Некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић каже да изјаве државних званичника поводом најновијих ултимативних захтева Запада везаних за Косово и Метохију да ће о свему одлучивати грађани, за њега, али верује и за већину грађана, значи одлучивање референдумом.

Наравно да референдум не сме да се организује форме ради и када све буде претходно одлучено у уском кругу, иза кулиса. Исход референдума, дакле, зависи од одговора на питања када референдум и о чему. Промена граница, Устава и одрицање од резолуције СБ УН 1244, не долазе у обзир. Референдум захтева целовиту и реалну информисаност грађна. Зато не искључује скупштинску расправу, унутрашњи дијалог. Разговори са  политичким партијама имају смисла ако су припрема за расправе у Скупштини и референдума.

Јовановић наглашава озбиљност ситуације и сматра да је, више него икада раније, неопходна одговорност, пуна истина и отвореност, јер тренутак када се одлучује о опстанку, целовитости и слободи земље, није за пропаганду, подметања, или одбранаштво. Важно је да се грађанима отворено каже да би сагласност за улазак тзв. Косова у УН било фактичко признање независности сепаратистичке творевине, нечега што је створено силом, безакоњем и игнорисањем легитимних интереса Србије и српског народа.  Сада је тренутак да будемо начисто да они који захтевају да се Србија одрекне себе, идентитета и државне територије нису они са којима делимо исте вредности или пријатељство. Државни представници треба да буду искрени и одговорни и према себи, и према грађанима, али и према будућим генерацијама - казао је Јовановић. Одговорност за инвестиције и донације није исто што и одговорност за слободу, независност, заштиту наслеђеног дома, засада, идентитета, угледа, достојанства.  

Свим поступцима током протекле три деценије, најмоћније земље Запада су демонстрирале неразумевање, потцењивање и понижавање српског народа, показивале су да не желе целовиту и независну Србију, већ расцепкану Србију и сропски народ, покорене и послушне, без Русије и Кине као стратешких партнера. Јовановић је рекао да га однос водећих сила Запада према Србији, поводом Косова и Метохије, подсећа на њихов однос према Чехословачкој 1938., када су "спашавајући мир", Покрајину Судета предали Немачкој, подстакли њене експанзионистичке апетите и тако, широм отворили врата Другом светском рату. 

Живадин Јовановић

Уколико је текст „Основног споразума“ о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени   суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије.
 
Шолц-Макроново папир захтева да се Србија не противи чланству тзв. Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. Од Србије се очекује да сарађује у разграђивању сопствене целовитости, сопственог уставног поретка и међународног угледа како „случај Косова“ нико не би могао да користи као преседан за једностране сецесије. У прихватању ултиматума од стране Србије аутори виде пут да пет чланица ЕУ и 4 чланице НАТО (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) признају тзв. Косово и да тако залече унутрашње нејединство у ЕУ и НАТО. Циљ је, такође, да се на Србију као жртву агресије НАТО 1999. превали сва одговорност за жртве, разарања и последице коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. Коначно, да се Србија уврсти у тзв. „савез демократија“ успостављен да буде фронт против Русије и Кине.
 
Тзв. предлог Шолца и Макрона претворен у иницијативу ЕУ коју подржавају САД и најновије активности «петорке» у Београду представљају узурпацију и прејудицирање права и одлука СБ УН као јединог органа за питања мира и безбедности, ниподаштавање резолуције СБ УН 1244 као општеобавезујућег правног акта највише снаге, увлачење  Србије као мирољубиве, војно неутралне и независне земље, у глобалну коннфронтацију. Ово безобзирно, једнострано и самовољно понашање, осим што је антисрпско, бременито је несагледивим последицама.
 
Косово и Метохија није у замрзнути конфликт како се то тврди на Западу и понавља у Београду, нити се решава ултиматумом Србији. Прихватањем ултиматума не спашавају се ни мир ни безбедност Срба у Покрајини. Тако се само гомила конфликтни потенцијал, подстичу други сепаратизми, понижава Србија и српски народ. Прави узрок и срж проблема око Косова и Метохије је у геополитици доминације и експанзије водећих сила Запада на Исток. НАТО свим силама настоји да тзв. Косово и целу Србију, претвори у одскочну даску за експанзију на Исток, да Србију окрене против Русије. Тај проблем се не може решити прихватањем ултиматума већ инсистирањем на поштовању Устава, међународно признатих граница Србије и резолуције СБ УН 1244. И када би прихватила ултиматум Срби на Косову и Метохији ће и даље бити небезбедни, одузету имовину им нико неће вратити, 250.000 протераних Срба и других неалбанаца и даље неће моћи да остваре право на слободно и безбедно враћање, српска државна и друштвена имовина остале би и даље узурпиране. Србија треба да буде свесна да би прихватање ултиматума само допринео убрзању опасних трендова конфронтације и ескалације, како у регионалним тако и у европским размерама.
 
Евентуална сагласност Србије за чланство тзв. Косова у УН и друге МО значило би признавање његовог међународно-правног субјективитета са свим последицама од ескалације до стварања Велике Албанијe на рачун државних територија Србије и више других балканских држава. Има ли у Србији још икога ко би поверовао у нове гаранције и обећања Запада? Зар нас није и Ангела Меркел колико јуче упозорила да се клонимо њихових гаранција! Или је наша лаковерност прешла у фазу без граница!
 
Обећања самоуправе за Србе, заједнице српских општина («по уставу Косова», Шоле), «формализовање статуса СПЦ» ни најмање не мењају карактер Шолц-Макроновог (ЕУ) ултиматума, зато што је суштина у захтеву да Србија фактички, а потом и формално-правно, призна независност тзв. Косова, његово чланство у УН и друге МО. Све друго је део, мање или више убедљиве, дипломатске козметике и тактике «чувања образа» жртве.
 
Историја опомиње да се мир, стабилност и бољи живот не чувају прихватањем ултиматума на штету суверенитета и територијалног интегритета. И тзв. Минхенски споразум из 1938. о одузимању Судетске покрајине од Чехословачке, ултиматум рађен иза леђа Русије, ондашњи лидери Немачке, Француске, Италије и Велике Британије јавно су представљали као спашавање мира у Европи. Веома је опасно што садашњи лидери наведених земаља Запада нису свесни лекција такве историје.
 
Однос према Уставу, резолуцији СБ 1244, међународно признатим границама Србије и међународном праву нису ствар ултиматума или једнократне погодбе већ односа према  опстанку Србије као старе европске државе и српске нације као фактора мира, стабилности и напретка на Балкану, у Европи и свету. Такав статус и углед Србије потврђује и већина земаља света, око 2/3 становника планете, који нису, нити желе да признају илегалну творевину као државу, укључујући и не мали број земаља које су, на молбу Србије, повукле своја ранија признања не плашећи се ултимативних притисака Запада да то не чине.

Патријарх Српске православне цркве Порфирије, прогласио је Фонд дијаспора за матицу за Добротвора Спомен Храма Светог Саве на Врачару, у Београду. Ово хуманитарно удружење је у више наврата, од свог оснивањана на Сабору матице и дијаспоре 1999., обезбеђивало попмоћ за завршне радове на Храму Светог Саве.

Поштујући вољу донатора из српске дијаспоре, Фонд је годинама пружао помоћ Српској православној цркви за обнову и реконструкцију срењевековних манастира и цркава, за изградњу нових цркава, за опремање манастирских економија, како у Србији, укључујући покрајину Косово и Метохију, тако и у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској. Тако је Фонд, поред осталог, помогао изградњу спомен храма Светог Ђорђа у Мојковцу, у славу хероја Мојковачке битке, обнову храмова СПЦ у Плашком, Петрињи, Пребиловцима, Клепцима, Манастира Дубоки Поток код Косовске Митровице и Парохијског дома у Пећи, Манастира Милива, код Деспотовца, Манастира Каленић и Прерадовац, изградњу нове цркве у Банатском Великом Селу и многе друге.

Фонд је од свог оснивања, посвећивао посебну пружању помоћи српском народу на Косову и Метохији. Поред других значајних видова помоћи, пружених протеклих година, ово хуманитарно удружење српске дијаспоре седам последњих година даје редовну месечну помоћ од 100.000 динара Народним кухињама на Косову и Метохији, под патронатом Епархије Рашко-призренске, за набавку основних животних намирница. У Брњици, недалеко од Грачанице,Фонд је финансирао изградњу дечјег обданишта „Ђурђевак“, за 130 деце.

Након оснивања, Фонд је посветио посебну пажњу пружању помоћи за отклањање последица агресије НАТО (мост „Варадинска дуга“, на Дунаву код Новог Сада; мост на Великој Морави код Варварина; мост на Западној Морави, Јасика, Крушевац). Прилозима нашег расејања и српских пријатеља из иностранства, сакупљено је око седам милиона евра. Највећи део прикупљених средстава уложен је у обнову и изградњу оштећених и порушених мостова, путева, породичних кућа, болница, војних касарни, просветних и културних објеката.
У каснијим годинама, Фонд је посветио посебну пажњу пружању помоћи социјално најугроженијим избеглим и прогнаним породицама, са троје и више деце. Поред доделе једнократне новчане помоћи најугроженијим појединцима и породицама, Фонд јe, куповином напуштених сесоких кућа и окућница, финансирао трајно збрињавање већег броја породица избелица и породица присилно расељених са КиМ, без крова над главом.

