Уважени учесници округлог стола,

Војнотехнички споразум потписан у Куманову 10. Јуна 1999. године, био је алат са којим је требало реализовати одредбе Резо-луције 1244 СБ УН. О Резолуцији, њеном настанку, очекивању и дометима, говорили су моји уважени претходници па ја то не бих понављао.

Одредбама Војно-техничког споразума, између Централног дела Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, постојао је простор ширине 5 км, назван Копнена зона безбедности и Ваз-душна зона безбедности удаљена 25. КM. Постојање ових зона правдано је потребом безбедности снага КФОРА и УНМИК полиције на Косову и Метохији. Због тога су све јединице ВЈ удаљене најмање 5 км од линије раздвајања са Косовом и Мето-хијом, а јединице противваздушне одбране и авијације најмање  25 километара. Управо због тога, моја јединица, 52. арбр ПВО  из Ђаковице морала се повући у касарну Пантелеј у Нишу.

Војнотехнички споразум предвиђа повратак до 1000 наших вој-ника и полицајаца на Косово и Метохију, као заштиту, граничних прелаза, државних установа, културних споменика.
У духу тога наша земља је приступила формирању Косовског одреда, састављеног од најбољих старешина и војника са про-стора Косова и Метохије. Одред је био опремљен и увежбан. Командант Одреда био је генерал Божидар Делић, прослављени командант 549. Моторизоване бригаде. Само се чекао тренутак његовог повратка.

За контролу поштовања одредби Војнотехничког споразума, фор-мирана је комисија, позната под именом ЈИЦ (Џоинт инпле-ментејшн комишн).
У једном времену, (од почетка фебруара до половине октобра 2001. године) обављао сам дужност Начелника Комисије за кон-тролу примене одредби Војнотехничког споразума. (ЈИЦ),  па ћу у свом излагању изнети нека искуства из тог периода. Било је то време непосредно после повлачења наше Војске и полиције са простора Косова и Метохије и доста пре проглашења такозване независности Косова.

1.-Комисија је била орган Команданта КФОР-а, паритетног сас-тава. Један део је био при Команди КФОР-а а други при Генерал-штабу Војске Југославије.
Сваки део Комисије су сачињавали: Начелник комисије-генерал, заменик начелника пуковник, преводилац на енглески и српски, затим неколико поткомисија на чијем су челу били пуковници Војске или полиције.  Повремено су се у рад укључивали пред-ставници Црвеног крста.
У једном времену, састанцима су присуствовали и представници Руске федерације, (Пуковник Кисељков и пуковник Базонов.) Нису пристали да се потчине Команданту КФОРА али су учес-твовали на састанцима. Након Видовдана 2001. и изручења Председника Милошевића у Хаг као и због изостанка било какве подршке од стране наших власти, они су се повукли.

2.-Комисија је формирана са задатком да прати провођење одредби Војнотехничког споразума, унапређује сарадњу и указује на елементе кршења тих одредби. Међутим, ситуација на терену је у потпуности променила замишљену концепцију. Због сталних напада шиптара, уз благонаклон став припадника КФОРа и УНМИКА, Комисија се све више удаљавала од свог изворног задатка и бавила се инцидентима. Сада знамо да је то уствари био вешт маневар, како би се обезвредио њен утицај. Предмет интере-совања, са наше стране било је трагање за несталим и спречавање терора над нашим народом који се са доласком КФОРа и УНМИ-КА повећао.  Од прокламоване слобеде кретања није остало ниш-та.

Интересовања  КФОР-овог дела Комисије била су везана за стање  у Копненој зони безбедности, због наводне бриге за сигурност њихових снага. Стално су инсистирали на заједничким извиђа-њима интересантних објеката, тврдећи да су српске снаге поселе тај објекат што угрожава њихову безбедност на простору Косова. Реч Метохија нису употребљавали. Нисмо тражили више од онога што је написано у Споразуму, нити смо пристајали на мање. Тако смо сви у Комисији схватили свој задатак.

