилан на вишим температурама. Овде се мора поменути да се вирус МЕРС ширио на Блиском Истоку од маја до јула, када су температуре далеко више него што смо их ми икада доживели;
4. Колико је потребно да се популација толико зарази да вредност Р буде <1:
Ако тестирате милион људи у Цириху у одређеном тренутку,   12% до 18% ЦОВИД-19 ће се рећи да је позитивно. Да би се пандемији одузео њен пандемски карактер, Р вредност мора бити <1, тј . Око 66% становништва морало је имати контакт са вирусом и развити имунитет. Нико не зна колико дуго, колико месеци ће проћи док инфекција, која тренутно треба да буде 12% до 18%, не достигне 66%!  Али може се претпоставити да ће ширење вируса са 12% на 18%  и на 66% популације и даље генерисати тешко болесне пацијенте.
5. Не знамо ни колико ћемо се дуго бавити овим вирусом. Два извештаја, која није требало да буду доступна јавности (План реаговања владе на КОВИД и звештај Империал колеџа Лондон), независно долазе до фазе „краја“   у трајању од 18 месеци;
6. и не знамо да ли ћемо се овим вирусом  баавити у форми епидемије / пандемије или можда чак и ендемије;
7. још увек немамо признату и широко применљиву дефинисану терапију; Никада нисмо могли ни да је презентујемо  за случају грипа.
Можда би власти и медији требало да коначно изнесу чињенице на сто, уместо што ссваког другог презентују вести  о некаквој наводно успешној  вакцини која че се убрзо појавити,  

8. Шта сада можемо да радимо?

Не могу   да одговорим ни на питање о најбољим решењима. Да  ли  Швајцарска   уопште може да обузда пандемију ће се инфекција становнштва наставит да се шири јер су све мере у почетку биле преспаване,. упркос покушајима да се утиче на њен ток.Све је могуће
 
Ако је то тако, све штоможемо јесте да се надамо  данећемо платити ову „политику “ са по мени превише мртвих и критично болесних. И да неће бити превише пацијената који ће патити од дугорочних последица инфекције КОВИДОМ-19, попут захваљујучи КОВИДУ 19 новонастале плућне фиброзе , поремећеног метаболизма глукозе и нових кардиоваскуларних болести.  Дугорочне последице заразе САРС-ом  су документоване  и након 12 година од наводног излечења. Надајмо се да ће се КОВИД-19 понашати другачије.
 
Укидње „блокада“ или повратак ономе што ми сматрамо нормалним сигурно је свачија жеља. Који кораци ће проузроковати које трајне  негативне последице приликом враћања у нормално стањекоје    - односно у случају поновниог распламсавања  рате инфекције  - нико не може да предвиди. Сваки корак ка ублажавању у основи је корак у непознато.
 
Можемо рећи само оно што није изводиво: активна инфекција неризичних група вирусом КОВИД-19 сигурно је чисто лудило. То може пасти на памет само људима који немају појма о биологији, медицини и етици:

1. свакако не долази у обзир да се намерно заразе милиони здравих грађана агресивним вирусом о којем заправо не знамо апсолутно ништа, ни обим акутне штете нити  дугорочне последице;
2. што је већи број вируса по популацији, већа је и могућност случајне мутације, што вирус може учинити још агресивнијим. Стога дефинитивно не би требало да  активно помажемо у повећању броја вируса по популацији.
3. Што је више људи заражено КОВИДОМ-19, то је вероватније да ће се овај вирус „боље“ «адаптирати» на људе и постати још катастрофалнији. Претпоставља се да се то једном већ догодило;
4. са државним резервама наводно у висини од 750 милијарди, неетично је и неморално да се заразе милиони здравих појединаца из  пуких економских разлога;
5. намерна инфекција здравих људи овим агресивним вирусом озбиљно би поткопала један од фундаменталних  принципа читаве историје медицине због чисте, краткорочне економских „забринутости “ : принцип «као прво,  не чини штету» ( „primum nil nocere” ) Ја бих одбио да као лекар уопште учествујем у једној таквој кампањи вакцинације.  .
Одређивање концентрације антиттела ијела КОВИД-19 и ИгГ-антитела у крви очигледно иде руку под руку са неутрализацијом вируса КОВИД-19. Квантитативна и квалитативна дијагностика ових    антитела до сада је истражена само у малом клиничком истраживању на  23 пацијента.   Тренутно није могуће одговорити на питање да ли ће масовно одређивање присуства антитела у крви допринети  контролисаној деблокади, ако се резистентним  особамакоје се више не могу заразити  допусти слободнно кретање. Исто тако  је нејасно када ће ова метода  бити клинички валидна да би била широкопримењива.
 
 
9.    Будућност
 
Ова пандемија поставља многа политичка питања. Часопис  „Foreign Affairs”  са Доналдом Трaмпом и Ентони Фаучијем   на насловној страни  је 28. марта 2020. написао: „Куге нам говоре ко смо. Стварне лекције пандемије биће политичке “.
 
Ова политичка питања биће национална и међународна.
 
Прва питања дефинитивно ће утицати на наш здравствени систем. Са буџетом од 85 милијарди, Швајцарска - по броју корона-пацијената на један милион становника - пласирала се на друго место у свету. Честитамо! Каква срамота! Швајцарској након 14 дана недостаје основни и јефтин материјал. То је последица тога   када самопроглашени „здравствени политичари“, „економисти здравља“ и ИТ стручњаци инвестирају  милијарде у пројекте као што су е-здравство, електронске здравствене картице, прескупи клинички информациони системи (питајте Кантоналну болницу Луцерн!).   рачунари на тоне и „велики подаци »    повлачећи без циља милијарде из здравственог система. А медицинска професија и ФМХ су буквално превише глупи да би се коначно супротставили томе. Они преферирају да их свеке недеље стављају на стуб срама као  «пијавице» и «криминалце».  Швајцарска мора коначно даповеде истрагу  колико се од 1  милион новчаних средстава из касе користи за медицинске услуге, које пацијенту директно користе, а колико проневереног новца тече у лобистичка удружења која не припадају медицинској бранши и која се бесрамно богате од колача вредног  85 милијарди, без да су икада виделиједног јединог пацијента. И, наравно,   коначно треба да дпровееде  адекватна контрола квалитета медицинских услуга. Не желим овде да тематизујем даље мере као део реорганизације швајцарског здравственог система.
 
Међународна питања се превасходно тичу нашег односа са Кином и азијским земљама уопште. Критичке ставове прихватам. . Али константно, глупо „ Bashing “ других нација не може бити рецепт за заједничко решавање глобалних проблема - чак и не желим да говорим о „решавању“. Уместо што се имаитира  брбљање  бесмислене пропаганде, можда би се требало бавити ауторима који у ствари имају шта да кажу на високом нивоу, као што су:

•    Панкај Мишра: "Из рушевина царства"
•    Кишоре Махбубани:"Азијско чудо. Катализатор мира "
•    "Да ли је Запад нешто изгубио
•    "Умеју ли Азијци да  мисле ?"
•    Лее Куан Иев: "Поглед једног човека на свет"
•    Давид Енгелс: "На путу ка царству"
•    Ноам Чомски: "Ко влада светом"
•    Бруно Мацаес: "Зора Евроазије"
•    Џозеф Стиглиц: „Богати и сиромашни“
•    Стефан Лесених: "Потоп поред нас»
•    Параг Кхана: "Наша азијска будућност"
Читање је још увек  не значи потврду да су сви ови аутори у свему у праву. Али било би од велике вредности за Запад - укључујући Швајцарску - да  своје паметовање , игниранцију и бахатост повремено замене чињеницама, разумевањем и сарадњом. Алтернатива је заиста само да покуша да елиминише своје претпостављене конкуренцију, пре или касније, у рату. Свако може сам да одлучи шта ће мислити о овом „решењу “ .
 
У том се смислу може само надати да ће се човјечанство боље сјећати. Сањање је увек дозвољено.
 
Изазови су глобални. А следећа пандемија је одмах иза угла. А можда ће то бити узроковано супер вирусом и попримити ону меру коју радије не бисмо замислили.

Са немачког превела Бранка Јовановић

Милорад Вукашиновић, новинар и публициста, говорио је о узроцима и последицама агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Аутор је на предавању посебно говорио о феномену „милитаризације светске политике“ и кршењу основних начела међународног права од стране држава – чланица НАТО алијансе.

U Atrijumu Doma Vojske Srbije predstavljene su dve knjige iz edicije „Ratnik“: „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ i „General Nebojša Pavković – svedočenje iz Finske“.

Mirjana Sandić, urednik ovih knjiga objasnila je da prva knjiga predstavlja dnevničke zapise generala Nebojše Pavkovića pretočene u knjigu, dok je druga rezultat razgovora Dragane Marković i Radenka Mutavdžića sa generalom Pavkovićem u Finskoj gde služi zatvorsku kaznu.

Prema njenim rečima edicija „Ratnik“ nastala je sa idejom da pripadnici vojske i njeni komandanti koji su branili granice svoje otadžbine za vreme NATO agresije zabeleže svoja sećanja na te dane i ono što se događalo na Kosovu i Metohiji.

Milan Mijalkovski, recenzent knjige „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ ocenio je da je ova knjiga važan dokument o istoriji Srbije u poslednjoj deceniji 20 veka.

– Za dve godine u ovoj ediciji je objavljeno 12  knjiga. Bez obzira što su od pomenutih događaja prošle dve decenije, njihovo pojavljivanje je izavalo veliko interesovanje i skoro sve knjige su rasprodate – istakla je Mirjana Sandić.

– General Pavković je častan, hrabar i odlučan komandant koji je komandovao Prištinskim korpusom Treće armije Vojske Jugoslavije. Navode iz knjige je potkrepio sa 29 dokumenata o angažovanju prištinskog korpusa, koji verno istinito svedoče o događajima na Kosovu i Metohiji. Upravo zato što daje istinu o jednom teškom i važnom periodu, knjiga se našla na udaru mnogih i bilo je dosta protivljenja njenom objavljivanju – rekao je Mijalkovski i naveo da knjiga zapravo ima dve tematske celine. Jedna sadrži činjenice o terorizmu albanskih separatista na Kosovu i Metohiji radi razbijanja teritorijalnog integriteta naše zemlje. Takođe razotkriva i uzroke i manifestacije savezništva između terorističke OVK i, kako je rekao, amoralnih anglosaksonskih hegemona kao inostranih sponzora OVK.

Дневни лист „Дан“, Подгорица, 1. децембар 2019.

Živadin Jovanović i Dubak
 

Želimo ostati vjerni našoj istoriji i slobodi Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kad nam prijete. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati bogato istorijsko iskustvo, kazao je Jovanović

Poznati diplomata i bivši ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije, Živadin Jovanović, održao je više nego zanimljivo predavanje, pred brojnom publikom u Srpskoj kući, u Podgorici, na temu „Budući status Kosova i Metohije i srpsko nacionalno pitanje na Balkanu”.

-Pred Maticom je ogroman zadatak da bi se dostigao onaj novo prava kakav uživaju manjine u Srbiji. Srbija može biti zadovoljna samo onda kada srpski narod van njenih granica dostigne taj nivo. Šta je prirodnije nego težiti ravnoteži, tom prirodnom stanju. Ovo je jedno od strateških pitanja za Srbiju i srpski narod uopšte. Nije slučajno što su Srbi izvan Srbije obespravljeni i diskriminisani. Riječ je o geopolitici - smatra Jovanović. On ističe da je tu, prije svega, riječ o legitimizaciji procesa asimilacije.

-Što manje Srba to više to više prostora za centre moći. Srbi se i danas tretiraju kao remetilački faktor. Ogoljeni su svakodnevni pritisci da se prizna ilegalna secesija Kosova i Metohije, da se odrekne svog dijela teritorije, svog državnog, nacionalnog, identiteta. Srbija bez toga ne može opstati i to svjetski moćnici znaju. Svi mi kao narod imamo obavezu da se strateški pozabavimo ovim strateškim pitanjem - kazao je, između ostalog, Živadin Jovanović. On je dodao da se ne smije mirno posmatrati pogoršanje ovog pitanja, već da se mora reagovati.

-U rješavanju kosovskog pitanja potreban je realizam, mudrost i dug dah. Moramo rješavati pitanja na dnevnom nivou, ali sa pogledom daleko u budućnost. Moramo biti izdržljivi, uporni, postojani. Agresija NATO pakta bila je prekretnica u globalnim odnosima. Bio je to osvajački rat. Time je napravljen najteži presedan. Ugrozili su svjetski sistem odnosa. Sami sebi su stvorili krizu u kojoj se danas nalaze - kazao je, između ostalog, Jovanović. On je naglasio da se pravedno, mirno i dugotrajno rješenje može tražiti samo u okviru rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.

-U Briselu ne postoji šansa da se po pitanju KiM postigne pravedno i dugoročno rješenje. To je, naprosto, takav mehanizam. On može biti u interesu samo velihih zapadnih moćnika i njihovog vojnog saveza, a ne na korist mira. Takođe, to je rješenje na štetu Evrope. Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kada dobijamo prijetnje. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati naše bogato istorijsko iskustvo. Mi želimo slobodu i dostojanstvo, slobodu koja nema cijene. Želimo da ostanemo vjerni istoriji - zaključio je, između ostalog, Živadin Jovanović u svom nadahnutom govoru.

Uvodnu riječ na Tribini imao je književnik Budimir Dubak. A.Ć.
________________________________________

Dosledan borac

-Živadin Jovanović se borio svim diplomatskim sredstvima da se razumno i pravedno riješi status južne srpske pokrajine. S prestankom aktivne službe nije pristao na povlačenje i ćutanje. Dosledan je i kativan borac za istinu i pravdu - kazao je Budimir Dubak. Jovanović je rođen 1938. godine u Opariću. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1961. U periodu od 1966. do 1970. bio je vicekonzul u Generalnom konzulatu u Torontu. Savjetnik u Kabinetu Predsjednika Republike bio je od 1970. do 1974. godine. Bio je i savjetnik u Ambasadi SFRJ u Najrobiju od 1974. do 1978. godine. Od 1993. do 1994. obavljao je funkciju ambasadora u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove SRJ bio je u periodu 1994 – 1998. Nakon toga postaje Savezni ministar za inostrane poslove SRJ.

Вили Вимер, Немачка

Поводом самита у Лондону: Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго

Kонструкционе слабе тачке НАТО-a постале су видљиве. Оне нису никаква тајна, ма колико се шефови влада држава чланица трудили да их прикажу таквим.
ПОВЕЉА УН Ствар почиње тиме што смернице америчког председника о политици безбедности предвиђаjу потпуно раздвајање употребе војних снага од Повеље Уједињених нација. Сједињеним Државама је нормалан ниво права онај из 1939. године, иако би рат, према Повељи Уједињених нација, требало осудити као консеквенцу два ужасна светска рата. Примена војних средстава морала би да буде стриктно везана за одлуке Савета безбедности Уједињених нација и уопште за право на самоодбрану као право које произлази из Повеље Уједињених нација.

Организације попут НАТО-a требало би дозволити само ако су усклађене с Повељом Уједињених нација, што значи искључиво у оквирима међународног права.
Свакоме је јасно да ови постулати и количина америчке моћи дословно разарају државе чланице НАТО-a. Оне су принуђене или да учествују у ратовима који се воде у америчком интересу, или да се изложе опасности да буду уништене у својој супстанци, и кога брига за међународно право.

РАТ ПРОТИВ СРЈ Најкасније од случаја рата против Савезне Републике Југославије, који је вођен противно међународном праву, свима се демонстрира шта ово значи. Сједињене Државе воде рат из два разлога: њиховом глобалном ширењу не сме нико више да стане на пут. Уз то, досадашњи дуготрајни рат треба да осигура да никоме никада не падне на памет идеја да постави питање одговорности вођства Сједињених Држава према критеријумима Нирнбершког процеса.

ПОЛОЖАЈ ПУДЛИЦЕ Овај „положај пудлице“ држава чланица НАТО-a, који се огледа у њиховој зависности од Сједињених Држава, посебно је уочљив у једном аспекту: обавезе међусобне подршке према НАТО уговору. Колико данас или сутра можемо читати о НАТО сусрету на врху у Лондону, и намери да се ојача обавеза међусобне подршке. Шта би она друго значила до сагласност с потпуном америчком слободом деловања?

Правна обавеза међусобне подршке постојала је у уговору у темељима данас непостојеће „Западноевропске уније“. У њему је било јасно записано како треба да се поступи у случају евентуалног војног напада на неку од чланица. Војни одговор је био, према овом споразуму, неизбежан. НАТО методе нису у складу са овим споразумом. Према њему, све је могуће, у распону од израза жаљења – бива, имали сте пех – па до употребе војне силе.

Управо би требало да источноевропске државе, које се сваког трена костреше против Руске Федерације, буду свесне ове ситуације у својој практичној политици. Једно је гужва, али гужва се ретко смирујe онда када је њено смиривање од значаја. Амерички интереси одређују догађаје, чак и у оном њиховом стадијуму када јавност у државама чланицама почиње да кључа.

ЛОНДОНСКО МРТВОРОЂЕНЧЕ Овај сусрет на врху, који је током два дана прошле недеље одржан у Лондону, већ сада је „мртворођенче политике безбедности“. То се јасно види на две околности: по огромној висини војних издатака којима ниједна држава на глобусу не може ништа да супротстави, и по томе да би они требало да се стално повећавају.
Тиме ће бити угушени цивилни циљеви националних друштава, од борбе против климатских промена до социјалних средстава или до тежишта проучавања будућности који се намећу својом хитношћу.
Двадесет година након краја првог Хладног рата можемо мирне душе да поручимо НАТО-у: Ништа друго и не знате до дронова и тенковских ланаца. Само они који су доживели Хладни рат могу да сањају о Хармеловом извештају и поштовању Хелсиншког процеса из 1975. Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго.
А како би и умео? Руска Федерација жели сарадњу и учешће у заједничком систему безбедности, а управо то неће ни по коју цену да прихвате англосаксонске силе које доминирају НАТО-ом. Из овога логично следи снажно наоружавање, па куд пукло да пукло, јер мирни односи с Руском Федерацијом или, недајбоже, „Европа као заједнички дом“, у визури англосаксонске политике нису могући.
Недостатак убедљиве концепције споразумевања говори више од хиљаду речи, и разоткрива положај подјармљености западноевропских држава у НАТО-у који открива њихову растућу немоћ.
Лондон из ова два дана, такође, подсећа нас на историју оснивања НАТО-а и чувену изреку првог генералног секретара НАТО-а, господина Исмеја. По њој је credo НАТО-а, као консеквенце савезничке политике у Другом светском рату који је вођен против Немачке, био: „Да се Американци укотве у Европи, да се Немци ушкопе и да се Русима не допусти приступ Европи.“
Генерални секретар Уједињених нација Гутереш је пре неколико дана говорио у Берлину о слабљењу глобалне америчке моћи. Да ли то говори НАТО-у да треба да одустане од своје улоге у случају Немачке, и да се Русији омогући европско учешће у обезбеђивању мира? Што се тиче Русије, француски председник Макрон размишља у том правцу. Лондон је у сваком случају, од Шарла де Гола у последњем светском рату и лорда Милнера из доба прелаза у нови век, потпуно погрешно место за концепте мира.

Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)

Аутор није непознат српској јавности. Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и дугогодишњи посланик ЦДУ странке у Бундестагу, лета 2000. године био је присутан на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави. На њој је одлучено да Србија буде трајно искључена из Европе. Или, речено, јасним српским језиком, закључено је да наш народ буде изопштен из заједнице европских народа, као када су се некада, у давна времена, на пример, изоловали они појединци који су боловали од куге или колере. Закључак те конференције био је недвосмислен: циљ Вашингтона јесте да се Русија заувек, са читавог Балкана, протера. Уништавање српског народа имало је за циљ да се Русији у том делу Европе зада озбиљан геополитички пораз. Вимер је одмах о томе обавестио тадашњег канцелара Герхард Шредера, а ја сам, те исте године, Вимерово писмо (видети на крају овог текста) за недељник „НИН“ превео на српски.

Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“.

Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“.

Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu uzburkalo je duhove na brdovitom Balkanu, kao malo koja stvar od ratnih devedesetih godina.

Da li je Švedska akademija pravilno postupila što je dala najprestižnije svetsko priznanje „osobi koja veliča Slobodana Miloševića“ ili je upravo suprotno, tačno postupila jer je cenila Handkeov književni rad koji je u svetskim okvirima nesporan, pitanje je na koje odgovor zavisi sa koje strane se gleda.

Ovo priznanje se najviše dopalo Srbima. Handke je veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je u karijeri imao i problema. Ali nije jedini. U ovom istraživanju „Vesti“ će se baviti prijateljima i osobama koji su podržavali srpski narod, pogotovo tokom burnih godina raspada SFRJ, ratova koji su usledili, dok su Srbi bili „izopšteni“ iz međunarodne zajednice.

– Srbi me poštuju, ali ne čitaju – poručio je Handke jednom prilikom srpskim prijateljima.

I u tome ima istine. Ali, takođe, istina je i da bi ovaj pisac možda ostao manje poznat na Balkanu da nije njegove snažne podrške Srbima tokom ratova, što je deo njegovog šireg zalaganja za pacifizam i mir u svetu. Međutim, uz sve to, sa Srbima je imao poseban odnos. Možda postoji dobar razlog za Handkeovo poistovećivanje sa našim narodom. Kao i on, koji je bio vanbračno dete u strogom katoličkom društvu, preseljavan, ismevan u detinjstvu, osećao se izopšteno isto kao što su se Srbi osećali izopšteni 90-ih godina. Našao je nekoga sa kim može da podeli tugu izopštenika. Našao je svog para.

Nije Handke jedini nobelovac koji je Srbima davao podršku kada im je bilo najteže, zbog čega su se nalazili na meti kritika.

– U balkanskoj tragediji već postoji jedan gubitnik – Evropa. Nije moguće da jedan savez, stvoren radi odbrane, preduzme neobjavljen rat, da bombarduje samo radi bombardovanja, i to naočigled nemoćnih evropskih političara i ravnodušnih Evropljana kojima je oduzeta čak i sposobnost za gnušanje – govorio je portugalski pisac i nobelovac Žoze Saramago tokom NATO intervencije u SRJ.

Sličnog je stava bio i proslavljeni ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin.

„Zgazivši Povelju UN, NATO je čitavom svetu i sledećem veku nametnuo drevni zakon – zakon džungle“, napisao je autor „Arhipelaga Gulag“.

Mnogo je svetski poznatih i izuzetno cenjenih ličnosti koje su se deklarisale kao prijatelji Srbije, iskazujući joj veliku podršku, kaže za „Vesti“ nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović. Pored Handkea, kako ukazuje, još je nekoliko nobelovaca stalo u odbranu naše zemlje tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

– Bili su to Solženjicin, Britanac Harold Pinter, Italijan Dario Fo i Portugalac Žoze Saramago. Podržao nas je i brazilski pisac Paulo Koeljo – priča nam nekada prvi jugoslovenski diplomata.

Jovanović ističe da su to nezavisni umovi, poznati, jaki i renomirani, ljudi koje pozicije i funkcije nisu zanimale, već su hteli da govore bez uticaja političara i medija. Da je još mnogo onih koji su bili uz Jugoslaviju i Srbiju, naš sagovornik svedoči i imenima kao što su nekadašnji američki ministar pravde (federalni tužilac SAD) Remzi Klark, profesor međunarodnog prava iz Rima Aldo Bernandini, Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji:

– Nekadašnji komandant Unprofora u BiH Luis Mekenzi je smatrao da je agresija NATO-a bila ogromna greška alijanse, dobitnik Nobelove nagrade za mir Nelson Mandela takođe je osudio bombardovanje. Vili Vimer, državni sekretar za odbranu Nemačke, saradnik kancelara Helmuta Kola, bio je protiv napada na nas, ukazivao na protivpravne činjenice, a i danas piše, a tu su i mnogi drugi – priča Jovanović, inače predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Kisindžer osudio Rambuje

Nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisindžer je, podseća Živadin Jovanović, osudio pregovore u Rambujeu koji su prethodili bombardovanju, govoreći da je to bila „priprema za ilegalni napad“ na SRJ i Srbiju.

– Kisindžer je rekao da nikom ko stavi potpis u tom dvorcu na sporazum, Srbi ne bi oprostili. Taj dokument je karakterisao kao sraman i nešto što ne bi trebalo da ugleda svetlost dana. Smatrao je da je bilo traženo opravdanje da počne agresija na nas o kojoj je odluka već ranije doneta – priča Jovanović.

Pokajanje Gintera Grasa

Među onima koji su podržali akcije međunarodne zajednice protiv Srbije bio je i nemački nobelovac Ginter Gras. On se, međutim, deceniju i po kasnije zbog toga pokajao:

– To je bila moja pogrešna procena. Danas bih se, sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama, zalagao protiv bombardovanja – rekao je Gras u intervjuu za beogradske medije.

Члан Управног одбора Форума, амбасадор у пензији Раде Дробац, разговарао је 22. октобра о. г. у Београду са Хансјорг Милером, послаником у немачком Бундестагу партије „Алтернатива за Немачку“.

До разговора је дошло на иницијативу Х. Милера, који се у Београду налази као члан немачке политичко-привредне делегације предвођене министром за економију и енергетику Немачке Петером Алмајером.

У једночасовном садржајном разговору размењена су мишљења о актуелној ситуацији у свету а посебно о питањима од значаја за Србију и Немачку. Х. Милер је изнео ставове своје партије у односу на визију ЕУ као снажне и просперитетне заједнице суверених националних држава, уједињених заједничким интересима и принципима а против европске супра државе која би поништила суверенитет и националне интересе својих чланица. Истакао је да се залаже за сасрадњу у оквиру најзначајнијих држава Европе, а пре свега између Немачке, Француске и Русије. Сматра да НАТО треба укинути и да Европа , на линији сарадње европских држава, предвођених Немачком, Француском и Русијом треба да изгради своју безбедносну и одбрамбену архитектуру. Истакао је да снажно подржава развој политичке и економске сарадње Немачке и Србије и да сматра да за њен далеко већи развој има пуно простора. Истакао је да подржава ставове Србије у односу на питање решавања дијалога између Београда и Приштине и да је тбог својих ставова по том питању на мети критика и претњи Албанаца у Немачкој.

Р. Дробац је информисао Х. Милера о ставовима Београдског форума у погледу начина решавања питања КиМ, истакавши да је једино исправна, легална и праведна опција придржавање Резолуције 1144 СБ ОУН која у себи садржи јасне назнаке о статусу Косова и Метохије, као и да су тога дужне да се придржавају све чланице УН. Зачуђује да су многе од њих признале лажну државу „Косово“ не поштујући ову резолуцију за коју су својевремено гласали. Ово се посебно односи на оне земље које воле да себе представе као иконе демократије и легалитета. Потврдио је да Србија води политику неутралности у односу на војне блокове и да се та политика неће мењати. С друге стране, Србије жели отворену и искрену сарадњу са свим државама света, на принципима равноправности и обостраног интереса. Принцип равноправности је, истакао је Р. Дробац, и један од основних принципа којих се у раду и разматрању светских проблема придржава Београдски форум за свет равноправних, који такву одредницу има и у свом називу.

Раде Дробац се, на крају, захвалио Х. Милеру на интересу за разговор, истакао жељу Форуме за наставак контаката, пренео поздраве председника Форума Живадина Јовановића  и поклонио му две књиге које је издао Београдски форум- „Србија у Великом рату“ и“Сумрак Запада“.

Извор: https://yugofile.org.uk/

У Галерији РТС-а, представљена је књига "Мета - Варварински мост" немачке фоторепортерке Габријеле Сенфт. Уочи обележавања 20 година од бомбардовања Варваринског моста, представљена је збирка докумената о НАТО злочину и његовим последицама. Књига је објављивања у Немачкој 2014. године, а сада је уз превод издаје РТС.

Књига "Мета - Варварински мост" немачке новинарке и фоторепортера Габријеле Сенфт у издању РТС издаваштва представљена је у Галерији РТС.

У присуству ауторке, представника града Варварина и бројних поштовалаца дугогодишњег хуманитарног рада Сенфтове и покушаја да се истина о догађајима из 1999. у СРЈ чује даље од граница Србије, о издању су говорили сведоци времена – Ненад Ристић, новинар, ТВ аутор, извештач са ратних подрчуја 90-тих, Живадин Јовановић, дипломата, оснивач и председник Београдског форума за свет равноправних и амбасадор СР Југославије од 1998. до 2000, Томислав Петернек, уметник фотографије, Зоран Блажина, професор ФПУ и наравно Габријела Сенфт.

"Оно што ме је подстакло да створим овакву књигу јесте изјава Шредера да је неопходно бомбардовање Србије да би се спречила хуманитарна катастрофа и тада су немачки војници после Другог светског рата први пут послати у убилачки поход. Када сам први пут дошла и видела како изгледа бомбардовање и његове последице било је заиста страшно сведочити о томе. Много Немаца заправо није хтело рат", рекла је ауторка књиге Габријела Сенфт.

Бомбардовање Варваринског моста 30. маја 1999. године познато је у делу европске јавности и као "Масакр у Варварину".

Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају посебно у Немачкој је и Габријела Сенфт, ауторка књиге "Мета - Варварински мост" у издању РТС Издаваштва.

Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину.

У другом издању књиге која је објављена на немачком језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња.

Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде.

Књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата.

ИЗВОР: РТС

U Hanoveru je u 71. godini, posle duge i teške bolesti, preminula Hildergard Hili Kesler, profesorka engleskog jezika i muzike, istaknuti borac za istinu o Srbima.

Bez straha uvek uz Srbe: Hildergard Hili Keslar

Njena poslednja želja da bude sahranjena u Beogradu nije samo emocionalne prirode već ima i političku pozadinu. Ona je i tim činom još jednom želela da upozori na nepravde prema Srbima i Srbiji. Poznavajući svoju sestru, njen brat, iako iznenađen, imao je razumevanje za takvu odluku. Hili će svoje poslednje počivalište naći na Novom groblju u Beogradu, a dan sahrane biće naknadno utvrđen.

Naša Hili, kako su je zvali Srbi u glavnom gradu Donje Saksonije, bila je osnivač organizacije Žne pomažu ženama i jedan od osnivača udruženja građana Srpske opštine. Ratnih devedesetih prošlog veka, kad je počelo krvavo razaranje Jugoslavije i kad se rasplamsala bezočna medijskampanja protiv Srba, istaknuta aktivistkinja studentskog pokreta iz 1968. sa svojim nemačkim i jugoslovenskim istomišljenicima odlučno se stavila na stranu Srba.

Počela je aktivno da radi na prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo na ratom zahvaćenim područjima u Bosni i Hrvatskoj, a zatim kad su izbegli i proterani Srbi našli utočište u Srbiji, svoje aktivnosti preusmerila je na prostor Srbije. Organizacija Žene pomažu ženama, čiji je Hildegard Kesler predsednik bila, poslala je nebrojene transporte humanitarne pomoći, a i direktno se angažovala u izbegličkim centrima u BiH i Srbiji.

Srbi koji su u Hanoveru organizovali protestne marševe i mitinge dozvole od gradskih vlasti dobijali su uglavnom uz pomoć Hildegard Kesler, koja se nije plašila da bi zbog toga kao državni službenik mogla da ostane i bez posla. Hili je zajedno s grupom Jugoslovena i Nemaca pod okriljem organizacije Žene pomažu ženama organizovala i straže upozorenja koje su na Krepkama u centru Hanovera trajale svih 78 dana, sve dok bombardovanje Srbije i SRJ nije prestalo.

Kao prosvetni radnik doprinela je i zbližavanju nekoliko nemačkih škola sa školama iz Srbije i Republike Srpske. Znajući da istina može da se širi samo ako se svuda i uvek ponavlja, ona je i među svojim đacima uporno osuđivala rat i ukazivala na veliko razaranje Srbije i ubijanje nedužnog stanovništva.

- Šta smo mi Nemci Srbima i Srbiji uradili dva puta, pa evo sada i treći put u ovom veku - znala je da kaže s nekim osećajem krivice i tonom kao da za ta zlodela i sama snosi deo odgovorosti.
Agitujući za istinu, uz sve češća humanitarna putovanja u Beograd, sve više je počela da se poistovećuje sa Srbima i stradalim narodima u Jugoslaviji. Mnoge Nemce iz kruga istomišljenika pridobila je za širenje istine, a naročito ih je uključivala u rad organizacije Ne damo istinu koju je tih godina Miša Gavrilović iz Londona proširio i na Nemačku.

Profesorka Kesler je i posle rata nastavila politički da deluje u korist Srba. U Beogradu je imala široki krug prijatelja i bila je aktivan saradnik Beogradskog foruma.
Sportski i plemeniti duh

Hildegard Kesler je rođena u lekarskoj porodici u kojoj je rasla sa tri brata koji su se smatrali pozvanim da štite i vaspitaju svoju sestru. Već tu je naučila šta su rad, plemenitost i pravda, a kao dete zavolela je i sport. Igrala je odbojku i bavila se gimnastikom, a kad je veće uspehe postigla u atletici, onda se odlučila za studiranje sporta. Postala je profesor gimnastike, ali posle povrede oba kolena morala je da menja i poziv. Odlučila se za muziku i engleski jezik, što je sa zadovoljstvom radila do kraja radnog veka. Kao prosvetni radnik, posebno se angažovala za decu ulice u Hanoveru i opismenjavanje žena u Eritreji.
Hrabro se suočila sa smrću

Više od tri godine borila se s opakom bolešću. Bila je optimista pa je najčešće tešila one koji su je posećivali u bolnici. Međutim, kad je i sama uvidela da je kraj neizbežan, sa smrću se hrabro suočila, pa je i svoj odlazak sa ovozemaljskog sveta isplanirala do tančina.

ИЗВОР: https://www.vesti-online.com/

ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СТРАДАЊА СРБА У XX ВЕКУ БЕОГРАД

Из објављених и презентованих реферата, те спроведене расправе на Међународној научној конференцији „Сребреница – стварност и манипулације“, одржаној у Бања Луци 12. и 13. априла 2019. године, учесници Конференције дана 13. априла 2019. године сагласно усвајају и доносе

ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

1. Међународна научна конференција „Сребреница – стварност и манипулације“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно-стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини.

2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године.

3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током Првог и Другог свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва.

4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ.

5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом.

6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (Бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година).

7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији.

Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској.

8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године.

9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице.

10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини.

11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривичноправна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде. Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даља научна истраживања ради установљења цјеловите истине.

12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња.

13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима.

14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси.

15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности.

Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине.

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

НАУЧНИ ОДБОР

ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
Проф. др Милован Милутиновић

ИНТЕРВЈУ ФРАНЦУСКОГ МАЈОРА ПЈЕР-АНРИ БИНЕЛА ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АГРЕСИЈЕ НАТО

Пјер-Анри Бинел мајор, бивши француски обавештајац ОТКРИВА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „Новости“ и тврди: НАТО је мислио да ће цео “посао” завршити током месец дана

О томе какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој Бинел каже: У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију.

У свечаној сали Дома војске у Београду промовисана је књига "1244 - кључ мира у Европи" аутора Живадина Јовановића, председника Форума за свет равноправних.

IZVOR: RTS

АГРЕСИЈА И ЕКСПЛОАТАЦИЈА СУ НАЦИНАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БРИТАНСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Енглеска  је кроз историју извршила инвазију на око 90 одсто земаља света. Од 200 земаља у свету, само 22 никада нису искусиле британску агресију, закључак је студије коју су израдили сами Британци
Геноцид су Британци починили и током колонизације Аустралије. Од 1788. године Енглези су убили између 90 и 95 одсто староседелаца Абориџина. Сматрали су да је то услов њиховог напретка
И у Тасманији се геноцидом затрло семе Абориџина
Британци спроводе у 21 веку брутално етничко чишћење
Британији би требало увести стогодишње санкције за све незаконитости и злодела која су урадили народима света, за сва кршења главних Резолуција УН, Декарација, Повеља, Устава... и за непоштовање оног основног – а то је људски живот
Пише: Јово Вукелић

Милиони фунти у злaту од пљачки и крађа слили се у џепове аристократских британских породица

Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично поубијали све Индијанце на територији данашњих САД. Процене говоре да су током насељавања САД  Енглези убили, што метком што намерним болестима,  између 12 и 15 милиона Индијанаца, што је најмасовнији геноцид у историји
У САД  је 1890. године  живело мање од 250.000 Индијанаца, односно само 0,3 посто некадашње укупне популације.
Планску, систематску политику спровођења темељног геноцида до коначног истребљења над Индијанцима је подржавала влада прво у Лондону, а затим и у Вашингтону, али и Црква!
И Црква плански учествовала у биолошком геноциду
Индијанце је побила углавном Британија која саму себе сматра међу већим заговорницима поштовања људских права у свету, чему се све више смеје и подругује све већи део човечанства
Већ 1670. Британија постаје главна продавачица робова. Од тада  њеним бродовима је стизало само у Америку преко 80 хиљада робова годишње . И то је трајало наредних 160 година. То потврђује  руске доказе да су само Енглези пребацили око 13 милиона црних робова из Африке

Пише: Јово Вукелић

Ужареним жигом обележени црнци из Африке одвођени у ропство зарад напретка и изградње Британског царства
Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнцаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовимау најгорим могућим условима и продавани у Америци и другде као робље
Британија је водила политику систематских и масовних убистава окупираних народа у колонијама и слична је политици нацистичке Немачке о „уништењу нижих раса и непожељних народа“ .
У Нигерији (Бијафри) два до три милиона црнаца убијено у сукобима и умрло од глади (1967-1970)
Сегрегација - раздвајањестановништва Африке вршило се наосновурасних, етничких, националних, верских иполнихкритеријума
Британска сегрегација је била масовнија и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове
ГеноциднадплеменомМау-Мау у Кенији (1952-1960)
Убританским концентрационимлогорима пуном жена и деце народа Бура десетине хиљада убијенихи умрлих од глади
У Кенији заробљеницису систематскимучени и сексуалнозлостављани,а последице су три милиона умрлих и убијених
Пљачка Африке не престаје стотинама година. Сва богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости, нафте, рудних богастава Британци отимали без плаћања
Пише: Јово Вукелић

БРИТАНСКИ МАСАКРИ КИНЕЗА И СТВАРАЊЕ НАРКО МАФИЈЕ

Британци непрекидно ратују, прогоне, убијају, силују, злостављају и пљачкају Кинезе (од 1770. до 1920)  један ипо век! И уз то их упорно плански и систематски дрогирају опијумом
Кријумчарењем опијума у бродовима до Кине је катастрофално угрозило здравље Кинеза и стабилност царства.
Два изгубљена опијумска рата од Британаца у 19. веку су од независне Кине начинили полуколонију и окупирану земљу, а Британију богатом
Лин Зе-су, изасланик кинеског цара Даогуанга, због продаје дроге Кинезима питао је британску краљицу Викторију: „ Где ће вам душа?“
Када ће стићи прво од самих Британаца , потом и од других народа, време осуде  страховитих злодела Британске империје против човечанства? Питање кривице се мора поставити, нема амнестије!
Британија се ни до данас није извинила Кини за ужасне злочине и милионе мртвих

Пише: Јово Вукелић

Британци метком, глађу, болестима уморили десетине милиона мирољубивих Индуса
У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада) и Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године умрло од глади скоро 10 милиона људи
Индијски историчар Амаресх Мисра: и у геноциду 1857.  је убијено 10 милиона људи. Он је највећи на свету!
Уместо суочавања са енормним злочинима Британци су својим ратним злочиницима и творцима геноцида подизали споменике и хвалили их
За 185 година (од 1760. до 1945.)  окупације Индије од Британије убијено је и умрло од глади око 85 милиона људи
Безобзирност, бахатост, безосећајност у масакрима и вешто скривање истине су карактеристике сурове владавине Британског краљевства
Пише: Јово Вукелић

БРИТАНЦИ УБИЛИ ДЕСЕТИНЕ МИЛИОНА ЉУДИ ШИРОМ СВЕТА

Масовни злочини, брутална убиства, масакри, угњетавање, глад, сурова пребијања, силовања, пљачке и најгори затвори обележја су владавине Велике Британије у последњих 300 година у целом свету
Смрт милиона људи у колонијама је била масовна и обична ствар. Наредбе о покољима је издавао владајући политички и војни врх краљевске Викторијанске Енглеске
Несхватљиво је и данас присутно британско величање својих ратних злочинаца и масовних убица: британских државника, војвода, маркиза, грофова, барона, лордова, генерала, политичара  и високих свештеника
Творциидеје нацизмасуЕнглези:ТомасКарлајл ,ХјустонЧемберлен, ЏејмсХант, ФренсисГалтон,КарлПирсон...
ЈаснојезаштојефирерАдолф Хитлер хвалио Енглезе : свеидеје нацизмаје преузеоодБританаца
уБританијистворен 1932. годинеСавезфашиста
Британска аристократија, а не обичан народ, су одговорни за почињене масовне геноциде у свету
Пише: Јово Вукелић

На представљању књиге британске новинарке Сузи Џегер у Дипломатској академији у Бечу, у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе (ИДМ) могли су се чути и гласови против ове крајње једностране и пропагандне дебате. Високи функционер Социјалдемократске партије Аустрије (СПО) у Швехату Давид Штокингер обратио се присутнима и изразио чуђење да једна институција попут Дипломатске академије даје простора особи чија је прошлост сумњива. Он је указао да се на Косову и даље догађају напади на Србе и критиковао што на скупу није било речи о злочинима током рата, већ је приказана само једна страна. Подсетио је да је ОВК, коју је водио Тачи, била и у САД третирана као терористичка организација. Због свега тога, навео је, да напушта промоцију књиге, што је учинио са више других присутних. Давид Стокингер је дугогодишњи сарадник и пријатељ Беофорума.

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

„Српски телеграф“ је објавио 22 маја 2018. године чланак „Српски генерали продали Косово“, који су наводно обманули Милошевића да предстоји копнена агресија и, на основу изјаве Мирослава Лазанског, тврди да та операција није ни планирана.

Копнене агресије је итекако било!

Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских
терористичких снага одбранила нашу територију и није дозволила ни да стопу наше земље заузме непријатељ.

Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу.

Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику?

У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника.

Битка на Кошарама

Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10.

Пише: Јово Вукелић

Правда минирана уз помоћ ментора САД и ЕУ

    Српска јавност данас врло мало зна и слабо је обавештена о томе шта се дешава са статусом и радом Специјалног суда за ратне злочине на Косову, чије оснивање је иницирао још давне 2014. швајцарски сенатор и правник Дик Марти. Тада је његов извештај о злочинима Ослободилачке војске Косова (ОВК) изазвао велики потрес у Бриселу, али и у Вашингтону и Москви и већини земаља ЕУ.

Обелодањивање његових прецизних и конкретних сазнања о монтруозним злочинима вођа и команданата ОВК над Србима узнемирило је Европу, Русију и САД и изазвало велико узбуђење и шок у светској јавности, а осуде и згражање на подручју Балкана, и посебно у Србији. Прошло је  пет година откако је ЕУ одлучила да оснује Специјални истражни тим за спровођење независне истраге о наводима Мартија, који је 2014. објавио у свом извештају да су докази прибављени током истраге довољни за подизање оптужница. Извештај је поднет Савету Европе.
Специјални суд за ратне злочине на Kосову требало је да истражује  злочине које су припадници Ослободилачке војске Kосова (ОВK) починили над етничким мањинама (читај Србима)  и политичким ривалима од 1998. до краја 2000.  Србија је приложила тоне докумената и доказа!

Као да   је уопште  потребан доказ   ратом   распомамљеним  НАТО владама  са којима смо имали посла у случају злочиначке агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године!

Британска премијерка нам је ових дана и недеља демонстрирала прототип западне лажљивости у потрази за разлозима за рат. Путем глобалних медијских сила ББС-а и СНН-а у свет су одаслате тврдње које угрожавају мир,тврдње чији се једини циљ изгледа састоји у томе да се организује конфликт у рат против једног суседа Европе коме намећу омчу од краја Хладног рата. Шта предстоји Европљанима појаснио је британски командант генералног штаба, генерал Ник Картер, рекавши да британске снаге неће напустити Немачку 2019., како је иначе договорено. У ишчекивању рата са Русијом Немци треба да мирнo прихвате сазнање која ће земља да нестане   са карте. 

Из године у годину, из дана у дан владе НАТО и ЕУ држава стартују посебне програме са циљем да прикрију праксу завера и пласирања Fake News и да је  добрих дведесет година једини инструмент владавине Запада постала циљана лаж као у случају огавних ратова у Авганистану, Сирији, Либији или на неком другом месту на Земљином шару. Свако онај ко себе види у уставној стварности „Бонске Републике“могао би само да завапи када види на колику је дословно псећу оданост спремна  “Берлинска Република“ у концерту европске зависности. У најновијем традиционалном указу Бундесверу савезна влада је једино испустила  да саопшти да - после признања Герхарда Шредера о немачком учешћу у једном рату којим  је прекршено међународно право – захтева од немачких војника да јурцају наоколо како без устава тако и без закона о војсци под руком. 

А шта је са медијима? Они су годинама деградирани од некада поносних и угледних медијских кућа у пуке трансмиторе, улагујући се оној  НАТО-политици  која се више не придржава ни сопственог уговора.

A, британска премијерка? Шта је са њом? Све до немачких медија пренет је  утисак да се све тачно зна, али да не сме да се саопшти због страха од сопственог министра спољних послова. Шта друго ако ово није „пракса завере“ највећег степена перфидности. Пре него дође до даље ескалације  против Москве понашање британске премијерке већ сада рађа два плода који
се усмеравају против још  увек постојеће базе заједништва на Западу: због крајњег опреза нећемо ни моћи нити ћемо смети   да посумњамо у истраге британске полиције и парвосуђа. То је довољно лоше, али су  још горе последице по Међународну организацију за хемијско оружје у Хагу. Не само зато што је истрага, која је спроведена у Холандији  у случају језивог обарања авиона у Украјини, представљала изругивање  европским правним стандардима. Перфидност британског поступања  неће имати обзире према организацији за хемијско оружје. Да би докрајчили Русију  у Лондону се неће ни од чега уздржавати
 
Од Тонија Блера знамо шта је Лондон  у стању да приреди када жели рат. Све и да је намера  британске премијерке  само  у томе  да појачава сталну паљбу на председника Трампа како сусрет између њега и председника Путина не  би нашао  пут у историјске књиге. Лондон - то значи:  много је и то  што вам је живот мио.  

 (Превод са немачког Бранка Јовановић)

Ne zaboravljamo, ne opraštamo - 19 godina NATO agresije na Jugoslaviju

Iz Beča, gde je danas održan godišnji skup u spomen na NATO agresiju 1999. godine, šaljemo solidarnosti pozdrave našim prijateljima iz "Beoforuma" u Beogradu:
Za prijateljstvo naroda - protiv intervencionizma

Danas obeležavamo napad pripadnika NATO saveza koja je napala Savezne Republike Jugoslavije pre 19 godina suprotnosti sa međunarodnim pravom. Pre 19 godina najmoćniji zapadne sile su počeli svoju kampanju protiv zemalja koje ne tvrdimo diktatu neoliberalizma i intervencionizma NATO-a, MMF-a i EU. Jugoslavija je bila primer zemlje u Evropi koja je želela da očuva suverenitet i svoju nezavisnu razvojni put između Istoka i Zapada. Za to nemao je vise mesta u "novoj Evropi" posle 1989/91 sa stanovišta zapadnih elita. Sva sredstva se koriste za merenje otpora da se probije: Rat je sprovrden u ovoj zemlji. Sankcije, satanizacija, otvorena vojna agresija i plen Kosova. Milica Rakić i Sanja Milenković su samo 2 poznata imena hiljada žrtava ovog rata za "novog svetskog poretka". U poslednjih nekoliko godina, koncept državne destrukcije je izrečena protiv više opozicionih zemalja: Irak, Libiju i trenutno protiv Sirije i Ukrajine. Srpski narod je plaćao visoku cenu. Danas, postoji siromaštvo, nezaposlenost i veliki deo stanovništva nema perspektive. Ipak toga, postoje više i više ljudi koji ne žele da trpe ova "novom poretku". To daje nadu. Mi koji se borimo ovde u Austriji za neutralnost, mir, socijalne pravde i međunarodnog razumijevanja su, u znak solidarnosti sa mnogim ljudima u Srbiji koji žele istu stvar upravo u njihovoj zemlji. Milica Rakić i Sanja Milenković treba da nas podseti i oni su naša misija da se zajedno bore za bolji svet. Dugujemo to im.
Na osnovu starom parolom jugoslovenskih partizana tokom Drugom Svetskog rata mi danas kažemo: "Smrt imperijalizmu - sloboda narodu!"

David Stockinger
član upravnog odbora "Solidarwerkstatt Österreich - Inicijativa za slobodnu, neutralnu i solidarnu Austriju"
Funkcioner Socijaldemokratske Partije Austrije

На основу непобитно утврђених актуелних и политичких околности, Српски национални савјет Црне Горе покреће иницијативу да Влада Црне Горе поништи признање тзв. независне државе Косово.
Српски национални савјет то чини подстакнут, прије свега, већинском вољом грађана Црне Горе, која је потврђена и недвосмисленом изјавом предсједника Владе Црне Горе (на Косову, о Сретењу, 2018. године) да је Влада изнудила признање тзв. независне државе Косово противно вољи 85 посто становништва Црне Горе. Нема бољег доказа да је та одлука нелегитимна, без упоришта у вољи становништва, насилна и вођена сасвим појединачним и утолико не-државним интересима.
Историјски основ за поништење ове одлуке лежи у најдубљим традицијама Црне Горе. Негирањем овог историјског основа, Влада Црне Горе је посредно поништила црногорску државност, па би се опозивом признања тзв. државе Косово Црна Гора вратила изворној и истинској државности, њеним насвјетлијим традицијама и вољи њеног становништва.
Политички разлози за поништење признања тзв. независне државе Косово су вишеструки. Признање је оптеретило односе Црне Горе са једнородном Србијом и учинило црногорску политику крајње противном Србији, што до сада никад није био случај, па би опозив био погодан да се односи између Црне Горе и Србије поставе на здраве основе. Чињеница да поједине државе у свијету повлаче признања тзв. државе Косово, обавезује црногорску владу да у складу са таквим политичким опредјељењем и наведеним разлозима буде и сама дио те иницијативе. Одлука Владе Црне Горе да опозове признање тзв. државе Косово била би непротивречна и са становишта одлука низа држава чланица Европске уније, које се снажно и енергично противе међународном признању независности Косова. И као још један важан разлог, одлука о неприхватању демаркације границе од стране тзв. косовског парламента између Србије и Црне Горе, односно тзв. државе Косово, озбиљна је пријетња територијалном интегритету државе Црне Горе.  
Користећи Уставом гарантована, легитимна и демократска права, у складу са чланом 93 Устава Црне Горе, Српски национални савјет предузеће активности за предлагање референдума о овом питању.
Стицај историјских, политичких и легитимних разлога представља поуздан основ за опозив одлуке црногорске владе о признању тзв. независне државе Косово.    

ИЗЈАВА ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА, ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ

„Прва одлука и најважнија активност новог сазива Српског националног савјета Црне Горе у текућој години је покретање иницијативе за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању тзв. независне државе Косово и стварања услова да се грађани Црне Горе на референдуму изјасне о овом питању. Српски национални савјет ће у најкраћем року усагласити редослијед активности како би у складу са Уставом Црне Горе испунио услове за расписивање државног референдума. По члану 93 Устава Црне Горе, то је могуће ако иницијативу подржи најмање 25 посланика, или најмање 10 посто грађана који имају бирачко право. Свакако ће Српски национални савјет најприје кренути са испуњавањем првог услова, али највјерованије кренути и у најширу кампању како би прикупио довољну подршку грађана са бирачким правом у Црној Гори, како не би било могуће избјећи референдум по овом питању. Ова иницијатива је, осим за српски народ који живи на овим просоторима, веома важна и за државу Црну Гору, њен територијални интегритет, с обзиром на амбиције тзв. државе Косово према простору који несумњиво припада Црној Гори, али и на многа друга питања која су дјелимично наведена у самом образложењу иницијативе.
Као другу одлуку, Српски национални савјет је на данашњој сједници формирао Организациони одбор за обиљежавања 100. годишњице Велике Подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори и Дана уједињења Црне Горе и Србије. Треба напоменути, да је Српски национални савјет  први почео са обиљежавањем овог великог датума, чији значај превазилази границе Црне Горе, и да сваке године, већ дуже од деценије, прославља овај јубилеј који је од изузетног значаја не само за српски народ у Црној Гори, него и за све Србе у региону и шире.“

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

Запад не жели никакав ниво самосталности Београдау односима са Москвом

- Вашингтон и Брисел праве кампање чији је циљ да преувеличавају и дискредитују утицај Русије на Балкану и у Србији. У то су уграђени велики интереси - то је добро прорачуната инвестиција Запада. Зато више од две деценије траје стална хајка на све руско у Србији
- Немачка, Британија и САД тврде без икаквих аргумената да је утицај Русије у Србији штетан, малиган, назадан, чак злокобан, да ће уништити демократију и угрозити владавину права
- Американци и Немци су сложно онемогућили градњу гасовода Јужни ток, а Берлин упорно рашчишћава пут градњи Северног тока-2. Могла би Немачка, наравно, утицати да се одблокира Јужни ток. Тако би помогла Србији. Али, то се, на жалост, неће догодити, јер и Немачкој, као и САД, одговарају политички зависне, економски слабе и потчињене земље Југоисточне Европе и Балкана. То би председник Србије требало да зна кад разговора са „пријатељем” каквим нам представља Ангелу Меркел!
- И западна војна алијанса има интерес да Јужног тока не буде. Јер, Русија би могла да полаже право да тај стратешки гасовод брани свим легитимним средствима. А Америка га неће да се европске државе не би економски више везивале за Русију

Вацлав ДВОРЖАК, аутор документарног филма „Отето Косово“, за „Вести“

Чех Вацлав Дворжак, филмски редитељ и борац за откривање праве истине о погрому Срба у јужној покрајини, због документарног филма "Отето Косово" у својој домовини преживео је штошта, прозиван је лудим, а претили су му и затвором.  
У Београду је прошао нешто боље, за поменути документарац пре неколико дана добио је и повељу "Растко Петровић" од Матице српских исељеника. Држава Србија, међутим, није желела да подржи нови документарац о свом прогнаном народу који овај Чех припрема...

Како сте се уопште заинтересовали за проблем косовских Срба?
- Први контакт са Србијом био је из потпуно других побуда, желео сам да успоставим неке трговинске контакте са вашом земљом. Те 2004. године дошао сам у Београд, баш негде у време новог погрома на Косову. Био сам шокиран оним што сам чуо и видео!  
Хитлер је имао исту политику   

Да ли и данас у Чешкој промовишете српску истину?
- Трудим се. Сада је у Чешкој у јеку предизборна кампања. Недавно је бивши министар иностраних послова Карел Шварценберг организовао отворен разговор са народом у једној пивници. Реч је о човеку који је мимо воље парламента, у тајности, окупио мањинску владу која је признала независност Косова. Отишао сам с неколико пријатеља и ушли у дискусију. Није му било пријатно, јер на моја питања углавном није имао одговор. Тако је на питање да ли је свестан да је признавање Косова на такав начин незаконито и неморално, одговорио: "Да, свестан сам да је тај чин неморалан, али Албанци су завладали територијом као већина и успоставили ред и поредак". На то сам му рекао: "Какав ред и поредак, кад је је тада почело етничко чишћење, куће су попаљене, манастири срушени, је л' то поредак? Тако је и Чесима Хитлер правио ред и поредак."

Шта вас је то највише шокирало?
- Лажи! Говоримо о огромној неправди која је нанета српском народу, а томе се у мојој земљи готово уопште није говорило. А и кад се говорило, причане су неистине.

Да ли сте и сами веровали у те лажи?
- Па и нисам. Од првог дана разбијања Југославије знао сам да то није жеља народа, већ чиста политика. Жеља неких земаља, пре свега Немачке да ову земљу распарча. И ја сам живео у земљи у којој је некад владао тоталитарни режим и научио сам да препознам двосмисленост новинарског извештавања. Свеједно, на оно што се заиста догађало у Србији и на Косову, нисам био спреман!

Да се вратимо на документарац, како је до тога дошло?
- После прве посете Београду, вратио сам се у Праг и решио да направим филм. Месец дана касније поново сам био у Београду и преговарао са људима у Координационом центру за Косово и Метохију. Дали су ми човека који је доле добро познавао људе и прилике и почело је...

Шта је од доживљеног на Косову на вас оставило најјачи утисак?
- Прича човека који је протеран, па се вратио, па опет протеран, па се вратио... Има га у филму! Та нада која стално тиња и жеља за животом на свом, а не на туђем. То ме је највише погодило!

Погодило вас је и много тога у Чешкој након снимања филма?
- Ух, свега је ту било. Прво људи са националне телевизије са којом сам раније потписао уговор нису хтели да пусте филм. Ваљда су очекивали нешто сасвим друго, још једну причу о јадним Албанцима...

Проглашавани сте лудаком?
- Ма да, прво су ме уцењивали дужином филма, са два сата скратили су га на 57 минута. Онда је портпарол чешке телевизије почео да се оглашава и говори све најгоре о филму, чак ми је и претио затвором. Главни и одговорни уредник информативног програма јавно је говорио да сам луд. Замерали су ми да филмом манипулишем у корист Срба.

Филм је, ипак, емитован?
- Да, са четири месеца закашњења, крајем јула 2008. године. Али, ни тада се не би десило, да се неко није сетио да га пре тога пусти на Ју тјубу. За само недељу дана погледало га је око 80.000 људи и покренула се врло жива дискусија на интернету. Све се захутало... Јавили су се чак и чешки војници из мировних снага на Косову, који су подржали филм.

Да ли сте у целој тој гунгули имали било какву подршку?
- Да, један део политичара је био уз нас. Посебно Јарослав Фолдина, чија је мајка пореклом Српкиња. Урадио је 800 копија филма и поделио свим посланицима у чешком парламенту, затим и свим чешким посланицима у европском парламенту. Много му је било стало до ове ствари...  

И како је протекло прво емитовање на чешкој телевизији?   
- Врло занимљиво. Прво су нас уценили да се пусти и филм другачијег виђења ствари, а затим и да се одмах после емитовања организује отворени студио у коме ће познати људи коментарисати моје дело. Мени су забранили да у томе учествујем! Без обзира на све то, филм је прошао врло добро. Општи утисак је био врло позитиван, и што се тиче филма и што се тиче Косова!  

А како вам је српска национална телевизија узвратила за труд?
- Пустили су филм по уговору, два пута, 2009. године, премијерно на Сретење и на годишњицу НАТО бомбардовања.  

Какве су биле реакције чешког народа?  
- Е то је оно што је најбоље, народ је одлично одреаговао. Много њих схватило је лажи, а неки су се искрено заинтересовали да помогну Косову. 

Како?   
- Основано је Друштво пријатеља Срба са Косова и Метохије, у том друштву су осим Чеха и Словаци и Пољаци. Једно време су готово сваког месеца организовали митинге у центру Прага као помоћ Србима, одлазе на Космет, шаљу помоћ... Направљен је и сајт на интернету, који пласира најновије информације са Косова - њњњ.кососвоонлине.цз.   
Сам свој газда   
Вацлав Дворжак је рођен 1948. године у Прагу. Дипломирао документарну режију на Прашкој филмској академији 1977. године. Ожењен је глумицом Миладом, која има своје путујуће позориште за децу и одрасле. Са њом има два сина, сада студента. Слободњак је, нема и никада није имао стално запослење.

Да ли сте овим филмом разбили мит о Србима кољачима?
- У Чешкој сигурно да! "Отето Косово" пореметило је све, људи су престали да верују у оно што им се годинама сервирало. На Ју тјубу га гледају и Пољаци, Словаци, чак и Канађани.

Канађани?
- Да, један Канађанин је видео филм на Ју тјубу, узео неке делове из мог документарца и направио свој филм. Не знам како се тачно зове, али тај је филм узео неколико награда.

Да ли ћете се опет вратити на Косово?
- Ја сам, заправо, често тамо. Прикупљам нови материјал, али не само са Косова, већ и из Хрватске, Босне, Крајине...

Нема интересовања за откривање истине?
- Па то је проблем Србије. Ова земља може свим европским и светским народима да представи истину, само ако хоће.

И шта Србија тим поводом ради?
- Ништа. Србија је свесно све то затајила, не прави филмове којима ће показати шта се то заправо дешавало и шта се и сад дешава. Не користи ни своје медије да прикаже истину. Дозвољавају да у Босни муслимани затрпају интернет својим лажима, а српске истине нигде нема!

Извор: https://www.vesti-online.com/Scena/Film/51412/Srpska-istina-kroz-ceski-objektiv-

Мира Канкараш Тркља, Тимур Блохин

Само вас гледамо — суштина је најновије америчке поруке, односно претње земљама Западног Балкана које нису у НАТО-у. Ако хоћете да платите за оружане системе Русима, „платићете“ и нама.

У Вашингтону опет новине. Управо је обнародовано да ће америчко Министарство одбране са Стејт департментом током 2018. године бити обавезно да поднесе извештај о сарадњи држава Западног Балкана како са САД тако и са Руском Федерацијом. Тачније, извештај ће садржати детаљне информације о војној сарадњи БиХ, Србије и Македоније са Русијом. Дакле, оних држава које нису чланице НАТО-а.

Још прецизније, „извештај мора да садржи процену безбедносне сарадње држава Западног Балкана са Русијом, и то листу наоружања, одбрамбених система и војне технологије вредне милион или више долара, које је добила или купила свака од држава од 2012. године“. Такође и опис учешћа војних снага у тренинзима и вежбама са Русијом у истом том периоду, као и опис уговора о сарадњи у које су ушле земље региона са Русијом. Ту, међутим, није крај.

Влада САД ће Конгрес морати да упозна и са проценом о „обавештајној сарадњи држава Западног Балкана са Русијом“, као и о последицама такве сарадње по интересе САД и НАТО-а, по државе региона, али и оне које се са њим граниче.

Вили Вимер

Сада одгонетамо како би  у  Франуској ствари требало да буду  или како ће се одвијати. Парола оних  који су гурнули нашу Европу и наше домовине у поделе и који се  налазе искључиво у етаблираним политичким круговима сада гласи: Држ'те лопова! Та, мора да је политички нешто испливало на површину што се  многима не допада!   

Ко је, међутим, дозволио владама, скупа са партијама које су им ослонац,  да потегну секиру на наш политички поредак? Поступци оних који су данас одговорни толико су  перфидни да се морамо запитати када  смо имали прилике да искусимо нешто слично? Супстанца наших земаља се испотиха мења, а владе дифамирају сваког оног ко на то указује и машу нам испред носа коначним укидањем слободе мишљења.

Један од представника АфД-a (Алтернатива ѕа Немачку) је овог викенда у Келну указао на оно у шта се свако од нас одавно уверио на улицама. Ко уствари борави у Немачкој, држави Немаца и оних који имају одговарајућу дозволу боравка? Господин Мојтен је описао стање онаквим какво оно јесте. Све ово може се образложити само тиме да наша сопствена Савезна влада пушта да у Немачку уђе ко год хоће, с ону страну немачких закона и независно од  законодавног поступка који прописује свака правнa држава.
Свако ко хоће могао је већ поодавно да види како се променила супстанца Републике. Више није важно само то како су у складу са уставом текле парламентарна дебата и јавна презентација свих аргумената које се тичу закона. Врховни судија је, противно свим важећим законима – Савезна канцеларка! То човеку пада  мучно и екстремно горко не само због последица по Немачку. Ово се дешавало са не тако давним погубним последицама и пропашћу Немачке, када се неки појединац винуо на позицију врховног судије.

Педесет је година од смрти великог канцелара Конрада Аденауера, а Немачка је нека друга замља. То није  заслужио нити је хтео  ни он, a нисмо ни ми.
Ових дана имамо извештаје о томе како је слављен и високо оцењен наступ у Дизелдорфу водећег ЦДУ-кандидата Лашета скупа са дугогодишњим послаником Бундестага Бозбахом. Да ли су ту некога ставили под политичко старатељство, јер другачије не може да се прикрије близина оне која је проузроковала данашњу државну кризу?
Не ради се овде само о појавним формама. Узмимо хришћанске цркве као пример за то како се под знаке питања подводи сопствена веродостојност. Не морамо да волимо АфД, а одређене личности из ове партије изазивају неку врсту политичког повраћања. Постоје сви разлози да  протествујемо и демонстрирамо против ове партије као и других њима политички сличних партија. То нам омогућава наш још увек постојећи поредак.
Само што  многима не улази у главу да против ове партије пуцају из свих црквених цеви, а да у исти мах  истовремено на црквени сабор у Берлину, посвећен великом реформатору Лутеру, бива позван бивши председник Обама, озлоглашен због убистава дроновима које је лично наређивао  и НАТО-напредовања ка нашем суседу - Русији. Или на коме се нећe изговорити ни једно слово o томе да су нас амерички ратови, почев од   рата против Југославије супротног међународном праву, гурнули у невољу и да нам у следећем великом рату прети уништење људске врсте.
Нe мoжемо да се ослободимо утиска  да се овде догађа ниско улагивање mainstream-у (главном току, прим. прев.) Да ли је црквеним великодостојницима прошло кроз главу у  којој мери се њихов актуелни став о миграционој кризи може оценити као мера подршке америчким ратовима? Колатерална подршка у форми вере!

До сада, све до новог издања цензорске државе, у западним демократијама нисмо сматрали могућим да се првоцира нека врста политичког погорома који на Западу, ако оставимо по страни Макартнија или Јозефа Гебелса, нема примера за поређење. Не изненађује нас што штампа, стављена под конац, попут «летећег преког суда», напада сваког ко није на линији главне струје, или "good governance" («доброг управљања», прим. прев.) . Фелдјегер трупa посебне врсте мора да чува «монопол на политичку лаж»  који је наша влада тешко стекла током рата против Југославије и потом користила.
Када би могао да зна за поступаке данашњег Берлина, отац  модeрне немачке државе морао да буде веома забринут. Његов мото је био - никада се не наметати изнад других. То и није могао да нас чуди ако узмемо у обзир време када су наша земља и њени људи били бачени на колена. Али, свe немачкe канцеларe, све до Герхарда Шредера, окрзнуо је наговештај да лажу - оптужба да је њихов став био чиста опортуност.
А, онда су уследили   диктати Берлину против наших суседа и против нас у нашој земљи.  
О томе црвкућу већ и врапци са крова Биг Бена.
Наравно, лична одлука да се прогура миграција „on demand“ (по захтеву, прим.прев.) отерала је Велику Британију у „брегзит“.
Наравно, бескомпромисна немачка политичка агенда интервенција против наших суседа скрајнула  је Француску и друге , тако да се политички спектар дословно разложио.  У Берлину су потегли секиру на чувени европски мировни пројекат.
Па се сада чуде што не мали број наших суграђана захтева десничарски поредак.
(Са немачког превела Бранка Јовановић)

У јануару текуће године у издању Evrobook-a објављена је на српском књига професорке Московског института за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације, Јелене Георгијевне Пономарјове, „Разбојничка држава: Косово у светској политици“. Сам назив књиге имплицира да се њен садржај, пре свега, односи на савремену историју Косова и његовог положаја у данашњим, савременим, светским односима, но, нису заобиђени и сажети историјски аспекти. Књига писана за руску публику даје преглед познатих и непознатих појединости из западног процеса отимања Косова.

Књигу писану једноставним, јасним и сваком читаоцу пријемчивим језиком, професорка Пономарјова започиње историјом Косова од раног средњег века, преко времена светских ратова до косовског питања у социјалистичкој Југославији и самом распаду Југославије. У овом делу она обрађује и питање настанка албанске државе. Историјски увод у књигу објашњава сложене историјске односе Срба и Албанаца на Косову до деведесетих година двадесетог века, њихове сукобе, смањивање српске популације Косова од готово апсолутне већине у средњем веку до трагичне мањине почетком деведесетих. Цео тај историјски период, како она показује, прожет је тежњом да се Косово етнички очисти од Срба, а та тежња је конкретизована оснивањем Призренске лиге 1878. године којом је као циљ свих Албанаца постављено стварање Велике Албаније. Истине ради, помињу се и српски „греси“ као што је био колонизаторски однос спрам Албанаца на Косову почетком двадесетог века.

Пише: Комнен Бећировић

Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.

Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију  према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО

Некадашњи француски мајор Пјер Анри Бинел познат по томе што је нашој војсци предао планове НАТО бомбардовања и тиме одложио почетак агресије, упутио је јавно писмо српском народу. Због подршке Србима остао и без признања Легије части.

Бинел је пред судом осуђен на 5 година затвора, а како је рекао он се не каје и то би урадио опет. Погледајте шта је Француз поручио нашем грађанима Србије поводом приближавања Србије злочиначком НАТО пакту. Пре седамнаест година почела је Нато агресија против једног поносног и слободног народа, српског народа. Саучесници ове драме налазили су се и у великом делу јавног мњења злоупотребљеног пропагандом НАТО-а и његових сателита. Будући да сам учествовао у покушају да ово зло спречим, све те догађаје који ће запечатити кривце за будућност и историју, био сам приморан да пратим из мог француског затвора. А када је тај злочин био најављен, ја сам осетио стид помешан са поносом и чашћу. Најпре, стид јер сам видео своју земљу како добровољно улази у издајство. Било је то у ствари издајство самога себе, јер разлози за бомбардовање нису постојали, јер учешће у таквом безчашћу није могло да служи француском народу, и , најзад, оно најгоре, наши политичари тиме су издали традиционално пријатељство исковано историјским наслеђем. Тако су „савезници" бомбардујући Београд, као некада, у другом светском рату нацисти, сами себе оцрнили у будућности. Али, ја сам осетио и понос. Још за време мог ангажовања у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је стање Срба у Босни и Херцеговини било јако тешко, Срби су увек држали реч када би нешто рекли, чак и према тим окупационим снагама . То није била сарадња, него, просто, поштовање дате речи онога што је потписано Дејтонским диктатом. У ово неславно време НАТО-а и његових саучесника, једино су Срби показивали храброст и часност. Служећи казну у париском затвору, све време сам осећао пријатељство према неправедно бомбардованим Србима. Бомбардовани сте зато што сте хтели да браните своје постојање, своју културу и своју слободу. Углавном, зато што сте бранили своја основна права. Био сам поносан гледајући како се ваши родољуби под бомбама окупљају на мостовима, као живе мете које желе да спасу отаџбину коју воле. У току мог робијања, добио сам много поздрава од Срба из Француске, али и из Србије. У мојој радној соби, ја чувам једну разгледницу на којој су српски и француски војници из времена ратова на Балкану 1918.године. На њој на српском језику пише: српски и француски официри у првом светском рату, а на француском је додато: „Хвала мој команданте Пјер Анри Бинел ! Србија се моли за тебе овог марта 1999." То је разгледница број 188, франкофилско издање 1999., са потписом проф. Бранка Васиљевића. Где год сам се селио, носио сам ту разгледницу са собом. Када сам, најзад, тог 29. августа 1999. изашао из затвора, ви сте већ били однели победу. Ударци ваших непријатеља нису вам сломили отпор, нису се више чули, ни америчка секретарка, нити брбљиви Холбрук. Сви ти брбљивци уступили су тада место једном финском преговарачу. Наравно, мојој драгој Србији причињена је огромна штета, али ви тада нисте били устукнули и чували сте још увек вашег председника. Када су ме 2003. позвали моји пријатељи Мила Алечковић и Ив Батај, а затим и издавачка кућа „Гутембергова Галаксија" (и њен директор Миле Баврлић) који је прихватио да на српском језику штампа моју књигу „Злочини Нато", најзад ми се пружила прилика да посетим земљу коју сам толико волео и да сретнем хероје који су издржали под убилачким бомбама. Прешао сам Ибар у Косовској Митровици под погледима Албанаца готово пуним мржње, али и под заштитом Срба са северне обале. Тада сам тек схватио колико је мој родни крај Аријеж, у планинама јужне Француске, сличан тој јужној српској покрајини. Сличан по планинама, сличан по народу који је исто тако навикнут на тежак рад на планинској земљи и на оштре зиме. И народ из мог родног краја такође је морао да се бори против освајача који су долазили са севера и за нас , пореклом са Пиринеја, високи Монсегур исто је што и Косово Поље за српски народ. Али, политичка злоупотреба се наставила, као и признање независности српског Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита.

Vimer je ostri kriticar sankcija EU protiv Rusije za koje smatra da najvecu stetu nanose Evropi, odnosno, Nemackoj a jedino koriste globalnim ciljevima SAD.

У СКЦ „Свети Сава“ у Суботици 25. јануара је представљена књига академика Василија Крестића Геноцидом до велике Хрватске.

У подужем уводном делу, пре него је говорио аутор књиге, проф. Мира Радојевић је између осталог рекла:

-Имамо овде књигу која се бави односима Срба и Хрвата и то може да напише само неко ко се тим проблемом бавио неколико деценија и ко је схватио да се проблеми не рађају преко ноћи.

… Имамо једну књигу која показује задивљујуће знање једног историчара, проткано кроз познавање историје током неколико векова. Једно зање историчара који је више деценија свог живота и стваралечког рада потрошо да разуме, ја бих рекла, најтежи проблем са којим се после косовско-метохијског питања или заједно са њим суочила српска нација, који је при томе имао довољно тог осећаја одговорности исвести да морал историчара мора да буде испред свега да не питајући за цену у тим истраживањима и резултатима истих изађе у јавност спреман да се суочи како је један песник рекао „са силама немерљивим“. И да нам остави једну књигу са којом ћемо моћи много тога да научимо, која може да нам буде нека врста узора и дан нас подсети, можда се са мојим мишљењем многи неће сложити – Срби понекада лако заборављају – да ће ова књига бити ту да неке ствари не смемо заборавити.

Ова књига није оптужба, није ни осуда, она је једноставно збир научних знања и научних тумачења…

На крају предавања академик Василије Крестић је дао своје мишљење на питање да ли у будућности, у ЕУ, као заједници где и Срби теже, буду бољи односи са Хрватима.

– Сваки паметан човек би желео да буду добри односи, али будући да се они не одричу своје политике и својих политичких постулата из прошлости па и онога које је породио Туђман тешко је очекивати да ће се у нама блиској будућности било шта истински боље догодити између та два народа. Мене плаши то њихово тако антисрпско понашање које њих интегише, које њих обједињује, а заправо завађа нас до краја и граница које су неразмрсиве.

Извор: https://srbin.info/

 Аутор: Кристофер Блек, адвокат, Канада

11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.

Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.

8. марта на Правном факултету Универзитета у Београду, г Аљоша Миленковић, писац, продуцент и новинар Ал џазире(ALJAZEERA) одржао је предавање на тему „Мигрантска криза“.

Током свог излагања г Миленковић је приказао лице и наличје кризе која потреса Европу, а која по његовом дубоком уверењу има корене још у акцијама које су спроводили косовски Албанци још деведесетих година двадесетог века.

Приказивањем снимака и фотографија које се из неког разлога нису нашле своје место у светским и националним медијима, г Аљоша је поткрепљивао свој став да криза у којој се налазимо није само низ спонтаних несрећних околности већ добро испланирана акција у којој се највеће патње људи злоупотребљавају како би се замаскирале врло опасне намере интересних група.

Након излагања г Миленковића, студенти су имали прилику да постављањем питања усмере даљи ток разговора.
Уз не тако светле прогнозе за окончање ове и неких будућих криза, г Аљоша је закључио предавање поручивши студентима да вероватно долази крај Европе каквом смо је ми познавали и да никада здраво за готово не узимају информације које се пласирају у медијима. Пожелео им је да се воле, мисле својом главом и воле нашу земљу. Немојте правити исте грешке које је направила моја генерација, упозорио је г Миленковић на самом крају.

Доналд Трамп је код Ларија Кинга, а поводом годишњице бомбардовања Србије критиковао Била Клинтона и злочиначки напад на Србе савезнике Америке у оба рата.

– Клинтонови су направили хаос на Балкану и на Косову. Погледајте шта смо направили Србији ваздушним бомбардовањем са сигурне висине. Ти исти Срби су спасавали америчке пилоте у Другом светском рату.

Велика је грешка што смо бомбардовали народ који је био наш савезник у оба светска рата. Клинтонови сматрају то за успех, а мене је то срамота.

Упућујем извињење Србима за све грешке америчке политике, а пре свега Клитонових. Нама у борби против исламског тероризма требају савезници који имају ратно искуство борбе са овим злом – а то су у Европи Руси и Срби.

Ако а будем на челу Америке биће промењен спољнополитички курс који је до сада често био погрешан

На Правном факултету Универзитета у Београду, 3. марта, одржано је предавање под називом „Венецуела данас“. Предавање је одржала отправница послова Боливарске Републике Венецуеле Диа Надер Де Ел Андари, пред око две стотине студената.

Danas se navršava 15 godina od terorističkog akta nad autobusom „Niš ekspresa“ koji je prevozio raseljene Srbe do grobnih mesta u svojim mestima dakle su proterani. Za ne mali broj njih, to je značilo susret sa onim što su godinu ili dve ranije izbegli, smrt.

„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje“ započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa“ Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.

Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.

Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.

Просто су невјероватне размјере додворавања које поносни црногорски властодршци и медији у њиховој служби, испољавају према западним моћницима, посебно у хваљењу и слављењу НАТО-а. Евро-атлантске интеграције су постале нека врста њиховог оченаша.

У делиријуму се иде дотле да, прије неки дан, потпредсједник владе Душко Марковић рече како је НАТО највећи цивилизацијски оквир нашега времена, иако је стварност тотално супротна. Наиме тај војни савез је својим апокалиптичним ратовима уствари разоритељ цивилизације, као што показују примјери Србије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и Украјине, претворених у рушевине, очекујући наредне жртве. Сјетимо се уз то, стотина хиљада људских бића унесрећених, убијених, осакаћених и милиона расељених као стравичних плодова НАТО демократије!

Сјетимо се, између безброј примјера, како је у јеку апокалипсе над Србијом, гласноговорник НАТО-а Џими Шеј из своје јазбине у Бриселу, штектао: „Бомбардоваћемо Србију док је одбацимо у камено доба!“ Какав цивилизацијски поклич!

Сјетимо такође, између безброј страхота, варварског иживљавања озвијерних НАТО хуманиста над зликовачки умореним Гадафијем! Погледајмо само шта су НАТО бојовници учинили од споменика разних цивилизација у Ираку и Сирији, који су претрајали хиљаде година! Погледајмо Либију, рај у сахарској пустињи који је НАТО претворио у пакао! А да не говоримо о тровању поднебесја осиромашеним уранијумом и рањавању НАТО авијацијом вјечних небеса раздирањем озонског омотача око планете.

Ипак све ће то бити само увод у зла која могу задесити човјечанство, ако НАТО, као што се стално спрема и пријети, удари на Русију. Упркос томе и свему осталоме, на примјер загађивању људских душа лажју која је зло и отац зла, како вели Јеванђеље, нема нити је било под капом небеском у 76 година постојања НАТО-а таквих му упућених славопојки попут ових које се данас оре из званичне Црне Горе!

Имало би о томе огромно да се каже, што не би стало ни у двадесет томова Енциклопедије Британике, али бих се задржао само на једном поражавајућем примјеру који нас се дубоко тиче и који je управо у вези са „натоманијом“ која је, као нека болест, захватила црногорску политичко-медијску касту. Ради се о Косову, једном од светилишта европске цивилизације које је Нато у спрези са шиптарским терористима разорио, породивши у исти мах монструозно чедо косоварску шиптарску државу коју је црногорска власт међу првима похитала да призна!

И сада су западни моћници, да би овјековјечили свој злочин, упрли да оно што је остало од косовских храмова даду на поклон косоварској држави, примањем исте у свјетску организацију за заштиту културне баштине човјечанства, Унеска! И ту је, на несрећу, црногорска дипломатија похитала да дадне своју подршку том безакоњу, иако је Косово суштаствени дио националног бића Црне Горе колико и Србије, њеног цивилизацијског насљеђа у сваком погледу, будући да су нараштаји Црногораца живјели Косовом, да је Косово највише преживјело у души народа Црне Горе, како вели Павле Ровински велики историчар Црне Горе. И будући да су Црногорци под крсташ барјаком, пјевајући Онамо ‘намо свога старога краља, одиграли велику улогу у ослобођењу српског Јерусалима! А није ли Његош, трагични јунак косовске мисли, како га назва Андрић у свом чувеном есеју, сагорио управо за Косовом! Но, све то изгледа да не постоји за властодршце који хоће да се пошто пото ставе под крило свјетског злотвора кога они бесомучно представљају као свеопштег добротвора!

И још једна ствар која дјелује запрепашћујуће у аминовању од стране црногорског режима да се косовско насљеђе преда на милост и немилост његовим вјековним уништитељима, јесте чињеница да та иста власт неће ни прстом да мрдне како би се величанствена земља Морача са њеним природним и цивилизацијским добрима нашла под заштитом Унеска за што су се стекли сви услови! Да парадокс буде већи, међу тим добрима налази се манастир Морача, најважнији историјски споменик Црне Горе, који је задужбина Немањића баш као и сви косовски манастири. А ту морачку баштину су славили и узносили велики европски и руски аутори током XIX и XX вијека! Напротив, пошто су главари годинама очајнички тражили инвеститора односно упропаститеља Мораче, изгледа да су недавно нашли кинеску аждају Норинко и да рачунају на њу она, да зарад мало струје што се безболно може добити другдје, прогута Морачу са њеним чудесима! Значи власт хрли у Европу, а потапа Европу у Морачи!

Докле то махнитање владајуће екипе на челу једне државице која се једва примјећује на карти свијета, а која умишља у мегаломанији својих вођа да игра неку свјетску улогу тиме што се одриче свога миленијумског националног идентитета и ствара неки нови, што даје своју најљепшу област, по цијену дуготрајног дужничког ропства, кинеском исполину који планине претвара у равнине и подиже острва усред океана, што вапи да је стави под своје скуте свјетски злотвор чија је, прије 16 година, и сама била жртва, што удара санкције Русији за љубав промотера фашистичке хунте у Кијеву, што галами на Русију под оптужбом да је она дестабилизује, што се излаже опасности да буде на мети руских ракета, ако Нато, а с њиме и Црна Гора у чије чланство хрли, не дај Боже, зарати на Русију?!

Међутим, да је било мудрости или обичног здравог разума, постајала је шанса да Црна Гора, упркос својој маленкости, одигра значајну међународну улогу посредника између Русије и Запада, неуморно позивајући на смиривање непријатељстава, умјесто радећи на њиховом распаљивању својим сврставањем у табор душмана Русије. Још кажу да Црна Гора мора у Нато, пошто је свака стопа од Лисабона до Истанбула под НАТО, али заборављају да је у много тежим временима Црна Гора, и то баш увелико захваљујући Русији, била једино слободно острво у огромном Отоманском царству и тиме се прославила на историјској позорници свијета. Она Црна Гора коју је, између осталих, славио Алфред Тенисон, пјевајући:

„О најмања од народа,
ти велика Црна Горо,
ти престоле од камена,
с ког узлеће горски оро…“

За бескрајно је жаљење да је од те Црне Горе, данас остао само привид.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 24. 10. 2015)

Желимо Европу засновану на миру и правди!

Ми, грађани више европских земаља,забринути смо за будућност нашег континента.Економски, друштвени, политички и културни развој Европе све више се удаљава од онога чему су се народи, и то не само европски, надали после Другог светског рата:да никад више не буде рата и диктатуре, никад више колонијалне власти и експлоатације;да уместо тога остваримо међународно разумевање и међународно помирење, економску обнову и социјалну правду – да живимо у политичкој слободи, културној разноликости и уставној демократији.

Претња слободи, демократији и миру

Висока задуженост у скоро свим европским земљама, високанезапосленост, нарочито међу младима, инфлација која вреба, све слабија мала и средња предузећа и све их је мање, бројна нерешена питања у вези са милионима избеглица са Балкана, из Африке, Блиског Истока и Авганистана, небрига државеза грађанска и људска права, и јачање политичких тензија унутар и између европских држава представљају претњу по напредак, демократију и мир.

Политичка и економска криза су злоупотребљенеда се све вишецентрализује политичка моћ Европске уније – на рачун нашег суверенитета и наших слобода. Многи грађани примеђују да више нема искреног дијалогаса њиховим политичким представницима. Они схватајуда владаоци својим политичким одлукама занемарују људе. Примећују још да се у режимским медијима вештачки ствара одређени осећајнемоћи. Тешке кризе, које се стално изнова потпирују, треба да нас одврате од суштинских питањаи онога што се стварно дешава. Раме уз раме са САД и готово ропски лојално,владе чланица ЕУ и држава НАТО већ годинама крше међународно право. Ми, грађани Европе,саосећамо са свим људима и народима који су много препатили и још увек патезбог тога.

Рат против Југославије означио је Пад. Вишемесечне санкције наметнуте Аустрији 2000. годинеимале су за циљ збацивање демократски изабране владе.Прво 2004, а затим и 2013.и 2014. године,САД и ЕУ су се заједнои увеликоумешале у унутрашње ствари Украјине и тиме допринелеизбијању рата у том региону – у срцу Европе.Поступање према Грчкој од 2010. године надаље било је понижавајуће за цео народ. Народ,чији су преци живели у држави која је колевка европске мисли и културног стваралаштва.

Европско културно наслеђе

Први кодификован закон у Европи потиче из античке Грчке. Политичари античке Грчке препознали су као своју дужност и обавезу свих људи да устану против неправде. Грчки филозофи поставили су темеље научне мисли; трудили су се да нађу одговоре на основна питања друштвене и политичке етике и утврде систематску теорију образовања. У петом веку пре Христа, Хипократ, лекар са острва Коса, установио је лекарску етику која је, кроз векове, извршила суштински формативни утицајна рад здравствених посленика. Грчка је поставила стандарде у архитектури и уметности Европе, узевши људско биће каомеру свега и тиме подстакавши ток догађаја од којих и данас имамо шта да научимо.

Грци су били ти који су смислилиосновна начеламодела европске државе још пре 2.500 година: демократију, поделу властии природно право. Захтевали су да се владине радње морају мерити етикомзаснованом на људској природи – да се не биизродила удеспотизам и тиранију.

Грчки филозоф Аристотел рекао је да у правичној државиновац не сме бити оруђе власти.

Кад год је политика грубе силе одлучила да примени „закон џунгле“, европска историја би запала у амбис ужасне конфронтације и ратова.

Јед којим политика и медији данас изнова стварају атмосферууперену против појединих земаља и народадоноси сећања на прошле несреће на нашем континенту. Ако имамо у виду постојећи деструктивни нуклеарни потенцијал на свету,свако подстицањена војну конфронтацију и рат, као на пример ово што се ради према Русији, је чин чистог лудила.

Европа на раскршћу

Историја Европе је историја неправде и насиља, али и историја превазилажења тих зала снагом сопственогморалног схватања и политичке јачине. Западна и хришћанска хуманистичка традиција створила је одрживеоснове за једнакост пред законом, хуманост и поштовање људског достојанства. Кад год су,током историје, ове темељне вредности могле да врше утицај, људска коегзистенција је била мирна, праведна и сигурна. То је често било праћено општим просперитетом, социјалном правдом у успоном културе.

Европа се одликује богатом разноврсношћу култура и народа на малом простору, од Крита до Северног рта, од Лисабона до Јекатеринбурга. Народи из целе Европе давали су огроман допринос свим сферама животатоком више од 2.500 година.

Развој закона и права у правцу свевеће правичности био је од превасходног значаја за заједничку егзистенцију у миру и слободи, за Европу и цео свет.

Европа је знатно допринела чињеници да су данас људска права и начела међународног права гарантована међународним споразумима (Повеља Уједињених нација,Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Међународни пакт о економски, социјалним и културним правима) и националним уставима.

Због тога захтевамо,

• да заштита људског живота мроа имати апсолутни приоритет, и да се мора зауставити разарање пристојних услова рада, социјалне заштите, пензионог система и здравства, и сви кораци у правцу еутаназије;

јер свако има правона живот и заштиту телесног интегритета. Човеково право на живот је суштина људских права. Оно је од највеће вредности. Људски живот је неприкосновен, неотуђив и не можесе одмеравати у односу на неке друге разлоге. „Поштовање живота“ мора имати апсолутни приоритет. Свака особа има право на живот и физички интегритет. Свако има неотуђива социјална права као што су право наадекватне услове рада, социјално осигурање, одговарајући животни стандардза себе и своју породицу, укључујући одговарајућу храну, одећу и стамбени смештај, право на образовање и учешће у културном и политичком животу;

• да из националних и међународних прописа избаце све идеологије које урушавају породицу;

јер је породица природно и основно језгро друштва и као таква треба да уживанајвећу могућу заштиту и помоћ;

• да се стопирају свирезови у образовањуза јавне школе;да се поново промовишепрофесионални садржајзаснован на научном знању; да се појачају социјална повезаност, социјална етика и грађанско васпитањеи да школе испуњавају уставом поверену мисију да децу образују у зреле и одговорне грађане. Образовање је најосновнијизадатак суверених држава. Не сме да се допусти да млади људи изађу из школе неприпремљениза запошљавање,и тиме препуштени небризи;

јер сваки човек има право на образовање. Оно служи пуном развоју људске личности и чини их способним да преузму одговорност за опште добро и мир. У том смислу, образовање мора да подстиче свест о људском достојанствуи омогући човечанству да стекне и примењује разумевање, толеранцију и пријатељство међу народима;

• да се не сме допустити самопрокламованој међународној „елити“ из света политике, медија и (финансијске) привреде да одлучују о судбини грађана и народа;

јер суверен државе је народ, грађани (суверенитет народа)и управо по том основу грађанима припадају сва политичка грађанска права и слободе; имају слободу говора, слободу окупљања, слободу удруживања, право да одржавају слободне изборе и референдуме. Изабрани званичници и владе морају да буду независни повереници у општем добру. Грађанска слобода информисањаи значај који медији имају за демократију захтевајуод медија да буду посвећени истини и општем добру и извештавају објективно и уравнотежено; привреда мора да буде у служби народа; свака држава је суверенанад сопственим привредним системом, а нарочито својом валутом. Природни ресурси морају да буду заштићени и сачувани за наредне генерације;

• да се обавештајне службе и полицијски органи свих држава ограниче на своје основне задатке у складу са законом и да се прекине свеприсутно узимање личних података изван свих граница;

јер свако има право на приватност. Имамо право на заштиту оддржавне самовоље. Деловање владе је легитимно и законитосамо ако је ограничено наочувањеустава и закона (владавина права);

• да народи и земље не буду присиљавани дазависе од других, као на дужничко ропство(„неприхватљиви дугови“); да се опозову даље подвргавање земаља финансијској доминацији ЕУ, ММФ и сличнихинституција и пратећигубитак државног суверенитета;

јер сви народи имају правода њихова земља, независно од величине, привредне или војне моћи, буде равноправна чланица међунаронародне заједнице;

• да се треба уздржати од сваке врстеуплитања у унутрашње ствари европских држава, било у виду политичког или економског притискаили извршења изборних резултата, те да сви споразумите врсте буду преиначени;

јер сви народи имају право насамоопредељењеи по основу тог права слободу да сами одреде свој политички статус и следе сопствени привредни, друштвени и културни развој;

• да се све европске земље одрекну примене војне силе у наметању својих економских и политичких интереса, те да поштују и повинују се међународном праву. Све ратове треба зауставити;

јер све државе имају право на територијални интегритети политичку независност. Сваки рат крши људска права. Сукоби се морају решавати мирним средствима и за преговарачким столом. Сви имају право на међународни поредак који обезбеђујеживот умиру и слободи.

Људско деловање мора се заснивати на етици

Поштене намере морају поново постати основа свеколике људске коегзистенцијеи политичке активности. Без овог начела, нема поверења у споразумима које закључују државе, што широм отвара врата самовољи. Контролни механизми (као што је „управа“) и технике манипулације сваке врсте, чији је циљ да утичу на људе,уз злоупотребупсихолошких методаи без потпуног и отвореног информисања, лишавају грађане могућности да самостално формирају своје мишљење. На тај начин крши се достојанство човека и уништавају основе политичког дијалога и правни систем.

Народи су способни да својим резоновањем и емпатијом препознају неопходну основну оријентацијуморалне и политичке акције, да мисле и осећају хумано и друштвено опредељено,и науче да делују у складу са тиме. То је предиспозиција људског срца. Вођена разумом и савешћу, таква темељна оријентацијатреба да чини суштину моралних, правних и политичких одлука које усмеравају животе људи и друштво.

Њима се гарантује достојанство људске личностисуочене са пролазним идеологијама.

Нећемо се одрећи оног што је већ препознато као право и оног што се сматра исправним;јер:

„Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдаренаразумом и савешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.“

Манифест је усвојило 300 учесника XXIII Међународне конференције „Храброст да се заузме морални став“ („Mut zur Ethik“)посвећене теми „Слобода, суверенитет и људско достојанство - заштита од деспотије и рата“, која је одржана у Швајцарској од 4 – 6.септембра 2015. године.
Међу учесницима су били следећи говорници, из Швајцарске и иностранства: Dr. Zoltan Adorjan (Словачка), Bob Barr (САД), Prof. Dr. Stanislas Bucyalimwe (Белгија / Демократкса Република Конго), Katalin Z. Csörszné (Мађарска), Nicole Dupras (Француска),Jürgen Elsässer (Немачка), Rev. Dr. Joseph Emmanuel Seemanpillai (Немачка/ Шри Ланка), Bishop EmeritusDr. Elmar Fischer (Аустрија), Dipl.-Ing. Heinz Werner Gabriel (Немачка), Dr. Marek Glogoczowski (Пољска),Axel Grunow (Швајцарска), Dr. Eike Hamer (Немачка), Živadin Jovanović (Србија), Dr. Germán MuruchiPoma (Немачка/ Боливија), Prof. Dr. Velimir Nedeljković (Србија), lic. phil. Nestor Moritz (Швајцарска),Manfred Paulus (Немачка), Dr. Maria Isabel Pérez de Pio (Аргентина), Prof. DI Rudolf Pomaroli (Аустрија),Inge Rauscher (Аустрија), Dr. René Roca (Швајцарска), Dr. Hans Wilde (Аустрија) , Willy Wimmer (Немачка),Prof. DI Dr. Heinrich Wohlmeyer (Аустрија).

© «Mut zur Ethik», Postfach 756, CH-8044 Zürich

Спустя 15 лет после натовских бомбардировок Сербии спецкор
«KP» Дарья Асламова отправилась в эту страну, чтобы посмотреть,
какой след оставила там война.Текст: Дарья Асламова

Той весной в Белграде пятнадцать лет назад даже некурящие просили сигарет.

В ход шел дешевый контрабандный табак, от которого саднило горло и разрывало легкие от утреннего кашля, но несчастному городу было наплевать. Курили десятилетние пацаны, переставшие играть в войну, дымили гимназистки в коротких юбочках, смолили почтенные матери семейств и старухи с пустыми мертвыми глазами. Курили даже спасатели, когда вытаскивали из разбомбленного горящего телецентра тела шестнадцати журналистов.

Я помню их лица, выхваченные из тьмы багровым заревом пожара. Утро начиналось с чувства тошноты, рюмки ракии, обжигавшей голодный желудок, и «домачей кафы» (крепчайшего турецкого кофе, наследия времен Османской империи). Я даже не помню, что мы ели. И не помню, чтобы мы спали. Воздушная сирена начинала работать в два часа ночи, и в сизых от дыма комнатах люди вскакивали со стульев и бежали к окну. Уснула я лишь однажды, в доме моих друзей в Батайнице, пригороде Белграда, где находился военный аэродром. Мне дали бутылку и сказали пей, пока потолок не закрутится, как волчок. Нельзя же все время не спать. А в два часа ночи в моей комнате взрывной волной вышибло окна, и я скатилась на пол. И стояла на четвереньках в трусах, обезумевшая от страха, пока меня не вытащила на лестницу хозяйка дома по имени Мелани. «Сиди здесь, — сказала она. — Если дом рухнет, то лестница останется. Она железобетонная. Хочешь сигарету?» В ту ночь в Батайнице погибла трехлетняя девочка Милица Ракич.

78 бессонных белградских ночей закончились капитуляцией Югославии в июне 1999. Чудовищная военная машина НАТО с железной англосаксонской энергией вбомбила в средневековье цветущую балканскую страну. Потрясенные сербы оплакали мертвых и сказали себе: ужасы войны позади. Они еще не знали, что самое страшное только начинается.

Hrvatski novinar i bivši političar uputio je otvoreno pismo Hrvatima povodom proslave 20 godina od operacije Oluje, evo šta im je poručio

Hrvatski novinar-istraživač i bivši političar Domagoj Margetić, povodom proslave 20. godišnjice operacije Oluje uputio je otvoreno pismo “pobednicima” u kojem im je poručio samo jednu reč – FUJ!

Pismo Domagoja Margetića prenosimo u celosti i na originalnom jeziku na kom je napisano (unapred se izvinjavamo svima, ali zbog autentičnosti pisma nismo ga prevodili na srpski):

“A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo?

Pobjednici slave pobjede. A slobodni ljudi su jednostavno – slobodni. Slobodnima ne trebaju ni pobjede niti pobjednici, ne trebaju im masovne pompozne, bahate proslave tuđe nesreće.

Ne razumiju pobjednici taj stav kontra njihove pobjede. Jer pobjednici su nekako, po definiciji, taoci svojih pobjeda. Ili su pobjednici – ili nisu ništa. Zato ta potreba veličanja njihovih pobjeda.

Jer ako im uzmeš tu njihovu „pobjedu“, ne ostaje im više ništa. I nisu više ništa, ako nisu pobjednici. A slobodnima ne trebaju pobjede da bi bili nešto, ne treba im ta iskompleksiranost pobjedonosnim sindromom.

Dok gledam te njihove perverzne pripreme za slavljenje još jednog od tolikih, nebrojenih, balkanskih pobjedničkih mitova, prisjetio sam se jedne moje kolumne iz 2010. godine: „Diferencijacija pameti – Odričem se Hrvatske!“.

A u ovih se pet godina, nažalost, nije promijenilo ništa zbog čega bih požalio što sam se tada odrekao zemlje, koju mi eto nameću kao domovinu. Kao što mi žele nametnuti svoju pobjedu. Kao što mi žele nametnuti, žele mi narediti zahvalnost što su nas „oslobodili“. Kakva ultimativna glupost! Tko uopće koga može ičega ili ikoga osloboditi?! Ne razumiju pobjednici da nas nisu „oslobodili“, nego su nas raspametili, razbaštinili ono malo ljudskosti koja nam je bila preostala, razbaštinili su nas one tri vrijednosti kroz koje smo odrastali i odgajani – sloboda, bratstvo i jedinstvo. Nije mi jasno kako ti naši suvremeni pobjednici misle da eto smiju paušalno to vrijednosti proglašavati jugonostalgičarskim floskulama! Jer kakve su tek floskule njihove priče o pobjedama, o oslobođenju, o nekakvoj nacionalnoj i apsurdnoj državnoj slobodi, kako nama tek neprihvatljivo zvuče te njihove floskule o domovinskom ratu, o svemu tome na čemu oni inzistiraju da im tko zna kako budemo zahvalni.

A ja, ovako slobodan, i oslobođen od svega, jednostavno ne razumijem na čemu i kome to bih trebao biti zahvalan. Nemaju što za jesti, nemaju čime školovati djecu, rade za crkavicu kojom ne mogu platiti niti osnovne mjesečne troškove života, rade a ne primaju plaću, oduzimaju im domove, blokirani su, nezaposleni, ali slave ratove! Još uvijek ih je moguće manipulirati i natjerati da mašu zastavama, da se kunu u grbove, da slave ratove za tamo nekakve „nacionalne interese“. Podilaziti tom njihovom kolektivnom ludilu za mene bi bila izdaja tog mojeg disidentstva kao osobnog životnog opredjeljenja, kao mojeg izbjeglištva savijesti pred njihovom pobjedničkom histerijom. Zamislite rulju koja slavi tamo nekakav „dan zahvalnosti“, a da pritom kao hipnotizirani nisu u stanju razmisliti na čemu to imaju biti zahvalni?

Na čemu biti zahvalan u zemlji u kojoj su ratni zločinci – heroji; u kojoj su ustaški kapelani – sveci; u kojoj su pljačkaši i ratni profiteri – ugledni tajkuni i biznismeni. Zar da demonstracijom ludog naroda pokazujemo koliko smo zahvalni ratnoprofiterskoj eliti što nas je opljačkala i otela nam sve, a mi još pjevamo, mašemo zastavama i plješćemo onima koji su nam to učinili? A ljuti ih kada im kažem – lud narod. No, ne vidim kako bih drugačije sam sebi mogao racionalizirati i argumentirati to njihovo ponašanje.

Oni su nas kao „oslobodili“, a žele mi uskratiti slobodu da kažem što mislim o tom njihovom „oslobođenju“, o toj njihovoj pobjedi. Ako vi imate pravo slaviti, imam vam pravo i moralnu obvezu reći – za mene ta vaša pobjeda, za mene Oluja, i proslava te vaše „pobjede“ i rata nije ništa drugo nego proslava ratnih zločina i ratnog profiterstva. I ništa više. Želite nam zabraniti da i nakon dvadeset godina stvari nazovemo pravim imenom. Zločine zločinima! Pljačku pljačkom! Želite nas kolektivno, prisilom na šutnju, u ovim dvadeset godina pretvoriti u svoje suučesnike u tom ratnom zločinu, pljački, kriminalu i ratnom profiterstvu.

Priznanje te vaše pobjede, za mene bi bio jedini konačni poraz.
***
Jer ako je to što vi ovih dana slavite – sloboda, onda ću glasno vikati – JEBEŠ SLOBODU! JEBEŠ SLOBODU! Ali vama ne dopire do mozga, niti nakon svih ovih godina, da sloboda i pobjeda nemaju baš puno toga zajedničkog. I upravo ta suštinska suprotstavljenost pobjede i slobode, ta sukobljenost slobode sa svakom pobjedom i svakim pobjednikom, otkriva o kakvom se ovdje ludilu radi. To je ta točka diferencijacije na kojoj se razilazimo – razlika između pobjednika i slobodnih. Vama toliko nejasna i neprimjetna. Vaša se pobjeda toliko razlikuje od moje slobode, upravo po tome što ćete vi zauvijek ostati zarobljenici svojih pobjeda. U jednom ste doduše, u pravu. Ta vaša pobjeda ima ime. Štoviše, više imena. Ta vaša pobjeda ima upravo onoliko imena – koliko je pobijenih i protjeranih u ime te vaše pobjede. Gadi mi se to vaše krvavo slavlje. Neka slave oni koji su na krvi, leševima i ruševinama profitirali. A vi koji im na paradama mašete zastavama i euforično kičete iz svojih gladnih usta, obični ste suučesnici tog njihovog gotovo neprekinutog krvavog, lešinarskog pohoda.

Ne pišem ovo da bih išta promijenio. Svjestan sam da je to nemoguće. Ali u vremenu dominantnih luđaka, možemo se barem distancirati i diferencirati od gomile koja im skandira.

Zato si uzimam lobodu javno reći – Oluja je zločin u kojem su jednu pobijeni, drugi protjerani, treći popljačkani. A vi mi sad pokušajte racionalno objasniti što se tu točno ima slaviti?

A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo? Protjerali ste organizirano oko 380 tisuća građana ove zemlje i to nazivate pobjedom? I nisu li te militantne proslave vaših pobjeda upravo jasna poruka onima koje ste protjerali da im slučajno ne padne na pamet vraćati se, da za njih ovdje više nema mjesta, da ovo nije njihova zemlja? Jer tko bi se normalan vratio u zemlju u kojoj je dan tog etničkog čišćenja državni praznik?
***
A tko ste vi, bijedo, da govorite i određujete što je čija zemlja, i što je kome domovina? Fuj!

Svojim ratnim pobjedama pokušavate nadomjestiti umrlu savijest, ako ste je ikada imali. Samo onima bez savijesti može biti tako lako pobjeđivati. I samo onima bez savijesti može biti tako lako slaviti takve pobjede i pobjednike.

Gadi mi se i ova država, i ovo društvo, i ova masa. Ne mogu vam dovoljno uopće uprizoriti koliko vas iskreno prezirem ovako kolektivno lude. Negdje u podsvijesti očito vam je jasno da ne postoji kolektivna sloboda, pa ste možda zato pobjegli u svoje kolektivno ludilo i proglasili ga slobodom, poput onih luđaka zatvorenih po ludnicama koji se proglase isusima, i tko zna kakvim povijesnim, stvarnim ili izmišljenim likovima.

Eto – to je ta vaša sloboda. Jedna velika masovna ludnica koju ste proglasili državom, i kolektivno ludilo koje ste proglasili nacionalnom slobodom. Zato se još jednom mogu samo odreći Hrvatske i uz sav taj prijezir i gađenje viknuti s ulice: Fuj! Vi ćete ionako nastaviti uživati u svojem ludilu, jer kao i svakom luđaku, vama samima sa sobom, tako ludima je baš savršeno dobro. Bez obzira što vas pljačkaju, bez obzira što nemate za život.

Samo, eto, ostaju žrtve te vaše pobjede. Žrtve kojima još uvijek nismo rekli obično, ljudsko, od srca – oprosti. Žrtve kojima ne dopuštamo niti da budu obilježena imena, jer se bojite ako negdje ispišemo imena tih žrtava ta će vaša pobjeda dobiti taj krvavi, lešinarski, prljavi identitet ratnog zločina. I ma koliko bježali od toga, vašu će pobjedu tada proganjati imena kojima ste ispisali taj svoj pobjednički pohod.

Nemate pojma koliko ste nas porazili tom svojom pobjedom”, napisao je Margetić.

( Izvor: https://www.dnevne.rs/ )

 Blic | 28. 07. 2015

Na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. jula 1918. godine, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila se srpska zastava, po nalogu samog predsednika Vudroa Vilsona. Zastava Srbije je tako jedna od samo dve strane zastave koje su se ikad vijorile iznad Bele kuće.



Vilson je, 28. jula 1918, izdao je saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele Kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD.

Poruka je glasila:

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918

Società
di Diego Fusaro | 14 luglio 2015

Ono čemu sada prisustvujemo u zemlji Grčkoj prevazilazi svaku argentinsku tv sapunicu. Jedan obrt za drugim: neobjašnjive ostavke, transakcije visokih finansija, osumnjičeni batleri (finansijski), ucene i neplaćeni dugovi; a onda Putin i Obama u pozadini. Ali, iznad svega, jedan Cipras koga je, iskreno, teško razumeti. Ili izvlači Grčku iz evrologora ili se svrstava u poveću grupu onih koje ne umem drugačije da označim nego kao “levica grupe Bilderberg”. To ćemo samo saznati vremenom.

Zaista su iznenađujuće najnovije vesti koje dolaze sa fronta Evropske unije. Posle pobedonosnog referenduma Cipras je sagnuo glavu. Podlegao je zahtevima Evrope: faktički je stavio potpis za nove dugove putem kojih će, u ne tako dalekoj budućnosti, evrokratsko-bankarski sistem moći iznova, sa istom snagom, da ucenjuje Grčku.

A onda vesti koje neprekidno sustižu jedna drugu: “Poslednja vest: Grčka, Međunarodni monetarni fond traži tehničku vladu u Atini da vodi pregovore”. To se zove finansijski državni udar. Međunarodni bankarski sistem sada smatra nelegitimnom demokratski izabranu vladu, pa u ime “reformi” (u stvarnosti da bi sačuvao samog sebe) namerava da je zameni “tehničkom vladom” koju čine njihovi ljudi. Istorija uči ali nema učenike, govorio je Gramši. A tako i jeste! Očekujmo skori dolazak tehnokrata i čarobnjaka ekonomije (današnje teologije društvene nejednakosti i porobljavanja naroda), dežurnih Montisa (ironična aluzija na Marija Montija, biv. Predsednika italijanske vlade, prim.prev), Fornerakisa (aluzija na Elzu Fornero, biv. ministarku rada i soc. politike u vladi Montija, prim.prev) da izvršavaju naređenja Trojke, popuno omalovažavajući volju naroda.

Ko ima još uvek hrabrosti da o Evropskoj uniji govori kao o vladavini demokratije? Ko još može u Evropskoj uniji da vidi ostvarenje ideje Evrope iz uspomene na Kanta? Evropska unija ostvaruje, u ekonomskom obliku, nemački deliriozni san iz prve polovine dvadesetog veka.

Lično, još uvek mi treba da shvaim da li je Cipras jedan Marksov sledbenik ili još jedan lik kome priliči Šekspirovo “mnogo buke ni oko šta”. Već je naokolo dosta levičarskih klovnova iz Bilderberg grupe. Ponovo postaje na neki način aktuelno ono što sam pre neki mesec pisao pre grčkog referenduma: Cipras, levica koja je za evro; levica koja je uz kapital, je sa gazdama; levica koja je izdala Marksa i radništvo. Sa ovakvom levicom više i nema potrebe za desnicom. To je levica koja želi da ukine mere štednje zadržavajući evro: što znači ukinuti posledicu ne dirajući uzrok, a to je nemoguće “zbog protivurečnosti koja to ne dozvoljava”

Sve bi to bilo smešno da nije za plakanje. To je jedna istorijska tragedija epohalnog značaja. Slika kojoj bi u kolektivnoj svesti najviše odgovarala ideja o levici (sa Ciprasom na čelu) više nije “Četvrta država” Pelica da Volpeda, nego “Vrisak” Edvarda Munka: gde je još uvek, lice izobličeno od bola ovekovečeno u činu vriska koji se prolama, lice Antonija Gramšija, još jednom ubijenog posle fašističkog zatvora, od strano onih istih političkih snaga koje su izdale njegovu poruku i obeščastile uspomenu na njega.

Sudeći po onome što je učinio u poslednjim satima, šta gospodin Cipras ima sa Marksom i Gramšijem? Očigleno ništa. Cipras je prisustvovao finansijskom genocidu svog naroda koji je prouzrokovao evro i suluda politika finans-nacizma surovih mera štednje: a on sam je Grk. A ipak želi da zadrži evro: ne prođe dan a da on ne uverava finansijske elite o sovojoj nameri da ne dira evro. I na taj način pruža sjajan dokaz – ako za tim sada uopšte ima potrebe – činjenice da su Marks i Gramši za današnju “Ciprasovu levicu”, prodatu kapitalu, kao Isus i beseda na gori, a oni su uz bankara Marčinkusa (nadbiskup Pol Marčinkus, kontraverzni Vatikanski bankar, prim.prev). Jedini način za Ciprasa da se iskupi je – nema sumnje – da odbaci evrokratski kavez i da svoj narod izvede iz pustinje koja se zove Evropska unija. Nažalost , sve je teže pomisliti da se ide u tom pravcu.

Preveo sa italijanskog jezika
Milorad Ivanović
14.07.2015.

https://www.ilfattoquotidiano.it/2015/07/14/accordo-grecia-il-fallimento-di-tsipras/1872572/

Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!

U Sarajevu je najmanje ubijeno 8.255 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine, a mogućnost greške je tri odsto

Najmanje 8.255 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, popisao je Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku iz Beograda. Još 860 osoba vodi se kao nestalo, a iz Instituta navode da je mogućnost greške u popisu tri odsto i da se spisak još proverava.

Saradnici Instituta podatke su prikupljali uz pomoć svedoka koji su bili po logorima, ljudi koji su živeli u Sarajevu za vreme rata i članova porodice koji su preživeli zločine, a tamo gde su pobijene čitave porodice, svedočili su njihove komšije i prijatelji.

Jedan od saradnika Instituta, Strahinja Živak, rekao je da se spisak još proverava i da će za svaku žrtvu sadržati ime i prezime, godinu rođenja i smrti.
– U tako velikom spisku može biti oko tri odsto greške, zato što su neki ljudi posle razmenjeni ili pobegli iz logora, a mi te kasnije podatke nismo našli. Moguće su greške, ali 97 odsto podaci su provereni i tačni – rekao je Živak za "Novi reporter".

On je najavio da će uskoro biti objavljena knjiga "Srpska stratišta Sarajeva".

Оtvоrеnо pismо Јеlеnе Rаdојkоvić, dirеktоrа Oxford Cеntrа, аmbаsаdоru V. Britаniје, Nј.Е. Dеnisu Kifu pоvоdоm britаnskоg prеdlоgа Rеzоluciје о Srеbrеnici

Pоštоvаni,

Оvim putеm žеlim dа izrаzim svоје dubоkо rаzоčаrеnjе kао i оgоrčеnоst pоvоdоm prеdlоgа britаnskе vlаdе kојi sе оdnоsi nа Rеzоluciјu о Srеbrеnici.

Višе оd 40 gоdinа svоg rаdа i živоtа pоsvеtilа sаm nеgоvаnju i prоmоciјi britаnskе kulturе i јеzikа. Rоđеnа sаm u Bеču (Vienna, 1944). Studirаlа sаm аnglistiku/gеrmаnistiku u Hаmburgu, Nјuјоrku, Kаrаčiјu i Bеоgrаdu. Vеć 25 gоdinа vоdim lingvistički cеntаr (Oxford Centar, Bеоgrаd/Niš). Krоz nаšu škоlu еnglеskоg јеzikа prоšlо је višе hilјаdа studеnаtа, а knjižаrа Oxford Centar, kоја rаdi u оkviru istе оrgаnizаciје, је zа оvih 25 gоdinа u sаrаdnji sа britаnskim izdvаčkim kućаmа Oxford, Longman itd. prоdаlа hilјаdе udžbеnikа zа еnglеski јеzik. Zајеdnо sа britаnskim stručnjаcimа, оrgаnizоvаlа sаm mnоštvо stručnih sеminаrа pо cеlој Srbiјi kојi su imаli zа cilј prоmоciјu еnglеskоg јеzikа i kulturе, аli i stvаrаnjе tržištа zа britаnskе izdаvаčе.

Prе svеgа, svоје dubоkо nеslаgаnjе izrаžаvаm u pоglеdu tеrminа gеnоcid kојi sе kоristi u rеzоluciјi. Sаmа dеfiniciја gеnоcidа, kаkо lingvistički tаkо i fаktički, nе mоžе biti primеnjеnа nа slučај Srеbrеnicа:

Žrtvе strаdаlе u grаđаnskоm rаtu u Srеbrеnici nisu bilе žеnе i dеcа vеć nаоružаni vојnо spоsоbni muškаrci. То u оsnоvi diskvаlifikuје tеrmin gеnоcid.
Brој žrtаvа nikаdа niје utvrđеn, а pоštо srpskа strаnа niје imаlа uvid u istrаživаnjа, nе mоžеmо prihvаtiti tu kvаlifikаciјu niti brој žrtаvа. Brој žrtаvа utvrđеn 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm „nеkih nоvih žrtаvа" dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе?
Cео nеmiо dоgаđај оdviјао sе u zаštićеnој zоni UN, kоја је pоdrаzumеvаlа dеmilitаrizаciјu.
Pоznаtо је dа su pо ulаsku srpskih snаgа u Srеbrеnicu еvаkuisаni žеnе i dеcа nа muslimаnsku tеritоriјu. Аpsоlutnо niје јаsnо kаkо su sе u tој „dеmilitаrizоvаnој" zоni iznеnаdа zаtеkli nаоružаni muslimаnski vојnici Nаsеrа Оrićа?
DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо.
Vеliki brој svеtskih i srpskih аnаlitičаrа tvrdi dа је cео dоgаđај u Srеbrеnici biо nаmеrnо iscеnirаn kаkо bi sе stvоriо pоvоd zа bоmbаrdоvаnjе Srbа оd NАТО, bеz оdоbrеnjа Sаvеtа Bеzbеdnоsti UN. Kао štо је pоznаtо, оvај prеsеdаn је оtvоriо vrаtа svim budućim rаtоvimа, rаzаrаnjimа i miliоnskim žrtvаmа nа Bliskоm istоku, u Аfrici i Аziјi u 21.vеku.
Pаrаdоksаlnо је dа sеprаvi gеnоcid nаd 3.500 srpskih civilа u tој istој Srеbrеnici nе sаmо nе pоdvоdi pоd gеnоcid nеgо sе nе spоminjе ni kао rаtni zlоčin. Dа nе gоvоrimо о оstаlim strаdаnjimа srpskih civilа širоm bivšе Јugоslаviје kојi su bili mučki ubiјаni оd strаnе Аl Kаidе, Мudžаhеdinа, hrvаtskо-аmеričkе vојskе i „sаvеzničkоg bоmbаrdоvаnjа".
Nаvоdi kојi gоvоrе о Srеbrеnici kао nајvеćеm gеnоcidu pоslе drugоg svеtskоg rаtа su јеdnа krајnjе mаnipulisаnа i lаžnа kоnstrukciја i zаtо, svе dоk sе nе оrgаnizuје krеdibilnа mеđunаrоdnа istrаživаčkа kоmisiја, kоја bi uklјučivаlа i srpsku strаnu, nе mоžеmо prihvаtiti nikаkvе kvаlifikаciје јеr оnе оčiglеdnо u оvоm trеnutku sаmо služе dаlјеm brutаlnоm pоnižаvаnju srpskоg nаrоdа. Nајgоrе је štо оvim činоm Zаpаdnа Аliјаnsа pоkušаvа dа оprаvdа ničim izаzvаn rаspаd Јugоslаviје i bоmbаrdоvаnjе Srbiје, а u krајnjој instаnci i dаlје rаzdvаја i sprеčаvа pоmirеnjе nаrоdа u bivšој Јugоslаviјi. Pitаnjе је, kоmе tо idе u kоrist i nа čаst?
U svојој istоriјi srpski nаrоd nikаdа niје pоčiniо gеnоcid. Vеkоvimа је živео sа muslimаnimа i drugim vеrskim zајеdnicаmа i rаzviо nајvеću tоlеrаnciјu prеmа svim nаrоdimа svеtа.

Štо sе tičе gеnоcidа, istоriјski nајvеći rаtni gеnоcidi (pоslе јеrmеnskоg u 20. vеku) dоgоdili su sе u Prvоm i Drugоm svеtskоm rаtu nаd Srbimа u Hrvаtskој, Bоsni i nа Kоsоvu.

U tоku Prvоg svеtskоg rаtа strаdаlо је višе hilјаdа srpskih civilа оd strаnе аustriјskе vојskе, а о čеmu pоstојi оbimnа filmskа i fоtо dоkumеntаciја. Srpskа vојskа је tаdа zаdivilа cео svеt јеr је vојnе zаrоblјеnikе nе sаmо čuvаlа nеgо i hrаnilа nа istоm „kаzаnu", о čеmu su svеdоčili svi zаpаdni mеdiјi аli istо tаkо i britаnskе bоlničаrkе. Srbiја је tаdа izgubilа miliоn i pо rаdnо spоsоbnоg i rеprоduktivnоg stаnоvništvа. Žrtvе gеnоcidа iz Prvоg svеtskоg rаtа nikаdа nisu iznеtе prеd svеtsku јаvnоst niti је Srbiја dоbilа ikаkvu rаtnu оdštеtu.

U Drugоm svеtskоm rаtu u nајvеćеm gеnоcidu nаd srpskim civilimа (1941-1945) u kvislinškо-vаtikаnskој Hrvаtskој pоd оkrilјеm nеmаčkе оkupаciје, а pоd rukоvоdstvоm hrvаtskih ustаšа, zаklаnо је оkо dvа miliоnа srpskih civilа. Dоkumеntаciјu о tоmе mоžеtе pоtrаžiti :

– BBC documentary – prеkо pоlа miliоnа žrtаvа;

– Spiegel, аpril 2010 – 1.8 miliоnа žrtаvа;

– Karl Heinz Deschner, pоznаti nеmаčki kаtоlički tеоlоg, u svојim brојnim rаdоvimа nаvоdi dvа miliоnа žrtаvа.

Kао ni svа prеthоdnа strаdаnjа Srbа, tаkо ni оvај gеnоcid niје priznаt оd mеđunаrоdnе zајеdnicе niti је ikаdа оdаtа pоštа оvim miliоnskim žrtvаmа.

Таkоđе, izglеdа dа smо zаbоrаvili svе žrtvе britаnskih bоmbаrdоvаnjа Srbiје u 20. vеku, tе оstаје pitаnjе zаštо је Britаniја bоmbаrdоvаlа srpskе grаdоvе i civilе, а dа pritоm Srbi nikаdа u istоriјi nisu nаpаli Vеliku Britаniјu i njеnu tеritоriјu.

Pоslе svеgа nаvеdеnоg, pоstаvlја sе pitаnjе dа li Vеlikа Britаniја imа mоrаlnо prаvо, оdnоsnо krеdibilitеt, dа budе „Judge and the Jury" nе sаmо u slučајu Srеbrеnicа nеgо i uоpštе. Kоlikо је gеnоcidа, zlоčinа i оtimаnjа nаciоnаlnih dоbаrа učinjеnо u imе i zа rаčun V. Britаniје u prоtеklim vеkоvimа britаnskih kоlоniјаlnih rаtоvа nа svih pеt kоntinеnаtа, оd Аmеrikе, prеkо Аfrikе, Indiје i svе dо Kinе, gdе sе brој žrtаvа mеri stоtinаmа miliоnа.

Dаklе, аrоgаnciја sа kојоm sе britаnskа vlаdа pоstаvlја u slučајu Srеbrеnicе prеdstаvlја nе sаmо krајnji cinizаm nеgо i uvrеdu, kаkо srpskоg tаkо i svih nаrоdа svеtа, а klјučnо pitаnjе је kојi је smisао i cilј оvаkvоg činа.

Nаglаšаvаm dа sе оvо mоје оbrаćаnjе оdnоsi nа pоlitiku V. Britаniје, nipоštо nа britаnskе nаrоdе, kојi su, uprkоs impеriјаlnоm izоbilјu, imаli svоје tеškе trеnutkе u istоriјi.

Таkоđе, mоје оbrаćаnjе niје ličnо i оvim putеm žеlim dа izrаzim divlјеnjе prеmа Vаšеm оdličnоm pоznаvаnju srpskоg јеzikа. Nаdаm sе dа ćеtе imаti žеlјu i priliku dа upоznаtе nајstаriјu еvrоpsku civilizаciјu, kоја nе sаmо dа је nаstаlа nа tеritоriјi dаnаšnjе Srbiје (Lеpеnski Vir, Vinčа itd.) nеgо је srpski nаrоd svе njеnе tеkоvinе (јеzik, mitоlоgiја, еtnоgrаfiја...) оčuvао i dо dаn dаnаs, i prеdао оstаlim nаrоdimа Еvrоpе (о čеmu pišu Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).

U dоbrој vеri,

Јеlеnа Rаdојkоvić dirеktоr Oxford Cеntrа

2000 студената је потписало петицију против одласка наших државних представника у Поточаре

Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи,

желели бисмо да искажемо велику захвалност свима који су нас подржали у досадашњој акцији, нашој борби за истину и правду о свим жртвама Сребренице и околине. Суочени са покушајима демонизације Србије и српског народа, ми као представници њене младости и академске заједнице, осећамо потребу да искажемо свој став у овом изузетно важном питању за нашу будућност. У писму председнику Републике Србије и председнику Владе Србије од 23. јуна 2015. године навели смо разлоге због којих смо им упутили молбу да не иду у Поточаре 11. јула ове године. Уверени да представљамо и глас апсолутне већине српског народа, замолили смо их да од Русије затраже вето у Савету безбедности УН на британску резолуцију о Сребреници, која наноси немерљиву штету свима нама и никако не доприноси побољшању међунационалних односа на подручју бивше Југославије, већ напротив, продубљује поделе и подгрева мржњу. Десет дана касније, можемо само констатовати да смо још чвршћи у својим уверењима да би одлазак државних представника Србије на овај најављени скуп, као и евентуално усвајање британске резолуције о Сребреници оставило трајне последице по будуће српске нараштаје, као и на наш однос према себи, својој историји, култури и идентитету.
Током трајања наше акције доживљавали смо бројне нападе са разних страна, што из Београда, што из окружења. Бројни медији, тзв. “невладине организације”, као и појединци из нашег јавног живота упућивали су нам негативне коментаре, критике, па и увреде, сматрајући да наша акција “не доприноси помирењу у региону”. Неки од њих су ишли толико далеко да су нашу акцију назвали “фашистичком играријом”. Актуелни градоначелник Сребренице назвао нас је “групицом”. Ми смо све ово стоички и достојанствено поднели, чувајући углед, како нас лично, тако и наших факултета. Да бисмо показали да представљамо аутентичан глас српске младости, овога пута јавности доносимо списак од 2.000 студената са свих универзитета у Србији, Црној Гори и Републици Српској који су својим именима и презименима јавно подржали нашу акцију. Такође, треба истаћи да је њу подржало велики број наших колегиница и колега у расејању, којима дугујемо посебну захвалност и поштовање.
Сматрамо потребним обавестити јавност да ћемо у среду, 8. јула 2015. године Влади Србије предати наш апел са свим његовим потписницима, у нади да ће нас њен председник примити и пружити прилику да образложимо своје ставове.

Није крај - настављамо акцију!

Za govornicom je rekla da s Kosova odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali". Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu i terorističkim centrima poput Kosova, bila je jasna poslanica turskog porekla

BERLIN - Poslanica nemačke levice (Die Linke) Sevim Dagdelen, članica Odbora za spoljnu politiku nemačkog saveznog parlamenta, digla je nezapamćenu prašinu kada je za govornicom Bundestaga rekla da kompletnu vladu u Prištini čine pripadnici bivše terorističke OVK kao i da je u senci nemačkih tenkova na Kosovu upravo ove 2015. godine obnovljena ista ta teroristička organizacija koja je terorom preplavila i susedne zemlje poput Makedonije.
Izlaganje nemačke poslanice turskog porekla u nekoliko navrata je izazvalo salve gromoglasnog aplauza posebno kada je govorila o tome šta je na Kosovu učinjeno u minulih 16 godina.

Iznevši ozbiljne i teške optužbe na račun vrha vlasti u Prištini, Dagdelenova je 19. juna na sednici nemačkog parlamenta rekla šta misli o zahtevu vlade Angele Merkel i NATO da se nemačkim vojnicima u sastavu Kfora odobri još 45 miliona evra! Podsetivši da su Nemci u sastavu Kfora na Kosovu prisutni već 16 godina, poentirala je rekavši da za sve to vreme nijedan od ciljeva - da Kosovo postane stabilno, multietničko i demokratsko - nije ostvaren.
Ona je podsetila i da pripadnici OVK, učesnici terorističkog napada nedavno likvidirani u Kumanovu, na Kosovu sahranjeni kao heroji, na groblju mučenika i u prisustvu visokih zvaničnika. Ona je za govornicom Bundestaga izrekla i da je Kosovo mesto odakle, kada je reč o Evropi, odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali".
"Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu koji promoviše OVK i terorističkim centrima poput Kosova koji donose nasilje ne samo u region već i na Bliski istok.

Ona je naglasila i da je proteklih godina Kosovo napustilo na stotine hiljada Srba i Roma te je stoga ravnoteža u tom smislu potpuno uništena. Poslanica je podsetila nemačke kolege i na prošlogodišnju senzacionalnu izjavu bivšeg kancelara Nemačke Gerharda Šredera da je bombardovanje Jugoslavije bilo nezakonito.
- Ja vas pitam koje ste posledice vi izvukli iz te izjave. Bundesver je na Kosovu kao rezultat kršenja međunarodnog prava, a politika Nemačke tamo nikada nije bila neutralna. Nisu nam potrebni nemački vojnici na Balkanu koji će podržavati jednu ili drugu stranu i stajati u zaštitu kršenja međunarodnog prava... Treba nam povratak na međunarodno pravo, jer samo to može biti osnov za miran suživot u Evropi – kazala je Dagdelenova i dodala da zemlje EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova - Kipar, Rumunija, Španija, Grčka i Slovačka - treba da upozore nemačku vladu na kršenje međunarodnog prava na Kosovu.
- Ovo je čisto licemerje - rekla je praćena burnim aplauzom.

Dagdelenova je na kraju poručila je ključ trajnog mira u Evropi politika bez dvostrukih standarda. Ona se založila i da Nemačka treba da se vrati miroljubivoj spoljnoj politici Vilija Branta kako njeni vojnici više nikada ne bi napustili nemačko tlo.
"Nadam se da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji"
Sevim Dagdelen je nedavno postavila pitanje nemačkoj vladi kakav je stav Nemačke o odnosu Srbije prema sankcijama Rusiji. Ona je tada za Dojče vele rekla da se nada da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji. "Nadam se da Srbija neće podleći pritisku Berlina niti se odreći dobrih odnosa sa Rusijom, rekla je i dodala da vreme diktata u spoljnoj politici mora da pripada prošlosti. "Oni koji ponovo barataju pretnjama zapravo stvaraju opasnost od rata u Evropi. To ne smemo da dozvolimo", istakla je nemačka poslanica.

Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији

Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.

Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић
(Политика, 23. Јуни 2015.)

СКУПШТИНА
АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
РЕПУБЛИКА СРБИЈА

ВЛАДА

Председнику г-дину Александру Вучићу
Београд, Немањина 11

Поштовани,

Посланици и руководство Скупштине АП Косова и Метохије, желе и овом приликом, да пред предстојеће преговоре заказане за 23.06.2015. године у Бриселу које ћете водити са Исом Мустафом тзв. председником владе Косова, искажу забринутост и неслагање са политиком коју водите према Косову и Метохији.

Ваше позивање на политичко јединство у Србији и констататицаја да ће преговори са приштинском страном бити тешки, није ништа друго но припрема јавног мњења на нове уступке које ћете учинити ка потпуној предаји Косова и Метохије.

Осећамо потребу да Вам још једном предочимо да су грађани носиоци суверености, и да нико па ни Ви који сте се ставили изнад Устава и закона Републике Србије, нема право да мимо њихове воље доноси одлуке. Подсећамо Вас на резултате референдума који је спроведен на северу Косова и Метохије 2012. године.

Разлог више да Вам се пред предстојеће преговоре обратимо, је и најновија Одлука Уставог суда бр. IУо-224/2013 од 29.05.2015 којом је утврђено да Уредба Владе о контроли преласка административне линије према АП Косову и Метохији није у сагласности са Уставом Републике Србије, уз образложење да је територија Републике Србије јединствена и недељива, да садржина Уредбе задире и нарушава основна људска права гарантована Уставом и да је њоме становништво на Косову и Метохији доведено у неравноправан положај. Уместо да поступите по овој Одлуци, с обзиром да је Одлука Устаног суда обавезујућа и уклоните постојеће административне прелазе између централног дела Србије и АП КиМ, Ви сте са приштинском страном договорили још два нова прелаза. Нажалост све ово радите у тренутку када се између Албаније и Косова уклањају гранични прелази и када Ваш колега и пријатељ Еди Рама, председник владе Алабаније говори о стварању велике односно природне Алабаније.

Такође Вам предочавамо да је Уставни суд донео одлуке којим је утврдио да и Уредбе о катастру, матичним књигама и дипломама нису у сагласности са Уставом, а да је Бриселски споразум политички а не правни акт и да као такав не може да производи правна дејства.

Господине председниче, када год Ви или делегација на техничком нивоу постигне са приштинском страном споразум положај и безбедност Срба и неалбанаца је све тежа и неизвеснија. Као последица даљих преговора са приштинском страном уз посредовање ЕУ, није само предаја територије и богатстава на Косову и Метохији, већ и исељавање Срба и осталих неалбанаца који немају поверење у институције тзв. Републике Косово.

С обзиром да су сви постигнути споразуми са приштинском страном у супротоности са Уставом и да је Резолуција СБУН 1244 на снази, захтевамо да прекинете даље преговоре уз посредовање ЕУ и затражите подршку искрених пријатеља Србије и српског народа (Русије и Кине) ради наставка преговора у УН.

С поштовањем.

Скупштина АП КиМ
Потпредседник Скупштине

Добросав Добрић

Кос. Митровица
22.06.2015. године

Преузето са: 
https://www.sapkim.org/skupstina-autonomne-pokrajine-kosovo-i-metohija/saopstenja/skupstina-ap-kim-otvoreno-pismo-aleksandru-vucicu/

Клаудија фон Верлхоф

Билдербершки клуб носи назив који у немачком језику означава „живописну планину“. Овај утицајни клуб ових дана одржава састанак у тиролском граду Трелфс. Дакле, тамо ћемо видети „слике живописне планине“.

Удружење којем је дозвољено да одржава своје састанке апсолутно тајно уз огромну полицијску заштиту, при том, окупља низ делатника из политике, науке и „ручно изабраних“ представника медија из читавог света, представља доказ да ми не живимо у демократији, будући да се поставља питање – на који начин и зашто овој организацији полази за руком да постигне то да нико не говори о ономе шта се тамо дешава? Шта клуб чини да сви позвани уопште долазе? Они свакако знају да није ствар у њиховој личној лепоти.

Овде се налази водећи део власти, праве власти. Овде позивају оне који су се нашли на „нишану“ ове власти. А у каквом својству их позивају? Наравно, као будуће представнике управо ове власти. Они који стварно имају власт желе да „ми“ под маском оних који тамо иду одмах после тога штитимо њихове интересе: у области политике, науке, економије, друштвених покрета, средстава јавног информисања. „Ми“ њима нисмо потребни, сем -само као извршиоци њихове воље,будући да они не могу све да раде сами.

Позвани – то су они који се налазе у међупростору, између њих и масе становништва, између власти и оних људи без власти. Међутим, ови „моћни“ очигледно не могу бити реално моћни кад не би било те треће – спојне – класе, која по наређењу одозго говори у чему је суштина и како треба живети.

Многи, веома много њих, ако не чак сви значајни политичари из Швајцарске и из Немачке тамо су већ били, на пример, Враницки, Фејман…, Меркел, Тритин…

Ипак, шта би било ако би маса формирала своје сопствено мишљење, заједно са независним делатницима политике, науке, медија и нико не дође на њихов састанак? Па, коме ће се онда власт обраћати?

Због тога се тамо, на том састанку, дешава само једно – индоктринација, а ако треба, „испирање мозга“: о чему се ради у овом тренутку и уопште, шта треба рећи, промовисати, представити, легализовати, а шта не, и на који начин, а на који начин не…

Sehr geehrte Frau Bundeskanzlerin, aus unseren Medien haben wir erfahren, dass Sie demnächst der Republik Serbien einen offiziellen Besuch abstatten werden. Es ist ein großer Wunsch von uns allen, dass Ihr Besuch und Ihre Gespräche mit den führenden politischen Vertretern Serbiens zur Vertiefung der gegenseitigen Beziehungen unserer Länder und Völker beitragen werden.

Unser Belgrader Forum für eine Welt der Gleichen, ein unabhängiger, nicht parteigebundener und nicht profitorientierter Verein, möchte zum Ausdruck bringen, dass Ihr Besuch im Zeitraum des Gedenkens an 70 Jahre Sieg über den Nazifaschismus und an die NATO-Aggression gegen Serbien und Montenegro 1999 zustande kommt.

Ungeachtet weiterer Folgen wollen wir Ihre Aufmerksamkeit darauf lenken, dass in beiden Kriegen auch eine sehr große Anzahl an Kindern ums Leben gekommen ist.

Wir sind zutiefst davon überzeugt, dass Sie den 1941 von Faschisten erschossenen 300 Schülern und Professoren des Gymnasiums der Stadt Kragujevac und den beim NATO-Angriff ums Leben gekommenen Kindern durch eine Blumengabe in der Gedenkstätte Šumarice Kragujevac und am Denkmal im Park Tašmajdan in Belgrad eine große Ehre erweisen würden.

Die serbische Öffentlichkeit würde sicher solche symbolischen Gesten als wichtige und staatsmännisch verantwortliche Schritte zur Versöhnung und Verständigung positiv aufnehmen.

Dies verdienen nicht nur die immensen Opfer Serbiens, sondern auch die großen und bedeutenden Persönlichkeiten der serbischen, deutschen und europäischen Kultur wie Vuk Stefanovi? Karadži?, Gebrüder Grimm und Johann Wolfgang Goethe. Ihr Werk ist ein leuchtendes und inspirierendes Vorbild für den Aufbau fruchtbarer Beziehungen und gegenseitiger Achtung des serbischen und deutschen Volkes.

(Извор: https://www.jungewelt.de/2015/05-29/021.php)

Штокхолм, 2015-05-31.

Званично саопштење за јавност: с Вечери сећања поводом 70 година пробоја последњих заточеника Јасеновацког система хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, одржане у Штокхолму

На дан Светог новомученика Вукашина од Клепаца 29. маја 2015. године у препуној конференционој сали Радничког универзитета у Штокхолму – АБФ, одржано је Вече сећања поводом 70 година од како су усташе напустиле Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома.

Програм комеморације је био приређен искључиво за шведску публику која је веома мало знала о геноциду и холокаусту у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату.
Програм је отворен изложбом Страдања јасеновачких жртава филмског ствараоца Симе Брдара, као и награђиваним докуметарним филмом ЈУСП Доња Градина истог аутора, са називом “Чиста крв”, који говори о јасеновачком логорашу, живом сведоку, Јеврејину Цадику Данону – Брацу.
Такође је приказан одломак из интервјуа проф др Жарка Видовића, ауторке Јелене Миле, глумице и продуцента. Прича данас пензионисаног историје цивилизације професора Видовића, који живи и ради у Београду, почиње у Сарајеву, где је тада као млади студент био ухваћен и пребачен у логор у Јасеновцу одакле га Немци извлаче ’42 и шаљу на принудни рад градње путева на крајњем северу Норвешке. Захваљујући Норвежанима Жарко бежи ’43 за Шведску. Током свог кратког боравка у Шведској наставља да студира на Унверзитету у Упсали где му се родила и ћерка Зага.
Проф др Видовић није могао присуствовати овој комеморацији у Штокхолму, али је зато публику у поздравила његова кћерка Зага Грип која је свога оца први пут упознала пре 8 година у Београду. По свом првом и једином повратку из Шведске 1947. у тадашњу Југославију, власти су Жарка ухватиле и забраниле сваки излазак из земље и сваку комуникацију с иностранством, тако да је и Зага расла у потпуном незнању о свом биолошком оцу.
Међутим, највећу пажњу Швеђана је привукло предавње директорке Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation из Лондона, Драгане Мијатовић Томашевић, одржаног на енглеском језику. Госпођа Мијатовић-Томасевић је својим прецизним објашњењима о разлици између усташке и наци-фашистичке идеологије ставила јасно до знања да није било фашистичких жртава у НДХ током Другог светског рата, него хрватског клеро-нацизма. Уз представљање своје књиге такође је објаснила важан значај и улогу Ивана Ханса Мерца, пионира ’Католицке акције’, који је усташком режиму био највећи духовни идеолог. Уследио је пљусак питања већином изазваних огорчењем шведске публике која није знала нита о Јасеновачком систему хрватских концетрационих логора за истребљенеј Срба, Јевреја и Рома, а још мање о идеологу “Орлова/Крижара”, Ивану Хансу Мерцу. У току вечери се први пут на сцени чуо текст исте ауторке Томасевић- Мијатовић, објављен у престижном торонтском часопису “Људи говоре”, под називом ”Писмо мајци”, које је казивала драмска уметница Јелена Мила.
Целокупан материјал с овогодишње комеморације у Штокхолму, на захтев шведског Института за проучавање живе историје (Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation) биће свечано предат овој институцији која се бави демократијом и људским правима користећи искуства историје као науке за будућност.
За идућу годину је ваћ најављено предавање предсједника Међународне комисије за истину о Јасеновцу, проф др Србољуба Живановића, истакнутог научника у области антропологије, палеопатологије и медицине.
Овој свечаности, која се по пети пут одржава у Штокхолму, са територије бивше Југославије присуствовао је амбасадор Србије Душан Црногорчевић, јеврејска породица – преживеле жртве холокауста др Јован и Дина Рајс, као и свештеници храма Светог Сава, Душан Раковић и Арсеније Гардовић.

Комеморацију у сарадњи организовали:
Биро Републике Српске у Шведкој (НВО), Фондација Царица Јелена, АБФ Штокхолм, Амбасада републике Србије у Краљевини Шведској, као и Српска православна црква, Црквена општина Свети Сава – Штокхолм.

Jotić, inače član Pokreta za neutralnost Crne Gore, smatra da su ovakvim postupkom uredništva školskog lista, ugrožena njegova osnovna ljudska prava

Maturant kotorske Gimnazije Vanja Jotić ogorčen je postupkom uprave škole i uredništva školskog časopisa „Eho“ zato što su, kako tvrdi, bez njegovog znanja kompjuterski izmijenili fotografju objavljenu u posljednjem broju tog lista, a sve zbog toga što je slikan sa majicom “Nismo zaboravili - NE U NATO”.

Jotić je “Vijestima” kazao da su se đaci nedavno fotografisali za školski časopis, te da je na dan fotografisanja bio u majici sa natpisom ''Nismo zaboravili - NE U NATO'': ”A u časopisu moja majica je potpuno bijela i nema nikakvih natpisa na njoj. Kada sam priupitao profesora koji je radio na izradi tih fotografija, odgovorio mi je da sam se ja slikao u potpuno bijeloj majici, iako je vidno izbjeljivanje i korišćenje fotošopa”.

Jotić, inače član Pokreta za neutralnost Crne Gore, smatra da su ovakvim postupkom uredništva školskog lista, ugrožena njegova osnovna ljudska prava.

“Ugroženo je moje pravo na slobodno i lično mišljenje, prije svega pravo na drugačije mišljenje što je osnova jednog demokratskog društva. Sve ovo, odrađeno je bez mog znanja i odobrenja, pa je riječ i o prevari. Ja kao punoljetan član ovog društva imam apsolutno pravo na svoj stav koji, između ostaloga, artikulišem i angažmanom u Pokretu za neutralnost Crne Gore - i iza njega ću i dalje čvrsto stajati. To je moje osnovno ljudsko pravo, koje mi garantuje i Ustav”, poručio je kotorski gimnazijalac. Iz rukovodstva Gimnazije Kotor “Vijestima” je potvrđeno da je Jotićeva fotografija retuširana i da je sa njegove majice, u grafičkom programu obrade fotografije prije njenog objavljivanja u školskom časopisu, uklonjen sporni natpis i poruka.

Gimnazija Kotor Statut škole ograničava slobode: Kotorska Gimnazija

Direktor Gimnazije profesor Božo Perović ističe da, koliko god mu kao prosvjetnom radniku bilo drago da ima učenike spremne da slobodno iskazuju svoje mišljenje, Statut te ustanove zabranjuje bilo kakvo političko djelovanje u školi.

“Shodno odredbama člana Statuta Gimnazije, regulišu se dužnosti učenika pa pored ostaloga, tu piše i da 'u toku nastavne godine učeniku nije dozvoljeno da u Gimnaziji izaziva nacionalnu i vjersku netrpeljivost; da se politički organizuje i djeluje u interesu neke političke stranke'. Gimnazija poštuje zakonsko pravo svakog pojedinca - učenika na slobodu govora i iskazivanje mišljenja koje nije u suprotnosti sa osnovnim pravnim aktom škole”, kazao je Perović.

Ističe da, ako bi škola kao obrazovno-vaspitna institucija podržala objavljivanje bilo kojeg opredjeljenja koje ima političke konotacije, kršila bi zakon i smatralo bi se da stoji na strani tog opredjeljenja.

Jotić: Majica otkrila slabosti

Jotić smatra da su retuširanjem poruke na njegovoj majici, “NATO promoteri pokazali veliku slabost i nemoć, kada se boje obične majice, običnog srednjoškolca”.

Direktor, međutim, objašnjava da i on sam, kao i svaki građanin, ima svoj stav o ulasku Crne Gore u alijansu, ali da ga ne može saopštavati niti drugim svojim postupcima promovisati u aktivnostima škole kojom rukovodi.

(Izvor: https://www.vijesti.me/vijesti/fotosopovali-sliku-maturanta-ne-u-nato-ne-moze-u-gimnaziju-835239 )

Вили Вимер

Македонија, шта то оно беше? То су се питали многи пре недељу дана када су наше медије преплавиле вести о распламсавању борби у једном македонском граду са више мртвих и повређених.

Годинама је Македонија била жута мрља у западноевропском видном пољу.Некада ја то било другачије. Oнда када су по окончању оружаних сукоба за Косово они избили у Македонији, јужном суседу Србије, са циљем подвајања народа који тамо живе. Тада су поново искрсле идеје о Великој Албанији, јер је било посве извесно да су америчка војска и остале иснституције америчке владе, пружале јавну и тајну подршку албанским борцима у Македонији. Ове снаге су наоружавали и обучавали исти они који су зналачки искористили косовску „ОВК“ као средство за остваривање својих интереса од којих је један био и избијање рата на Косову.

Комнен Бећировић

Нађох у својим папирима изјаву дату руској новинској Агенцији Новости, 10. маја 1995., поводом одсуства западних лидера на војној паради претходног дана у Москви, изјаву из које наводим:

« Одбијање западних државника да присуствују 9. маја на војној паради у Москви, којом се обиљежава педесета годишњица побједе над фашизмом, још је један доказ зле воље и злих намјера Запада према Русији.

За западњаке, подршка чеченској побуни злотвора Дудајева, има предност над захвалношћу према Русији што је својим огромним жртвама, спасила Запад и читаво човјечанство од нацистичког ропства.
Уосталом, невјероватно је да западне земље на челу са Сједињеним Америчким Државама и Њемачком, разобличавају рат у Чеченији и траже његов прекид, док саме већ четири године не престају да распаљују рат у бившој Југославији, рат чији су оне главни виновници својим, између осталог, прераним признавањем бивших југословенских република, као независних држава.»

Ријечи које се, након прохујалих двадесет година, покузују савршено актуелним због бојкотовања од стране западаних лидера величанствене параде у руској престоници 9. маја 2015., поводом седамдесете годишњице побједе над фашизмом. Тада је био изговор Чеченија, а сада Украјина. У ствари, сва политика Запада од тада, тачније од распада Совјетског Савеза 1991., у односу на Русију, била је, војно, медијски и економски, против Русије. Војно, будући да се, упркос договору Горбачева са Реганом и осталим западним лидерима ,Атлантски пакт, након распуштања Варшаваког пакта, неће ширити на источно-европске и балтичке земље, овај убрзо проширио управо на те земље и тиме се нашао на границама Русије.

Вили Вимер

Немачка телевизија је приказала празна седишта у Рајхстагу на пленуму поводом свечаноg обележавањa годишњице 8. маја 1945. године. A и иначе су празна седишта у Бундестагу Савезне Републике Немачке постала уобичајена слика. То знају пре свега они који о томе извештавају са дозом пакости. Oво је, међутим, 8. маја 2015. ипак било сасвим неуобичајено, јер службе Бундестага у случaју манифeстација са оваквим поводом облаче чак и своје сараднике у свечана одела и тако се обезбеђују да из овог дома у свет оду слике потпуног учешћа у догађају.

Јесу ли то посланици знали какви ће их говори овом приликом сачекати? Приметно је у којој мери се одржаним говорима у накнадним коментарима овдашње - уједначено умућене - каше квалитетних медија, која нам се годину дана сваки дан сервира, не би ли се немачки народ довео у стање кључања против Москве, лепио придев ”спорни”. Да ће тако бити требало је ваљда да знају и пре него што су говори одржани. Недавно је једна позната бечка новинарка устврдила да нису само професори ти који итекако показују пристојност када су у питању историјски догађаји од којих нас деле на десетине година, док им, као садрузима данашњице, тешко пада да држе праве кичме.

Није ли то исти разлог због кога посланици немачког Бундестага нису дошли на пленарну седницу? Или им је ових дана прекипело због свега онога што се очекивало од њих и читавог немачког народа? Можда је неком малом броју њих и пролазило кроз главу колико су се времена драматично променила када су мислили на Црвени трг у Москви и демонстративни изoстанак западних хладних и врућих ратника са очекиване војне параде.

Јер, како су се само промениле слике на Црвеном тргу! На истом тргу је пре годину дана - поводом истог дана - одушевљена публика исказала добродошлицу оркестру Бундесвера. Након свих ужаса рата било је необично до које мере су коментатори на Црвеном тргу срдачно поздрављали немачке војнике, не уздржавајући се да нагласе сарадњу Руса и Немаца која је била успешна стотинама година. А данас?! Какав је то налог извршавао господин Савезни председник пре нешто више од годину дана у свом минхенском ”Говору о оружаним интервенцијама”?

Или посланици који су дали предност бифеу, својој канцеларији или останку код куће више нису смогли снаге да се суоче са клупом владе и да прихвате насловне странице америчких магазина према којима је госпођа Савезна канцеларка наводно најмоћнија жена света? Да онда упореде слике са насловних страница са немачком стварношћу? Чак ни у оној бонској Савезној Републици Немачкој ограниченог суверенитета никада нико није демонстрирао до које мере неки немачки шеф владе не поседује моћ.

Од 2008. је очигледно да америчка НСА у Немачкој и Европи ради шта јој се хоће. Чак су нас принудили да се помиримо са утиском да су, као пријатељи, киднаповали нашу рођену БНД како би се без милости домогли свега што би им користило. Да ли je при свему овоме ико помислиo на Савезног канцелара Хелмута Шмита који је, против воље многих, отворио питање опасног сoвјетског ракетног наоружања? Или на Хелмута Кола који је формулисао свој Програм у десет тачака, имајући у виду национални интерес Немачке, а да пре тога није понизно седео у Овалном кабинету?

Немоћ какву данас демонстрирамо има своје име, а њега, нажалост, носи наша госпођа Савезна канцеларка. Оно гласи НЕМОЋ СВИХ НЕМАЦА која се не може редукувати искључиво на једну особу. Овај утисак погоршава један други: да се персонални врх немачке владе коначно радује што се немачки парламент нашао у необичној функцији некаквог истражног органа. Са насловних страница новина нас просто затрпавају извештаји о томе како службе канцелара истрајно торпедирају сваку истрагу. Годинама све трешти од вести о шпијунима, а да службе канцелара нису нашле за сходно да испитају како ствари доиста стоје и да при томе утврде да je наш Устав још увек на снази. Коликe глупанe је требало да глумимо!

Kада је 1968. године у Пољској објавио доктрину о ограниченом суверенитету држава Варшавског пакта, која је по њему добила име, Бржњев је имао на уму да се у случају негативних развоја догађаја у ”братским државама” примени право Совјетског Савеза на интервенцију, што је и у тадашњем стилу мишљења Москве ипак претпостављало одређени степен самосталности држава Варшавског уговора.

Данас се чини да у Белој кући у Вашингтону смерају да једно читаво крило тог импозантног здања назову по Брежњеву и сви чекамо да председник Обама или оберпредседник Мекејн и формално прогласе некадашњег совјетског вођу светим столпником западне алијансе. Јер, како другачије да оценимо оно што наши пријатељи себи дозвољвају, шпијунирајући читаве народе, па и немачки међу њима? Хајте, молим Вас, зар НАТО чланице шпијунирају једне друге?! Грешите, осим ако не верујете господину Сноудену! Људи се у нашој земљи већ привикавају на чињеницу да ће бити објекти њушкања и понашају се у складу са тим. Свој васкрс славе Калтенбрунер, Хајдрих и Милке!

Амерички планови, када је у питању поткопавање европске и немачке демократије, бацају Брежњева у запећак. ТТИП то постиже путем озлоглашених тзв. адвокатских арбитражних судова и правних одредби по којима закони сваке европске државе пре изгласавања у парламенту морају да се дају на увид овом суду на одобрење. Будући да су у овим судовима постављени амерички адвокати, они преузимају на себе улогу законодавца у Немачкој о чему се нашироко воде расправе. Ми ћемо тада додуше имати право да плаћамо порез или да као све сиромашнији старци будемо конзументи, али оно што у нама мора да избледи јесте сећање на то да смо једном били грађани једне државе, чак и грађани те државе у униформи. Након што су приљежни Балти, Пољаци, Украјинци и други преко целог континента изградили брешу како би избацили Русе из Европе у западноевропским државама се темељно учвршћују такви политички системи да се ништа више не може наћи на путу америчких економских и политичких интереса.

Истовремено политичарe балтичких и других држава - о Украјини да и не говоримо - пуштају са ланца да човека просто хвата језа. Шта ти људи уопште имају од тога што одају утисак да не могу да дочекају тренутак када ће почети војни поход на Москву? Јесу ли они сасвим изгубили из вида да они, скупа са другима, данашњу мапу Европе могу да захвале преговорима са Москвом, а не нуклеарном инферну? Ако је пакт Хитлер-Стаљин омогућио пут у рат, онда то исто важи и за крајње неумерену реорику у суседним источним државама и за тамошње обучавање снага за преврате.

Ова десетинама година консеквентнa америчка политика није се водила, а да се фактички не дочепа Бундесвера, што се види из планова владе Велике коалиције у Бeрлину која покушава да кроз парламeнт провуче закон о овлашћењу немачке војске да интервенише. У Немачкој Бона парламентарна дискусија у евентуалном случају затегнутости и потребе одбране, као и о свим другим питањима коришћења војске, морала је прво да прође јавну дискусију. Данас у демократском друштву више не би смела да постоји војска ”трона и олтара”, војска као онај стуб друштва који своју вољу намеће политичком руководству државе као што је то био случај у Немачкој када су у доба Вајмарске републике стуб звани војска и немачки индустријалци довели Хитлера на власт.

Међутим, убудуће ће ипак суспендовати демократску вољу немачке јавности и на други начин успоставити војску ”трона и олтара”, војску којa ће ипак наметнути своју вољу и то преко НАТО војскe. Јер, воља војног савеза НАТО - а тиме и воља америчког председника - добили су предност над Бундестагом Савезне Републике Немачке који не може да спречи НАТО одлуке о aнгажовању немачке војске, и све то у времену када алтернатива гласи: РАТ ИЛИ НЕСТАНАК НАТО. Брежњев је накнадно добио прилику да унапреди своју доктрину.

Својом дугорочном политиком Вашингтон разара супстанцу савеза европских држава немилосрдним шпијунирањем уз помоћ НСА и двадесет других америчких шпијунских служби, нападом на демократско устројствo наметањем ТТИП и субординирањем пaртнерских европских војних снага америчкој команди. Европским савезницама не преостаје ништа друго до - послушност. И то је то: врли нови свет!

Сложни и уједињени за Русију

Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније, управо због покушаја Запада, предвођеног нео конзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.

Прва од мојих многих посета Русији догодила се пре више од двадесет година, маја 1994. Позвали су ме економски експерти из Москве да понудим своја критичка запажања о ММФ-у. Утисак који ме тада обузео био је да пред собом имам некада моћне људе, понижене до последњег атома животне енергије. Широким московским булеварима јуриле су нове, блиставе лимузине „мерцедес 600“ руских мафијаша, са затамњеним стаклима и без регистарских таблица. Безакоње је било начин живота, од Јељциновог Кремља, који су САД подржавале, до тезги на улицама. Градом су се ројили типови попут „клинаца са Харварда“ – као што су Џефри Сакс или Швеђанин Андерс Аслунд – или Џорџ Сорос, измишљајући нове начине да се Русија опљачка и прихвати ароганцију силе, под слоганима „шок терапија“ или „тржишно оријентисне реформе“, што је био само други назив за „узећемо вам највредније што имате“.
Тотални колапс живота у Русији након новембра 1989. био је потресан. Могао сам то да видим у очима Руса – таксиста, мајки у продавницама, обичног света на улицама Москве.
Данас, две деценије касније, Русији поново прети непријатељ са запада, НАТО, који жели не само да је понизи већ да је уништи као функционалну државу, јер Русија једина има моћ да се испречи пред плановима западних елита које стоје иза ратова у Украјини, Сирији, Либији, Ираку и све до Авганистана, Африке и Јужне Америке.
Приликом својих долазака у Русију последњих годину дана, као и током бројних разговора са разним познаницима, видео сам код њих осећај поноса и одлучност – васкрс неког давно сахрањеног осећања.

Санкције као бумеранг

Рат санкцијама које је увела администрација председника Обаме натерао је Немачку, Француску и остале чланице ЕУ да се против своје воље придруже, напад на рубљу који спроводи Министарство финансија САД, обарање рејтинга дуга Русије на спекулативни („ђубре“) ниво, које су под утицајем Вашингтона извршиле морално банкротиране агенције за процену кредитног рејтинга са Волстрита, слободан пад цена нафте који је узроковала Саудијска Арабија у сарадњи са САД, хаос у Украјини и саботажа ЕУ руског пројекта гасовода „Јужни ток“ – све то требало је да баци преплашену Русију на колена. То се није десило.
Путин и све већи број утицајних руских индустријалаца, од којих би неки пар година раније већ били у својим отменим резиденцијама у Лондону, одлучили су да остану и да се боре за будућност суверене државе Русије. Охо! То није требало да се деси у свету глобализације и распада националних држава. Национални понос би требало да буде нешто попут реликвије, ретко попут злата. Не и у Русији данас.
На прву годишњицу безочног државног удара који су у Кијеву спровеле САД и успоставиле марионетски режим самоуких неонациста и злочинаца, предвођен, наводно „сајентологом“, Арсенијем Јацењуком кога је из рукава извукао Стејт департмент, 22. фебруара организоване су демонстрације у центру Москве. Окупило се од 35 до 50 хиљада студената, учитеља, пензионера, чак и Кремљу наклоњених мотоциклиста. Они нису протестовали против Путина јер је својим супротстављањем захтевима САД и ЕУ проузроковао увођење санкција. Протестовали су због отворене интервенције САД и ЕУ у Украјини. Протест је назван „Анти-Мајдан“, а организован је као једна од многих спонтаних реакција грађана на зверства која су видели на својим границама. Сатирички политички Интернет блогови спрдају се са Џен Псаки, неспретном портпаролком Стејт департмента, која је недавно напустила то место.
Чак ни очигледан покушај подметања у лондонском „Фајненшел тајмсу“ и медијима под контролом Запада да се оптужи Путин за „стварање параноичног окружења које је довело“ до убиства Бориса Њемцова није озбиљно доживљен. Подвале Запада не пролазе у данашњој Русији.
А погледајте шта се дешава са санкцијама САД и ЕУ. Уместо да смање популарност Путина, санкције су узроковале да се и раније аполитични људи окупе око председника чији је рејтинг популарности и даље изнад 80 процената. Недавно истраживање независног Левада центра показало је да 81 проценат Руса има негативан став према Сједињеним Државама, највиши проценат од времена „шок терапија“ почетком деведесетих, у време Бориса Јељцина, док 71 проценат има негативан став према Европској унији.
Међутим, препород који сам запазио је евидентан не само кроз протесте или истраживања јавног мњења. Рат који су подстакле САД у Украјини од марта 2014. изазвао је хуманитарну катастрофу која као догађај не постоји у немачким и другим медијима под утицајем САД. Више од милион украјинских грађана, који су остали без домова или су побегли у страху од сулудог крвопролића које су подстакле САД, нашло је безбедан смештај у Русији. Према свим извештајима, дочекани су као браћа. То је људски одговор који је наишао на одјек код огромног броја обичних Руса. Захваљујући Интернету и видео снимцима са мобилних телефона Руси су потпуно свесни истине о рату у источној Украјини. Политички сензибилитет код Руса се појавио први пут после низа година, чим су схватили да неки кругови на Западу желе једноставно да их униште јер не прихватају да постану вазали помахниталог Вашингтона.
Уместо да сагну главу пред валутним ратом који против националне валуте, рубље, води америчко Министарство финансија и претњама да ће бити онемогућени да користе SWIFT, међународни систем безготовинског плаћања, што би могло да буде и повод за рат, 16. фебруара је руска влада објавила завршетак сопственог пројекта система за безготовинско плаћање у који је укључена 91 домаћа кредитна институција. Систем омогућује руским банкама да комуницирају без проблема преко Централне банке Русије.
Ово се односи на промет банака унутар Русије које су биле чак и на домаћем тржишту рањиве на прекид коришћења SWIFT система. Русија је прихватила овај систем, са седиштем у Бриселу и који је у приватним рукама, након пада Берлинског зида 1989. и данас су банке Русије други највећи корисник у свету. Нови систем је успостављен унутар Русије. Потребно, али не и довољно, за заштиту у случају прекида сарадње. Следећи корак о којем се дискутује је заједнички систем плаћања Русије и Кине, независан од SWIFT-а и од Вашингтона. То је готова ствар.
Дан након што је Русија објавила да је њена алтернатива SWIFT система оперативна, заменик министра спољних послова Кине Ченг Гуопинг је изјавио да ће Кина изградити стратешко партнерство са Русијом у области финансија, космичких истраживања и производње авиона, као и да ће трговинску сарадњу да „подигне на виши ниво“. Додао је да Кина планира више да сарађује са Русијом у области финансија, а у јануару је први потпредседник владе Русије, Игор Шувалов, изјавио да се већ преговарало са Кином о плаћању у националним валутама и напуштању долара. Кини је јасно да је, ако Русија буде сломљена, она на реду и да империје на заласку предузимају очајничке мере да преживе.
Руси такође схватају да се њихови лидери крећу неистраженим путевима да би изградили алтернативу морално декадентном и банкротираном америчком свету. За већину Руса је ужасна деценија сиромаштва, хаоса и немаштине у време Јељцина довољан подсетник шта их чека буду ли се њихови лидери поново проституисали америчким банкама и корпорацијама за преузимање – неки покушај „ресетовања“ америчко-руских односа попут покушаја Хилари Клинтон у време када је Медведев био председник. Руси виде шта су САД урадиле у суседној Украјини, где је чак и министар финансија, Наталија Јареско, Американка, бивша службеница Стејт департмента.
Русија и њени лидери се не тресу у страху иза зидина Кремља. Они граде структуру новог међународног економског поретка који има потенцијал да трансформише свет из садашњег банкротираног доларског система. Москва и Пекинг су недавно објавили, како сам написао у претходном чланку, свој пројекат стварања алтернативе монополистичким америчким агенцијама за одређивање кредитног рејтинга „Мудиз“, „Стандард енд Пурс“ и „Фич“. План путовања председника Путина прошле године био је невероватан. Уместо да буде изопштена, чему су се надали Вашингтон и Викторија Нуланд, Русија се појављује као земља која има храброст да Вашингтону једноставно каже – не!
Руски председник је посетио Кипар, где се разговарало о могућности коришћења базе за руске бродове, у Египту, где га је генерал Ал Сиси срдачно дочекао, дискутовано је о значајној економској и другим облицима сарадње. Крајем прошле године Русија је са осталим чланицама договорила формирање БРИКС банке, која са 100 милијарди долара оснивачког капитала Светску банку, под контролом САД, чини ирелевантном. Овај списак се шири буквално из дана у дан.

Посебни људи

За мене је, међутим, најубедљивије код овог руског препорода генерација која је данас у својим тридесетим и раним четрдесетим – млади, изузетно интелигентни људи који имају искуство и свест о немаштини из времена владавине совјетске комунистичке бирократије, али и свест о испразности света америчког тзв. „тржишног капитализма“. Навешћу неке примере са којима сам се сусрео последњих неколико година.

Оно што ову генерацију чини јединственом, како ја видим, јесте да је реч о хибридној генерацији. Образовање су стекли у школама и универзитетима који су и даље под огромним утицајем класичне руске науке. Класичан систем студија у Русији је, како сам се током година уверио у многим дискусијама са мојим пријатељима – руским научницима, поседовао квалитет готово непознат на прагматичном Западу. Један амерички физичар, професор са Института за технологију у Масачусетсу, који је предавао на московским универзитетима почетком деведесетих, рекао ми је: „Када руски студент упише прву годину докторских студија, он иза себе већ има четири године биологије, физике, диференцијалног и интегралног рачуна, геометрије… они почињу студије са нивоа који може да се пореди са америчким пост-докторантима.“
Они су одрастали у Русији у којој је било уобичајено да младе девојке уче класични балет или плес, да сва деца уче да свирају клавир или неки други музички инструмент, да се баве спортом, сликарством – попут класичног грчког образовања у време Сократа или немачко деветнаестог века. Исте основе су постојале и у америчким школама до педесетих година прошлог века, али је тај приступ потпуно напуштен током осамдесетих. Америчка индустрија је тражила послушне, „заглупљене“ раднике који не постављају питања.
Руска биологија, руска математика, руска физика, руска астрофизика, руска геофизика – све дисциплине прилазе материји квалитетом који је одавно нестао из америчког система науке. Сећам се свог одрастања, касних педесетих, у време „шока Спутњик“, када нам је у средњој школи речено како сада треба да удвостручимо напоре да би „ухватили корак са Русима“. Било је зрно истине у томе, али разлика није био недостатак америчких ђака спремних на напоран рад. У то време смо напорно и радили и студирали. Разлика је била у руском високом образовању које је било толико супериорно.
Посебно су студије о науци у Русији или у Совјетском Савезу биле под снажним утицајем немачког образовног система деветнаестог века, тзв. Хумболтове реформе назване по Александру фон Хумболту.
Чврсте везе руског образовања са класичном немачком науком и културом деветнаестог века укорењене су још од времена цара Александра II који је 1861. ослободио кметове, следећи пример свог пријатеља Абрахама Линколна. Везе са немачком класичном културом продубљене су касније, под Александром II, пре руско-јапанског рата 1905, када је бриљантни Сергеј Вит постао министар транспорта, затим министар финансија и на крају премијер, да би касније био присиљен да се повуче због сплетки Запада. Вит је превео на руски језик радове немачког националног економисте Фридриха Листа, бриљантног противника Адама Смита. Пре него што су домаће и иностране сплетке 1907. увукле цара у несрећну англо-руску антанту против Немачке – пакт који је рат Енглеске 1914. учинио могућим – руска држава је прихватила немачки класични систем као супериорнији у односу на британски емпиризам и редукционизам,
Више пута сам питао Русе рођене осамдесетих због чега су се из САД вратили да раде у Русији. Уз мале варијације, одговор је увек био исти, „образовање у Америци било је бескрајно досадно, без изазова… амерички студенти су невероватно плитки, не постоји ништа изван САД… Због таквих проблема одлучио сам да се вратим кући и помогнем изградњу нове Русије…“
Нека лична искуства илуструју моја запажања: Ирина је почетком деведесетих са родитељима отишла у Орегон. Њен отац је био високо рангиран официр СССР. Након распада државе пензионисао се и желео да побегне од Русије, ратних успомена и своју старост проведе у миру, у Орегону. Његова ћерка је тамо одрасла, ишла у колеџ и на крају схватила да много боље може да се оствари у Русији, где данас ради као познат новинар и прати ратове који су САД подстакле у Сирији и на другим местима, укључујући Украјину, и храбро даје свој допринос миру у свету.
Константин је као младић отишао у САД да ради као новинар на радију, ТВ и Интернет издањима, завршио је мастер студије за филм у Њујорку и одлучио да се врати у Русију, где прaви вредне ТВ документарне емисије о опасностима генетски модификованих организама и другим важним темама. Антон је остао у Русији, окренуо се издаваштву научних и пословних публикација и користећи своје вештине из области информативних технологија основао сопствену издавачку кућу. Димитрије је учио физику на познатом немачком универзитету, вратио се својој кући у Санкт Петербург и постао професор, а његова супруга, такође физичар, преводи и одржава руски Интернет сајт, а превела је на руски језик неколико мојих књига.
Оно што је заједничко овим мојим познаницима, који су данас у својим касним тридесетим или четрдесетим, јесте да су сви рођени у време док су остаци старе совјетске Русије, са својим добрим и лошим странама, још били присутни, а у период зрелости су ушли после 1991. Ова генерација има осећај за развој, напредак, за промене у својим животима које се сада потврђују као непроцењив допринос за обликовање будућности Русије. Поред тога, они преко својих породица или из свог раног детињства вуку корене из старе Русије, попут Владимира Путина и разумеју стварност оба – старог и новог света.
Данас, због невероватне, отворено дивљачке, политике Вашингтона према Русији ова генерација истражује шта је све ту вредело. Они схватају да је бирократска учмалост наслеђена од стаљинистичког совјетског режима била смртоносна у време СССР. Такође су свесни да имају јединствену прилику да обликују нову, динамичну Русију 21. века, али не на основама данас умирућег, банкротираног модела „Америчког века“ Хенрија Луса и Ф. Д. Рузвелта.
Мој утисак јесте да је ово срж покренутог духовног препорода у Русији – што ми даје и више него наду у будућност. И, још једна, коначна напомена. Дуго већ траје политика тзв. „Господара новца“, банкара из Лондона и Њујорка, још од убиства цара Александра II 1881, да спрече савез Немачке и Русије. Главни циљ рата Викторије Нуланд у Украјини био је да прекине нарастајућу економску сарадњу Русије и Немачке. Животно питање будућности Немачке и Европе је да ли ће немачки политичари наставити да клече пред престолом Обаме и његових наследника или ће дефинисати своје стварне интересе кроз тешњу сарадњу са нарастајућим Евроазијским економским препородом, који обликују Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга.
Иронично звучи да је Вашингтон својим „необјављеним ратом“ против Русије подстакао овај неочекиван препород руског духа. Први пут после много година Руси осећају задовољство и осећају да су добри у свету у којем у окружени неким веома поквареним људима. Можда се ту крије снага која ће наш свет спасити диктатуре банкара и њихових армија.
Фредерик Вилијам Енгдал рођен је 9. августа 1944. године у Минеаполису, а одрастао је у Тексасу. Студирао је инжињеринг и права на Универзитету Принстон до 1966, а од 1969. до 1970. био је на последипломским студијама економије на Универзитету у Стокхолму. Током последњих тридесет година у својим чланцима и књигама писао је о геополитичким и политичко-економским питањима, улози глобалне нафтне и енергетске политике, до пада долара и глобалне пољопривреде.

Пише за онлајн магазин “New Eastern Outlook”
Са енглеског посрбио: Aerial6

ПЕТАР ИСКЕНДЕРОВ:

Нацизам у Украјини може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе

Пораст нацизма у Европи, чији смо сведоци последњих година, као и активирање фашистичких групација и култивисање фашистичке идеологије на нивоу вођстава појединих држава, скрива иза себе дубоке узроке. Ова појава не може да се своди само на „несмотреност” западног јавног мњења и политичких елита и њихову неспособности да извлаче поуке из историје. Тежња западних граитеља Новог светског поретка да искористе савремени нацизам у својству европских интеграција (које су се већ практично слиле у евроатлантске интеграције) игра кључну улогу у овом процесу, који представља својеврсну ревизију резултата Другог светског рата и дезавуисање одлука Нирнбершког трибунала.
Ради се о тежњи да се, као прво, на подобан начин мобилише јавно мњење земаља и читавих региона под паролама евроатлантизма и русофобије, а, као друго, да се испровоцирају опоненти на одговарајућу реакцију како би са своје стране њих оптужили за дестабилизацију ситуације.
Поменути механизам први пут је испробан током деведесетих година на простору бивше Југославије. Тада је акценат стављен на националистичке и отворено фашистичке партије, покрете и организације, прво у Хрватској, потом у Босни и Херцеговини, а онда и у албанском табору на Косову и Метохији. Тим снагама је додељена улога катализатора антисрпског расположења на њиховим територијама у циљу стварања повољног сценарија за западно јавно мњење. Био је то први ниво коришћења нацизма и његових савремених носилаца. Други ниво је пуштен у погон после очекиване реакције Београда. Оваква реакција, независно од њене оправданости и конкретних пројава, проглашена је залагањем за великодржавље и покушај дестабилизације региона. То је омогућавало западној политици да се попне на трећи степен интервенције, стварајући неопходну пропагандистичку основу за оружане акције под окриљем УН (у Босни и Херцеговини) или чак и без њега (СР Југославија 1999. године). Поред тога, сличан приступ омогућио је да се развије широка обрада локалног јавног мњења, стављајући га пред дилему: или Србија… (Русија, Исток…) или Европска Унија (НАТО, западна цивилизација).

НАЦИСТИ БОРЦИ ЗА ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ

Такав сценарио се у овом тренутку Запад реализује и у односу према Украјини. Било би наивно веровати да западни лидери, организације цивилног друштва и медији немају информације о деловању Десног сектора и других снага које су захватиле власт у Кијеву пре више од годину дана. Поготово што активност украјинских националиста представља директну претњу за опстанак и самог постојања многобројних етничких група које имају тесне везе са својим сународницима у Мађарској, Словачкој, Румунији, Грчкој и другим земљама-чланицама ЕУ. Међутим, западни сценарио захтева од ЕУ да затвори очи пред овом апсолутно очигледном опасношћу, како би искористила отворено националистичке и фашистичке снаге за максималну мобилизацију антиросијског и антируског фактора у Украјини, све под тим истим евроатлантистичким паролама. Овакав приступ предвиђа позиционирање савремених нациста у својству „бораца за демократију и европске вредности”, а њихових опонената у виду становника источне Украјине као присталица тоталитаризма, руске пете колоне и чак отворених терориста. Истовремено се апсолутно законита дејства Руске Федерације по питању пружања политичке и хуманитарне помоћи становништву Донбаса проглашавају за антиукрајинске акције и акт мешања у унутрашње послове суверене и притом демократске државе.

Сличан сценарио реализује се не само у Украјини него и на другим постсовјетским просторима. Од почетка деведесетих година вођство САД и ЕУ непрекидно жмуре пред акцијама фашистичких покрета и неонацистичких организација у прибалтичким земљама. А сваки покушај Русије да привуче пажњу светског јавног мњења и међународних организација на обнову нацизма и кршењу права рускојезичког становништва у прибалтичким земљама – квалификује се поново као руско „мешање у унутрашње послове”. Чак ни амерички конгресмен Дана Роранбахер, који је познат по доста уравнотеженој позицији, није се уздржао од сличне схеме у интервјуу који је дао руском часопису Коммерсант, позвавши Русију да се уздржи од „мешања у унутрашње послове балтичких држава”. [1]
Јасно је да је од Брисела и Вашингтона наивно очекивати да ће одустати од коришћења нацизма у својству покретачке силе и пропагандног обезбеђења евроинтеграцијских процеса у условима када идеје европских интеграција очигледно губе политичку, социјално-економску и финансијску привлачност, а у самој ЕУ се умножавају сукоби и правци унутрашњих раскола. Ипак, раст антибриселског расположења у земљама чланицама ЕУ сада приморава западне центре да почну са кориговањем својих позиција.

ЧЕШКО ДИСТАНЦИРАЊЕ

Други важан фактор је објективна способност фашистичких и неонацистичких снага да временом излазе изван контроле својих покровитеља и повереника. Чак и сада, поједини кораци власти у Кијеву почињу да изазивају забринутост у низу европских престоница. Поготово у Чешкој, која је већ затражила од украјинских власти објашњење у вези са прихватањем закона о хероизацији ОУН-УПА [2] од стране Врховне Раде, припретивши да у супротном она неће ратификовати споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ.

Још пре самита у Риги у Праг је требало да слети украјински министар иностраних послова Климкин и објасни како стоје ствари са бандеровцима итд.”, изјавио је с тим у вези министар иностраних послова Чешке Љубомир Заоралек. [3]
Подразумева се да се од шефа ресора иностраних послова земље која је 1938. године постала жртва Минхенског договора Запада са Хитлером могла очекивати још жешћа формулација поводом догађаја у Украјини, поготово поводом одлука власти у Кијеву да изједначе Хитлерову Немачку са СССР. Ево како је то, на пример, описао шеф израелског Визентал центра Ефраим Зуроф: „Одлука да се забране нацизам и комунизам представља изједначавање најстрашнијег режима геноцида у историји људског рода са режимом који је ослободио Аушвиц и помогао да се оконча режим страха Трећег рајха”. [4]
Чак и у западним медијима већ се могу срести објективне оцене. Тако шведски часопис Aftonbladet подсећа да се „руководству и народу Совјетског Савеза не може порећи једно – жеља да се разбије Хитлеров режим… Ради тога је Црвена армија морала истерати Немце из окупираних земаља. Руси су чак морали освојити и саму Немачку. У том смислу Црвена армија се заиста реално борила за ослобођење источне Европе од фашизма”… [5]
Било како било, даље харање нацизма у Украјини прети да породи оружане сукобе не само на истоку него и на западу земље. А то са своје стране може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе. Наравно, под условом да су интереси сународника за њих важнији од наставка геополитичког играња са савременим нацистима у име евроантлантизма.
________
Упутнице:
[1] Коммерсантъ, 27.04.2015
[2] ОУН-УПА – Украјинска устаничка армија и Организација украјинских националиста – две пронацистичке организације у Украјини из периода Другог светског рата (примедба преводиоца).
[3] https://www.fondsk.ru/news/2015/04/28/chehia-trebuet-razjasnenij-ot-ukrainy-po-povodu-zakona-o-geroizacii-oun-upa-33012.html
[4] The Jerusalem Post, 14.04.2015
[5] https://inosmi.ru/world/20150428/227758531.html#ixzz3Yg4ALiTZ

Господине амерички амбасадоре,
Ваша недавна изјава о Србима као народу је неприхватљива. Ви, као дипломата, дошли сте у Србију као представник Ваше државе и Вашег народа, да са српским народом сарађујете на веома блиском и пријатељском нивоу. То је међународно правило. Ви сте то погазили и тиме открили став Ваше прљаве спољне политике, коју спроводи америчка администрација.

Ви, као гост српског народа, да тако кажете Србима у Србији: „Срби су помало шизофренични…“. Господине Кирби, показали сте Вашу културу, Вашу људску одлику, која је, рекло би се, равна нули. Господине амбасадоре, треба да знате да је српски народ честит народ, који никада није рушио људска права, и није правио нереде, нападао војно и вређао друге народе. Најгостопримљивији народ света су Срби, господине Кирби. Срби су мудар народ, паметан и вредан. Где год да се нађу, поштеним радом помажу и усавршавају технологију у читавом свету. Пупин и Тесла, као и многи други, дали су и дају све од себе за напредак човечанства. Ја сам лично поносан што сам Србин, поносим се српском историјом, коју српски непријатељи покушавају, преко наших политичара, да избаце из српских школа. Сигуран сам да у томе неће успети. Да ли је Вучић паметан и познаје политику – ми Срби смо схватили ко је Вучић. Ми ћемо о томе сами решавати да ли ћемо на Исток или Запад, а не Ви и Вучић.

Желео бих нешто рећи о Вашем народу и политици. Амерички народ је, као и сви народи света, добар и радан. Ваша спољна политика је очајна. Доказано је да се амерички председник не пита пуно, већ администрација у Вашингтону води сву политику, а њоме глобалисти управљају. У Вашој земљи нема демократије и људских права, које Ви натурате свим државама света, како бисте што више нереда правили, да бисте лакше остварили своје намере. Морате схватити, господине Кирби: цео свет је уморан од Ваше политике. Можете да радите шта хоћете, али не можете докле хоћете. Ваша администрација је до сад, прва и једина у свету, која је употребила атомско оружје у Јапану. Шта сте урадили у Вијетнаму, то је испод свих људских норми. Ко зна да ли ће се икада Вијетнамци опоравити од последица хемијског оружја, које сте употребили у рату са њима. Авганистан ће Вам се обити о главу. Ту сте обучавали Ал Каиду, да бисте Совјетски Савез протерали из Авганистана. Ирак и Либију сте уништили. Те две државе никада неће имати више животни стандард као што су имале под Садамом Хусеином и Моамером Гадафијем. Направили сте неред у Египту, и трагичан рат у Сирији са тим Вашим послушницима – побуњеницима из Исламске државе – који ће се ускоро окренути против Вас као Бин Ладен. Сукоб Јемена и Саудијске Арабије – типична Ваша интрига. Где год постоје нереди у свету, ту је умешена ваша ЦИА. Да буде још горе, Си-Ен-Ен и Би-Би-Си (коју Ваша администрација контролише) лажно извештавају амерички народ, који је у заблуди.

Растурили сте Југославију и направили тај народ несрећним, народ који је вековима жудио за тим јединством. Толико сте нанели зла Србији бомбардовањем, убијањем невиног народа, рушењем мостова и многих објеката, као што је Маршалат, да бисте на том месту себи направили данашњу амбасаду САД у Србији. Будите уверени, напустићете је кад-тад, господине амбасадоре. Срби Вам неће никада опростити, Срби су Вам вратили заробљене војнике, нису их побили као што бисте Ви то учинили. Срби су у Првом светском рату 1915. године заробили 40 000 немачких војника, које су разоружали и пребацили преко Саве назад. Срби су на Кајмакчалану 1918. са својим заробљеницима заједно сели и поделили хране што су имали. То су Срби, господине амерички амбасадоре, а не „шизофренични“ народ, како кажете. Данас у Украјини правите неред, да бисте сутра у Русији направили зло. Заборавите, господине амбасадоре, Русија је нешто друго: Русија и руски народ су светлост слободе у свету. Ту ће Ваша администрација завршити своју мисију и с тим растурити САД.
На крају, господине Кирби, не тражимо никакво извињење од Вас, само да примите к знању шта цео свет мисли о Вашој спољној политици. Рече славни Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Нићифор Аничић

(Извор: https://www.vaseljenska.com/misljenja/otvoreno-pismo-nicifora-anicica-ambasadoru-sad-majklu-kirbiju/ )

Вили Вимер

Да проговоримо политичким сленгом: Поводом хуманитарне кризе у Средоземљу нашe владе тек понешто смућкају, а онда проспу. Пред европским вратима умире на стотине људи, а једна за другом сазване конференције плашљиваца на врху не решавају ништа. Све се завршава половичним решењима. Питање је само да ли би то уопште требало да нас чуди. Ми нисмо искористили ону шансу коју су европске државе градиле по окончању Хладног рата, јер је она била препрека америчким плановима светског поретка. Када би садашњи немачки министар спољних послова завирио у управо архивиране папире Министарства спољних послова, наишао би на концепте Ханса Дитриха Геншера и Клауса Кинкела. Са пуном свешћу о питању шта би могло да буде претња Европи као острву благостања које, као маст у супи, плива над свим континентима, након 1990. године радило се интензивно на томе да се привредна ефикасност тадашње Европске Заједнице и принципи структуре КЕБС-а прошире и на јужни појас Средоземља. Управо су три успешне корпе Хелисншког процеса: људска и грађанска права, економска ефикасност и разоружање и контрола наоружавања, упарене са тада још увек постојећом економском и финансијском снагом, могле да предупреде реалне изгледе масовног јуриша ка нашим границама.

Willy Wimmer

Kо каже да Вашингтон не би био у стању да отклони опасност од рата коју је сам изазвао? Током годинама рата у Ираку, започетог лажју и противно међународном праву, више пута се очакивала команда за напад на Техеран. А, сада, гле, ево Лозане! Је ли то први корак ка деактивирању онога што је могло да нас све почисти са лица Земље? Нешто попут Минска 2. Након што су француски председник Оланд и немачка канцеларка Меркел, заједно са руским председником Путином и тренутним председником Украјине, дословно одстранили ударну иглу из европске кашикаре, сваке вечери се обрадујемо што личности које су учествовале у овим преговорима стижу у свој дом сигурне и неугрожене. Јер, чак и у немачкој НАТО-штампи наилазимо на наговештаје о томе које снаге глођу споразум из Минска, све у нади да се одржи жељена конфронтација са Руском Федерацијом, па и започне рат против ње.

Све ово је гурнуто у други план драматичним питањем које је амерички председник Обама треснуо у лице свом рођеном народу и целом свету: Шта хоћете: преговоре како би се деескалирала експлозивна ситуација која може да доведе до светског рата или ћeте Мекејнову земљу снова? Наручени рат? War on demand? Да заратимо пре него што свет буде гурнут провалију? Aко смо случају “Минска 2” морали да задржимо дах због неизвесног исхода, тек се у Вашнингтону оцртава спор који задобија библијске димензије. Као у библијском Армагедону ратоборни републиканци стоје наспрам демократа који су поново открили појам одговорности. Ово стање природно продубљује и то што је израелски премијер Нeтањаху моћан састојак једног суштински унутарамеричког спорења.

Да ли је у случају централног питања, које се не односи само на Блиски Исток, реч поново о дипломатији, а не о убијању и разарању? Да ли је то Америка донела одлуку у корист својих америчких приоритета? Изгледа да је тако када узмемо у обзир димензије вашингтонског спора. Ако се 47 сенатора, који желе да америчког председника ставе под политичко старатељство, буду питала, свет ће имати прилику да сасвим јасно разликује снаге рата од оних које желе споразумевање. Ово је јасан сигнал из Вашингтона који ће морати да препозна не само Москва, већ и ми сами. Није ли ипак председник Обама тај који се сада труди да да нимало лаку легитимацију Нобеловој награди за мир која му је додељена?

Управо су преговори у Лозани показали да се, хтели ми то или не, без Сједињених Држава не може. Ако је, пак, то закључак који смо научили у Лозани, не морају ли и немачка и европска политика такође да коначно извуку свој закључак. У чему би се он састојао? На ово питање морамо дати прецизан одговор: Проблеме морамо јасно да дефинишемо, морамо да посигнемо консензус са суседима и партнерима о томе да се спољна политика врати на дипломатију иницијативе и бушовима и мекејновима и њиховим апологетама у Вашингтону марамо да беспоговорно окренемо леђа. Није овде реч о недостојној политици повлађивања, овде је реч о томе да се сенатору Мекејну и њему сличнима забани улазак у Европу и Немачку.

(Превод са немачког: Бранка Јовановић)

Албрехт Милер
(preuzeto sa sajta: www.NachDenkSeiten.de)

”Смрт стиже из Америке” – ово је требало да буде наслов моје следеће књиге, дотпуњен поднасловом ”Забрињавајућа промена САД од ослободиоца у насилника”. А, онда су ме пријатељи опоменули да ће потенцијални читаоци књигу због једнозначног и тврдо формулисаног наслова доживети као антиамеричку и да ће одустати да је прочитају. Мада сам оклевао схватио сам њихова упозорења озбиљно. Сада, када сам погледао шта оснивач и шеф америчке Think Tank органзације СТРАТФОР (скраћеница од Strategic Forecasting Inc) њен оснивач и шеф Џорџ Фридман у видеу на јутјубу препоручује као америчку стратегију према читавом свету жалим што сам оклевао.
У том видеу се износе препоруке у вези са америчком политиком безбедности и спољном политиком које практична политика САД већ увелико реализује и које морамо да вреднујемо као циничне и у исти мах као мере које презиру човека, у сваком случају као смртоносне за стотине хиљада људи. Када чујете Фридманове ставове боље ћете разумете неке кораке и шаховске потезе америчке политике и идеологију која стоји иза њих и којој печат дају републиканци. Тада ћете и схватити колико су у праву критичари које владајуће мњење у Немачкој ниподаштава као антиамеричи орјентисане. Ево прво наслов на јутјубу, а онда и пратећи текст:

Наслов

СТРАТФОР: Главни циљ САД у последњих сто година био је да спречи савез Русија -Немачка.

Пратећи текст:

4. Фебруара 2015. оснивач и председавајући водеће америчке think tank органзације СТРАТФОР, Џорџ Фридман одржао је предавање о геополитичкој позадини садашње кризе у Украјини у Чикашком Савету за глобалне послове (Chicago Council on Global Affairs).

Следе делови Фридмановог предавања.

Сам видео траје неких 13 минута. Исплати се погледати их. Ту се не ради само о томе да се савез Русије и Немачке представи као претећи због чега га треба спречити, веч сазнајемо понешто и:

• о карактеру једне империјалистичке политике;
• о позадини америчке политике у Украјини;
• о улози прстена од балтичких држава све до Црног и Каспијског мора – што је између осталог и потврда онога о чему је Вили Вимер у свом писму известио тадашњег канцелара Герхарда Шредера као резултату скупа у Братислави;
• о деловању САД ван и иза леђа НАТО и Европске уније као јединсвених савеза и склапању договора САД са појединачним европским државама на штету заједничке политике Европе;
• о саморазумљивости испорука оружја и слања војних саветника у источноевропске државе, укључујући и Украјину;
• о поступању са Евроазијом коју по мишљењу господина Фридмана не треба окупирати већ је свладати на други начин;
• о размишљањима и позадини кофликта који се натура Ираку и Ирану;
• о разорним поступцима САД када су у питању еконосмки односи Немачке и Русије и
• још што шта.

Гледајући овај видео, сазнајемо у којој мери је безначајно и лажно партнерство са САД и коју улогу треба да одигра Споразум o пaртерству трансатланске трговине и инвестиција (TTIP)

Самостално деловање Европе?

Након споразума у Минску немачkи медији су еуфорично писали о самосталности европске политике која се није обазирала на интересе САД. О овим сулудим идејама писао сем 10. фебруара 2015. под насловом ”Откуда уствари знамо да спор између Меркелове и друштва, и ЦИА-е, Обаме и друштва, није тајно договорена игра против трећег? Као унапред припремљена одступница када се буде одговарало на питање о кривици за избијање рата пре него што је почео.”

Управо је Немачка све друго само није земља која самостално одлучује

Господин Фридман се претвара да Немачка није предвидљива земља. То је вероватно највећа омашка у прогнози овог политичког саветника. Бар не видимо одакле би се у Немачкој појавиле политичке и медијске снаге које би се залагале за самосталну немачку и европску политику. Немачки политичари, од зелених, црних и жутих до црвених су, као и немачки медији и наука, у великој мери интегрисани у проамеричко мишљење и делују у интересу САД. Овчија стрпљивост којом и политика, и привреда, и медији у Немачкој прихватају разарањe и спречавање економских односа са Русијом као и обезвређивање инвсеестиција у Русијu санкцијама и политиком САД и других европских држава, чврст је доказ увезаности са интересима САД. Такође ниподаштавање свих упозорења старијих немачких политичара да се успостављени мир између Русије и Немачке , Русије и Запада третира посебном осетљивошћу, доказ је доминантности интереса и идеологије САД у Немачкој. И ово Фридман процењује другачије и погрешно.

¹ Аутор је бивши начелник службе за планирање у Кабинету немачког канцелара Вилија Бранта
² ”Чини се да америчка страна ради постизања својих циљева у глобалном контексту свесно и намерно жели да подрије мњђународни правни поредак који је резултат два светска рата у последњем столећу, Сила треба да буде испред права. Тамо где је међународно право препрека на путу, биће уклоњно. Када је раније Друштво народа погодио сличан развој догађаја Други светски рат више нијебио тако далеко. Мишљење које види своје интересе као апсолутне, може да се назове једино тоталитарним.” Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. г.

(Превод са немачког: Бранка Јовановић)

Interesi bivšeg britanskog premijera Tonija Blera u Srbiji su prevashodno komercijalni, što pored ostalog znači i da se naprave unosni poslovi na temelju diplomatskog i vojnog prisustva i intervencije njegove bivše vlade i Zapada na Balkanu, a i njegove sadašnje međunarodne uloge na Bliskom istoku. To kažu međunarodne diplomate i analitičari u Briselu dodajući da se, šire gledano, delovanje Blera i grupe zapadnih zemalja na čelu sa SAD može staviti i u okvir strategije "liberalnog imperijalizma", gde je Balkan "poseban slučaj".

Prema tim izvorima, to podleže doktrini da su te zemlje koje sebe smatraju civilizacijski višim, pozvane da uvode red u svetske poslove, uključujući "humanitarne intervencije" i "prihvatanje nužnosti da se uz dvojaka merila" postupa prema opasnim državama na nižem stepenu razvoja, uključujući silu i prevaru.

Diplomate i analitičari koji su želeli da ostanu anonimni smatrajući da je reč o čisto unutrašnjem pitanju Srbije, podvlače da je u srpskoj javnosti možda i iznenađujuće, zbog nepoznavanja, došlo do žustrih kritika Blerovih razgovora sa srpskom vladom.

Razlog je, kako primećuju, to što su britanska politika, diplomatija, vojno i obaveštajno delovanje stalno imali bitnog upliva na razvoj na Balkanu, u Srbiji i na Kosovu.

Bliski Blerov saradnik i važan ideolog najpre "humanitarne intervencije" i NATO bombardovanja Srbije bez odobrenja UN, a potom okretanja regiona EU i NATO i "uređivanja" pitanja Kosova, bio je Robert Kuper.

Kuper je posle NATO intervencije 1999. postao ključni, za obaveštajne poslove zaduženi saradnik šefa spoljne i bezbednosne politike EU Havijera Solane, a potom i desna ruka Ketrin Ešton koja je nasledila Solanu. On je dugo i uporno posredovao u dijalogu Beograd-Priština.

Takođe, Blerov ključni savetnik i stručnjak za propagandu u doba NATO bombardovanja Srbije Alister Kembel je savetovao i vladu u Prištini, a nedavno je bio i u Beogradu.

U balkanske poslove dobro upućeni sagovornici u Briselu kažu da su verovatne informacije u srpskim medijima da je Bler, koristeći svoje veze i višegodišnje iskustvo u svojstvu izaslanika UN, EU, SAD i Rusije za Bliski istok, delom bio veza vladi u Beogradu za poslove s Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Na pitanje zašto se smatra da su Blerovi interesi, uz dosad u funtama milionske zarade njegove firme "Toni Bler Asošijets", možda i produžetak "liberalno-imperijalne" zapadne strategije i politike, izvori u Briselu uzvraćaju da to može biti odjek zamisli i teorija koje su Bler i Kuper, isto kao i možda još važniji ideolozi administracije Bila Klintona, isticali kao matricu "humanitarnih" i preventivnih intervencija.

Kuper je to vrlo jasno u više navrta izložio, a takve teze su se mogle prepoznati posebno u rešavanju kosovskog pitanja.

Njegovo viđenje je da u svetu postoje visoko razvijene, demokratske "postmoderne države" i druge "moderne" s manjim civilizacijskim i demokratskim dosegom, ali koje imaju atomsko oružje (Kina, Indija, Pakistan), a potom i "predmoderne države" među koje je uvrstio one na Balkanu.

"Postmoderne države" međusobno ne ratuju, dele suverenitet i civilizacijski, a i svojim bezbednosnim, ekonomskim i političkim interesima posle istorijskog pada Berlinskog zida i raspada sovjetske imperije, pozvane su da "dobrovoljnim liberalnim imperijalizmom" uspostavljaju mir i red, demokratiju, vladavinu prava, ekonomski boljitak.

"Pred postmoderni svet se postavio izazov da poseže za idejom dvojakih merila. Jer mi međusobno živimo na temelju zakona i za saradnju otvorene bezbednosti, ali kad imamo posla s državama starog kova izvan postmoderne Evrope, primorani smo da se vratimo na žešće metode iz ranije ere, a to su sila, preventivni napadi, prevara, sve ono što je nužno učiniti s onima koji i dalje žive svetu u 19. veka", obrazlaže Kuper.

"Mi se među sobom držimo zakona, ali kad delujemo u džungli, moramo primeniti zakone džungle" - tako je svoje razumevanje istorijskog trenutka, što je u mnogome prihvaćeno kao strategijska potka u Londonu i Vašingtonu, objasnio Kuper u svom eseju-doktrini "Preuređivanje sveta - dugoročne implikacije 11. septembra".

To se može prepoznati i u stavovima kojih se i dalje drže, pored ostalih, bivši šef francuske diplomatije Bernar Kušner ili "novofilozof" Bernar Anri-Levi.

Prema ovoj doktrini, "postmoderni imperijalizam" deluje u ekonomiji i to "po pravilu kao međunarodni konzorcijum kroz finansijske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke".

Uporedo nastupa u vidu "imperijalizma suseda, jer nestabilnost u susedstvu predstavlja pretnju preko koje ne može preći nijedna država", pa je tako "pošto su loše vlade, etničko nasilje i zločini na Balkanu predstavljali pretnju za Evropu", odgovor i bio uspostavljanje UN protektorata u Bosni i na Kosovu.

Prema videnju Kupera i srodnih ideologa, opasno je i kad u susednoj državi zavlada organizovani ili dezorganizovani kriminal, a teroristička islamska "Al-kaida Osame Bin Ladena je pokazala i onome koji to još nije shvatio, da je ceo svet, bar potencijalno, naš sused".

Dok su ranije imperije nametale svoja načela, a države nacije međusobno ratovale, EU sad privlači članstvu zemlje koje same sebi nameću pravila i obaveze EU kao "zajednice dobrovoljnog imperijalizma ili imperije međusobne saradnje".

"Tu je Balkan poseban slučaj... imperija međusobne saradnje je neprimenjiva za područja kao što je Balkan" i zato, kaže Kuper, tamošnje zemlje treba da ispune merila i ugrade se u EU.

Blerove veze idu od "predmodernih" fondova u Abu Dabiju, pa preko nekih važnih Palestinaca do Srbije, kojoj bi to trebalo da pomogne da se iz "predmodernog" sveta otisne u "postmodernu" EU.

Autor: Dragan Blagojević, dopisnik agencije Beta
Foto: Beta/AP

22. јануар , 2015
ИА " Волга - Медија" објављује пуну верзију " живих слова Ангели Меркел:

Запамтите, данас у току конференције "Лекције Победе", која је завршена пре неколико сати у Волгограду, Стаљинградски ветерани и учесници Великог отаџбинског рата, потписали су и послали поруку немачкој канцеларки. Поруку је одобрио шеф Волгоградске области Андреј Бочаров, снажно осуђујући величање нацизма и обезвређивање историјских чињеница које су сада одвијају у Европи.

Шест прослављених становника Волгоградске области, поштованих и познатих широм света, обратили су се Ангели Меркел и лидерима других европских земаља, подсећајући на мрачну историју 20. века, која је пренела свету неколико великих лекција.

"Писмо живих", које следи, су потписали Максим Матвеевич Загорулко, Александр Иванович Колотушкин, Мария Васильевна Соколова, Михаил Васильевич Терещенко, Евгений Федорович Рогов и Александр Яковлевич Сиротенко.

Поштована госпођо Меркел!

У години 70. годишњице победе над нацизмом, ми, ветерани тог страшног рата и учесници њене најстрашније битке, надзиремо, како у Европи поново лута дух - дух фашизма. У овом тренутку, легло нацизма је Украјина, где се од идеологије ултранационализма, антисемитизма и мизантропије прешло на праксу - на физичко насиље, уништавање дисидената, убиства људи заснована на етничкој мржњи, одбацивања других култура.

Пред нама су познате слике: поворка са бакљама, младићи у униформама са нацистичким беџевима, показујући рукама нацистички поздрав, заштићену државну полицију нацистичке параде у центру Кијева, изјаве о инфериорности појединих народа. Све ово смо већ видели и знамо ка чему води.

У Украјини, браон куга која тиња и која се загрејава последњу деценију, је избила и довела до крвавог грађанског рата. Нацистичке формације, као што су "Прави сектор", такозвана "Национална гарда", бројни неформални али добро наоружани батаљони типа "Азов", уз подршку украјинске војске, војне авијације и тешке артиљерије, систематски уништавају становништво на истоку Украјине. Убијају невине људе само зато, што они желе да говоре на свом матерњом језику, због тога, јер су другачијег мишљења о будућности своје земље, због тога, јер они не желе да живе у земљи у којој владају Бандеровци.

Ови следбеници тзв. "Украјинске ослободилачке војске", која се, да Вас подсетим, госпођо Меркел, борила током Другог светског рата као део Вермахта и такође СС дивизије "Галиција", посебно у масакрима совјетских Јевреја, имају уздизање својих идеолошких очева и дедова. Имена нацистичких злочинаца носе називи улица градова Украјине! Историју 20. века у Украјини преписују управо сада! Да ли је потребно се дивити тренутним Бандеровцима са фанатичним одсјајем у очима, који су познати нама лично, ветеранима, на фронтовима Другог светског, у бици код Стаљинграда, заслепљени мржњом, позивају да се избрише Донбасс са лица земље, уништавају становништво на истоку своје земље!? Постоје документарни докази о томе како су људи једноставно убијени зато што су носили траку Светог Георгија - симбол победе над фашизмом.

Истина је, госпођо Меркел, да се у Украјини дешава бујање нацизма! Ово нису неке антисемитске примедбе у парламенту и нису чланци о супериорности једне расе над другом. То су потпуни и крвави злочини, у којима се већ број жртва броји у стотинама и хиљадама.

Али Запад заузима веома чудну позицију која је нама нејасна. Може се тумачити као да одобравају украјински нацизам. То је тако јасан положај Европе у Украјини и ево како почињу да виде руски народ.

И желимо да знамо, шта каже немачки народ са висине свог националног историјског искуства о томе.

Важно је да знамо Ваше мишљење, мишљење вође једне велике нације, која се некада разболела од те болсети, али се по цену страшних жртава, излечила од ње. Ми знамо, како се у Вашој земљи боре са било којим испољавањем нацизма. И верујте, ми то ценимо. Теже за нас да разумемо, зашто, темељним чишћењем евентуалне клице нацизма у Вашој земљи, Ви допуштате велике размере његовог испољавања у другим деловима Европе?

Зашто европски лидери марширају у знак подршке француским карикатуристима који су убијени од стране исламских терориста, али не марширају против фашизма у Украјини? Зашто у овим маршевима учествује шеф државе, наредивши уништење сопственог становништва? Зашто 12 француских жртава заслужују пажњу, а хиљаде убијених руских и украјинских - не? Да ли знате, колико је деце убијено у источној Украјини разбојника са нацистичком свастиком на форму? Да ли желите да сазнате о томе? Ми ћемо Вам дати ову информацију ако је већ не поседујете. Зашто европска нација мирно гледа на масовно насиље у Украјини? Или једноставно о овоме не говоре у вашим медијима? Шта је онда њихова ноторна независност? Независност од чињеница? Од истине? Шта је права сврха Ваших економских санкција? Подршка нацизму у Украјини? Или једноставно лишавање вредности наших пензија, које примамо као учесници Другог светског рата?

Поштована госпођо Меркел, мрачна историја 20. века нам је предала неколико лекција:

1. Преписивање историје -директан пут ка нацизму.
Од тога су почели сви европски фашистички режими 20-их и 30-их година. Тим путем је кренула и Украјина: од преписивања школских уџбеника из историје ка масовном рушењу совјетских споменика. Врхунац лажи је била изјава Украјинског премијера, Јацењука, немачким медијима о "инвазији СССР у Немачкој и на Украјину!" Желели бисмо да знамо Ваше мишљење о томе, мишљење лидера земље, где се негирање Холокауста, осуђује на затвор.

2. Трагање за кривцима -манифестација нацизма.
Фашистички режими отписати све неуспехе у земљи у одвојене групе - етничке, социјалне, верске. У раним годинама у том својству су били Јевреји и комунисти. У данашњој Украјини, кривцима су именовани Руси, Русија у целини и становништво на истоку земље.

3. Када се нацизам појави у једној земљи, онда ће куга ићи по целом свету.
Не можете промовисати нацизам у једној земљи, и мислити, да ће он остати у оквиру њених граница. Талас нацизма ће се проширити на све, прелазећи све државне границе. Зато су нацизам назвали "браон куга". Нацизам мора бити заустављен на далеком приступу, иначе ће доћи и у Ваш дом.

4. Нацизам се не може игнорисати, с њим се може само борити.
Ако неко мисли да украјински нацизам једноставно могу окренути, игнорисати га, то је веома погрешно. Природа нацизма је таква, да чак сопствено игнорисање, он доживљава као промоцију, као манифестацију своје моћи. Нацизам није локални, он може само да расте и да се развија! Стога, једини начин супростављања нацизму - јесте сурова и активна борба против њега.

5. Најважније оружје у борби против нацизма у његовим раним фазама - истина.

Истина побеђује нацизам. Показујући мизантропску суштину нацизма, која је изражена у његовој идеологији, изјаве његових присталица, у конкретним обрачунима са људима, ми се боримо против нацизма као таквим. Историјска истина – најбоље превентивно средство против нацизма. Ако не би од младих Украјинаца, држава сакривала праву историју њихове државе и народа, присталице нацизма у Украјини биле би бројно мање. Савремени медији играју важну улогу; они могу или да формирају нацизам, или да му се супроставе.

Поштована госпођо Меркел!

У Русији, као наследници Совјетског Савеза, постоји посебна историјска мисија. Пре 70 година смо докрајчили нацизам у Европи, који је однео са собом страшне жртве у том рату. Ми лично, Стаљинградци, надљудским напорима смо променили ток историје. Не само наше, већ и европске, светске. И ми не можемо да допустимо обнављање нацизма. Штавише, на дохвату нам је руке! Ми смо се борили и борићемо се против овог зла. И предлажемо Вама да се боримо заједно против њега!
Један легендарни и вољени глумац нашег играног филма, који се појављује као прототип стварног живота нацистичког шефа, по сижеу филма, је рекао:"Чим негде уместо речи "здраво" кажу "Хеил" ... требало би да знате: тамо нас чекају, одатле ћемо почети свој велики препород."
Госпођо Меркел, у Украјини се "Хајл" чује свуда, отворено и скоро уз подршку власти. Време је да се заустави овај зли све европски свет! Ми се искрено надамо, да ће немачки народ, као и сви други народи Европе, заједно са руским народом, угушити рептила у корену!

Фашизам неће проћи! Нека живи мир!

Вили Вимер

Следећег викенда ће немачки Устав бити значајно редукован одредбама о немачким оружаним снагама и свим оним што је савезна канцеларка постигла својом наредбом о учешћу немачке војске у контигенту у Ираку.

Када госпођа Савезна канцеларка на променади у Минхену изађе из свог тенка како би одржала слово на тзв. Конференцији о безбедности у хотелу БАЈЕРИШЕР ХОФ морала би да баци поглед на зграду преко пута. Тамо се налазе канцеларије заменика председника Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и савезног посланика др. Петера Гаувајлера. Њега је Бундесвер позвао да одржи предавање полазницима Универзитета Бундесвера уХамбургу на експлозивну тему: УСТАВ И БУНДЕСВЕР. Др. Петер Гаувајлер је говор одржао 4. Јуна 2014. који мирне душе можемо да уврстимо у тзв. ”велике говоре” зато што је овај адвокат из Минхена и пријатељ Франца-Јозефа Штрауса потпуно отворено изложио корене и curriculum војске у уставној држави.

Одлуком немачког Бундестага од 29. јануара 2015., донетом на предлог савезне канцеларке и њене владе да се у Ирак упути немачки контигент, закуцан је последњи ексер на мртвачки сандук уставне конструкције која се тицала Бундесвера. Након пажње вредног стручног мишљења Експертске службе немачког Бундестага о легитимности упућивања немачких трупа у Ирак, госпођи Савезној канцеларки је успело да Бундесвер уздигне на ниво бојне готовости немачког Вермахта.

Нема више ни трага ни гласа од оног правно и међународноправно уоквиреног Бундесвера. Изузетак укидања досадашње законске утемељености Бундесвера биће само једна ситуација: када буде било неопходно да Бундесвер интервенише широм света у америчком интересу, и то без мандата ОУН или неке друге организације истог ранга. Један поглед преко трга у Минхену до канцеларија колеге из фракцијског партнера госпође Савезне канцеларке био би и њен поглед унатраг - у процес једне демонтаже. У САД би сада рекли: mission accomplished. Остварена мисија.

Након говора председника Савезне Републике Немачке на сумњивој конференцији претпрошле године, коју су многи грађани Немачке доживели као ”говор са тенка”, морамо да се питамо: Да ли уопште ико може да надмаши такав говор, који је у потпуности занемарио осећања немачког народа на тему мира и рата? Због онога како се окончала година након ондашњег говора Председника СРН одговор на ово питање може бити само потврдан. Последња година била је такво потпуно одустајање актуелне политике владе од политике мира немачких канцелара, почев од Конрада Аденауера преко Вилија Бранта и Хелмута Шмита до Хелмута Кола, да ”објава рата” из уста немачке Савезне канцеларке уопште не би изненадила немачку и међународну јавност.

Где се икада десило да нека легитимна влада са којом су многи само неколико дана раније хтели да се ушуњају у исти политички кревет, буде одувана уз помоћ Савезне владе Немачке? И то масакром за чије разјашњење, вероватно са добрим разлогом, не постоји интерес и који је, када га упоредимо и са другим случајевима, представљао део уобичајене агенде. Која би се то претходна немачка влада усудила да у некој другој земљи пружи руку у белим рукавицама фашистичким снагама, интегрисаним у тамошњу владу и велике делове државног апарата, како је то ова толерисала у случају Украјине? Ако ставимо под лупу актуелну политику Савезне владе према овом проблему деловаће нам бљутаво накнадно згранути говори о нацистима. И шта би то требало да мисле Руси са својим милинома ратних жртава када се на њиховим границама њихови отворени непријатељи служе оваквим снагама?

Ако госпођа Свезна канцеларка већ неће да изрекне објаву рата, могла би бар да затвори једно поглавље. Она је дошла на своју позицију када смо били испуњени надом да моћемо да размишљамо о својој ”дивиденди мира”. Та времена су прошла, а на то су од напада на Савезну Републику Југославију 1999. снажно утицали немачки савезни канцелари. Данас су опет конјунктурни ”ратни профитери” и то нам разјашњава у којој мери је проћердано наслеђе година 1989-1990.

Госпођа Савезна канцеларка не мора да надмаши говор господина Савезног председника нa претпрошлогодишњој минхенској седељци уз камин, којим је заобишао немачки народ. Не дао Бог! Никако! Али оно што је хитно и нужно гурнуће се под тепих. Није у питању само председников ”говор са тенка” који је, снажно одјекнувши, одредио прошлу годину. У пролеће 2014. бивши канцелар Герхард Шредер је, добро расположен и неконвенционано како то већ Немци воле, саслушан поводом напада на Југославију. Смисао онога што је рекао је да је он немачком наредбом за напад и подршком НАТО акција прекршио међународно право.

Свакако, била је то ординарна агресија у којој је учествовала Савезна Република Немачка. Онај ко би се усудио да баци поглед на Устав, кривичне законе и законе о правној позицији војника, срушио би се згрожен. Др. Петер Гаувајлер је 4. јуна 2014. указао на једно образложење оваквог деловања државе као забрањеног и кажњивог. Да и не говоримо о правном фундусу Кривичног трибунала у Хагу.

Најкасније оног часа када је у вези са подршком Савезне владе Немачке рату у Ираку један од највиших немачких судова дао за право једном немачком официру да више не врши своју службу - земља и влада су ћутали о томе - требало је да знамо о чему се ради. Изјава бившег канцелара о агресији на Југославију чини све више него јасним: Где је у Минхену ишчезла реч Савезне канцеларке којом ће Влада гарантовати војницима Бундесвера да ће се као влада придржавати закона како немачки војници не би поново били у дословном смислу злоупотребљени од стране свог вођства? Скоро је беспредметно да се питамо шта смера да учини господин Савезни председник као највиши чувар Устава како би се уверио да се Савезна влада придржава Устава и закона у циљу заштите зависних запослених.

Но, постоји још један разлог због кога садашња минхенска конферанција предсатвља преокрет. То је у великој мери одлука грчких бирача на недавним изборима. Нови премијер Грчке ће прилично забиберти Европи, а осим бибера могуће је да поседује и још неко средство којим ће да поправи судбоносно лош положај читавог Запада. Видећемо! Једно је свакако извесно. Он може да одржава односе са Русијом и Русија може да одржава односе са њим.

Европска беда, изманипулисана од стране САД, почела је агресијом на државу оснивача Конференције за безбедност у сарадњу у Европи - на Југославију. Био је то - а о томе цвркућу и птице на грани - подла геополитичка игра на штету Русије. Само, у сваком ћошку Европе постоји по један Стразбур или Браслау. Историја утиче на догађаје у више димензија независно од државних или међународних закона. То је посебно онда случај када религија и језик повезују народе. То важи и за Русе и поједине народе на Балкану.

Пре него што је дошло до агресије на Југославију било је све учињено да се Руси што даље потисну из зона Јадранског и Егејског мора. То је био разлог што су акцептиране квази-револуционарне промене у Букурешту и Софији.

Куда бацимо поглед свуда је само геополитика! Тако је то и сада, историја поново продире кроз све поре. Хоћемо ли моћи да је спречимо још једним грађнским ратом? Још једном конференцијом у Минхену?

(Превод Бранка Јовановић)

Радомир Батуран

У години 100-годишњег јубилеја Српске Голготе – повлачења Војске Краљевине Србије, са ђацима, студентима и народом, прогнаним из отаџбине од милитатних европских империја Аустро-Угарскe и Немачке, објавићемо тематски двоброј 23/24. на српском и енглеском језику, под називом СРПСКА ГОЛГОТА / SERBIANGOLGOTHA. Број ћеимати 12 рубрика,10 на српском и 2 на енглеском језику. Рубрика ПОЕЗИЈА имаће 3 циклуса: I. Поема ”Велики друг” Растка Петровића ’за спомен тридесет хиљада његових вршњака који помреше у Албанији’, песма мајору Драгутину Гавриловићу, благодарење на Зајтинлику Матеја Арсенијевића и ”Војничка бележница” Николе Александра Марића; II. Песме посвећене Гаврилу Принципу Милоша Црњанског, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Матије Бећковића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Милице Краљ, Владимира Јегличића, Ђорђа Сладоја, Милана Ненадића, Радована Караџића и Рајка Петрова Нога; III. Редовне песме: Славомира Гвозденовића и Драгана Стојановића. У рубрици ПРОЗА објављујемо причу Волфганга Колхазеа ”Проналазак новог језика” коју је превео са немачког Ђорђо Васић и причу ”Ноћ дугих ножева још траје” Радомира Батурана. Рубрика ЕСЕЈ И КРИТИКА окучиће текстове ”Српска књижевност у Великом рату” Олге Красић Марјановић, приказ романа ”Беле ноћи сивог сокола” Лабуда Драгија који пише Душица Ивановић и есеј Владимира Димитријевића о Светомиру Настасијевићу као тумачу поезије брата Момчила Настасијевића. Драму ”Сан црне реке” пише Александар Ж. Петровић као ”истиниту причу из Великог рата о сну вечне пене”, како у поднаслову каже аутор. У рубрици РАЗГОВОР доносимо ”Разговор са књижевником Божидаром Ковачевићем који је водио Коста Димитријевић. ”Личност св. Николаја Жичког” Милуна Костића попуњава рубрику ПОРТРЕТ. Студију о Првом светском рату, са приказом свих догађаја по годинама од 1914. до 1919. пише Милислав Секулић, а писма прогнаних српских ђака и студената у току Првог светског рата изабрао је Ристо Одавић. Ова два рукописа објављујемо у рубрици СРПСКА ГОЛГОТА. Рубрику ЗАРЕЗИВАЊЕ У КАМЕНУ посветили смо Милунки Савић, солунској јунакињи. У рубрици ЈЕЗИК И ПИСМО доносимо аутентичан есеј Огњена Војводића ”Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика” и приказ књиге Оливере Дуњић и Лабуда Драгића ”Српски језик у мутљагу” који пише Душица Ивановић. О уметнику Будимиру Димитријевићу пишу Јелена Живковић, Тихо Илијашевић и Драган Јовановић Данилов у рубрици ПРИЧА О УМЕТНИКУ. Графикама овог уметника илустрован је овај двоброј часописа ”Људи говоре”, тако да свака од 12 рубрика почиње са по једном уметничком репродукцијом овог сликара са тематитиком из Великог рата. Рубрика ПОЛЕМИКА уступљена је Драгани Мијатовић Томашевић која полемише о ”Ивану Хансу Мерцу, римокатоличкој ’цркви’ и истинитим лажима”. Српски део часописа закључује културни календар ДОГАЂАЈИ У СНА И КЛУБУ ЧАСОПИСА “ЉУДИ ГОВОРЕ” и списком претплатника и пријатеља часописа.

Енглески део часописа има 3 рубрике. Прва је SERBIANGOLGOTHA, у којој су текстови Михаила Папазоглуа о Гаврилу Принципу, Драге Драгашевић о грађанима Канаде који су избегли из Аустро-Угарске у Канаду и ту затворени у логоре смрти, у којима су поумирали или остали све до завршетка Великог рата. О тим логорима се није ништа знало све до краја 20. века. О Српској Голготи пишу и два новинара и путописца из САД и Енглеске који су боравили на Српском фронту у време рата. Џон Рид пише путопис о ”Пољу смрти” а Томас Липтон о Ужасна истина о Србији. Преносимо одломке из њихових књига и репортажа. Од овог броја увели смо и нову рубрику РАТ И МЕДИЈИ која доноси текст WarintheMediaandtheEnglishLanguage: theCaseofYugoslavia 1999 Bombardment/Рат у медијима и енглески језик: случај бомбардовања Југославије 1999.

Г. Крлежи
Загреб, 1954.

Господине Крлежа,

У четвртом броју "Републике", часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из год. 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу "Година 1919", под насловом "Смјена на јасеновачкој станици", на страни 277, кажете:

"Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!"

На истој страни на дну кажете:

"Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус".

Пошто се ове гадне речи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или да није средине у којој сте Ви били и чули их?

2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?

3. Кад питате: "Тко нас је победио?", чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, "нас", види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел?

4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.

5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?

6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве "ушљиви цигани"?

7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате "ушљивим циганима" и "багром за вјешала"?

8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, "Јосип Броз Тито" у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – "ушљиви цигани"?

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: "Штета што тај мали народ није мој савезник".

Нови бечки "Греие Прессе" најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: "Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар".

Келнске новине од 1918. године у чланку "Психологија повлачења", пишу: "Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи".

Немачки лист "Годлисцхе Рундсхау", од 1917. године, пише: "Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно утврди".

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: "Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнише славу старе Спарте".

Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: "Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака".

Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: "Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо".

Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: "Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији".

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: "До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни".

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: "Србијо сестро по судбини", чуо се јецај у сали Сорбоне.

Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: "Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. "Вив ла Сербие" заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.

На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: "Боље гроб него роб!". Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате "ушљивим циганима", и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.

А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: "Неписмена багра за вјешала". Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они "ушљиви цигани"? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању "Лондонског уговора" (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: "Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку". А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далнација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати "багром за вјешање" и "ушљивим циганином".

Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – "за једног убијеног Немца, 100 југословена", извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ "ушљиви циганин" и да га треба истребити?

Да завршим ово моје отворено писмо речима:

Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.

Павле М. Бабац

Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu, kaže francuski pukovnik

(VIDEO) VOĐA FRANCUSKIH SPECIJALACA: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini

Žak Ogar bio jedan od prvih zapadnih oficira koji je ušao na teritoriju Srbije posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, i tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala ne odgovaraju istini. Shvatio je da se ne radi o humanitarnom ratu, na terenu je uvideo da su OVK vojnici sve vreme bili pod kontrolom nemačkih i britanskih vojnih službi, uključujući i napade na srpske crkve, manastire i izbegličke kolone nepsoredno po prestanku NATO bombardovanja.

Zato je u nekoliko navrata njegova jedinica ulazila u oružani sukob kako sa OVK, tako i sa britanskim vojnicima koji su bili sa njihovim jedinicima. Deceniju i po kasnije, pukovnik Ogar koji je nedavno objavio i knjigu "Evropa je skončala u Prištini", za Nedeljnik iznosi nepoznate detalje ovog tajnog rata koji se vodio na Kosovu.

"Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu", priča Žak Ogar.

"Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima - a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca - pozvao sam jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici. Podigao sam helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao me britanski general Mejson, i pitao me da li je moguće da se puca po njegovim ljudima. Odgovorio sam: 'Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima'. Mejson je ćutao", prisetio se Ogar, koji će pored ostalog ostati upamćen kao oficir koji je iscrtao demarkacionu liniju na Ibru u Mitrovicu, što će kasnije postati granica Severnog Kosova.

Ogar je ispričao i da je kao dete iz oficirske porodice odrastao na herojskim pričama sa Solunskog fronta, gde mu je deda-ujak položio život, i da su ga uvek učili da je Srbija veliki prijatelj francuskog naroda. Zato je, kaže, uoči odlaska u NATO misiju 1998. imao dilemu da li da izbegne zadatak u kom bi se eventualno našao sa druge strane nišana u odnosu na srpsku vojsku.

"Otišao sam da o misiji na Kosovu razgovaram sa svojim ocem, jer je moj deda već bio mrtav. Otac mi je takođe bio general u penziji, i u to vreme je umirao od raka. On mi je rekao: 'Ako odeš tamo, ne budi preterano grub prema Srbima'. Rekao mi je i: 'Ne smemo da dovedemo u pitanje budućnost, tako što ćemo da zaboravimo našu prošlost'", kaže Ogar.

Ono što će obeležiti vojničku karijeru pukovnika Ogara, kako je rekao, je slučaj odbrane manastira Devič, zbog čega ga je godinama kasnije odlikovala SPC ordenom Svetog Save.

"Bio sam na čelu grupe specijalnih francuskih snaga. To nije bila brojna jedinica, bilo nas je samo 150, a radili smo po timovima od šest ljudi. Kada smo došli, dočekale su nas srpske vlasti, Albanaca nije bilo nigde, sakrili su se. Videli smo kako nam prilazi jedan mali auto, jugo, iz kog je izašla monahinja. Bila je to mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Vraćala se iz Prištine, gde je pokušala da razgovara sa pripadnicima britanskog štaba. Bila je zabrinuta za stanje u manastiru Devič. Pokušavala je nekoliko dana telefonom da dobije manastir. A pošto je Devič u Drenici, a znate da je tamo izuzetno nebezbedno, nije smela da ode sama. Tražila je pomoć od Britanaca, ali oni nisu reagovali", kaže Ogar.

"Manastir je bio porušen, relikvije svetog Joanikija su takođe bile polomljene, bilo je ugravirano UČK na njima i slične stvari. Bilo je strašnih izveštaja kako su se banditi ophodili prema sestrinstvu manastira. Mi smo sestrinstvu manastira pružili svu potrebnu pomoć. Moj šef odeljenja koji je bio na licu mesta rekao mi je da će se oni sigurno vratiti. Naredio sam da ih sačekaju, pohvataju i razoružaju, pa da posle vidimo šta ćemo s njima. Naravno, ako budu pružali otpor, moji vojnici su dobili odobrenje da reaguju. Tako se i dogodilo. Oni su se vratili, imali su na sebi nemačke uniforme, verovatno im je to dao BND. Moji vojnici su im naredili da se zaustave i da odlože oružje. Albanci su počeli da pucaju. A onda su shvatili da je ozbiljna vojska ispred njih, i da moji vojnici imaju dozvolu da uzvrate. Banda se ubrzo povukla pod našom vatrom, noseći ranjene i mrtve", ispričao je Ogar
(Nedeljnik)

Preuzeto sa:
https://www.kurir.rs/vesti/politika/voda-francuskih-specijalaca-evropa-je-pred-mojim-ocima-umrla-u-pristini-clanak-1593787

(Мајкл Чосудовски)

Америка је на путу рата. Сценарио трећег светског рата је више од десет година био одложен у фиоку, да би се сад војна акција против Русије разматрала на „оперативном нивоу“. Сенат и Бела кућа усвојили су закон који легитимише отпочињање рата против Русије. Овде дакле није у питању хладни рат. Ниједна од безбедосних мера из хладног рата данас није активна. Догодио се крах дипломатије у односима између Истока и Запада, повезан са све шире заступљеном ратном пропагандом, док Уједињене нације жмуре на огромне ратне злочине које је починила западна војна алијанса.

Усвајање великог законског акта у Представничком дому америчког Конгреса 4. децембра ће после гласања у Сенату de facto дати зелено светло америчком председнику и врховном комаданту да, без одобрења стране Конгреса, покрене процес војне конфронтације са Русијом. Светска безбедност стављена је на коцку. Историјско гласање – које би потенцијално могло да утиче на животе стотина милиона људи широм света – медији су буквално је и потпуно игнорисали. Наступио је тотални медијски мрак. Свет је на опасној раскрсници. Москва је одговорила на претње САД и НАТО. Њене границе су угрожене.

Трећег децембра министар одбране Руске Федерације (Сергеј Шојгу) најавио је увођење новог војно-политичког субјекта који би преузео команду у случају рата. Отворрен је нови објекат националне одбране чији задатак је да надгледа претње по националну безбедност у мирнодопским условима, али који би у случају рата преузео задатак управљања целом земљом, како је тог дана известила RT (Russia Today).

ХРОНОЛОГИЈА ПРИПРЕМА ЗА РАТ

Маја 2014. године Резолуција о спречавању руске агресије (RAPA или S 2277) у коме се позива на милитаризацију Источне Европе и балтичких земаља и размештање трупа НАТО и САД на самом прагу Русије, представљен је америчком Сенату. Том резолуцијом председнику се налаже да спроведе план повећања америчке и НАТО подршке оружаним снагама Пољске, Естоније, Литваније и Летоније, као и других НАТО чланица, а сталном представнику САД у НАТО налаже се да захтева разматрања трајног размештања НАТО снага у тим земљама.

Председнику се такође налаже да пред Конгрес изнесе стратегију за повећање напора у циљу убрзања реализације програма НАТО и европске противракетне одбране.

Док се поменута резолуција S 2277 тек шаље на разматрање сенатској комисији за спољне послове, кључне премисе су већ у процесу имплементације. Средином јула шеф одсека за Европу у НАТО генерал Филип Бридлов у консултацији са Пентагоном и британским Министарством одбране позвао је на: „гомилање довољне количине оружја, муниције и других залиха да се подржи брзо размештање више хиљада војника против Русије“.

Судећи према генералу Бридлову, за НАТО су потребне „претходно размештене залихе и капацитети, као и одговарајућа локација која би могла да у кратком року прихвати поменуте снаге“. Како Тајмс наводи 22. августа, „он планира да штабу препоручи постављање залиха оружја, муниције и хране да би омогућио изненадни прилив хиљада НАТО војника“.

Бридловљев „блицкриг сценарио“ – који би могао потенцијално да доведе до војне ескалације – потврђен је у септембру на самиту НАТО у Велсу. Такозвани НАТО акциони план усмерен против Руске Федерације био је донесен пре тога. Самит у Велсу му је само дао зелено светло.

Једва месец дана касније, у октобру, одржане су војне вежбе САД-НАТО у балтичким државама. Почетком новембра други део вежби проширен је и на територију Источне Европе. Као део ширих настојања, почетком новембра на територији Литваније одржане су војне вежбе НАТО под називом „Гвоздени мач“, у којима је учвествовало девет држава чланица Алијансе. Улазак америчких тенкова у Литванију представља демонстрациу снаге, чији циљ је да Русији стави до знања да у региону није добродошла.

Ове војне вежбе су биле експлицитно усмерене против Русије. Судећи према Москви, садржале су „повећану борбену готовост“, као и трансфер НАТО „војне инфраструктуре ка руским границама“. Као одговор на распоређивање НАТО трупа на руској граници, Руска Федерација је такође почетком новембра одржала велике војне вежбе у Баренцовом мору. Руски маневри садржали су тестирање „комплентне нуклеарне тријаде састављене од стратешких бомбардера и подморница“, као и тестирање „Топољ-М“, интерконтиненталне балистичке ракете лансиране из подземног силоса у Плесецку, у Архангелској области“, што се догодило 1. новембра.

РЕЗОЛУЦИЈА 758 У КОНГРЕСУ

Осамнаестог новембра представљена је велика резолуција Представничког дома Конгреса под бројем 758. Њен основни део састоји се у представљању Русије као „агресорске нације“, која је извршила инвазију на Украјину, као и од позива на војну акцију усмерену против Русије.

Констатујући да је по уласку у председничку канцеларију 2009. Барак Обама најавио жељу да „ресетује“ односе са Руском Федерацијом, у Резолуцији 458 стоји: „Снажно осуђујемо потезе Руске Федерације – под председником Владимиром Путином – која води политику агресије против суседних земаља са циљем стицања политичке и економске доминације“.

Резолуција 758 не само да оптужује Русију за инвазију на Украјину већ и призива члан 5 Вашингтонског уговора, тј. НАТО доктрину колективне безбедности, која каже да напад на једну чланицу НАТО представља напад на све чланице. Основни наратив учвршћен је неоснованим оптужбама усмереним против Руске Федерације. Русија је оптужена за инвазију на Украјину, а, уз оптужбе за војну агресију, без доказа се наводи и да је Русија стајала иза обарања Малезијског авиона MH17.

Иронично је да се Руска Федерација оптужује и за увођење економских санкција не само против Украјине, Грузије и Молдавије већ и против неколицине ненаведених држава ЕУ. Резолуција такође оптужује Русију да користи „снадбевање енергентима као средство политичке и економске принуде“.

У суштини, резолуција 758 на путу је да постане закон који ће de facto дати зелено светло председнику САД да објави рат Руској Федерацији без потребе за формалном дозволом америчког Конгреса. У том смислу, могла би да буде интерпретирана и као „донекле неуставна“, јер је у супротности са суштином првог члана Устава САД, који под тачком 8 Конгресу даје „дозволу за објаву рата“.

Резолуција позива председника САД да, у сарадњи са Конгресом, „размотри стање, спремност и одговорност оружаних снага САД и оружаних снага других чланица НАТО како би се одредило да ли су доприноси и активности сваке од њих довољни за испуњавање обавезе о колективној одбрани из члана 5 НАТО уговора, као и да одреди мере неопходне за исправљање потенцијалних недостатака“. Оно што се у овом параграфу заправо предлаже је да САД размисле о коришћењу доктрине НАТО о колективној безбедности, садржане у члану 5, гледајући да се преко ње покрене процес војне конфронтације са Русијом.

Структура војних савеза је од кључне важности. Намера Вашингтона је да изолује Русију. Члан 5, који су САД наметнуле Западној Европи, погодан је механизам за тако нешто. Он приморава НАТО чланице – које су најчешће и чланице ЕУ – да ступе у рат који је у интересу Вашингтона. Штавише, разматра се и референдум у Украјини по питању чланства у НАТО. У случају да Украјина постане чланица НАТО и/или редефинише свој безбедосни споразум са Алијансом, члан 5 би могао бити искоришћен као оправдање да се поведе рат против Русије, који би био спонзорисао НАТО.

ЗАКОНОДАВНА БРЗИНА

Брзина којом је закон усвојен била је неуобичајена уколико погледамо историју америчког Конгреса. Резолуција 758 је представљена 18. новембра, затим је брзо прослеђена Комитету за спољне послове, па потом опет послата назад на пленарно заседање, где је након дебате и усвојена. Две недеље – прецизније, 16 дана – пошто ју је први пут представљио републиканац Кинзингер (Илинојс), 18. новембра усвојена је готово једногласно (410 гласова за, 10 против) на гласању 4. децембра.

Чланови Конгреса су обичне марионете. Њихове гласове контролишу вашингтонске лобистичке групе. За војно-индустријски комплекс, као и за нафтне гиганте са Волстрита и из Тексаса „рат је добар за бизнис“.

Како је рекао Денис Кучинић у отвореном писму објављеном 2. децембра, „Резолуција захтева да Русија буде изолована…“ Другим речима, „приремајмо се за рат са Русијом“.

Исти овакав тип звецкања оружјем претходио је зачетку и ескалацији хладног рата. Време је да захтевамо да приликом формирања међународног поретка САД примењују дипломатију уместо што гомилају војне трошкове.

Човек би очекивао да ова историјска одлука буде широко заступљена у медијима. Међутим, завладао је тотални медијски мрак. Амерички медији 4. децембра нису преносили дебату у Представничком дому Конгреса приликом усвајања резолуције 758. Мејнстрим медијима је наложено да не извештавају о одлуци Конгреса. Нико се није усудио да покрене питање њених драматичних импликација, њеног утицаја на „глобалну безбедност“. Трећи светски рат није вест за насловне стране.

Без мејнстрим медија који би извештавали о ратним припремама САД и НАТО, шира јавност остаће неупућена у важност одлуке Конгреса. Зато предлажемо да се читаоци информишу на интернет претраживачима исто колико и у штампаним медијима. Потребно је ширити реч и зауставити ратни талас. Разбијмо мрак који влада у мејнстрим медијима!

Преузето са сајта srbin.info :
https://srbin.info/2014/12/16/od-gradana-se-krije-da-je-amerika-na-putu-u-treci-svetski-rat/

Понекад треба имати и трачак наде! Ову наду отелотворује сенаторка из Калифорније, госпођа Дајен Фајнстајн. Она је била погонска снага иза најодвратанијег извештаја са којим је морао да се суочи амерички Конгрес. Оно што је у овом извештају објављено, плус оно што можемо и сами да замислимо да је у њему, нужно ће имати озбиљних последица.

Неће бити довољно да се уз помоћ мејнстрим штампе која све провлачи кроз омекшиваче, заигра на карту времена и навикавање на сваку врсту вести. Сједињене Америчке Држве се неће процењивати према томо ко је зацрнио информације у овом извештају не би ли прикрио оно најгоре. Сједињене Америчке Државе ће се процењивати по томе да ли ће извести пред редовне судове оне који су прекршили хуманитарно право и да ли ће са судијама Међународог кривичног суда у Хагу упознати своје бивше председнике државе и министре Бушове владе. При томе неће играти никакву улогу чињеница да ли су САД потписале или не оснивачки акт за овај суд у Хагу. Бил Клинтон га је свакако потписао. Данас можемо само да наслутимо зашто је Џорџ В. Буш повукао свој потпис. Не значи ли то за остатак света да ћемо морати да се трајно привикнемо на Сједињене Америчке Државе које ће свуда у свету водити ратове, спроводити терор и организовати убиства само зато да не би морале да стану пред Хаг?

Сада госпођа сенаторка може да буде сигурна у даљи развој догађаја у Вашингтону. Овај извештај ће окончати добре односе ратнохушкачких снага у Вашингтону. У оној мери у којој ће у време Обаминог председничког мандата његов претходник бити стављен на стуб срама историјских размера, у тој мери ће, као амин у цркви, бити известан следећи обрачун. Јер, убиства дроновима широм света која се подсмевају сваком до сада важећем правном стандарду, а за која је одговоран садашњи председник, вапе за третманом Конгреса á la сенатoрка Фајнстајн. При већини у Конгресу, која након последњих избора влада у оба дома, нећемо дуго на то чекати.

Након што су се банкротом инвестиционе банке Леман Брадерс у Сједињеним Државама глобалне финансије срозале у мртву патуљасту звезду прети нам ”политички грађански рат” размера какав свет до сада није доживео. Не ради се овде о томе да жртве буду праведно обештећене, а злочинци превдено кажњени или да прошло државно руководство коначно буде изведено пред одговарајући суд. Овде се ради о борби за моћ у тврђави САД, колико год она коштала.

А ми? Где је била најава госпође канцеларке на конгресу ХДС, одржаном пре неки дан у Келну, да ће поводом већ у том тренутку објављених потресних делова извештаја из Вашингтона захтевати хитан састанак председника и премијера држава чланица НАТО? И њој је, као и свима другима, јасно да злочини против човечности, документовани у овом извештају, нису били могући без система НАТО.

Није уопште потребно да чекамо норвешког генералног секретара НАТО, који је ових дана ишчезао са лица Земље. Осовина око које се окреће ова мрежа смакнућа се зове Рамштајн, а ова ваздушна база је на територији Немачке. Пољска која на свој већ уобичајен начин упиње све снаге против свог исконског непријатеља, шаље шифровану поруку да вашингтонки извештај не мора да нас много брине. Ми са своје стране свакако не треба да уперимо прст ни на кога, чак и када нам на памет падају парадигматични типови из прошлости, па и онај који је носио име Квислинг. А, и немачка савезна влада je по свему судећи у својој поруци шифровла да се ”послови одвијају” по плану. Она не примећује да је готово са заједницом која дели исте вредности уколико се ови догађаји хитно не тематизују на највишем нивоу и не искористи прилика да се спроведе ”велика чистка Алијансе”, која је већ поодавно неопходна. Сада се показује колико је кобно било то што је НАТО поверено спровођење америчке политике на читавом глобусу изван оквира уговора о НАТО који су одобрили парламенти.

Ових дана у Америци, у последњој побуни дамократских врлина због низа убистава, људи демонстрирају под слоганом НЕ МОЖЕМО ДА ДИШЕМО. Да, тачно тако! НАТО нам је некада очувао мир, данас нас НАТО увлачи у рат. И то не само нас, већ, на овај или онај начин, читав крвави појас од Украјине до Авганистана. Слобода наше штампе је мртво слово на папиру. Грађани имају осећање да је њихова влада потпуно беспомоћна било да су у питању ратови било реке избеглица. Према извештајима штампе у Великој Британији значајан број општина ће морати да одустане од коришћења речи ”Божић” јер се она, може бити, неће допасти досељеницима.

Много људи има оправдан утисак да је управо наша форма живота оно што треба уклонити у процесу на који наша влада очигледно нема никакав утицај. Зато она радије оцрњује оне који желе ефикасну владу у слободној земљи. Постало је загушљиво у земљи, а влада то не схвата.

Са немачког превела: Бранка Јовановић

Roman Herzog, Antje Vollmer, Wim Wenders, Gerhard Schröder и многи други у свом апелу захтевају дијалог са Русијом. Zeit Online објављује овај позив.
(Zeit Online, 5. 12. 2014)
Више од 60 личности из [немачке] политике, науке, културе и медија снажно упозоравају против рата са Русијом и захтевају нову политику смањивања напетости у Европи. Овај свој апел су упутили савезној влади Немачке, посланицима Бундестага и медијима.

Иницијатори апела су бивши саветник немачког канцелара Хорст Телчик из Хришћанскодемократске Уније (Horst Teltschik, CDU), бивши државни секретар за одбрану Валтер Штицле из Социјалдемократске Партије (Walther Stützle, SPD) и бивша потпредседница Бундестага Антје Фолмер из Партије зелених (Antje Vollmer, Grüne). Као мотивацију за овај апел, Телчик је навео: „За нас се ради о политичком сигналу да оправдана критика руске политике у Украјини не доведе до тога да се поништи напредак који смо током претходних 25 година достигли у односима са Русијом“

Апел су, између осталих, потписали ранији шефови влада Хамбурга, Берлина и Бранденбурга Клаус фон Донањи, Еберхард Дипген и Манфред Штолпе (Klaus von Dohnanyi, Eberhard Diepgen , Manfred Stolpe), бивши председник социјалдемократа Ханс-Јохен Фогел (Hans-Jochen Vogel), бивши савезни канцелар Герхард Шредер (Gerhard Schröder), бивши председник Немачке Роман Херцог (Roman Herzog) и глумац Марио Адорф (Mario Adorf)

Дословни текст апела:

Поново рат у Европи? Не у наше име!

Нико не жели рат. Али, Северна Америка, Европска унија (ЕУ) и Русија несвесно плутају у том правцу ако се најзад не заустави злослутна спирала претњи и против-претњи. Сви Европљани, укључујући и Русију, сносе заједничку одговорност за мир и безбедност. Само ако се из вида не изгуби тај циљ, могу се избећи странпутице.

Конфликт око Украјине показује да жеђ за моћ није савладана онако како смо се могли надати 1990, на завршетку Хладног рата. Али, успеси политике попуштања напетости и мирних револуција су нас успавали и учинили неопрезнима – како на Истоку, тако и на Западу.

Код Американаца, Европљана и Руса се изгубила идеја водиља да се рат за вечна времена избаци из њихових односа. Другачије се не може објаснити оно ширење Запада на Исток, претеће по Русе, без истовременог продубљивања сарадње са Москвом, као и Путинова анексија Крима, супротна међународном праву.

У овом тренутку велике опасности по овај континент, Немачка је носилац посебне одговорности за очување мира. Без оне ондашње спремности руских људи за помирење, без далековидости Михаила Горбачова, без подршке наших западних савезника и без опрезног делања [наше] ондашње савезне владе, не би се могла савладати ондашња подељеност Европе. Омогућавање немачког уједињења на миран начин био је велики гест пун разумевања сила победница [претходног рата] – то је била одлука од историјског значаја. Из [те] надвладане поделе требало је да наступи стабилан и постојан европски миран и сигуран поредак – од Ванкувера до Владивостока, што је и обзнањено од стране свих 35 шефова држава и влада , чланова ОЕБС-а новембра 1990. у “Париској повељи за нову Европу“. На основу заједнички постављених принципа и првих конкретних мера требало је да се оформи једна “Заједничка европска кућа“, у којој би све државе-учеснице доживеле исту сигурност. Овај циљ заједничке поратне политике ни до данас није постигнут. Требало је да народи Европе опет осете страх.

Ми, потписници овога, апелујемо на Савезну [немачку] владу да буде достојна своје одговорности. Потребна нам је нова политика смањења напетости у Европи. То је могуће само на основу подједнаке безбедности за све, и уз узајамно равноправне и поштоване партнере.

Влада Немачке неће се кретати странпутицом [само] ако у овој запетљаној и опасној ситуацији и даље позива на разум и дијалог са Русијом.

Руска потреба за безбедношћу је исто толико легитимна и изражена, као и код Немаца, Пољака, Балтијаца и Украјинаца.

Ми не смемо да Русију истиснемо из Европе. То би било неисторијски, неразумно и опасно по мир. Русија још од Бечког Конгреса 1814. припада реду признатих [великих] сила које формирају Европу. Сви они који су покушали да то насилно промене су крваво уништени – а последња је била Хитлерова Немачка, која је у својој манији величине 1941, сејући смрт, кренула да подјарми и Русију.

Апелујемо на посланике немачког Бундестага, као политичаре – народне представнике, да буду дорасли озбиљности ове ситуације и да бдију и извршавају обавезе [немачке] Савезне владе за чување мира. Онај ко се само усредсређује на детаље и бави се једностраним приписивањем кривице заоштрава напетости у оном тренутку када би баш требало да буду видљиви сигнали за попуштање напетости. Водећи мотив немачке политике мора бити повезивање, а не искључивање.

Апелујемо на медије да се, као и раније, држе своје обавезе извештавања без предрасуда. Уводници и коментатори демонизују читаве народе без одговарајућег познавања њихове историје. Сваки новинар – познавалац спољне политике треба да схвати страховања Руса, још из 2008, од када чланице НАТО позивају Грузију и Украјину да постану чланице НАТО-а. Ту се не ради о Путину – јер, државници долазе и одлазе – него је реч о Европи. Ради се о томе да се људима [сада] поново отклони страх од рата. Значајан допринос томе могу пружити само одговорна [медијска] извештавања заснована на солидном истраживању.

Трећег октобра 1990, на дан уједињења Немачке, Председник Савезне Републике Рихард фон Вајцзекер (Richard von Weizsäcker) је казао: “Хладни рат је побеђен. Слобода и демократија су брзо продрле у све државе… Сада оне могу да своје односе тако сложе и институционално осигурају да из тога може по први пут да настане један заједнички животни и мировни систем. За европске народе овим почиње у основи једно ново поглавље њихове историје. Његов циљ је опште обједињавање Европе. То је циљ од огромне важности. Можемо га достићи, али можемо и доживети неуспех. Стојимо пред јасном алтернативом: или да ујединимо Европу, или да се у складу са болним историјским примерима вратимо у националистичка супротстављања.“

У Европи смо, до [почетка] украјинског конфликта, замишљали да смо на правом путу. Али, данас – после четврт века – упозорење Рихарда фон Вајцзекера актуелније је но икада.

Потписници (имена, фирме итд. нису транскрибоване – прим. СС)

Mario Adorf, глумац
Robert Antretter (бивши посланик Бундестага)
Prof. Dr. Wilfried Bergmann (потпредседник Alma Mater Europaea)
Luitpold Prinz von Bayern (Königliche Holding und Lizenz KG)
Achim von Borries (режисер и сценариста)
Klaus Maria Brandauer (глумац, режисер)
Dr. Eckhard Cordes (председавајући Ost-Ausschuss der Deutschen Wirtschaft)
Prof. Dr. Herta Däubler-Gmelin (бивши савезни министар правде)
Eberhard Diepgen (бивши градоначелник Берлина )
Dr. Klaus von Dohnanyi (први градоначелник Freien und Hansestadt Hamburg)
Alexander van Dülmen (Vorstand A-Company Filmed Entertainment AG)
Stefan Dürr (Geschäftsführender Gesellschafter und CEO Ekosem-Agrar GmbH)
Dr. Erhard Eppler (бивши савезни министар развоја и сарадње)
Prof. Dr. Dr. Heino Falcke (пензионисани ректор)
Prof. Hans-Joachim Frey (Vorstandsvorsitzender Semper Opernball Dresden)
Pater Anselm Grün (свештеник)
Sibylle Havemann (Berlin)
Dr. Roman Herzog (Бивши председник Савезне Републике Немачке)
Christoph Hein (писац)
Dr. Dr. h.c. Burkhard Hirsch (бивши потпредседник Савезне Републике Немачке)
Volker Hörner (академски директор у пензији)
Josef Jacobi (биолошки фамер)
Dr. Sigmund Jähn (бивши астронаут)
Uli Jörges (новинар)
Prof. Dr. Dr. h.c. Margot Käßmann (ehemalige EKD Ratsvorsitzende und Bischöfin)
Dr. Andrea von Knoop (Mосква)
Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz (бивша дописница ARD у Москви)
Friedrich Küppersbusch (новинар)
Vera Gräfin von Lehndorff (уметница)
Irina Liebmann (писац)
Dr. h.c. Lothar de Maizière (бивши председник владе)
Stephan Märki (управник позоришта у Берну)
Prof. Dr. Klaus Mangold (Chairman Mangold Consulting GmbH)
Reinhard und Hella Mey (аутори песама)
Ruth Misselwitz (евангелистичка свештеница у Панкову)
Klaus Prömpers (новинар)
Prof. Dr. Konrad Raiser (бивши генерални секретар Екуменског светског савета цркава)
Jim Rakete (фотограф)
Gerhard Rein (новинар)
Michael Röskau (бивши секретар министарства)
Eugen Ruge (писац)
Dr. h.c. Otto Schily ( бивши савезни министар унутрашњих послова)
Dr. h.c. Friedrich Schorlemmer (евангелистички теолог и борац за грађанска права)
Georg Schramm (кабаретиста)
Gerhard Schröder (Бивши савезни канцелар)
Philipp von Schulthess (глумац)
Ingo Schulze (писац)
Hanna Schygulla (глумица, певачица)
Dr. Dieter Spöri (бивши министар привреде)
Prof. Dr. Fulbert Steffensky (католички теолог)
Dr. Wolf-D. Stelzner (geschäftsführender Gesellschafter: WDS-Institut für Analysen in Kulturen mbH)
Dr. Manfred Stolpe (бивши министар – председник)
Dr. Ernst-Jörg von Studnitz (бивши амбасадор)
Prof. Dr. Walther Stützle (бивши државни секретар одбране)
Prof. Dr. Christian R. Supthut (бивши официр )
Prof. Dr. h.c. Horst Teltschik (бивши саветник канцеларије савезног председника за безбедност и спољну политику) Andres Veiel (режисер)
Dr. Hans-Jochen Vogel (бивши савезни министар правде)
Dr. Antje Vollmer (бивша потпредседница Бундестага)
Bärbel Wartenberg-Potter (бивша бискуп Либека)
Dr. Ernst Ulrich von Weizsäcker (научник)
Wim Wenders (режисер)
Hans-Eckardt Wenzel (аутор песама)
Gerhard Wolf (писац, издавач)

Вили Вимер

Бону, том релативно малом граду на Рајни можемo много тога да приговоримо. Једно, међутим, не можемо да му оспоримо: он је Немачкој донео многа добра. Ово смемо да кажемо мирне душе, чак и када у корист ове тврдње можемо да наведемо само један разлог: Бон се, а са њиме и западни део Немачке, отворио према свим својим суседима, водећи тако паметну политику да чак ни некадашњи Совјетски Савез није желео, нити је могао да се затвори у себе. Бон је из Москве донео кључ поновног уједињења Немачке, користећи га на најбољи могући начин.

Изгледа да смо се двадесет и пет година после епохалних промена, у чијем је обликовању учествовао и Бон, поново вратили у ситуацију која је све до 9. новембра 1989. отежавала живот и нама у Немачкој и Европи. Цео свет говори о оживљавању језивих сећања, мислећи при томе на ”Хладни рат” . Међутим, одговорност за њега не лежи више на љупком градићу на Рајни. Oво нам је приуштила политичка стварност Берлина. При томе, већина Немаца живи у овом делу наше земље из кога су ону јединствену конструктивну политику водили Конрад Аденауер, Вили Брант, Хелмут Шмит, Хелмут Кол. Ка онимa који владају у Берлину, из правца Рајне и Дунава не упућујемо никакав други сигнал до оног који је чинио суштину политичког Бона: Желимо да наставимо са политиком добросуседства. Према свим народима, па тако и према Белорусима и Русима. Ни на Елби, Унструту или Салу људи не мисле другачије.

Откуда нам онда председник савезне државе у Берлину који очигледно размишља само о томе како да, један за другим, отвори непријатељски фронт против Москве, држећи говоре о улози Немачке у свету од којих већину наших земљака подилази језа. Откуда нашем председнику ова агенда? Зар за њега не важи исти онај став који важи и за госпођу савезну канцеларку према коме су они обоје - али и сви други - у обавези да заштите немачки народ од сваке штете? Ми у Немачкој морали бисмо да рачунамо са најгорим сценаријем ако би се господин Председник савезне државе наканио да учини оно што му дужност већ подуже налаже, наиме, да посети Руску Федерацију. Овакво стање не сме да се продужи јер грађанке и грађани имају право на то да њихови представници које су бирали обављају државне функције, не поступајући према својим приватним агендама већ заступајући и подржавајући наше интересе. А ови интереси су усмерени ка томе да будућим генерацијама у наслеђе дамо оно што смо достигли поновним уједињењем земље.

Оспоравани говор госпође савезне канцеларке у Сиднеју погоршао је ствари. Не свети ли нам се сада то што је у старој Савезној Републици Немачкој постојало гвоздено правило по коме су највише државне функције Републике репрезентовале целину државе? Нису ли госпођа савезна канцеларка и господин Председник републике из исте савезне државе? Отуда и са истим ставом према немачкој политици добросуседства и питању мира, ставом који је у случају савезне канцеларке најкасније поводом предстојећег рата у Ираку, показао колико мало јој је стало до мишљења људи у западном делу земље где живи највећи број њених становника. А, да бисмо избегли стварање митова, рецимо и да већина људи између Дрездена и Ростока не мисли другачије. Откуда онда ова агенда по којој се све то одбацује?

Ако је један од мотива њеног говора у Сиднеју био да коначно лупи руком о сто онда је то био промашај на штету свих нас. Она је могла да одржи свој говор и овде јер реакције не би биле нимало другачије. Говор је оголио ствари тако да је постало јасно: Госпођа савезна канцеларка је у далекој Аустралији претворила Грузију, Молдавију па чак и Србију у таоце стрингентне немачке и западне политике према Руској Федерацији.

Госпођа савезна канцеларка је наравно врло свесна како делује западна политика која се води између Берлина и Варшаве.То је пре неколико недеља у једном немачком листу још једном појаснио Џек Метлок, дугогодишњи амерички амбасадор у Москви и један од архитеката америчке политике у Белој кући с краја Хладног рата. НАТО је био инструмент Хладног рата. Очување НАТО по окончању Хладног рата значило је само једно: приближавање Москви и изградњу новог зида. То је данас доиста свестан резултат западне политике. У вези са Северним током госпођа савезна канцеларка је својом подршком пројекту свакако свесно ставила до знања колико је Немачкој стало до неометане политике према Руској Федерацији. Када анализирамо данашњу ситуацију видећемо да стојимо пред новим ”зидом” на Истоку чији је циљ да удаљи Руску Федерацију од нас, али и данас истовремено држи у обручу. Водећи владини политичари у разговорима које воде са представницима немачке индустирје дају ових дана јасно до знања колико мало цене оне државе на Истоку, које се према својој руској мањини не опходе у белим рукавицама, али које желе да заједно са Вашингтоном одређују тон према Русији и које то и чине. По њима, Москву треба потиснути из Европе, а нас Немце, Холанђане и Французе укљештити вештим захватом. То је сан снова не само у неким престоницама већ и у случају финансијера калибра више милијарди који би волели да протресу Исток.

Москва изричито покушава да избегне последице овакве западне политике. У Берлину саучествују у потпаљивању пожара уместо да, уз помоћ Запада, заједно са Москвом воде политику која не би користила државе као пинг понг лоптице геостратешких концепата треће стране. Овако су у далеком Сиднеју лили крокодилске сузе. Политички Берлин би требало да се дугачије понаша, ако Грузија, Молдавија и Србија треба да саме по себи буду циљ немачке и европске политике. Али, колико видимо, на немачку спољну политику још увек из позадине утичу они који суодређивали циљеве агресије НАТО против Београда.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Вили Вимер

Ових дана је веома упадљиво у којој мери немачки медији трчкарају иза догађаја. Вечерња батина која формира јавно мњење, као и увек je до те мере пасторално прожета да од толике политичке коректности човек просто не зна који положај уопште да заузме у студију.

Осврнемо ли се на догађаје изван граница сопствене земље, видећемо да о њима цвркућу и врапци на грани. Преговори са Ираном о атомском програму од 18. до 24. новембра ће се завршити или на начин да нарастајући регионални конфликти деескалирају, или ћемо се помирити са тим да гледамо како ће, без нашег утицаја, бити повучен oроз за следећи глобални конфликт. При томе се догађају ствари које су нам важније и које нам привидно ”скидају с врата” конфликт, удаљен од нас само неколико часова лета.

И сусрет земаља региона Пацифика у главном граду Кине јасно је показао да нам могућности избора нису велике: или ће бити дата шанса разуму и страху од несреће која нас очекује, или ће ствари сазрeвати у правцу избијању великог рата. Свет се десетинама година није суочио са оваквом ситуацијом пред којом се налазимо на крају 2014. године.

Ми у Европи и други који се сврставају у ”Запад” не би при томе требало да сметнемо с ума свој морални, привредни, фанансијски и политички положај по завршетку Хладног рата и након поновног уједињења Немачке. А где смо данас? Ретка је оваква прилика која нам допушта да се активно супротставимо великим проблемима света, а ми смо је, како данас јасно видимо, проиграли.

Запад је искључиво својом кривицом упропастио сјајну почетну позицију у суочавању са сваком врстом изазова. Зашто? Зато што смо из много разлога у нужном савезу са једном силом која више од десет година у дословном смислу те речи свесно ”разбија све око себе”, обеснажујући сва правила која дају шансу свету да живи у миру. Ми смо увезани са њом конопцима за вучу. Данас можемо једино да се молимо да нам конфликт у Источној Украјини не донесе неке друге падавине осим Божићног снега.

(Извод из књиге Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера "ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА", стр. 464-465.„Wiederkehr der Hasardeure: Schattenstrategen, Kriegstreiber, stille Profiteure 1914 und heute” - by Wolfgang Effenberger and Willy Wimmer © 1st Ed. 2014, Verlag zeitgeist Print & Online, Hermann-Geisen-Straße 18, 56203 Höhr-Grenzhausen)

Вили Вимер

И данас, након ”Олимпијског рата” Грузије против Русије у лето 2008., као и револуционарних догађаја у Украјини, уочавамо да су државе које су заинтересоване да унапред спрече избијање конфликата или да их реше ако се већ догоде, следе циљ да да развију формате преговора који би им омогућили да се носе са овим задатком. Са организацијом КЕБС/ОЕБС био је створен један такав формат преговора који је био веома успешан и самим тим и најбољи доказ какав у дипломатији постоји. Међутим, рат против Савезне Републике Југославије одстранио је ОЕБС-у ”кичму” као озбиљном форуму држава потписница уговора о његовом стварању и резултирао је његовом безначајношћу која траје и данданас. И не постоји ни једна индиција да ће се овакво стање у догледној будућности променити.

Пре него шо је НАТО почео рат бомбама углавном су САД и Велика Британија убациле бројне шпијуне у ОЕБС-ову посматрачку мисију која је бројала више хиљада чланова. Њихов задатак је био да, након повлачења посматрача са Косова, прецизно означе циљеве бомбардерима. И пре тога су представници ових држава умели да тако отежу са избором персонала ове мисије и да га одлажу тако да она ни у једном тренутку нија достигла планирану снагу због чага нису били достигнути они њени циљеви који би били достигнути у случају њеног благовременог појачања. У случају ОЕБС-ове мисије, коју је водио амерички представник Вилијам Вокер, показала се једна до тада непозната специјалност америчког начина деловања. Лично ми је посведочио Вокеров француски заменик да су извештаји, које је требало да саставе посмтрачи мисије и да их доставе самом ОЕБС-у и његовим чланицама, били неколико недеља пре избијања рата предочени представнику САД-а и да ихе је америчка страна тако мењала према потребама у одређеној ситуацији да су у централу ОЕБС-а у Бечу стизали извештаји који су се ретко слагали са наводима посматрача ОЕБС-а са лица места али су стварали утисак непристрасног извештавања.

Ова стартегија поузданог електронског маркирања циљева пре налета бомбардера примењена је и у самом Београду што није био само случај бомбардовања Телевизије са веома тешким последицама. На све се тада мислило, па и на време након бомбардовања. Тако је зграда Генералштаба прекопута амбасаде Немачке погођена бомбом огромне снаге али која није експлодирала. Њен детонатор до сада није деактивиран и неће бити, док се тога посла не прихвате амерички специјалисти. То се није догодило, тако да огромна штета не прети само великој згради Генералштаба већ и једној од главних артерија Београда.

---

^[1]Тадашњи заменик Вилијема Вокера био је Габријел Келер, каснији амбасадор   Француске у Србији. (прим, прев.)

(Извод из књиге Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера "ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА", стр. 295-299.„Wiederkehr der Hasardeure: Schattenstrategen, Kriegstreiber, stille Profiteure 1914 und heute” - by Wolfgang Effenberger and Willy Wimmer © 1st Ed. 2014, Verlag zeitgeist Print & Online, Hermann-Geisen-Straße 18, 56203 Höhr-Grenzhausen)

Волфганг Ефенбергер:

Генерални секретар НАТО Хавиер Солана и командант НАТО снага амерички генерал Весли Кларк објавили су 24. Марта 1999. увече почетак ваздушног напада на Савезну Републику Југославију. Припреме овог напада биле су у пуном јеку још у лето 1998. иако је ситуација била стабилна. На овај дан, вредан озбиљног размишљања, ваздушне снаге НАТО су, противно међународном праву, у 20 часова отпочеле ваздушне ударе на циљеве српске ваздушне одбране у Панчеву, Београду, Приштини, Новом Саду и Подгорици. Ове нападе су подупрлибомбардери Б-52 и крстареће ракете, лансиране са подморница, стационираних у Јадранском мору.

Непуна 24 часа пре тога председник САД Бил Клинтон разјаснио је представницима синдиката позадину овог рата: ”Ако хоћемо да имамо јаке привредне везе, које ће укључивати и нашу способност пласирања робе широм света, Европа ће бити кључ. И, ако хоћемо да неки са нама деле терет вођства и све оне проблеме који ће нужно искрсавати, Европа мора да буде наш партнер. И то је смисао приче о Косову.”

Крајем прве ратне недеље бивши канцелар Хелмут Шмит је неувијено изјавио: ” Зауздани одстране САД, ми нисмо поштовали међународно право и Повељу Уједињених Нација” и предвиђајући будућностнаставио:”Безобзирност, у највећој мери мотивисана унутрашњом политиком, којом је Вашингтон спровео своје интересе, ићи ће Европљанима све више на нерве.”

Аамерички политолог Данијел Колко писао је у листу Berliner Tegesspiegel: ”Специјална ситуација на Косову имала је другостепени значај у одлуци Американаца да поведу рат. Америци је било далеко важније да демонстрира војну моћ и да изгради своју превласт у НАТО.”

И док је НАТО бомбардовао српску телевизијску станицу и индустријску зону у Нишу у Вашингтону се срела водећа елита западног света да обележи 50-годишњи јубилеј оснивања НАТО.

Након медијски ефектног пријема у НАТО три чланице Источног блока председник Клинтон је представио нову стратегију НАТО: улога НАТО у интервенцијама у кризама треба да буде трајно устоличена, а мандат УН више не мора да буде предуслов. Тако је НАТО савез напустио своју историјску самодефиницију као строго дефанзивне коалиције.Од тада НАТО брани изван територијалних граница својих чланица непрецизно дефинисане безбедносне интересе свих врста у које, гле!, сасвим експлицитно спада и ”приступ сировинама”.

Ови ”интереси” се сада офанзивно бране од Каспијског мора, преко Персијског залива, Северне Африке до Атлантика. При томе, НАТО је, као и у случају Косова, приграбио право да сам себи да мандат за војне интервенције. По америчком председнику Клинтону НАТО којим доминирају САД надаље треба да утврђује критеријуме по којима ће УН доносити одлуке, а не обрнуто.

Тиме је Клинтон остварио стратешке циљеве које је зацртала америчка влада 30. октобра 1998.: јачање безбедности САД, подизање благостања и ширење демократије и мира диљем света. Даље је зацртано да се ”ови циљеви могу остварити само америчким ангажовањем и водећом улогом САД у светској политици.” А амерички сенатор Ричадр Лугар је открио још један мотив: ”НАТО су неопходни задаци изван његовог дефинисаног поља деловања, иначе је излишан. Out of area or out of business. ”

Имајући у виду историју Балкана Хелмут Шмит је био скептичан према овом покушају ”да ће се тамо успоставити стабилан мир иједном формом војне интервенције”. Он је слутио да неки утицајни политичари и њихови саветници у НАТО виде у рату користан инструмент да се ”обезбеде дугорочни глобални интереси Америке.”

Бернд Шмидбауер:

Бернд Шмидбауер, бивши руководилац Секретаријата немачког канцелара Хелмута Кола, иначе у рангу министара владе, тада надлежан и за тајне службе, жали што Немачка не извлачи никакву корист из перманентног дотока огромног броја информација, већ развој пословних модела препушта америчким фирмама САД-а као Гуглу, Амазону или Фејсбуку.

За њега тема умрежавања података није новина. Тако су у случају склапања Шенгенског споразума о борби против криминала прво били умрежени подаци држава чланица што је допринело ефикасности борбе. Он је као инсајдер оценио као лудило опсесивно прикупљање података од стране тајних служби. Шмидбауер је заступао став да се америчка тајна служба НСА дави у поплави података: ”Зли момци одавно располажу најмодернијом технологијом и не можемо их се дочепати прислушкивњем” - сматра овај стручњак за рад тајних служби. Дигитални подаци не побољшавају квалитет обавештајних служби.

Шмидбауер сматра дезинформацијама информације које шире новине и телевизије у вези са конфликтом у Украјини. Ово важи и за случај Ирака, јер обавештајне информације нису биле ни провераване, нити је утврђивана њихова вредност. И то што је ЦИА изненада повећала број бораца ИДИЛ-а у Ираку и Сирији послужило је циљу да се подигне степен наводне претње како би се лакше одобрила буџетска средства за војну акцију америчке војске. ”У случају таквих интервенција не ради се о спасавању слободе и демократије, већ само о нафти и другим сировинама”, наводи овај политичар Хришћанско-демократске уније. Бивши савезни министар изразио је жаљење што је влада Ангеле Меркел уништила однос поверења између Немачке и Русије, грађен у бројним разговорима у којима је и сам учествовао.

По н-ти пут указујем на чињеницу да се у Хагу одиграва право мучко убојство др Војислава Шешеља. Дванаест година га држе у затвору без пресуде. Пошто је, по западном праву, сваки човјек невин док се не докаже супротно, они тамо убијају невиног човјека. Да је и најцрњи злочинац, заслуживао би хуманији третман.
Али ово, по свему судећи, убојство, није случајно. Преко десет Срба је већ „умрло“ у Шевенингену, и ниједне друге националности!

Зар нам је савјест на толико ниском нивоу да гледамо како више од деценију, у једној демократској земљи, умире човјек, Србин, који ни за што није могао бити осуђен?

Зар нам је савјест на толико ниском ниво, да мирно гледамо како свакодневно хапсе, нападају и убијају Србе на Космету, како свако мало, хапсе на десетине Срба у Републици Српској, како деценијама не процесуирају главне злочине над Србима, како амнестирају главне злочинце других националности у недавном рату?

Тако нешто су једино Јевреји током хисторије доживљавали.

Посебно апелирам на садашње власти у Србији да издејствују хитно ослобађање др Шешеља. Чак и под условом да нешто и прича кад се врати.

Зар стабилност Србије овиси о причању једне особе која нема више особите политичке и друге моћи?

Јавности, пробуди се!

Револтирајте се, не као Срби већ као људи, против чињенице да једна неосуђена особа, пред вашим очима, већ дванаест година, труне и умире у затвору једног, наводно, демократског система!

СКУП: ЗАПАД РУСИЈА

У Културном центру Русије у Паризу одржан је, 10 октобра, скуп на тему Запад и Русија у контексту садашњих збивања у Украјини на коме је говорило низ личности које су се истакле у борби против медијских лажи у служби империјалистичке политике коју Запад води током последњих петнаест година, заправо од распада Југославије и Совјетског Савеза на овамо. Поменимо међу њима посебно белгијског новинара и публицисту Мишела Колона (Michel Collon), неуморног борца против дезинформације која је харала за вријеме рата у Босни, Нато агресије на Србију и Црну Гору, на Ирак и Либију те ратова оркестрираних у Сирији и Украјини који још увелико бијесне. Мишел Колон је аутор и филма о страдању косовских Срба под насловом Уклети Косова, Le damnes du Kosovo. Набројио је, између осталих, велике медијске преваре као што су покољ у Рачку, Садамово оружје за масовно уништавање, Гадафијево бомбардовање Бенгазија, Асадова употреба хемијског оружја, Јануковичево убијање мирних манифестаната у Кијеву. Све најгоре подвале како би се узбунило јавно мнење како би се нашао изговор за војна уплитање и такозване хуманитарне ратове!

Слично је говорила америчка новинарка, такође велики борац на пољу истине, Дајана Џонстон (Diana Johnstone) која је свих прохујалих година владавине лажи остала доследна у својој борби за истину, посебно у односу на Србе. Већ самим тим што је ауторка књиге о злочиначком рату Натоа против њих, насловљене Крсташки рат лудака, Fool's Crusade или La croisade des fous у француском издању.

Јак утисак је произвело излагање Нилса Андерсона (Nils Anderson), храброг швајцарског издавача шведског порекла те политичког аналитичара, који је изнио кршење свих договора и обећања од стране Запада датих Русији приликом распустања Варшавског пакта и уједињења Њемачке, да неће бити ширења Натоа на Исток. Напротив, до тога је убрзо дошло примањем источно-европских и балтичких земаља у Нато, а затим коначним запосиједањем Балкана агресијом на Србију.

И након растанка са Бундестагом, коме је припадао пуне 33 године, Вили Вимер није заћутао. Члан Хришћанско-демократске странке живи сада у Јихену и написао је за једну нову књигу прилог ”Хладни рат је био јуче, данас је рат”.

Вили Вимер, бивши државни секретар у Министарству одбране Савезне Републике Немачке, који сада живи у Јихену, представио је књигу ”Повратак хазардера” коју је написао заједно са Волфгангом Ефенбергером. У њој се успоставља лук од 1914. до данас.

Остало ја мало дана до 9. Новембра, 25-годишњице пада Берлинског зида. Нестанак гвоздене завесе утабао је пут уједињене Немачке у НАТО. Хладни рат се завршио. Демократија и правна држава слободног Запада су победили, диктат и бесправље комунистичког Истока су се урушили. Отада је прошло 25 година. Међутим, у време славља сребрног јубилеја свет није постао безбеднији. До овог закључка је бар дошао Вили Вимер (71) који је више од 30 година био у Бундестагу као директни посланик Хришћанско демократске уније (ЦДУ) из изборног круга Рајне и који са својом породицом и даље живи у Јихену. Бивши секретар парламента у Министарству одбране, Вили Вимер је као коаутор са публицистомм Волфгангом Ефенбергером објавио једну књигу. ”Повратак хазардера” успоставља историјски лук од почетка Првог светског рата пре сто година до данас: ”Стратези из сенке, ратни хушкачи, тихи профитери 1914. и данас”. Вимер већ насловом свог прилога: ”Хладни рат је био јуче, данас је рат” открива шта читаоца очекује.

Ефенбергер и Вимер упознали су се први пут 2010. на Дану екумене у Минхену. Срели су се приликом дискусије о војним интервенцијама и остали су у контакту. Касније је Вимер написао предговор за Ефенбергерове геополитичка размишљања (”Америчко столеће”, Део 2.). Бројни разговори резултирали су конкретним заједничким пројектом. 100 година након избијања ”пракатастрофе 20-ог века” ауторски пар је желео да својим аналитичким прилогом допринесе дискусијама. Како је дошло до Првог светског рата - и шта то радимо ми данас? На више од 600 страница Ефенбергер и Вимер покушавају да пронађу одговор.

Половином августа књига је на тржишту и доживела је три издања. Вимер не скрива да се ”веома радује” пажњи на коју наилази књига. Гомилају се молбе за инервјуима. Прихватио је позив за дискусију организације Друштво понедељком у новембру. И једна фракција Социјал-демократске партије жели да разговара са ранијим председником Окружне организације ЦДУ из Доње Рајне.

По Вимеру је латентна опасност да се актуелна кризна жаришта повежу и да тако дође до избијања глобалног рата. Он при томе на превом месту критикује то што се данас више не користе опорбани нивои дијалога који су били успешни чак и време Хладног рата. Форуми на којима се преговарало, попут ОЕБС-а, чији је потпредседник Вимер био од 1994 до 2000. године, не морају да се измисле, њих само треба озбиљно схватити. Књига ”Повратак хазардера” разоткрива позадину која би могла да допринесе разумевању садашњице.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Супротставимо се глобалном интервенционизму САД и НАТО

Џорџ Ф. Кенен, један од твораца спољне политике САД је након Другог светског рата још 1948. године написао: ”Морамо бити крајње опрезни када говоримо о нашој водећој улози у Азији… Ми поседујемо око 50% богатстава овог света, али чинимо само 6,3% светског становништва… Наш стварни задатак у следећој декади се састоји у изналажењу такаве форме односа која ће нам допустити да задржимо ову разлику у благостању, и да при томе значајније не умањимо нашу националну безбедност…Мораћемо да свудa усредсредимо пажњу на апсолутно своје националне циљеве… Треба да прекинемо са праксом да говоримо о нејасним, нереалним циљевима као што су људска права, подизање животног стандарда и демократизацији. Није далеко дан када ће наше деловање усмеравати трезвена идеја моћи.”

У апсолутне националне циљеве САД спада и обезбеђивање сировина и тржишта. Сједињене Америчке Државе су, додуше супротно Кененовом савету, многе ратове које су водиле после Другог светског рата оправдавале причом о људским правима и демократизацији, али се у стварности увек радило и још увек се ради о тржиштима и изворима сировина. Како би оставриле своје интересе и војним путем, САД располажу највећом војном силом света. Према подацима Штокхолмског института за мир СИПРИ за 2013. годину, САД су су са својих 685 милијарди долара војних издатака евидентно испред Кине са њених 188 милијарди и Русије са 88 милијарди долара. НАТО чланице заједно располажу са 1000 милијарди долара за војни сектор, а ипак се осећају да их Русија са својих 88 милијарди веома угрожава. Овом претњом се, као и у доба Хладног рата, оправдава кампања за повећање издатака за наоружање која се тренутно води у немачким медијима.

И у сукобу у Украјини ради се о сировинама и тржиштима

Барак Обама је на заседању Скупштине УН 24. септембра 2014. изјавио да конфликт у Украјини доказује колико је Русија велика опасност за Европу. Некадашњи државни секретар владе Роналда Регана, Пол Крег Робертс, коментарисо је овај говор овако: ”Апсолутно је непојмљиво да председник Сједињених Америчких Држава стаје пред целокупну светску заједницу да прича о стварима за које сви знају да су еклатантне лажи... Када Вашингтон баца бомбе и током тринаест година без објаве рата напада седам земаља онда то није агресија. У питању је агресија тек онда када Русија усвоји петицију Крима о уједињењу са Русијом за коју је гласало 97 процената становништва.”

И у конфликту у Украјини ради се о сировинама и тржиштима. Тако је примерице амерички концерн „Шеворн“ добио право да експлоатише гас добијен фрекингом, а Хантер Бајден, син америчког заменика председника Џоа Бајдена, члaн je директоријума једне украјинске корпорације за производњу гаса. У процесу ширења НАТО ка Истоку Киев је изостао из сфере утицаја Сједињених Држава, а то више није смело да остане тако.

Овакву спољну политику коју Америка спроводи десетинама година Вили Вимер, државни секретар парламента у Министарству одбране владе Хелмута Кола и дугогодишњи заменик председника ОЕБС-а, коментарише на следећи начин: ”Прво су Сједињене Америчке Државе приморале Уједњене Нације да прихвате НАТО као војни сервис који спроводи њихове безбедносно-политичких мере. Али, даљи циљ који је следила Америка ишао је и иде у другом смеру. Уједињене Нације је требало да буду до те мере маргинализоване да би убрзо могло да се догоди да НАТО, којим доминирају САД, заузме глобалну позицију коју имају Уједињене Нације.”

Било би, наравно, на свом месту да Немачка пожели руском председнику добродошлицу. Утолико пре што се ове године слави двадесет и пета годишњица пада Берлинског зида. Или што ће идуће године такође бити двадесет и пет година откако је, захваљујућш Руисји и другима, дошло до поновног уједињења Немачке. Али не, таква вест би била патка! Наша влада је свим силама допринела да у Европи према једној суседној земљи и њеном изабраном државном врху настане таква клима каква се не може ничим оправдати. Осим ако се не прихвате као своје америчке фантазије о владавини светом. Зар би смо се иначе у име сопственог народа и земље, чије добро треба да унапредјујемо, сусрели са човеком кога смо, послушнички, једноставно бацили у исти лонац са вампирима историје?

Но, будите без бриге! Путин стиже, али у једну другу европску престонцу. Руски председник Путин ће посетити Београд 20. октобра 2014. да са Србима и онима који осећају оданост Југославији, обележе дан када је Београд пре седамдесет година ослободјен од Сила Осовине. Ко је за овај дан ослободјења повезао наду да ће на дуге стазе живети у праведнијем и људскијем поретку, разочаран је оним што се догодило касније, последњи пут у пролеће 1999. када је, без објаве рата и кршећи међународно право, нападнут овај намучени град. Ни овај пут нису изостали немачки бомбардери.

Страх од рата, који смо до пре неколико месеци сматрали отклоњеним, шуња се свим ћошковима Европе. Узрок се налази у близини руске границе. Када је Запад кренуо да, ангажујући милијарде долара, обори владу у Украјини, изабрану на слободним изборима, да из Кијева баци на народ који говори руски запаљену бакљу етничког раздвајања у овој вишенационалној држави и да уз помоћ фашистичких снага покрене ратне акције против сопственог народа, било је јасно да овакво поступање неће остати без последица. Узрок треба тражити код оних који су покренули ову лавину. Зна се да они нису у Москви. Русија је у стању да довољно снажно заступа оно што је од значаја за њу и да да до знања шта су јој интереси. Нама на Западу никако не може бити свеједно у којој мери су наше владе спремне да изнова претворе у гомилу рушевина „заједнички дом Европу“

Зато, до посете руског председника Путина Београду долази у правом тренутку. Њоме ће тога дана у Београду постати јасна и димензија патње управо руског народа и људе ондашњег Совјетског Савеза у Другом светском рату. Једном таквом народу и једној таквој дрзави се у зајденичком дому Европа не поставља столица испред врата само зато што други жуде за владавином светом која нам је свима донела управо оно што је довело до таквих дана који се обележвају и Београду. Грешке, које гурају у беду суседе и сопствени народ, увек правимо у сопственој земљи. Шта до данашњег дана стоји на путу влади Сједињених Америчких Држава да отвори архиве о томе у ком опсегу је националсоцијалистички покрет после Версаја могао да рачуна на снажну подршку из САД-а у изградњи своје структуре. И само ово је довољно да нас поменути посутпци у Украјини не оставе равнодушним.

Шта је излаз из ове ситуације? Није потребно да измишљамо ништо ново. Сви ми у Европи смо се изборили са највећим тешкоћама зато што смо сели за исти сто.

Подстицај је и онда дошао из Москве. Не даје ли Београд посетом председника Путина нову шансу Европи?

Разговор са Вили Вимером о геополитичким интересима САД-а у Европи, о Хелмуту Колу и нападу на парламентарну демократију

Томас Вагнер

Вили Вимер је 33 године био у Бундестагу. Између 1985. и 1992. био је најпре војнополитички споукмен ЦДУ/ЦСУ-а, а затим парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране. Од 1994. до 2000. године био је потпредседник Парламентарне скупштине Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

 Вили Вимер

Већ годинама водећи политичари на нашим географским ширинама трабуњају о „тржишној демократији“. То покрива све. Али то нам такође јасно показује да на нашим географским ширинама постоје само остаци некада цветајуће демократије. У време избора се народ нешто пита и ма колико да британске обавештајне службе – како се то може прочитати у страној штампи – изманипулишу свако политичко истраживање јавности, ипак таква истраживања дају индикакције о томе шта људи мисле. Тако и у случају трагедије у Украјини.

Ништа се није научило нити постоји спремност да се нешто научи из највећих грешака у новијој историји Европе. Тако би се могла тумачити садашња западноевропска политика према нашем руском суседу. Нема свако у Европи то чувено „кратко памаћење“ као ови у Берлину. Када се из позције Москве посматра како на западу континента нараста одговарајући агресивни потенцијал, намеће се једно одлучујуће питање: после Наполеона и Хитлера да ли се са оне стране Атлантика опет појављује неко?

Стара некадашња изрека, коју многи суграђани стално понављају, јасно и убедљиво каже: ко стално лаже, томе се не верује ни када говори истину! Овде се мисли на САД.
Уопште се не ради о томе ко је на власти у нашем пријатељском САД-у. Ми се већ више од петнаест година миримо са тиме да нас без мере константно лажу како бисмо подрзали крваву линију коју САД повлачи преко евро-азијског континента .

Брутално се преко леђа другога остварају властити интереси. Међународно право више нема никакву улогу. Бивши амерички председник Џими Картер тврди да у његовој земљи више не функционише демократија. „Незаобилазна нација“ – како ју је једном назвала бивша министарка иностраних послова госпођа Олбрајт – деградирана је у „војни кластер“ и некада је била – и то у политичком контексту – „наша велика љубав“.

На нашем континенту се немилосрдно убијају људи и када, поређења ради, мала Малезија, озбиљно схватајући међународно право затражи да се на међународну листу ратних злочинаца ставе главни кривци за на пример рат у Ираку, добија један ударац за дургим. Судије у Куала Лумпуру су установили да би се управо на њој могли да нађу Буш и Блер.

Притом се још увек није ни покренуло питање, погледајте једну вест из последњег Монитора у вези ове теме, злочина које су НАТО-трупе починиле у Авганистану.
Наш савезни председник припрема нас с тим у вези на оружане походе – и то месецима. Он потпуно заборавља да наша искуства са западним наступима почев од нашег поновног уједињења претстављају на овом подручју катастрофу без краја. Овде се замењује добра вера за бруталну политику моћи.

Притом је било повлађивача, као што су западноевропске државе и државе које очигледно због својих интереса у потпуности подржавају такво америчко понашање. Ту спада и садашња израелска политика. То показује и стално одбијање Тел Авива да се конструтивно сарађује у посредовању за постизање мирније будућности. Овде постоји и наша одговорност да упозоримо Израел на последице његовог таквог деловања.

Основни животни принципи неког народа се, након одлука УН о оснивању Израела, не могу толико минимизирати у Гази, тј. не могу се на бруталан начин - било у мирним временима или за време ратног похода – да сведу на нулу. Ово говори у прилог условима под којима се свуда на територији Израела може живети у миру без свакодневног напада ракетама.

Политичка збивања, која можемо да пратимо годинама, јасно указују да садашња израелска влада настоји да створи нови поредак на целом Блиском истоку у државноправном погледу и да у поодмаклом остваривању ових планова ставља палестински народ под неиздрживи притисак.

Колико су затровани међународни односи америчком агресивном политиком у задњих готово двадесет година ,јасно показује трагедија од 17. јула 2014. године у ваздусном простору изнад Украјине и пад Боинга 777 малезијске ваздухопловне компаније. Ретко су када мртви, који заслужују жаљење, тако инструменатализовани за своје потребе као што је сада случај.

Овде се на тако одвратан начин оперише претпоставкама против факата само да би се то искоритисло за властите циљеве. Намеће се утисак да је огромна манипулација мишљењима достигла такве размере јавног огорчења које ће потрајати све док министри иностраних послова Европске заједнице данас не донесу одлуку о санкцијама против Руске федерације због хушкања на рат. Русија се није упуштала у сумничења како је то чинио Запад, а пре свега САД.

Она је интернационално јавно ставила на сто своја сазнања о украјинском ваздушном простору у време пада авиона. Зашто Савезна влада и зашто НАТО не дођу и не ставе на сто своје резултате извиђања извдиђачких авиона АВАКС стационираних у Гајленкирхену? Зашто САД не прзентирају своја наводна сазнања добијена преко извиђачких сателита?

Под тим условима би то могао да буде корак у правцу ка стварном појашњењу зашто су устаници пронађене „црне кутије“ у том делу Украјине предали директно истраживачком тиму Малезије, а не у руке моћника у Кијеву.

Па управо су САД имале трагично искуство са обарањем једног авиона цивилног иранског ваздухопловства изнад персијског залива са скоро 300 путника. Зашто се према мртвима не покаже респект и поштовање? Они нису заслужили да на тако одвратан начин буду конфронтирани против Русије да би се из сасвим других разлога окривио сусед.

Ионако се више не могу ни слушати прежвакавања западних шефова држава и влада о Украјини и руским држањем у вези са тим конфликтом. Управо је Запад био тај који је уз помоћ немачких установа изазвао преврат у Кијеву. Потпаљивачи пожара седе овде и сада траже од Путина да заустави пламен кога они стално распламсавају.
Немачки народ је тај који управо финансира ратове Кијевске владе против свог народа у тој банкрот-држави.

У коју сврху иначе служе европски кредити или новац од ММФ-а?. Садашње вође у Кијеву добијају толико времена на екранима немачке телевизије. Када их слушамо шта говоре, имамо још више разлога да их колико год је то могуће даље отерамо од нас. То исто важи и за немачке челилчне шлемове, чије учешће истовремено траже Велика коалиција и градоначелник Кијева Кличко на познатим бојиштима из Другог светског рата.

Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“, када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи ударац

Jош од покушаја министара иностраних послова, Фабијуса, Сикорског и
Штајнмајера, да реше кризу у Украјини насталу због устанака у Кијеву,
провлачи се кроз њу као црвена нит опасност од рата све до данашњих дана и
наводних споразума између Порошенка, Путина и Оланда. То без сумње доказује
да сваки европски покушај да се дође до решења ометају украјински
председник и његови „босови“ у Вашингтону. Европске државе нису могле да
схвате на основу јасно изговорених речи госпође Нуланд из Министарства
иностраних послова САД-а да се „сценарио“ за све што се догађа у Украјини и
води у отворени рат са суседом прави у Вашингтону, а не у некој од
европских држава. У узбуђењу око завршне утакмице на Светском фудбалском
првенству потпуно је незапажено прошло да су преко викенда, очигледно са
украјинских положаја гађани циљеви на руској територији. Случајно или не?
На основу реакције из Кијева, свако је могао да види да ти догађаји уопште
не дотичу тамошње властодршце. Они ионако не треба да се боје последица. За
то се брину други. И то не само још увек активни генерални секретар НАТО-а
Расмусен. Он је недељама тражио од руске стране да повуче своје трупе са
украјинско-руске границе. Сада знамо због чега је постављан такав захтев.

У време када се пола Европе налази на годишњим одморима, а друга половина
се бави фудбалом, између Украјине и Русије гори упаљени штапин. Почев од
масовних страдања на Тргу Мајдан у Кијеву, фитиљ је постављен ту за нешто
веће. Притом за Запад, а пре свега за безгранично поводљиву „квалитетну
штампу“, није било ни од каквог значаја да објасне ко је поубијао људе на
тргу, из страха да им не би пала круна са главе. Жртве таквих масакра су до
сад могле да се надају да ће Запад зарад себе оптужити починиоце. Данас се
поуздано зна да је деловање Запада само питање опортунитета.
То се обично назива „морални пад“ Кијева, а по питању ко тамо уопштено
ужива подршку Запада може се врло јасно закључити колико мало је остало од
некада поносних „вредности западних друштава“. Чини се да ће Украјина
постати клише за даља догађања у Европи и мало шире. Понашање украјинског
моћника Порошенка према истоку своје земље, а пре свега према становништву
које тамо живи нема ничег заједничког са тим да се отклоне или елиминишу
тешкоће у земљи. То је рат против властитог народа и то помоћу наводно
самоникле Националне гарде, која је састављена од фашистичких група, пре
свега из западне Украјине. Људима у источној Украјини се на тај начин
демонстрира да се на позорницу враћају оне снаге које су у прошлости на тим
просторима починиле енормне несреће. Европа би требало да се стиди да за
такве сподобе покаже макар трунку разумевања. Америчко-кијевско-украјински
циљ ових догађања ће, у случају потребе, прерасти у отворени рат против
Русије како би се Украјина искористила као бастион, не само против Русије.
Уколико би се постигло да Украјина одигра такву улогу за САД, онда би под
америчку контролу потпала читава трансверзала од Балтика преко Пољске и
Украјине до Црног мора. Амерички циљ, који је инициран још на самиту НАТО-а
2006. године у Риги. Пошто су ову америчку идеју представници Старог
континента у то време одбацили, сада је Вашингтон присилно то приредио
непослушним Европљанима.
Ако не тако, онда тотална контрола над Украјином без Европљана. Притом се
на драматичан начин могу истовремено постићи два циља: Вашингтон ће
избацити Русију из Европе и Западну Европу ставити под комплетну контролу.
Између Русије и Немачке би могли да постоје и даље увек традиционално добри
економски односи. Вашингтон ће у будућности заврнути ту славину или ће
Москва бити разапета на крст и бити приморана да под америчку контролу
стави испоруке плина и сирове нафте, као што им то у време „Јукоса“ умало
није пошло за руком. Повреде границе са Русијом од стране украјинских
јединица за време викенда, када се одигравала финална утакмица, само су
проба колика би „цена“ могла да испадне.
Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо
постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“,
када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о
слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити
судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће
остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи
ударац. Не треба више уопште подсећати на то да је Вили Брант некада
стављао у изглед више демократије за Немачку. Већ годинама се управља нама
„одозго надоле“ а могућности немачког властитог одлучивања нестале су у
глибу бриселских лоби-интереса. То што је остало од европског демократског
система треба да се одупре нападу америчких судова за поткопавање наших
влада и парламената? Мислити на то значи безнадежност учинити политичким
основним узором.
После употребе оружаних снага у страним земљама у акцијама „defend by
fire“, у којима се постаје жртва деловања властитог оружја, очигледно
долази сада систем „friendly occupation“ као остварење поменутог циља.
Вероватно не постоји ниједан главни град који је према САД-у тако отворен
као што је Берлин. С друге стране, у немачком главном граду доносиоци
одлука раде уз једва постојећу административну и политичку снагу одлучивања
„за ово или оно“ у интересу САД-а. Америчка филозофија и утицај владају
куда год се баци поглед. Берлин добровољно предаје Американцима сваки папир
и сваки документ од америчког интереса. Чему онда шпијунажа, и то још од
Беча? Ако се већ не може напунити грло, шта онда још преостаје? Ово питање
је јавно покренуо пре неколико дана председник БДИ, господин Грило.
Оправдано али прилично закаснело, указао је господин Грило са каквим
препуњеним „ратним касама“ иду у куповину амерички глобални концерни у
Европу, на примеру „Акстрома“ у Француској. Пошто за своје добити – из
разлога које је објаснио британски председник владе – не плаћају готово
никакав порез, америчком робом лако избацују сваког европског конкурента и
из немачке и европске индустрије извлаче и црно испод нокта, тј. све што
још није у поседу САД-а.
Аутор је бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, бивши државни
секретар Министарства одбране Немачке − ЦДУ

Поглед из Москве:

Први канал руске државне телевизије у прилогу о политичкој кризи у Украјини упоредио је догађаје у тој земљи са бомбардовањем Југославије и НАТО окупацијом Косова и Метохије.

У целини преносимо текст прилога:

Ирада ЗЕЈНАЛОВА, водитељ дневника Васкресно времја: Више нико не сумња да је политичка криза ушла у акутну фазу. У петак је председник Путин детаљно размотрио путеве за нормализацију прилика са канцеларом Немачке Ангелом Меркел, шефом ЕУ Ван Ромпејом и премијером Велике Британије Камероном.

Договорили су се да покушају зауставити ескалацију насиља.

Дисонантна је била само изјава председника Обаме: ако Русија планира интервенцију на Криму, то може скупо да плати. Он је ноћас позвао председника Путина и како је, након разговора, саопштила пресс-служба Кремља, председник Русије је поновио: ако се настави насиље – Москва задржава право да заштити своје грађане.

Председник Русије размотрио је ситуацију у Украјини и са генералним секретаром ОУН Бан Ки Муном, обаћавшим му да ће дејства Москве остати у оквиру права, али и да Русија неће посматрати са стране како се криза шири.

Истовремено је шеф НАТО Расмусен изјавио да је и ова алијанса заинтересована за ситуацију у Украјини.

Руско Министарство иностраниих послова енергично је замолило да се уздрже од провокативних изјава.

Где је НАТО, а где је Украјина?

Мој колега Јевгениј БАРАНОВ покушао је да утврди зашто се управо Украјина нашла на раскршћу интереса највећих играча светске политике који упорно толико хрле на Исток.

На шпици пише: Мрки фебруар

Јевгениј БАРАНОВ: Одмах треба рећи: нема рата. И неће га бити. Мере које се сада предузимају, предузимају се управо ради тога. Ситуација је заиста веома напета. Јучерашња одлука која председнику Русије даје право да употреби војску, није узрок ове напетости, већ њена директна последица.

То што се дешава, условљено је немилосрдном доследношћу развоја догађаја, и то не последњих месеци или дана, већ две и више протеклих деценија.

Инсерт из документарног филма Првог канала руске државне телевизије о Косову и Метохији – „Крај. Осуђени на прогонство“:

„Све што се овде дешава политичари су знали, и Запад је знао. Зар ја треба о томе да говорим. Ви треба да почнете о томе да говорите. Јер, све што ми сада преживљавамо – све је то припремљено за вас!”

БАРАНОВ: Ове кадрове снимили смо далеке 2007. године на Косову, у кампу српских избеглица које су у мартовском погрому 2004. године остале без крова над главом. Тада је, из окупиране српске покрајине, уз прећутну дозволу тамо стациониране западне војске, протерано на хиљаде Срба који су остали у Покрајини, након што ју је 1999. године НАТО с