Бранко Крга, излагање на промоцији књиге М. Чосудовског 21.10.2022.

Нато агресија

Поштовани господине професоре Чошудовски, господине председавајући, даме и господо,

Појава сваке нове књиге представља радост за аутора, стручну јавност и шири круг читалаца, али је то и допринос науци и култури једне земље.
О агресији НАТО на нашу земљу писали су многи домаћи и страни аутори. На ту тужну тему одржано је више научних и стручних расправа, чему је значајан  допринос дао и данашњи домаћин ове менифестације – Београдски форум за свет равноправних, често заједно са Клубом генерала и адмирала Србије.


Поштовани господине професоре Чосудовски, у време агресије НАТО на СР Југославију 1999. године био сам на челу наше Војнообавештајне службе, чији је задатак био да првенствено прати снаге агресора и о томе извештава државно и војно руководство, али исто тако, са великом пажњом смо пратили и реаговање светске јавности на те догађаје. Можете замислити колико је за нас охрабрење представљало када смо прочитали или чули из света неку објективну оцену о тим трагичним догађајима. У том смислу, тада а и у годинама после рата, са великом пажњом смо пратили и  коментарисали  Ваша јавна иступања.


Поштоване даме и господо, сада имамо то задовољство да је пред нама књига цењеног професора Мишела Чосудовског, о којој бих изнео неколико запажања.
Прво, верујем да се јавност у Србији са посебним одобравањем односи према наслову ове књиге – „Агресија САД и НАТО на Југославију“. Појам агресија представља саму суштину онога што се овде догађало те 1999. године. За те активности НАТО постоји више од десет интерпретација, које бисмо могли условно сврстати у три групе.


Представници земаља  које су учествовале у нападу на нашу земљу говоре о кампањи, хуманитарној интервенцији, спречавању етничког чишћења итд. Пошто сам у то време био у највишој командној структури наше војске, и овом приликом могу уверљиво да нагласим да са наше стране није било никаквог етничког чишћења, није уопоште постојала операција „Потковица“, о чему су говорили, поре свега, немачки представници. Задовољство ми је, поштовани господине професоре, што сте и Ви запазили ту чињеницу, коју наводите у Поглављу три, на страни 65.
Чланови Београдског форума за свет равноправних, Клуба  генерала и адмирала Србије и све већи број аутора, као што је и писац ове књиге, недвосмислено тврде  да се 1999. године радило о агресији. За ту тврдњу основ налазимо у дефиницији агресије коју је усвојила Генерална скупштина ОУН у Резолуцији број 3314 из 1974. године, али и у праћењу онога што се догађало током рата, као и у послератном периоду.


Део наших и страних аутора  за тај рат наводе различите разлоге, као што су: реафирмација значаја НАТО поводом обележавања 50. годишњице његовог формирања; интереси водећих земаља НАТО с циљем потврђивања статуса неприкосновеног геополитичког хегемона САД; стварање услова за размештај снага НАТО на простор Косова и Метохије; интереси војно-индустријског комплекса; контрола комуникацијских и енергетских токова са Блиског истока и из Русије према Европи; неутралисање утицаја Русије на нашем простору; контрола сировинских потенцијала на простору Косова и Метохије; утицај на промену власти у Србији итд.


Други битан утисак о овој књизи јесте тај да се аутор потрудио да за сваки процес пронађе саму суштину или, како филозофи кажу, трагао је за одговором на онтолошка питања. Тако нам је, на страници 21, понудио сазнање о томе да је још 1984. године донета америчка Директива број 133, која је „поставила спољнополитички оквир за дестабилизацију југословенског модела тржишног социјализма и успостављање америчке сфере утицаја у југоисточној Европи“. О самој агресији НАТО на СР Југославију аутор недвосмислено показује да се радило о већем броју непринципијелних и лажних оптужби на наш рачун, у чему се тражио повод за употребу силе. Исто тако, аутор се бавио и последицама тога рата, при чему бих посебно  нагласио две. Прва последица је страдање српског, али и албанског и других народа од „хуманитарних бомби“ са осиромашеним уранијумом, о чему пише у поглављима три, шест и седам, где чак наводи да се радило о „нуклеарном рату ниског интензитета“, страница 115 и даље. Друга последица рата против Југославије односи се на то да је извршена, како аутор наводи, „генерална проба“ за ратове у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Јемену и Венецуели, а могли бисмо додати да вероватно не би било ни садашњег трагичног оружаног сукоба у Украјини да је свет принципијелно реаговао на агресију НАТО против Југославије, као и на наставак притисака против Србије, који су видљиви и ових дана.


Треће битно запажање о овој књизи јесте то да је аутор обухватио широк географски простор, односно,  Босну и Херцеговину, СР Југославију и Македонију, па до разраде великог броја тема које су у директној вези са агресијом НАТО на овим просторима. Те теме су политичке, геополитичке, економске, међународно – правне, кривично-правне, криминалне, војно-стратегијске, хуманитарне, еколошке, медијске, етичке итд.  Свака од ових тема је писана са низом интересантних података, који објективно указују на то шта се заиста догађало и који су узроци тих процеса.
Наведене чињенице овој интересантној и квалитетној књизи дају карактер практичног приручника за све оне који се баве овом проблематиком, али и за нашири круг читалаца, тим пре јер се аутор потрудио да,  наизглед сложене теме, обради на једноставан и разумљив начин.


На крају, бићу слободан да сугеришем аутору да у свом стваралачком раду обради још једну тему, а то је, колике су политичке, материјалне и финансијске штете претрпеле земље које су учествовале у агресији на Југославију. Чини се да би ово било битно сазнање за грађане тих земаља како би вршили  притисак на своје владе да одустану од оружаног насиља, јер би тиме биле поштеђене не само земље изложене агресивним нападима, него и грађани држава које врше агресију. ХВАЛА НА ПАЖЊИ!