Косово ће се све више помињати током преговора Русије и Америке јер управо тај пример добро одсликава експанзионистичку природу Запада, лицемерје и наметање правила која штите искључиво интересе Западних сила, кажу у разговору за Косово онлајн некадашњи министри спољних послова Југославије Живадин Јовановић и Владислав Јовановић.

Питање косовске независности јуче је истакла портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, реагујући на став америчког секретара Ентонија Блинкена који је пре тога нагласио да је недопустивост насилне промене граница један од америчких циљева током преговора са Русијом.

"Да ли смо добро разумели да Вашингтон више не подржава суверенитет Косова и не противи се повратку Сирије у Арапску лигу", иронично је прокоментарисала Захарова.

Овом изјавом, како сматра Живадин Јовановић, Захарова заправо подсећа Блинкена да је Америка, у последњих 30 година, била лидер у кршењу међународног права, као и да су након НАТО агресије 1999. године широм света имали читав низ сличних нелегитимних акција са освајачким циљевима.

Његов колега, искусни дипломата Владислав Јовановић слаже се да Русија, током преговора са Америком, неће пропустити прилику да подсети на исвоје историјски интересе на Балкану. Можда, како наводи, уследи нека понуда и контрапонуда.

"Укљученост Русије у дешавања на Балкану траје два века, од пораза Отоманског царства у Руско- турском рату и потписивања Кучуккаинарџијског мира 1774. Не може данас неко да избрише и да каже да немају ништа да траже на Балкану", наводи наш саговорник.

Живадин Јовановић сматра да је одавно јасно да се Запад понаша лицемерно покушавајући да наметне правила која штите искључиво њихове геополитичке интересе. Он наводи да Запад константно критикује Русију и друге земље због наводног кршења међународног права и ширења малигног утицаја, а они су осмислили и наметнули политику непоштовања норми и грубог кршења основних принципа међународног права. За њих та правила која пропагирају, како наводи, очигледно не важе.  

"Једноставно мислим да смо ушли у фазу када се налазимо на тачки преокрета од униполарног светског поретка ка постизању мултиполарног система у коме се отвара простор за демократизацију међународних односа и равноправност великих и малих држава", додаје Живадин Јовановић и каже да изјаве Блинкена и Захарове показују колико су ти разговори тешки.

Наводи да нема сумње ће се и убудуће током преговора помињати Косово као парадигму европског и светског поретка јер је немогуће градити ништа ново док се не искристалишу ставови о грешкама у прошлости.

"Управо пример Косова и Метохије одсликава ту експанзионистичку природу Запада. Интервенционизам  је најупечатљивија особина мултинационалног корпоративног система на челу са САД. Тај систем почива на грабежу, отимачини, похлепи, а једино мерило исправности је профит. За њих нема забрањеног понашања уколико оно доноси корист", наглашава наш саговорник и додаје да се плаши да западне силе неће презати чак ни од употребе нуклераног оружја како би задржали превласт на глобалној сцени.

Владислав Јовановић додаје да су Балкан и централна Азија један од интереса Русије која неће дозволити да се стварају рањиве тачке изазване путем разних "револуција". Он се слаже да ће косовски проблем помињати током преговора две највеће светске силе јер Американци ту немају шта да кажу у своју одбрану. Када је у питању овај случај, како наводи, аргументација САД и НАТО је бесплодна, а Руси то користе.

Наш саговорник објашњава да америчко-руски преговори представљају борбу за контролу у троуглу Америка- Русија- Кина.

"Односи снага у том троуглу и превласт коју би једна од тих сила могла да добије утицаће свакако на међународне односе у целини. Пошто је Америка проценила да јој је од два противника Русија мање несвладива покушава да је запосли суседним и унутрашњим проблемима. Тако онемогућују да Русија  игра улогу једне од највећих сила у остатку света", наводи Владислав Јовановић.