За отклањање последица земљотреса у Краљеву, поплава у Србији и Републици Српској и за борбу против пандемије Ковид 19, Фонд је обезбедио финансијску помоћ од 2,5 милиона евра, која је реализована у сарадњи са надлежним државним и органима локалне самоуправе. Примера ради, Фонд је финансирао обнову 22 породичне куће у Обреновцу, дечијег вртића и Средње техничке школе у Параћину, Болнице у Крупњу, мостова у Ваљеву и Коцељеви, комуналних, школских и других обејката у Кладову, Великој Градишки и у пет општина у Републици Српској. Средствима фонда изграђено је пријемно одељење Болнице у Аранђеловцу.

У оквиру своје мисије на очувању националног идентитета српског народа, Фонд је помогао штампање посебних издања најугледнијих српских културних институција, као што су: Матица Српска, Српска књижевна задруга, Вукова задужбина и друге. Поводом 100-те годишњице избијања Првог светског рата, Фонд је финансирао издавање књиге ,,Србија у Великом рату 1914-1918”, чији су аутори: академик Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић. Књига је доживела више издања на српском, енглеском, руском, немачком, македонском и словачком језику, и успешно дистрибуирана широм света.

Фондом руководе Управни одбор од 9 чланова (6 из дијаспоре и 3 изматице) и Надзорни одбор од 5 чланова (3 из дијаспоре, 2 из матице).
Фонд је заснован на добровољном раду и доприносима његових чланова. Нико од чланова Управе за свој рад не прима никакву награду, или накнаду трошкова, па чак ни трошкова међународног транспорта и смештаја чланова из дијаспоре, који учествују у раду његових тела и органа. Све такве трошкове покривају чланови органа Фонда из личних средстава.

Одлука Патријарха Порфирија о проглашењу Фонда дијаспора за матицу за Добротвора Спомен Храма Светог Саве, представља велико признање и охрабрење за Управу, чланове и донаторе, да наставе и јачају своју хуманитарну делатност

Живадин Јовановић с.р
Љиљана Вернер с.р

Живадин Јовановић, Беогрдски форум за свет равноправних
 
Из разговора за ТВ Пинк – Вести, 17.01. 2023, 10.30ч

Зашто чланице НАТО истрајавају у достављању војне помоћи Украјини?

Одговор: Зато што је ово отпочетка рат НАТО против Русије. НАТО је годинама гомилао оружје и војну технику у близини руских граница, укључујући у Украјини, Пољској, Румунији, Балтичким републикама. То се истрошило, отуда НАТО, пре свега САД, мобилишу чланице и друге западне савезнике да испоручују Украјини нове количине, сваки пут, разорнијег оружја и војне технике. Круже оцене да су поједине чланице НАТО испразниле своје залихе и практично угрозиле своје неприкосновене резерве због енормних испорука Украјини. Сигурно је да америчка војна индустрија добија велике нове наруџбине оружја и војне тѕехнике остварујући огроман профит. Да ли је то само због великих испорука Украјини, или су испоруке украјини покриће за ослобађање од залиха застарелог оружја и убрзано наоружавање најновијим генерацијама оружја, то ће тек време показати. У сенци сукоба у Украјини, Немачка је издвојила додатних 100 милијарди, Јапан 50 милијарди америчких долара за оружје и војну опрему, већим делом из САД.

20. Јануара треба да се одржи састанак западних земаља које дају помоћ Украјини. Шта се може очеивати од тог састанка?

Одговор: Да, од сутра већ почиње серија састанака на којима је централна тема како обезбедити што више  наоружања Украјини, укључујући тенкове. Изгледа да су се земље Запада тргле после пада Соледара и претераних тврдњи да ће њихов Зеленски победити. Тако, сутра и прекосутра се одржава дводневни састанак војних команданат НАТО у Брислу. Интересантно је да је прекосутра прва тема на том састанку КФОР и његова улога на Косову и Метохији. Шта то практично значи тк ћемо видети. Два дана после Брисела, 20 јануара, у америчкој војној бази Рамштат у Немачкој сатају се министри одбране НАТО. Поред.  испорука тешког наоружања, немачких и британских тенкова, први пут се помиње и идеја за слање војника „вољних“ чланица НАТО на украјинско тло. Као потенцијалне „добровољне“ учеснице у том новом подухвату помињу се САД, ВБ, Пољска и Румунија. Интересантно је да међу „вољнима“ нема помена Н емачке, Француске, ни Италије. Уколико до тога, заиста, дође, то би представљало драстично одступање од досадашње тактике индиректног ратовања и прелазак на „ограничено“ директно учешће чланица НАТО. Ова промена, уколико би се остварила, представљала би реалну опасност од ширења ратног пожара изван граница Украјине, све до централне Европе, Балкана и Атлантика. Надајмо се да до тога, ипак, неће доћи. То што би у томе учествовале поједине чланице, а н е НАТО као војни савез, сувише је прозирна тактика, да би прикрила чињеницу да НАТО улази у дирекни сукоб са Русијом. Има сигнала да се тзв. „глобални НАТО“ спрема и за провокације на Далеком Истоику.

Да ли се, по Вашм мишљењу Русија и Украјина налазе у одлучујућој фази рата?

Одговор: По свему судећи, суочавамо се са ескалацијом сукоба и повећаном опасношћу од његовог преливања на шири простор Европе и Атлантика. Ескалација прети због најављених нових исорука тешког наоружања и модерне опреме из НАТО земаља шт је до сада било под неком врстом ембарга, као и због најаве слања војних контигената извесног броја чланица НАТО на тло Украјине. У том смислу војноиндустријски комплекс и медији врше велики притисак на председн ика Бајдена. Није случајно што је управо у време напредовања руских снага у Украјини, интензивирана кампања против Председника Бајдена због тајних докумената које је задржао још из времена када је био потпредседник.

Да ли је Путин реалан у процени руских војних снага?

Одговор: Као што знате, ја нисам војни стручњак и нисам компетентан за такву процену.  Сви знамо да је Путин дуго у стратешкој политици, да је успешно извукао Русију и њен систем одбране и војну индустрију из летаргије Јељцинове ере и постигао велике резултате. Ако још увек постоји каква таква глобална равнотежа, посебно нуклеарна, онда је то захваљујући Путиновој Русији.

Може ли се за Зеленског рећи да прецењује украјинску моћ?

Одговор: Лично не верујем да Зеленски доноси суверене одлуке, или процене. Зато је упутније питати се колико су реалне или нису реалне процене САД и НАТО по питању сукоба у Украјини. Блиска ми је процена да НАТО није реалан, јер у суштини, тежи да заустави глобалне промене у распореду моћи зато што не одговарају експанзионистичкој стратегији Запада,  не верујем да је то уопште могуће. И то не само због руске моћи, већ напросто што огромна већина света не прихвата хегем онизам и експанзионизам Запада, на челу са САД.

На колике губитке су, према Вашем мишљењу, спремни и Руси и Украјинци да би овај сукоб окончали победом?

Одговор: Све што бих рекао јесте да су губици,  пре свега у људским животима, огромни и да је најважније активирати канале стратешког дијалога најважнијих светских сила за окончање сукоба и отклањање реалне опасности од преливања  рата на целу Европу и свет. Да би се до тога дошло, морају се идентификовати и отклонити корени сукоба. А он и су, у политици експанзије НАТО на Исток чија је прва жртва била наша земља 1999.

Који је следећи град на мети руских снага?

Одговор: Не верујем да су градови као такви мете рускикх снага. Мете могу да буду концентрације противничких снага, војне технике, центри комуницирања, линије снабдевања војних снага, војна инфраструктура и слично. Уопште узев, сматрам да треба бити обазрив према западној пропаганди.

Живадин Јовановић

Читамо и слушамо да ће се Србија у вези са важним питањима постављати у складу са својим интересима. Тако, Србија ће се по критеријуму својих интереса постављати према кампањи Запада да тзв. Косово учлани у међународне организације, затим, према притисцима Запада да уведе санкције Русији, према плану Шолц-Макрон. Такав критеријум коликогод изгледао логичан, оставља простор за различита тумачења шта би у одређеним околностима могло да се оцени као интерес Србије. Ово, утолико пре што се редовно, уз погледе на егистенцијална државна и национална питања, укључујући и на будућност Косова и Метохије, нашироко говори о високом степену економске и финансијске зависности Србије од Запада (инвестиције, трговина, донације, „бенефити“, заједничке вредности и сл.). Принципијелно је неприхватљиво да се питања суверенитета и територијалног интегритета, као круцијална питања трајног опстанка државе и нације, третирају у пару са економским, финансијским или питањима чланства у ЕУ која су, неупородиво мање значајна и подложнија брзим променама. Колико год жељни инвестиција, бржег развоја и бољег живота није упутно да се полакомимо и брзоплето ослонимо на било каква и било чија обећања, поготову на слаткоречива обећања оних који су нас толико пута у историји ждне преко воде превели.

Једноставно, морамо бити начисто, да то нису упоредиве вредности и тиме се руководити у свакој прилици. Морамо узети у обзир и чињеницу да су у историји Европе и нека друга наметнута решења нуђена као „спашавање мира“, а у стварности су широм отварала врата глобалној катастрофи. Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Матохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај немачког отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке, уз секундирае Француске, Велике Британије и Италије. Вредно је подсећања да је и тада  то рађено „иза леђа Русије“ што се покушава и данас са отимањем Косова и Метохије.  Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије? Или су нови хазардери у својој надмености умислили да су месије спасења мање обдарених?

Чини се да недостаје доследно позивање на принципе, право и Устав Србије који су основа трајне заштите виталних националних и државних интереса. За Србију као независну, суверену и мирољубиву земљу принципи представљају најпоузданији ослонац, право и  обавезу. То је њена иторијска тековина, обележје идентитета и залога њеног угледа у Европи и свету. Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, потсети на принцип поштовања Утава Србије! Уосталом, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД!

Принципијелно посматрано „црвена линија“ не треба да буде само чланство тзв. Косова у ОУН, већ чланство у било којој међународној организацији суверених држава. Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву  „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану, мање више, индиферентни, или чак и задовољни, тешићи се да се, ипак, поштује „звездица“. Кратковидо! Инфериорно. Пошто знамо да је тактика Запада да се делимични међународно-правни субјективитет комплетира у пар корака, онда, штагод нам нудили или говорили, не можемо прихватити улогу пасивног регистратора или посматрача. Гдегод, кадгод се нека понашања и потези било којег фактора на медјународном плану тичу наших интреса морамо имати активан став и јасну, одговарајућу дипломатску реакцију.
Када је реч о лобирању Запада за чланство у Савету Европе, поред јасног принципијелног супротстављања, нормално би било и формално свакој земљи чланици првовремено изнети став да би Србија такав потез третирала као грубо кршење основних принципа и критеријума СЕ, контрапродуктиван преседн и провокацију! Принципијалних аргумената има на претек.

Што се тиче притисака за увођење санкција против Русије, њих је увео Запад а не Савет безбедности УН који је за такве мере једини овлашћен орган на свету,  зато су оне једностране, правно неосноване. Уз то санкције су, као што је Србији из болног сопственог искуства добро познато, нехумане. Србија их не прихвата из принципијелних разлога, а не из рачунџијских интерса. Огромна већина светске заједнице, међу којима су и стратешки партнери Србије, такође не прихвата санкције Запада против Русије. Србија није против света већ против кршења  владавине права и принципа у међународним односима. Србија је са са земљама које чине ¾  земаља света и светске попмулације.

Судећи по изјавама званичника и већине домаћих аналитичара, изгледа да смо задовољни ставом Шолеа да Зеједница српских општина (ЗСО) мора да се формира. У сенци таквих реакција остаје Шолеов став – али у складу са „уставом“ тзв. Косова. Иако је ЗСО прихваћена као компромис пре 10 година, без ичијег позивања на ичији устав, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта –ЗСО без извршних овлашћења, али као део новог компромиса у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“. Сме ли ико званично да постави питање, није ли ово еклатнтна узурпација мандата Савета безбедности УН, неовлашћено вршење туђих послова? „Олакшавање дијалога страна“ што је улога ЕУ одређена резолуцијом ГС УН, не може бити покриће ни за било какве притиске, уцене, рокове, „дилове“ или ултимативне планове, ма од кога долазили. Рат у Украјини, признавање илеглне сецесије Приштине од водећих сила Запада и њихових сателита на валу злочиначке агресије НАТО 1999. нису разлози за релативизацију потребе непрекидног истицања принципијелних позиција Србије заснованих на међународном и уставном праву.

У вези са тзв. планом Шолц-Макрон+ потребно је увек изнова афирмисати принципијелну позицију да је Србија спремнна на дијалог и преговоре који воде мирном, праведном и одрживом решењу које ће бити у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244 и  Уставом Србије. Све што није извршено из резолуције СБ 1244 и договора постигнутих у међувремену, потребно је да се претходно изврши. Треба јасно ставити до знања да Србија неће прихватити трговину нити наметнуто решење супротно међународном праву и њеном Уставу. Свима у старту сваког дијалога о будућности треба помоћи да схвате да је резолуција СБ УН 1244 озакоњени компромис најважнијих чинилца глобалних односа и за Србију докуменат трајне важности све до његовог потпуног извршења. Србија очекује од ЕУ, од  сваке њене чланице појединачно, као и од земаља које подржавају улогу ЕУ, пуно поштовање резолуције СБ УН 1244, као и мандата ГС УН који је дефинисан као „олакшавање дијалога страна“. И ништа више од тога.

Добро је што је Србија препознала настојања Запада да, из својих геополитичких разлога, изолује Савет безбедности, посебно Русију и Кину, као његове сталне чланице и стратешке партнере Србије, од процеса дијалога и решавања питања Косова и Метохије. Немар према историји, поготову од стране Француске и Немачке, изива дубоку забринутост.
Најзад, пошто свмо већ сви свесни велике економске и финансијске зависности Србије од ЕУ и Запада уопште, дубоко верујем да би било корисно да смањимо причу о томе како у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону не би помислили да је Србија скоројевићка творевина спремна на трговину – Косовом и Метохијом и националним идентитетом за њихове инвестиције и донације. На крају, зашто их не подсетити да је само материјална штета коју су изазвали санкцијама 90-их година прошлог века и илегалном агресијом 1999. око 250 милијарди долара. Шта у њихове инвестиције и донације, у међувремену, у односу на ту цифру!? А људске жртве?! А последице коришћења оружја са осиромашеним урнијнумо?!
 
Да, очигледно је потребно и да се подсетимо шта то беше политика уравнотеженог распреда економских интереса као неизоставна предпоставка уравнотежене спољне политике и стабилног  међународног положаја.

Београд, 16. јануар 2023. године

Живадин Јовановић

Бурне реакције и осуде ових дана изазивају изјаве немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад која багателише суверенитет и територијални интегритет Србије, оправдава агресију НАТО 1999. у земљи која тај акт званично третира као злочин против мира и човечности.  Још бурније су осуде изјава њеног колеге Јорна Родеа, немачког амбасадора у Приштини који званичан захтев Владе Србије КФОРУ да се, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, омогући распоређивање контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији, назива апсурдним и још наредбодавно захтева да Срби уклоне барикаде до божића! Сличне стрела ка Београду одапиње зелена министарка иностраних послова Немачке Аналена Бербок. Треба ли уопште рећи да су реакције у нашој јавности логичне и оправдане.
 
А сличних изјава немачких амбасадора у Србији није мањњкало ни раније. Да ли због дејства снажног заноса перспективом брзог чланства у ЕУ, да ли због другачијих међународних околности, или из неких других разлога, тек медији главног тока и јавност нису придавали већи значај  тадашњим „искакањима“ високих немачких дипломата из општеприхваћених норми дипломатског понашања. Неће сметати подсећање на изјаве амбасадора Андреаса Цобела (2005.- 2007.) који је на  предавању у једној независној НВО коју финансира његова земља, препоручио да Србија што пре призна независност („надзирану“) Косова (и Метохије, додао.аут.), иначе јој предстоје проблеми са Санџаком (Рашка, прим.аут.), Војводином... Додуше, после се извињавао, зато што медији, наводно, нису разумели оно што је рекао. Коју годину после њега (2012.), немачки амбасадор Волфрам Мас изнео је српској јавности своје примедбе на васпитањње младих у Србији  заложивши се да Срби објашњавају својој деци да је НАТО бомбардовање 1999. било исправно и корисно, „како деца не би у будуће мрзела Атлантску алијнсу“.

У међувремену су немачки издавачи добили мандат да штампају уџбенике, укључујући и уџбенике историје, за образовни систем у Србији, тако да ће недостатак који је мучио амбасадора Маса и разне друге„празнине“ и „једностраности“ у новијој историји српског народа, бити тихо отклоњене, без проблема. Касније се у медијима појавила вест да је Мас, по окончању амбасадорске мисије, примљен за  саветника Владе Србије. Била је то још једна потврда дубоког поверења и уважавања „добронамерних“ савета и примедби немачких званичника и охрабривање праксе која се у другим земљама, посве неоправдано, третира као грубо мешање у унутрашње послове.

Ових дана медији у Србији преносе да су Пољска и Грчка обновиле своје захтеве Немачкој за накнаду ратне штете нанете тим земљама током Другог светског рата. Све три земље су завидног нивоа демократије, окренуте будућности, деле исте вредности, чланице НАТО и ЕУ. Пољској и Грчкој ништа под овим небом не смета да од Немачке, траже више од трилиона еура - ратних репарација. Нису нимло суздржане, чак ни због реалне могућности да Немачка, као најмоћнија чланица и највећи контрибутор фондовима ЕУ, блокира, или бар отежа, неке од опционих исплата које те земље очекују, на пример, из заједничког фонда за компензације штета од пандемије Ковид 19, енергетске кризе, или других. Траже своје, уверене да је то њихово право, поштују себе и своје људске жртве, не клкулишу,  не колебају се што ће Шолц то, вероватно, одбити. Бар засад. Ставиле су своје карте на сто и чекају, а карте нико други, осим њих самих, не може склонити. Ако су толико деценија чекале, спремне су да и даље чекају Шолца, неког новог Шолца, новог Бранта, арбитражу...

Немачка је у прошлом веку извршила четири агресије против Србије и српског народа – Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање Републике Српске 1995., агресија НАТО 1999. Одговорна је за огромне људске жртве, за злочоне против српског народа без преседана, као што су, на пример, масовно стрељање ђака у Крагујевцу октобра 1941., или масовно стрељање цивила у Краљеву, или... Ко ће се и када извинити за милионске људске жртве српског народа, за гноцид НДХ у систему логора смрти Јасеновац? Ко ће и када Србији исплатити ратну штету изазвану наведеним агресијама, злочинима и геноцидом? Шта се постиже непокретањем одговарајућих званичних захтева? Да ли је ћутање о ратним репарацијама, повређивању незалечених рана и  историјским неправдама Немачке и НАТО само за Србију пут ка миру, разумевању, будућности и пријатељству, док за друге, као што су, на пример, Пољска и Грчка, то није? Колико је морално и достојанствено да трпимо фрапантну дискриминацију Србије и српског народа на националној основи да бисмо завредели нечије донације, инвестиције, подршке за ово или оно или испразне  комплименте често увредљивије него јвне грдње.

