ПОРОДИЦИ МРКОЊИЋ
Б е о г р а д

Поводом одласка Милутина Мркоњића, драгог Мрке, молимо вас да примите изразе нашег најдубљег искреног саучешћа.

Као привредника, државног и политичког руководиоца, спортског и хуманитарног радника, Мрку су красиле врхунска стручност, непресушна енергија и оптимизам. Целог живота борио се за истину, социјалну правду и изворне социјалистицке идеје, за јединство, независност и достојанство српског народа.

У обнови земље порушене током агресије НАТО пакта био је кључни сарадник и ослонац тадашњем председнику Слободану Милошевићу коме је заувек остао веран.

За собом оставља трајна сведочанства најдубље посвећености својој земљи и народу међу којима се својим значајем и симболиком  издвајају десетине мостова преко највећих река у Србији. Био је један од оснивача и руководилаца Савета сабора матице и расејања, Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из матматике и техничких наука “Сања Миленковић”.

Мрка је био изузетан градитељ, не само по образовању и професији, већ још више као човек, пријатељ и хуманиста коме су слога, разумевање и солидарност биле најдрагоценије.

Увек храбар, динамичан и млад интелектуалац Мрка ће својим вредностима и делима наставити да надахњује и будуће генерације младих. 

Живадин Јовановић,
У име, Београдског форума за свет равноправних и Фонда дијаспора за матицу

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И САД СЕ СТАЛНО ДРЖЕ ПРИНЦИПА
„НЕМАЈ ПОВЕРЕЊА У СРБЕ“

* Дестабилизација која нам прети од стране Лондона и Вашингтона усмерава се на омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао - и ревизије одлука Подгоричке скупштине. Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије

* Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба. Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ. Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва

* Написао сам књигу од 900 страница са проценом да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава само мир и стабилност Балкана него Европе! КиМ је за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били 1938-ме

* Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне. Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна (у Бугарској) - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени

* Не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“. Пасивним понављањем – то као да легализујемо. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244

* Може ли се неко ко у СБ УН покреће иницијативу да се српски народ жигоше као геноцидни и неко ко то подржава третирати као пријатељ, или чак и стратешки партнер а да се не жртвују национално достојанство и логика здравог разума?!

* Забринут сам што представници Србије не траже да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба. Што не траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора    

* Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима

----------------------------------------

Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ, председник Београдског форума

СЈЕДИЊЕНЕ Државе и њихов најближи савезник Велика Британија узнемирене су слабљењем своје моћи на Балкану и југоистоку Европе, јер многе земље тог региона убрзано развијају сарадњу са Русијом и Кином.

Кина на југоистоку Европе има водећу улогу у модернизацији инфраструктуре, пре свега саобраћајне. Гради брзе пруге и аутопутеве. Успоставља линије море-копно, од Пиреја, преко Скопља, Београда, Будимпеште, ка централној Европи и северу и скраћује пут од Средоземља до Северног мора.

Русија квалитативно унапређује односе са земљама Балкана и југоисточне Европе о чему сведоче гасоводи и нафтови, као и руско учешће у модернизацији инфраструктуре.

Кина и Русија раде неке од тих пројеката заједно, као што је пруга Београд-Будимпешта.

Живадин Јовановић

Дакле, земље овог поднебља развијају односе са Русијом и Кином и у оним областима у којима су имале сараду са западним земљама. И, тај развој односа иде брже него развој односа са Западом.

Земље региона схватају да су односи битно другачији него деведесетих година када су овде доминирали Британци, Американци и Немци, те у новоуспостављеним геополитичким односима, методе санкција, претњи, уцена и измишљених опасности више не дају онакве резултате на које су Британци и Американци раније могли да рачунају.

При томе, треба истаћи да се ове констатације односе на цео регион – дакле и на  земље које нису чланице НАТО пакта, али и на оне које то јесу!

НАТО чланице се градирају по степену поверења.

Постоје такозване петоро или шесторо очију, где су англо-саксонци један блок, а сви други немају доступа тајним информацијама!

У том смислу, лако је да се разуме да чланство у НАТО не штити једну земљу од притисака нити јој гарантује стабилност, јер Лондон и Вашингтон морају осигуравати своје интересе, а немају поверења према другим чланицама, нарочито према земљама југоисточне Европе и Балкана.

Дакле, њихове изјаве о поверењу и партнерству су – декларативне.

То није упитно кад се зна да:

- Америка шпијунира своје најближе савезнике: прислушкује лидере земаља западне Европе, укључујући Меркел!

- Једни друге истискују из великих подухвата на пословном плану. О каквом поверењу се може говорити према западном Балкану кад Америка, Велика Британија и Аустралија ломе кичму Француској на „дилу“ продаје подморница Аустралији и једној Француској - сталној чланици СБ УН, атомској сили, традиционалном савезнику – прљвим методама одузимају велике послове који су били у одмаклим фазама планирања и припрема за реализацију .

Српске жртве за Британце и Американце не значе ништа

- Бугарска и Румунија су биле необавештене о транспорту С400 из Русије у Србију у време када су ти систему коришћени у заједничким вежбама. Транспорт је ишао преко Бугарске, НАТО није имао појма о томе.

- У Пољској и Чешкој су после бомбардовања Југославије пласирани филмови о лажима којима се НАТО служио и био ухваћен од стране новинара у тој сопственој лажи. Почевши од плана Потковица па на даље. НАТО је још тада показао да не држи ни до какве равноправности у савезу, односно да главну реч воде САД и Британија и да не верују никоме другом. То је био преломан тренутак који је открио недемократску природу тог савеза. Она се само временом развијала разним методама, од пропаганде до шпијунаже.     

- Црна Гора је геостратешки важан део Балкана и Европе, али тамо постоји нестабилност у смислу јаких конфронтација са потпуно опречним ставовима око мера и области сарадње са НАТО. Посебно им је у оку српски фактор. Они сами знају каквим прљавим методама су одвојили Црну Гору од Србије и обезбедили разбијање СР Југославије. Генерални секретар НАТО је био кум изласка Црне Горе из СРЈ.

Знају да то што су урадили нема никакве везе са принципима, демократијом, слободном изражавања ставова народа. Јер, народ Црне Горе уопште није питан о њеном учлањењу у НАТО.

И у Србији су неке пронатовске снаге говориле да није ни потребан референдум о односу са НАТО, јер шта зна народ – па и не треба да буде питан.

Један од основних принципа кога се држе Велика Британија и САД је „немај поверења у Србе“. Где год су Срби - они су мали Руси и у њих се не сме имати поверење. (Можда кад би имали десетак НАТО база у Србији, онда би знали да Србија под силом не може да следи своја убеђења и традицију односа са Русијом.)

Такав српски фактор је присутан у Црној Гори. Српски народ званично чини трећину становништва, а суштински, то је српски народ у целини.

Истовремено, криминални режим је замењен пре годину дана, а његови остаци су непоуздани ослонац Британцима и Американцима, који су црногорске политичаре спашавали од неких судских процеса да би обезбедили њихову кооперативност у погледу чланства у НАТО и припреме за базе и центре  (на Сињајевини)

Британија и САД – пошто немају поверења у ова савезништва – спремне су да дестабилизацијама обезбеде жељена понашања земаља Балкана и југоисточне Европе.

Оне су ненадмашне у предвиђању, планирању и припремању тако лоших ствари као што је дестабилизација. И немају никаквих предубеђења у томе.

Оно што сматрају да је у њиховом интересу – оне ће то и предузети.

Ескобар је рекао Кривокапићу да ће та власт имати подршку дотле док подржава атлантистички курс Црне Горе и док је у НАТО.

То је претња.

У тој форми су упозорили и председника Србије - рекли су да ће имати њихову подршку док је „на курсу ЕУ“. А шта значи „на курсу“? Значи оно што они кажу да значи, а то се може прочитати овако: „Бићете добри када уђете у НАТО“.

Флоскуле упозорења се прилагођавају свакој земљи појединачно, али за цео Балкан и југоисточну Европу генерално важи то да се нова дестабилизација у Лондону види као отварање могућности за враћање Британије и САД тамо где је смањено њихово присуство.

Дестабилизација је истовремено пут и средство за потискивање Русије из регије.

Да ли ће дестабилизација успети, то зависи од нових односа снага моћи у целој Европи.

Најмлађе чланице НАТО су схватиле да у НАТО нема ни демократије и никаквог поверења и да је то пирамидална организација у којој се земље концентришу у круговима приближног статуса.

Само у последњих месец дана, Црној Гори је Ескобар поручио да се са њом не могу делити све информације, у Бугарској је избила шпијунска афера.

Неповерење остаје за дуги период!

Понижење које је Бугарска доживела од Британије - њен МУП је ухапсио „руске шпијуне“, али се испоставило да ти шпијуни не раде за Русију него за Британију - то се понижење не може избрисати, оно је ту и остаје трајно забележено.

Ако говоримо о перспективама односа, морамо се на једној страни вратити на оно да је прокламовани демократски карактер у Бугарској и Румунији у другим чланицама НАТО земаља само - прокламован. Јер, осећања народа и њихов смисао за исправност и прнципијелност је сасвим другачији од понашања политичких елита.

Елите су далеко од народа, а народ није питан ни у Румунији ни у Бугарској за чланство. НАТО није дозвољавао да ту буде демократског изјашњавања, а чланство је добио у неким „пакетима“ као поклон и награду, а у ствари је то значило гушење њихове слободе и губљење њихове независности.

Са друге стране, Англосаксонци у Румунији и Бугарској имају НАТО базе и држе у обручу те земље држећи их под контролом.

Да би се оне помериле из те контроле, то захтева време. Као и у случају других нових чланица, чији народи осећају јаз у односу на САД и Британију.

У главама људи који воде те земље сигурно јесте размишљање о алтернативи.

Али, то није само питање одлуке, него процеса који је везан за стратегију глобалне конфронтације Запада против Кине и Русије.

Знамо какав је значај црноморског басена, било би прерано да претпоставимо да ће се лако извући из чељусти Англосаксонаца, јер су у игри глобални циљеви.

У игри је питање да ли је могуће повратити униполарни поредак.

Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе.

Англосаксонци имају тачне планове за шта желе да употребе територију и акваторију црноморског региона. У тим земљама су успоставили мрежу капитала, мултинационалних компанија и медија. Имају све елементе да држе регију под контролом.

Ако им засметају неки делови елите, довешће друге лојалније делове. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне.

Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени.

Оно што је неспорно јесте да се продубљује неповерење чланица НАТО у сврсисходност њихове позиције као чланова НАТО пакта.

Велика Британија и САД то виде, преокупиране су страхом и не бирају средства како да одбране своје позиције!

