Амерички званичници стално подижу цену ЗСО не би ли се у њиховом науму изједначила са вредношц́у признања Косова као независне државе од стране Србије. Користе ЗСО, која није договорена у Бриселу, као монету за притисак. Најрадије би да се деси истовремено, признање независности тзв. Косова од стране Србије и формирање Заједнице. Ништа од те трампе.

Овако излагање званичника задужених за Балкан у америчком Конгресу коментарише за Спутњик некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић:
„Они Србију не виде као независну државу, вец́ као некакав привезак Европске уније под њиховом контролом, зато и траже да се удаљимо од Русије“.
Шта је “Ескобарова ЗСО”

На саслушању на тему "Процена политике САД за Западни Балкан" специјални саветник Стејт Департмента Дерек Шоле и специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар истакли су да САД у потпуности подржавају независност самопроглашеног Косова и његову интеграцију у међународне институције, укључујуц́и УН и приближавање НАТО и ЕУ.

Ескобар је нагласио да формирање ЗСО не представља уступак Србији , вец́ да ц́е Срби бити подведени под „косовски правни систем“.
Јовановиц́ оцењује да је „Ескобарова ЗСО“ полуга за притисак на Србију да сама призна независност своје покрајине.
„Они нису апсолутно против ЗСО, али не желе да је формирају пре него што осигурају признање независности Косова од стране Србије. Ту је та игра, нема основа да се ЗСО као монета у рукама Запада трампи за признање назавсности тзв. Косова. Зато нема ни Заједнице. Из извештаја се види да они користе Европску Унију као прокси партнера да успоставе контролу над Западним Балканом, рачунајуц́и свакако на то да тај регион има интереса за чланство у ЕУ, а они би тако проширили евроатлантске интеграције, укључујуц́и и НАТО“, каже Јовановић.

Он додаје да ЗСО о којој су Ескобар и Шоле говорили у Конгресу, уопште није она која је договорена 2013. и потписана 2015., са извршним функцијама, самосталним уређивањем, суштинском самоуправом. Зато, каже, САД непрекидно уверавају западну јавност да то никако нец́е бити нова Република Српска, на Косову и Метохији, вец́ заједница по њиховом моделу, у складу са уставом тзв. Косова.
САД не признаје нову реалност

У Конгресу се чуло и да су Сједињене Државе заинтересоване за зближавање са Србијом, како би је одвукле од руског утицаја. Јовановић каже да је то још један доказ да Америка не прихвата нову реалност, мисле да и даље може стварати реалности које су њој по вољи.
„Они не могу замислити Србију као независну, самосталну државу која има уравнотежене односе са свим важним чиниоцима глобалних односа, са Русијом и Кином, али и са ЕУ и Сједињеним Државама. Живе у уверењу, да не кажем у илузијама, да је Србија добра само уколико је покорна и уколико прихвата да се одриче својих виталних интереса. Они једноставно не виде Србију као независну државу, вец́ као привесак НАТО и ЕУ“, каже Јовановић.

Он додаје да Америка заборавља да Србија никада од ње није тражила помоц́ да је ослободи „малигног утицаја Русије и Кине“, земаља сталних чланица Савета безбедности УН које признају њен суверенитет и територијални интегритет и решење за питање Косова и Метохије, као и Србија, траже у оквиру међународног права.
„Говоре да Кина користи своје инвестиције за вршење политичког утицаја, како тај утицај не смета Србији, али смета САД? Или САД хоц́е да Србија диверсификује своју енергетску безбедност да би била по вољи Америке, јер Американци сматрају да је сувише зависна од руских енергената. Како не сматрају да је сувише зависна од инвестиција из Немачке, Европске уније“, пита Јовановиц́.

Он закључује да је излагање у америчком Конгресу заправо још један сјајан доказ да САД полазе од циља да целу Европу ставе под директну контролу, да у том науму, како и сами кажу, недостаје део Западног Балкана да би цела Европа била слободна, демократска и уједињена, под - тоталном контролом Америке

Извор: sputnikportal.rs

Мир у Украјини се може постићи само уклањањем узрока сукоба.  

Решење је у гарантовању једнаке безбедности за све земље, без обзира на то да ли су чланице било ког војног савеза, или не.

Мир и безбедност су недељиве вредности, признавајући њихову недељивост, може се доћи до решења украјинске кризе.

* * *  
Одлука Србије да не уводи санкције Русији је принципијелна а трајање таквих одлука се не мери данима. Србија се у међународним односима не поставља калкулантски, од данас до сутра. Зато Србија треба да настави политику војне неутралности, отворености према свакоме ко поштује њену независност и легитимне интересе у складу са основним принципима међународних односа.

Живадин Јовановић

аутор: Жан Брикмон
Објављено 12. јула 2022

С обзиром на разорне ефекте овог рата, прво у Украјини, али и, кроз санкције, на светску економију и ризике од глади које они носе, чини се очигледним да би први задатак сваког дипломате и политичког лидера требало да буде окончање овог рата.

Проблем је у томе што постоје најмање два начина да се размотри како ће се ово завршити и они су непомирљиви.

Први, који је донедавно био став владе САД, који је став украјинске владе, европских Зелених и већине наших медија, јесте да је руска инвазија нелегитимна, ничим изазвана и да се једноставно мора одбити: Украјина мора да поврати сву своју територију, укључујући и Крим (који је припојен Русији од 2014).

Други, који подржавају различити појединци као што су Чомски, Папа, Лула у Бразилу и Кисинџер, јесте да је решење путем преговора неизбежно, што у пракси значи да Украјина одустаје од територија као што су Крим и Донбас и вероватно других региона, као и пристајући на неутралност те земље.

Присталице првог решења обасипају увредама оне другог: љубитеље Путина, прорусе, присталице умирења пред руским фашизмом итд. Али о овом првом решењу можемо поставити бар два питања: да ли је праведно? И да ли је то реално?

Основни проблем са праведношћу овог решења је тај што се претпоставља да су једна Украјина и један украјински народ на удару Русије. Али Украјина, која је постала независна 1991. године распадом СССР-а, није била бивша нација коју је Русија припојила у прошлости. Свакако, постојала је историјска Украјина која је била апсорбована у Руско царство, али оно што је постало независно 1991. била је бивша Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, створена 1922. након Октобарске револуције и која је укључила становништво које говори руски на истоку садашњости. Украјине, а чије мишљење нико није питао. Укључује и територије на западу које су додате Украјини 1939-1945, као и Крим додан 1954. године.

Распад мултинационалних држава као што су СССР или Југославија или чак бивша колонијална царства супротставља се идеји државног суверенитета, укључујући „територијални интегритет“ државе, против идеје права на самоопредељење народа. У време распада Југославије, територијални интегритет ове државе сматран је нелегитимним на Западу, пред тежњом за самосталношћу хрватског и словеначког народа; али су границе хрватске републике тада постале сакросантне у име права на самоопредељење народа, док је у овим границама живео добар број Срба. Они нису прихватили своју нову ситуацију и на крају су силом протерани из Хрватске. Слична ситуација се десила 1999. године са Косовом, које је било део Србије, али чија је већина становништва, Албанаца, желела да се отцепи. Тамо је НАТО преузео на себе да бомбардује Србију 78 дана како би добио фактичку независност Косова, уз протеривање многих неалбанских мањина које тамо живе.

Ако је право на самоопредељење народа свето наспрам територијалног интегритета држава у којима су мањине, зашто онда територијални интегритет република, које су једним делом биле административне целине у распаду мултинационалних држава, одједном постаје сакросантан у лице тежњи мањина које живе у тим републикама?

Руси се често присећају преседана косовског рата: ако је интервенција НАТО-а тамо била легитимна за подршку Косоварима, зашто руска „војна операција“ за заштиту становника Донбаса није легитимна?

Било је много других сукоба исте врсте, и много крвавијих: на пример, подела Британске империје Индије 1948. између Индије и Пакистана, која је у почетку укључивала садашњи Бангладеш (у то време зван Источни Пакистан) који је постао независан После жестоког рата 1971.

Не постоји једноставно решење за ову врсту сукоба. У принципу, може постојати: референдумом на локалном нивоу питати којој држави жели да припада свако становништво. Али ово решење готово нико не прихвата: ако референдум на Криму буде за присаједињење Русији, чији је Крим био део између 1783. и 1954. ауторитарни начин), Запад га проглашава нелегитимним. Ако у остатку Украјине буду одржани и други референдуми, они ће такође бити проглашени нелегитимним.

Оно чему треба да се надамо да бисмо решили ове локалне сукобе је да их стране силе не користе за унапређење својих економских и стратешких интереса. Међутим, САД и Британија су од 2014. године (ако не и раније) у Украјини учиниле управо супротно, прво подстакавши државни удар који је довео до свргавања легално изабраног председника Јануковича, који је морао да побегне да би спасио живот. Овај председник је виђен као проруски оријентисан, а Сједињене Државе и Британија нису биле спремне да прихвате ситуацију. Како је нова власт у Кијеву била не само насилно антируска, већ и непријатељски расположена према делу свог становништва који говори руски, део потоњег захтевао је већу аутономију унутар Украјине, што је одбијено. Од тада се води рат мање-више ниског интензитета између дела Донбаса и украјинске војске.

Опет, у принципу, мирно решење је могло да се нађе преговорима са лидерима побуњених провинција, а то су предвиђали споразуми из Минска, које је украјинска влада прихватила, али никада није применила.

Истина је да у свету постоје и друге мањине које њихове владе прогањају или их лоше третирају, али је било посебно неодговорно што се кијевска влада тако понашала према својој мањини на истоку земље, знајући да може имати користи од заштите руског „великог брата.“ И мало је вероватно да би ово понашање било усвојено без охрабрења и политичке и војне подршке Сједињених Држава и Британије.

Због тога се може сматрати да је управо америчко-британска политика натерала Русију да интервенише. Очигледно се може осудити ова интервенција као супротна међународном праву, али би се онда морало одговорити на питање: шта су Руси требали да ураде да заштите становништво источне Украјине, под претпоставком да су њихови захтеви за аутономијом прихваћени као легитимни (а ако не , у име чега да их одбијем)? Чекати? Преговарати? Али то је оно што раде већ осам година, шаљући врло јасне сигнале крајем 2021. да њихово стрпљење има границе.
Штавише, архитектима ратова у Југославији, Ираку, Либији и Авганистану тешко је да се представљају као велики браниоци међународног права пред Русима. Шта год неко мислио о њиховој војној интервенцији у Украјини, она је мање нелегитимна од горе поменутих западних ратова.

Очигледно се може реаговати рекавши да је „Путин упао у замку“ коју су му поставиле Сједињене Америчке Државе. Али, с једне стране, ово је признање да су Сједињене Државе заиста гурнуле Русију у рат и, да бисмо знали да ли је он заиста упао у замку, мораћемо да сачекамо до краја непријатељстава. Ако Русија победи, барем делимично, Сједињене Државе ће изгубити образ и бити ухваћене у сопствену замку.

Неопходно је истаћи и невероватну хипокризију дискурса о рату у Украјини, и пратећим санкцијама, од стране већине наших новинара и интелектуалаца: када смо нешто слично урадили током америчке инвазије на Ирак? Наравно, тада нису предузете никакве економске санкције, али ни симболичне, док је у случају Русије санкционисано све: политичке личности, али и спортисти, уметници, научници. Чак су и дела прошлости „поништена.” Какве везе Достојевски има са ратом у Украјини?

Једини начин да оправдамо овај двоструки стандард је да отворено признамо да смо на страни Сједињених Држава, било зато што делимо њихове вредности или зато што је то у нашем интересу.

Што се вредности тиче, требало би да идемо даље од лаких парола о демократији, коју овде нико, а свакако ни Руси ни Кинези, не угрожавају, и да постанемо свесни монструозности америчке спољне политике. Чак и без враћања на рат у Ираку (или Вијетнаму) може се помислити на Јемен, где Саудијска Арабија води рат далеко бруталнији од онога што Русија ради у Украјини и који је наоружан од стране Сједињених Држава и њених европских савезника. Или Авганистан, где су Сједињене Државе конфисковале половину јавне благајне док земља пати од глади. Или размислите о људским последицама ембарга и санкција које су Сједињене Државе предузеле против великог броја земаља: Кубе, Венецуеле, Ирана, Сирије, Ирака (између 1991. и 2003.).

Што се тиче интереса, јасно је да Сједињене Државе користе свако оружје које им стоје на располагању, укључујући шпијунажу, да фаворизују своје послове на рачун нашег. Али што је дубље, њихова политика се све више супротставља у не-западном свету: најизненађујући аспект реакција на руску инвазију на Украјину је можда чињеница да је већина земаља, истовремено осуђујући инвазију у принципу (што је био минимум за с обзиром на њихову приврженост Повељи УН – а велике земље попут Индије и Кине нису ни извршиле ову минималну услугу), нису примениле никакве санкције Русији.
Недавни „Самит Америка“ са којег је Бајден искључио Кубу, Никарагву и Венецуелу, из тог разлога је критиковано, па чак и бојкотовано од стране неколико земаља Латинске Америке, укључујући Мексико. Земље АСЕАН-а окупљене у Вашингтону одбиле су да осуде Русију; вероватно су одлазе тамо да поврате (неке) паре и инвестиције, али свакако не да би се сврстали са Вашингтоном.Односи између Кине, још једне земље на видику Вашингтона, и остатка Азије су бољи него што су икада били.

Афричке земље „памте“ подршку СССР-а током борби за независност и недавно су имале веома срдачан самит са Лавровом у Москви.

Можемо слегнути раменима и рећи да су ове земље вођене антиамеричком огорченошћу или да немају велику тежину у светској економији, што би била прилично типична „западна“ реакција, али потпуно супротно нашим дугорочним интересима. Ми Европљани немамо никакав утицај на америчку политику и наш „савез“ са овом земљом је само питање њиховог праћења. Али ефекат овог праћења је да неизбежно делимо непријатељство које Сједињене Државе изазивају према себи од остатка света. И док је непријатељство изражено према господарима, оно је комбиновано са презиром када су у питању њихове слуге.

Што се тиче реализма, мора се направити разлика између економског и војног аспекта. Што се тиче економског питања, односно санкција, за сада је тотални промашај: рубља је ојачала уместо да пропада, руска економија опстаје и преоријентише се на Азију. Штавише, већина светских земаља одбија да примени санкције које су увеле Сједињене Америчке Државе и Европска унија, а све указује да ће те санкције нанети штету западним економијама, чак и не разматрајући ефекат могућих руских контрасанкција.

Што се тиче војног питања, тешко је дати дефинитивна предвиђања, али Руси за сада иду напред, макар и много спорије него на почетку. Ниједна украјинска контраофанзива није имала трајни ефекат. Неки се надају преокрету ситуације након испоруке софистицираног оружја Украјини од стране Сједињених Држава и њихових савезника, али то остаје да се види, а различити гласови у самом Вашингтону сматрају потребу за преговорима као јединим решењем за кризу. . У сваком случају, мало је вероватно да се украјински ратни циљеви опоравка читавог источног дела земље и Крима могу постићи. Руси ове територије, а посебно Крим, сматрају делом „отаџбине“ и далеко су од тога да су све своје снаге уложили у ову битку. Да би се украјински ратни циљ остварио, морао би доћи до потпуног колапса не само руске војске већ и руског друштва у целини, са променом режима и постављањем прозападног лидера на Путиново место. Најмање што можемо да кажемо је да ова перспектива за сада није у плану: главне критике упућене Путину у руском јавном мњењу су да је превише благ у вођењу рата и превише попустљив према ономе што наставља. да своје западне назове „партнерима“.

Наравно, као и увек у ратовима, могућ је и преокрет ситуације. Дакле, чекајте и видећете.

Ако бисмо кренули на пут преговора, прво бисмо морали да видимо шта Руси траже: признање везаности Крима Русији, независност Донбаса и вероватно других региона као што су Херсон или Запорожје, демилитаризација и денацификација Украјине. Ако је први од ових захтева легитиман, или барем ако би се њихов легитимитет могао проверити референдумом, последња два су много упитнија: тражити да се ближњи разоружа када је сам пренаоружан типично је понашање великог човека. власт, а „денацификација“ Украјине је превише нејасан захтев да би се заиста спровео (у ком тренутку неко престаје да буде екстремно десничар да би постао нациста?)

У идеалном свету такав захтев као што је демилитаризација суседа не би требало да постоји. Али контекст је опет битан: првобитна намера Украјине после 2014. била је да буде део НАТО-а, а не само да има војску. Ово је опет била неодговорна политика, јер је било очигледно да Русија никада неће прихватити ово чланство и да има средстава да то спречи, што је историја показала. Што се тиче замера да Русија води политику велике силе, треба имати на уму да Сједињене Државе нису прихватиле размештање совјетских ракета на Куби 1962. године и да су чак сматрале да је Сандинистичка револуција 1979. у малој Никарагви претња њиховој национална безбедност. Политика великих сила може се окончати само ако се њихово одбијање односи на све.
На крају, вероватно је да ће једини који ће бранити истинске интересе украјинског народа (као и интереса Европе) бити они који су се од почетка (тј. бар од 2014.) залагали за преговоре. решење сукоба.

Жан Брикмон је пензионисани белгијски теоријски физичар. Он је коаутор са Аланом Сокалом књиге Модерна бесмислица, злоупотреба науке постмодерних интелектуалаца (Picador, NY, 1998), Хуманитарног империјализма; Коришћење људских права за продају рата (Monthly Review, NY, 2007) и Квантног смисла и бесмислица (Springer, 2017).

Светска престројавања нису повод за било каква колебања, или  одступања од спољно-политичке стратегије уравнотежених односа са свим земљама и државама, које  Србију поштују у свакодневној пракси равноправне сарадње. Напротив.

Национално јединство и консензус су насушна потреба Србије. Да се та потреба оствари неопходно је јасно дефинисати националне и државне циљеве и на њима стрпљиво изградити поверење и јединство.

*    *    *

ЈЕДИНСТВО СЕ НЕ ПРОГЛАШАВА, ВЕЋ ИЗГРАЂУЈЕ
јасноћом циљева, стрпљењем и поверењем.   

*    *    *

Јавност  има има право да зна какве су последице оружја са осиромашеним уранијумом употребљеног у агресији НАТО а Влада обавезу да ту информацију обезбеди и објави. Ко је и зашто укинуо скупштинско и владино тело задужено да то истраже?  

Живадин Јовановић

Када се каже да Србија брани права Срба на Косову и Метохији, онда то мора да обухвати и захтев за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца.
Запад је свестан сопствене одговорности за спречавање права Срба на повратак и не треба му ћутањем давати утисак да је Србија одустала од тог захтева!
* * *
Ни један народ на Балкану није силом толико раздробљен, оштећен у развоју и обесправљен као што је то случај са српским народом данас. Ћутање о томе је за српски народ и Србију веома штетно, а за њене противнике веома угодно и охрбрујуће.

Живадин Јовановић

Данас смо суочени са агресијом да се Србија одрекне Косова и Метохије и подршке Републици Српској, да прекине сарадњу са Русијом и Кином, да уведе санкције Русији и да се прикључи НАТО. Све је то део вишедеценијске стратегије ширења НАТО на Исток.
У стратегији ширења на Исток Западу сметају и Повеља УН, и Дејтон и Резолуција СБ УН 1244.
* * *
Тзв. Основни споразум о путу нормализације и тзв. Имплементациони споразум из Охрида («мапа пута»), нису у складу са међународним правом, резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом Србије, нису резултат билокаквих преговора и нису прихватљиви.

Живадин Јовановић
Изводи из Записника са редовне годишње скупштине
Београдског форума за свет равноправних одржане
22. априла 2023. године, у сали СО Врачар

ПОРОДИЦАМА ПОСТРАДАЛИХ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ "ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР", БЕОГРАД

СА ВАМА СМО У НАЈТЕЖЕМ БОЛУ.
ВЕРЕУЈЕМО ДА ЦЕЛА СРБИЈА РАЗУМЕ ПОРУКЕ ОВЕ ТРАГЕДИЈЕ.

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Живадин Јовановић

Учесници Скупштине Београдског форума за свет равноправних одржане 22. априла 2023. године у Београду, изразили су најдубљу забринутост због ескалације сукоба у Украјини и повећања опасности његовог неконтролисаног ширења и упутили апел за прекид ватре и хитне преговоре о  миру. Дијалог и преговори – по њиховој једнодушној оцени - су једини начин да се прекину непријатељства и да се регион сукоба, уништавања људских живота и разарања врати на пут стабилизације, обнове и развоја. За постизање мира је битно разумевање узрока сукоба и спремност да се они отклоне без уплитања геостратешких интереса са стране.

Мир у Украјини је претпоставка да се Европа и свет посвете изградњи новог светског поретка заснованог на равноправности свих народа и земаља, коегзистенцији и демократским принципима међународних односа.

Европи и свету нису потребне нове поделе, искључивост, зидови или блокови, под било каквим изговорима већ - разум, реализам и развој у равноправности.

Мир је услов да се огромна средства од преко 2,2 трилиона долара која се троше на трку у наоружању усмере у развој и стварање бољих услова живота за све људе, да се Европа и свет окрену развоју и примени нових технологија, обнови покиданих ланаца снабдевања, решавању енергетске, прехрамбене, мигрантске и глобалне економско-социјалне кризе.

Наглашено је да су мир и безбедност недељиве вредности које једнако припадају свим земљама и народима, без обзира на њихову величину, економску или војну моћ и да је неприхватљиво грађење безбедности једних на рачун безбедности других земаља.

Указујући да светски односи доживљавају најдубље промене од краја Другог светског рата, учесници Скупштине су позвали све релеватне чиниоце на прилагођавање реалностима мултиполарног светског поретка што искључује хегемонизам, унилатерализам и привилегије и захтева поштовање равноправности, јачање мултилатерализма и улоге међународног права под окриљем Уједињених нација.

Оцењено је да у условима нових трендова у Европи и свету расте значај политике војне неутралности Србије и њене стратегије урвнотежених односа и равноправне сарадње са свим земљама које Србију прихватају као равноправног партнера, посебно са оним које подржавају њен суверенитет и територијални интегритет а решење за покрајину Косово и Метохија виде као аутономију унутар Србије, у складу са резолуцијом СБ УН 1244.

Уздржан глас Грчке према кандидатури Приштине за чланство у Савету Европе (СЕ) није логичан нити принципијелан с обзиром да Грчка не признаје Приштину као државу а неутралношћу омогућава настављање процедуре за њено чланство у СЕ.

Такав став је контрапродуктиван јер не уважава чињеницу да је сецесија Приштине резултат тероризма, етничког чишћења и агресије НАТО 1999. са крајњим циљем стварања Велике Албаније.

Српска јавност је најмање очекивала да грчка Влада буде jeдина од 5 чланица ЕУ које нису признале тзв. Републику Косово, а која накнадно заузима неутралну позицију.

Од владе Грчке, као колевке демократије и балканске земље, очекивало се да покаже више разумевања за животне интересе Србије и значај традиционалног пријатељства српског и грчког народа за зеједничку будућност.

Живадин Јовановић

Београдски форум ће током 2023. и 2024. године наставити сарадњу са сродним удружењима и организацијама из земље и иностранства, промовишући мир, равноправност, демократизацију међународних односа и изградњу мултиполарног светског поретка. Залагаће се за јачање Уједињених нација као најширег демократског светског форума, улоге Савета безбедности као најодговорнијег органа за мир и безбедност као и за поштовање међународног права заснованог на Повељи УН.

Посебну пажњу посветиће сарадњи у оквиру Светског савета за мир, као придруженог члана ЕКОСОКА.

Форум ће наставити блиску сарадњу са Клубом генерала и адмирала Србије, СУБНОР-ом Србије, Друштвом српских домаћина и другим удружењима сличне програмске оријентације, уз поштовање самосталности и специфичности сваке организације.

Полазећи од чињенице да у раду Форума од његовог оснивања учествују и угледни предствници српског расејања са свих континената као и од подршке и помоћи расејања, Форум ће још снажније радити на продубљивању и јачању свестраних веза  и поверења између матице и расејања. У том циљу, Форум ће и даље подржати напоре за успостављање Српског дома у Београду као место сусретања, бољег информисања и чувања националног, културног и духовног идентитета.

Форум ће наставити сарадњу са надлежним државним органима, Српском православном црквом, научним и образовним институцијама, посебно када је реч о остваривању иницијатива и пројеката Форума и Савета Сабора матице и расејања, као што су подизање Меморијала српским жртвама геноцида у 20. веку, Српског дома, Библиотеке српског расејања, Документационо-истраживачког центра о агресији НАТО и других пројеката од значаја за очување националног, културног и духовног идентитета српског народа.

Форум ће се постојано залагати за решавање питања статуса Покрајине Косово и Метохије дијалогом и мирним средствима, уз пуно поштовање Устава Србије, резолуције Савета безбедности 1244, основних принципа Повеље УН и Завршног документа ОЕБС-а.

Форум ће и даље одлучно разобличавати све покушаје превара, уцена, ултиматума и понижавања  од стране водећих чланица НАТО и ЕУ, усмерених да кршењем међународног праве, Устава и резолуције СБ УН 1244, принуде Србију да призна криминалну творевину као закониту, независну државу.

Форум ће се постојано залагати за поштовање Дејтонско-париског споразума, иступаће против његове ревизије и свих покушаја унитаризације Босне и Херцеговине. Пружаће пуну подршку напорима Републике Српске да сачува своје уставне надлежности и идентитет интгегритет гарантован Дејтонско-париским споразумом. Залагаће се за неодложно окончање функције Високог представника утолико пре што је садашњи илегално узурпирао ту дужност.

Форум ће и даље подржати напоре за успостављање мира у Украјини, отклањањем узрока сукоба, гарантовањем једнаке безбедности свих држава и народа и поштовањем основних принципа међународних односа.

Ангажоваће се на ширењу мреже огранака Форума.  

Припреме за обележавање 25. годишњице агреесије НАТО на СРЈ марта 2024. године имају приоритетни значај. Припремама ће руководити Организациони одбор састављен од чланова Управног одбора, представника Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а, Друштва српских домаћина, српског расејања и јавних личности из области привреде, науке, културе, медија, цивилног друштва. На обележавање 25. годишњице агресије НАТО биће бити позвани осведочени пријатељи Србије из иностранства међу којима су многи носиоци највиших одликовања Србије.   
 
Организовање округлих столова и јавних трибина о најважнијим националним и државним темама. Конкретне теме утврдиће Програмски савет Форума.

Форум ће наставити своју издавачку активност у складу са финансијским могућностима.

Проучиће могућност организовања Форума за економску дипломатију као и организованости за напредно информисање јавности.

Форум ће успоставити Повељу равноправности која ће се додељивати домаћим и страним личностима за посебан допринос идејама равноправности, поштовања универзалних принципа међународног права и демократских односа међу државама и народима.

Никога заинат нисмо послушали - у СЕ смо гласали за себе!

Једног дана лицемери, гаулајтери и лажови, другог дана стратешки партнери, донатори и пријатељи!

Србија је добровољни талац „јединог пута“:

на сваком семафору прихвата нова правила,
нове преговарачке оквире и ултиматуме.

У суботу, 22. априла 2023. године одржана је редовна годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних и тиме обележено 23 године од његовог оснивања.