3.- Метод рада комисије:
Као што је речено, Комисија је имала истоветан састав. Састајали смо се редовно, једном недељно, четвртком, наизменично у мо-телу Рударе или у Бујановачкој Бањи. Међусобни односи током састанака били су коректни, по неком протоколу, са уобичајеном дипломатском учтивошћу. Строго се водило рачуна ко се коме и када обраћа.
Није било провокација нити питања о било чему што излази из оквира надлежности. У саставу наше комисије били су официри са дугим стажом у војној дипломатији, некадашњи војни аташеи или њихови помоћници. Сви су, осим мене, говорили енглески, али смо на састанцима ми говорили искључиво српски.

Пре сваког следећег састанка, једни другим смо путем факса слали питања о којим желимо разговарати на следећем састанку, па нас ни једно питање није затекло неспремне. То није искључи-вало хитна питања ако би дошло до неког инцидента на терену између два састанка.  

Прво питање за сваки састанак са наше стране било је време повратка наше Војске и полиције на Косово и Метохију у броју који је назначен у Споразуму.  Редовно смо добијали одговор да је то политичко питање и да КФОР није надлежан за то, па га наше демократске власти требају поставити на вишем нивоу. Сваки пут, при спомињању наших власти, редовно су наглашали оно „демократске,“ па нисмо знали да ли нам се ругају или има-ју неку другу поруку за нас.

Почињали смо у пленуму и завршавали рад у пленуму. Састанак је отварао и завршавао Начелник КФОРОВОГ дела комисије. Након тога су поткомисије радиле одвојено. О сваком питању рада поткомисија на крају састанка смо ми начелници заузимали свој став, што је улазило у Записник. Ми смо подносили Извеш-тај Заменику Начелника генералштаба а они Команданту КФО-РА, генералу Џексону а касније италијанском генералу Кабиђози. Комисија КФОР-овг дела, на чијем је челу у то време био франц-уски бригадни генерал Бруно Неве, уз неколико пуковника из земаља чланица НАТО и ми, имали смо коректне, односе. Ипак, уочили смо, да су нас после Видовдана 2001 и изручења Пред-седника Слободана Милошевића гледали другачије као да нас више нису сматрали озбиљним саговорницима. Ни пре тога нису озбиљно узимали наше захтеве.

Као што сам споменуо, питање које смо редовно постављали, било је повратак наше Војске и полиције у броју до 1000 на Косово и Метохију.
 „То је политичко питање које превазилази наша овлаштења. Њега треба поставити Ваша демократска власт у Савету безбед-ности. Ми немамо информацију да је са ваше стране то питање постављено!“–редовно је гласио одговор који нам је саопштавао генерал Неве.
А онда је неко донео одлуку да се Косовски одред расформира. И поред тога, ми смо инсистирали на том питању. И тада и сада верујем да смо сви ми Косовски одред.
Комисија за нестала лица имала је најтежи задатак. Представници КФОР-а су редовно излазили са новим питањима. Са друге стра-не наша питања су редовно одбијали да узму у разматрање, твр-дећи да о томе немају никаква сазнања и да „косовске власти“, како су их редовно називали не желе да им дају податке. Чиње-ница да нисмо имали могућност приступа на територију Косова и Метохије, обарало је ефикасност те комисије на нулу. Ни на једно наше питање, поготову о несталим лицима, никада нисмо добили одговор. Опструкција на свим нивоима  је била веома уочљива.
Улазак у копнену Зону безбедности

Као што је познато, 2001. Године дошло је до побуне шиптарско терористичких снага на простору општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, што су називали Прешевска долина, с циљем да заузму и пресеку аутопут, чиме би поново умешали међународну зајед-ницу. Са друге стране показали су да проблем Косова и Метохије није било гушење људских права шиптара од стране Срба, које су они редовно називали Милошевићев режим, што је искориштено као изговор и оправдање за агресију НАТО на СРЈ.
Тада се показало да је постојање копнене зоне безбедности нео-држиво и донета је одлука да наше снаге у неколико фаза преу-зму Копнену зону брзбедности.

