Реч на скупу одржаном у САНУ 30. новембра и 1. децембра 2023. поводом 100-те годишњице од рођења Михаила Марковића

Поштовани господине Председниче САНУ,
Поштовани господо академици,
Даме и господо,

Дубоко сам зхвалан и почашћен могућношћу која ми је указана да у овој највишој националној институцији науке и културе могу да говорим о академику Михаилу Марковићу.

Академика Михаила Марковића дуго сам, али површно, познавао као јавну личност посредством медија за масовно комуницирање као, уосталом, и највећи део југословенске и српске јавности.

Професора Марковића лично ћу упознати тек крајем 90-тих година прошлог века, најпре током оснивања Београдског форума за свет равноправних 2000, а у потоњих 10 година током заједничког рада у том удружењу. Професор Марковић је до краја свог живота био члан Управе овог удружења. У том периоду врло ретко се дешавало да је, због других обавеза, изостајао са редовних састанака «уторком у 11». Зрачио је скромношћу, одговорношћу, стрпљењем. И када је полемисао чинио је то са мирноћом, са уважавањем саговорника, без вишка емоција или прејаких речи. Спремно је прихватао и уважавао све договоре. То је подразумевало и његово учешће на многим конференцијама у земљи и иностранству, писање аналитичких текстова и предоговора за књиге које Форум издаје, честе изјаве, чланке или интервјуе. Иако у поодмаклим годинама, пословима Форума путовао је у суседне земље увек сам, возом или аутобусом. Ценио је то што се Форум издржава од чланарине и прилога чланова, што није мезимче ни наших власти, ни Сороша, USAID-a, NED-a, овог или оног Штифтунга или других страних NGO – наручилаца „пројеката“. Имао је аверзију према НВО и реаговао би ако би неко у било којој прилици за Форум рекао да НВО. «Ми смо независно удружење грађана» - подсећао је често, чак и својим иступањима у медијима.

Били смо свесни његовог великог угледа у земљи и иностранству. Сретали смо његове пријатеље и колеге у иностранству од којих су поједини, такође учествовали у раду «Корчуланске школе», као, на пример, швајцарског филозофа Проф. Ану Марију Кајзер, оснивача организације «Храброст за морал», из Цириха. Немачког филозофа Волфганга Рихтера који о професору Марковићу каже: „Његов борбени антифашизам остаје несаломив до краја његовог живота“, а француски професор  Лук Маршал да је проф. Марковић поседовао ретку храброст да води борбу за истину и правду.

Неретко сам се питао шта то мотивише великана српске филозофије и мудрости, човека који је мост Србије у комуницирању са највећим филозофима у Европи и свету, да троши своје драгоцено време полемишући са нама, који неупоредиво мање знамо од њега, па још, притом, налази да из оног што чује, по нешто уноси у своју свеприсутну бележницу? Признајем да никада нисам успео да дођем до комплетног одговора. Кад сам прочитао његов «Јуриш на небо» схватио сам да је проф. Марковић је из сваког разговора или расправе знао да извуче танушну «жицу злата».

Посебан допринос је давао планирању, односно, избору тема и активности, њиховом везивању за најважнија национална и државна питања, за кретања у региону, Европи и свету. Сматрао је да идеологија глобализма представља велику опасност за универзалне вредности хуманизма и цивилизације, да неолиберални концепт развоја и систем у коме доминирају тржишни фундаментализам и догма приватизације, са профитом као новим божанством, води дехуманизацији, деградацији морала и цивилизације.

Сматрао је да је слобода у долажењу до одлуке шта треба да буде предмет изучавања, анализа, или пројеката –лежи  кључ слободе мишљења и стваралаштва, уопште. Залагао се за ангажован, активан однос интелектуалаца, посебно научника према друштву и његовим изазовима. Није прихватао став о вредносно неутралној науци. Доказивао је да «уствари, наука никада није била вредносно неутрална».[1]

У том периоду професор Марковић је у едицијама Београдског форума објавио више десетина својих радова и студија међу којима се издвајају: студија о Косову и Метохији, Смисао и последице агресије НАТО, Приоритетни национални и државни интереси српског народа, Догма приватизације, Одговорност интелектуалаца у времену кризе, Антифашистички покрет у Србији и други. Већи део тих «расутих» радова сакупљен је и објављен 2012. године у књизи под насловом «Како је говорио Михајло Марковић». Други се налазе у тематским зборницима радова у издању Београдског форума. Верујем да долази време да се млади истраживачи позабаве и опусом стваралаштва академика Марковића током десетогодишњих активности у Београдском форуму.

Залагао за друштво социјалне правде, за равноправност свих људи, народа и држава, за поштовање универзалних вредности цивилизације као што су истина, правичност, храброст, поштење, достојанство. У ово време које неки «тркачи апокалипсе» карактеришу као време после истине, после историје, као време  после морала и права, има значаја подсећање да се Михаило Марковић увек борио за поштовање истине, морала, правде и права – у науци, педагогији, политици, јавном и приватном животу.

Заступао је најшири концепт људских права онако како је записан у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација од 1948. године, концепт који обухвата лична, политичка, економско-социјална и културна права. Критиковао је праксу влада водећих западних земаља, па и ставове својих западних колега због њихових селективних прилаза концепту људских права који у први план истичу само политичка права маргинализујући социјално-економска и права радника. Посебно је био критичан према раширеним злоупотребама људских права за мешање у унутрашње послове и дестабилизацију земаља чија политика није по вољи западних центара моћи.

Писао је, говорио, доказивао да су тзв. невладине организације продужена рука глобалистичких центара моћи. Своје излагање на округлом столу 17. маја 2006. године Михаило Марковић закључује оценом: «Невладине организације су најдрастичнији облик лицемерја и лажног представљања у целој досадашњој светској историји. Никада се тако крупно није лагалао за тако велике паре».

Био је храбар борац и полемичар, поштовао је разлике у мишљењима, али је био бескомпромисан у одбрани принципа, цивилизацијских вредности и својих личних убеђења. Није се поводио за приликама нити «бенефитима». Спремно је прихватао цену слободе мишљења и јавног деловања. Пред опасностима се није повлачио - ни као партизан-антифашиста, ни као дисидент. Увек је био оптимиста, неуморни трагач за истином и правдом. Залагао се за представничку и партиципативну демократију, оштро је критиковао партократију.

Као аутор и учесник у јавном животу био је систематичан, марљив и увек отворен за сарадњу, мишљење или разговор. Имао је посебан дар и неизмерно стрпљење за рад са младима. И његов професорски кабинет и његов дом на Сењаку увек су били отворени посебно за младе истраживаче.

Био је против теза које бољи живот своде на поседовање више материјалних добара. Сматрао је да такве тезе имају посебно плодно тле у осиромашеним земљама у транзицији. У једном полемичном јавном иступању 2009. године проф. Марковић каже: „Ако смисао живота сводите искључиво на поседовање добара и, евентуално, мало политичке влaсти, онда је то за прилично жаљење, то је погрешна оријентација. Ипак се у животу треба оријентисати ка нечему смисаоном, ка раду који вам причињава задовољство, ка пријатељским, другарским односим са људима, ка стваралаштву“.

Једна цивилизација, једна култура, то нису само архитектура, архитектонска здања, књиге или симфоније него су то универзалне људске вредности, то су и принципи међународног права, морала, солидарности. Кад једна цивилизација згази те принципе и те универзалне вредностсти, она престаје да живи, она живи још само у Помпеји, у преосталим здањима и декорацијама, затрпаним пепелом.“

Професор Михаило Марковић био је јединствена личност по томе што се целог живота, једнако као интелектуалац, научник, политичар и приватна личност руководио истим универзалним принципима истине, правде и морала, што су притом у центру његове пажње били људи, друштво као целина и њихов напредак.

ХВАЛА

____________________________________________________
[1] Михаило Марковић: Одговорност интелектуалаца у време кризе, Како је говорио Михаило Марковић, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2012, стр. 43

Министри иностраних послова НАТО су на свом састанку у Брислу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и ситуацију на тзв. западном Балкану. Иако  ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова, представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање – шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану, шта се спрема?

Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бања Луку. Све то одвија се иза завесе НАТОиозиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о «малигним» утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије са Русијом и Кином, траже диверсификацију снабдевања енергентима, односно, смањивање увоза из Русије, не улажење у аранжмане са «непоузданим» испоручиоцима  технологије Г5, како карактеришу Кину.  

Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што  уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених  адресата. Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. «тихо» етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за троризам, повређивање десетина војника КФОР, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914. Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање  на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану.

Састанак МИП-ова НАТО у Брислу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском Истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки од ставова и оцена тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следи му и Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу. Нема сумње да ће бити настојања да се неке од оцена из Брисла «преселе» и у Скопље, јер ччланице НАТО чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и велики број земаља које нису чланице НАТО, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све земље, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности.

Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима. Не ретко, тек протек времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала. Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању.

Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја пшрава и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под билокаквим притисцима или уценама. То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке. У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разлкује од многих других. То има своју цену, Србија то такође боље познаје од многих других.

Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор. Што се мене тиче, сматрам, да то као и суверенитет и територијални интегритет не могу се упарити ни са каквим «бенефитима» финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у «демократским», европским или другим ексклузивним «клубовима», интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним  «шенгенима». У периоду «дисконтинуитета» са «ауторитарном», «комунистичком» или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се «мисионарски» удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета. Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО, ширење позитивне представе о НАТО у српској јавности, приватизација) и други. Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности идостојанства земље и народа.

Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно, ИФОР и други за , Косово и Метохију, односно, КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. То се, међутим, не може данас, користити као аргуменат или оправдање, за ширење права НАТО на територији Србије, без граница. У принципу, грешке из прошлости, нису алиби за нове, можда, још веће у условима који су за Србију и српски народ, бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије.

НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави. Колико је мањих «Бондстила» после оног првог и правог, успостављено у земљама северно и источно од Србије? НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многи других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина.

Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности.

Живадин Јовановић, 29.11.2023.

Поводом Дана међународне солидарности са народом Палестине (29. новембар), Београдски форум за свет равноправних је, посредством партнерских организација у Палестини, упутио следећу поруку солидарности:

Драги пријатељи,

Поводом Дана међународне солидарности са народом Палестине, Београдски форум за свет равноправних изражава искрену солидарност са пријатељским народом Палестине и пружа снажну подршку његовој дугогодишњој праведној борби, за слободу и остваривање легитимних националних права, заснованих на универзалним принципима међународног права и релевантним резолуцијама Савета безбедности УН.

Дубоко саосећамо са Палестинским народом, који је суочен са  трагичним  хуманитарним последицама израелске бруталне војне акције у Појасу Газе.  Најоштрије осуђујемо насилно премештање Палестинског народа и бруталне нападе Израела у Појасу Газа, који су праћени немилосрдним разарањем палестинских градова и села, болница, школа и дечијих установа, што је довело до хиљаде невиних жртава, посебно деце и жена. Палестински народ Газе је, противно међународном праву, био изложен тоталној блокади, када око два милиона становника није имало храну, воду за пиће, стују, гориво, лекове и друге животне потребе.