У пуној сали Скупштине општине Врачар, поред осталих присуствовали су и  епископ топлички г. Петар, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, као и ђакон Владимир Антић изасланик епископа Бачког господина Иринеја.

Скупштини су присуствовали и амбасадор Кубе Његова екселенција Леиде Ернесто Родригес Ернандес, представник руске амбасаде у Београду саветник Михаил Генералов, представници српске дијаспоре међу којима и председница Управног одбора Удружења "Фонд дијаспора за матицу" др Љиљана Вернер из Хановера као и господин Рајко Радичевић, представник Срба из Чешке.

Учеснике скупа је поздравио епископ топлички епископ топлички г. Петар, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија.

У дискусији су учествовали проф. Велимир Недељковић, саветник у адвокатској канцеларији Алексић из Ниша који се бави еколошким последицама НАТО агресије; адвокат Горан Алексић из Ниша; Бранислав Тапушковић, познати београдски адвокат и amicus curiae у Хашком трибуналу; представник Клуба генерала и адмирала Србије генерал Лука Кастратовић;  генерал Слободан Петковић и други. Скупштини су присуствовали и Никола Шаиновић, представници Срба Косова и Метохије и Српског културног клуба СербиКа из Гњилана, пријатељи из Друштва српско-кубанског пријатељства и други. Присуствовали су и представници огранака Београдског форума из осталих крајева Србије - из Ниша, Ћуприје, Зрењанина и других места, представници пријатељских организација СУБНОР-а Србије, Друштва српских домаћина и осталих.

Извештај о раду је поднео директор Драгутин Брчин, Извештај надзорног одбора Славољуб Матић. Оквирни план рада је представила потпредседница Скупштине Београдског форума Милица Арежина. На седници је изабрано ново руководство Београдског форума. За председника Београдског форума поново је изабран Живадин Јовановић, за председника Скупштине амбасадор Драгомир Вучићевић, за директора Драгутин Брчин. Међу петнаест чланова Управног одбора једна трећина је новоизабраних углавном млађих српских интелектуалаца афирмисаних како у својим професијама, тако и у јавној делатности. Скупштини се обратио новоизабрани председник форума Живадин Јовановић.

У прилогу достављамо план рада за 2023. и 2024. годину.

PLAN-RADA-Skupstina-2023.docx

Преузмите Извештај о раду Београдског форума за свет равноправних за период јун 2019 - април 2023. овде

Правило 1.

Свет се дели на демократију и аутократију.

Демократија је увек у праву.

Аутократија је увек ван закона.

Правило 2.

Демократија се организује на националном, регионалном и глобалном плану.

Глобалном демократијом управља Врховна демократија (у даљем тексту ВД) по принципу демократског централизма, регионалном демократијом специјални изасланици, а националном демократијом амбасадори ВД.

Национална демократија почива на строгој подели власти:
Већински део свих грана власти, у принципу, припада амбасадору ВД.

Мањински део власти припада влади сваке земље чији састав самостално проглашава национални парламенат, уз претходну сагласност амбасадора ВД.

Правило 3.

Постоје демократије по положају, наслеђем и стицањем по процедури, у складу са правилима.

Листе демократских и аутократских држава утврђује и повремено, сходно указаним потребама, објављује ВД.

Аутократије које претендују на статус демократије пролазе статус кандидата чије трајање зависи од напретка у прихватању интереса ВД као својих сопствених и креативног и одрживог исказивања лојалности.

Правило 4.

Свака земља слободно и суверено утврђује и спроводи своју унутрашњу и спољну политику у складу са интересима ВД.

Свака земља има загарантовано право на суверенитет и територијлни интегритет када је то у складу са интересима ВД.

Сецесије од демократских држава представљају најгрубље кршење правила, угрожавју демократију и нису прихватљиве.

Сецесије од аутократских држава представљају ширење демократије и јачање система владавине правила, отуда их на сваки начин треба охрабривати.

Правило 5.

Агресије су својство аутократије које демократија најоштрије осуђује и спречава.

Демократије, на челу са ВД, шире и бране демократске вредности, људска права, бољи живот и друге тековине, у складу са правилима.

Употреба војне силе у хуманитарне сврхе, за ширење демократије, људских права и бољег живота је у искључивој надлежности демократије.

Правило 6.

Да ли нека земља поштује принцип владавине правила и људских права зависи од оцене да ли је у стању да гарантује одрживост слободе деловања корпорација, обавештајних агенција, медија и невладиних организција ВД, на једној, као и да ли су баријере против  водећих аутократија довољно високе, на другој страни.

Висина баријера из претходног става не мора бити прописана, али се мора ефикасно примeњивати.

Правило 7.

Недопустива је и кажњива ауторитарна контрола извора енергената, стратешких минерала, стратешких комуникација и велика тржишта.

Неотуђиво је право демократије на употребу свих расположивих средстава, укључујући војна, како би се ти ресурси  ставили у функцију ширења демократије у свим правцима, посебно на Исток.

Правило 8.

ВД се обавезује да своје захтеве или обавезне инструкције другим демократијама или кандидатима за демократију неће уручивати писаним путем.

Изузетно ВД своје захтеве може испоручити у писаном облику ради избегавања велике штете или пропуштања изванредне прилике у корист демократије, али и тада уз обавезу чувања угледа и части циљаног субјекта.

Демократије и кандидати за демокртију се обавезују да, одговорним и креативним тумачењем интерса ВД и променом свести народа, обезбеде прихватање и ефикасну имплеменатацију интереса ВД као приоритетних сопствених националних и државних интереса.

Правило 9.

Етничко чишћење је апсолутно неприхватљиво и за најоштрију осуду.

Изузетно, етничко чишћење може бити политички целисходно. (Случај за студирање: етничко протеривање око 250.000 Срба са КиМ).

Правило 10.

Врховна демократија је креатор реалности по вољи свевишњег.

Реалност по којој се регулишу међународни односи и проблеми је све оно што ВД прогласи за реалност.

У случају сукоба са чињеницама и истином, у интересу ефикасности и предвидивости, предност има проглашена реалност.

Повеља УН и међународно јавно право уопште имају субсидијарни карактер.

У случају сукоба међународног права и правила, предност имају правила.

Обавезна тумачења Правила даје ВД.

Компилатор,
Живадин Јовановић

Западно балкански "Квад" је англо-америчко упозорење Србији да мора признати тзв. Косово,  увести санкције Русији и ући у НАТО.

Једини исправни одговор Србије јесте одлучна приврженост свом Уставу, међународном праву, Резолуцији СБ УН 1244, војној неутралности и принципијелној неприхватљивости једностраних и незаконитих санкција.

Не смеју се давати поводи за помисао да је било који од наврдених елемената државне стратегије привременог карактера. Иступања појединаца из Владе супротна државној стратегији, остављају утисак нејединства и колебљивости изазивају пометњу и забринутост.

Затезање око успостављања ЗСО није последица некооперативности Куртија већ англо-америчке тактике изнуђивања признања и сагласности Србије са чланством тзв. Косова у УН. Лидери одрешених чланица НАТО не желе Србију и Србе на КиМ. Да није тога, око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца, одавно би се слободно и безбедно вратили на своја огњишта и имања на КиМ.

Курти је амерички прокси играч у геостратешком сценарију комадања Срба и Србије, као што су били и сви његови претходници.

Инвестиције, донације, бољи живот, чланство "на дохват руке", обећања атеста "за храброст" и "визионарсто" део су метода увлачења у решења штетна за  Србију и српски народ.

Ових дана дипломате ЕУ, у својој не нарочито инвентивној офанзиви шармирања грађана Србије, не силазе са наших ТВ екрана. Нема цене коју не би платили, ни обећања које не би дали, само да им народ поверује да је за Србију најбоље да слуша САД/ НАТО/ ЕУ.

Срећом народ памти. Није превише богат ни моћан да би се спорио, али ни сиромах који би трпео понижење.

Живадин Јовановић
10. Април 2023.

Поштовани чланови и пријатељи Београдског форума,

У прилогу Вам достављамо позивно писмо поводом одржавања редовне Скупштине Београдског форума у суботу 22. априла 2023. године.

Нашу привреду, инфраструктуру и здравље су разорили бомбама 1999., КиМ су отели силом и прогласили да припада другоме, оно што је преостало узели су  демократизацијом, транзицијом и реструктуирањем, али наш народ и даље им не верује и незахвалан је!

Живадин Јовановић

Слепо следећи америчку стратегију ширења на Исток, европска политичка елита дестабилизује и руши Европу, а не некакви "Путинови спавачи".

Прича о "Путиновим спавачима" који наводно руководе социјално политичким бунтом европских маса је велико понижавање европске цивилизације и медиокритетско забијање главе у песак да се прикрију немоћ и пораз политике санкција и изолације Русије.

Стратегија тзв. обуздавања Русије и Кине је синоним за заостајање Европе на мултиполарном путу.

Закључак: на Западу ништа ново.

Живадин Јовановић

Бајден другим "самитом демократија" жели да:

- импресионира америчку и ширу јавност наводном међународном подршком у кампању за реизбор за други мандат,
- продуби поделу света на демократију вс. аутократију, а не да га уједини за развој и напредак свих,
- сврста и претњама дисциплинује уцењене владе да подрже одлазећи  хегемонистички униполарни поредак под командом САД против  незаустављивог мултиполарног, демократског светског поретка чији су носиоци Русија, Кина, Индија, ЈАР и огромна већина нација света.

