Рођен је у питомом Левчу, у селу Кавадар 1934. године. Тамо је завршио основну, а у Београду средњу и Вишу медицинску школу. Као асистент анастезије, првих 19 година радног века радио је на Онколошком институту, у Београду, а онда, далеке 1972.године, попут многих других, упутио се у Швајцарску. Тамо ће „привремено“ радити пуних 30 година, све до пензије 2002.године. А отад, до данашњих дана проводи више у аутобусима, ређе у аутомобилима, на релацији Тићино – Рековац, пратећи транспорт хуманитарне помоћи коју је сам, или уз помоћ других сународника у Швајцарској, обезбедио за установе и људе у матици Србији.

У богатој, али захтевној средини каква је Швајцарска, није заборавио тешкоће и потребе људи свога краја и своје земље. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века помагао младима из Србије да пронађу запослење у Швајцарској. Запослио је, каже, ни броја се не зна, вероватно више стотина људи, било оних који су се како тако обрели у Швајцарској, било оних који су га салетали у родном Кавадару током повремених боравака, да би им помогао у потрази за послом. Сваком и у свакој прилици налазио је начина да помогне. Реч је реч, каже Десимир и додаје: Ако некоме обећам, то не заборављам док не испуним.

У кантону Тићино, касније у Цириху, укључио се у рад клубова и удружења - од  Југословенског клуба „Иво Лола Рибар“, до Српског културног савеза, у коме је и данас активан. Последњих десетак година ради у хуманитарном удружењу „Свети Сава“, чије је седиште у Белинцони, у коме је последње четири године председник.

Највише напора уложио је прикупљајући помоћ током југословенске кризе, а посебно током и после агресије НАТО на Србију (СРЈ). Када данас разговарате са Десимиром, каже да му је, уз памћење које га добро служи, тешко да се сети шта је све урадио, и коме пружио помоћ. И као појединац који је изванредан стручњак и дисциплинован радник са великим угледом у Швајцарским установама, и као члан и руководилац хуманитарних организација Срба у Швајцарској, успевао је да сакупи помоћ у материјалу, опреми, лековима или новцу и да је допреми тамо где је најпотребнија. Најчешће је лично пратио транспорт помоћи од Швајцарске до места коме је намењена. Радан, поштован, али и помало и неповерљив, није препуштао ништа  случају. Током 1999. и 2000. ангажовао се на прикупљању помоћи за изградњу новог моста преко Велике Мораве код Варварина који је срушен бомбама НАТО 30. маја 1999. Срби из Швајцарске су наменски сакупили око два милиона швајцарских франака  за тај мост и уплатили преко Фонда дијаспора за матицу. Обнављали су и друге разорене објекте, давали прилоге за Фонд „Сања Миленковић“ за стипендирање талената из математике и техничких наука. Чуо је, каже, да се у Амбасади у Берну још увек налази новац који су Срби из Швајцарске наменили том Фонду.

А помоћ коју је Десимир обезбеђивао неуморним радом, долазила је најчешће до болница и здравствених установа у Јагодини, Ћуприји, Рибарској Бањи, до Старачког дома у Суботици, Неуролошке клинике у Београду, Дечије клинике, на Врачару, Онколошког института, у Београду, ВМА, Болнице „Драгиша Мишовић“, Градске болнице Земун, Болнице Бежанијска коса, болница у Зворнику, Бијељини, Лозници, домова здравља у Рековцу, Деспотовцу... Испоручио је Десимир хиљаде болничких кревета, респираторе, апарате за анстезију, ЕКГ апарате, дефибрилаторе, апарате за гликемију, рендген апарате, стоматолошке столице и опрему, скенер за Болницу „Бежанијска Коса“, стотине кубних метара санитетског материјала. Током и након агресије НАТО, организовао је конвоје шлепера са храном, средствима за хигијену, десетине хиљада постељина и ћебади, униформе за медицинско особље.

Ко би се сада, 12 година после, сетио свега?!

Десимир је добро познавао своју земљу, свој народ, његове тешкоће и потребе. Осећајан, са високим моралним и хуманитарним схватањима. Патриота. С друге стране вредан радник, који је стекао благонаклоност и поверење средине у Швајцарској. Тамо где се он појавио са молбом за помоћ тешко га је било одбити. Свакоме је било јасно да Десимир ништа не тражи за себе, већ за људе у нужди. И у Швајцарској и у Србији људи су једнако веровали у Десимирову реч. Ипак, није пропуштао да од примаоца помоћи, увек затражи потписану потврду пријема и да је потом преда дародавцу у Швајцарској.

Интересујемо се да ли је као хуманитарац добио нека признања. Добио је, одговара, висока признања, како од Швајцараца тако и од српских удружења и клубова, у Швајцарској. Једно тавко признање недавно је примио од Српског културног савеза у Швајцарској у присуству српског амбасадора, из Берна и генералног конзула, из Цириха. А у матици, у Србији? Људи су захвални, каже, по мало са сетом, примају га, јављају се телефоном. Нека званична признања из Србије досад није примио.

Десимира такође добро знају и цене  писци, сликари, певачи, предавачи – ствараоци из многих области стваралаштва, којима је организовао промоције књига, изложбе, приредбе, предавања широм Швајцарске. Десимир их је дочекивао, обезбеђивао смештај и испраћао назад.

Готово редовно када се враћа у Швајцарску са собом увек носи велики пртљаг књига, које ће дистрибуирати било лично, било преко пријатеља, удружења и клубова. А када отуда полази, носи бар по један компјутер, неку другу електронику, или болнички инструмент да поклони, да обрадује ђаке, волонтере, болеснике у отаџбини.

А када се задржи коју седмицу више, било у Швајцарској, било у Србији, пошиљке прима или отпрема аутобусима „Богојевић“, који одржавају директну линију  Цирих – Ћуприја. И возачи и дирекција, добро познају Десимира. И помажу га, јер он помаже друге.

И тако,  40 година...