Живадин Јовановић

Дуже од две деценије лидери САД на речима признају да више нису у стању сами одлучују о важним међународним проблемима и да је дошло време кад у томе морају сарађивати са другим земљама. У пракси, међутим, тешко се мире са том истином а не ретко се понашају као да би биле спремне да своју „изузетност“, „ексклузивитет“ намћу и одржавју  и оружаном силом, укључујући чак и нуклеарну. Кад се теза идеолога „најбољег“ и „најкомплетнијег“ (америчког) империјализма, односно, „краја историје“, показала као илузија, на сцену су ступили они који би да зауставе, или бар закоче историју. А то је још већа илузија. То показује колико је тешко одрицање од привилегија стечених у давно прошллом времену, али и колико је опасно веровање да се оне могу очувати силом у условима битно измењених односа моћи.
Нови домаћин Западног крила поручује „Америка се враћа“, њихови „независни“ мегафони објашњавају – САД се враћају у Европу, на Балкан, нарочито на Косово и Метохију и у БиХ, на „три мора“, у Африку, Индо-Пацифик... А истина је да упражњених простора нема, све је попуњено на неодређено време, клијентализам је демоде а ни санкције нису више што бејаху.

Привреда САД је 1960. учествовала са 40% у стварању светског производа, данас учествује са 25%. Кина је избила на прво место у светској трговини и у доприносу расту глобалне економије. Сигурно држи место друге најмоћније економије света са реалним календаром да да преузме челну позицију. Потисла је САД са позиције провог трговинског партнера ЕУ. И поред противљења  САД, ЕУ је са Кином потписала стратешки важан споразум о међусобним улагањима који потврђује обострани интерес на дугорочно партнерство. Америчко кашњење и дужа интровертност у реаговању на пандемију Ковид 19, за разлику од кинеске отворености и солидарности у пружању свеобухватне помоћи другим земљама, за многе је покзатељ далекосежних промена на светској сцени. Америчко-кинески дијалог на високом нивоу марта ове године у Енкориџу, на Аљасци, показали су да се односи са Кином не могуг градити са позиција силе, или ароганције, да Кина одлучно одбија свако мешае у унутрашње послове нити мешање у унутрашње послове (Хонконг, Ујгури ). Према Упутству за стратегију националне безбедности које цитира амерички часопис „Инострани послови“ у броју за јули/август 2021, Кина је „једини фактор потенцијално способан да комбиновањем сопствене економске, дипломатске, војне и технолошке моћи буде уверљив  изазов стабилном и отвореном међународном систему“. Имајући у виду историју међународних односа после пада Берлинског зида, стратегију „ширења на Исток“, америчку праксу арбитрарног кршења међународног права, војних интервенција без одобрења СБ УН,  „обојених револуција“, једностраног иступања из међународних уговора, може се, без већег ризика, закључити да под „стабилним и отвореним међународним системом“ САД подразумевају систем униполарног пореткаи хијерархијске односе у коме доминирају интереси САД. Кина и Русија то не прихватају и зато су постале мотори новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима  суверене равноправности, немешања и поштовања узајамних интерса. Као стратешки партнери оне све интензивније координирају своје напоре, како билатерално, тако и у оквиру Шангајске организације за сарадњу, БРИКС-а, Нове развојне банке и, нарвно, у оквиру ОУН.целог истема где наилазе на све ширу и делотворније подршку других чланица светске организације.

Промене су видљиве и у Европи. Ангела Меркел је крунисала своју политичку каријеру вешто нудећи формулу за  завршавање гасовода Северни ток 2 коју Бајден није био у стању да доведе у питање: да САД одустану од претњи санкцијама и опструкцијама а да Немачка за узврат преузме обавезу да својим инвестицијама осигура транзитни карактер Украјине и да не допусти коришћење руског гаса за угрожавање енергетњке безбедности Европе. Све и ако би Немачка, заиста, била у стању да испуни обећања, каква је то компензација Ваишнгтону за губитак  европског тржишта за амерички течни гас? О кредибилитету, да се и не гповори.
Нешто се, ипак, враћа – враћају се америчке трупе из Авганистана, Ирака, Сирије... Враћају се реторика  хладног рата, трка у наоружању, хајке на „носиоце малигних утицаја“, „ревизионисте“, смишљају се нове „свете алијансе“, „савези демократија“ за одбрану од „аутократија“... Чини се  као да „Вашингтонски консенсус“ не функционише без тензија и производње непријатеља. Баш као и војно-индустријски комплекс.
Дуго времена Кина се у Савету безбедности децидирано изјашњавала само о питњима која се директно тичу њених државних и националних интереса као што су суверенитет и територијални интегритет, питања везана за Тајван, Хонг Конг, Макао, односно, за политику једне Кине. Када се на СБ расправљало о проблемима других региона у расправама се доследно држала  принципа Повеље УН и међународног права али је, у таквим случајевима,  ретко  била иницијатор (спонсор) резолуција, а још ређе је користила право вета иако је то привилегија коју има као стална чланица СБ. Приликом гласања о регионалним проблемима најчешће је била уздржана. Тако је, на пример, било и 30. маја 1992. када се Кина уздржала од гласања за резолуцију 757 о  санкцијама према СФРЈ док су све друге сталне чланице гласале за ту одлуку. Исто тако, Кина је и 10. јуна 1999. била уздржана приликом глсања о резолуцији 1244 о окончању агресије НАТО на СРЈ током које је амерички бомбардер бомбардовао  Амбасаду Кине на новом Београду усмртивши том троје кинеских новинара.