Не постоји ниједан доказ да је Бајден икада подржао било који легитиман интерес српског народа. Постоји обиље доказа да је најгрубље вређао српски народ без обзира што је био свестан да су српски и амерички народ савезници.

"Самит демократија" под дирегентском палицом Џоа Бајдена, таквог какав јесте, симбол је посрнућа слободе, демократије и западне цивилизације уопште, америчке у првом реду.

Живадин Јовановић

"У  светском правном поретку резолуција Савета безбедности УН 1244 има статус одлуке највеће правне снаге. Откуда онда утисак да је за Србију та резолуција мање значајна него Шолц-Макронов план?

Хоће ли Шолц и Макрон (ЕУ) обезбедити да око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца остваре своје право на слободан и безбедан повратак на њихова огњишта и имања на Косову и Метохији?

Какву нам поруку шаљу они који уочи сваког круга разговора затворе по неког од виђенијих Срба или спроведу неку антисрпску рацију на Косову и Метохији?"

Живадин Јовановић

"Један бетонски зид - Берлински - срушен је пре више од 30 година. Други, транс-континентални, грађен је после тога од Балтика, преко и Кавказа до Блиског Истока.

Иако голим оком тешко видљив, нови зид далеко је трагичнији од свог Берлинског претходника.

Зидови у главама (хегемона) најтеже се демонтирају."

Живадин Јовановић

Глобални односи су у транзицији.

Две моћне назови демократије, САД и ЕУ, настоје да ширењем одрже глобалну униполарну хегемонију. Истовремено две моћне назови ауторитарне силе, Русија и Кина, све тешње сарађују у изградњи глобалног мултиполарног демократског поретка.

Пошто је у транзицији коегзистенција неминовност, природно и логично стање, зашто би икоме сметало да то буде и обострани избор, утолико пре што позитивна искуства и одређени принципи постоје а могу се и прилагодиту и допунити?"

Живадин Јовановић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Полагање цвећа и венаца на Ташмајдану и на Ушћу
24.03.2023.

У оквиру обележавања 24. годишњице почетка оружане агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) данас, 24. марта 2023. године, представници државних органа, амбасадори пријатељских земаља, друштвених организација и појединци положили су цвеће код споменика Деци - жртвама агресије НАТО у Парку Ташмајдан и код споменика свим жртвама агресије НАТО ,,Вечна ватра” у Парку пријатељства, на Новом Београду.

На споменик деци - жртвама НАТО агресије, на Ташмајдану цвеће су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић и менаџер града Београда Мирослав Чучковић.

Венце је на оба споменика положио је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић.

На позив Београдског форума за свет равноправних, венце су положили и амбасадори пријатељских земаља: амбасадор Белорусије Валериј Бриљов, амбасадор Русије Федерације Александар Боцан-Харченко, амбасадор Боливарске Републике Венецуеле Димас Хесус Алваренда Гера, амбасадор Кубе Леиде Ернесто Родригез Ернандез.

Што се тиче друштвених организација, венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије, Удружења "Фонд дијаспора за матицу", Друштва српских домаћина, студентске организације Правног факултета и Факултета политичких наука, извиђачке организације Новог Београда, Социјалистичка партија Србије и друге политичке странке и покрети.

У име Београдског форума за свет равноправних цвеће је положила делегација на челу са председником Форума Живадином Јовановићем. У име Клуба генерала и адмирала Србије, делегацију је предводио генерал Миломир Миладиновић. У име СУБНОР-а Србије, делегацију је предводио председник организације, генерал Видосав Ковачевић. У име Друштва српских домаћина, проф. др Миладин Шеварлић. У име српске дијаспоре, Удружења "Фонд дијаспора за матицу" и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука "Сања Миленковић", венце су положили др Љиљана Вернер из Хановера, др Мирко Луковић, српски научник из Швајцарске и Слободан Аћимовић.

Код Споменика свим жртвама агресије НАТО, након полагања цвећа, великом броју присутних грађана и делегација обратио се ранији председник Владе Републике Србије и ранији потпредседник Савезне владе СРЈ, господин Никола Шаиновић.

Ово је било подсећање на око 4000 жртава палих током агресије НАТО, од којих је три четвртине цивила и 78-оро деце од једне и по године, колико је имала Милица Ракић из Батајнице, до 18 година колико је имала млада српска математичарка Сања Миленковић из Варварина.

Запажено је далеко веће присуство грађана и учешће омладине у овим манифестацијама у односу на раније сличне прилике.

Информативна служба Беофорума

обраћање на округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“ ,23.03.2023.г., велика сала Дом Војске Србије,  у 11.00 сати

Овај дан, као дан сјећања на бестијално бомбардовање  Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом , од стране Америке и њених сателита из Европске унује сабраних у НАТО, истовремено је и дан који Србе из Републике Српске подсјећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску.

Увјерен сам да у оваквим приликама, не само сјећања на жртве бестијалног бомбардовања Срба, Републике Српске и Србије него и аналитичног промишљања разлога, трајања и ужасних посљедица тог бомбардовања, ваља нагласити да је то бомбардовање - као израз највулгарније мржње према српском народу у трећој Југославији - имало своје дубоке коријене у прошлости.
Разбијање Југославије, за којом као туђим пројектом и не треба жалити иако су сви Срби на својим вјековним историјским стаништима тек у њој били у истој држави, што би се, уз све друго, могло схватити и као битан разлог тог разбијачког чина, било је преломни тренутак од којег су све западне оштрице отворено окренуте само у Србе. Срби су постали ратни циљ и у Словенији (историчари су га забиљежили као „Мали прљави рат“), и у Хрватској (протјерано више од 200.000 Срба са вјековних огњишта и тамо смо сада од конститутивног народа постали национална мањина) и у БиХ, гдје су муслиманско-хрватској ратној коалицији обилато помагали са истока муџахедини, а са запада НАТО. Како су тада маске пале, тако се и сада рат овдје води отворено и само против Срба, додуше, углавном политичким и економским притисцима и уцјенама уз отворене пријетње ратом - ако не испунимо оно што траже, а траже сваки пут све више: у БиХ угрожавају уставну позицију Републике Српске не поштујући Дејтонски споразум, а у Србији отимају јужну српску покрајину не поштујући Резолуцију 1244.

Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, па неизљечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их је и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум па умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата колективноиг Запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, а друга страна је печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, а то значи и против свог континента, против Европе. Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсјећа, па и данас, да Европска унија и Европа нису исто; та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дијели њене историјске, културне и моралне вриједности.

Велики, рекао бих пресудан значај историјских, културних и моралних вриједности једног народа јесте, прије и изнад свега, оно што га чини таквим у сваком опредјељењу, и у народном и државном послу, а колико су они код словенских народа били и јесу изражени говори, поред осталог, и чувена „Доктрина америчке борбе против Истока“, америчке а то истовремено значи и свезападне доктрине против словенских народа. У тој доктрини, базираној на свесловенској мржњи непојамних размјера, први на удару су историјско памћење, па култура и културан начин вредновања оног што се пружа народу као истинско стваралаштво, те морални кодекси понашања од кућних послова до државних одлука и стремљења, у којима је православна вјера и узор и опомена.

Имајући све то у виду, увијек посебно наглашавам, па и сада: значај српског једниства, јединства свих Срба у његовању културе сјећања, очувања наше вјере православне, нашег језика и писма, као и јединствености културног и информативног простора са двије стране Дрине и посебно брижног његовања историјских вриједности из којих је израсла вертикала свесрпског постојања и трајања. Ово говорим и понаваљам у најдубљем увјерењу да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима.

Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности.

Живјела Србија.
Живјела Република Српска.

Данас, 23. марта 2023. године одржан је Округли сто под називом  „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.

На Округлом столу су говорили:

генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији; Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века.

Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа. Присуствовао је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. Округлом столу су присуствовали и амбасадори више пријатељских земаља, већи број народних посланика Народне Скупштине Србије и угледни културни, друштвени и научни радници.

Са скупа су упућена три апела

Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама  током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;

Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;

Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.

Интегрална излагања биће доступна на интернет страници Београдског форума за свет равноправних www.beoforum.rs.

Информативна служба Беофорума

Данас, 23. марта 2023. године одржан је Округли сто под називом  „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.

На Округлом столу су говорили:

генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији; Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века.

Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа. Присуствовао је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. Округлом столу су присуствовали и амбасадори више пријатељских земаља, већи број народних посланика Народне Скупштине Србије и угледни културни, друштвени и научни радници.

Са скупа су упућена три апела:

Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама  током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;

Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;

Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.

Интегрална излагања биће доступна на интернет страници Београдског форума за свет равноправних www.beoforum.rs.

Информативна служба Беофорума

Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Реч на Округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“, одржаном 23. марта 2023. године у Дому Војске Србије

Даме и господо,

Протекло је готово четврт века од агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4.000 а рањено двоструко више наших суграђана. Три четвртине страдалих су цивили међу којима је и велики број деце, од мале Милице Ракић, из Батајнице до средњошколке Сање Миленковић, из Варварина, српске шампионке у математици. Колико је жртава закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, хемијских токсичких средстава и нексплодираних касетних бомби, тешко да ћемо икада прецизно утврдити. Због свих њих смо се окупили и окупљамо, како данас и овде Живадин, тако сваке године и широм земље, широм Европе и других континената, гдегод нас има. Њима, палим херојима одбране, свим недужним жртвама, данас се клањамо, њима данас упућујемо наше мисли и молитве.

Србија се још увек није опоравила – ни духовно од бола и неправде, ни материјално. У самом језгру Београда и даље пролазимо поред разорених здања чије нас зјапеће руине подсећају на дела наших партнера. Хвалимо њихове донације, још увек не постављамо најављиване па заборављене захтеве за ратну штету. Колико је то израз тежње да будемо конструктивни, реални и поштовани, тешко је рећи. Можда би било добро да се рушевине здања Генералштаба и МУП-а Србије прогласе и заштите као споменици културе, не само зато што то захтева мање средстава, него зато што би то вероватно имало више смисла него реконструкција или изградња нових здања.

Био је то злочин против мира и човечности, против земље која није представљала никакву опасност ни за кога, најмање за НАТО, или њене чланице. Није пуко понављање истине када и данас кажемо да је агресија НАТО извршена кршењем основних принципа међународних односа, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске Повеље; када кажемо, да је НАТО, пет ипо деценија после краја Другог светског рата, вратио рат на европско тле; да су бомбе и крстареће ракете убијале грађане Србије али да су биле намењене и другима; да су истовремено разарале европску и светску архитектуру безбедности и сарадње; да је то, у суштини, био рат против Европе у коме је и сасма Европа учествовала; да је то био преседан за освајачке ратове и преврате у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток и тзв. демократизације; да је НАТО агресијом на Србију и Црну Гору (СРЈ) своју јубиларну 50. годишњицу обележио преласком из одбрамбеног и регионалног у освајачки савез глобалних хегемонистичких циљева.

Када све то понављамо 24 године после, то је најмање због навике, ритуала или робовања прошлости, то је искључиво због садашњости и будућности. Због мира, безбедности и напретка као једнаких и недељивих вредности свих народа и земаља.

Чинимо то и зато што нас управо данас ставови из Брисла, Охрида, Вашингтона и других дестинација, опомињу да се агресија на Србију наставља другим средствима али са истим циљем – да се цео српски српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију. Протекло време и савремена дешавања недвосмислено потврђују да је прави циљ агресије био – отимање Косова и Метохије од Србије, збацивање председника Слободана Милошевића и претварање Балкана, у одскочну базу за поход на Исток.

Уверен сам да је, с обзиром на сва досадашња искуства и трендове дубоких промена у глобалним односима, најбољи пут за Србију је реафирмисање независне, неутралне и уравнотежене спољне политике, чување и учвршћивање односа са традиционалним пријатељима и савезницима и отвореност за равноправне односе и сарадњу са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као равноправног партнера. Праведно, и одрживо решење статуса за покрајину Косово и Метохију могуће је само уз доследну примену Устава Србије, основних принципа међународног права и Резолуције СБ УН 1244 која је трајна и неотклоњива правна обавеза. Једино такво решење може бити у интересу трајног мира, безбедности и сарадње. Сваки други силом, претњама и уценама наметнути статус, без обзира на форму, не може се се претворити у право или компромис, нити може постати прилог миру. Напротив.

Дозволите ми да предложим да са овог скупа упутимо три молбе:

Прва, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела;

Друга, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије;

И треће, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине.

Надам се да нема потребе да ове предлоге ближе образлажем.

Хвала!

Напад НАТО 1999. на Србију (СРЈ) је парадигма свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Европу, њен идентитет и аутономиоју, на европску и глобалну архитектуру безбедности.  Остаће заувек записано да је Европа 1999. учествовала у рату против себе, своје аутономије и интереса. Ако данас нема снаге да се окрене себи већ је принуђена да се задовољи улогом пратиље, то је зато што се 1999. сасвим предала англо-америчкој доминацији. Враћање Европе себи, свом миру, безбедности и својој цивилизацији, кад-тад мора да обухвати и дубоко преиспитивање односа према српском народу на Балкану, према Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије.

Овог 24. марта, Београдски форум за свет равноправних, Савез генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана СУБНОР Србије и нека друга независна удружења и трустови мозгова, обележиће 24. годишњицу агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору (Савезна Република Југославија), одавање почасти херојима палим у одбрани земље као и свим жртвама овог незаконитог и кривичног дела.

Данас, 24. године од почетка 78-дневне агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ) опште је прприхваћена оцена да је, та агресија извршена без мандата Савета безбедности УН, кршењем основних принципа међународног права, укључујући и кршење Повеље Уједињених нација. Имајући у виду да Југославија није представљала претњу ниједној држави чланици НАТО-а, руководство НАТО-а је нападом на СРЈ, прекршило чак и сопствени оснивачки акт од 1949. године, док су земље чланице НАТО-а истовремено прекршиле сопствене уставе улазећ,и у рат без овлашћења својих парламената.

На НАТО конференцији на високом нивоу одржаној у Братислави, од 20. до 30. априла 2000. године, дакле, само неколико месеци по окончању агресије, представници САД су својим савезницима и тадашњим кандидатима за чланство у НАТО-у, експлицитно потврдили три важна мотива за „рат против Југославије“: прво, да се Покрајина  Косово и Метохија одузме од Србије и прогласи посебном, независном државом; друго, да се претвори у базу за стално стационирање америчких трупа; и, треће, да се успостави преседан за војне интервенције широм света без тражења мандата СБ УН. Доказ за то представља писани извештај Вилија Вимера, немачког политичара (ЦДУ) и државног секретра за одбрану, канцелчару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. у коме се поред осталог, наводи: да су амерички представници, иначе организатори конференције, већ тада поставили савезницима захтев да «што је могуће брже, изврше признање независне државе Косово»; да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера» из Другог светског рата, (није инсистирао да Стаљин прихвати распоређивање америчких трупа на Балкану, већ се задовољио њиховим  распоређивањем на удаљенијем Апенинском полуострву); и да је «јасно да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба». Вимеров извештај, изузетно вредан историјски извор, уз његову сагласност, у целини је објављен у публикацији Београдског форума за свет равноправних «Актуелна питања спољне политике», (стр. 73-77), фебруара 2007. Осим става да је напад на Југославију био у функцији да се «тамо, из стратешких разлога, накнадно стационирају амерички војници», Вимер не наводи да су амерички званичници навели било који други разлог за свој напад.

Док су НАТОизовани медији агресију лажно представљали као „хуманитарну интервенцију“, у својој суштини то био рат за геополитичку експанзију НАТО/САД на Исток, ближе ка руским границама, постављајући преседан и за друге агресије које су уследиле  – на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију…

Успостављање једне од највећих америчких војних база ван територије САД, базе «Бондстил», у близини Урошевца, Косово и Метохија, била је само прва карика у дугом ланцу нових америчких војних база успостављених у средњој и источној Европи у међувремену – Бугарска (3), Румунија (3), Пољска (неколико и више њих). На територијама нових чланица и кандидата за чланство у НАТО, у међувремену су успостављене  или се граде ваздушне, противракетне, пешадијске, поморске, сајбер и друге војне базе, центри за обуку и други објекти САД и НАТО-а - у Албанији, Естонији, Грузији, Мађарској, Хрватској, Црној Гори, Летонији, Литванији, Пољској, Словачкој, Северној Македонији). Од пада Берлинског зида 1989., који је најављиван и очекиван као историјска прекретница ка миру, стабилности, демократији и благостању за све народе Европе и света, Европа је убрзо претворена у највећу концентрацију страних војних база и војног арсенала, укључујући нуклеарни, у историји цивилизације. Неупоредиво већа него у време када су хладни рат, блоковска и идеолошка конфронтација представљали врхунац претње. Зато повремене оцене појединих медија и аналитичара да се Европа и свет налазе у новом хладном рату представљају велико потцењивање стварних опасности са којима је чиовечанство данас суочено.  

Агресијом 1999. на Југославију НАТО не носи неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рарта већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента, и глобалних односа. Све земље чланице су ћутке пришле извршавању налога о издвајању 2% свог БДП-а на војну потрошњу, поједине и далеко више, дајући својим већим наруџбинама нови замајац америчком војно-индустријском комплексу. Прихватиле су, такође, да прилагоде целокупну цивилну инфраструктуру новим војним стандардсима, да ограниче продају великих компанија потенцијалним инвеститорима само из земаља чланица ЕУ и НАТО („из безбедносних разлога ”), да не увозе нове технологије од „непоузданих добављача” (нпр. 5Г), да не купују енергенте од добављача који их, наводно,  користе „да поткопају безбедност Европе”.

Те 1999. године, ракете, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, падале су на Србију и Црну Гору, убијајући њихове грађане и уништавајући њихове привреде. Од око 4.000 страдалих и 6.000 рањених људи, три четвртине су били цивили, међу којима је било и много деце, од оних у бомбардованим породилиштима и мале Милице Ракић из Батајнице, до гимназијалке, математичког шампиона Сање Миленковић, из Варварина. Колико их је умрло од последица тешког рањавања, од осиромашеног уранијума, закаснелих експлозија касетних бомби – тешко да ће се икада прецизно утврдити. Србија још увек покушава да се опорави од огромних економских и друштвених губитака. Београд и други већи градови, чак иу самим градским језгрима, и даље живе поред аветињнских рушевима, укључујући и рушевине важних владиних и других јавних здања које је разорио НАТО.

