Одлука грађана Велике Британије да ова земља напусти Европску унију последица је дугорочне системске кризе ове интеграције, неспособности и немоћи бриселског бирократског апарата да се прилагоди новим изазовима, отуђености и ароганције управљачке елите и превелике зависности Европске уније од САД. Та криза се испољава као и економска, финансијска, социјално-политичка, а њена је суштина у карактеру самог система неолибералног концепта.

БРЕГЗИТ даље продубљује кризу концепта ЕУ који је заснован на одузимању надлежности националних држава и концентрацији власти у бирократизованом центру  без контроле. Подручје ЕУ ушло је у дуги период политичке нестабилности и неизвесности. Сеоба корпоративног капитала из ЕУ је неизбежан процес са свим последицама на развојном, социјално економском и политичком плану. Како ће се, кад и по коју цену наћи излаз, остаје нејасно.

После илегалног отцепљења Косова и Метохије, сепаратизам у Европи овим је добио нови подстицај. Очигледно је да ће ЕУ у дужем периоду бити приморана да се бави собом, својим кризама, међу којима избегличка криза и даље остаје тешко решив проблем, као тежак изазов. Политика проширења објективно је доведена у питање, без обзира на изјаве челника, чији је искључив мотив смиривање тензија. Илузорна су очекивања прилива капитала и инвестиција са подручја које је у дубокој  кризи и дефициту.

Што се Србије тиче, тренутак је да се више окрене себи и концепту уравнотежене спољне политике. Реформе морају да уваже нове реалности и ослободе се досадашњих неолибералних илузија, уз ослонац на сопствене економске, природне, научне и људске ресурсе, на једној страни, и задржавање отворености за сарадњу са свима на реципрочној основи. Националне ресурсе, као што су пољопривредно земљиште, воде, привредне потенцијале, као што су Телеком, ЕПС, Дунав осигурање и сл. треба сачувати и унапредити као основу снажног јавног сектора. Притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или од Влада појединих држава, морају се одлучније одбијати. Политику приватизације и развоја треба водити у складу са интересима Србије, одбијајући све притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или држава.

У новим условима, расте значај сарадње Србије са партнерима као што су Русија, Кина и друге чланице БРИКС-а и све земље које сарадњу не условљавају никаквим политичким уступцима.