Додаје да руска држава мора да се штити од офанзивног ширења Запада наводећи да је то позив на одбрану "која нема цену".  Русија је, како подсећа, више пута нагласила да се рат неће водити на њеној територији, чак и уколико тај сукоб буде наменут. Такође, како наводи, циљ Америке је да преведе Русију на своју страну, али не као партнера, што је дуготрајан и веома неизвестан процес.

Извор: www.kosovo-online.com

У оквиру своје хуманитарне активности, Управа Удружења „Фонд дијаспора за матицу“ последњих шест година је пружала новчану помоћ Друштву за церебралну и дечију парализу „Ана Антонијевић“ из Крагујевца, за куповину новогодишњих пакетића деци о којима се Друштво стара. Оснивач и руководилац Друштва је госпођа Божидарка Антонијевић, позната по својој посвећености хуманитарном раду и бризи о деци.

Управа Фонда је и ове године доделила Друштву помоћ у износу од 150.000 динара, за куповину 150  новогодишњих пакетића за децу. Пакетићи су додељени деци на Материце, 26. децембра ове године, у просторијама Друштва у Крагујевцу. Церемонији доделе пакетића су присуствовали:  Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора Фонда и Мирослав Млинар, члан Савета Фонда.

Осмеси, радост и неизмерна срећа присутне деце дочекали су и ове године представнике Фонда и друге званичнике,  иза широм отворених врата скромно опремљених просторија Друштва. Поново су биле раширене руке мале Милице, близнакиња Лене и Неде, Михајла, Димитрија, Вукашина, Теодоре, Маше, Луке, Софије, Нене и многобројне дечице, којима је, како и сами кажу, овај дан годинама најлепши и најсрећнији у години.

Додели пакетића ове године у име града Крагујевца присуствовали су: Никола Рибарић, начелник Градске управе и др Гордана Дамјановић, члан Градског већа за здравствену и социјалну заштиту. Исказали су огромну захвалност нашем Фонду за хуману донацију и помоћ коју пружамо Друштву годинама уназад.

Руководство Друштва је и ове године доделило посебну захвалницу и признање Фонду дијаспора за матицу, за бригу и помоћ коју посвећује деци о којој се Друштво стара.

Захвалнице су додељене и господину Живадину Јовановићу, заменику председника Фонда, Слободану Аћимовићу, председнику Надзорног одбора и Мирославу Млинару, члану Савета  Фонда.

 Представници Фонда су се у име Фонда захвалили руководству Друштва  на додељеном признању и пожелели успешан рад.

Санкције се не уводе пријатељима, савезницима и братским земљама и народима, поготову када су незаконите, једностране и без одобрења Савета безбедности УН – изјавио је Београдски форум за свет равноправних  поводом придруживања Србије новом пакету санкција ЕУ према Белорусији. Ово независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана сматра да санкције ЕУ представљају грубо мешање у унутрашње послове Белорусије са циљем унутрашње дестабилизације, изазивања насилне промене власти и експанзије Запада на Исток ради конфронтације са Русијом. Јасно је да српски народ који је на својој кожи осетио и санкције EU, оружану експанзију НАТО на Исток и „демократску револуцију“, у свему томе не виде своје интересе нити било шта добро за мир у Европи и свету. Напротив.

Санкције пријатељској земљи и народу, савезнику у два светска рата, ослонцу Србији у најтежим временима и по најважнијим питањима и поузданом партнеру у равноправној сарадњи, супротне су историјским, културним, духовним и моралним вредностима српског народа. Апелујемо да надлежне државне институције поново размотре одлуку о придруживању санкцијама ЕУ према Белорусији, да их хитно укину или замрзну. То што су уведене под притисаком ЕУ, није оправдање већ понижење. Спољно-политичке одлуке треба да буду принципијелне, засноване на међунродним законима и предвидиве, пре свега, за грађане Србије, пријатеље и савезнике, иначе су контрапродуктивне – сматра Београдски форум за свет равноправних.