У исто време, агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору (СРЈ) уништила је целокупну архитектуру безбедности и сарадње Европе и света, поништивши Техеран, Јалту, Потсдам, Хелсинки и многе друге стубове архитектуре безбедности и сарадње у Европи и свету успосџтављене на резултатима Другог светског рата.

Чему хаос, неизвесност и претње уништењем и самоуништењем? Шта су, а шта треба да буду одлике примерног вођства и изузетности? Можемо ли кренути пут мира, стабилности и напретка за све ако не кренемо од узрока нестабилности и сукоба? Можемо ли утврдити узроке јадног стања у Европи заобилазећи стратегију хегемонизма, похлепе за туђим и ширења на Исток која је у основи агресије НАТО на Југославију 1999. и уцена према Србији 24 године после?

НАТО агресија је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН(1999), гарантујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Србије) и суштинску аутономију покрајине Косово и Метохија у саставу Србије. Агресија је, међутим, од тада настављена другим средствима. Циљ да се Србији одузме аутономна покрајина Косово и Метохија сада се спроводи у новом оквиру. Док је Покрајина била под мандатом УН-а и управљањем УНМИК-а и КФОР-а, састављеним, углавном, од трупа НАТО-а овлашћених да гарантују једнаку безбедност за све, око 250.000 Срба и других неалбанаца је етнички очишћено, њихове куће спаљене, а земљиште и имовина конфискована и узурпирана. Бивше руководство терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) је 2008. године прогласило једнострано отцепљење. Земље НАТО-а и Европске уније, са изузетком Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра, биле су прве које су признале једнострано илегално отцепљење.

Србија се налази под невиђеним притиском САД/ НАТО/ ЕУ да фактички призна то отцепљење, да се не противи чланству Косова у међународним организацијама, укључујући УН, да успостави добросуседске односе засноване на равноправности, поштовања суверенитета и територијалног интегритета, да призна државне и националне симболе и да успостави квазидипломатске односе са својом Покрајином. Да, наводно, у интересу мира, призна да је легално оно што јој је силом отето! Под плаштом „нормализације односа“ Запад, предвођен САД, заправо настоји да обавеже Србију да де факто призна нову државу Косово која је настала као резултат агресије НАТО-а 1999. године. Обећања чланства у ЕУ, инвестиција и донација користе се да се Србија намами да призна отцепљење дела своје државне територије, да се одрекне животних интереса заснованих на међународном праву, Повељи УН, гаранцијама  СБ УН – да погази сопствени Устав, да се одрекне идентитета, независности и националног достојанства.

Сви ови захтеви садржани су у такозваном „Споразуму о путу нормализације односа између Косова и Србије“ представљеном Србији 27. фебруара 2023. године и потврђеном 18. марта 2023. године у Охриду, Северна Македонија, у форми мање-више отвореног ултиматума. Занимљив је календар који предвиђа да ће овај ултиматум, уз претње економским, финансијским и другим мерама и ограничењима у случају неприхватања, потврдити највиши орган ЕУ - Европски савет, 24. марта 2023. године, датум када је пре тачно двадесет четири године НАТО почео злочиначко бомбардовање Београда, Приштине и других градова широм Србије.

Прави разлози за све ово су: Да Косово стекне право да се учлани у НАТО-у и да се уједини са Албанијом;  успостављање потпуне НАТОизације Балкана, обухватајући и Србију и Босну и Херцеговину као једине БЈР које нису чланице НАТО; елиминисање руског и кинеског присуства на Балкану; окретање Србије против Русије и Кине као «носилаца малигног утицаја»; отклањање разлога што пет држава чланица ЕУ (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка, Кипар) и четири чланице НАТО (наведене, осим Кипра) не признају једнострано илегално отцепљење Косова да би се, по предвиђањима руководства ових интеграција, повратило јединство савезника.

НАТО агресија на Србију и Црну Гору (СРЈ) 1999. била је прекретница у трансформацији Северноатлантске алијансе из дефанзивне у агресивну, од делимично аутономне Европе у потпуно потчињену у функцији глобалне конфронтације «колективног Запада», на челу са  САД, против Русије и Кине. Интерес Србије је мир. Ако има истине у томе да је агресија НАТО на Југославију представљала највиши домет ароганције и необуздабности лидера униполарног светског поретка, онда је бар исто толико тачно да је то уједно био позив на буђење и акцију свима који верују у нови демократски светски поредак заснован на сувереној равноправности, слободи и једнаким шансама за напредак свих народа. Херојска одбрана једне мале европске земље и достојанство њеног народа су вредности којима се треба дичити и које треба чувати као највећу драгоценост. Речима и делом.

Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Са одлазећим гарнитурама евроатлантских политичара и њиховим неоколонијалистичким визијама, нема одрживог, још мање, праведног решења за КиМ.

Не дајмо алиби онима који сматрају да смо лакоми, поводљиви и да брзо заборављамо зла и понижења која нам наносе!

Помозимо им да се тргну: Вратимо се праву, резолуцији СБ УН 1244 и Уставу. На делу. Ако су у Охриду једни мењали свој а други туђи устав, то је њихов избор.

Србија не купује ни нове ни коришћене калупе за сакаћење.

Живадин Јовановић

24. МАРТ 1999 – 24. МАРТ 2023.

Поштовани пријатељи,

И ове, 2023. године, као и свих претходних година, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у сарадњи са другим независним удружењима и организацијама, обележавају годишњицу почетка агресије НАТО пакта на СРЈ, односно, Србију и Црну Гору. Одаћемо почаст свим жртвама агресије НАТО и изразити поштовање и захвалност легендарним херојима одбране. Част нам је да Вас позовемо да нам се придружите у следећим активностима:

ЧЕТВРТАК, 23. МАРТ 2023.

11:00 ОКРУГЛИ СТО «АГРЕСИЈА НАТО – 24 ГОДИНЕ ПОСЛЕ»

Велика сала Дома Војске Србије
Београд, ул. Браће Југовића 19

Говоре:
генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ; Владислав Јовановић, ранији министар спољних послова Југославије; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Беoграду; Новак Бјелић, генерални директор «Трепче» у последњој декади XX века; Живадин Јовановић, председник Београдског форума.

ПЕТАК, 24. МАРТ 2023.

11:00 СВЕЧАНО ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА И ВЕНАЦА  

код споменика Деци-жртвама агресије НАТО
Парк Ташмајдан

12:00 СВЕЧАНО ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА И ВЕНАЦА   
код споменика жртвама агресије НАТО ,,Вечна ватра”
Парк пријатељства, Ушће - Нови Београд;

Радујемо се Вашем разумевању, подршци и одзиву, и остајемо

С поштовањем,

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Генерал Миломир Миладиновић,
председник Клуба генерала и адмирала Србије
Генерал Видосав Ковачевић,
председник СУБНОР Србије

Београдски форум за свет равноправних подржава званични принципијелни став највиших државних институција да Србија не уводи било какве санкције Русији. Српски народ је 90-тих година прошлог века искусио најтеже неправедне санкције у новијој историји цивилизације чије нехумане последице и данас осећа. Зато, свакоме треба да буде јасно зашто Србија не жели да ишта слично искуси било који народ или земља.

Србија не може против воље свог народа да уводи санкције Русији само зато што је то у интересу водећих земаља Запада – чланица ЕУ и НАТО. Тако нешто не би ни најмање допринело окончању сукоба у Украјини али би свакако било велико понижење за Србију као стару европску државу која је своју принципијелност, моралну чврстину и приврженост миру, исказивала увек када је то било  најтеже за  човечанство, укључујући њен немерљив допринос победи над наци-фашизмом у Другом светском рату.

Санкције Запада против Русије нису засноване на међународном праву, нити их је усвојио Савет безбедности УН који је једино овлашћени орган за предузимање мера принуде. Зато су те санкције једностране и незаконите.

Србија је опредељена за мир дијалогом, правом, истим стандардима и отклањањем узрока сукоба. Санкције нису средство мира већ политике силе, конфорнтације и економско-социјалног изнуривања.

Санкције против Русије и поред огромних притисака њихових носилаца, није прихватило три четвртине чланица светске заједнице, међу којима су и све земље растуће економске и политичке моћи као што су Кина, Индија, Бразил, ЈАР, Египат, Сауди Арабија и многе друге, које су изабрале пут новог, мултиполараног свтског поретка заснованог на демократским принципима суверене равноправности, немешања и мирољубиве коегзистенције.

Србија као суверена, независна, војно неутрална и мирољубива нема традицију нити интереса да послушнички следи било чије дупле стандарде, захтеве, средства и методе који воде конфронтацији, глобалној економско-финансијско-социјалној кризи и продубљивању дестбилизације. Методе новог хладног рата, неоколонијализма и хегемонизма нису прихватљиве народу Србије као ни другим мирољубивим народима света.  

