Винипег, Монитоба, Канада

Излагање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца на Zoom конференцији „Европа у новом Хладном рату“, која је одржана 14. марта 2021.

Даме и господо,
Драге колеге,

Желео бих да се захвалим организаторима што су ми пружили прилику да вам се данас овде обратим и да их похвалим пто су за дискусију одабрали овако занимљиву тему.
Исдтовремено, искористио бих ову прилику да у име Београдског форума за свет равноправних чији сам представник у својству заменика председника свим учесницима упутим најискренију жељу да овај дискусиони панел буде успешан.

Драге колеге,

Сматрам да данас не можемо говорити о “Новом хладном рату” зато што су актуелна ситуација у свету  и расподела снага на међународном нивоу, чак и у самој Европи, потпуно другачије него што су биле у периоду Хладног рата. Тада смо имали само две суперсиле, идеолошки и стратешки супротстављене. Данас живимо у пост-америчком свету, у време рађања мултиполарне стварности, коју карактерише појава нових сила и једног броја држава  које убрзано јачају до тачке да постају способне да буду изазов свакој суперсили. Поред тиога, данас  више нема идеолошког сукоба међу супарничким силама, постоје само стратешке, политичке и економске разлике.

Дозволите да вас подсетим вас да је у време Хладног рата Европа била подељена на западне капиталистичке државе и источне комунистичке, на припаднице НАТО или Варшавског пакта, уз неколико неутралних држава попут Југославије. Блокови су били супротстављени по бројним питањима, а на првом месту било је питање визије света, идеолошки пре свега. Оно што је било тада неспорно је да су Сједињене Америчке Државе (САД) биле предводник западног, док је Совјетски Савез био предводник источног блока. Због тог супарништва настајале су регионалне кризе, трка у наоружању, локални ратови и нестабилности, као и вербалне конфронтације, али до глобалног сукоба није дошло због равнотеже моћи и узајамног страха међу њима.
 
Таква ситуација омогућила је појаву трећег блока, Покрета несврстаних земаља, које су заузеле простор између суперсила и постале важан фактор у међународним односима, балансирајући између њих, штитећи интересе малих држава и афирмишући међународно право и сарадњу. Једна од водећих држава тог покрета била је Југославија, која је помогла многим малим државама да изборе независност и да се ослободе од колонијалних сила, да се економски развијају, политички јачају и уједине се у тај међународни покрет у свом интересу, као и у интересу свих малих држава. Али, упркос свом значају и великом броју држава чланица, покрет никада није имао довољан капацитет да би постао трећа суперсила. Била је то само велика међународна гласачка машина, без стварне војне и економске моћи

Када говоримо о данашњој Европи, морамо имати на уму да је велика већина држава овог континента у чланству Европске Уније, или је у некаквом облику повезана са њом. То значи да је скоро читава Европа данас окренута такозваним “западним вредностима” ма шта то значило, од држава чланица ЕУ, кандидата за чланство у ЕУ, па све до оних “неутралних”, попут Шведске или Швајцарске, или пак Норвешке, на пример, која није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Такво стање је последица периода америчке доминације светом као једине суперсиле, након распада Совјетског Савеза на независне државе, што је САД искористила да их стави под свој утицај. Резултат је тај да је данас скоро читава Европа у америчкој зони утицаја.

Али, иако је данас скоро читава Европа политички окренута Западу, то не значи да су чланице ЕУ и остале европске државе које су јој блиске уједињене и без проблема. Током протеклих година Европска Унија је прошла године раста и јачања, политичког утицаја и финансијске моћи, нарасла је од мале групе држава до снажне међународне организације, окупила од 6 до 28 држава чланица, од групе држава окупљених ради остваривања само једног циља до скоро па супердржаве. Током дугог периода од 1952. године кад је ЕУ створена, па до данас, мењала је своју структуру, уједињујући се све више, од Римског уговора 1958, уједињења изцршне власти 1967, Мастрихтског уговора из 1993., Амстердамског уовора из 1999., усвајања заједничке валуте евро 2002., уговора из Нице 2003. па све до Лисабонског уговора 2009. Та међународна организација, са амбицијом да постане глобална сила и глобална мултиетничка и мултиконфесионална супер држава, мењала је облике и праксе, привукла је бројне европске државе да постану њене чланице, а све у покушају да постане суперсила. Од 1952. године, проширивала се шест пута: 1973, 1981, 1987, 1995, 2004, 2007, па све до 2013. године кад је Хрватска постала њена 28. чланица. Међутим, чини се да је у последњих десет година ЕУ суочена са озбиљним проблемима, и осипањем свог јединства и моћи. Међу државама чланицама почела је да попушта дисциплина, јединство у вези са захедничким циљевима, снага, визија, као и подршка држава чланица, суочавајући се са неслагањима између држава чланица у погледу  унутрашње и спољне политике, политике проширења и других питања  Чини се да Брисел почиње да схвата, уколико је та оцена тачна,  да је преценио свој утицај на толико различитих држава и своје способности да их присиљава, упркос њихових појединачних интереса, д асе уједине око циљева који су им заједнички. Данас смо сведоци да је Уједињено Краљевство (УК) напустило ЕУ у потрази за својом слободом, суверенитетом и независношћу, не без  проблема и последица на обе стране. Одлазак УК учинило је ЕУ много слабијом него што је била пре тога, оштетивши нарочито њену слику оличења напретка, благостања и прогреса, и што је још горе, оставивши је без идеје како да превазиђе излазак из ЕУ једне од донедавно најутицајнијих чланица ове организације организације. Такође, више је него јасно да међу државама чланицама постоји неслагање у вези са структуром организације и њеним будућим трансформацијама. Постоји група држава која се залаже за снажније уједињење извршне власти у покушају да се створи глобална мултинационална супердржава са седиштем у Бриселу, са преовлађујућим  утицајем Брисела над националним државама и њиховом извршном власти. С друге стране, један број држава се томе противи, а најотвореније то раде припаднице Вишеградске групе - Мађарска, Пољска, Словачка и Чешка Република, које не желе да своју националне извршну власт подреде Бриселу. Овај проблем постаје све очигледнији и значајнији јер омета ефикасност организације на многим пољима, попут финансија, буџета, унутрашње и спољне политике.

Када говоримо о проблемима ЕУ, један од најхитнијих за решавање је однос ЕУ и САД. Током мандата бившег председника САД Доналда Трампа, разлике између ЕУ и САД постале су веома озбиљне, од политичких приоритета, економске сарадње са Руском Федерацијом и Кином, па до политике одбране и снабдевања енергентима. ЕУ је сада у ситуацији да мора да бира да ли ће да настави по старом, као што је било пре Трамповог мандата, уз снажне везе и ослонац на САД, или да тражи свој независтан пут. Шта год да одлучи, најпре мора да реши односе између две своје најмоћније чланице, Француске и Немачке, разлике између националних држава оличених у Вишеградској групи, и оних глобално оријентисаних, као и да разреши своје односе са САД и УК.

Дакле, очигледно је да се свет данас знатно разликује  од оног у доба Хладног рата, а претходно изнете чињенице потврђују  због чега данас не можемо говорити о Хладном рату. Међутим, оно о чему можемо говорити је нада да би нови баланс снага и моћи у свету могао бити прилика да поново почне да се поштује међународно право, а не само интереси најмоћнијих држава.

Београд, 14. 03. 2021.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији,
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних