Јан Оберг оснивач ТФФ-а (Транснационалне фондације за мир и истраживање будућности), посетио је 25. новембра 2022, године Београдски форум за све равноправних, где је са Живадином Јовановићем разговарао о потенцијалној сарадњи ТФФ фондације и Беофорума.

Јан Оберг је унивезитетски професор, истраживач међународних односа и аутор већег броја књнига, чија је везивна мисао – мир се гради искључиво мирним средствима –.

Много пута је посетио Србију, гостовао као предавач на факултетима друштвених наука, а ових дана је учествовао на Конферецији у САНУ о друштвеној улози интелектуалаца.

"За Англосаксонце и неке друге, Косово и Метохија је питање експанзије на исток, за Немачку и неке друге на југ, за исламски фактор на запад, а за Албанце питање експанзије на север.

За Србију је Косово и Метохија питање егзистенције ту где се налази, а са егзистенцијом се не тргује."

Живадин Јовановић

"Ставови Џона Болтона, бившег Трамповог саветника за националну безбедност, у интервјуу  данашњој „Политици“  сведоче о моћи „дубоке државе“ која далеко надилази моћ становника Беле куће, био то демократа или републиканац. Станари се мењају зависно од приноса, војно-индустријски комплекс који приносе убира, остаје исти."

Живадин Јовановић

НАТО је покриће за убрзано наоружавање Немачке. Та земља је искористила југословенску кризу да први пут изведе војнике Бундесвера изван својих и граница НАТО, наводно, да би исказала солидарност и  помогла савезницима. Садашњи конфликт у Украјини, глобалну конфронтацију и атмосферу русофобије користи за убрзано војно јачање, укључујући поседовање нуклеарног оружја, каже за Спутњик бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.

Европа је данас подељена по многим основима a свe указује да ће се те поделе наставити, ширити и продубљивати. Наслаге узастопних криза се гомилају, иза сваке остаје више егоизма и неповерења, а мање кохезије. Стара Европа је је нешто обазривија, нова не пита за цену америчког загрљаја. Иако се та покорност формално везују за НАТО и Америку, каже Јовановић, у суштини то је служење интересима америчког војно-индустријског комплекса. Европа је и даље подељена око «квота» за пријем миграната,  «квота» из Резерног фонда за ублажавање штете од пандемије, штете  од последица санкција Русији, око војне помоћи Зеленском, око «зелене агенде», структурних промена, односа са Кином, ширења НАТО.

„Погледајте само шта се прво десило после 24. фебруара – Немачка је објавила да издваја додатних 100 милијарди евра за наоружавање, а највећи део од тога наменила је за куповину америчких борбених авиона F-35s опремљених да носе нуклеарне бомбе. Није ли том великом и атрактивном наруџбином код Локид Мартина, Немачка, «успут» купила и право на поседовање нуклеарног оружја? Јер, зашто би плаћала много скупље авионе ако би их користила за класично наоружање,“ упитао је наш саговорник.

Немачки канцелар Олаф Шолц, је изјавио да ће његова земља издвајати више за јачање војске јер мора имати кључну улогу у заштити безбедности Европе, да јој таква улога припада зато што има најбројније становништво, најснажнију економију, велику територију и зато што се налази у центру Европе. Разуме се, такву политику Шолц представља као израз одговорности за јачање НАТО, као помоћ другим савезницима у расподели терета колективне безбедности. „Ту је Алијанса покриће за наоружавање Немачке.  Он је био прилично отворен и јасан  у образлагању плана да Немачка буде војно најмоћнија у Европи. Поставља се питање, може ли Немачка то бити поред Француске као нуклеарне силе и сталне чланице СБ УН, а да не поседује нуклеарно оружје? Може ли бити водећа војна сила у Европи у пуном капацитету и кредибилитету ако би сваки пут када њени пилоти треба да вежбају нуклеарним оружјем, или да га размештају морала да моли Американце за претходну дозволу да на своје скупо плаћене F35s укрцају америчке нуклеарне бојеве главе које се, иначе, од времена хладног рата, налазе на њеној територији?   Шолц, дакле, рачуна на поседовање нуклеарног оружја и то можда модернијег од Француског,“ сматра Јовановић.