Информативна служба Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић,
председник Беогрaдског форума за свет равноправних

Ових дана западни «специјални» изасланици и «високи» представници, дипломате као и њихови гласоговорници на терену, поново приписују исту оцену Дејтонском споразуму и резолуцији СБ УН 1244: да је њихова једина сврха била да окончају грађанске сукобе и да је тиме њихова улога завршена. У ревизионистичком залету који се појачава након доласка администрације председника Џо Бајдена на чело САД, тврди се да су оба документа привременог карактера, те да их с обзиром на протек времена и нове потребе треба преуредити и заменити. Први, некаквим «Дејтоном 2», а други некаквим «свеобухватним правно општеобавезујућим споразумом». Јасно се се види тежња да се «Дејтоном 2» потврде сва досадашња насилна и преварна одузимања надлежности Републике Српске која су јој загарантована Дејтонско-париским споразумом и уједно постави основа за одузимање преосталих надлежности и њихову централизацију у Сарајеву, односно, за стварање унитарне БиХ уз доминацију наследника Алије Изетбеговића. Парадокс је да се све то образлаже као сузбијање «антидејтонских снага» на челу са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ, и потребом стварања БиХ као «функционалне» европске државе. Да припомогну остваривању тог плана, владе западних земаља које се декларишу за правно засновано понашање у међународним односима, именовале су Немца Кристијана Шмита за новог Високог представника, заобилазећи Савет безбедности и кршећи процедуру предвиђену Дејтонским споразумом. Дакле, правно насиље, у интересу «правно заснованих односа!» Како год било, такво понашање, као и оно 1999. када су исте земље покренуле оружану агресију против СРЈ кршењем Повеље ОУН и Финалног документа ОЕБС-а, није засновано на правном систему ОУН који је још увек на снази. На којем и чијем праву почивају «правно засновани међународни односи» којим се руководе водеће земље Запада протеклих неколико деценија, поготово у периоду након бројних иступања САД из међународноправних уговора, није познато. Запад очигледно смера неком новом правном систему, савршенијем од оног створеног на резултатима Другог светског рата и Повељи УН. Разуме се, «савршенијем», за остваривање ужих, западних, не опште-људских интереса.

Што се тиче резолуције СБ УН 1244, њено обезвређивање и гурање у страну почело је након што је Србија извршила све своје обавезе из тог документа. Када је дошло на ред извршавање обавеза других, укључујући обавезе које се тичу права и интереса Србије и српског народа, остваривање резолуције 1244 је замрзнуто. Тиме и тада је Запад, у ствари, «замрзнуо» и конфликт. Од тада Запад чини све да сав терет своје деструктивне, отворено проалбанске и антисрпске политике превали на плећа Србије. Уместо да Србија држи иницијативу за целовито спровођење резолуције 1244, Запад тера Србију у непрекидну дефанзиву тражећи да се изјасни да ли је за компромис или за замрзнути конфликт, при чему је «компромис» у њиховом поимању «обострано признање», односно, дизање рампе за чланство тзв. Републике Косово, у УН. То би се, по њима, спровело некаквим «свеобухватним правно обавезујућим споразумом» «по моделу две Немачке»! Такав споразум који би се потписао са представницима криминалне творевине изван сваког закона, «продаје» се Србији као јачи од сваког права, па чак и од резолуције СБ УН као правног документа најваће правне снаге у светском правном поретку! Да, још и то - споразум би гарантовале ЕУ, а можда, још по неко од оних низ чије смо се «уже спуштавали» бар протеклих 30 година, уз добро знане «бенефите» по српски народ.  
Разуме се, иза свега не стоје никакви принципи, добре намере или «светла будућност» за Србију. Иза свега су гео-стратешки интереси најмоћнијих земаља Запада, пре свега САД, ВБ и Немачке. За Запад то је само део поодмаклих припрема за глобалну конфронтацију са Русијом и Кином.
Русија и Кина прихватају Србију такву каква јесте са својом историјом, културом и духовношћу и интересима, са независношћу, отвореношћу за сарадњу са Истоком и Западом, Севером и Југом, са неутралношћу и стратешким партнерствима која су заснована на историјским искуствима. Западне силе прихватају само покорену и понижену Србију, оптужену за геноцид, са отетим Косовом и Метохијом, зацементираним старим и уписаним новим поделама српског националног корпуса, а због геостратешких планова «ширења на Исток», са НАТО базама од Копаопника до Суботице.   