Када је реч о земљама регије које нису чланице НАТО и њихове одбране од дестабилизације која им прети од стране Лондона и Вашингтона, треба да скренемо пажњу на опасности од неколико ствари.

Прва је омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао и ревизије одлука Подгоричке скупштине.

Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије.

Тим ревизијама је заједничка антисрпска суштина.

Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба.

Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ.

Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва.

И Резолуција 1244 и Дејтонски споразум имају трајну вредност док се у потпуности не изврше! То су документи који по свом карактеру имају највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Веома сам забринут када слушам одговорне српске политичаре који кажу да им Резолуција 1244 не ваља, да о њој говоре људи који је нису ни прочитали.

Ја сам написао књигу од 900 страница и тамо сам написао да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава мири стабилност Балкана него Европе!

Мој је став, пишем то и у књизи, а сада понављам, да је Косово и Метохија за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били релевантни у Европи 1938, када су Хитлеру предати, иза леђа Русије, Чемберлен је на Хитроу рекао да је мир спасен, а видели смо да је то отворило врата олуји Другог светског рата.

Кад је Хитлер Ушао у Судете, ушао је у целу Чекословачку. Мађари и Пољаци су потом узели своје делове, а онда је уследио напад на Пољску и почео је Други светски рат.

Тако и данас, свако удаљавање од 1244 значи призивање сукоба, не на Балкану него у Европи.

То није било какав проблем, него део глобалне конфронтације.

Зато ме брине кад државници пријатељских земаља наглашавају значај 1244 у разговору са нашим државницима, а наши државници прескачу и не спомињу 1244.

Уместо тога, сваки пут кад разговарају са било којим страним државником, наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244. Јер, Резолуција је до сада спроведена само делимично. И то су спроведени само они делови који су садржали обавезе Србије.

Британска амбасада у Београду

Обавезе према Србији нису спроведене. И ја сам забринут што представници Србије не траже да се те одредбе спроведу, што не захтевају да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба и других наеалбанаца на своја огњишта - а не да предвиђају да повратак није реалан.

Даље, морају да траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора, што би значило да би српски контигент бројао више од половине садашњег Кфора.

То треба да траже, а не да говоре да није реално да то добијемо. То су обавезе према Србији и ми морамо да то тражимо.

Ми морамо да тражимо од наших државника да јавно траже пуну примену 1244, а не да стално говоре како „то није реално, како Резолуција 1244 није савршена“.

Испада да је она савршена за стране државнике од Сија до Путина , Модија или председника Кипра, а несавршена за нас.

Шта ми у ствари хоћемо кад то не спомињемо?

Не постоји бољи ослонац. Чим се удаљимо од 1244, ми излазимо на брисани простор НАТО пакту.

Такође не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“.

Фидел Кастро и Живадин Јовановић

Понављајући такве наслове, то постаје обични жаргон, ми то легализујемо тако што понављамо и понављамо да ће овога датума или онога датума бити неки напад.

Наши аналитичари и политичари се утркују у предвиђањима зла за Србе на Косову. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244.

Није никаква мудрост ни умност погађати кога датума ће доћи Росу и шта ће заузети. Како не схватају колико је то деструктивно и понижавајуће да тако говоре?!

Па, нећемо ми ваљда да одомаћујемо такве ствари у очима и ушима наше домаће јавности!?

Када Русија или нека друга земља каже да подржава решење по Резулцији 1244 и решење са којим се сложи Београд, овај део „решење са којим се сложи Београд“ има функцију да се Београд подсети на своју одговорност, да је он тај који мора да поштује и да се бори за Резолуцију 1244. А не да се позивају на Резолуцији 1244 само кад Кфор дође на север, па онда наши политичари кажу да Кфор има право по 1244.

Они се на њу позивају само онда кад треба да кажу да Србија има обавезу трпљења.

А сада нешто што ће се чути први пут досад: сви инциденти са таблицама, наводном борбом против корупције и криминала у привреди, упадање Росу на север, све то је пред нашим очима било покриће за милитаризацију севера Косова!

Дакле, у међувремену је милитаризован север Косова – не само дуге цеви Приштине него је и Кфор добио своје базе. Сва дестабилизација је била само маска да би се десила милитаризација севера Косова!

Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10!

У складу са британским и америчким интересима.

НАПОМЕНА: Текст је објављен на порталу
http://fakti.org/srpski-duh/jovanovic-cim-se-udaljimo-od-rezolucije-1244-na-brisanom-smo-prostoru-anglosaksonaca-i-nato