Немачка користи НАТО за билдовање нуклеарних мишића

Нашег саговорника забрињава што такав развој тече готово неприметно, без ближих информација, дебате и анализа чему то води. Он подсећа и на речи немачког председника Франка Валтера Штајнмајера да његова земља има легитимно право да војно интервенише изван својих граница како би штитила своје интересе. На тој линији, мо же бити интересенартно да је немачко ваздзхопловство недавно учествовало у здруженим војним вежбама у Аустралији и на Индо-Пацифику.

„Хоћемо ли ми да разумемо овладамо свим тим новим трендовима, да их протумачимо на прави начин? Да ли је то допринос недељивој, једнакој безбедности свих земаља Европе? Колико то доприноси међусобном поверењу, кохезији Европе «као заједничког дома за све»? Да ли то јача осовину Берлин – Париз тако често истицану као окосница ЕУ? Или су поменуте вредности и актуелни развој у хармонији и синергији?

Немачка дуго, па и данас, користи Европску унију да би маскирала своје геополитичке интересе на Балкану. Он каже да су њега лично Немци 90-тихгодина прошлог века притискали за сагласност да отворе своју канцеларију на Косову и Метохији користећи аргумент – ако сте већ то дозволили Американцима, треба да дозволите и Немцима. Јовановић је, каже, рекао колеги Волфгангу Ишингеру да и поред тога што ценимо Немачку као партнера, сматрамо да су САД једина суперсила на свету и да би они, који имају толико америчких база и војника на својој територији, требало да нас разумеју.

„Он ми је на то рекао: не морате да дате Немачкој, задовољићемо се ако дате сагланост  Европској унији за канцеларију у Приштини. Тако они данас користе НАТО и конфликт у Украјини, као оправдање за билдовање своје војне мускулатуре.  

Наивна предвиђања да Русија може да изгуби овај рат

Што се тиче сукоба у Украјини наш саговорник сматра да је то последица стратегије доминације и ширења Запада на Исток чија је прва жртва била Србија 1999.  По њему, западни стратези гледају на конфликт у Украјини као на технологију за исцрпљивање Русије да би је на крају и распарчали. Такав циљ, коликогод апсурдан, јавно је прокламован још 90-тих година, а конципиран много раније. Међутим, Јовановић оцењује да су наивна предвиђања да Кремљ може да изгуби овај рат. Ово што се дешава, каже, само је један облик глобалног рата против Русије који не може да се реши са Владимиром Зеленским. Зато је, додаје он, потребно да се ради на каналима преговарања између Русије, САД, Кине и Брисла. „Шта више, чак и све што би се договорило у оквиру саме Европе, не држи воду. Овде се ради о тражењу решења прво за нову безбедносну архитектуру у Европи која ће гарантовати једнаку безбедност свим нацијама без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису“. А друго, неопходни су и договори о глобалном систему безбедности, јер је Запад погазио многе досадашње договоре.

Јовановић тврди да је свет суочен са дестабилизацијом и то не од 24. фебруара, већ много дуже. Свима је, каже он, јасно да на светској сцени не постоји лидери попут Шарла де Гола или Џона Кенедија који би могли да донесу исправне одлуке ма колико биле тешке. То води ка закључку да нас очекује смена генерација политичких лидера у Европи и нада да би дошли други који схватају интересе Европе и који неће ићи преко Атлантика по своје мишљење. Разуме се, не смемо изгубити из вида ни чињеницу да не зависи све ни од смене неспособних и сервилних вођстава у Европи. Читав систем либералног мултинационалног корпоративног система поодавно исцрпео своје потенцијале и државао се превасходно на експанзији и експлоатацији туђих пространстава и богатстава. Најновији развој сведочи да је дошао крај политике експанзије, неоколонијализма и доманације и да улазимо у епоху новог светског поретка заснованог на сувереној равноправности и демократизације међународних односа без хегемонизма и изузетности.