Ако се некоме ово учини претеривање, нека још једном пажљиво прочита поглавља 2, 5 и 7 тзв. споразума из Рамбујеа. А што се тиче Дејтонско-париског споразума и резолуције СБ УН 1244, потпуно је јасно да су то правна документа трајног карктера, дугорочна основа мира, стабилности и развоја, интегрални делови међународног јавног права чији обавезујући карактер нико не може једнострано умањити, изменити, а поготову укинути. Тзв. модел две Немачке за Србију и КиМ и «функционалне европске државе» за БиХ, су кукавичја јаја у инкубатору западне неоколонијалне геополитике.

Питање је да ли су дипломатије водећих земаља Запада, а пре свега, САД, ВБ и Немачке, уопште, прекидале своју кампању притисака на друге земаље да признају илегалну творевину коју су назвале „Република Косово“. То не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама - и новцем, наоружавањем, организацијом, обуком и кадровима - помагале сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, да би 1999, у савезу са терористичком ОВК извршиле оружану агресију на СРЈ грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН). Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да „одмрзне“ своје замрзнуто  признање тзв. Косова очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину.
Поменуте западне земље, очигледно касне у поимању свог имиџа и нових реалности. Понашају се као да им свуда цветају руже и одасвуд хрле позиви за савете о демократији, људским правима, приоритетима у унутрашњој и спољној политици, као да не примећују нове дубоке трендове у глобалним односима који, поред осталог, убрзано круне њихов „убеђивачки“ потенцијал, уколико су га уопште и поседовале. Као да не региструју да њихово учешће, на пример, у стварању глобалног БДП рапидно опада, док се учешће Кине, Русије и других земаља растуће моћи, из године у гподину, повећава. Зашто је тако скроман и допринос развијеног Запада, контроли и превенцији пандемије Ковид 19 земљама у развоју, укључујући арапским исламским земљама, од којих, ето, очекују да следе политику НАТО земаља према Србији, односно, покрајини Косово и Метохија? Којим добрим делима је Запад заслужио послушност исламског и православног света? Размишљају ли како на њихов кредибилитет утичу последице њихових „антитерористичких“, „хуманитарних“ и других „заштитничких“ агресија и интервенција у Југославији, Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији и многим другим земљама? Колико је  «арапско пролеће» допринело поверењу арапског света у добре намере земаља извозница демократије,  људских права и либерализма са неоколонијалним карактеристикама?
Треба признати да има логике у томе што представе оних који губе касне за стварним променама, али се ипак тешко може разумети толика дискрепанција између непрекидних порука са позиције силе и изузетности и потпуно новог распореда моћи на глобалном плану.
У веровању Запада да се историја може зауставити, а развој вратити уназад у оквире превазиђеног униполарног светског поретка, крију се највеће опасности за мир и безбедност у свету.