Припреме за преузимање Копнене зоне безбедности биле су дуге и опсежне. Била је то посебна операција Здружене команде, одо-брена и усаглашена са командом КФОРА. За улазак у Копнену зону безбедности формирана је посебна Здружена команда, са седиштем у Врању на чијем се челу налазио генерал-потпуко-вник Нинослав Крстић. Формирање те Команде правдано је „пот-ребом да се реформише Војска, и да се направи отклон од прос-лављених команданата 3.А и Приштинског корпуса у чијој се зони налазила КЗБ. Том приликом Комисија је одиграла посебно значајну улогу. Све се одвијало под нашом контролом.

Припадници КФОР су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале „Бордер“ што значи граница, а ми смо инси-стирали да је то административна линија. Нити су они одустаја-ли од свог назива, нити смо ми прихватали тај назив.
 Једном приликом, за време уласка наших снага у Копнену зону безбедности, генерал Бруно Неве, непосредно пред његов одлазак на нову дужност, рече: „Генерале, шта Ви стварно мислите о будућности Косова?“
„Косово и Метохија су наши и ту је све познато. Овај улазак на-ших снага у Копнену зону безбедности је прва фаза у том прав-цу!“–одговорих му. „Генерале, то је већ решено. Косово ће бити независна држава. Ваше демократске власти су се са тим сложиле не чинећи ништа да то спрече.“ Ово ми је рекао на немачком, који је као некадашњи командант алпске бригаде говорио одли-чно, а ја сам се ослонио на своје гимназијско знање. Били смо без преводиоца. „Unter uns gessagt“- како је волео рећи.  Знам да то он не би рекао званично пред целом Комисијом. Био је опрезан у свакој речи. Након његовог одласка на чело комисије, дошао је неки италијански генерал, али се у раду Комисије није ништа променило.
На крају, истине ради, треба рећи и следеће:

Осим бројних слабости које су од почетка пратиле рад Комисије и очигледне пристрасности такозваних међународних снага, нега-тивна кампања која се у то време интензивно водила против наше борбе на Косову и Метохији, против онога ко је у тој борби био Врховни командант и против највиших команданата те Војске, битно је утицала на рад Комисије. Након изручења бившег Пред-седника Слободана Милошевића у Хаг и негативаног односа према руском народу, убрзало је одлазак руског контигента са Косова и Метохије, што је додатно охрабрило нападе на Србе, а код нашег народа повећало степен несигурности. Неретко су припадници КФОР-а тражили податке о наводним српским зло-чинима о којим су сазнали из наше штампе, па смо били приси-љени да се уместо помоћи нашем народу, бавимо одговорима на питања која су нам стално наметана.

После двојице генерала, Илије Бранковића и генерала Мир-ка Старчевића, ја сам био последњи генерал на челу нашег дела Комисије. По мом одласку, КФОР је такође на чело свог дела Комисије поставио пуковника. Од тог тренутка, Комисија је и формално смањила свој утицај. Смањено интересовање тадашње власти за судбину нашег народа на Косову и Метохији, довело је до опадања значаја Комисије. Бројно стање је смањено, материја-лна средства су још више ограничена, састанци су се проредили а ионако мала ефикасност, постала је још мања. Све је рађено са једним циљем. Требало је обесмислити и Војно-технички спо-разум и Резолуцију 1244. Време је показало да је то већ постиг-нуто на терену. Да ли ће и у Савету Безбедности, остаје да се види. Они који заговарају увођење санкција Русији, намерно и нескривено раде против Резолуције 1244, против нашег народа на Косову и Метохији и целовитости наше земље.

Хвала

Милош Ђошан, генерал
Некадашњи Начелник Комисије за контролу примене Војнотехничког споразума.