Уједињене нације постоје са Русијом или их нема

Као дугогодишњи дипломата, Јовановић наглашава да приче о ограничавању права Русије као оснивача ОУН и сталне чланице СБ УН представљају нонсенс и израз немоћи оних који их лансирају.  То је далеко од разума, за тако нешто нема никаквог правног основа. Он каже да нема земље на планети која је као Русија у темеље УН и њихове основне вредности уградила између 25 и 27 милиона људских живота.

„Сада, замислите какав би то систем био када би земља са толикм жртвама била ограничена у тој организацији на било који начин. У том случају УН би доживеле исту, или гору судбину од Друштва народа уочи Другог светског рата. Чуди ме да уопште има људи који не схватају да Уједињене нације постоје са Русијом као сталном чланицом СБ или их нема уопште“.

Решење за кризу која је настала, наш саговорник види у прилагођавању лидера западних земаља новим глобалним трендовима и реалностима. Требало би да виде да историја не може да се врати уназад, да текући трендови мултиполаризације и демократизације међународних односа не могу да се зауставе, као и да нови светски поредак заснован на мултицентричном уређењу нема алтернативу. Униполарни светски поредак је неповратно за нама, у историји и не може се вратити ни санкцијама, ни изопштењем, ни новцем, ни нуклеарним оружјем!

Уз признавање реалности основно је да се сви кључни фактори глобалних односа прихвате  равноправност, партнерство засновано на заједничким интересима, да на тој основи дијалогом и дипломатијом траже могућност за нови глобални договор чији би неизоставни део би обнова и јачавање улоге Уједињених нација у складу са новим условима и изазовима.

"Диверсификација добављача енергената је легитимна политика, поготову, ако је независна и није последица спољних притисака или несмотрено преузетих обавеза.

Зашто се онда не каже да је једнако потребна и политика диверсификација страних инвеститора и економских партнера, поготову што видимо да се економска зависност отворено користи као полуга за уцене на рачун независности, суверенитета и интегритета Србије?"

Живадин Јовановић

"Ко јавно потцењује међународно право, несвесно охрабрује силу.

Ко јавно предвиђа притиске, уцене и ултиматуме – несвесно им утире пут.

Ко се јавно жали да га не разумеју пријатељи, несвесно охрабрује непријатеље."

Живадин Јовановић

Давид Стокингер, публициста и хуманитарац из Беча, данас је посетио Београдски форум за свет равноправних, где је разговарао са председником форума Живадином Јовановићем.

Стокингер је у Београду на повратку из хуманитарне мисије у току које је посетио српске енклаве јужно од Ибра где је уручио значајну хуманитарну помоћ низу места и енклава. У Гораждевцу је уручио помоћ школи, помоћ у виду апарата за мерење крвног притиска, као и значајну новчану помоћ коју је сакупио међу својим пријатељима у Бечу.

Давид Стокингер течно говори српски језик јер је дуги низ година у контакту са партнерима Србима са Косова и Метохије и у Београду. Често је присутан у медијима Мировног покрета које уређује.

Разговарано је о заједничкој сарадњи на бољем међусобном информисању и у заједничком хуманитарном ангажовању.

Београд, 28. октобар 2022.

Француски писац Патрик Бесон (1956 - ) посетио је Београдски форум за свет равноправних где је разговарао са председником форума Живадином Јовановићем. Бесон ових дана борави у Београду поводом изласка из штампе његове нове књиге на српском језику „Ђоковић: Одбијам“, у издању Чигоја штампа.

Више од двадесет Бесонових књига преведено је на српски језик.

Као велики пријатељ Србије и српског народа ангажован је у француској и српској јавности, у одбрани истине о српском народу, разбијању СФРЈ и посебно о агресији НАТО 1999. године на нашу земљу.

Током агресије боравио је у Србији и објављивао текстове и књиге о узроцима и последицама тих дешавања како их је он видео и доживљавао. Познанство Јовановића и Бесона датира из тог периода. Бесон се интересовао о раду Форума и изразио спремност да учествује на конференцијама које Форум организује.

Београд, 28. октобар 2022.