Историја се не може заборавити. У времену пред нама и њено фалсификовање ће ићи све теже. Зато, српски и немачки народ, као равноправни европски народи, треба да се помире. То је историјска нужност, европска и цивилизацијска потреба и обострани интерес.  Пут се зна.

Излагање Аце Марковића, члана Савета Агеницје за енергетику Р. Србије

Електроенергетски систем Србије је од септембра 1991. године се одвојио од европске интерконекције УЦТЕ испадом 400 kV далековода Младост Ернестиново. Од тада ми смо остали у једном малом електроенергетском систему кога су чинили Република Српска, Црна Гора, Македонија, Албанија, Грчка и наравно Србија.

На наш систем се 1994. године прикључио електроенергетски систем Румуније преко 400 kV далековода Ђердап 1 Портиле ди фиер 1 (Porțile de Fier). Након две године на наш електроенергетски систем се прикључио електроенергетски систем Бугарске преко 400 kV далековода Ниш – Софија Запад, Козлудуј - Цинцарени и Солун – Благојевград.

Тиме је формирана II УЦТ зона која је функицонисала до 10. октобра 2004. године када је дошло до повезивања ове зоне са електроенергетским системом Европе. Ово је важно да би се разумело у којим условима је функционисао електроенеретски систем у периоду бомбардовања 1999. године.
Бомбе с електропроводним влакнима су врста пројектила који, уместо класичног експлозива, имају 202 мање касете, од којих свака садржи 147 калемова са по 150 метара електропроводних влакана (једна бобма садржи влакна укупне дужине 4.454 километра). Назив “графитна бомба” jе, мада неодговарајући, одомаћен у широкој употреби првих дана рата и потиче отуда што влакна показују особине електропроводности сличне графиту.

ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА

Раздобље агресије на СРЈ, у пролеће 1999. године, се може поделити у три фазе:
•    прва фаза, од 24. марта до 1. маја, у којој су били нападани појединачни објекти ЕПС са циљем спречавања напајања одређених група потрошача;
•    друга фаза, од 2. до 21. маја, коју је обележило масовно гађање бомбама са високопроводним влакнима најзначајнијих чворишта преносне мреже у циљу изазивања распада електроенергетског система;
•    трећа фаза, од 22. маја до 11. јуна, у којој се прешло на разарање преносних постројења и далековода.

Прва фаза: бомбардовањe од 24. марта до 1. маја
Овај период се практично завршава бомбардовањем трансформатора у трафостаници Београд 3 и трафостаници Београд 9 - Бежанија, 23. априла 1999.г. у 03:51. Оштећење једног и уништење другог трансформатора 110/35 kV (63 МVA) у трафостаници Београд 9 онемогућило је нормално снабдевање електричном енергијом порошача са ограниченог конзумног подручја Земуна и Бежаније.

Друга фаза: бомбардовање у  периоду од 02. маја до 21. маја 1999. године

Прво једновремено бомбардовање великог броја објеката ЕПС са циљем да се изазове распад ЕЕС и да се што дуже онемогући напајање потрошача, извршено је 2. маја 1999. у 21:45. Бомбама са високопроводним влакнима гађани су најзначајнији објекти преносне мреже и то: трафостаница 400/220 kV Обреновац, трафостаница 400/220/110 kV Нови Сад 3, трафостаница 400/220/110 kV Ниш 2, трафостаница 220/110/35 kV Бајина Башта и разводно постројење 400 kV Дрмно.
Тог 3. маја, забележена је рекордно минималана дневана потрошња у Србији, од само 25,7 GWh електричне енергије.

Други део рестаурације система зависио је од брзине уклањања високопроводних влакана из засутих постројења. Постројења су чишћена механички, разним импровизованим алатима, четкама, моткама, метлама. Ангажован је велики број људи – не само из ЈП “Електроисток”, него и из комуналних предузећа – како би потрошачи што пре добили напон. Ипак ограничења у испорукама ел.енергије била су неминовна.
Практично, укључењем далековода 400 kV од Ниша ка Крагујевцу, 7. маја у 18:07 ЕЕС ЕПС је у потпуности био оспособљен за снабдевање свих потрошача. Непосредно након тога је уследио нови напад.
Тако су 7. маја у 21:21, бомбама са високопроводним влакнима, нападнута следећа постројења: трафостаница 400/220 kV Обреновац, трафостаница  400/220 kV Београд 8, трафостаница 220/110/35 kV Београд 5 и трафостаница 220/110 kV Београд 3. Оставити Београд без напајања био је, евидентно, циљ напада.
Већ након два дана, 9. маја у 20:38, у потпуности је обезбеђено напајање свих потрошача на територији града, а нови напади су изостали све до 13. маја.

Трећа фаза: бомбардовање у  периоду од 22. маја до 11. јуна 1999. године
Нова стратегија се назире и агресор пројектилима велике разорне моћи истовремено комбинујћи их са већ опробаним засипањем бомбама са високопроводним влакнима, наставља са ударима на прецизно одабране објекте у ЕПС-у.

Први такав комбиновани удар је  извршен у нападу 22. маја у 02:18. Бомбама са проводним влакнима гађана су постројења: разводно пстројење 400 и 110 kV Дрмно, трафостанице 400/220 kV Београд 8,  400/220/110 kV Ниш 2 (на 400 kV и 220 kV сабирнице),  220/35 kV Бајина Башта и термоелектрана Костолац А (110 kV). У исто време су ракетирани и потпуно разорени разводно постројење и командна сала термоелектране Колубара.
Запослени у ЕПС овај 22. маја памте по  драматичним смењивањем догађаја из минута у минут. Дошло је до раздвајања система на више острва чије је границе требало утврдити. У једном од њих је пала фреквенција на 47,5 Hz, због чега је прорадила подфреквентна заштита у сва четири степена. У другом острву дошло је до великог скока напона због великог растерећења високонапонске мреже те су поједини далеководи искључивани, како не би додатно генерисали реактивну енергију.
Напади на објекте ЕПС кулминирали су уништавањем трансформатора у трафостаницама 400/220 kV Обреновац,  400/220/110 kV Нови Сад 3 и  400/220/110 kV Ниш 2, у раним јутарњим сатима 31. маја.

У разматраном периоду диспечери ЕПС су извршили 99 синхронизација острва и затварања петљи у мрежи ЕПС. Како су се, због измена у производњи и дневних промена конзума, поједини правци преоптерећивали, тако су свакодневно, пребацивањем делова конзума са напајања из једног на напајање из другог подсистема, вршене промене уклопног стања у мрежи (забележено је 76 оваквих манипулација).

У тим дејствима уништена су или су оштећена 32 енергетска трансформатора, укупне снаге 4315 мегаволтампера (MVA), и то: шест на напону 400 kV, снаге 2300 MVA, 12 на напону 220 kV, снаге 1300 MVA и 14 на напону 110 kV, снаге 632 MVA. Затим, 98 поља на трафостаницама и разводним постројењима на напону 400 kV,  220 kV и 110 kV. Свако од ових поља (трансформаторско, далеководно или спојно) садржи знатан број високонапонских уређаја ( прекидача, растављача, одводника преднапона …)
Само на прелазу далековода преко Саве, код Обреновца, уништено је шест специјалних носећих стубова, који су високи око 70 метара и шест специјалних затезних стубова.

У 1999. години остварена је производња ел.енергије у термоелектранама и хидроелектранама у Србији (са призводњом Хидроелектране Пива) од 31.636,5 GWh  чиме је план испуњен са 91,6%, а истовремено је то 88% у односу на остварену производњу у 1998.години.
То сликовито одражавају месец мај у коме је у ХЕ произведено 1375 GWh (у ТЕ 438 GWh) и месец јун у коме је такође у ХЕ произведено 1220 GWh (у ТЕ 579 GWh).

Потребно је истаћи да је помоћ од суседних ЕЕС у појединим критичним тренуцима била од огромног значаја. Диспечери суседних електропривреда су често излазили у сусрет нашим захтевима за испомоћ и имали разумевања за тешкоће у функционисању нашег ЕЕС које су се рефлектовале на целу интерконекцију. Нарочито је било значајно напајање дела ЕЕС на подручју трафостанице Суботица из Мађарског ЕЕС. Високо разумевање показала је и електропривреда Румуније на честе високе осцилације снаге на међуспојном воду 400 кV. Ђердап 1 – Portile de Fier изазваних поремећајем у нашем ЕЕС-у

Želja nam je bila  da knjiga, najzad bude izdata, povodom drzavnog obelezavanja 20-te godisnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Beoforum je 2019-te godine odmah prihvatio da bude izdavač knjige sa ovom temom i time dao legitimitet izdanju u okviru svog bogatog opusa vezanog za  NATO agresiju.

