Они су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова.

Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима - унутрашњим и спољним.

Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем.  Године 1999. извршили злочин агресије убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације.

Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244,  Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутилјеиров план... Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести». А ми - неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост - непрекидно о агресији, убијенима,  осиромашеном уранијуму,неправди,  накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања  њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о  истини за нас.

У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде. Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може. Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија  у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранскм нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби. Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно  тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова.

Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије  од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије. „Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!).

Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука, да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999.  А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најболје – на демократију – слушања, разумевсања и извршавања. Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, иостине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још  на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне! Они су увек на  другој, осим на страни целовите Србије. Можда су у праву кад се деценијама држе девизе - што мања Србија то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тоага, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србиј на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте?

Зато, и не само зато, наставићемо још снажнје да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“.

Живадин Јовановић

"Косово је насилна, илегална творевина, настала кршењем Повеље УН, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије.
Срби на КиМ су деценијама изложени терористичким нападима, застрашивањем, узурпацијом имовине и етничким чишћењем.
Око 250, 000 протераних Срба и других неалбанаца спречени су да се слободно и безбедно врате у своје домове и на  имања.
Коме уопште пада на памет да очекује сагласност Србије за учлањење такве творевине у Савет Еврипе чија је основна мисија и критеријум за чланство поштовање људских права?" 

Аутор: Живадин Јовановић

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Са уравнотеженом, самосталном и независном политиком Србија није само једина европска земља која не жели да уведе нелегитимне и нехумане санкције Русији, већ је пример и инспирација Европи. Неће протећи много времена пре него што се Европа отрезни и осети катастрофалне штете које је сама себи и другима, нанела слепо се сврставајући уз геополитику експанзије на Исток, забијања клина у европско-руске односе и глобалне доминације.  Ако то не схватају, или немају куражи да признају, неолибералне, назови леве, „семофор“ и њима сличне владе у Европи, извесно је да ће схватити народ који, ни крив ни дужан, плаћа високу цену политике милитаризације, обмана, санкција и војне конфронтације. Уместо да извуче поуке из историјске грешке коју је учинила учешћем у агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999, да се концеентрише на тражење мирног и одрживог политичког решења за проблем Украјине,  европска политичка елита, 23 године после, понавља грешку доливајући уље на ватру пожара који прети да захвати цели континент и планету.

Носиоцима притисака да Србија уведе санкције Русији потпуно је јасно да то неће утицати на Русију да се одрекне од својих интереса и циљева али желе да Србију понизе, одвоје од традиционалних пријатеља и савезника и принуде суверенитет и територијални интегритет преда онима који носе одговорност за илегалну, злочиначку агресију извршкену 1999. године, и за насилну сецесију покрајине Косово и Метохија 2008. Санкције Србије према Русији лишиле би Србију подршке не само Русије, већ и Кине, Индије, БРИКС-а и већине чланица ОУН које знају да нема повратка на време хегемонизма и доминације.   

Србија није била нити ће бити зона било чијих интереса. Лицемерно је и контрапродуктивно то што јој неко броји столице а стратешке партнере Србије проглашава за преносиоце „малигних утицаја“. И неупућени у историју знају како се Србија држала кроз историју и да конструкције, сатанизације и похлепе западних центара моћи, поготову оних са историјом илегалних агресија, тешко то могу променити.  

То што западни центри моћи појачавају  притиске, коликогод било тешко, за Србију није  новост. То је знак да Србија треба још снажније да брани своје и легитимне интересе целог српског народа, засноване на међународном праву. То значи да ће истрајати у одбрани решења за покрајину Косово и Метохију на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244, права на слободн и безбедан повратак свих протераних Срба и других неалбанаца, као и свих надлежности Републике Српске утврђених Дејтонско-париским споразумом и Уставом. У том смислу, вома је значјно што и у садашњим сложеним условима, даље јача одршка коју Србија добија од својих стратешких партнера Русије, Кине и Индије, што је показала и најновија седница СБ УН, као  и подршка већине чланица светске организације.

Поштоване колеге! Обраћамо вам се да бисмо вам пружили прилику
да се информишете о томе шта се ових дана дешава у Европи у вези
са украјинском политичком кризом и, најважније, зашто се то дешава.

Актуелни драматични процеси су започети у фебруару 2014. године, након што је украјинска опозиција, коју су подржавале САД, флагрантно прекршила Споразум о решавању политичке кризе у Украјини са легално изабраним председником Виктором Јануковичем, који су оверили званични представници земаља ЕУ – Немачке (министар спољних послова
Франк-Валтер Штајнмајер), Пољске (министар спољних послова Радослав Сикорски) и Француске (министар спољних послова Ерик Фурније).

Споразум је потписан 21. фебруара, а осујетили су га украјински национал-радикали увече истог дана. Председник Украјине је био приморан да хитно напусти Кијев, плашећи се вансудског обрачуна. Након тога,
уз кршење украјинског устава, дошло је до брзе промене државне власти.

Покретна снага опозиције, која је преузела власт, били су углавном становници западних региона Украјине, који су историјски били део других источноевропских држава. Управо у овом делу Украјине владала су десничарска радикална расположења, симпатије према хитлеровој Немачкој, као и нацистичким злочинцима и помагачима. Украјински неонацисти су
у фебруару 2014. јавно и масовно захтевали вешање и сечење Руса. Управо
у тим околностима треба тражити праве узроке осмогодишњег грађанског рата у Украјини.

Међу одлукама нове власти, већ 23. фебруара 2014. године, било је
и укидање закона „О основама државне језичке политике”, којим је руски језик, уз друге – на пример, мађарски и румунски – био дозвољен
као „регионални језик“ у југоисточним регионима Украјине.

Нису сви у Украјини поздравили антиуставни државни удар. Већина становника Аутономне Републике Крим, као резултат референдума, недвосмислено је гласала за излазак из састава Украјине. Полуострво је предато Украјинској ССР 1954. године одлуком шефа совјетске Комунистичке партије Никите Хрушчова, без обзира на мишљење грађана који су тамо живели и уз кршење предвиђене у СССР-у процедуре промене граница савезних република, а пре свега због унутарстраначке борбе, прикривене економским образложењима.

Становници индустријског југоистока Украјине, које су у њен састав укључили бољшевици Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, такође су одбили
да се потчине новим нелегитимним властима.

Гушење оних, који се нису сложили са тиме што се десило, извршили
су национал-радикали по налогу нове власти у Кијеву, сурово, са великим бројем жртава. Кијев је два пута, у априлу 2014. и у јануару 2015. године, организовао војне операције против својих суграђана у Донбасу, користио је авионе и тешко наоружање. Захваљујући напорима руског руководства,
12. фебруара 2015. године у Минску је успело да се договори мински „Комплекс мера”, који су потписали представници Русије, Украјине и шефови Доњецке и Луганске Народне Републике које су формиране као резултат референдума њихових житеља још у пролеће 2014. године, као и ОЕБС. Истог дана, лидери земаља учесница „нормандијског формата“ (Русија, Француска, Немачка, Украјина) усвојили су декларацију која је подржала овај документ. А 17. фебруара 2015. године Савет безбедности УН је резолуцијом 2202 једногласно утврдио ова два документа као једину међународно-правну основу за решавање унутарукрајинског сукоба.

Мински „Комплекс мера“ укључивао је следеће тачке, постављене
по строгом редоследу примене: 1) прекид ватре; 2) повлачење тешког наоружања; 3) мониторинг и верификација прекида ватре и повлачења тешког наоружања од стране ОЕБС-а; 4) почетак директног дијалога између Кијева
и Доњецка и Луганска; 5) амнестија; 6) ослобађање и размена притвореника; 7) хуманитарни приступ, достава и дистрибуција хуманитарне помоћи;
8) обнављање друштвено-економских веза између Донбаса и Украјине;
9) успостављање контроле границе од стране Кијева (уз услов испуњења
тачке 11); 10) повлачење страних формација и плаћеника; 11) усвајање новог устава Украјине и посебног законодавства којим се утврђује посебан статус Донбаса, укључујући његово право на језичко самоопредељење, именовање шефова органа тужилаштва и судова, стварање јединица народне милиције;
12) координација процедуре одржавања избора: 13) интензивирање рада Контакт групе у Минску.

Као што се види, највећи део обавеза морао је да испуни Кијев. Било је неопходно покренути политичко решавање сукоба кроз унутарукрајински дијалог и прилагођавање националног законодавства. Међутим, украјинске власти ништа од тога нису заиста урадиле. А химера „руске агресије“, у коју су веровали ултранационалисти, коначно је довела ситуацију у потпуни ћорсокак. Сви покушаји Москве током седам година да политичким
и дипломатским путем уразуми Кијев нису били крунисани успехом.

Истовремено, настављено је редовно гранатирање од стране Кијева територије Донбаса, укључујући цивилну инфраструктуру. То је довело
до погибије преко 13 хиљада људи, укључујући бројне жртве међу цивилним становништвом Доњецке и Луганске републике. Украјинске власти организовале су тоталну блокаду милиона својих грађана који су одбили
да признају легалност нелегитимне промене власти у Кијеву. Само је руска хуманитарна помоћ спасавала од хуманитарне катастрофе људе које су украјински политичари напустили.

Страшне чињенице о злочинима украјинских власти свих ових година намерно су заташкавали медији земаља Европске уније. Нико од посланика Европског парламента и званичника ЕУ током седам година није сматрао могућим да се лично упозна са реалном ситуацијом у ЛНР и ДНР. Скоро сви подаци, који су коришћени у европским престоницама и на основу којих су доношене политичке одлуке ЕУ, засновани су на једностраним информацијама из Кијева и упутствима Вашингтона.

Истовремено, од пролећа 2014. године Европска унија је одустала
од праксе одржавања редовних самита са Русијом, „замрзнула“ званични међупарламентарни дијалог, почела са прогоном руских медија и новинара,
тј. фактички увела цензуру, што је онемогућавало објективну процену ситуације. Дотично је негативно утицало на одлуке које су доносили Брисел
и Стразбур. Подсећамо да је Запад од 1990.-х година активно формирао
у Кијеву илузију о могућности скорог уласка Украјине у НАТО и ЕУ. С тим
у вези, тешко је не сложити се са признањем шефа дипломатије ЕУ
Жозепа Борела од 11. марта 2022. године да је „грешка давати обећања
која се не могу одржати... грешили смо, изгубили смо прилику за зближавање Русије и Запада“. Заиста, ЕУ сноси велику одговорност за украјинску кризу, која траје већ другу деценију, као и за слепо држање смерница САД по овом питању. Признајући грешке на речима, у стварности европски званичници настављају линију, која је изабрана много пре данашњег дана, а која је непријатељска према Русији. А ствар није чак ни у Украјини.

Дуги низ година Русија је нудила да се иде дипломатским путем. Позвала је ЕУ да утиче на Кијев како би га подстакла да примени мински „Комплекс мера“, како би се обезбедила језичка и културна права рускојезичних држављана Украјине. У ширем, евроатлантском контексту, Русија је у децембру 2021. године ставила пред САД и НАТО питање безбедносних гаранција заснованих на принципу недељивости безбедности који је фиксиран у документима ОЕБС-а и између Русије и НАТО. Радило се о неширењу НАТО-а, нераспоређивању претећих система наоружања
у близини наших граница, повратак конфигурације снага алијансе на позиције у време потписивања Основног акта Русија – НАТО 1997. године.
Међутим, руководство САД и НАТО-а остало глуво на наше апеле, стално је пропуштало прилике за решавање несугласица.

Саботажа минског „Комплекса мера“ од стране Кијева постала је јасна много пре актуелних догађаја. А у фебруару 2022. године, на Минхенској безбедносној конференцији, украјински председник Владимир Зеленски је најавио не само одсуство жеље да се придржава Минских споразума,
већ и нуклеарне амбиције Украјине. Кијев није крио ни припрему масовне војне операције против Донбаса.

У овим околностима Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике. Као одговор
на интензивирање гранатирања ДНР и ЛНР од стране Оружаних снага Украјине, у циљу заштите цивила у Донбасу, укључујући стотине хиљада руских држављана, Русија – у складу са чланом 51. Главе VII Повеље УН
о индивидуалној и колективној самоодбрани и у складу са уговорима
о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР – започела је специјалну војну операцију у Украјини.

Њени циљеви су демилитаризација и денацификација Украјине. Будући да су међу братским народом, руски војници само уништавају војне објекте
и инфраструктуру, с поштовањем се односе према украјинским војницима
који су се предали, штите цивилно становништво и помажу му у евакуацији
из зона борбених дејстава, деле хуманитарну помоћ. Извештаји о супротном, у ствари, више пута су се испоставили као инсценирани „фејкови“
и дезинформације Кијева.

Украјински неонацисти и њихове формације (тзв. „добровољачки батаљони“) крију се иза цивилног становништва, користе га као „живи штит“ и спречавају евакуацију хуманитарним коридорима које организује Министарство одбране Русије. Они гранатирају цивилну инфраструктуру, представљајући у западним медијима ова разарања као ударе руских Оружаних снага. Истовремено, цинично се заташкавају чињенице о ракетним нападима украјинске војске у Донбасу, попут гранатирања касетном муницијом у центру Доњецка 14. марта, када је погинула 21 особа, а око 30 је повређено.

У данашњем међусобно повезаном свету, покушај западних земаља
да „казне“ Русију заправо штети глобалним тржиштима енергетских ресурса, ђубрива, хране, метала и друге робе; разбија постојеће производне
и логистичке ланце; доводи до бекства финансијског капитала из Европе
у САД. У склопу последица пандемије коронавируса које нису у потпуности превазиђене, прети да изазове нови кризни цунами, погоршан неравнотежама акумулираним у глобалној економији током претходног циклуса, „мехурима од сапунице“ на берзама и инфлацијом која је почела да расте много
пре украјинских догађаја. Жртвовањем својих интереса за САД, ЕУ пуца себи у ногу.

Уверени смо да једини начин да се не само оконча садашња криза,
већ и спрече други догађаји опасни по свет може бити поштовање следећих принципа:
- недељивост европске безбедности, када се безбедност једних не може обезбедити на рачун безбедности других;
- немешање у суверене послове држава;
- равноправна, обострано корисна сарадња.
Сматрамо неприхватљивом вештачку и грубу политизацију хуманитарне сфере, укључујући науку, образовање, културу и спорт.

Посебну пажњу одговорних јавних организација и удружења, са наше тачке гледишта, заслужују такве неприхватљиве акције било кога као што је распиривање мржње на расној, националној, језичкој или верској основи. Сматрамо недопустивим било које случајеве глорификације нацизма
и неонацизма, манифестације екстремизма и радикализма.

Сигурни смо да у трећем светском рату, о којем се данас понекад говори у Европи, не може бити победника. Они, који признају његову могућност, воде човечанство у глобалну катастрофу.

Повлачење Русије из Савета Европе диктирано је тиме да је ова међународна организација заборавила на принципе постављене приликом њеног оснивања. Нажалост, ова организација, која је изгубила некадашњи углед, као и низ других међународних структура, дала је предност „хладноратовском“ блоковском приступу уместо решавања сложених
и важних међународних питања, руководила се искључиво једностраним,
не увек провереним информацијама.

Уверени смо да би благовремено, озбиљно и конструктивно разматрање од стране европских држава руских предлога из децембра 2021. године
о безбедносним гаранцијама у евроатлантском региону могло да спречи актуелну политичку кризу и њене тешке последице. Остајемо посвећени отвореном, равноправном дијалогу уз узајамно поштовање са свим земљама нашег великог евроазијског дома од Атлантика до Индијског и Тихог океана, у складу са иницијативом руског председника Владимира Путина
о формирању Великог Евроазијског партнерства. Уверени смо да посебну улогу у обнављању таквог дијалога могу и треба да играју одговорне друштвене и политичке снаге нашег заједничког континента.

Користећи ову прилику, информишемо цивилно друштво европских држава да програм партије „Јединствена Русија“, странке народне већине, садржи следећи задатак:

„Принципијелно и чврсто бранећи наше националне интересе, тежимо нормализацији односа са западним земљама. Отворени смо за обострано корисну сарадњу, за развој политичких, економских, хуманитарних, прекограничних и међурегионалних веза“.

Рачунамо да уз вашу помоћ пренесемо овај апел широј јавности свих европских држава. Потврђујемо да су наша странка и њена међународна комисија отворене за директан и искрен дијалог са свима онима који високо цене трајни мир, поуздану сигурност, истинску демократију и обострано корисну, равноправну сарадњу.

Ускоро се навршавају два месеца од када је Русија напала Америку, угрожавајући њене националне интересе и то на територији Украјине, суверене и независне, по површини највеће државе на европском континенту.
Мање обавештени ће поставити логично питање: А шта то уствари тражи Америка са крајњег запада на крајњем истоку европског континента, и који су то њени витални интереси угрожени?
Исто питање могло би се упутити и у случају, војном силом, отимања у покушају, територије јужне српске покрајине, плодне котлине Метохије, најбогатије области текућом водом у југоисточној Европи, са око четириипо хиљаде квадратних километара и висораван Косово, најбогатија рудоносна област на европском континенту, са преко шестипо хиљада квадратних километара.

У првом случају десило се, поред осталог, да је један од синова актуелног председника Америке, протеклих десетак година, имао важна посла баш у Украјини. Свако ко није имао прилику да дође у контакт са књигом познатог америчког држављанина А.Н.Чомског „Шта то (у ствари) хоће Америка“, неће моћи да схвати поступке америчке администрације. Чомски пише: „За време другог светског рата, радне групе Стејт Департмента за међународне односе, радиле су на креирању послератног света, у виду тзв. „Велике области“, која би била потчињена потребама америчке привреде. Велика област би обухватила Западну хемисферу, Западну Европу, Далеки исток, земље бивше Британске Империје највеће изворе енергије на Блиском истоку (које прелазе у америчке руке након истеривања наших ривала Француза и Британаца), остале неразвијене земље, а, по могућности и цео свет... Индустријске земље требало је да следе две 'велике радионице', Немачку и Јапан, које су доказале своје умеће за време рата, а њих две би наставиле с радом под америчком присмотром.“

Како тада, тако и до сада, скоро једно столеће америчке доминације, с разликом да је у протеклих више од три деценије апсолутни хегемон. А, све је почело 1989 године, када је постигнут договор о истовременом односно паралелном гашењу оба војна савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, између Михаила Горбачова, генералног секретара СССР-а с једне стране и Роналда Регана, председника Америке и Маргарет Тачер премијера Велике Британије с друге стране. Уследила је пословична превара од стране западних „партнера“ нашта је Његош још пре два века указао „Латини (католици - западњаци) су старе варалице“. Затим је срушен Берлински зид, од две Немачке постаје једна, као потомка нацистичке творевине, која је изазвала и водила најкрвавији рат икада виђен уз апсолутно највећу погибију становника планете Земље. Ти исти потомци срушили су СФР Југославију, претечу уједињених европских народа и изазвали и помагали крваве грађанске ратове, које и дан данас подстичу.

Генезу Америке и њену доминацију у свету, најуспешније приказује поменути потомак усељеника, познати лингвиста, књижевник и филозоф Аврам Ноам Чомски. Историја сведочи да је Америка у својој сржи геноцидна творевина. То потврђује и следећи цитат из књиге такође америчког држављанина, потомка усељеника са старог континента „Огњишта мудрости“, Вил Дурант (1885-1981): „Тек је триста година откако су овамо дошли први усељеници, а само стопедесет година откако је створена наша држава... Неки од наших досељеника били су аристократи, а неки су били злочинци... Не може се рећи да ли су лопови или барони, који су дошли к нама, оставили племенитији род и допринели нашем развоју.“
Дакле, то је доба када је Америка углавном била циљ свих оних, који су одбачени у својим земљама (злочинци, убице, лопови, проститутке), па су чак и депортовани у Британске колоније, пре свих у Америку, Аустралију и Нови Зеланд (пример масовне депортације отпадника тадашњег друштва из Енглеске у 14. веку)

С друге стране, такође је историјска чињеница, да су сви ти континенти били насељени. У Северној и Јужној Америци живели су староседеоци, аутохтони народи, као што су: Олмеци, Толтеци, Маје, Астеци, Инке и други, који су у то доба успели подићи високоразвијене цивилизације а које су погрешно  назвали једним именом 'Индијанци', јер су усељеници мислили да се ради о обали Индије,  а не о новооткривеном континенту Америке. Америка је сва три атрибута односно обележја неопходна за формирање државе приграбила силом, земљу односно територију је очистила тако што су уништили преко четрдесет милиона староседелаца, тзв 'Индијанаца', језик су „позајмили“ од Енглеза односно Британије као свог дојучерашњег колонизатора, а народ су чинили усељеници, дошли претежно са европског простора, а из Африке као робови, а касније и са свих континената.
Америком, од када постоји, владају најјачи и најбогатији. То је диктатура силе и капитала – новца. Народ је ту само да гласа на такозваним демократским изборима, а даље се ништа не пита. Своји модел демократије шири уз помоћ капитала, посредством финансијских институција, као што су ММФ и Светска банка, а ако то не успе, на сцену ступа НАТО, на који се начин наставља бесомучна пљачка слабијих народа и држава.

На свету постоје, иако су ређи, храбри и хумани људи. Тако је пре пар година шеф турске државе, дигао глас против америчких злочина, о чему је „Политика“ писала под насловом „Ердоган тражи осуду геноцида над Индијанцима“ у броју од 17-ог априла 2019 године.

Толико о генези Американаца, њиховој држави и демократији.

Насупрот Америке, Русија од самог гашења Варшавског пакта, нуди сарадњу на партнерским основама, чак и улазак у НАТО, али одбацује вазални положај. Русија и Кина не прихватају глобализам и хегемонију. Русија инсистира и гради праведан мултиполаран свет. Кина се залаже за заједничке судбине човечанства.
Шта се збивало на нашем простору у СРЈ и Србији, након рушења Берлинског зида, писао сам у колумни, коју је „Политика“  објавила 5-ог априла 2021 године под насловом „Двадесет година капитализма“.

Српски народ има своју државу и српски језик и то пре више од једног миленијума (1172 године), географски и цивилизацијски лоцирана је и припада средишњем делу југоисточне Европе, тачније у централном делу Балканског полуострва. Ни источно ни западно. Они који нас својатају, због својих сопствених интереса, проглашавају нас припадницима „западног Балкана“. Ти исти са западне стране настоје да нас осакате. Покушавају да нам ископају једно око и то десно „западно“, настоје да нам ампутирају једну ногу и то, замислите, поново десну која је раскорачена према западу. Упињу се свим снагама да нам поломе и једну руку и то десну која се шири према западу.
Ипак Свети Сава је на крају крајева само Свети Сава. Он је рекао: „Србија је исток за запад, а запад за исток“. Мало народа и мало земаља може да се подичи својом доследношћу: За слободу све а слободу низашта. Питају зашто ретко ко одлази на исток а листом одлазе на запад. Са почетка овог текста видели смо да је међу усељеницима на амерички континент био тек по који барон.

Ових дана плебисцитом смо добили новог – старог „вожда“, и очекујемо да у новом мандату ревитализује „оставштину“ председника СР Југославије Слободана Милошевића.
Уопште нема сумње. Јер када је на рушевинама које су му у наслеђе оставили ДОС-овци, после „обојене петооктобарске револуције“, успео да обезбеди неопходно јединство у владајућој коалицији коју чине политичке партије, странке, покрети, разна удружења са дијаметрално супротним идеологијама, сакупљени „с коца и с конопца“, без сумње ће, као председник свих грађана успети да сложи и „рогове у врећи“,  који су резултат најновијих парламентарних избора.

Без слоге и јединства Срба, ма где они били, и свих грађана Србије, тешко да се може реализовати „Заједно можемо све“.

Новак Бјелић,
генерални директор Трепче и народни посланик током последње деценија 20. века

Нуклеарни рат је на помолу. Због неспособности да се признају чињенице, суманути пут ка нуклеарном рату не може се зауставити.

Неки читаоци су питали зашто Русија чланство Финске у НАТО види као провокацију. Из истог разлога је чланство Украјине провокација: америчке ракетне базе на граници Русије.

САД тренутно немају хиперсоничне ракете, али пре или касније хоће. Такве хиперсоничне ракете на руским границама могле би да стигну до Москве за 3 или 4 минута, јасно представљајући егзистенцијалну претњу. Осим у Финској, Вашингтон жели базе у Шведској и балтичким државама и већ има ракетне базе у Пољској и Румунији.

Док Вашингтон намерава чланство Финске у НАТО-у као нову провокацију, не смемо заборавити још две постојеће провокације које је Кремљ прогласио неприхватљивим: постојеће ракетне базе у Пољској и Румунији.

Нема смисла да Русија превентивно спречава ракетне базе у Украјини и Финској, док је постојећим базама у Пољској и Румунији дозвољено да остану. Руске интервенције против ове две базе вероватно ће бити следећи потези руске самоодбране.

Западни медији су дали све од себе да подстакну глобални гнев против Русије. Огорчени људи не виде неодговорност западних влада, које без разлога прете Русији ракетним базама на руским границама. Уместо да размештање база виде као агресију на Русију, индоктринирани људи виде одговор Русије на егзистенцијалне претње као агресију.

Годинама сам наглашавао да ће ове провокације Русије на крају прећи црвену линију и довести до нуклеарног рата. Дуго сам критиковао Кремљ што није зауставио ове провокације снажним наступом. Русија је имала прилику да то учини у Украјини, али је Кремљ изабрао курс који није јасно ставио до знања да ће се земље које подстичу америчку агресију против Русије суочити са разорним последицама. Мање је ризично радити ову демонстрацију у земљи која није чланица НАТО-а него у земљи НАТО-а.

Кремљ је такође предуго чекао пре него што је интервенисао у Украјини, дајући САД осам година да наоружају и обуче украјинске оружане снаге. Ако Русија оклева у Украјини, суочиће се са истим проблемом у Финској или негде другде, поред две постојеће базе у две земље чланице НАТО-а на граници Русије.

Без сумње, САД/НАТО су кренули путем који води директно у нуклеарни рат.

Пошто ништа изван наратива не може бити објављено или дискутовано у западном свету, ништа се не може учинити да се заустави сулуди притисак ка нуклеарном рату. О овој претњи није могуће чак ни расправљати у западним спољнополитичким круговима. Свет поново улази у рат у сну, али овај рат ће бити нуклеарни рат и последњи рат.

Све што је Кремљ постигао својом уздржаношћу и ослањањем на преговоре са Западом јесте да појача темпо и интензитет провокација. Шеф НАТО-а Столтенберг промиче Финску и Шведску за чланство у НАТО-у, обећавајући им убрзано чланство и вероватно друге погодности, укључујући много новца. Овај извештај треба да пробуди људе и покаже им право стање, а то је ескалација сукоба.

У једном тренутку, егзистенцијални разлози ће приморати Русију да преузме иницијативу и да се повуче са дневног реда Вашингтона.

(Ово је превод чланка Пола Крега Робертса (83), који је био заменик министра финансија председника Регана и помогао у стварању Реганомике. Робертс је био помоћни уредник Валл Стреет Јоурнал-а и дуго је био познати политички публициста. Најсавременији оригинал овог текста Текст од 8. априла 2022. је овде, захвалан превод долази са Блог Оппоситион 24!)

Извор:
https://www.pi-news.net/2022/04/paul-craig-roberts-ein-atomkrieg-ist-am-horizont/

Београд, 8. април 2022.

С А О П Ш Т Е Њ Е

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ сматра да гласање представника Србије у Генералној скупштини Уједињених нација за суспензију чланских права Руске федерације у Савету за људска права УН није у складу са традиционалним пријатељским односима - савезништвом у два светска рата и Декларацијом о стратешком партнерству Србије и Русије и да је штетно по виталне интересе Србије, њен углед и положај независне и суверене европске земље.

Русија, као стална чланица Савета безбедности Уједињних нација и као незаобилазни фактор глобалних односа, данас и у будућности, подржава Србију у свим виталним и легитимним државним и националним питањима, а посебно, по питању суверенитета и територијалног интегритета и решавања питања Kосова и Метохије у складу са међународним правом, Резолуцијом СБУН 1244 и Уставом Србије.

Русија је ветом спречила  усвајање одлуке СБ УН о одговорности српског народа за геноцид коју су иницирале водеће Западне силе, које данас захтевају да Србија прихвати њихову политику кажњавања и изопштавања Русије.

Русија је одлучно против ревизије Дејтонско-Париског споразума, коју заговарају и спроводе водеће земље Запада на штету српског народа у Републици Српској и на Балкану. Русија подржава поштовање Дејтона и стечена права Републике Српске. Земље које захтевају да се Србија окрене против Русије, подржавају враћање на концепт унитарне Босне и Херцеговине уз доминацију Бошњака.

Русија је незаменљив фактор енергетске безбедности Србије и један од најважнијих партнера у економској сарадњи.

 Србија , као независна и суверена земља, не треба да прихвата притиске и уцене са Запада и да следи њихову политику кажњавања Русије и руског народа. То би било једнако супротно историјским искуствима, националном, државном и културном бићу, као и будућности. Србија  треба да поштује сопствена историјска искуства која говоре да Запад не подржава легитимне српске интересе већ је редовно на страни непријатеља Србије. Запад је током читаве Југословенске кризе изопштавао Србију (СРЈ) из ОУН, ОЕБС, СЕ и других међународних форума, а систематски подржавао све врсте сепаратизама, наоружавао, обучавао и финансирао сепаратизам и тероризам тзв. ОВК на Косову и Метохији, да би коначно, пре 23 године извршио илегалну агресију на нашу земљу. Такође, Запад се при томе ослањао на конструкције и неистине о «масакру цивила у Рачку», «Плану потковице», заточеницима на стадиону у Приштини, тзв. преговорима у Рамбујеу и многим другим. Све то није чинио ради одбране било чијих људских или демократских права, већ ради покрића за трајно распоређивање својих снага на Балкану и убрзаног спровођења стратегије експанзије на Исток.
 
Ескалација милитаризације, антируске и ратно-хушкачке атмосфере у Европи представља све већу опасност по глобални мир и безбедност. Сврставање и подлегање притисцима Запада у таквој атмосфери, најмање доприноси смиривању и попуштању као насушној потреби човечанства, а све више охрабрује нове, притиске и уцене Србије без предвидљивог краја. Србија треба да се руководи својим дугорочним интересима а не да се повинује западној политици изнуђивања потеза који би је удаљивали од традиционалних пријатеља и савезника и, корак по корак, уводили под потпуну контролу дојучерашњих агресора.

За слободну, суверену и независну Србију постоје и друге опције осим гласања за антируске мере.

Информативна служба Београдског форума за свет равноравних

На недељне изборе у Мађарској опозиција је изашла са ризичним слоганом, "Орбан или Европа". Већина је изабрала Орбана. Са рекордном, двотрећинском, подршком актуелни премијер је освојио четврти узастопни мандат.

У чему је тајна Орбановог успеха, шта је основа његове политичке филозофије и какве ефекте ће нови мандат имати по Европу. О томе за Речено и прећутано говоре дипломата и бивши амбасадор у Будимпешти Раде Дробац и публициста и политички аналитичар Предраг Рајић.

Чланак на сајту РТС-а: https://www.rts.rs/

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ДВАДЕСЕТ ТРИ  ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
НА СРБИЈУ (СР ЈУГОСЛАВИЈУ)
 
Обележавајући двадесет трећу годишњицу агресије НАТО пакта, која је почела 24. марта, а престала 10. јуна 1999. године,   у свести нашег народа је присутно и  велико разочарење и болно сећање на безрезервно  сврставање и укључивање у ту агресију  свих суседа бивше Југославије, осим пријатељске Грчке. И бивше југословенске републике (Словенија, Хрватска, Македонија и Федерација БиХ), са чијим народима је српски народ живео у заједничкој држави више од 70 година, а младе генерације васпитаване у духу братства и јединства, актвно су се сврстале на страну агресора. Уместо да као суседи притекну у помоћ, тадашње владе суседних земаља и бивших југословенских република, су безрезервно, а неке и са видним одушевљењем стале на страну немилосрдног агресора. „Ми смо са вама “, одјекивало је из званичних канцеларија наведених земаља, уз пружање свестране подршке и помоћи агресору.
Подршка суседних земаља разрађена је у току припрема за агреију, када су утврђени улога и задаци сваке од њих. Сходно томе, тадашње владе, или парламенти суседних семаља, су, на захтев НАТО и САД, одмах после почетка агресије, дале сагласност на неометано коришћеење њиховог ваздушног простора и војних аеродрома, с тим што су Румунија и Бугарска дале на коришћење и своју путну и железничку инфраструктуру. Поред сарадње и помоћи на војном плану, НАТО је од суседних земаља и бивших југослловенских република,  захтевао стриктно спровођење санкција, које су биле на снази, пропагадну подршку медија према циљевима агресије и, посебно,  неутралисање ставова и утицаја  српских медија, посебно РТС-а, у току агресије.

Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно са Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције  против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без ограничења.
Једна од најактивнијих и најдиректнијих учесница у припремама и извођењу агресије била је Албанија, која је била центар за прихват, обуку, наоружавање и слање албанских терориста за нападе на Косову и Метохији. Са албанске стране је у току агресије извршен и неуспели покушај војне копнене операције на Србију (позната битка на Кошарама), од стране терористичке ОВК, у сарадњи и подршку од стране албанске војске и авијације НАТО.

Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеророма, прихватила и размештање снага НАТО на својој територији. Амерички и војници других земаља НАТО из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999. године, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. Са приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000.

Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади   из свих праваца, повећавајући   изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999. године, поводом 50-те годишњице његовог оснивања, „земље прве линије фронта “добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Од званичника НАТО-а је изражено очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле.
Владе суседних земаља и бивших југословенских република су се, такође, активно и ревносно укључиле у агресију, како због вазалног односа према САД и НАТО-у, тако и, посебно, због жеље да на несрећи српског народа остваре неке своје себичне интересе и циљеве. То се посебно односи на њихову тежњу да под што повољнијим условима обезбеде чланство у НАТО и Европској унији. Таква политика наишла је, међутим, на критику и значајан отпор у народу појединих суседних земаља, који нису желели да у историји буду забележени као саучесници у злочинима НАТО-а над пријатељским народом Србије. Према тадашњем испитивању јавног мњења, чак 70 одсто Мађара било је против коришћења мађарског ваздушног простора, аеродрома и војних база за нападе на Србију (СРЈ) од стране НАТО. У интелектуалним и опозиционим круговима Мађарске, чуле су се оштре осуде агресије и учешћа Мађарске у њој.

Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник, Емил Константинеску, је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ), „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“.  Осећања румунског народа, са којим српски народ, у својој историји, није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније у њој. Један од најистакнутијих румунских писаца, Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал Национал “, уз осуду званичног става Румуније, је насписао: „Ми од сада заувек немамо правво да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ  „и без тридесет сребрењака“.

Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије  од стране НАТО, истичући да је тим нападом  извршен „крвави државно - терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права, квалификује као агресија“.

Већи, или мањи отпори агресији НАТО постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Огромна већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су често у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовао и велики број грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба, Драгиша Милетић, поред осталог, је рекао: “Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ “. Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је у саопштењу за јавност осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор.
Недвосмислено сврставање словеначке власти на страну агресора одражавало је, у почетку, осећања већине јавног мњења, јер је, према спроведеној анкети, 64 одсто грађана дало подршку агресији. Међутим, са одвијањем агресије, талас сумњи у њене праве мотиве и све већи протести у многим земљама, подстакли су и део словеначке интелектуалне елите и јавног мњења да се супротставе бомбардовању Србије (СРЈ). За разлику од словеначког државног врха и дела медија, који су наставили да до краја доследно буду на страни агресора, растао је број Словенаца који су били против. Међу њима је било више угледних словеначких научника, хуманиста и младих људи, који су, поред осуде агресије, осуђивали директно учешће Словеније у њој.  Најактивнији појединац у осуди агресије био је, свакако, лидер Словеначке националне странке, Змаго  Јелинчич, који је својим ангажовањем допринео ширењу истине о злочинима агресора  над народом Србије. Протестима доброг дела словеначког народа, придружио се и Независни синдикат Словеније.

Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада нас Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ), поздрављено  рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ, Ивица Пашалић, у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај “. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још увек лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона великог броја Срба, у операцијама „Бљесак“и „Олуја“, 1995. године.
Бошњаци и Хрвати у Федереацији Босне и Херцеговине су све време активно и великодушно подржавали агресију, јер су у њој видели ефикасно средство за коначно разбијање преосталог дела Југославије. Они су полазили и од процене да ће агресија на Србију (СРЈ), истовремено, допринети слабљењу   позиције Републике српске, доприносећи јачању позиција Федерације и изградњи унитарне БиХ.  Одлуку о безрезервном пружању помоћи агресору и сарадњи са њим, представници мусломанско – хрватске Федерације су донели без консултације са представницима српског народа, у заједничким органима БиХ, што је супротно Дејтонском спчоразуму и Уставу БиХ. Срби и руководство Републике српске, уз испољавање братске сдолидарности и оданости српском народу, најоштрије су осуђивали агресију и, у мери у којој је то било могуће, пружали несебичну подршку и помоћ.

Пријатељство за памћење

За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ, био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак агресије НАТО и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ), грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција.  

Већ трећег дана од почетка агресије, организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима – Крфу, Криту и Родосу.   Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље са Балкана “, „Даље руке од Србије “, „Америка убица народа “, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини, глумци у популарном атинском „Театру Хипократ“, прекинули су позоришну представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијиг грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је са нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа “.

Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовањања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко – српског пријатељства, као и обични грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на острвима Крфу, Криту и другде.

Поносан народ  осуђује варваризам агресора

У пружању моралне подршке и помоћи народу Србије веома су били активни грчки уметници и њихова удружења. Поред многих других акција, као и активног учешћа у протестним скуповима, Удружење глумаца Грчке је 29 марта упутило грчком народу писану поруку, која је тог дана прочитана на масовном протестном скупу у Патри и на другим скуповима. У поруци је, поред осталог, речено: „Европа мора да се супротстави америчком фашизму, јер, због нечијих великих интереса, не смемо дозволити да пате мали народи“.  Удружење уметника Грчке организовало је 26. априла, на чувеном централном атинском тргу – Синтагми, хуманитарни концерт, којем је присуствовало око милион Атињана.  У програму, изведеном том приликом, наступило је више од педесет највећих грчких уметника. Међу њима је био и илегендарни Микис Теодоракис, један од највећих савремених светских композитора и велики пријатељ српског народа (преминуо је 2. септембра 2021. године). Учествујући у програму, господин Теодоракис је са говорнице, поред осталог, поручио: „ Агресијом на Југославију Вашингтон је потписао смртну пресуду мађународном праву. Чак ни нацисти нису радили то што они данас чине српском народу. Ми Грци морамо бити поносни, јер смо једини који уједињени кажемо НЕ варваризму “.

Иако тада у поодмаклим годинама, Микис Теодоракис је био учесник готово свих протестних скупова у Атини. Осим тога, био је један од оних угледних Грка који је дигао свој глас против агресије НАТО и јавно најоштрије осуђивао њене злочине. Лично потресен бомбардовањем и, посебно, цивилним жртвама, Теодоракис је, 29. марта, за време једне вечерње посете познатом музичком клубу „Хамам“, у Атини, уз извиње, одбио молбу присутних гостију да отпева нешто из свог богатог  музичког репертоара, рекавши: “Не могу сада да певам, јер моје срце плаче за српском браћом, која су жртва агресије.“. Колико је и лично преживљавао злочине агресора над српским народом, показује и његова снажна изјава поводом бомбардовања зграде Радио телевизије Србије, у којој је, поред осталог, рекао: “Напад на РТС је криминални акт без преседана“.

Остајући доследан у свом изузетном ангажману на страни народа Србије, Теодоракис је, на своју иницијативу, заједно са својим чувеним оркестром, 18. и 19. јуна 1999. године, својим авионом допутовао у Београд, где му је приређен срдачан и веома пријатељски дочек. Том посетом је желео да, још непосредније, изрази своје пријатељство и поштовање према народу Србије и његовој херојској борби против агресора, као и да се лично упозна са последицама тромесечне агресије. На крају посете, Теодоракис је, са својим реномираним оркестром, одржао концерт у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, на задсовољство бројних поштовалаца и љубитеља његове музике.
У осуди агресије и пружању помоћи и подршке народу Србије, посебно се ангажовала и Грчка црква. Свети Синод Грчке православне цркве на челу са Архиепископом Атине и целе Грчке, Христодулосом, је, у изјави 30. марта, оштро осудио бомбародовање Југославије и трагичне последице тог злочиначког чина. У изјави од 24. маја, Архиепископ Христодулос је рекао: “Ерупција криминалног понашања НАТО и насиља против недужних људи у Југославији, показује сву отупелост западне хришћанске свести, која игнорише веру и историју читавог једног народа. Над народом Југославије се врши геноцид, који вође НАТО правдају  тзв. „хуманитарним разлозима“.

Званични органи Грчке, суочени са масовним и снажним протестима грађана широм земље током агресије, настојали су да иду укорак са расположењем народа. На самом почетку агресије, тадашњи министар иностраних послова Јоргос Папандреу, у телефонском разговору са Мадлен Олбрајт, изразио је негодовање владе због напада на Југославију. Осим тога, влада је 26. марта 1999.  позвала све земље чланице НАТО да обуставе бомбардовање Југославије и да се врате за преговарачки сто. Бивши премијер и почасни председник Нове демократије, Константин Мицотакис, је у изјави од 28. марта 1999., поред осталог, рекао да је „бомбардовање Југославије више од злочина, невероватна грешка, која истовремено наноси огромну штету и Југославији, и Европи и агресору“. У изјави од 27. марта, председник Грчке Костис Стефанопулос је рекао: „У грчком народу постоје огромне симпатије и топла осећања према поносном српском народу, који се храбро бори за своја права“.
Испољено незадовољство грчке владе према агресији, њени позиви за обуставу бомбардовања и успостављање мира, испољени на почетку агресије, изненадили су представнике америчке асдминистрације и довели до затегнутости са грчком владом. Мадлен Олбрајт је у телефонском разговору са Јоргосом Папандреуом, 27. марта, оштро критиковала постављање грчке владе. Министар Папандреу је у току тог разговора остао при свом ставу, али је интервенција Олбрајтове изазвала велико незадовољство у јавности и додатно оснажила антиамеричко расположење у народу. Посланици грчког Парламента су, у праламентарној дебати вођеној 1. априла, „осудили агресију на суверену Југославију и затражили хитну обуставу бомбардовања“. Премијер Константинос Симитис је том приликом изјавио да „косовско питање мора бити решено на дипломатски начин“. У ускршњој поруци грчком народу, од 11. априла, председник Парламента Апостолос Какламанис, осврћући се на агресију НАТО, још једном је изјавио „да га је срамота што је данас грађанин Европе“. Тадашњи министар правде, истакнути правник и хуманиста, Евангелос Јанопулос, у поруци министру унутрашњих послова Немачке, Оту Шилију и министру правде, Херти Дојблер – Гмелин, од 21. априла, као земљи која председава ЕУ, поред осталог, је рекао: “Бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта, “представља ратни злочин, злочин против човечности и злочин против мира, који се не могу оправдати међународним правом, зато што стоји у директној супротности са њим“.

Уз активно залагање за обуставу бомбардовања и за политичко решење, грчка Влда је посебно водила рачуна да не буде увучена у непријатељске активности НАТО-а против Југославије. Тако је 15. априла, на састанку у Бриселу,  одбијен захтев НАТО да Грчка уступи своје авионе за напад на Југославију. Исто тако, Влада је 21. маја одбила да турским авионима дозволи прелет грчке територије на путу за Немачку (тим авионима је требало да се превезу људство и резервни делови за турске авионе који су учествовали у агресији). На захтев више локалних самоуправа, донете су одлуке о забрани пристајања бродова НАТО у грчке луке. Било је и личних примера храбрости, отпора, пријатељства и љубави,  према српском народу.  Један од тих примера је поступак капетана Мариноса Рицудиса, заповедника војног брода грчке морнарице. Његов брод „Темистокле“је,  по наредби, из безбедносних разлога, упућен у Јадранско море. Када је стигао у Јадранско море, одбио је наређење предпостављених да учествује у бомбардовању Србије (СРЈ). У обраћању својим војницима рекао је: „Као православац, не могу да учествујем у нападу на братски народ“, што су војници прихватили са одобравањем.  Окренуо је брод и вратио га у матичну луку. На предлог патријарха Иринеја, одликован је орденом СПЦ, а на захтев рађана Ниша, једна улица носи његово име.

У време агресије одржавани су чести званични контакти и интензиван дијалог између две земље, упркос настојањима агресора да се наша земља изолује. Поред званичних сусрета на високом нивоу, већи број делегација политичких партија, синдиката, омладине, општина, удружења новинара и појединих региона, посетио је нашу земљу у време агресије, у знак подршке и солидарности народу Србије. Дошло је и до братимљења неколико општина и то, углавном, на иницијативу грчке стране. Нарочито је била интензивна сарадања на културном плану.  На иницијативу Управе реномираног атинског фудбалског клуба АЕК- а, а у знак подршке и солидарности са народом Србије, у Београду је 7. априла, одржана пријатељска фудбалска утакмица са клубом „Партизаном“. Заједно са атинским фудбалерима, у Београд је допутовао и један број чланова грчког Парламента. Они су са собом донели значајну хуманитарну помоћ у одећи, лековима и храни, коју су прикупили спортисти и Управа атинског клуба.  Цео приход од утакмице (било је око петнаест хиљада гледалаца), дат је у хуманитарне сврхе. На иницијативу Фудбалског савеза Грчке, 27. априла је организована пријатељска фудбалска утакмица између Југославије и Грчке, у Солуну. Репрезентацију наше земље су чинили наши фудбалери, који су играли у грчким клубовима, а репрезентацију Грчке, најбољи фудбалери из тимова северне Грчке.  За тај меч је продато свих тридесет хиљада одштампаних улазница, а цео приход је дат у хуманитарне сврхе, у корист српског народа.

Несебична помоћ братског народа

Посебан вид пријатељског односа  народа Грчке у време агресије, изражен је у његовом  активном и несебичном ангажовању на прикупљању и даровању хуманитарне помоћи народу Србије у лековима, медицинској опреми, храни, одећи и новцу. У пружању те помоћи, учествовале су све структуре грчког друштва. Осим Црвеног крста, синдиката, политичких партија, појединих општина, разних професионалних удружења, и невладиних организација, у тој активности се посебно ангажовала и Грчка црква и њено свештенство, као и удружења грчко – српског пријатељства. Бројни и дуги хуманитарни конвоји, готово свакодневно, су стизали у све крајеве наше земље.

Међу уружењима грчко – српског пријатељства, најактивније било је Удружење Кефалоније, са седиштем у Аргостолију. Оснивач и председник тог Удружења је велики пријатељ српског народа, др Виктор Рухотас, који је студирао стоматологију на Београдском универзитету, где је и докторирао. Захваљујући његовом неуморном личном ангажовању, као и ангажовању других пријатеља српског народа у Кефалонији, све време југословенске кризе, посебно, за време агресије НАТО, у граду Аргостолију и другим местима, организоване су бројне манифестације солидарности, подршке и прикупљања хуманитарне помоћи народу Србије. Након звршетка агресије НАТО, др Виктор Рухотас је, одлуком Владе Србије, постављен за почасног Конзула Србије у Кефалонији.  

Поред организованог сакупљања хуманитарне помоћи широм Грчке, у нашу Амбасаду су готово свакодневно долазили и обични грчки грађани, који су давали своје новчане и друге прилоге на име помоћи братском српском народу. Једна жена са Кефалоније,  која није желела да каже своје име, је током агресије сваког месеца нашој Амбасади слала новчани прилог, у износу од око 120 вера. Као илустрацију тог изванредног пријатељства и људске топлине, представља пример једног корпулентног, старијег Атињанина, који је једног дана, са штапом у руци, дошао у Амбасаду. Након што је у пријатељском разговору са амбасадором  истакао да тешко пати због страдања братског српског народа, извадио је из свог џепа милион драхми (3.000 евра), и рекао: „Дајем ово за помоћ напаћеној српској браћи. То је оно што сам уштедео од пензије за моју сахрану, када време за то дође. Уверен сам, међутим, да је сада корисније да ту скромну суму доделим напаћеној српској браћи, који су жртве бахате силе и којима је тај новац сада потребнији“. На тај дирљив хумани гест узвраћено је топло и с  великом захвалношћу, али су речи, из разумљивих разлога,  застајале у грлу. На молбу да остави своје име и адресу, како би му Амбасада, у погодној прилици,  узвратила одговарајућу пажњу, реаговао је крајње скромно и достојанствено: „Није потребно да вам дајем ни моје име, ни моју адресу. Зовите ме Никос“.  Опростио се срдачно и са пуно људске топлине.

Неопходно је и овом приликом потсетити на још једно племенито ангажовање грчког народа према српском народу. У сарадњи Црвеног крста Србије и Црвеног крста Грчке, од 1993. године, велики број ратом погођене српске деце (око тринаест хиљада), од осам до шеснаест година, боравио је на одмору и опоравку у Грчкој, и то искључиво у грчким породицама. Углавном су то била деца из Републике Српске Крајине и деца протераних Срба из Хрватске и БиХ. Деца су упућивана на шестомесечни боравак у Грчкој, уз организовање и школске наставе на српском језику.  Та активност је настављена и за време агресије, када је известан број деце из Србије, превасходно из места која су била бомбардована, боравио у грчким породицама, у трајању од месец дана.
Ово подсећање  на оно што је велики, племенити и пријатељски грчки народ, као мало који други, саосећао, изразио и несебично пружио народу Србије у време злочиначке агресије НАТО, вредно је трајног памћења и захвалности, како од стране данашњих, тако и од стране будућих генерација.

Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији,    
Председник скупштине Београдског форума за свет равноправних

Распоређивање додатних НАТО трупа у Румунији, Бугарској, Мађарској и Словачкој, значи да је ситуација у Украјини још даља од мирног разрешења, уз опасност преливања кризе на околне земље, сматра некадашњи дипломата Живорад Јовановић.

Он је и мишљења да и Србија има разлог за бригу због гомилања НАТО трупа у суседним земљама.

На самиту НАТО у Бриселу, на коме је учествовао и амерички председник Џозеф Бајден, одлучено је да додатно буду распоређене четири борбене групе у четири државе, а да Украјини буде предата опрема за заштиту од хемијског, биолошког и нуклеарног оружја, као и средства сајбер заштите.
Један од закључака самита је и да ц́е радити на томе да осигурају безбедност и независност Босне и Херцеговине.

НАТО гомила снаге без минута ћутања

По оцени Јовановицћа, далеко већи допринос миру од ових закључака било би да су учесници самита одржаног на 23. годишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. минутом ћутања одали пошту њеним жртвама.
„Те закључке видим као резултат намере да се врло опасна ситуација и врло велика нестабилност у Европи даље продубљују и да се уносе нови ризици по мир и стабилност на европском континенту. Довлачење нових трупа у југоисточну и источну Европу су равни доливању уља на ватру“.
Јовановић с прилично песимизма гледа на даље одвијање догађаја, изражавајуцћи бојазан од још горег сценарија.

Више НАТО база него у време Хладног рата

Гомилање трупа и ратне технике у иначе претрпаној Европи која, како примећује, данас има далеко више војних база него што је имала када је Хладни рат био на врхунцу, изазива велику забринутост.
„То ниједна организација којој је стало до мира не би предузимала. Такви кораци се приближавају ситуацију у којој би могло доцћи до преливања сукоба из Украјине у окружење и изазивања катастрофе у целој Европи и до изазивања новог светског сукоба“, мишљења је наш саговорник.

Закључци самита НАТО о распоређивању додатних борбених трупа као доливање уља на украјинску ватру. Јовановић сматра да ништа што НАТО чини или не чини не може да се објасни изван стратегије доминације и интереса америчког војно-индустријског комплекса. Цела политика НАТО-а од 1999. до данас била је, како каже, стратегија војне експанзије на руске границе и војно приближавање границама Кине.
„У тој стратегији експанзије они се пре свега баве производњом страха других земаља, да се другима утерује страх у кости, а онда да им се нуди заштита НАТО-а и да се распоређују НАТО трупе, тобоже да штите угрожене“, истиче некадашњи шеф српске дипломатије.

Тољага корпоративног система

На питање, да ли се тако може тумачити и груписање НАТО снага на границама Србије која се дуго опире пријему у ту алијансу, Јовановић каже да Србију треба да брине нагомилавања НАТО трупа у њеном најближем окружењу, посебно с обзиром на закључак НАТО-а који се односи на БиХ.
„Веома је озбиљан разлог за забринутост уопште помињање БиХ у контексту војне експанзије НАТО. То помињање БиХ као неке тачке конфликта или дестабилизације охрабрује све екстремисте у БиХ, укључујући и оне исламистичке екстремисте који под својом контролом држе поједине општине и регионе“, каже Јовановић.
НАТО се, како је закључио, понаша као тољага либералног мултинационалног корпоративног система.

Извор: Спутник