Догађаје који су обележили протеклих седам дана у емисији „Од четвртка до четвртка“ коментарише Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Москва упозорава да Кијевски режим припрема провокацију на територији Украјине уз употребу „прљаве бомбе“ са циљем да оптужи Русију.

Србија је добила нову Владу, премијерка поручује да ће наставити да се бори да не уведемо санкције Руској Федерацији.

На Косову и Метохији тензије пред одлуку о замени регистарских таблица – званичници у Београду под притиском земаља Квинте, док Срби у покрајини најављују отпор, за почетак миран.

ДПС Мила Ђукановића доживео дебакл на локалним изборима у Црној Гори, а Велика Британија има првог премијера који је азијатског порекла.

Позив за дијалог, дипломатију и детант

Београдски форум за свет равноправних изражава најдубљу забринутост због погоршања глобалне конфронтације која је праћена дубоком економском и друштвеном кризом у Европи, као и у свету.

Свеобухватна криза се свакодневно погоршава и представља  претњу за живот, мир и безбедност у свету.

Забринутост је утолико већа што не постоје никакве веродостојне и искрене иницијативе за прелазак са колосека конфронтације на колосек суштинског дијалога, дипломатије и детанта.

Лекције историје се не смеју занемаривати. Стање инертности и неразумевања ризика надолазећих опасности, угрожава саме основе људског постојања. Сукоб у Украјини може се превазићи једино решавањем његових узрока. Мировни напори не смеју бити спречавани, нове гвоздене завесе морају бити уклоњене, једностране санкције бити изопштене из међународне праксе.

Полазећи од историјских искустава Србије, укључујући и она из недавне прошлости, као и од искустава Европе, Београдски форум за свет равноправних упућује апел свим мировним удружењима, владама, као и међународним организацијама, а посебно ОУН, да покрену и подрже иницијативе за дијалог, дипломатију и детант као једини исправан пут за спречавање глобалног сукоба који прети опстанку човечанства.  

Апелујемо за моментално започињање дијалога и дипломатске акције на највишем нивоу између Вашингтона, Москве, Пекинга и Брисела. Основ треба да буде „мирна коегзистенција“ суверених и равноправних држава одлучних да зауставе даље погоршање сукоба које може довести до избијања Трећег светског рата, не искључујући ни нуклеарни.

Признавање равноправности, међузависности и партнерства у очувању мира, безбедности и развоја, као недељивих цивилизацијских вредности, једини је пут за опстанак и сигурну будућност човечанства.

Поштовани господине професоре Чошудовски, господине председавајући, даме и господо,

Појава сваке нове књиге представља радост за аутора, стручну јавност и шири круг читалаца, али је то и допринос науци и култури једне земље.
О агресији НАТО на нашу земљу писали су многи домаћи и страни аутори. На ту тужну тему одржано је више научних и стручних расправа, чему је значајан  допринос дао и данашњи домаћин ове менифестације – Београдски форум за свет равноправних, често заједно са Клубом генерала и адмирала Србије.

Поштовани господине професоре Чосудовски, у време агресије НАТО на СР Југославију 1999. године био сам на челу наше Војнообавештајне службе, чији је задатак био да првенствено прати снаге агресора и о томе извештава државно и војно руководство, али исто тако, са великом пажњом смо пратили и реаговање светске јавности на те догађаје. Можете замислити колико је за нас охрабрење представљало када смо прочитали или чули из света неку објективну оцену о тим трагичним догађајима. У том смислу, тада а и у годинама после рата, са великом пажњом смо пратили и  коментарисали  Ваша јавна иступања.

Поштоване даме и господо, сада имамо то задовољство да је пред нама књига цењеног професора Мишела Чосудовског, о којој бих изнео неколико запажања.
Прво, верујем да се јавност у Србији са посебним одобравањем односи према наслову ове књиге – „Агресија САД и НАТО на Југославију“. Појам агресија представља саму суштину онога што се овде догађало те 1999. године. За те активности НАТО постоји више од десет интерпретација, које бисмо могли условно сврстати у три групе.