O ovom poduhvatu Beoforum je obavestio sve relevantne pojedinče i institucije u drzavi.Niko nije tada oficijelno osporio nameru izdavanja ove Monografije.
Potom je konstituisan inicijalni Izdavački savet i inicijalno Uredništvo izdanja.
Izdavački Savet i uredništvo su se slozili da knjiga ima karakter dokumentarno - faktografski, bez bilo kakvih poredjenja i ocena. U tom smislu Uredništvo je pripremilo sinopsis, sadrzaj  i uputstvo autorima za pisanje svojih priloga.
Osnovna zamisao bio  je da knjiga podstakne i probudi nacionalnu kulturu sećanja, da se  značajni dogadjaji iz našeg trajanja sačuvaju od zaborava. Verujemo da ce ova knjiga ispuniti svoju misiju.
Pandemija, organizaciono tehnički, materijalni razlozi doveli  su da se tek  na kraju 2022-ge godine javnosti predstavi ova knjiga.
Krajem januara 1997. godine postavljen sam za generalnog direktora JP EPS-a. EPS je tada  bio jedinstven, tehničko- tehnološki, proizvodni i ekonomsko-finansijski poslovni sistem. Osamdesetih godina prošlog veka po svim parametarima bio je u rangu vodećih u Evropi.  

Te 1997. godine, EPS je zapošljavao 63 500 radnika, sa Direkcijom, 23 JP za proizvodnju uglja, električne energije, prenos i distribuciju energije i imao jedinstven granski Sindikat radnika.
Rukovodstvo koje je vodilo EPS tokom sankcija od 1992. godine sam  poštovao za sve sto su radili i uradili tokom tih godina. Postigli smo dogovor da zajednički nastavimo da radimo u interesu  EPS-a kojim rukovodimo.  
Sa rukovodstvom Sindikata je postignut dogovor da budemo iskreni partneri i da samo kroz dogovor dodjemo do mogucih i održivih rešenja u odnosu na predloge  radnika EPS-a.

Zajednički cilj i zadatak bio nam je da obezbedimo kontinuirano i stabilno snabdevanje elektičnom energijom privrede i gradjana Srbije.

Poslovanje EPS-a pod sankcijama  dovelo je do smanjene pouzdanosti i sigurnosti EES Srbije. Rukovodstvu i svim radnicima u periodu sankcija treba odati javno priznanje što su sa takvim ograničenjima sačuvali EES Srbije od kolapsa.  
Tokom 1997/98 godine, posle godina zastoja, pokrenut je ciklus remonata, tekućeg, investicionog održavanja, pripremani su planovi revitalizacije i modernizacije opreme,  postrojenja i planiran budući razvoj i investicije. Obnovljena je saradnja sa vodećim svetskim i  evropskim strateškim firmama-partnerima iz oblasti energetike.

EPS je od svojih predhodnika nasledio procedure kako treba održavati, revitaizovati i modernizovati postojeci EES, blagovremeno pripremiti planove razvoja i novih investicija sa jednim ciljem da bude oslonac privrednom razvoju Srbije.
Rukovodstvo sa nadležnim direkcijama, sopstvenim znanjem i strukom pripremali su predloge za unapredjenje i konsolidaciju održivog poslovanja EPS-a, imajući u vidu nove tehnologije za veću efikasnost, smanjenje troškova poslovanja i zaštitu životne sredine.
Pored tekućih operativnih zadataka, pažnju smo posvetili razvojnim studijama, projektima, novim investicijama.

Sadražaj knjige nismo opterećivali tim aktivnostima, verujem da mi nećete zameriti što će pojedine biti telegrafski nabrojane:    
-    studiju opravdanosti osnivanju poslovne banke EPS-a, sa

-    studiju,reorganizacije EPS-a sa procenom vrednosti kapitala EPS-a, sa Ekonomskim institutom i  D&T, obe studije
-    pripremljen je projekat razvoja telekomunikacija na postojećoj infrastrukturi EPS-a,
-    pripremljena tenderska dokumentacija i objavljen tender za zavrsetak TE Kolubara B
-    potpisan je ugovora sa Škodom za nastavak radova na TE Kolubara B tokom sancija,
-    sopstvenim znanjem i umećem završena revitalizacija bagera O&K Plava ptica, u Kolubari
-    potpisan predugovor sa T&K za izradu i isporuku 5 BTO sistema,
-    pripremljen predlog novog tarifnog sistema,
-    sa Sindikatom smo počeli pregovore o novom Kolektivnom ugovoru i
modelu svojinske trasformacije EPS-a,
-    pripreman sastanak rukovodstva elektroprivreda regiona,

Praćenje i kontrola svih tekućih planova proizvodnje i poslovanja se podrazumevala i izveštaji su preko Upravnog odbora dostavljanj ministarstvu i Vladi.

Na Kosmetu, naše firme i  svi radnici  bili su tokom 1998. godine izloženi stalnim pretnjama OVK terorista koji su od  Zapade vec bili proglašeni za borce za slobodu.
Zato su uvedena su stalna dežurstva i saradnja sa Privremenim izvršnim većem Kosova i Metohije sa ciljem hitnog zajedničkog sprečavanja i rešavanja brojnih problema.

Zvuci sirena u sredu, 24.03.1999. oko 20h uveli su gradjane Srbije pa i radnike EPS-a u novu sadašnjost i neizvesnu budućnost.
JP “Elektroprivreda” Srbije prvo jutro pod agresijom dočekala je sa dobrom organizacijom, jasnim zadatkom obezbediti rad EES Srbije i tako dati doprinos odbrani zemlje.

Nadležnost  organizacionih delova, službi i pojedinca, podrazumevala je zajedničku i ličnu odgovornost. To je važilo za sve radnike EPS-a i tako je postupano, uz napomenu da struka i znanje moraju biti u svakom trenutku poštovane.

Na kraju želim da sa vama podelim nekoliko činjenica koje su pratile EPS tokom agresije i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
Rukovodstvo EPS-a je prvog dana agresije donelo je odluku da niko nema pravo da lično daje izjave za  javnost, uključujući generalnog direktora, direktore direkcija, javnih preduzeća i njihove saradnike.

Doneli smo odluku da gradjane i privredu obaveštavamo na osnovu realnog stanja EES posle dejstava agresora i pocene naše realne mogucnosti da što pre otklonimo posledice i osposobimo ga za dalje kontinurano snabdevanje potrošača.
Najuže dežurno rukovodstvo je po potrebi pripremalo Saopštenja za javnost, koja su prosledjivana medijima preko Centra za odnose sa javnošću.

Ovakvim odgovornim postupanjem u informisanja i obaveštavanju, EPS je zadobio iskreno poverenje javnosti Srbije tokom NATO agresije.
U knjizi je dosta rečeno o saniranju i obnovi EES. Na ovom mestu moramo iskazati veliku zahvalnost domaćim firmama koje su stečenim znanjem u izgradnji održavanju i remontima postrojenja dala veliki doprinos saniranju a potom i obnovi EES.

Rukovodstva EPS-a i Sindikata su postigli dogovor a svi radnici njih 63 500 su prihvatili, da primaju umanjene plate za vreme NATO agresije. U aprili 30, maju 40 i junu 40 %. Time se nismo hvalili u javnosti a  radnici  EPS-a se nisu žalili.
Ta sredstva su korišćena da se domaćim firmama plaćaju usluge,  material i oprema iz njihovih hala i skladišta koja su 24 sata bila otvorena za EPS.

Radnicima je novac  nakon agresije   bio dinamički  isplaćen u sačuvanoj vrednosti.
Po potpisivanju Kumanovskog sporazuma na severu Kosmeta ostala su EPS-ova preduzeća za prenos i distribuciji. Radnici na kopovima i elektrani ostali su bez posla,  mahom su bili prinudjeni da se sa porodicama isele sa Kosmeta.
Rukovodstvo EPS-a zajedno sa Sindikatom donelo je odluku, koju nadležni nisu osporili, da svi oni imaju naknadu na teret EPS-a u iznosu od 60% plate koju su primali, do konacnog rešavanja njihovog statusa.
Imam iskrenu potrebu da se zahvalim Beogradskom Forumu, članovima Izdavačkog saveta i Uredništva, autorima priloga. Takodje se pridružujem zahvalnosti koju je Izdavački savet izrazio prema pojedincima i firmama što su svojim angažovanjem i prilozima podržale pripremu i izdavanje knjige EPS tokom NATO agresije.

Ova knjiga je priča o radnicima EPS-a zato što su bili svesni svoje uloge za odbranu nase zemlje. Tokom agresije nijedna naredba nikom nije izdata, svi su znali šta im je dužnost i pod bombama.
Stručnost, znanje, dužnost i odgovornost u EPS-u se podrazumevalo  a  hrabrost i patriotizam, nije moguće narediti, To su radnici EPS-a imali u svojim srcima za svoju Srbiju.

EPS tokom agresije i zatim nije pričao o rezultatima svoga rada, to su gradjani Srbije sami ocenili.
Ali danas posle toliko godina možemo izgovoriti da je EPS bio jedan od stubova odbrane i  obnove  naše Srbije posle Kumanovskog sporazuma.

Takodje EPS je do novembra 1999. godine pripremio EES Srbije u realnim okolnostima posle  NATO agresije za zimu 1999/2000.

P.S.
Izdavački savet i Uredništvo su postavili fotografiju spomenika “Vecna vatra”  na korice knjige, podignutog u znak sećanja na žrtve NATO agresije. Verujemo da to može biti razlog da plamen ponovo zasvetli!

"Електропривреда Србије током агресије НАТО", наслов је Монографије која је данас промовисана у Дому Војске Србије. Монографија је резултат вишегодишњег  рада око 60 аутора и преко 100 волонтера.

Књигу су представили Слободан Бабић, главни уредник Монографије, Аца Марковић члан Савета Агенције за енергетику Републике Србије и Живадин Јовановић председник Београдског форума и издавач.

Промоцији су присуствовали, поред других и Снежана Пауновић потпредседница Народне Скупштине Републике Србије, в.д. генерални директор ЕПС-а Мирослав Томашевић, чланови САНУ, декани и профеосoри Београдског и других универзитета, представници Клуба генерала и адмирала Србије, истакнути представници привредног, политичког, јавног, културног и друштвеног живота.

Живадин Јовановић је у име Београдског форума, као издавача рекао да монографија представља трезор истине о разарању Електропривреде Србије од стране НАТО-а и о одлучности, знању и самопоуздању руководства и радника ЕПС-а у отклањању последица. Захваљујући томе, у условима рата обезбеђено је континуирано функционисање ЕПС-а, као суштинског дела одбране земље и нације.

Јовановић је додао да је ово књига која обавезује данашње и будуће генерације да сачувају и развијају ЕПС као државни и национални ресурс од виталног значаја за безбедност и независност земље.

Аца Марковић је истакао да је ЕПС у ратним условима функционисао као електро-енергетски систем, без обзира што је био искључен из Европске интерконекције. Успеси ЕПС-а у рату, признати су на међународном плану.

Слободан Бабић је посебно истакао  да ја ова књига прича о радницима ЕПС-а зато што су били свесни своје улоге за одбрану наше земље. Током агресије ниједна наредба мије ником издата, сви су знали шта им је дужност и под бомбама. Стручност, знање, дужност и одговорности у ЕПС-у се подразумевало а храброст и патриотизам, није могуће наредити. То су радници ЕПС-а имали су својим срцима за своју Србију.ЕПС током агресије и затим није причао о резултатима свог рада, то су грађани Србије сами оценили. Данас, после толико година, можемо изговорити да је ЕПС био један од стубова одбране и обнове наше Србије.

Представљање књиге Мишела Чосудовског, Београдски форум за свет равноправних, 24. октобар 2022. године:

Искрено се захваљујем на овој добродошлици у Републику Србију. Морам вам рећи да је данас моје срце у Републици Србији. И посебно хвала Живадину.

Треба да знате да ми је пре неких 15 минута поклонио боцу шљивовице. Донета ми је у собу у четврт до 11, пре 15 минута. То вам је оружје за масовно уништење [смех у публици] али уједно и чин солидарности и заједничког дељења. Кад сам ушао у ову салу, та боца шљивовице била ми је у руци а онда ми је неко запленио и склонио на онај сто тамо. Али поделићемо је, попићемо је заједно кад се заврши презентација [смех]. Дакле, та боца је симбол дељења и солидарности у српском контексту.

Мислим да је ова презентација битна с обзиром на то да је свет на раскршћу најозбиљније кризе у модерној историји.

На много начина, агресија САД и НАТО на Југославију која је, узгред буди речено, трајала неких 20 и више година, јер је започела раних 1980-их година, била је генерална проба за све потоње ратове које су спонзорисале САД.

Важно је указати да су истакнути научници тај рат против Југославије назвали „праведним ратом“. Пазите, нема ничег иоле „праведног“ у том рату, то је злочиначки подухват. Ипак, има људи као што је професор Ричард А. Фолк (Richard A. Falk) са Универзитета Принстон (тренутно ангажован у антиратном покрету у вези са Украјином), који је 2001. године увео појам „праведног рата“.
Под тим је мислио на Југославију и Авганистан:

Иако је сваки случај сложен а чињенице се могу разумети на различите начине, овде ћу укратко изнети своју процену из перспективе праведног рата. Косовски рат био је праведан рат јер је покренут да би се избегло вероватно „етничко чишћење“ које спроводе српске власти бивше Југославије, а био је успешан у томе што је косовском народу пружио шансу за мирну и демократску будућност. Тај рат је био праведан упркос томе што је покренут нелегално, без одобрења Уједињених нација и упркос томе што је вођен на начин који је неоправдано произвео косовске и српске цивилне жртве док је настојао да сведе на најмању меру ризик од смрти или рањавања на страни НАТО.
И авганистански рат је био контроверзан у смислу традиције праведног рата. Рекао бих да се тај рат квалификује као случај безбедносне нужности, са аспекта високог ризика од штете повезане са опсежним присуством ал-Каиде у земљи и њеног исказаног капацитета и намере, после напада 11. септембра, да нанесе озбиљну штету Сједињеним Америчким Државама у будућности. Поново, као и код Косова, коришћена средства и остварени циљеви изазвали су озбиљне сумње у погледу праведних средстава и праведних циљева рата. Неуспех Америке да преузме ризике од копненог ратовања да би довршила мисију уништења присуства ал-Каиде, као и њен неуспех да исход испослован на бојном пољу претвори у трајни мир, изазвао је сумње у погледу опште праведности рата.

Из интервјуа са Р. Фолком:

Југославија је била уводно поглавље за Авганистан, засновано на истим премисама злочина над сувереним земљама.
Требало би још рећи да су, по избијању рата против Југославије 24. марта 1999. године, напредне снаге односно левичарски покрети како у Западној Европи тако и у Северној Америци чврсто стали иза НАТО-а. То су били антиратни и антиглобалистички активисти који или ништа нису знали или су, као што сумњам, као саучесници подржавали наводни „праведни рат“ за спас албанског становништва Косова.
Такође треба да знате да сам највећи део својих истраживања урадио ван Србије. Посетио сам Србију неколико пута, а кад је започео рат 24. марта, почео сам да пишем. Многи текстови уврштени у ову књигу написани су пре више од 20 година, неки су заправо настали средином 1990-их година.

Истраживање сам започео почетком 1990-их, са фокусом на економској и социјалној димензији јер су оне кључне за разумевање војне и стратешке димензије. Ту мислим на чињеницу да је раних 1980-их година постојало нешто што би се могло описати као „план економског рата“, углавном реализован инструментима ММФ-а и Светске банке, који се у суштини састојао у разграђивању целокупне националне економије.

Сећам се да је рат против Југославије почев од 24. марта 1999. године суштински циљао цивилну инфраструктуру: школе, болнице, инфраструктуру стамбених насеља. То је обилно документовано. Ипак, ту постоји један елеменат који је више од пуког злочина.

Кад сам годину дана касније дошао у Београд, посетио сам Дечју болницу, а ту дечју болницу САД и НАТО су били утврдили као мету, стратешку мету. Кад год кажем САД и НАТО, уствари одлуке доноси САД. НАТО је тек пуки додатак Пентагона. САД и НАТО су категорички изјавили да им је циљ да спашавају животе те да зато нису бомбардовали део болнице у којем су бле смештене бебе већ су уместо тога гађали агрегате који снабдевају струјом болницу, укључујући инкубаторе за бебе. То је значило да је цела болница уништена јер су те паметне бомбе разориле основно функционисање болнице, због чега је болница морала потом да се евакуише тако да су, свакако, због тога многа деца умрла.
То је само један пример, који сам истраживао кад сам се вратио у Београд после годину дана да бих присуствовао комеморацији под покровитељством Београдског форума.
Сад бих се осврнуо на хронологију и историјат тог рата.

Почев од 1960-их и 1970-их година, Југославија је била успешна економија са социјалним пројектом. Звали су је „тржишним социјализмом“. Имала је кооперативну структуру управљања предузећима и највишу стопу раста у поређењу са европским земљама, вишу од 6 посто, као и потпуно развијену социјалну државу. Треба рећи да се тај процес одвијао у земљи која је претрпела велике губитке у Другом светском рату, чему је била посвећена јучерашња комеморација.

Први пут сам посетио Југославију 1967. године, као студент. У ствари, био сам са групом студената са Института за друштвене науке у Хагу, у Холандији. Одлучили смо да дођемо у Југославију да упознамо тај „тржишни социјализам“. Институт је све организовао.

Без намере да уносим лични аспект, морам рећи да сам током посете имао мањи здравствени проблем. Отишао сам код лекара и добио третман. На моје питање „Колико дугујем?“ рекао је „Ништа“. Одговорио је „Ми у Републици Србији дочекујемо стране госте добродошлицом и пружамо им пуну здравствену заштиту“.

Ниједна друга земља на свету не би имала такву процедуру. То је била потпуно установљена здравствена покривеност за грађане Југославије и за странце. То искуство било је нешто што је остварило очит утицај на начин на који сам анализирао историјат онога што се догодило са тим друштвеним пројектом и како је он био намерно уништен.
Другим речима, друштвени пројекат [друштвени социјализам и социјална држава] реализован је уз неизбежне поделе на политичком нивоу. На крају крајева, на основу друштвеног консензуса, то је било оно што је народ Југославије хтео. И све то је сасвим хотимице уништавано низом економских, друштвених и политичких механизама почев од раних 1980-их година.

Реганова администрација је 1984. године објавила акт назван Директива по одлуци о националној безбедности. Био је то битан политички документ, под ознаком „тајно и осетљиво“. Циљ му је био да подрије тржишни социјализам и интегрише Југославију у такозвану слободну тржишну економију.
Тај документ имао је три странице. Мислим да су га многи из ове сале прочитали. У њему нема ничег тајног нити је ишта осетљиво у вези са њиме. Он је објављен. Међутим, постојала је и друга агенда која није била откривена. То је била војно обавештајна агенда.

Нисам имао увид у та документа. Али постоји један документ који сам видео а то је био извештај Светске банке објављен почетком 1990-их година, који је открио целокупну логику начина да се дестабилизује и уништи нека земља. Послао сам тај документ, он постоји у архиви Београдског форума. Морам рећи да је, у тренутку кад сам га ја добио, то био интерни документ Светске банке. Добио сам га од представника тадашње југословенске владе. Наравно, то је било нешто што није ни требало да буде објављено. Тај документ у суштини описује програм банкротирања, инициран под патронатом Светске банке, који је довео до потпуног гашења индустријског сектора, био примењен на све главне секторе југословенске привреде, а диктирали су га, наравно, повериоци владе у Београду.
Тај документ описује политике спроведене у име поверилаца Београда, које су се састојале у поступном гашењу друштвених предузећа. Другим речима, то је био услов. Постојали су и услови у погледу стечаја и приватизације. Послата је цела армија саветника и западних адвоката да спроведу ту кључну операцију. Тад је важио Закон о финансијском пословању из 1989. године, који је имао кључну улогу у стварању колапса индустријског сектора Југославије.

Историјат „хуманитарног ратовања“: НАТО-ва владавина терора на Косову. Уништење Југославије  
Терминологија је по много чему била ђаволска. Процес стечаја садржавао је нешто што су звали излазним механизмом. Излазни механизам, као убијање економије, убијање индустрије. Другим речима, та предузећа су избачена са привредне сцене. То се радило на основу Закона о финансијском пословању из 1989. године. Све су у потпуности контролисали западни повериоци, ММФ и Светска банка. Већ те исте 1989. године на десетини хиљада радника је једноставно престао радни однос, а предузећа у друштвеној својини отишла су у стечај. Тиме је постављена сцена за каснију макроекономску политику, јер су та дешавања довела до осиромашења целокупног становништва. Другим речима, тиме није била потпуно убијена социјална држава јер је, како ми се чини, постојала намера да се социјална држава задржи, али је свакако била убијена општа економска структура једне суверене земље и њена друштвена достигнућа остварена после Другог светског рата.
Без залажења у детаље, тај пројекат у неким аспектима био је још смртоноснији од војних операција САД и НАТО вођених у каснијој фази. Већ те 1989. године на мети је било скоро 200 предузећа, док је скоро 100.000 радника остало без посла. То је била прва фаза пре и после шок терапије ММФ-а из јануара 1990. године. Јануара 1990. године спроведена је шок терапија ММФ-а која је, на крају, срушила фискалну структуру југословенске федерације.

Фискална структура југословенске федерације играла је кључну улогу у трансферу средстава од централне владе ка републикама. То је основа федералне структуре. Њоме се врше трансфери прихода и расхода од централне владе републикама чланицама федерације. После примене шок терапије, федерална фискална структура је уништена и растурена, чиме су широм отворена врата за стварање услова за отцепљење. Већ на почетку 1990. године отпуштено је 614.000 радника из укупног корпуса радне снаге од 2,7 милиона. Другим речима, скоро четвртина радне снаге, са највећом концентрацијом у фирмама из Србије, Боснеи Херцеговине, Македоније и са Косова које су отишле у стечај.
Причамо о шок терапији из јануара 1990. године: реч је о њиховој економској терминологији – шок терапија – идеја је била да се прође шок терапија ради опоравка.
У међувремену, фискална структура је уништена, везе између централне владе и република су урушене а у исто време све главне компоненте југословенске привреде у смислу великих компанија у области електропривреде, нафте, рафинерије, машинства, грађевинарсва доведене су до стечаја. Овде морам да напоменем да је тај процес економског распада био предуслов за такозвани грађански рат, укључујући војну интервенцију. Створене су друштвене поделе. Људи су осиромашени.
А онда је то прешло у наредну фазу, фазу војне интервенције у Босни и Херцеговини.
То се односи на Операцију Олуја у Крајини и Операцију Медачки џеп, као и разне друге војне акције у Хрватској уперене против српских цивила, од раних до средине 1990-их година.

У периоду од 1990-1995. године, стратегија америчке обавештајне службе била је да доводе своје терористе, тачније, ал-Каиду. Чланови ал-Каиде су још у раној фази били интегрисани у армију босанских муслимана. То можда не зна свако, али ал-Каида је творевина ЦИА-е из времена првог рата с Авганистаном, званог Совјетско- авганистански рат (1979-1989). Тачније, то није био Совјетско-авганистански рат већ рат у којем су САД биле спонзор такозваних „бораца за слободу“, односно групације која је касније описана као ал-Каида. У преводу, ал-Каида значи „база“, а ал-Каида је била база у ЦИА-ној бази података о борцима за слободу заврбованим да се боре против Совјетског Савеза у Авганистану.

Однос између Армије босанских муслимана и ал-Каиде документован је у конгресном документу. Другим речима, то је документ америчког Сената, који је у то време написала Републиканска странка и оптужила Клинтонову администрацију да је довела ал-Каиду. Све је то потврђено. Они су довели ал-Каиду у Босну и Херцеговину и, наравно, у каснијој фази довели су ал-Каиду и на Косово. Овде треба рећи и то да су припадници Ослободилачке војске Косова били обучавани у Авганистану, захваљујући ангажману америчких обавештајних служби.
Дакле, ОВК као ентитет била је повезана са терористима ал-Каиде у много ранијој фази, приликом обуке у Авганистану, а онда као што вам је познато, нешто касније, тим косовским терористима дат је статус Уједињеих нација. Али њихов историјат сеже уназад, све до Босне и употребе терориста за стварање услова који су, на крају, бар што се тиче Босне, изнедрили такозвани Дејстонски споразум.

Тај наводни мировни споразум закључен је 1995. године, потписан у америчкој војној бази Дејтон, у Охају. Место договора није била Женева већ америчка војна база у Охају, под будним оком америчке владе и војске и армијом правника и консултаната. Дејтон је место на којем је написан Устав Босне и Херцеговине. То превазилази колонијализам. У Дејтону је написан устав једне наводно суверене државе. Међутим, то нипошто није суверена држава, пошто њен устав садржи одредбу која ме је запрепастила, морао сам да проучим додатке на устав, ту одредбу није било лако наћи. Устав прописује да председник Централне банке Босне и Херцеговине, која је главни инструмент монетарне и макроекономске политике, неће бити држављанин Босне и Херцеговине ни неке суседне земље. Председника или председницу именоваће ММФ. Е то је оно што зову демократијом.

Постоји транзиција из Босне на Косово. Сједињене Америчке Државе имале су приватне плаћеничке компаније јер нису желеле да буду директно умешане у сукоб. Реч је о компанији Милитари профешенел ресорсис инкорпорајтед (Military Professional Resources Incorporated, MPRI). MPRI била је укључена у обучавање терориста у Хрватској и Босни, а њено деловање у обуци је, на крају крајева, такође допринело извршењу злочина над српским становништвом у Хрватској, тачније у Крајини, Медачком џепу, ако се тачно сећам. Затим смо, наравно, имали начелника генералштаба са именом Агим Чеку, а сви знамо ко је он. Њега је регрутовала MPRI, коју углавном чине бивши високи војни официри Пентагона. Наравно, Агим Чеку је у каснијој фази постао врховни командант косовских снага. Али, пре тога, одиграо је кључну улогу у Операцији Олуја, која је била злочиначка операција усмерена против српског становништва у Хрватској.
Ту је још једна особа коју сви знате, генерал Мајкл Џексон (Michael Jackson). Не, није у питању краљ поп музике. Има нешто што треба да знате о његовој прошлости. Прво је био укључен у Хрватској, па Босни и Херцеговини, именован од стране Уједињених нација. Имао је највиши чин у британској војсци. На крају, постао је начелник генералштаба.
Али постоји нешто о Мајклу Џексону за шта мислим да људи у Србији нису чули. Ја знам јер сам ирског порекла. Мајкл Џексон био је други по рангу војни старешина у масакру Крваве недеље у Северној Ирској из 1970-их година. У то време, био је млад официр и целокупна његова обука одвијала се у Северној Ирској, углавном у акцијама против цивила. Доставићу чланак о томе. Оно што је битно је да схватимо како се злочинци постављају на високе позиције под окриљем УН. Дакле, убијање цивила је нешто што он носи са собом од свог задатка у Дерију, у Северној Ирској. Било је то 1972. године, кад су се цивили укључили у грађански протест и били стрељани, убијени по наређењу Мајкла Џексона.

Историја садржи много појединости, али боље да пређем на наредну фазу агресије САД и НАТО на Југославију, а то је нелегална инвазија и бомбардовање Југославије 1999. године и улога наводних косовских бораца за слободу, односно, ОВК. То је јавности представљено као хуманитарни подухват, медији по целом западном свету су се повиновали том опису тако да је, као што сам већ рекао, Ослободилачка војска Косова доживљена као кегитимни ентитет који штити људска права албанске мањине. То је наравно тотално смеће, јер је Ослободилачка војска Косова била повезана са организованим криминалом. Интерпол је већ имао досије о Хашиму Тачију, то је била јавна тајна. Касније су наравно борци за слободу Ослободилачке војске Косова добили, такорећи, пасоше УН-а. Тако су борци за слободу повезани са организованим криминалом постали припадници Косовсог заштитног корпуса. Све то је, наравно, било не само нелегално већ и криминално.

Крајем марта 1999. године почео сам да пиштем текст под насловом „Косовске борце за слободу финансира организовани криминал“. До тада, био сам редован аутор сарадник листа Монд дипломатик (Le Monde diplomatique) који је тада био и још увек је престижна француска месечна публикација. У то време, сарађивао сам са њима десет година, почев од 1989. године. Тај мој чланак никад није био објављен у листу Монд дипломатик, а ја сам доспео под удар разних људи са левице због моје процене Ослободилачке војске Косова.

Као што сам рекао, Ослободилачку војску Косова штитили су ЦИА и немачка обавештајна служба (Bundesnachrichtendienst, BND). Њене припаднике тренирали су обавештајни оперативци ових служби и, како сам поменуо, неке обуке обављене су у Авганистану тако да је ОВК имала везе са ал-Каидом почев од пре 1999. године. Кад је реч о медијима и овом питању, било је апсолутно забрањено поменути да Хашим Тачи има досије у Интерполу. Ја то знам, проверио сам, та информација била је позната али никад не и саоштена за време рата. Дакле, не само што је вођа једне терористичке организације био повезан са организованим криминалом, већ је тај лидер те организације постао идеалан кандидат за место шефа државе самопроглашене Републике Косово.

Иронија је у томе што је Хашим Тачи постао председник док је имао кривични досије, тако да је тек скоро 20 година касније из Хашког трибунала пристигао извештај у којем се каже да је извршио злочине против човечности и слично. Баш згодно: вест се појавила после скоро 20 година, иако се још крајем 1990-их година знало да је злочинац.

Овде морам нешто да објасним, злочинци се иначе сматрају идеалним кандидаима за највише функције (председника, премијера). Зато што слушају шта им се каже! Именована лица која су злочинци или корумпирани политичари неће преиспитивати шта им кажу људи који стоје иза њих. И шта се десило? Мафијашка држава коју је инсталирао НАТО тицала се политичког субјекта и његовог вође који је био на Интерполовој листи, али то није било битно, јер неће тај вођа доносити никакве самосталне одлуке, пошто одлуке доносе САД и НАТО. Врло згодно именовање, корисно за обе стране.

Мислим да закључим излагање тиме што ћу да истакнем колико су битни ратови које су САД и НАТО водили против Југославије да бисмо разумели шта се сада дешава у Украјини и шире. Зато што је после Југославије уследио читав низ ратова које су спонзорисали САД и НАТО, било директно или индиректно. НАТО је свакако био умешан у дешавања у Либији, Сирији и, наравно, Авганистану.
Званично, Авганистан је био пројекат НАТО-а, јер је прихваћен члан 5. Атлантског уговора и у року од три недеље после напада од 11. септембра 2001. године који су наводно извршили терористи, 7. октобра 2001. године покренули су рат против Авганистана, на основу лажне изјаве да је Авганистан некако напао Америку. Тог дана на небу изнад Њујорка није било авганистанских војних авиона док је, нешто пре тога, Осама бин Ладен био примљен на лечење у пакистанску војну болницу у Равалпиндију, врло близу америчке војне мисије. Тачно се знало где је: да ли је можда на дан 11. септембра координисао нападе из своје болничке постеље, преко свог лаптопа?
То је засебна димензија, али мислим да за оно што смо урадили, почев од Републике Србије, морамо да изградимо светски покрет против САД и НАТО и уједно против оног што је сада издаја, политичка издаја, унутар Европске уније.

Израз мафијашка држава није ограничен само на Косово. У многим аспектима, Европска унија постала је мафијашка држава. Не бих залазио дубље у ту тему, само о једном кључном именовању у Европској унији, а то је место председника Европске централне банке. Ради се о томе да Кристим Лагард, бивша генерална директорка Међународног монетарног фонда, има кривични досије у Француској. Осуђена је на казну затвора у трајању од годину дана због улоге у прању новца и преусмеравању јавних средстава. О свему постоји евиденција. Али њу су француске судије ослободиле те пресуде након што је Управни одбор ММФ-а, којим она председава, послао ноту француској влади у којој је навео да је Лагард веома поштена особа и затражио укидање пресуде. Међутим, кривични досије и даље постоји. Зашто је то важно? Зато што она извршава наређења врхушке финансијског естаблишмента. Постоје бројни елементи именовања приписивих мафијашкој држави унутар Европске уније који су актуелни.

Завршићу ово представљање књиге осврнувши се на природу кризе која сада погађа Европску унију и, наравно, Украјину. Све је међусобно повезано. Постоји чин економског рата којем је по много чему узор био економски рат против Југославије. Говорим о окидачу за стечаје, о дестабилизацији пољопривреде. Веома је сложен али је у суштини фокусиран на две варијабле: једна је енергија а друга је храна. Енергија је инпут за производњу, храна је опстанак. Напад на те две варијабле и деловање Сједињених Држава да блокирају снабдевање Европске уније енергентима представљају злочине против човечности.

Али на страни Европљана, то јест политичке класе или како кажемо на француском La classe politique, то је чин издаје, јер су у истој постељи са непријатељом. То је рат против Европе, а не против Русије. То је рат који се води у Европи, иза којег постоји читав историјат. Нећу овде залазити у детаље. Конкретно, Северни ток био је акт саботаже америчке владе. Имамо све информације о томе. Сам Бајден је рекао „Да, обећавам да ћемо то урадити“. Имамо доказе. Према међународном праву, чин саботаже на инфраструктури у територијалним водама суверених држава Европске уније, односно Шведске и Данске, је ратни чин, дефинише се као чин рата.
Хвала свима. Ово што ћу рећи није замишљено као „озбиљна изјава“, али лично мислим да је добра идеја да се Република Србија за сада не придружи Европској унији.

***

Питање 1: Много вам хвала што сте дошли у Београд и што сте написали ту књигу, коју једва чекам да прочитам. Имам два питања. Прво, да ли сте имали промоцију ове књиге у Канади?

Књига је доступна на нашој интернет страници. У ствари, управо данас сам је поново поставио. Веома је читана преко интернета и наставићемо да је промовишемо. Мислим да је проблем у томе што штампане верзије није лако дистрибуирати у датом контексту, због цензуре. Мој истраживачки центар је престао да штампа публикације. Пре свега, немамо ресурса за то, али смо прешли на оно што зовемо е-књиге. Управо сам завршио књигу о кризи изазваној короном за коју мислим да је такође релевантна за ову дебату. Али то је друга тема, с тим да је књига сада доступна.

Постоје српске заједнице у Северној Америци и у многим градовима у Канади, нарочито у Торонту. Мало смо изгубили контакт, али били смо веома активни 1999. године на разним местима у којима је био укључен и покојни Ремзи Кларк. Постојао је кохерентан мировни покрет. Мислим да је сада проблем у томе што немамо кохерентан мировни покрет.

Питање 2: Друго, дотакли сте се неколико питања о рату у Украјини и Европској унији и занима ме да ли планирате да напишете књигу о тим темама?

То би била веома занимљива књига.

О Украјини сам опширно писао у форми чланака и, наравно, имамо бројне сараднике и ауторе који су писали о томе. У овом тренутку, доступне су све те информације о Украјини, са дневним покривањем.

Своје новије и не тако скорашње књиге написао сам о нуклеарном рату, од којих је прва објављена 2011. године. Следила је књига под насловом „Глобализација рата“ која је изашла 2015. године и на крају моја најновија књига о корона кризи, после скоро две године истраживања, тако да је веома детаљна.

Дозволите ми да поменем само једну димензију, која је веома битна. Економска криза није почела фебруара ове [2022] године, већ јануара 2020. године. Оно што економисти не схватају, а што је уједно карактеристика наше дисциплине, јесте какви су ефекти кад спроведете изолацију која захтева затварање радне снаге и кад им затворите радна места и то истовремено у 193 земље. Последица је највећи економски и друштвени крах у светској историји, а десио се 11. марта 2020. године. То сам веома исцрпно истраживао, тако да је целокупна криза изазвана короном део нашег разумевања свега што се дешава у Украјини и свега другог.

Понављам, то је засебна тема, али та књига је доступна на интернету и постараћу се да буде доступна Београдском форуму, тако да сви заинтересовани могу добити примерак.
Мислим да сте ви у Србији на неки начин срећни што нисте морали да проживите ову кризу као грађани у већини земаља. Јер код вас је постојала свест, а ја то знам, јер долазим из Канаде, где људи и даље носе маске. Ограничења, нивои девастације су неописиви, а логика ове корона кризе је такође стечај. То је нагомилавање дуга и фискална криза државе. То пише у књизи, која има неколико поглавља о економским димензијама кризе.

Јан Оберг оснивач ТФФ-а (Транснационалне фондације за мир и истраживање будућности), посетио је 25. новембра 2022, године Београдски форум за све равноправних, где је са Живадином Јовановићем разговарао о потенцијалној сарадњи ТФФ фондације и Беофорума.

Јан Оберг је унивезитетски професор, истраживач међународних односа и аутор већег броја књнига, чија је везивна мисао – мир се гради искључиво мирним средствима –.

Много пута је посетио Србију, гостовао као предавач на факултетима друштвених наука, а ових дана је учествовао на Конферецији у САНУ о друштвеној улози интелектуалаца.

"За Англосаксонце и неке друге, Косово и Метохија је питање експанзије на исток, за Немачку и неке друге на југ, за исламски фактор на запад, а за Албанце питање експанзије на север.

За Србију је Косово и Метохија питање егзистенције ту где се налази, а са егзистенцијом се не тргује."

Живадин Јовановић

"Ставови Џона Болтона, бившег Трамповог саветника за националну безбедност, у интервјуу  данашњој „Политици“  сведоче о моћи „дубоке државе“ која далеко надилази моћ становника Беле куће, био то демократа или републиканац. Станари се мењају зависно од приноса, војно-индустријски комплекс који приносе убира, остаје исти."

Живадин Јовановић