Живадин Јовановић

Неспорно је да САД, ВБ и Немачка, имају стратешке геополитичке интересе на Балкану и посебно, према Србији који су, како и новија историја показује, супротни животним интересима Србије и и српског народа (суверенитет и територијални интегритет, права РС, независна спољна и унутрашња политика). У спровођењу своје стратегије чија је суштина доминација оне примењују најразличитије методе и средства од ласкања и «охрабривања» до уцена, подела, санкција и војне силе. Уграђивање «својих људи», кадрова у структуре власти, на једној, и спречавање позиционирања противника, на другој страни, саставни је део технологије доминације. Најдиректније мешање у кадровање западњака у Србији било је на делу у време пуча 2000. и власти ДОС-а када су о структури Владе и попуњавању одређених ресора одлучивали амерички и амбасадори земаља „квинте“ (познати састанци у „Клубу привредника“, на Дедињу). Зна се и «допринос» генерала НАТО-а, саветника МО „за реформу Војске“. Они су отерали у пензију све генерале и адмирале, учеснике одбране земље од агресије НАТО 1999. и обезбедили да важне положаје у војсци преузму људи који су им одани. Тако је упропашћена, разоружана и понижена Војска,  разорен је читав систем одбране, а земља лишена најбољих војсковођа. Сличне кадровске, и не само кадровске, „реформе“  дожевели су готово сви ресори државе, укључујући спољне послове, државну безбедност и привреду. Иако смо војно неутрална и независна земља, у многе институције доведени су саветници из земаља НАТО. Отворено прозападни и про-НАТО министри за иностране послове буквално су протерали најстручније професионалне дипломате, укинули спољну обавештајну службу (СИД) и шифровану комуникацију са ДКП уз образложење да у «демократски» (читај - прозападно) уређеној држави нема тајни! Толики степен понижавања и квислиншког додворавања није забележен у вековној историји српске државе. Све је било камуфлирано „демократизацијом“, „европеизацијом“, „бољим животом“, «предвидивошћу», «одговорном политиком» и другим лицемерним флоскулама. «Викиликс» је пун сведочанстава о улизичком понашању проамеричких кадрова и њиховом утркивању у сервилности према америчким представницима.

Не једном је констатовано да велике силе, као што су САД, ВБ и Немачка не мењају своју стратегију и геополитику од једне до друге владе, осим тактички и привремено, уколико наиђу на озбиљније препреке. Уз нешто поједностављења али због фокусирања на суштину, може се рећи да су њихови геополитички и стратешки циљеви и данас исти као и до сада:

«Обуздавање», односно, слабљење српског фактора на Балкану; продубљивање и цементирање постојећих подела српског народа и Србије као државе; интензивирање припрема за нова дробљења народа и територије; промена свести српског народа, напуштање националних, културних, моралних и духовних вредности; ревизија историје на штету српског народа; ревизија или укидање резолуције СБ УН 1244 и Дејтонско-париског споразума; признавање  независности Косова и Метохије и стварање унитарне БиХ уз укидање стечених права српског народа и доминацију муслиманског фактора; истискивање Русије и Кине из Србије и са Балкана; чланство Србије у НАТО-у.  

САД, ВБ и Немачка својом вишедеценијском праксом показују да не прихватају Србију као суверену, независну и равноправну европску земљу. Разуме се да ће оне такве оцене јавно одбијати, да ће истицати пријатељске, добре намере, «заједничке вредности», потенцијале Србије, вредност донација и инвестиција, обим трговинске размене и много другога. Мађутим, у пракси за њих је Србија држава са ограниченим суверенитетом, без признатих граница у којима је  постала чланица УН, ОЕБС и других међународних организација. У њиховој визури, Србији се не сме дозволити вођење независне спољне политике и стратешка партнерства са Русијом и Кином. Уместо д се извину за нелегалну агресију 1999. за људске жртве и да надопкнаде ратну штету, те земље врше притисак да за све то Србија призна сопствену одговорност!

За наметање своје геополитике, интереса и циљева наведене државе ће и у будуће, на најразличитије начине, тражити извршиоце и кадрове у свим важнијим институцијама и доменима управљања државом. Не верујем да су листе подобних кадрова мале јер имају богато искуство и разрађен систем припремама, одабира и размештања способних вазала.

Са политиком «враћања на Балкан» и «ширења на Исток» «кадровање» у Србији несумњиво постаје велики изазов за западне службе. Проблем настаје отуда што је и досадашњи ниво мешања био тешко подношљив и што је у значајној мери разобличен у јавности. Сетимо се афера «са елементима иностраности», затим, јавних тврдњи представника власти да у Влади има страних агената, да су функционери неких служби радили недопустиве ствари «у дослуху са западним службама» и слично.

Други је проблем, што западне силе у постављању својих циљева, сфера утицаја, средстава и путева за њихово остваривање - не прихватају нове реалности. Оне се тичу, најпре, измењеног односа моћи на глобалној и европпској сцени појавом нових, незаобилазних глобалних фактора, а потом и, бар донекле, измењеног распореда спољнополитичких и спољно-економских интереса Србије данас у односу на време када су водећи српски кадрови, готово, у потпуности своје и интересе Србије поистовећивали са интересима и стратегијом Запада (НАТО, ЕУ). Србија, свакако жели добре односе са Западом и њихово унапређење, али никако по цену слабљења стратешког партнерства са Русијом, Кином, Индијом, или са другим земљама растуће моћи. Уцењивачки потенцијал на који се Запад дуго ослањао у својој политици према Србији и српском народу није исти данас као пре 20 година. Напротив, време и односи данас пре би упућивали на то да Запад  отвореније призна сопствене пропусте и озбиљне грешке у односу према Србији и српском народу, него на то да оживљава анахроне методе хладног рата и униполарног поретка. Прихватање Србије и српског народа као важног и независног партнера на Балкану, признавање њених виталних интереса, а пре свих, суверенитета и територијалног интегритета, исправљање грешака из прошлости, јесте једини исправни пут за успостављање међусобног поверења и и свестрану сарадњу.

Могу стране силе и службе и даље настојати да у структуре српских институција «уграђују» «своје фаворите» по мери својих циљева и интереса иако ће и то ићи све теже. Међутим, важније од тога је питање каква ће бити српска кадровска политика. Она се мора руководити знањем, стручношћу и претходним резултатима а не страначком или личном лојалношћу. Најефикаснија брана против страног мешања и утицаја су: прво, доследна стратегија независности, суверенитета, територијалног интегритета и аутономног  одлучивања;  друго, решавање отворених питања дијалогом, мирним путем, на основу међународног права, важећих споразума и одлука СБ УН; треће, добросуседство и отвореност за сарадњу са свим земљама и интеграцијама на основу равноправности и обостраних интереса; и, четврто, избор најспособнијих, најстручнијих и једино Србији оданих кадрова за остваривање наведених циљева. Тенденција да се избором појединаца на одговорна места у држави удовољава очекивањима било ког страног фактора или лобија је контрапродуктивна и неспојива са принципом независности. Стручност, професионализам и безбедност морају добити право место у кадровању.
 
НАПОМЕНА: Овај текст је написан на иницијативу Политике. Делови текста објављени су у чланку „Мења ли се стратегија Америке према Србији“,
https://www.politika.rs/scc/clanak/491773/Menja-li-se-strategija-Amerike-prema-Srbiji
Политика, 9. новембар 2021. године. Болдовани делови нису објављени.

 

Др Елена Мелешкина, шеф департмана за политичке науке на Институту за научне информације друштвених наука академије наука Руске федерације (РФ) ИНИОН, РАН (Institute of Scientific Information on Social Sciences of theRussian Academy of Sciences, INION RAN ) посетила је 08. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних.

У пратњи Е. Мелешкине био је пуковник Војске Србије Велибор Стевић, некадашњи војни изасланик Републике Србије у РФ.
У име Београдског форума за свет равноправних Е. Мелешкину је примио  заменик председника Београдског форума за свет равноправних, амбасадор у пензији, Раде Дробац, који је на почпетку разговора истакао да је за Форум њена посета изузетна част.

Гошћа је била заинтересована за погледе на актуелне односе у региону о чему ју је амбасадор Дробац детаљно информисао.
У дужем и пријатељском разговору посебна пажња је посвевћена узроцима, развоју „Југословенске кризе“ као и последицама које је насилни распад заједничке државне творевине произвео по све новостворене државе и њихове међусобне односе.
Амбасадор Дробац је истакао да се Србија труди да води политику добросуседских односа и нуди свим државама насталим из претходне Југославије сарадњу на равноправним и обострано корисним основама али да са друге стране често нема адекватног одговора на понуде и спремност Републике Србије да се проблеми превазиђу у интересу развоја односа и боље будућности целог региона.
Амбасадор Дробац је истакао да сматра да је најзначајнији разлог томе спољни фактор, односно континуирано негативно уплитање великих сила, пре свега западних, у односе у региону, које свесно онемогућавају да се ти односи поправе и крену путем сарадње и реализације заједничких интереса.

Београдски форум, са своје стране, као невладина и непрофитна организација, која своје деловање заснива на трагању за истином, равноправној сарадњи држава и народа и миру у региону и шире у свету, подржава развој регионалне сарадње и истиче важност добросуседских и пријатељских односа.

Амбасадор Дробац је у име Беофорума гошћи из Русије поклонио 2 књиге –„1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића, Председника Беофорума,  и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића.
Др Елена Мелешкина је Беофоруму уручила часопис “Политическая наука” (Москва, 2021) који квартално објављује ИНИОН РАН.

Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Института из Москве и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље размењују идеје и сарађује у оквиру истраживачких пројеката и на друге погодне и обострано корисне начине.

Београд, 8. новембар 2021.

Гостовавње амбасадора у пензији Радета Дробца поводом посете Здравка Кривокапића Србији, 4. новембар 2021. Јутарњи програм Курир телевизије

Балкан се налази под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе Србије и Црне Горе. Посета црногорског премијера Здравка Кривокапића могла би да буде почетак бољих односа две братске државе, али каријерни дипломата Раде Дробац ипак не очекује велике промене због утицаја страних сила.

- Дијалог између две братске државе је битан. Ако постоји нека држава са којом Србија треба да има добре односе то је Црна Гора. Не очекујем брзе промене јер сплет међународних односа и условљености онемогућавају неки брзи развој. Влада Здравка Кривокапића нажалост наставља у великој мери политику претходне владе - рекао је каријерни дипломата Раде Дробац у јутарњем програму Курир телевизије.

Најважнији неспоразум две државе према његовим речима јесте Темељни уговор владе Црне Горе и Српске православне цркве.

- Народ који је изнео литије и који су база гласова очекивали је да се то већ реши. Мени се чини да је наш простор под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе. Србија према свима у региону шаље братске поруке. Верујем да је и ова посета израз осећања да односи са Србијом морају да се поправе - рекао је Дробац.

Напомиње да током посете нису разматрани горући политички проблеми.

- Не видим да је неки помак учињен осим разговора о економији. Кад земље које имају политичке проблеме разговарају о економији значи да ти проблеми нису ни отварани. Имамо братске односе са грађанима Црне Горе и то је најважније. Западне силе онемогућавају сваки помак. Очекивало се да прва посета буде Београду и да се крене нови путем. Србија има виталан интерес да се повеже да пријатељским земљама и на томе треба да се ради - напомиње некадашњи дипломата.

Дробац се осврнуо и на велике немире током устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу.

- Обојене револуције дешавају се свуда у свету. Утицај страног фактора је велики. Тренутно се у Црној Гори негира све што је српско преко такозваног аутохтоног фактора. Временом ће народ постати нервознији и то ће морати да се реши - рекао је Дробац и нагласио да црногорски председник Мило Ђукановић много кочи односе две државе.

Додаје да ускоро можемо очекивати изборе.

- Влада таква каква је нема снагу, али ни претходна која је поражена нема више снагу. Очекујем нове изборе где ће победити исте снаге, али са другачијем распоредом снага у власти и другачијим принципом деловања. Режим је пао због озбиљног разлога и тешко да ће се вратити. Влада је створена да се оборе Ђукановић и његова партија, међутим, политички се није изразила и постоје проблеми. Неко ко је освојио највише гласова уопште није заступљен у влади. Та прича о експрертским владама је смешна. Не видим да је Кривокапић остварио нешто спектакуларно. Битно је да је претходна власт срушена и да губи снагу и утицај. Нова влада није искористила тренутак да се позиционира и да грађани то препознају да би на неким следећим изборима доказала да претходна власт није случајно срушена - рекао је Дробац.

Извор: kurir.rs/vesti/politika

Сједињене Државе, поред здушног залагања за државност тзв. Косова, сад и Тајван покушавају да на мала врата уведу у УН. То наговештавају разговори тајванских и америчких званичника о томе како омогућити да Тајпех „смислено“ учествује у раду УН.

Сусрет уприличен уочи обраћања кинеског председника Си Ђинпинга поводом 75 година чланства Кине у Светској организацији смишљен је као очигледна провокација Пекинга, а додано појачан апелом америчког државног секретара Ентонија Бликена осталим земљама да подрже „снажно“ учешће Тајвана у систему УН.

Зашто се САД поигравају промовисањем Тајвана у УН, кад и саме немају пуне дипломатске односе с том територијом? Докле је Вашингтон спреман да иде у заштити интереса Тајпеја? Може ли Тајван икада да прескочи кинески вето и закуца на врата УН? Каква је политичка тежина и порука чињенице да је Тајван признало непризнато Косово? Како се и на Балкану брани политика „једне Кине“?

О овим питањима у емисији „Свет са Спутњиком“ говоре некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић и др Драгана Митровић, професор на факултету Политичких наука у Београду.

Изјава дата порталу: fakti.org

Са огромном захвалношћу и уз огромну част преносимо Вам речи и образложење председника Удружења бораца НОР-а Ранка Спалевића за додељену плакету Београдском форуму за свет равноправних.

„Уважени чланови БЕОФОРУМА,

Захваљујући вашем преданом, патриотском ангажовању, дајете изузетан допринос култури сећања и памћења, не само на овим просторима.  

У години обележавања Устаничке 1941. посебно су лековити ваша доследност, истрајност, скупови и посебно публикације које су незаобилазно штиво чланова, посебно најмлађих учесника у нашим програмима.

Ми, чланови Удружења бораца народноослободилачког рата Нови Београд, посебно ценимо допринос који сте дали и дајете на очувању Места сећања - Вечна ватра, која је за нас један од главних оријентира у програмској и људској опредељености.

Наше Удружење жели да Вам се захвали за  допринос култури сећања и у том смислу доделило вам је Плакету.“

Господин Никола Чубрић, члан Надзорног одбора Београдског форума за свет равноправних, примио је у име Београдског форума, плакету коју је доделило Удружење бораца народноослободилачког рата Нови Београд нашој организацији за досадашњу успешну и свестрану сарадњу. Пригодна свечаност одржана је 22. октобра у свечаној сали Скупштине општине Нови Београд поводом дана ослобођења општине Бежанија у Другом светском рату. Господин Чубрић је у име Форума захвалио на додељеном признању.

Свечани програм манифестације „Дан када је Бежанија рекла: слобода“ организовало је и ове године Удружење бораца народноослободилачког рата Нови Београд са партнерским удружењима и организацијама. Организатори су приредили Програм посвећен Дану ослобођења општине Бежанија - колевке данашњег, модерног Новог Београда. У програму су учествовали ученици - победници на литерарним конкурсима у оквиру пројекта "Култура сећања", потомци бежанијских илегалаца, извиђачи из одреда "Пантер". Милан Кајалић Кајгана - легендарни фудбалер, музичар и син славног оца-фудбалера који је погинуо у НОБ-у уз пригодно слово, улепшао је свечаност музиком.

Дубоко нас је потресла вест о одласку нашег драгог друга, колеге и пријатеља Радомира Радета Богдановића, који је преминуо 17. октобра 2021. године од последица инфекције KОВИД - 19.
Био је пример преданог југословенског и српског дипломате, неуморног борца за српске државне и националне интересе. Као човек пленио је својом отвореношћу, високим моралом и спремношћу да помогне другима. Био је доследан борац за истину и правду.

Плодоносан радни век провео је на различитим одговорним дужностима у Републици Србији и СР Југославији. Био је заменик Републичког секретара за међународне односе Србије а потом и помоћник савезног министра за иностране послове СРЈ. Као дипломата службовао је у више дипломатско - конзуларних представништава, као отправник послова у амбасади СРЈ у Тирани, а затим и као амбасадор у Либији од 1998. до 2001. године. Председавао је Комисијом за разграничење са северном Македонијом.

Дао је велики допринос оснивању и раду Београдског форума за свет равноправних и својим несебичним залагањем допринео је његовој афирмацији.

Сахрана ће бити одржана у среду 20. октобра у 13:15 часова на београдском гробљу Лешће.

Београдски форум за свет равноправних

На питање новинара ТВ Курира чега се Приштина највише боји, Живадин Јовановић је одговорио да се Приштина највише боји што је већина човечанства опредељена за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета, а против сепаратизма. То је дошло до изражаја и на Самиту Несврстаних земаља у Београду, поводом 60-те годишњице од оснивања покрета.

Живадин Јовановић председник Беофорума, текст за "Печат" (01.10.2021 и 08.10.2021)

Линк: www.pecat.co.rs/2021/10/partnerstvo-umesto-nepoverenja

Линк: www.pecat.co.rs/2021/10/koegzistencija-u-razlicitosti

Дубоко смо потрешени прераним одласком нашег друга, пријатеља и друштвено-политичког радника, политиколога, Томе Бушетића.

Памтићемо га по његовој преданости националним и државним интересима Србије и српског народа, слободарским идејама и циљевима социјалне правде, као и према његовом хуманом односу према другим људима и безграничној спремности да буде од помоћи.

Остаће трајна инспирација младим људима.

Београдски форум за свет равноправних

У Дому Војске Србије у Београду, одржана је 25. септембра изборна Скупштина „Фонда дијаспора за матицу“ на којој је за председнцу Управног одбора изабрана Др Љиљана Вернер, доктор мед. из Хановера, Немачка. Досадашњи председник Др Инж. Милоје Милићевић из Берлина, који је био председник ове хуманитарне организације од њеног оснивања 1999. године, на личну молбу  разрешен је ове функције из здравствених разлога.

Др Милићевић је изабран за почасног председника и предложен за одликовање за изузетан допринос хуманитарној помоћи дијаспоре матици. Др Милићевић је дипломирани инжењер машинства и електротехнике, предавач на Универзитету у Берлину и аутор више значајних патената у области кибернетике.

За новог председник Надзорног одбора изабран је економиста и банкарски стручњак Слободан Аћимовић из Београда.

У поднетом Извештаја о раду истиче се да је Фонд издвојио 110 000 евра помоћи за борбу протви епидемије covid 19 која је реализована у сарадњи са Министарство здравља и Фондом за здравствено осигурање. Истакнуто је да Фонд пуних седам  година сваког месеца издваја по хиљаду евра за намирнице за Народне кухиње на Косову и Метохији, да помаже удружења која се баве заштитом здравља деце са церебралном парализом, да се хуманитарна помоћ реализује у сарадњи са органима локалне самоуправе и другим сличним хуманитарним организацијама.

Планом рада који је представљен делегатима из Немачке, Швајцарске, Холадније, Канаде и других делова света, предвиђено је ширење активности на прикупљању прилога и донација, како би се у условима смањеног прилива од камата на орочена средства, омогућило одржање и ширења хуманитарног рада. Приоритети ће бити решавање најтежих хуманитарних случајева избегличких и породица расељених лица, сиромашних са троје или више малолетне деце, настављање редовне помоћи у храни Народним кухињама на Косову и Метохији.

Поновљене су иницијативе за оснивање Српског дома у Београду; Библиотеке дијаспоре; подизање споменика Српским жртвама геноцида у 20. веку попут сличних у Израелу, Јерменији и другим земљама; штампање пригодне књиге о Србији и српском народу за младе у дијаспори.

У Београду, 25. септембра 2021.
Марина Чолић
Извршни секретар Фонда
--
УДРУЖЕЊЕ ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ

Опроштајна реч на свечаној комеморацији у Скупштини Града Београда,
16. септембра 2021.

Живадин Јовановић

Поштовани чланови породице и родбино Борисава Јовића,
Уважени пријатељи и поштоваоци Борисава Јовића,

Ретки су државници са тако богатим радним веком као што је то радни век Борисава Боре Јовића. У тешком и турбулентном времену препуном изазова без преседана, вршио је одговорне и најодговорније дужности у Србији и Југославији. Радио је на стратешким реформама друштвено-економског система федерације да би, на крају, био сведок њеног разбијања, саботаже напора за мирно решење, грађанских ратова и етничког чишћења српског народа из њихових вековних завичаја. Руководио је највишим државним институцијама и СПС-ом као најснажнијом политичком странком у Србији. Био је југословенски амбасадор у Италији, једној од најразвијенијих земаља Европе и света.
Увек и свуда, интереси Србије и српског народа били за њега на првом месту. Красили су га највише образовање, висок морал, интелектуална виспреност, неуморни рад, принципијелност и одлучност. Поносио се својим родним Никшићем, Шумадијом и њеном историјом у вековној борби Србије за слободу и изградњу модерне државности. Вероватно је то био извор његовог самопоуздања, проницљивости и личног достојанства. Презирао је колебљивост, опортунизам и полтронство.
Суочен са трендом упрошћеног и исполитизованог тумачења догађаја и актера из новије историје често упозоравао да је за разумевање прошлости неопходно водити рачуна о времену и условима догађања. А време у којем је носио велике одговорности, било је време подмуклог сепаратизма подржаног из иностранства, диктата носилаца униполарног света, подметања, бесомучне сатанизације српског народа и санкција које свет пре тога није познавао.  

Као члан, потпредседник и председник Председништва СФРЈ залагао се за договор и очување Југославије у којој ће Србија бити равнопрвна са другим чланицама. Себи и другима постављао је питање – „како да се држава реформише а да се очувају интереси српског народа“. Предвиђао је да је разарање СФРЈ – само етапа у разарању Србије и српске нације и стављање раскомаданог простора Балкана под пуну страну доминацију. Његова оцена да је „о разбијању Југославије одлучено изван њених граница, и да је оно било резултат свесне политике растурања и обесправљивања српског народа“ –  постаје незаобилазно полазиште сваке  озбиљне анализе узрока, последица и одговорности за разбијање Југославије.
Велика је улога и допринос Борисава Јовића у обнови државног и уставног јединства Србије са две аутономне покрајине у свом саставу, које је било нарушено савезним савезним Уставом од 1974. Остаће записано у историји да је председавао Народном скупштином Србије  приликом усвајања уставних амандмана 1989., а потом, и   приликом усвајања новог Устава Србије 1990. године.
Јавно је истицао значај резолуције СБ УН 1244 као основе за компромис у покрајини Косово и Метохија. Критички је оцењивао улогу ЕУ у дијалогу као пристрасну и неефикасну. Сматрао је да паралелно треба да се разматрају питања од интереса за једну и за другу страну, а не само оно што су интереси Приштине, односно, западне геополитике. Предлагао је да Србија поднесе захтев међународној заједници да обезбеди финансијска средства за повратак 200.000 протераних на њихова огњишта у Покрајини.
Сматрао је да Дејтонски споразум и резолуција СБ УН 1244 имају незаменљив значај за заштиту државних и националних интереса Србије и српског народа. Пошто их Србија поштује и да има право да тражи да и други то чине.

На амбасадорској дужности у Риму био је од 1975. до 1979. Управо у то време завршени су и потписани Осимски споразуми.  Дао је велики допринос њиховом остваривању у политичким и привредним односима, као и у заштити права припадника словеначке и хрватске националне мањине у Италији. Споразуми су били снажан импулс за унапређење укупних односа што је амбасадор Борисав Јовић зналачки усдмерио на развој привредне сарадње, заједничка улагања и трансфер модерних технологија. Аутомобилски гигант «Црвена застава», Крагујевац, је у том периоду израстао у снажан ослонац кооперације и индустријализације у Србији и СФРЈ, а истовремено у европски пример највиших облика сарадње земаља различитих система.
У дужем периоду Борисав Јовић био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића у државним институцијама и у СПС-у. Према расположивим сазнањима, њихов однос, у основи, је био и до краја остао принципијелан, државнички, диктиран истоветном стратегијом заштите виталних државних и националних интереса. И када су се крајем 1995. политички разишли, задржали су однос узајамног поштовања и доследности, што говори о политичким и људским квалитетима једног и другог.  
 Борисав Јовић је сматрао да се агресија НАТО 1999. није могла избећи, да представља кршење међународног права и да је њен циљ био војно ширење НАТО на Балкану, ка просторима Каспијског Мора и руском границама. «Милошевића не браним, али сматрам да се у дешавањима у Рамбујеу и овде у време бомбардовања понео достојанствено» - записане су речи Борисава Јовића 2014.
Од своје ране младости до краја живота остао је веран идеалима хуманизма, социјалне правде, система без експлоатације и социјалних подела. Борио се за идеале стварне, а не формалне демократије.

Своју одговорност државника, али и врсног српског интелектуалца, потврдио је и богатом списатељском оставштином од више књига мемоарског карактера, огромним бројем анализа, огледа, чланака и интервјуа датих домаћим, европским и светским медијима. Све то представља изузетно богату и незаобилазну баштину чија вредност и значај расту. Она ће помоћи историчарима да на миру, објективно сагледају догађаје, мотиве и улоге свих важнијих чинилаца и личности у догађајима у једном од најтурбулентнијих периода наше новије историје.

Борисава Јовића памтићемо као истинског српског државника и политичара коме су Србија, морал и истина увек били на првом месту, као непоколебљивог левичара, успешног дипломату, плодног и храброг српског интелектуалца.

Нека је слава и хвала Борисаву Јовићу.

Више телевизиских и медијски кућа у Србији објавило је видео-запис који показује сцену уклањања венаца и цвећа положених пре подне 24. марта, поред Споменика деци жртвама агресије НАТО-а , у београдском Парку Ташмајдан, да би на њихово место венац положила госпођа Дарија Кисић–Тепавчевић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у пратњи г. Горана Весића, заменика градоначелника Београда. Запис бележи да службена лица из пратње ових званичника односе уклоњене венце и цвеће на другу страну парка. Снимак је, потом, широко циркулисан на друштвеним мрежама у Србији, региону и српској дијаспори.

Са дубоком жалошћу и огорчењем осуђујемо уклањање цвећа код Споменика деци жртвама агресије НАТО-а као израз непоштовања према споменику и палој деци, као вређање осећања њихове родбине, грађана главног града, Републике Србије и најшире јавности и непоштовања основних норми гостопримства дипломатских представника пријатељских земаља.

Одстрањене венце и цвеће поставиле су делегације великог броја независних, нестраначких, борачких, ветеранских, инвалидских и организација војних пензионера, студентских и извиђачких организација, а и дипломатских представника из више пријатељских земаља.

Захтевамо да се хитно утврди ко су налогодавци, а ко извршиоци овог недопустивог и некултурног чина, да се предузму одговарајуће мере, изрази јавно извињење и о свему обавести јавност.

Београдски форум за свет равноправних - Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије - Миломир Миладиновић генерал-п.пуковник у пензији

СУБНОР Србије – Видосав Ковачевић генерал-пуковник у пензији

Удружење војних пензионера Србије – Љубомир Драгањац генерал - потпуковник