Садашња војна акција у Појасу Газе довела је до најтеже хуманитарне трагедије у новијој историји. Она је директна последица седамдесет-петогодишње окупације од стране Израела, насилног протеривања стотине хиљада  становништва са њихових територија, стварања илегалних насеља на палестинској територији и настављања негирања  легитимних националних права Палестинског народа.  

Да би се уклонили корени нових сукоба, избегле нове људске трагедије, спречило ширење рата и створили услови за трајни мир на Блиском истоку, Београдски форум за свет равноправних позива  обе стране да тренутно примирје прогласе за трајно и да се обнове преговори под покровитељством Уједињених нација, на принципима постојања две независне државе и престанка сваке врсте окупације, у складу са релевантним резоуцијама Уједињених нација.

Захтевамо, такође, безусловно  ослобађање свих израелских затвореника од стране Хамаса, и палестинских политичких затвореника из израелских затвора. Позивамо међународну заједницу, посебно Уједињене нације, да народу Газе и целом народу Палестине, пруже сву неопходну хуманитарну и сваку другу помоћ у отклањању трагичних последица ратних сукоба и успостављања трајног мира на Блиском Истоку.

Пријатељски поздрав,
Живадин Јовановић
председник Београдског форума за свет равноправних

У организацији Друштва српских домаћина и Евроазијског безбедносног форума у Београду је одржан 26. октобра 2023. г. ( Медија центар) одржан
Округли сто са темом „ЈАСЕНОВАЦ – ЛИЦИТИРАЊЕ БРОЈЕМ УБИЈЕНИХ“

О овој изузетно значајној и данас актуелној теми, говорили су:

- проф. др Милоје Пршић, историчар;
- проф. др Слободан Рељић, политиколог;
- јереј др Милорад Средојевић, уредник часописа Хришћанска мисао,
- господин Нићифор Аничић, Друштво српских домаћина и
- проф. др Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, као и
- академик Василије Крестић

Јединствена је порука свих учесника овог округлог стола, да не сме бити никаквог лицитирања бројем убијених Срба, Рома, Јевреја и других, у систему логора Јасеновац. Реч је о геноциду над српским народом који је систематски спровођен у организацији Независне Државе Хрватске и фашистичких окупатора.

Умањивање броја жртава је опасан фалсификат и неприхватљива ревизија већ утврђених историјских чињеница о преко 600 000 страдалих у овим логорима.

Ово округлом столу присуствовали су и чланови Београдског форума Снежана Прелић, Никола Чубрић и Драгутин Брчин.

Београд, 27.11.2023.

Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и ’правила’ за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на којем је тестирано ново ’правило’ о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права

Свет је већ сукобом Русије и НАТО-а, преко украјинског рата, новим геостратешким прегруписавањима на планетарном нивоу, а сада и суровим ратом у Гази, усмерен на стварање новог поретка. У основи је сукоб две тенденције: даља доминација либерално-демократског идеолошко-политичког поретка, заснованог на јавно прокламованим „правилима”, на челу са колективним Западом и мултиполаризам на реафирмисаним основама Повеље ОУН и принципа међународног права, које промовише већински колективни Југ са Кином на челу (и Русијом). У жижи је суштински даља судбина повеље и саме ОУН где важно место заузима и будући статус принципа међународног права и „правила”. Како „правила” нису заступљена у теорији и науци међународног права и односа, то је дозвољено слободно тумачење на основу ефеката деловања да се у случају „правила” ради о методама деловања и конкретним акцијама међународних субјеката за остваривање стратешких циљева у специфичним међународним околностима када међународно право то не гарантује. Драстичан пример је наравно противправна агресија НАТО на суверену СРЈ, државу нечланицу тог савеза, са увођењем „правила” о хуманитарној интервенцији. Руска противправна агресија на Украјину и реафирмација принципа међународног права на глобалном плану, донекле успоставља баланс у надметању два различита приступа супротстављених табора.

Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и „правила” за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на коме је тестирано новоуспостављено „правило” о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права (покушај насилне сецесије мањине, противправна агресија на суверену земљу, искакање из уговора о простирању НАТО и као одбрамбеном савезу). На нешто модификованим „правилима” (кажњавање за тероризам, заштита народа од ауторитарних режима) са правом на интервенцију у сувереним државама такве акције су у овом веку изведене у Авганистану, Заливу, Либији, Сирији.

Примена „правила” на примеру Србије око КиМ је настављена са новим о „посебном (суи генерис) случају” у покушају да се на тај начин озакони остварење стратешког циља што применом важећих основних и међународних права није могуће. То што ово „правило” није заживело на глобалној сцени не умањује значај покушаја да се на примеру суверене Србије и њене покрајине КиМ оно озакони у међународном правном поретку када је реч о принципима и нормама који важе за суверене државе са последицама на њихов статус и генерално права мањина.

Ту није крај. Наставља се десетогодишњим непоштовањем Бриселског споразума чији је потписник и ЕУ, а у покушају да се државност Косова потврди по сваку цену. Пример су и најновији ставови америчког амбасадора у Приштини, господина Ховенијера, који драстично одударају од елементарних права. Господин амбасадор, неуважавањем одредби важећег Бриселског споразума у делу о ЗСО (тачке 1-6) каже да ЗСО мора да се формира на основу заједничког писменог прилога/коментара о томе двојице високих функционера америчког МИП-а, господе Шолеа и Ескобара, из фебруара ове године, као заменом за одредбе Бриселског споразума потписаног и од стране Европске уније, чиме уводи ново „правило”, јер тако налажу интереси САД, партнера у ЕУ и Приштине у корист потврде „косовске” државности. Када је реч о „Охридском споразуму”, господин амбасадор, како преноси Косово онлајн,  уз наслов да „Куртијев захтев да Србија потпише споразум ремети његову примену”, каже: „За САД је решено питање да ли су та питања обавезујућа за Косово и Србију. Потврђено је у време када је постигнут Основни споразум (Брисел), речено је када је било речи о Анексу имплементације (Охрид) и овим одобреним прелиминацијама да су то обавезе које су преузеле обе државе” са констатацијом „ЕУ је текст Основног споразума уврстила у закључке једног од састанака Савета Европске уније и ово је велика ствар”. Уз додатак да тако мисле и европски лидери Шолц, Макрон и госпођа Могерини!

Дакле, став САД и закључци Савета ЕУ имају, по „правилима” за Србију, обавезујућу правну снагу, иако о питањима на која се односе постоје јасне норме међународног права (рез. 1244, принцип суверенитета и тер. интегритета, важећи правно перфектан споразум, разматрање нацрта споразума без обавеза и резерве...). Како рокови за бонус у теми КиМ истичу, нису искључена за Србију и нека додатна „правила” са међународним обавезујућим претензијама. Али критички однос са најширим глобалним ефектима око постављања САД и Израела занемаривањем међународног хуманитарног права, употребе прекомерне силе и прекорачења права на самоодбрану у текућој блискоисточној кризи, могло би да буде опомена да аргумент силе и осећај самодовољности у поступању великих и јаких ипак имају границе.

Др Зоран Миливојевић, Дипломата у пензији

Извор: www.politika.rs

Закључна седница Издавачког савета и Уредништва Монографије

Дана 22. новембра 2023. године, у просторијама Београдског форума за свет равноправних, одржана је закључна седница Издавачког савета и Уредништва Монографије „ЕПС током НАТО агресије“.

На седници је закључено:

1. Да је задатак издавања сведочанства о страдању и функционисању Електропривреде Србије током агресије завршен.

2. Одато је признање свим члановима Издавачког савета и Уредништва, као и признање свим ауторима на доприносу реализацији вредног издавачког подухвата.

3. Констатовано је да је на годишњицу издања, тираж књиге дистрибуиран свим важнијим националним државним и стручним институцијама као трајно сведочанство о последицама агресије НАТО и о функционисању ЕПС-а у ратним условима.

4. Слободан Бабић, главни и одговорни уредник издања, одао је признање Београдском форуму за свет равноправних као издавачу за одговоран однос и успешну реализацију јединственог пројекта који трајно чува чињенице и истину о последицама агресије НАТО на ЕПС, о мерама за отклањање последица и о напорима свих људи ЕПС-а  захваљујући којима је обезбеђивано функционисање виталног привредног и друштвеног система. Рекао је да књига представља трезор истине о разарању и функционисању ЕПС-а у ратним условима. Подсетио је да је ЕПС био кичма функционисања привредног и друштвеног система у ратним условима, темељ одбране и обнове. Захвалио се и свим донаторима који су својим прилизима омогућили припрему и издавање Монографије.

Београд, 22.11.2023.

Амбасадор Исламске Републике Иран у Републици Србији Њ.Е. Рашид Хасанпур, посетио је Београдски форум за свет равноправних. У дужем и пријатељском разговору са ранијим амбасадорима СРЈ и Србије Живадином Јовановићем и Радетом Дропцем размењена су мишљења о билатералним односима и о актуелним догађањима у Европи и на Блиском истоку. Изражено је обострано задовољство успешним развојем билатералних односа и сарадње чему свој допринос дају и невладине организације. Представници Београдског форума за свет равноправних изразили су захвалност за подршку Ирана суверенитету и територијалном интегритету Србије и за непризнавање једностраног и илегалног отцепљења Приштине. Изразили су уверење да ће Иран наставити са својом принципијелном и пријатељском подршком Србији у Уједињеним нацијама и свим другим универзалним и регионалним међународним организацијама.

Изражена је обострана забринутост трагичним развојем сукоба на Блиском истоку и неопходност да се сукоб неодложно прекине, заустави егзодус и масовно страдање народа Палестине, посебно жена и деце. Оцењено је да је мирно и одрживо решење могуће само отклањањем узрока, поштовањем међународног права и посебно Резолуција СБ УН, које потврђују право на постојање две државе.

Београд, 21.11.2023.

Поводом Саопштења Београдског форума за свет равноправних у вези са измештањем Споменика - Спомен плоче палим борцима Балканских и Првог светског рата, на српском православном гробљу у Приштини, стигле су бројне реакције читалаца. Издвојили смо реаговање госпође Милице Радојковић - Хензел које преносимо у целини:

"Хвала Вам на достојанственом и патриотском отпору ревизији историје.

Као потомак ратника из Балканских ратова и Првог светског рата са огорчењем и тугом прочитала сам информацију о измештању споменика балканских ратника, који ту почивају. Мој индиректни предак (није имао своју породицу) је генерал Божидар - Божа Терзић учесник оба балканска рата и министар војни од 1915. до 1918. године. Мој прадеда погинуо је у Првом светском рату у борби са Бугарима,а мој деда је са 16 година дозивео Албанску голготу. И моја прабака, као и милиони тадашњих мајки, дала српској војци 16-годишњег сина јединца, који је са 17 година учесник Солунског фронта.

О Првом светском рату, моја генерација је само на једном цчасу историје чула предавање о Солунском фронту, остало је било заборављено.

Ја сам, као и милиони потомака солунских бораца, о Првом светском рату сазнала од свог деде. Рекао ми је једну истину, коју сам тада морала да чувам, а то је, да њега и остале оболеле од тифуса у болницу у Бизерти нису превезле (како је говорио) француске лађе, већ италијанске. Тешко  болестан од туфуса гледао је усидрене француске лађе и молио Бога да их превезу у болницу. Али, то нису учиниле француске лађе, како је то у "историји" записано, већ италијанске.

Тако сам ја одрасла у породици која није гајила лажни култ француске безусловне помоћи српској војци и некритичке захвалности Француској (волимо Француску као што је она нас волела), што је много тога касније откривено.

Што се тиче  учешћа немачког амбасадора у том нецивилизацијском чину, то потврђује покушај садашње немачке политике да изврши ревизију историје и "повампирење" мрачне прошлости у којој су страдали милиони људи. 

Драге колеге, молим Вас за извињење што сам изнела нека лична сећања, јер у Србији нема породице која није изгубила балканскг или солунског ратника.
Још једном велико хвала Београдском форуму и драгим колегама на патриотском и историјском реаговању на нецивилизацијски чин представника колективног Запада.
Милица Радојковић-Хензел "

Београдски форум за свет равноправних наојоштрије осуђује измештање спомен плоче српским војницима палим у Балканским ратовима и Првом светском рату, на православном гробљу у Приштини. Тај нецивилизацијски чин, који је извршен уз садејство дипломатских представништава Француске и Немачке на срамоту њихових држава и држављана, представља део јасне антисрпске политике и вређање достојанства српског народа. Место за Спомен плочу српским херојима-ослободиоцима се не налази ни у Фрнцуској ни у Немачкој и нису га бирали, нити су Спомен плочу постављали Французи, Немци или Албанци да би је век након тога, иза леђа српског народа, измештали по свом нахођењу. Београдски форум за свет равноправних сматра да је потребно уложити демарше Француској, Немачкој, УНМИК-у и КФОР-у и одлучно захтевати да се Спомен плоча врати на своје место где је првобитно постављена, а о свему обавестити УНЕСКО.

ИНФОРМAТИВНА СЛУЖБА
БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Прошлог месеца ( од 17. до 18. октобра) у Пекингу је одржан Трећи самит Економског форума Иницијативе Појаса и Пута (Belt and Road Initiative - BRI) уз учешће шефова држава, или влада и других високих представника око 140 земаља и 30 међународних организација. У раду Самита су, поред других, учешће узели Председник Србије Александар Вучић, председник Руске федерације Владимир Путин и Генерални секретар УН Антонио Гутереш. Самитом је обележено 10 година откако је Председник Си Ђинпинг у септембру 2013, покренуо Иницијативу Појаса и Пута као глобалну, отворену, развојну интеграцију. Самит је био прилика да се сумирају резултати импресивних инвестиција у укупној вредности од једног трилиона америчких долара и да се договоре приоритетни правци сарадње за наредну декаду.

Председник Србије А. Вучић и председник Кине Си Ђинпинг
Извор: REUTERS/Damir Šagolj

За Србију, која је играла важну улогу у сарадњи у оквиру ове Иницијативе, као и у формату  1+17, то је била прилика да афирмише, по много чему, изузетне резултате и да, уједно, обезбеди континуитет стратешког дијалога и јачање свеобухватне сарадње. О томе сведочи чињеница да је током боравка у Кини српска делегација потписала нових 18 споразума, укључујући стратешки важан споразум о слободној трговини. Само две седмице након разговора Председника Вућића и председника Сија, кинески Председник је примио у Пекингу и српску премијерку Ану Брнабић после чега су медији пренели да ће председник Си Ђинпинг поново посетити Србију током 2024. године. Објављено је и да се преговара о новим инвестицијама Кине у српске пројекте са најмодернијим технологијама, у вредности од две милијарде УСД.

Председник Србије Александар Вучић и Урсула фон дер Лајен

Након разговора са председником Вучићем, кинески председник Си је, поред осталог, изјавио да су српско-кинески односи пример какве пријатељске односе Кина жели да има са другим европским земљама. Многи су то протумачили као фину реакцију на суздржаност, ако не и рестриктивност унутар ЕУ када је реч о учешћу у Појасу и Путу, у формату 1+17 и уопште, када је реч о кинеским иницијативама за унапређење обострано корисне сарадње. Чини се да је Европа све мање своја, да прокламована аутономија и “окретање себи”, не само да стагнирају, већ видно назадују, нарочито од фебруара 2022. Показује се, на пример, да Немачка индустрија тешко може напредовати без огромног кинеског тржишта, поготову, без јевтиних руских енергената и сировина. А када немачкој привреди не иде како треба, тешко је претпоставити да други унутар ЕУ то могу надокнадити. Зато, ако је рецесија ушла у дом најмоћније националне привреде у ЕУ, тешко да ће се ту и задржати.

У. фон дер Лајен: Све је геополитика Извор: Stefan Wermuth/Bloomberg

Промене су неминовне, а са њима и уклањање “уских грла”, подозривости и вештачких, нетржишних препрека у сарадњи ЕУ са Кином, укључујући сарадњу у оквиру Појаса и Пута (BRI) и формату 1+17. Ако се рецесија надвија над ЕУ, као целином, извесно је да ће то још више погодити развој мање развијених чланица из Централне и Источне Европе. Како ће се успорени развој, односно, рецесија најразвијенијих, одразити на прилив средстава у фондове ЕУ – остаје да се види. У сваком случају, обазривост налазе да и чланице ЕУ тзв. “нове Европе”, дакле, управо учеснице формата 1+17, буду скромнијих очекивања од фондова ЕУ. Што се тиче кандидаткиња за чланство, међу којима је и Србија, оне ће, највероватније, бити у трећем или четвртом “кругу извлачења грантова” ЕУ. Која ће цена тек за њих бити уколико се рестриктивни неекономски прилази задрже као једно од нових правила!?

Што се Србије тиче, чини се да је своје лекције научила и да не неће допустити да јој било ко са стране бира или намеће партнере у сарадњи, да их проглашава за «поуздане» или «непоуздане» кроз призму геополитике. Независно и суверено одлучивање у области спољних економских односа, о слободном избору партнера и подручја сарадње, итекако су део тржишног понашања и демократије. Има доста тога чудног и контрадикторног у понашању водећих сила Запада. Залажу се за слободно деловање тржишних законитости, али истовремено, из својих уских политичких и геополитичких разлога, уводе рестрикције, протекционизам, санкције, непрекидно проширују листу компанија које нису за продају или приватизацију, теже монополу у одлучивању на светском тржишту.

Док глобална већина тежи да ојача ауторитет УН, вредност универзалних принципа међународног права, Повеље УН и одлука СБ УН, водеће силе Запада све то игноришу, чак и грубо крше кад год оцене да је препрека за остваривање њихових ужих, хегемонистичких интереса. Залажу се за владавину права, у пракси, намећу владавину својих “правила” која није усвојио ни један универзални међународни форум. На речима се залажу за демократију, у пракси покушавају да све и свакога подреде својим интересима, неретко, грубо кршећи универзалне принципе међународног права. На речима су за равноправност, у пракси свет деле на “демократије” и “аутократије”. У групу «демократија» сврставају оне који су за униполарни, хијерархијски устројен  светски поредак  у коме је све подређено интересима “врховне демократије”, у «аутократију», већину земаља света (глобалну већину) које граде мултиполарни, демократски светски поредак заснован на међународном праву, отворености и сувереној равноправности.

Интереси Србије

Кина је друга најмоћнија економија на свету, највећа трговинска сила, стална чланица СБ УН. Својим брзим привредним растом и обимом даје највећи допринос расту глобалног светског производа. Представља мотор убрзаног развоја ЕвроАзије и највећу радионицу нових модерних технологија, вештачке интелигенције и роботизације. Односе Србије и Кине карактерише блискост ставова о свим важнијим међународним питањима, укључујући о новом, демократском, мултиполарном светском поретку. Трећу годину заредом Кина је највећи инострани инвеститор у Србији а три њене фирме су највећи извозници из Србије. Кина је допринела и наставља да доприноси брзој модернизацији путне и железничке мреже и инфраструктуре Србије и њеном прекограничном повезивању. Сарадња са Кином доприноси равномернијем распореду економских односа (интереса) Србије на међународном плану, што значи, и јачању међународног положаја Србије, у крајњој линији - њене независности. Тиме се смањују простори за уцене, претње, манипулације. Сарадња у области одбране и безбедности такође има велики значај за Србију као војно неутралну земљу.

Кина не прихвата сепаратизам Приштине, подржава резолуцију 1244 СБ УН, суверенитет и територијални интегритет Србије. Нарочито је важно што се Кина при свему томе не меша ни у унутрашње, ни у спољне послове Србије. Интерес Кине за продубљивање сарадње и стратешког партнерства са Србијом расте јер Кина види Србију као независну, суверену, војно неутралну европску земљу са славном слободарском традицијом. За Кину је Србија стратешки партнер јер доследно поштује политику једне Кине, не следи музичка либрета диригената из Вашингтона, Лондона или Брисла, који очекују да сви као један певају углас о “малигним утицајима”, поузданим и непоузданим испоручиоцима 5Г технологије, наводном “дужничком ропству”, разврставању на “демократије” и “аутократије”.

Интереси Кине

Србија је за Кину поуздани економски партнер и мост за економско повезивање и сарадњу са другим европским земљама и ЕУ, посебно, на вертикали Медитеран (Пиреј, Солун) – Северно и Балтичко Море. Србија је излог за презентацију кинеских могућности у областима инвестиција, развоја и трансфера напредних технологија, зеленог развоја, обновљивих извора енергије. Требало је да се пусти у рад деоница брзе пруге Београд-Нови Сад, да се прецизира да ће кинеске компаније завршити деоницу Нови Сад – Суботица до краја 2024., а Суботица-Будимпешта до краја 2025. да би ЕУ тек тада јавно изразила спремност да, на истом коридору Е-75, финансира модернизацију пруге Београд – Ниш. Има ли јаснијег признања да је српско-кинеско-мађарски договор од пре више година, о изградњи брзе пруге Београд-Будимпешта био стратешки исправан, у заједничком интересу Србије, Мађарске и Кине, али уједно – у интересу Европе и европско-кинеске сарадње. Свеједно, билатералне или оне у оквиру Пајаса и Пута (БРИ), или 1+17? Није ли и то показатаљ да Запад није више ексклузивни кратор реалности којима други морају да се прилагођавају, да су на увелико сцени нови креатори реалности, бар у области економије, којима се и Запад мора прилагођавати а не супротстављати без већих изгледа на успех у томе.

У ситуацији када ратови у Украјини и на БИ апсорбују добар део политичких, економских и финсијских потенцијала Запада, Кина самитом БЕФ у Пекингу слави 10 година БРИ уз учешће представника готово двотрећинске већине земаља на планети и најважнијих међународних организација, бави се развојем и објављује нове стотине милијарди УСД за инвестиције у земље глобалног Југа. Од свега је најзначајнија порука да одржавањем БЕФ-а Кина потврђује не само да не одустаје од Иницијативе Појаса и Пута већ, напротив, да га шири, јача, подиже ниво одговорности својих компанија за све што раде у тој глобалној економској интеграцији.

Један од резултата Самита у Пекингу је и сагласност председника Сија и Путина о даљем јачању стратешког партнерства, о плану узајамне размене од 200 милијарди УСД као и пуној координацији Појаса и Пута, ЕвроАзијске Економске Уније, ЗНД, СХОС, АУ и других интеграција земаља глобалне вецине. Зато и питање – има ли смисла, док глобална вецина у Пекингу планира и потписује хиљаде споразума о сарадњи, инвестицијама у развој свих делова света, повезивање и солидарност – да се било ко, у било којем крају света, залазе за поделе, сврставања, бригу о “златној милијарди”, изолацију, хијерархију међу цивилизацијама, санкције или доливање уља на ватру сукоба у току?

Живадин Јовановић

ЗАВРШНА ДЕКЛАРАЦИЈА РИМСКЕ МИРОВНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
[Рим, 28. октобар 2023.]

Делегати 40 организација и појединаца из 25 земаља окупили су се у Риму од 27. до 28. октобра 2023. како би разговарали о узроцима актуелног рата у Украјини, утицају рата на међународни мир, опасностима са којима се суочава наш народ и задацима покрета за правичан и трајан мир.

Наши закључци:

– Агресивна политика Сједињених Држава и њихових најближих савезника (Запада) су основни узроци рата у Украјини и, као што видимо у Палестини, гура човечанство на ивицу трећег светског рата.
– Да би одржао униполарни светски поредак, Западу је потребна империјалистичка доминација. Она има за циљ да трансформише велику већину светских земаља у вазалне државе, што води ка неоколонијалном међународном систему.
- Империјалистичка елита користи псеудопрогресивну идеолошку маску „демократске глобализације“, одбране људских и грађанских права и превазилажења националних држава као изговор за своју доминацију. Они користе институције као што су ЕУ, Светска банка, ММФ и ВЕФ да наметну економску доминацију, а НАТО да наметне војну доминацију.

У овом оквиру Запад:

- Напада Русију са јасним циљем да је уништи као суверену државу и подели на скуп слабих вазалних држава.
- Окружује Кину војним базама, ратним бродовима и новим војним савезима; ескалира испоруке оружја Тајвану и наставља са провокацијама у Јужном кинеском мору како би натерао Кину на војни одговор који се може искористити као изговор за рат.
- Наставља ратне провокације око Корејског полуострва.
- Подржава Израел, његов главни инструмент за његову неоколонијалну политику на Блиском истоку, како би угасио палестински народ и натерао Иран на рат.
- Одржава окупацију Ирака, одржава сукобе у Јемену, Сирији, Либији, Либану ---- и пре свега наставља окупацију Палестине.
- Стално пљачка Африку и Латинску Америку, намећући марионетске владе и подстичући своје вазалне државе да нападну независне земље — на пример у Сахелу.
- Запошљава наоружане милиције у операцијама промене режима и организује убиства руских и иранских интелектуалаца, политичара, научника и новинара; врши терористичке акције попут дизања у ваздух Северног тока 2.
- Незаконитим једностраним принудним мерама (УЦМ) покушава да задави привреде земаља које се опиру империјализму, безосећајан у погледу катастрофалних последица по становништво ових земаља и по радничку класу и све сиромашне људе на самом Западу.
- Трује и убија. САД су већ користиле нуклеарно оружје, не само у Хирошими и Нагасакију, већ и употребом оружја са осиромашеним уранијумом (ООУ) против Ирака, Србије и сада против Русије. ООУ трајно контаминира земљу и убио је још непребројан број људи.
Из ових разлога западне елите представљају сталну претњу миру и развоју света и угрожавају само постојање човечанства.

Наш став у вези са актуелним ратом у Украјини:

Рат у Украјини није почео 24. фебруара 2022, па чак ни када су САД подстакле државни удар 2014, већ даље у прошлост, крвавим ширењем НАТО-а ка источној Европи. Прљави ратови у Југославији и распад некада најјаче балканске државе, подстицање ратова на Кавказу биле су фазе истог пројекта. Рат против Русије је већ почео одмах након незаконитог распада СССР-а, који је наметнут против воље њених грађана. Формирање нових граница у источној Европи и централној Азији наметнуто је ван оквира међународног права.

НАТО је био инструмент САД да наметне своју контролу над читавом Европом. Њено ширење на исток било је противзаконито и представља трајну претњу свим сувереним и независним државама.

Руска влада је покушала да избегне тренутну фазу рата, али је Запад, преко својих заступника у Украјини, наставио да циља на руско становништво и одбио је било какав мировни споразум заснован на једнакој безбедности, као што је предложила Русија. Акције Запада учиниле су рат неизбежним.

Како Запад води рат показује да он има за циљ бескрајну ескалацију и да максимално исцрпи и Украјинце и Русе. Употреба илегалног оружја попут касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом показује да је нехумано деловање западних елита било без граница. Њихови напори да у сукоб укључе све земље источне Европе −− као и друге земље − показују да водеће елите Запада покушавају да искористе европску популацију као топовско месо као што сада користе Украјинце.

Једина основа за решавање међународних спорова треба да остане међународно право, које у својој основи има Повељу УН. Воља САД и њених савезника −− такозвани „поретак заснован на правилима” −− више не би требало да буде обавезно правило за свет. .

Шта је потребно људима у свету:

- Пораз НАТО-а у Украјини. Без овог предуслова нема могућности за трајни мир. Победа Запада над Русијом била би нова катастрофа за човечанство. То би постало полазна тачка за нове ратове на Балкану, Блиском истоку и у источној Азији, значајно у Јужном кинеском мору и на Корејском полуострву, односно дуготрајном трећем светском рату.

- Нови оквир сарадње у Источној Европи и Балкану, ослобођен од контроле САД-ЕУ, заснован на равноправним односима и преобликовању катастрофалних последица победе Запада у Хладном рату.

- Свет суверених земаља где народи могу да одређују своју будућност, ослобођени глобалне економске диктатуре коју намеће Запад, ослобођени једностраних мера принуде. Свету су потребне комерцијалне, финансијске, комуникационе и транспортне мреже слободне од контроле Запада. У том правцу, позитивни помаци су формирање нових организација за сарадњу између држава, ослобођених западне контроле, и појачана улога Глобалног југа у постојећим међународним организацијама.

- Нова архитектура у УН која одражава права глобалног југа и принцип једнаког суверенитета за све државе.

Наши задаци:

- Имамо много посла у информисању и образовању. У земљама НАТО-ЕУ и другим земљама у којима доминирају САД постоји виртуална потпуна цензура. Треба да обавестимо ово становништво да је рат Запада у Украјини неправедан рат.
- Морамо зауставити слање оружја, муниције, опреме и људства на ратиште, али,
– Наш главни задатак треба да буде ослобађање наших земаља од чланства у НАТО-у, од америчке контроле и од америчких војних база. Ово ће бити врхунац наше солидарности са људима света који се опиру.

Одлучили смо

1. Формирати сталну мрежу за координацију наведених задатака под именом
„Стоп Ворлд Ворд 3 – Међународна иницијатива за мир“
2. Организовати међународне акције и делегације солидарности у Русији – Донбасу и Палестини
3. Организовати 2. међународну мировну конференцију до краја 2024. године

*Напомена: рачунарски превод

Сарадник француског председника Де Гола, генерал Жан Пјер Галоа, је марта 2009. открио српској јавности да је Немачка више деценија радила на разбијању бивше СФРЈ да би отцепљењем наградила Хрвате и Бошњаке, као своје савезнике у два светска рата, а истовремено казнила Србе који су допринели њеним поразима. На основу разговора са немачким министром одбране, касније и финансија, Францом Џозефом Штраусом (ЦДУ), генерал Галоа оцењује да је то била стратегија немачке геополитике.

Немачки амбасадори у Београду после „демократских промена“ 2000. Андреас Цобел, Томас Шиб, Волфрам Мас су систематски злоупотребљавали гостопримство Србије и вређали њено достојанство изјавама против њеног суверенитета и територијалног интегритета, све до јавне претње Цобела да ће се Србија, уколико не призна независност Косова (и Метохије), суочити са захтевима за отцепљење Војводине, Санџака... Генерал Галоа би, вероватно, поново закључио – и такве изјаве су одраз дугорочне геополитике експанзије Немачке и кажњавање српског народа.

Председница ЕК Урсула Ван Дер Лајен је ових дана  у Приштини, изјавила да од Србије очекује „де факто“ признање (илегално отцепљеног) Косова (и Метохије). Није баш јасно да ли је то став ЕК као институција ЕУ, или је то њен лични захтев. Нејасноћа није без значаја кад се зна да, како тако, Ван Дер Лајенова представља и Шпанију, Словачку, Румунију, Грчку и Кипар, дакле, и земље које нису, нити желе да признају једнострано отцепљење. Ту изјаву није поновила у Београду, можда, и зато што јој подсвест налаже да се не понавља на једној те истој државној територији. Без већег ризика, можемо претпоставити да је подробније говорила о перспективи убрзања пута ка чланству у ЕУ, инвестицијама, донацијама и „бољем животу“ у Србији, ако смо мудри, одговорни и разумни, што ће рећи, ако поступамо према њеним (немачким) очекивањима.

На садашњи положај Ван Дер Лајенова је дошла са дужности министарке одбране Немачке са листе ЦДУ са које је, пре више деценија, на истој дужности био и Франц Џозеф Штраус. (Посетио Албанију у време Енвера Хоџе). Приликом подношења програма ЕК 2019. Ван Дер Лајенова је нагласила да ће се ЕК руководити геополитичким интересима. Њена недавна посета тзв. Западном Балкану, у који је, без поштовања географије, смештена и Србија, потврђује доследност Ван Дер Лајенове. И геополитике Немачке.

Живадин Јовановић

На основу међународног права и Устава Србије Косово и Метохија је покрајина Србије под мандатом СБ УН.

Мандат СБ УН врше УНМИК, као цивилно и КФОР, као војно, присуство, чије су дужности и права таксативно утврђени резолуцијом СБ УН 1244.

УНМИК и КФОР немају никаква друга права осим оних која су изричито утврђена резолуцијом СБ УН 1244. Нико, осим СБ УН, није овлашћен да проширује, смањује или преузима мандате УНМИК-а и КФОР-а.

ЕУ нема мандат СБ УН за решавање питања статуса, најмање за неметање услова, рокова и «решења» по мери хегемонистичких геополитичких интереса, кршењем међународног права и правно обавезујућих одлука СБ.

ЕУ и свака њена чланица појединачно, имају обавезу да свим својим актима, активностима и захтевима према Србији поштују резолуцију СБ УН 1244 као императивну, општеобавезујућу међународно-правну одлуку.

Србија нема обавезу да прихвата, да се саглашава, спроводи или учествује у било којим актима који нису засновани на или који нису у складу са Повељом УН, резолоуцијом 1244, другим одлукама СБ УН или њеним Уставом.

О мирном, праведном и одрживом решењу нa Косову и Метохији одлучује само СБ УН.

Свођење одбране суверенитета и територијалног интегритета,  на неприхватање чланства тзв. Косова у УН и његовог признавања,  резултат је континуираних подвала западних кувара фазног признања и кршења резолуције СБ УН 1244.

Покушаји учлањења тзв. Косова у друге форуме суверених држава (СЕ, УНЕСКО, ОЕБС, ОИК, ИНТЕРПОЛ и сл.) захтевају одлучно превентивно политичко и дипломатско деловање и супротстављање Србије ослонцем на међународно право, важеће одлуке и пријатељске земље које представљају глобалну већину.

Заштита суверенитета и територијалног интегритета налаже континуирано инсистирање да се изврше обавезе утврђене резолуцијом СБ УН 1244 које нису извршене а тичу се животних права и интереса Србије као што су – остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања, гарантовање једнаке безбедност и основних људских права Срба у Покрајини, враћање договорених контигената војске и полиције Србије и друга.

Живадин Јовановић

Самит Појаса и Пута има глобални значај за светску економију.

Запад грца због енергетске, емигрантске и других криза које је сам себи натоварио следећи стратегију експанзионизма, "изузетности", протекционизма и хегемоније. Кина, сама, преко БРИКС-а, стратешким партнерством са Русијом и одлучним настављањем Појаса и Пута, показује предност позитивног односа према тежњама човечанства, глобалне већине, отворености и предности партнерства над неоколонијализмом и протекционизмом. Показује и посебно да Кину и њене кључне партнере не могу зауставити никакве санкције САД ни целог Запада. Санкције САД и њених сателита, према Русији и Кини само успоравају развој Запада и убрзавају конституисање новог, праведнијег мултиполарног светског поретка.

Самит у Кини иако развојни и свечарски, има и велики политички значај јер је добродошао и као оквир и за размену идеја на највишем нивоу о томе како зауставити сукобе и опасне регионалне пожаре пре него што прерасту у директни глобални сукоб. Очекујем да Самит по позиву председника Сија покрене конструктивне иницијативе и ојача снаге мира и развоја за све народе на планети а не само за "изузетне" или самопроглашену "златну милијарду".

За Србију самит означава даље јачање свеобухватног стратешког партнерства, ширење дијалога на највишем нивоу са лидерима земаља глобалне већине, јачање подршке суверенитету и територијалном интегритету у време када са Запада стижу уцене и претње, уравнотежење и јачање међународниг положаја. Док шири дијалог, партнерство и сарадњу изван круга самозванаца, Србија поручује да се неће препустити на милост и немилост било коме.

Споразум о слободној, бесцаринској трговини и други који се потписују током боравка председника Вучића у Кини, означавају нови, виши ниво стратешких односа, међусобног поверења и свеобухватне сарадње. То је и корак ка уравнотеженијем распореду дугорочних економских интереса Србије на међународном плану.

Живадин Јовановић

Београд, 16. октобар 2023.

На питање новинара да ли постоји опасност од избијања Трећег светског рата, Живадин Јовановић је одговорио да зависи ко шта подразумева под светским ратом - да ли директни сукоб највећих војних и економских сила, или сукоби великих сила преко посредника или светске, глобалне последице постојећих сукоба и кризних жаришта од Авганистана, Украјинске кризе, кризе на Рогу Африке, преко Израелко- палестинског рата, до кризе у Западној и Централној Африци.

Многи аналитичари и политичари сматрају да је светски рат већ отпочео јер је озбиљно нарушен европски и светски безбедносни поредак, јер светску економију угрожава претња рецесије, док је Европа већ захваћена рецесијом. У сваком случају, Јовановић сматра да постоје реалне опасности од преливања постојећих сукоба, укључујући и Палестинско-израелски, изван ужих региона. Поједине светске силе при свему томе се служе и ратовању преко посредника што је, такође, велика опасност, јер је граница између посредног и директног ратовања све мање распознатљива. Јовановић је истакао да је глобална атмосфера пренапрегнута конфликтним потенцијалом и да је све реалнија опасност од повезивања низа ратних пожара и кризних жаришта у глобални, директни сукоб.

Опасност по човечанство се повећава готово из седмице и седмицу а глобалне кризе као што су економска, енергетска, прехрамбена, избегличка се заоштравају. Међутим, уместо хипотетичких разматрања које нове опасности угрожавају човечанство, неопходно је у овом часу мобилисати све мирољубиве факторе и ресурсе, неопходно је покренути лидере највећих светских сила и изаћи из ћорсокака међусобних препуцавања, пропаганде и оптуживања.

Док у сукобима и кризним жариштима свакодневно страдају стотине, ако не хиљаде, недужних људи, неопходно је да се отвори дијалог о миру, безбедности и спашавању планетарне катастрофе. У том смислу, Јовановић се заложио за сазивање седнице СБ УН на највишем нивоу са темом "Изналажење мирних решења за постојеће ратне сукобе и отварање перспективе стабилности, мира и развоја за све народе и све људе". Затворене групације, савези и интеграције који би да се старају о добробити само једног дела човечанства су превазиђене категорије. Ако је планета глобално село најодговорнији не могу бринути само о "засеоцима" или привилегованим групацијама. Мир, безбедност и развој су једнака потреба свих цивилизација и људске врсте као целине. Лидерима сталних чланица Савета безбедности је неопходан превентивни прилаз и превентивно деловање а седница СБ на врху би била показатељ озбиљности и одговорности тих лидера, нагласио је Живадин Јовановић.

На питање новинара Блица шта мисли о изјави Гутереша да следећа седница СБ о Косову и Метохији буде затворена за јавност, Живадин Јовановић је изјавио да су такве седнице веома ретке и да му нису јасни мотиви оних који се залажу за затворену седницу Савета безбедности. У сваком случају о карактеру седнице, такође ће одлучивати СБ. Шта стоји иза такве иницијативе, да ли страх да расправа не доведе до даљег компликовања или жеља да се оствари напредак, тешко је предвидети.

На друго питање какво је његово мишљење о иницијативи Западних земаља чланица Савета безбедности да се измени мандат УНМИКА, Јовановић је рекао да му се чини да иза такве иницијативе стоји англо-амерички фактор који се дуже времена залаже за потискивања Савета безбедности из решавања овог сложеног питања што је на линији политике свршеног чина, јер су управо САД и велика Британија биле међу првим земљама које су признале илегално отцепљење Косова и Метохије. Јовановић је додао да је следећа седница Савета безбедности прилика за Србију да недвосмислено затражи извршавање свих неизвршених обавеза из Резолуције Савета безбедности као што су: поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантовање једнаке безбедности и основних људских права за све грађане укључујући Србе на Косову и Метохији, слободно, безбедно и достојанствено враћање 250 000 протераних Срба и других неалбанаца пре 25 година, као и извршавање обавезе и права да се договорени контингенти војске и полиције Србије врате у Покрајину Косово и Метохија и да се распореде, како је изричито предвиђено у Резолуцији 1244, и на важније међународне граничне прелазе што се по његовој тврдњи односи на граничне прелазе према Северној Македонији, Албанији и Црној Гори.

Овакав наступ Србије био би проактиван а не реактиван - рекао је Јовановић.

Госпођа Бранислава Клипа из Хамбурга (Немачка), поклонила је Београдском форуму за свет равноправних aрхивиране белешке немачке штампе за време Југословенске кризе коју је годинама сакупљала, систематизовала и чувала.

Председник Београдског форума Живадин Јовановић, уручио је госпођи Клипа пригодну плакету признање истакавши да ће њен поклон представљати вредан део документације Београдског форума о Југословенској кризи и агресији НАТО пакта 1999. године. Изразио је уверење да ће ова архивска грађа бити од велике користи истраживачима и историчарима који се баве изучавањем овог периода наше новије историје.

Госпођи Клипа, Јовановић је поклонио књигу "Србија у Великом рату 1914-1918." академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића, на немачком и на српском језику, која представља једну од највреднијих издања Београдског форума за свет равноправних и која се налази у библиотекама, научним и образовним установама широм света.

Док Курти гази рез. СБ УН 1244, саботира уговорне обавезе, отима српске њиве за базе на Северу и без призива хапси Србе, Запад као негодује, позива на преговоре и деесклацију. Испод тога убрзава испоруке дронова, борних кола, хеликоптера, далекометног оружја и обучава кадрове будуће војске.

Ври на КиМ, у БиХ, Црној Гори... Заједничко – Срби су непожељни.
Чији су кувари, шта и за кога готове?

Живадин Јовановић

Ми ћемо јавно да те, к'о бајаги,  критикујемо, чак и претимо сменом и санкцијама. Ти знаш  шта ти је посао - не дозвољавај повратак протераних, хапси, застрашуј и протеруј преостале Србе.

Ми смо доследни - наоружавали смо, финансирали и обучавали КЛА (ОВК). К'о бајаги, због људских права. Направили смо ти државу, сада ти правимо и наоружавамо војску. К'о бајаги, за одбрану!  Јавно те критикујемо да Срби поверују да смо данас бољи него 1999.

Запамти, без наше заштите, ти следи међународно право, р. СБ УН 1244 и реинтеграција!

Живадин Јовановић

Од свог оснивања 1999. године Фонд дијаспора за матицу уложио је у обнову, развој и решавање хуманитарних проблема у Србији (СРЈ), РС, ЦГ више милиона евра. Мало је познато да је мост „Варадинска дуга“, на Дунаву, код Новог Сада, мостови на Великој Морави код Варварина, на Западној Морави код Крушевца и у Трстенику и многи други капитални објекти, обновљени средствима српске дијаспоре преко Фонда дијаспоре. За санирање последица катастрофалних поплава 2014. и 2015. овај Фонд дијаспора је обезбедио помоћ од близу два милиона евра којом је обновљено 52 дома у Обреновцу, комуналне и јавне установе у Параћину, Крупњу, Ваљеву, Коцељеви, Голубцу, Градишту, Новиграду, Бјељини...  Протеклих година и данас помоћ Фонда је усмерена превасходно ка сиротињи на Косову и Метохији. Фонд је обезбедио средства за изградњу обданишта у Брњици, код Грачанице. Већ седам година Фонд обезбеђује редовну помоћ народним кухињама на КиМ у износу од 100.000, а од ове године 150.000 динара месечно за намирнице. Кухињама руководи хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“, под окриљем Епархије рашко-призренске, а оброци хране обезбеђују се свакодневно за 2.000 људи.

Ово су само неке од илустрација рада представљеног на Скупштини Фонда одржаној у парохијском дому Храма Светог Саве, у Београду, уз благослов Његове Светости Патријарха Српског господина Порфирија.

Поред представника српског расејања из Немачке, Швајцарске, Француске, Аустралије и других земаља, у раду су учествовали Њ.П. Владика Бачки господин Иринеј Буловић, Милица Ђурђевић-Стаменковски, председница и Миломир Вујадиновић, заменик председника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије, Драган Станић, председник Матице српске, Никола Божић, саветник министра Ђорђа Милићевића, гости из Републике Српске, Црне Горе, Хрватске.

Извештај о раду и извештај у протеклој години као и посебан извештај о посети делегације Фонда Покрајини Косово и Метохија, поднели су Др Љиљана Вернер, председница Управног одбора, из Хановера, Немачка, Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора и Гојко Слијепчевић, члан Управног одбора из Стокхолма, Шведска. Скупштина је усвојила план рада за наредну годину (у прилогу). Извештај о раду Фондације „Сања Миленковић“, поднео је Славко Вејиновић, управитељ. Извештаји су једногласно усвојени. Скупштина је усвојила план рада (у прилогу).

Делегати дијаспоре који су учествовали у раду Скупштине, приложили су Фонду нових 60.000 евра чиме су показали разумевање и солидарност са сународницима у матици, посебно са сународницима на Косову и Метохији, којима је неопходна хуманитарна помоћ. Уз захвалност донаторима, изражено је очекивање да ће њихов гест деловати и као пример.

ПЛАН РАДА ФОНДА ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Усвојен на седници Скупштине 2. септембра 2023.

1.    Јачање организационе и материјалне основе Фонда дијаспора за матицу као трајне, добровољне хуманитарне организације српског расејања, уз поштовање Статута, закона, одлука Скупшштине.

2.    Пружање хуманитарне помоћи искључиво из прихода од камате на орочена средства Фонда и од нових донација које пристужу током године, уз очување главнице средстава.

3.    Поштовати вољу донатора у погледу намене донираних средстава.

4.    Доприносити активностима чији је циљ јачање међусобног поверења и свестраног повезивања матице и расејања, у складу са карактером Фонда као добровољне, хуманитарне организације.

5.    Хуманитарни приоритети Фонда ће бити: учешће у решавању ургентних проблема избеглица, расељених лица, угроженог српског народа у Покрајини Косово и Метохија, сиромашних породица са троје и више малолетне деце.

6.    Радити на даљој афирмацији Фонда као добровољне, хуманитарне организације, која својим 25-годишњим радом и позитивним искуствима подстиче хуманитарни рад на ширем плану, доприносећи јачању солидарности и свестраном повезивању српског народа у матици, региону Балкана и расејању.

7.    Редовну месечну хуманитарну помоћ народним кухињама на Косову и Метохији од садашњих 100.000,00 динара повећати за наредни период на 150.000,00 динара, месечно. Наставити са реализовањем ове помоћи преко хуманитарне организације «Мајка Девет Југовића» која ради под покровитељством Епaрхије рашко-призренске СПЦ и Њ. П. владике Теодосија.

8.    Реализовати одлуке о ургентној помоћи здравственим и образовним установама, обданишту «Ђурђевак» у Брњици, СПЦ и материјално најугроженијим породицама, у складу са Извештајем делегације Фонда која је током августа посетила Покрајину Косово и Метохију, на основу одлука Управног одбора од 1. септембра 2023. године.

7.    Појачати напоре усмерене на јачање материјално- финансијске основе хуманитарног рада, повећавање прихода Фонда путем обезбеђивања најповољнијих камата на орочене депозите у банкама и прикупљање нових донација из расејања и матице.

9.    Наставити активности за накнаду невраћених и неовлашћено утрошених средстава Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука “Сања Миленковић”. Наставити ангажовање и контакте са надлежним органима ради ослобађања Фонда од пореза на приход јер опорезивње смањује средства за хуманитарну помоћ што није у интересу друштва.

10.    Интензивирати контакте са државним органима ради нормализације рада Фондације «Сања Миленковић»

11.    Пружати одговарајући допринос очувању националног, културног и духовног идентитета српског народа, у складу са Статутом и расположивим средствима

12.    Интензивирати рад на реализацији пројеката Српског Дома, Меморијала жртава геноцида над српским народом у 20. веку, и Србослова (Српске читанке) и Библиотеке српског расејања. Српски Дом треба да буде јединствена национална институција која би симболизовала повезаност матице и расејања и доприносила томе систематским организованим развијањем специфичних активности на културном, образовном, научном, издавачком и другим пољима од значаја за свеобухватно повезивање и сарадњу. Дом би уједно био седиште организација као што су Фонд дијаспора за матицу, Фондација за таленте из математике и техничких наука «Сања Миленковић», Библиотека српског расејања и друге.

13.    У сарадњи са државним органима обезбедити адекватан простор за привремено седиште Фонда дијаспора за матицу, Фонддацију «Сања Миленковић» и Библиотеку српског расејања, до реализације пројекта Српског дома.

14.    Наставити и даље унапредити сарадњу са државним органима, СПЦ, локалном самоуправом, са хуманитарним и другим организацијама од значаја за рад Фонда.

15.    Неговати и даље јачати сарадњу са медијима за масовно информисање, ширити број волонтера и активиста Фонда, посебно, већом заступљеношћу младих. Актуелизовати и осавременити веб страницу Фонда.

Што су перспективе ЕУ лошије, то су перспективе кандидата за чланство боље.

Живадин Јовановић

Макрон изјављује да жели нови демократски светски поредак, али решење за Косово и Метохију по старом хегемонистичком - да Србија призна силом отету државну територију. Љути се што други потцењују Савет безбедности УН, али му је важнији став Шолца од Рез. 1244.

Живадин Јовановић

"Нормално је да Србија остане отворена за обострамо корисну сарадњу са САД, Немачком и В. Британијом.
Није нормално да у њих има поверење све док не испоштују и не изврше резолуцију СБ УН 1244 коју су изгласале 10. јуна 1999. јер је то показатељ њиховог односа према опстанку Србије и српске нације."

Живадин Јовановић
18.8.2023.

"Отимати Косово и Метохију од Србије а телалити против промена међународних граница, агресијом и уценама смањивати државну територију Србије а говорити против "Велике Србије" једнако као и против Велике Албаније, позивати на поштовање суверенитета и територијалног интегритета а лобирати за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене нације, тешко може успавати јавност Србије."

Живадин Јовановић
17.8.2023.

Извор егзистенцијалних проблема српског народа на размеђу другог и трећег миленијума је стратегија владајућих западних елита да Србију уценама, ултиматумима и силом лише права на вођење независне унутрашње и спољне политике, на сувренитет и територијалну целовитост.

Понашања Приштине, Сарајева и неких других извођача на балканској сцени, су улоге по изводима из те експанзионистичке стратегије.

Живадин Јовановић

Западне земље и даље живе у илузији да може да се одржи униполарни светски поредак и да светски односи могу да се врате, сматра некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић

Време је да НАТО прекине сву сарадњу са Русијом и да успостави сталне војне базе у близини њених граница, поручио је данас литвански председник Гитанас Науседа са дугоочекиваног Самита Алијансе у Вилњусу.

Безбедносна структура у балтичком региону почела је да се мења након распада СССР-а и затим, недавно, када су Финска и Шведска, јасном жељом да приступе НАТО-у, одбациле своју неутралност и уместо тога прогласиле да су "војно несврстане", што је уже одређење и не укључује политичку сарадњу.

Године 1990. постигнут је усмени договор западних сила и Москве да се НАТО неће ширити на исток након уједињења Немачке. То је био главни услов Кремља, док је управо Немачка била највећи заговорник овог принципа.

Међутим, више од три деценије Запад је игнорисао забринутост Русије за сопствену безбедност, стално понављајући да ширење НАТО-а "није усмерено против Русије" и да "Москва не треба да буде параноична".

Шта би требало да значи изјава литванског лидера и да ли смо пред вратима глобалног сукоба, о којем нас већ дуже време већина светских лидера упозорава?

Запад и даље живи у илузијама да може да се одржи униполарни поредак и да светски односи могу да се врате на старо, каже за РТ Балкан бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, прецизирајући да се ради о једној самообмани, јер је мултиполарност већ део стварности планете и свако онај ко мисли да може да заустави глобалне трендове и развој историје, има проблем са реалношћу.

"Запад не схвата и не прихвата реалност. Тачније, размишљања о даљем ширењу НАТО-а ка руским границама је политика сукоба и политика даље ескалације у глобалним односима, која носи велике опасности, укључујући страх од глобалног конфликта. То је врло опасна, нереална процена и потпуно је јасно да мир и стабилност у Европи и у свету не могу да се деле", сматра наш саговорник.

Додаје да западни савези и земље не могу, наводно због своје бриге за сопствену безбедност, да даље угрожавају безбедност других земаља, у овом случају, безбедност Русије и Белорусије.

"То води ка глобалном сукобу, не само са Русијом или Белорусијом, већ и са Кином, као и са другим земљама које чине већину земаља света. То је политика без икакве перспективе. Доноси нове претње и ново заоштравање глобалних односа у свету", оцењује Јовановић.

Литванија је гласноговорник Америке

Јовановић наводи да, као што је Вилњус, главни град Литваније изабран за Самит НАТО-а по одлуци кључних чланица и у складу са њиховом политиком експанзије на исток, тако и све изјаве и потези, као и ставови Литваније, домаћина овогодишњег Самита, могу да се разумеју само тиме да је Литванија гласноговорник Америке.

"Америка је главнокомандујућa у НАТО, а сви други и Европа у целини су секунданти. То их не оправдава ако не воде рачуна о сопственим интересима, о дугорочним интересима како безбедносним тако и развојним. То је њихова ствар, али то подаништво према Америци угрожава глобални мир и безбедност", прецизира некадашњи дипломата.

Напомиње да се овде непосредно угрожавају Русија, Белорусија и Кина, али посебно глобални мир и безбедност, светски развој, јер таква политика сукоба и ескалације одваја народе и удаљава од курса социјално-економског развоја и решавања економских проблема.

"Заустављање продубљивања глобалног јаза између Севера и Југа, погоршава изгледе за решавање питања глади, питања енергетске, прехрамбене, здравствене и друге безбедности. Идемо ка једној карактеризацији глобалних односа онако како то одговара војно-индустријском комплексу. Неке европске земље, иако у суштини, следе и одржавају ту политику конфронтације и експанзије, коју намећу САД, настоје у томе да нађу мрвицу простора за своје интересе", додао је.

Јовановић је појаснио да пре свега мисли на Велику Британију и Немачку, јер Велика Британија поготово потпуно следи и подржава стратегију САД, као и да учествује у њеном креирању.

Према његовим речима, Немачка као најмоћнија финансијска и привредна сила у Европи покушава да нађе свој интерес у томе и да ово глобално заоштравање користи за обнову своје војне моћи, за милитаризацију и конфронтацију, јер како наводи, Немачка је земља која је на свету издвојила највише новца за наоружавање, док је друга земља Јапан.

"То све говори о тренду милитаризације који извире из геостратегије експанзије САД", наглашава Јовановић.

Самит са одликама изразито антируског духа

Саговорник РТ Балкан истиче да ће се у наредним данима сазнати о чему су разговарали на Самиту НАТО-а у Вилњусу, као и да сасвим сигурно није случајно што се у Литванији одржава самит који има изразито антируски дух и служи ескалацији затегнутости против Русије.

"То је не само погрешна, већ веома опасна политика и она најмање служи интересима Европе, иако Европа чини већину Алијансе. Та политика која се промовише у Вилњусу, значи настављање и ескалацију политике САД глобалне конфронтације са Русијом, Белорусијом и Кином, а самим тим и глобалном већином у свету", наводи Јовановић.

Као дипломата са огромним искуством, Јовановић оцењује да прихватање Шведске у НАТО, затим договор са Турском, одлука о америчкој испоруци кластер бомби и оружја, и многе друге одлуке искључиво су у функцији појачавања учешћа НАТО-а против Русије.

Наш саговорник указује да нема никакве сумње да ће Русија наћи одговоре у складу са својом безбедношћу и интересима и да то може да се тумачи као апсолутна неспремност Запада да тражи глобално и мирно решење у Европи и свету, засновано на равноправности свих земаља на недељивости мира и безбедности и на принципу да један савез, једна земља не може да гради своју безбедност и да брани своје интересе на штету или угрожавање безбедности и интереса других земаља.

"То значи удаљавање од мира и калкулисање са неким дубоко узнемиравајућим циљевима и плановима", сматра Јовановић.

Запад није спреман за мир

Како истиче Јовановић, све изјаве из Литваније и одлуке из Вилњуса говоре о оријентацији глобалног Запада на даљу оружану конфронтацију и ескалацију по принципу силе уз занемаривање основних тековина Другог светског рата, Међународног права и његовог директног кршења, и уз непоштовање Повеље УН.

"Ради се о томе да Западу не смета потпуно урушавање међународног безбедносног и правног поретка, успостављеном на резултатима Другог светског рата".

Некадашњи шеф наше дипломатије наглашава да "Запад уместо да схвати и прихвати нови незаустављив тренд мултиполаризације и да прилагоди своје циљеве уважавањем једнаких права и партнерства са другим земљама, он се и даље руководи мишљу да је могуће војним путем зауставити историјски тренд мултиполаризације" и да је могуће војном силом вратити униполарни светски поредак, успостављен након пада Берлинског зида.

"То није реално нити је на линији интереса човечанства. То су интереси војно-индустријског комплекса претворени у међународну стратегију САД", закључио је Јовановић.

Академик Славенко Терзић оцењује да се налазимо на великом и умногоме судбоносном историјском раскршћу пуном неизвесности.

"Реторика коју чујемо из Вилњуса веома забрињава. Она је изразито агресивна и милитаристичка и понекад имам утисак да се налазимо уочи неког великог светског сукоба као што је то било уочи Првог и Другог светског рата. Веома забрињава тај милитаристички дух и милитаризација целе Европе која почиње да личи на велики војнички логор. Уместо дијалога, сарадње, разговора, враћа се дух диктата који никада не може да води у добром смеру. Бојим се да је Европа свим овим што се дешава далеко отишла од свог класичног идентитета који је био узор многим народима и да ће се тешко вратити на тај пут".

Извор:https://rt.rs/svet/40505-litvanija-vilnjus-samit-nato-rusija-ukrajina/

Разговор Енрика Виње (Италија) са Живадином Јовановићем, председником Београдског форума за свет равноправних, бившим министром спољних послова СРЈ и бившим амбасадором СФР Југославије

Питање Енрико Виња: - Ситуација на Косову и Метохији могла би се оценити можда најтежом од агресије НАТО-а из 1999. године. Шта мислите о томе и који би се према Вашој процени конкретни кораци могли предузети за „прави“ излаз?

Одговор Живадин Јовановић: - Има већ месец дана како је ситуација на Косову и Метохији ескалирала. Окидач је било кад су у општинске просторије четири општина насељених Србима насилно ушли нови председници општина, сви Албанци, изабрани на скорашњим општинским изборима.

Ти избори одржани су након што су тамошњи Срби напустили институције укључујући општинске, из система Приштине којим управљају Албанци као системом такозваног Косова. То је био колективни политички протест Срба, јер им је Приштина ускратила нормалан живот. Затим, на тим изборима учествовало је мање од 5 процената бирачког тела и то искључиво етнички Албанци. Срби су бојкотовали те изборе у знак протеста због бројних проблема, међу којима су милитаризација средине у којој живе, конфисковање земљишта у њиховом приватном власништву и у власништву општина ради подизања бази за припаднике наоружаних снага Албанаца, правна и физичка небезбедност, свакодневни напади и самовољно хапшење Срба, непоштовање Бриселских споразума из 2013. и 2015. године о оснивању Заједнице српских општина. Новоизабрани председници општина Албанци фактички су наметнути српском становништву у уопштинама у којима искључиво или претежно живе Срби.

Да би се избегло даље погоршање, морају се уклонити основни узроци. Конкретно, треба пустити све неоправдано ухапшене Србе, повући специјалне јединице и затворити њихове базе у подручјима на северу у којима живе Срби, повући нелегитимно постављене албанске председнике општина и основати Заједницу српских општина онако како је било договорено и потписано у Бриселу 2013. године.

Ипак, главни узрок продужене кризе је то што албански лидери у Приштини нису заинтересовани за ишта друго осим да Србија призна такозвану „Републику Косово“. Иако је Покрајина још увек под мандатом Уједињених нација, албанско руководство уз подршку својих западних промотера једноставно занемарује Резолуцију 1244 (1999) Савета безбедности УН и све до сада потписане споразуме, непрестано провоцира Србе, крши њихова основна људска права као што су лична безбедност, слобода кретања, приватна имовина, да поменем само неке. Око 130.000 Срба у Покрајини третирају се као таоци по гетоима, док се још увек не дозвољава да се осталих 250.000 Срба протераних из Покрајине пре више од 20 година врате својим кућама и имањима.

На жалост, западне земље и то пре свега САД, Велика Британија и Немачка, упорно игноришу ову узнемирујућу стварност. Очигледно да нису спремне да предузму никакве конкретне мере којима би натерале албанско руководство да се придржава слова Резолуције 1244 СБ УН и Бриселских споразума нити да поштује основна људска права кад се тичу Срба. Њихова политика дуплих стандарда сада се појављује у виду кажњавања Србије преко треће стране због тога што не признаје једнострану и незакониту сецесију Косова и Метохије, зато што остаје војно неутрална и зато што не уводи санкције Русији.

Питање Е.В: Не само на Косову и Метохији већ и изван Покрајине говори се о могућем рату. Шта мислите о томе?

Одговор Ж.Ј: - Све што сада могу рећи јесте да су Србија и Срби опредељени за мир, за мирно решење засновано на универзалним начелима међународног права и Резолуцији 1244 СБ УН. Нико не би требало да од Србије очекује да призна откидање њеног суверенитета и територијалног интегритета. Изузетно је опасно то што исте оне стране које су спровеле агресију 1999. године и наметнуле признање криминалне сецесије 2008. године, сада настоје да приморају Србију да све то легализује, те тиме ретроактивно њихова злодела пресвуче у нешто тобоже морално и мирољубиво а без експанзионистичких и хегемонистичких намера.

Дакле, ко год да стоји иза њих, провокације Приштине морају престати, људска права Срба морају се поштовати, потписани Бриселски споразуми морају се поштовати сходно свом изворном тексту, а дијалог о нормализацији мора се наставити.

Питање Е.В: - У Србији се настављају протести неких политичких снага против владе. Да ли су то покушаји „обојене револуције“?

Одговор Ж.Ј: - Недељни протести започели су неколико дана после трагичних догађаја прошлог маја у једној београдској школи и градићу Младеновцу, под мотом „Србија против насиља“. После Београда, сада се у још 10 градова одржавају мирни протести на којима се траже оставке министра унутрашњих послова и директора Безбедносно информативне агенције (БИА), смењивање чланова Регулаторног тела за електронске медије, смена управе РТС-а и друго. Нема сумње да опозиционе политичке снаге које су иза протеста намеравају да промене целу владу. Те снаге инсистирају да се прво формира прелазна влада после које ће уследити превремени избори. Чини се да је Влада спремна за превремене изборе али одбацује идеје о прелазној влади. Све се то поклапа са све јачим притисцима на српско руководство да призна једнострану незакониту сецесију Покрајине Косово и Метохија, напусти политику војне неутралности и уведе санкције Русији. Док теку антивладине демонстрације, амбасадори неких западних сила у Београду дају јавне изјаве како је Србима јасно да Србија у целости припада западном свету.

Оно што зачуђује јесте то да се није јавио нико из актуелне власти да их подсети да је 85% становништва Србије против НАТО, те да је отприлике исти проценат и против чланства у ЕУ уколико би оно било условљено признањем сецесије Косова и Метохије. Или да бар неко из власти упита те амбасадоре да ли заиста мисле да су Срби заборавили ко им је био наметнуо најтеже санкције 1990-их година и покренуо криминалну агресију 1999. године која је однела око 4.000 живота, у којој је рањено око 10.000 људи, бачено 15 тона осиромашеног уранијума и тако даље?

Питање Е.В: - Из Покрајине Косово и Метохија свакодневно пристижу бројне критике, сумње, недоумице па чак и напади на деловање председника Србије Александра Вучића. Шта мислите о томе?

Одговор Ж.Ј: - Слажем се да има разлога за критиковање политике садашње владе. На пример, верујем да би руководство Србије требало да изричито захтева пуну примену и поштовање Резолуције 1244 СБ УН која обавезује сваку чланицу УН, укључујући земље чланице ЕУ и НАТО, на поштовање територијалног интегритета Србије. Влада би морала далеко самоувереније да наступа на међународним форумима у циљу гаранција истинске безбедности и слободе Срба на Косову и Метохији. Упоредо с тим, постоји потреба за трајном иницијативом која би гарантовала права на слободан и безбедан повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца њиховим кућама и имањима у Покрајини. Коме је сада потребно да се држе војне вежбе Србије и НАТО, упркос званичном мораторијуму?

Међутим, треба истаћи да је Александар Вучић, пре само годину дана, изабран за председника Републике још у првом кругу и то други пут заредом. Његова странка (СНС) је убедљиво побеђивала на свим изборима од 2012. године до данас.

Ми треба да добро пазимо и извлачимо поуке из претходних искустава. Док настојимо да решимо стварне друштвеноекономске проблеме, побољшамо животни стандард и демократизујемо власт, не смемо да поновимо грешку и занемаримо сумњиве ставове неких опозиционих снага о будућем статусу Косова и Метохије, чланству у НАТО или о санкцијама Русији. Сматрам да Србија треба да настави са уравнотеженим приступом на плану својих политичких, економских и културних веза са свим земљама и интеграцијама које је прихватају као равноправног партнера, уз доследну одбрану својих легитимних интереса заснованих на универзалним начелима и међународном праву, те да остане неутрална.

26. јун 2023.
Са енглеског превела Бранислава Митровић

* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији

* У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе

* Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану

* Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења

Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ

ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану.

То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима.

Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији.

Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се.

Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе.

У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике.

У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом.

Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака.

Три деценије од разбијања СФРЈ,  у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права.

Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији!

Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни.

Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне.

Суштински посматрано, све то је израз нерешеног  српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија.

На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима.

Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа.

Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке.

У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати.

Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам:

"Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора.  Зашто?  Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану».

Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...

Право Републике Српске, односно српског народа у Босни и Херцеговини, на самоопредељење је неотуђиво природно право српског народа и оно се ничим не може оспорити. Остваривање тог права се може отежавати и одлагати, али то право се не може одузети српском народу у Босни и Херцеговини. Јер, по члану 1. повеље Уједињених нација и по поглављу 8. завршног документа из Хелсинкија, сваки народ има неотуђиво право на самоопредељење.

Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава.

Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану.

Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке.

Изузетно је битно  чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске.

Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења.

Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа.

Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја.

(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа“)

мерички државни секретар Ентони Блинкен налази се у посети Пекингу, где се данас састао са председником Кине Си Ђинпингом, у тренутку када се кинеско-амерички односи налазе на најнижим гранама у последњих неколико деценија.
"Свету је потребан свеобухватан и стабилан кинеско-амерички однос, а то да ли Кина и Сједињене Државе могу да пронађу заједнички језик имаће утицај на будућност и судбину човечанства", рекао је Си током састанка, пренели су кинески медији.
Блинкен је тако постао први амерички државни секретар који је посетио Кину од 2018. године, што представља период без преседана у савременим односима две водеће економије света.
Примера ради, државна секретарка Хилари Клинтон (2009-2013) је Кину посетила шест, а њен наследник Џон Кери чак девет пута, и то само између 2014. и 2016. године. Односи су значајно погоршани након што је Доналд Трамп дошао у Белу кућу почетком 2017. године, а посета секретара Мајка Помпеа у октобру наредне године завршила се неславно, пошто се он том приликом није ни састао са кинеском председником.

Односи две силе на кратко су на кратко релаксирани након састанка Сија и америчког председника Џозефа Бајдена на Балију прошлог новембра, а било је најављено и да ће Блинкен посетити Пекинг почетком фебруара ове године. Та посета је, ипак, напрасно отказана након инцидента са "кинеским шпијунским балоном" и хистеријом коју је он изазвао у Америци.
"После сусрета Сија и Бајдена на Балију најављено је нормализовање иначе доста узнемирених односа Кине и Америке. Тада је направљен читав програм решавања спорних питања у односима те две земље и појавио се одређени оптимизам да би односи могли да се поправе", каже за РТ Балкан некадашњи министар спољних послова СРЈ и председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић.
"Ипак, изгледа да на америчкој страни није било спремности да се тај план оствари и, уместо попуштања у односима и решавања отворених питања, дошло је до даљег затезања. Пример је посета тадашње председнице Представничког дома америчког Конгреса Ненси Пелоси Тајвану, али и друге посете и потези које је Вашингтон повлачио не уважавајући равноправност Кине, њене безбедносне, политичке и трговинске интересе", наглашава Јовановић.
Самим тим, очекивања од састанка америчког дипломате и водећих кинеских званичника су, благо речено, скромна. Кина је један од кључних носилаца и стубова новог мултиполарног, демократског светског поретка док се САД и даље понашају као глобални хегемон који верује у враћање и одрживост униполарног светског поретка силом, мешањем и претњама. То су веома удаљене позиције које упозоравају посматраће на обазривост и суздржаност у прогнозама – сматра Јовановић.

Након вишемесечних конфронтација по мање-више свим релевантним питањима, од трговине и Тајвана до технолошких инвестиција и сукоба у Украјини, стиче се утисак да се сама чињеница да две водеће светске силе и даље разговарају може сматрати одређеним успехом.
"У поређењу са великом пажњом јавности, очекивања од Блинкенове посете нису била велика, било у САД, Кини или међународном јавном мњењу", прокоментарисао је "Глобал тајмс", гласило блиско Комунистичкој партији Кине. Сличне поруке претходних дана послало је и неколико званичника Стејт департмента, који су покушали да умање значај посете свог шефа.
"Нормално је да ће свака земља имати скромна очекивања након што је САД непрестано потискују", наглашава "Глобал тајмс".

Ипак, простора за ограничени оптимизам има уколико се обе стране буду држале "минималних заједничких интереса", наглашава "Глобал тајмс".
"Иако су односи на најнижој тачки од успостављања дипломатских односа, још увек постоје нека кључна питања око којих се обе стране слажу, иначе Блинкенова посета не би ни била могућа. Та слагања виђена су на састанку лидера Кине и САД на Балију у новембру прошле године, која су уједно и основни путоказ за одржавање стабилности у односима две земље. Захваљујући тим смерницама, две земље су у стању да воде конструктивну комуникацију чак и када су билатералне везе на најнижој тачки", наглашава тај кинески медиј.

За Кину, приоритет у односима са Сједињеним Државама представља укидање трговинских ограничења из ере Доналда Трампа, која Бајденова администрација и даље није укинула, као и питање Тајвана, односно поштовање кинеског суверенитета, територијалног интегритета и принципа "једне Кине".
Водећи кинески дипломата Ванг Ји нагласио је те кинеске приоритете након састанка са Блинкеном, али је искористио шансу да укаже на то да су САД главни кривац за недавне трзавице у односима две земље. Он је нагласио да Вашингтон погрешно тумачи кинеске намере, што доводи до вођења погрешне политике према Пекингу.

Ванг Ји је Сједињене Америчке Државе позвао да "размотре" свој приступ и да заједно са Кином раде на "управљању разликама" како не би дошло до "стратешких незгода".
Сличне поруке послао је и председник Си, који је нагласио да "Кина поштује интересе Сједињених Држава и неће изазвати или покушати да замени Сједињене Државе. На исти начин, Сједињене Државе морају да поштују Кину и да не наносе штету њеним легитимним правима и интересима", додао је Си.
"Ова посета је, у принципу, корак у добром правцу да се обезбеди напредак и попуштање у односима те две суперсиле. Мислим да и међународна заједница очекује да дође до позитивног развоја који би утицао и на глобалне токове, пошто је реч о две водеће економске силе. То би било повољно пошто је тренд глобалних односа има силазну линију", наглашава Јовановић.
Међутим, односи између Кине и САД имају јасне и не претерано високе горње границе, пошто се две силе и даље не слажу око неколико фундаменталних питања, пре свега статуса Тајвана. САД су последњих година интензивирали своје незваничне али изузетно присне односе са тим самоуправним острвом, које власти у Пекингу сматрају делом своје територије.
Тадашња председница Председничког дома Конгреса Ненси Пелоси посетила је Тајпеј прошлог лета, што је била прва посета неког америчког званичника након више од двадесет година, док се њен наследник на тој функцији Кевин Макарти сусрео се са тајванском председницом Цаи Инг-вен у Калифорнији почетком априла. Такође, Бајден је, од када је преузео председничку функцију, више пута нагласио да ће САД бранити Тајван у случају "кинеске агресије".
Ванг је током састанка са Блинкеном нагласио да је Тајван један од "кључних кинеских интереса, око којих неће бити компромиса", док је амерички дипломата новинарима рекао да ће САД наставити да користе дипломатију како би "заштитили интересе и вредности америчког народа". Другим речима, не стиче се утисак да су две стране успеле да пронађу неки заједнички језик када је у питању Тајван.
"Нема промена у ставу око Тајвана, пошто САД и даље сматрају да се он налази под америчким одбрамбеним кишобраном и да ће му слати оружје и бранити га у случају сукоба", наглашава Јовановић.
"САД не показују реализам и разумевање за нове промене и токове у међународним односима. Оне и даље рачунају на могућност своје доминације на планети. С друге стране, Кина је, заједно са Русијом, стуб изградње новог, мултицентричног и демократског међународног поретка који је заснован на принципу суверене једнакости и немешања у унутрашња питања", објашњава наш саговорник.
Турбуленције у односима наставиће да ствара и америчка протекционистичка трговинска политика, као и ограничења на извоз полупроводника и напредне технологије у Кину. Званичници из Пекинга више пута су упозоравали да би такав "трговинско-технолошки рат" могао да има изразито штетне последице по односе две водеће светске економије.

У понедељак, 29. маја 2023. године снаге КФОР-а су у послеподневним часовима разбиле ненасилан скуп грађана који су били окупљени испред општине Звечан. Коришћени су сузавац и шок-бомбе, а тзв. косовска полиција користила је бојеву муницију.

Епилог:

- Повређено 52 грађана српске националности;
- 3 грађана теже је рањено;
- 1 грађанин је био животно угрожен (рањен у леђа из калашњикова од стране косовске полиције);
- Повређен 41 припадник КФОР-а.

Узрок настанка последње кризе на КиМ

- Последња криза на КиМ почела је одржавањем нелегитимних избора 23. априла 2023. године у 4 општине где живи већински српски народ;
- Ситуација је ескалирала након што су на изборима у наведеним општинама изабрани градоначелници из редова албанских политичких партија, без икаквог учешћа српских партија, са свега 3 посто излазности и уз константан притисак Аљбина Куртија, премијера тзв. самопроглашених институција у Приштини;
- Аљбин Курти је дао налог новоизабраним председницима општина да заузму своја нова радна места, упркос изјавама западних земаља да то не чине;
- Ситуација се погоршала након што су специјалне јединице тзв. Косова дошле на север КиМ што је у супротоности са свим досадашњим споразумима и заједно са КФОР-ом стали испред зграда општина где је мирно демонстрирао српски народ.

Осврт на чињенице:

- Број регистрованих расељених и прогнаних лица са Косова и Метохије у другим деловима Србији и региона  чини преко 260.000 хиљада прогнаних лица;
- Од 1999. године до данас потпуно је уништено или оштећено укупно 135 српских цркава и манастира од којих половину чине заштићени споменици културе;
- Од 2006. године, због нестабилне безбедносне ситуације и сталног угрожавања манастири Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија и црква Богородице Љевишке уписани на Листу светске баштине у опасности, на којој се налазе до данашњих дана;
- Међународна организација Европа Ностра сврстала је манастир Високи Дечани на прво место на листи од седам најугроженијих споменика културе у Европи за 2021. годину;
- Од формирања тзв. Владе Аљбина Куртија од 2021. године забележено је више од 300 етнички мотивисаних напада против Срба на северу КИМ;
- Од 2013. године када је потписан Бриселски споразум тзв. косовска администрација одбија да имплементира Заједницу српских општина која представља минимални тражени институционални оквир за за заштиту права Срба на Косову и Метохији.

Извор: Министарство спољних послова
Управа за сарадњу са дијаспором и Србија у региону