Ових дана, међутим, Русија и Кина су се појавиле као иницијатори (коспонсори) резолуције СБ УН противећи се кршењу принципа и процедуре избора новог Високог представника за БиХ Немца  Кристијна Шмита и тражећи укидање те  привремене институције која траје, ево, већ пуних 27 . Иако резолуција није усвојена, руско-кинеска иницијатива је скренула пажњу јавности јер по много чему, представља нови феномен како у међусобним односима тако и глобалним односима, најаву шире и опертивније координације у спољно-политичким активностима. Кина је изашла из своје досадаѕшње праксе и на велика врта ушла у активности на решавању проблема на Балкану. То је својеврсна опомена другима, а пре свега САД-у, да Кина не пјризнаје никакве монополе нити  сфере утицаја, да има своје интересе на Балкану које не намерава да напусти и да одбија оптужбе за наводно ширење „малигног утицаја“, „дужничког ропства“ и слично. То је јасна најава да ће Кина и Русија на сличан начин активно наступати и у другим ситуацијама и регионима где имају исте или сличне интересе.     

Русија и Кина су суседи и стратешки партнери са много важних заједничких интереса. Пре свега, као велике земље растуће снаге имају заједнички интерес за очување мира и безбедности у свету јер то виде као предуслов за пуно активирање огромних људских, научних, економских и природних потенцијала. Њихова економска сарадња само у енергетском ссектору обухвата пројекте вредне 400 милијарди долара. Зједнички сарађују на јачању и институционализацији мултиполарног светског поретка заснованог на мултиполаризму, поштовању Уједињених нација и међународног прва уопште. Посебно се залажу за поштовање принципа суверене равноправности свих земаља и народа, принципа суверенитета и територијалног интегрита и немеша у унутрашње послове под било каквим изговорима, најмање под велом наводне борбе за људска права или демократију. Усагласиле су се и о комплементарноти иницијативе Појаса и пута, на једној, и Евро-азијске уније, на другој страни.

Интензивирању координације активности Русије и Кине на глобалном плану знатно доприноси   и конфронтациона стратегија САД која се све отвореније служи методама из периода хлдног рата: економско изнуривање супарника лансирањем нове трке у наоружању, санкције и покушаји успостављања нових зидова и подела, подстицање унутрашњег незадовољства, непоштовање међународно-прравних обавеза, одржавање напетости и дисциплиновање савезника. Кад нису успеле да Кину придобију против Русије, ни Путина против Сија, САД на све начине покушавају да их контролишу, ограниче и отежају њихов напредак. Такву стратегију разоткривају и демонстрације војне моћи током масовних вишемесечних војних вежбе САД/НАТО „Бранилац Европе 21“, на границама Русије и „Бранилац Индо-Пацифика 21“, на грљницама Кине.

Србија је стратешки партер и Русије и Кине. Са Русијом још од 2000.има бесцаринску трговину, а од недавно и са другим ЗНД. Захваљујући стратешком партнерствуса Русијом, Србија је осигурала дугорочну енергетску безбедност, модернизовала и о јачала своје одбрамбене снаге, модернизује саобраћајну инфраструктуру, обезбеђује дугорочни пласман пољоривредних  производа. Свеобухватно стратешко партнерство са Кином омогућило је Србији да реши неке од горућих привредних проблема, да обезбеди преко-потребне инветиције у енергетици, путној и железничкој инфраструктури, да покрене научно-индустријске паркове. Србија је постала један од важних партнера у реализацији Инциијативе Појаса и пута формата сарадње „1 плус 17“. Кроз сарадњу са Русијом и Кином Србија је значајно унапредила свој здравствени систем, основала читву мрежу модерних научно-истраживачких и  дијагностичких центара, укључујући и две фабрике  вакцина.

Дубока је и дуготрајна традиција пријатељства, међусобног поштовања и поверења између Србије и Русије, односно Србије и Кине. То су наши блиски и поуздани партнери са којима смо били и остали савезници, који су нас подржавали увек када су могли, који нас никада нису бомбардовали и који се не мешају у наше унутрашње послове као ни Србија у њихове. Обе се, баш као и Србија, данас боре за мир и напррдак, за поштовање УН и међународног права, за демократске међународне односе засноване на равнооравности и немешању.

У свим међународним форумима Русија и Кина настављају да пружају најснажнију могућ подршку суверениту и територијалном интегритету Србије заступајући експлицитано став да је праведно и одрживо решење за покрајину Косово и Метохију могуће једино на основу   и у оквиру резолуције СБ УН 1244. Оне су јасно против сваког притиска, покушаја наметања решења на штету Србије, условљавања или постављања вештачких рокова. Њихова недавна иницијатива у Савету безбедности против покушаја незаконитог наметања Високог представника за БиХ, уверава нас да ће се ове две глобалне силе једнако принципијелно постављати увек када је реч о заштити легитимних интереса Србије и српског народа, у првом реду када је реч о заштити суверенитета и тѕериторијалног интегритета Србије. Зато Србија, остајући отворена за унапређење сарадње са земљама Запада, треба још одлучније даље да унапређује свестрану, обострано корисну сарадњу и свеобухватно стратешко партнерство са Русијом и Кином одбијајући све инсинуације типа – „чувајте се малигног утицаја“.