Представници земаља  које су учествовале у нападу на нашу земљу говоре о кампањи, хуманитарној интервенцији, спречавању етничког чишћења итд. Пошто сам у то време био у највишој командној структури наше војске, и овом приликом могу уверљиво да нагласим да са наше стране није било никаквог етничког чишћења, није уопоште постојала операција „Потковица“, о чему су говорили, поре свега, немачки представници. Задовољство ми је, поштовани господине професоре, што сте и Ви запазили ту чињеницу, коју наводите у Поглављу три, на страни 65.
Чланови Београдског форума за свет равноправних, Клуба  генерала и адмирала Србије и све већи број аутора, као што је и писац ове књиге, недвосмислено тврде  да се 1999. године радило о агресији. За ту тврдњу основ налазимо у дефиницији агресије коју је усвојила Генерална скупштина ОУН у Резолуцији број 3314 из 1974. године, али и у праћењу онога што се догађало током рата, као и у послератном периоду.

Део наших и страних аутора  за тај рат наводе различите разлоге, као што су: реафирмација значаја НАТО поводом обележавања 50. годишњице његовог формирања; интереси водећих земаља НАТО с циљем потврђивања статуса неприкосновеног геополитичког хегемона САД; стварање услова за размештај снага НАТО на простор Косова и Метохије; интереси војно-индустријског комплекса; контрола комуникацијских и енергетских токова са Блиског истока и из Русије према Европи; неутралисање утицаја Русије на нашем простору; контрола сировинских потенцијала на простору Косова и Метохије; утицај на промену власти у Србији итд.

Други битан утисак о овој књизи јесте тај да се аутор потрудио да за сваки процес пронађе саму суштину или, како филозофи кажу, трагао је за одговором на онтолошка питања. Тако нам је, на страници 21, понудио сазнање о томе да је још 1984. године донета америчка Директива број 133, која је „поставила спољнополитички оквир за дестабилизацију југословенског модела тржишног социјализма и успостављање америчке сфере утицаја у југоисточној Европи“. О самој агресији НАТО на СР Југославију аутор недвосмислено показује да се радило о већем броју непринципијелних и лажних оптужби на наш рачун, у чему се тражио повод за употребу силе. Исто тако, аутор се бавио и последицама тога рата, при чему бих посебно  нагласио две. Прва последица је страдање српског, али и албанског и других народа од „хуманитарних бомби“ са осиромашеним уранијумом, о чему пише у поглављима три, шест и седам, где чак наводи да се радило о „нуклеарном рату ниског интензитета“, страница 115 и даље. Друга последица рата против Југославије односи се на то да је извршена, како аутор наводи, „генерална проба“ за ратове у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Јемену и Венецуели, а могли бисмо додати да вероватно не би било ни садашњег трагичног оружаног сукоба у Украјини да је свет принципијелно реаговао на агресију НАТО против Југославије, као и на наставак притисака против Србије, који су видљиви и ових дана.

Треће битно запажање о овој књизи јесте то да је аутор обухватио широк географски простор, односно,  Босну и Херцеговину, СР Југославију и Македонију, па до разраде великог броја тема које су у директној вези са агресијом НАТО на овим просторима. Те теме су политичке, геополитичке, економске, међународно – правне, кривично-правне, криминалне, војно-стратегијске, хуманитарне, еколошке, медијске, етичке итд.  Свака од ових тема је писана са низом интересантних података, који објективно указују на то шта се заиста догађало и који су узроци тих процеса.
Наведене чињенице овој интересантној и квалитетној књизи дају карактер практичног приручника за све оне који се баве овом проблематиком, али и за нашири круг читалаца, тим пре јер се аутор потрудио да,  наизглед сложене теме, обради на једноставан и разумљив начин.

На крају, бићу слободан да сугеришем аутору да у свом стваралачком раду обради још једну тему, а то је, колике су политичке, материјалне и финансијске штете претрпеле земље које су учествовале у агресији на Југославију. Чини се да би ово било битно сазнање за грађане тих земаља како би вршили  притисак на своје владе да одустану од оружаног насиља, јер би тиме биле поштеђене не само земље изложене агресивним нападима, него и грађани држава које врше агресију. ХВАЛА НА ПАЖЊИ!