Београдски форум сматра да све захтеве, притиске и претње Србији због неувођења санкција Русији треба окарактерисати као апсолутно неприхватљиво мешање у питања суверенитета и независности земље и одлучно одбити. Форум сматра да су циљеви нисилаца политике притисака и уцена: скретсање Србије са пута досадашње политике независности и слободног избора  спољно-политичких партнера; гурање Србије у сукоб са Русијом као сталном чланицом СБ УН,  традиционалним пријатељем, савезником у најтежим временима и стратешким партнером; сврставање Србије уз носиоце геостратешке стратегије ширења Запада на Исток, хегемонзма, и неокоолонијализма; понижавање Србије у очима партнера земаља Глобалног Југа, односно, несврстаних, посебно, оних земаља које нису признале једнострано, илегално отцепљење Приштине а које чине светску већину; сламање одбране суверенитета и територијалног интегритета у складу са Уставом, Повељом УН и резолуцијом СБ УН 1244 и предаја судбине земље у руке оних који су  одговорни сепаратизам и тероризам и злочиначку оружану агресију НАТО-а 1999. чију 24. годишњицу обележавамо управо ових дана.

Београдски Форум подсећа да су носиоци садашње политике притисака и уцена  ретко када у новијој историји показивали разумевање или поштовање животних интереса Србије и српског народа.

Раздробљеност и обесправљеност српског народа и територија; стотине хиљада расељених којима су и данас ускраћена права на слободан и безбедан повратак;  десетине, ако не стотине милијарди долара или евра вредне отете имовине, економских и природних богатстава – тек су део сведочанстава о њиховим намерама, плановима  и мерило поузданости обећања. У садашњим условима глобалних сучељавања њихова грамзива неоколонијална геополитика је толико огољена  - да је потпуно јасно да не постоје ни елементарни услови за принципијелно, праведно и одрживо решење питања статуса Покрајине Косово и Метохија.

Дијалог под окриљем ЕУ и обећање чланства у ЕУ су претворени у механизам за изнуђивање признања једностраног насилног отцепљења. «Нормализација односа Косова и Србије» је провидна скривалица Запада за «међусобно признање». Ултиматум „по моделу две Немачке“, у плашту „Предлога ЕУ, уз подршку САД“ представља покушај историјске преваре. Мирно и праведно и одрживо решење које уважава и мири интересе свих релевантних чинилаца није на видику.

Свако ко захтева  да се Србија удаљи од  било којег провереног пријатеља или савезника, да прихвати одговорност за сва зла на подручју бивше СФРЈ, да амнестира одговорне за агресију и сецесију, да одустане од захтева за слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на њихова имања, да одустане од поштовања резолуције СБ УН 1244 као једине основе и оквира за постизање праведног и одрживог решења Косову и Метохији – очекује, у ствари, да Србија днашњим и будућим генерацијама веже руке – што се не може прихватити. Београдски форум је најдубље уверен да су Устав Србије, међународно право и посебно резолуција СБ УН 1244 једина прихватљива основа и оквир за праведно и одрживо решење у интересу мира, стабилности и развоја.

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Изјавом у Приштини да ће Заједница српских општина бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак убио је Бриселске споразуме. Лајчаку би требало јасно рећи – постоји не 15, него један модел, договорен, разрађен до детаља и потписан у Бриселу.

Тиме што је Аљбину Куртију, како је сам рекао, изнео 15 европских модела сличних ЗСО, који би, како је навео, могли да послуже као инспирација за то како ће Заједница функционисати на КиМ, Лајчак је отписао модел Заједнице српских општина који је до детаља договорен и потписан у оквиру Бриселских споразума, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.

Убијање Бриселских споразума по Лајчаковом рецепту

Он подсећа да су тај модел усагласили и потписали, не само представници Београда и Приштине, већ и представници ЕУ.

„Ово што Лајчак сада говори потпуно је нова ствар, а она значи враћање питања ЗСО на сам почетак и покушај негирања чињенице да је све то усаглашено и договорено и да ни о каквим другим моделима није било речи, нити је таква расправа потребна. Али, ово је очигледно начин да се у то што зову имплементација, у исти пакет, уврсти и ЗСО као потпуно ново питање“, објашњава Јовановић.

Овакав Лајчаков приступ чак не значи ни да је питање ЗСО на првом месту у његовом пакету, чему сведоче речи да ЗСО сада и није на дневном реду. Све то разоткрива, додаје наш саговорник, превтрљиву и непоуздану тактику коју испољавају Лајчак и ЕУ.

„То што Лајчак сада говори, можемо разумети као став Немачке, Француске и Америке, вероватно и Велике Британије, односно као став Квинте. Још очигледније постаје да читава операција око плана за имплементацију има антисрпски карактер јер показује да нема краја мрцварењу Србије, да нема краја потцењивању и понижавању Србије и да је можда тренутак да Србија каже да оваква игра није прихватљива“, напомиње Јовановић.

Србија неће да учествује у сопственој демонтажи

Узурпација мандата који једино припада Савету безбедности УН отишла је, додаје Јовановић, предалеко – то како се Лајчак и његови претпостављени понашају нема никакве везе са ставом Генералне скупштине УН из 2010, када је својом саветодавном резолуцијом овластила ЕУ само да олакшава дијалог страна. Од олакшавања дијалога, тринаест година касније дошло се до ултиматума, сталног завртања руку Србији, до мера које ничим не могу да се принципијелно објасне.

„Лајчак још изјављује у Приштини да је задовољан како Приштина види план за примену. Очигледно иза тога стоји тактика, да, пошто је и Лајчаку и свима другима познато шта Србија не може и неће да прихвати, да Србија буде та која отежава или одбија нешто што је Приштина прихватила. Дошло се у апсурдну ситуацију и у том детаљу да се сад прави план за имплементацију неког предлога, а предлог нити је потписан, нити је прихваћен“, коментарише Јовановић.

Према његовом виђењу ствари, дошао је тренутак да Београд скине рукавице, јер се сваким потезом Србија провоцира како би била оптужена за некооперативност, а свима је јасно да Србија не може и неће да прихвати сарадњу у њеном даљем дробљењу. Замисливо је да неке силе имају интерес да даље дробе српску државу и српску нацију, али незамисливо је да то раде уз сарадњу власти из Београда, додаје он – Србија не може да сарађује у сопственој демонтажи.

Запад никада није поштовао споразуме

Јовановић подсећа како се Запад односио према међународним споразумима које потписао са Србијом у прошлости – западне силе константно покушавају да ревидирају Дејтонски споразум, а Ердутски споразум, којим је формирана Заједница српских општина у Хрватској никада није ни заживео – та организација сведена је на крају на ниво невладине организације.

Наш саговорник такође подсећа и на изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, како је потписивање Минских споразума било само куповина времена како би се Украјина наоружала.

Према Јовановићевим речима, у Лајчаковим потезима има сличности са претходном историјом поштовања међународних споразума од стране Запада. То је, каже, логично јер све произилази из једне исте стратегије доминације и експанзије на Исток. Носиоци те стратегије показују незајажљивост, немају граница.

„У овом случају се очигледно ради о притисцима на Србију, прво, да призна апсолутну доминацију НАТО-а на Балкану, да се одвоји од Русије и Кине као стратешких партнера. Ништа од овога није хипотеза, то је стварност. Ми видимо и америчког амбасадора у Београду који се претворио у проценитеља штете због неувођења санкција Русији“, каже Јовановић.

Подсећамо, Лајчак је у Приштини рекао да Управљачки тим прво треба да изнесе предлог за ЗСО, а затим да се разговара о критикама које имају обе стране.

„То је јасно наведено у споразуму из 2013. Управљачки тим је тај који мора да изнесе предлог и онда обе стране имају прилику да дају своје контра-предлоге и коментаре, а то је процес у којем су Косово и Србија равноправни партнери. Европска унија ће се затим побринути да оно око чега смо се договорили, буде у складу са европским стандардима и вредностима“, навео је он.

Међутим, Лајчак је истакао и да ће ЗСО бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, додајући да то тренутно није на дневном реду. А шта је онда на дневном реду? – пита Јовановић.

9 Март, 22:24

Делегација Кинеског удружења за међународну сарадњу (CNIE) посетила је Београдски форум за свет равноправних. Размењена су мишљења о међусобној сарадњи као и о актуелним кретањима у Евро-Азији.

Оцењено је да земље растуће економске и политичке моћи дају одлучујући допринос изградњи новог праведног светског поретка заснованог на сувереној равноправности, немешању у унутрашње послове и демократизацији, као и да мултиполарни светски прихвата огромна већина земаља света.

Заједнички је оцењено да удружења, научне и културне организације имају важну улогу у промовисању разумевања, равноправне, обострано корисне сарадње између Србије и Кине као свеобухватних стратешких партнера. Представници Београдског форума су истакли да Глобалне иницијативе о безбедности (GSI) и развоју (GDI) Председника НР Кине Си Ђинпинга и план од 12 тачака за мирно решење конфликта у Украјини представљају примерe позитивнe, конструктивнe и одговорнe улоге НР Кине у време растућих напетости, подела и опасности од неконтролисаног развоја.

Оцењено је да су мир и безбедност недељиви и да успех у изналажењу мирног решења билоког сукоба или проблема зависи од правилног утврђивања узрока и њиховог отклањања.

Изражена је обострана заинтересованост да се досадашња добра сарадња шири и даље унапређује.

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА