Живадин Јовановић

Уколико је текст „Основног споразума“ о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени   суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије.
 
Шолц-Макроново папир захтева да се Србија не противи чланству тзв. Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. Од Србије се очекује да сарађује у разграђивању сопствене целовитости, сопственог уставног поретка и међународног угледа како „случај Косова“ нико не би могао да користи као преседан за једностране сецесије. У прихватању ултиматума од стране Србије аутори виде пут да пет чланица ЕУ и 4 чланице НАТО (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) признају тзв. Косово и да тако залече унутрашње нејединство у ЕУ и НАТО. Циљ је, такође, да се на Србију као жртву агресије НАТО 1999. превали сва одговорност за жртве, разарања и последице коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. Коначно, да се Србија уврсти у тзв. „савез демократија“ успостављен да буде фронт против Русије и Кине.
 
Тзв. предлог Шолца и Макрона претворен у иницијативу ЕУ коју подржавају САД и најновије активности «петорке» у Београду представљају узурпацију и прејудицирање права и одлука СБ УН као јединог органа за питања мира и безбедности, ниподаштавање резолуције СБ УН 1244 као општеобавезујућег правног акта највише снаге, увлачење  Србије као мирољубиве, војно неутралне и независне земље, у глобалну коннфронтацију. Ово безобзирно, једнострано и самовољно понашање, осим што је антисрпско, бременито је несагледивим последицама.
 
Косово и Метохија није у замрзнути конфликт како се то тврди на Западу и понавља у Београду, нити се решава ултиматумом Србији. Прихватањем ултиматума не спашавају се ни мир ни безбедност Срба у Покрајини. Тако се само гомила конфликтни потенцијал, подстичу други сепаратизми, понижава Србија и српски народ. Прави узрок и срж проблема око Косова и Метохије је у геополитици доминације и експанзије водећих сила Запада на Исток. НАТО свим силама настоји да тзв. Косово и целу Србију, претвори у одскочну даску за експанзију на Исток, да Србију окрене против Русије. Тај проблем се не може решити прихватањем ултиматума већ инсистирањем на поштовању Устава, међународно признатих граница Србије и резолуције СБ УН 1244. И када би прихватила ултиматум Срби на Косову и Метохији ће и даље бити небезбедни, одузету имовину им нико неће вратити, 250.000 протераних Срба и других неалбанаца и даље неће моћи да остваре право на слободно и безбедно враћање, српска државна и друштвена имовина остале би и даље узурпиране. Србија треба да буде свесна да би прихватање ултиматума само допринео убрзању опасних трендова конфронтације и ескалације, како у регионалним тако и у европским размерама.
 
Евентуална сагласност Србије за чланство тзв. Косова у УН и друге МО значило би признавање његовог међународно-правног субјективитета са свим последицама од ескалације до стварања Велике Албанијe на рачун државних територија Србије и више других балканских држава. Има ли у Србији још икога ко би поверовао у нове гаранције и обећања Запада? Зар нас није и Ангела Меркел колико јуче упозорила да се клонимо њихових гаранција! Или је наша лаковерност прешла у фазу без граница!
 
Обећања самоуправе за Србе, заједнице српских општина («по уставу Косова», Шоле), «формализовање статуса СПЦ» ни најмање не мењају карактер Шолц-Макроновог (ЕУ) ултиматума, зато што је суштина у захтеву да Србија фактички, а потом и формално-правно, призна независност тзв. Косова, његово чланство у УН и друге МО. Све друго је део, мање или више убедљиве, дипломатске козметике и тактике «чувања образа» жртве.
 
Историја опомиње да се мир, стабилност и бољи живот не чувају прихватањем ултиматума на штету суверенитета и територијалног интегритета. И тзв. Минхенски споразум из 1938. о одузимању Судетске покрајине од Чехословачке, ултиматум рађен иза леђа Русије, ондашњи лидери Немачке, Француске, Италије и Велике Британије јавно су представљали као спашавање мира у Европи. Веома је опасно што садашњи лидери наведених земаља Запада нису свесни лекција такве историје.
 
Однос према Уставу, резолуцији СБ 1244, међународно признатим границама Србије и међународном праву нису ствар ултиматума или једнократне погодбе већ односа према  опстанку Србије као старе европске државе и српске нације као фактора мира, стабилности и напретка на Балкану, у Европи и свету. Такав статус и углед Србије потврђује и већина земаља света, око 2/3 становника планете, који нису, нити желе да признају илегалну творевину као државу, укључујући и не мали број земаља које су, на молбу Србије, повукле своја ранија признања не плашећи се ултимативних притисака Запада да то не чине.