Даме и господо
Поштоваоци писане ријечи
Поштоваоци дјела Мишела Чосудовског

Част ми је и задовољство да говорим о књизи Мишела Чосудовског уваженог писца, професора Универзитета у Отави, директора Центра за истраживање глобализације ''Агресија САД и НАТО на Југославију''. Написано је пуно књига код нас о агресији НАТО, али је ''заборављено'' истаћи ,иако је познато, да је то била агесија САД, а НАТО је само продужена рука-батина, војна сила под окриљем САД. А управо нас је Чосудовски подсјетио и свијету рекао да је то агресије и САД и НАТО.

Значај ове књиге је и у томе што је дио текстова написан у току агресије, што је професор Чосудовски од почетка агресије, када смо били усамљени, устао да осуди  агресију САД и НАТО. Указао на њен карактер, мотиве, циљеве и последице. Објаснио је реализацију поверљивог америчког Плана разбијања Југославије из 1984. године под називом ''Политика САД према Југославији'' са кога је касније скинута ознака тајности, каду су САД отворено вршиле политичке притиске и на крају, послије одбијања Југославије да им се повније, кренуле у агресију, у рат против СРЈ, против Србије.

Детаљно је објаснио активности САД на разбијању националне економије, на подршку етничким  и оружаним побунама и посебно агресију и окупацију КиМ. Истакнуте су бруталне акције масовног бомбардовања градова и насељених мјеста, велика разарања и велике људске жртве. Употребу забрањеног оружја и муниције са осиромашеним уранијумом назвао је  нуклеарним ратом ниског интензитета.

Истакао је ангажовање САД на обучавању припадника ОВК за вођење копнених војних операција. Подсетио је светску јавност да су терористи ОВК били укључени и у убијање  Срба у Хрватској у ''Олуји'' августа 1995. године, када су Срби протјерани из Српске Крајине. Нагласио је да је изградња војне базе ''Бонстил'' планирана прије агресије. Међу првима објашњавао је свјетској јавности да је агресија предузета под лажним хуманитарним изговором заштите Албанаца на Ки М, грубо кршећи све међунардне акте као и Међународно право и Повељу ОУН.

Пратећи и пишући текстове о злочинима САД и НАТО у току агресије шест година послије агресије написао је поглавље: ''Економски ратни злочини: Разбијање Југославије, реколонизација Б и Х'', гдје је детаљно, са подацима, описао ''уништавање и подјелу Југославије, укључујући и режирани банкрот наметнут од Светске банке који је довео до пропасти производног сектора Југославије  крајем 1980-тих годиха'' као и ''шок третман'' који је активирао ММФ 1. јануара 1990. године. Написао је да су ''сецесионистичке тенденције које се хране друштвеним и етничким подјелама добиле на замаху управо у периоду бруталног осиромашења југословенског становништва, а економске реформе изазвале су економску и политичку пустош''

Другим ријечима САД су започеле ''аграсију прије агресије'', као и да су послије неоствареног циља у агресији да окупирају цијелу територију СРЈ наставили агресију другим средствима која траје и данас.

У уводу Чосудовски је објаснио: ''Са ове дистанце рат против Југославије био је  -генерална проба- за потоње –хуманитарне ратове- под спонзорством САД и НАТО међу којима су били Авганистан (2001), Ирак (2003), Либија (2011) Сирија (2011), Украјина (2014), Јемен (2015) и Венецуела (2019).
Ко су ратни злочинци? У горкој иронији, такозвани Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу (Хашки трбунал) ради под контролом оних страна које су извршиле бројне ратне злочине''.

Мислим да само ових неколико детаља из књиге од десет поглавља пружа јасну слику о узроку, циљевима и последицама агресије САД и НАТО на Југославију.

Господине Чосудовски даозволите да Вам се лично захвалим што сте учинили и што чините за Србију и уопште за освјетљавање напора слободољубивог дијела свијета у борби за изградњу слободног свијета и праведних, хуманих међународних односа.

Београд 21. 10 2022. Лука Кастртовић