Кад је реч о нашој Покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много ревноснија у извршавању, углавном, наметнутих обавеза, него у борби да и други испуњавају своје обавезе према Србији и српском народу. Тако је, да подсетимо, Србија давно извршила све обавезе утврђене у резлуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ни једну од својих обавеза. Међу тим обавезама налази се, на пример, суштинска обавеза међународне заједнице (УНМИК, КФОР, НАТО, ЕУ, Г-7) и  Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. То што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше, може се објаснити њиховим одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа. Етничко чишћење је неприхватљиво, то је злочин за сваку осуду - рећи ће јавно сви међународни представници и форуми. У пракси, међутим, током периода тзв. југословенске кризе, а и данас, јасно ће доминирати двоструки стандарди: готово промптно, исправљаће се све неправде учињене у грађанским сукоба према припадницима свих народа док се, на другој страни, нико неће претргнути од напора да се исправе етничко чишћење, друге неправде или злочини почињени против Срба. Шта више, међу високим међународним представницима има и таквих који ће вам приватно, у кулоару, готово «пријатељски», рећи: у праву сте, етничко чишћење је, у принципу, неприхватљиво, злочин за сваку осуду, али понекад може бити политички целисходно! Потом вам оставе време да, као «разуман и реалистичан» саговорник, сами закључите: право на слободан безбедан и достојанствен повратак обезбеђује се свакоме осим Србима - из Крајине, Славоније, БиХ, са Косова и Метохије. Дакле, по њима, етничко чишћење   против Срба je «политички целисходно» и зато га, протеком времена, треба претворити у стално стање!
Тешко се, међутим, може објаснити или оправдати зашто Србија не држи иницијативу по том питању, зашто упорно, увек изнова, не инсистира да се обавеза стварања услова за слободан, безбедан и достојанствени повратак протераних Срба, свуда одакле су силом протерани, изврши бар приближно једнако како је извршена обавеза према припадницима других народа. Јер, ради се не смо о принципијелном  већ виталном српском националном питању, о чистој позицији. Тек са извршавањем ове обавезе према српском народу добија пуни смисао и синтагма да ће Србија и сва друга питања решавати водећи рачуна о безбедности делова нашег народа који живе на Косову и Метохији и изван Србије. Протеривање и етничко чишћење Срба не може се правдати ни правно, ни политички, ни морално, ни цивилизацијски. О томе се не сме ћутати нити то помињати тек реда ради. Око тога нема колебања, узмицања, нити одлагања зато што тзв. међународна заједница, или нека «друга страна», не прихвата разговор о томе.

Однос тзв. међународне заједнице према праву протераних Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак на њихова огњишта и имања одражава стратешки однос према целој српској нацији. Српски народ не може да прихвати да га било ко, зарад својих стратешких геополитичких циљева, вечито држи на оптуженичкој клупи. Предуго је Србија допуштала да јој други диктирају «агенде» и «откривају» шта су њени животни интереси, «једине алтернативе», «бољи живот», ко су јој пријатељи а ко непријатељи и преносиоци паклених зараза. Србија и српска нација су део богате, старе и поносите цивилизације који нит је давао, нити прихватао туторе, нити их је разликовао по одежди или реторици, већ једино по делима.
А шта тек рећи о обавези из резолуције СБ УН 1244 прихватња договорених контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији ради вршења одређених одговорности, укључујући, присуство на границама према Македонији и Албанији? Данас се, додуше, јавно не говори ништа слично тези ранијих ДОС-овских власти – да «нећемо ваљда слати нашу децу тамо да буду глинени голубови албанских екстремиста», али нема ни назнака да се то питање покреће или држи на некој агенди за преговоре са КФОР-ом, или НАТО-м. Зашто? Правни основ да се и то питање покрене налази у рез. СБ УН 1244 као општеобавезујућем правном документу Савета безбедности као најодговорнијег  глобалног органа за питања мира и безбедности, као и у Уставу Србије; морални - у дугу према херојима палим на Кошарама, Паштрику и другде на бранику државних граница Србије; а хуманитарни и безбедносни - у продуженом свакодневном насиљу против Срба и српских споменика духовности и културе широм Покрајине. Уколико неко (страна, посредник, умешач) не жели разговор о томе онда то отвара питање његовог (њиховог) односа према међународно-правној обавези највишег нивоа, према на праву заснованим међународним односима. Једнако и према евентуалним будућим међународноправно обавезујућим документима.

Бриселски документ је још један пример једностраног извршавања. Интерес „међунарнодне заједнице“ и Приштине коју ова нескривено подржава и поред деклартивно прихваћене „статусне неутралности“, доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са рачуницом да ће се сваки извршавати на штету Србије и српског народа, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу и да јој неизввршавање тзв. Брислелског споразума, нарочито што се тиче заједнице српских општина, није сметало да после тога и на основу тог Споразума, закључује нове документе из којих Приштина није ништа извршавала. И тако, готово, у недоглед.
У датим условима, чини се да је Србији потребно прилагођавање. Прво, да, као пуноправна чланица ОУН, ОЕБС и других МО инсистира на потпуном извршавању свих неизвршених обавеза других чинилаца из резолуције СБ УН 1244 и да се активно бори против свих покушаја кршења њених чланских права, укључујући међунаропдно признати на суверенитет и територијални интегритет у време стицања чланства у МО; друго, да пролиферација докумената из којих Србија извршава све а Приштина, посредници и тзв. међународна заједница - ништа, није прихватљива и да захтева да Приштина и сви други, најпре,  изврше све преузете обавезе након чега би се радило на другим документима нормализације  свакодневног живота; треће, да се Србија, у светлости праксе Приштине и њених покровитеља који нису ни прекидали лобирање за признање, не осећа обавезном на уздржавање од легитимних дипломатских активности према пријатељским земљама, укључујући настављање разговоре о замрзавању и повлачењу исхитрених признања; четврто, да се сви будући договори морају извршавати паралелно (корак за корак) од свих страна до њиховог потпуног извршења; пето, да  је Србија заинтересована за пуноправно чланство у ЕУ под истим или сличним условима под којима су учлањене друге земље региона, што значи, да због чланства у ЕУ неће ни директно ни индиректно, ни изричито ни прећутно, ни формално ни неформално - неће признати једнострану сецесију своје јужне покрајине; пето, да ни један постигнути нити будући договор, не може се сматрати као одступање од резолуције СБ УН 1244 која остаје трајни оквир и једина правна основанова за све споразуме и договоре, за конкретизацију  аутономије и утврђивање трајног статуса Покрајине Косово и Метохија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

ИНСТИТУТ ЗА МЕЂУНАРОДНУ ПОЛИТИКУ И ПРИВРЕДУ
Македонска 25
Б е о г р а д

Проф. др Бранислав Ђорђевић

Поштовани госпoдине Директоре,

Београдски форум за свет равноправних овом путем са великим задовољством и поштовањем честита Институту за међунарону политику и привреду дан Института, 8. децембар, и 74 године постојања и рада на развоју научне и стручне мисли у области међународних односа и спољне политике.

Уверени смо да ће Институт и у годинама које долазе наставити да јача свој углед поштоване стручне институције око које су се протеклих деценија окупљали најстручнији људи Југославије, пре свега Србије, али и из иностранства, у потрази за одговорима на проблеме свог времена, и да ће тако бити и у будућности.

Србија и српски народ су имали бурну и тешку историју, били на удару великих сила, освајача и поробљивача кроз векове, али су, иако економски и војно слабији и малобројнији, увек успевали да се одбране, захваљујући својој храбрости, достојанству и, посебно, мудрости. У садашњим условима дубоких промена у Европи и свету,

Институт на чијем се челу налазите, има посебан значај и одговорност како за разумевање тих промена, тако још више за осмишљавање пута којим Србија треба да иде како би дугорочно заштитила своје виталне интересе и посебно свој суверенитет и територијални интегритет. Уверени смо да ће Институт у том правцу наставити да даје свој пуни допринос.

Београдски форум за свет равноправних користи ову прилику да се захвали Институту на досадашњој успешној и обострано корисној сарадњи са жељом да се она настави и даље унапређује.

Београд, 3. 12. 2021.                                          

Председник Београдског форума Живадин Јовановић

Господин Леонид Савин, геополитички аналитичар, главни уредник geopolitica.ru, оснивач и главни уредник часописа  Journal of Eurasian Affairs (eurasianaffairs.net) и шеф администрације Међународног „Евроазијског покрета“, посетио је 25. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних.

У пратњи Л. Савина била је Бобана Анђелковић, секретарка огранка Међународног „Евроазијског покрета“ у Републици Србији.

У име Београдског форума за свет равноправних господина Л. Савина је примио  заменик председника Београдског форума за свет равноправних, амбасадор у пензији, Раде Дробац, који је на почетку разговора истакао да је за Форум његова посета изузетна част.

Састанак је протекао у пријатељској атмосфери и угодној размени идеја, мишљења, као и узајамном упознавању са активностима, издавачким делатностима и будућим плановима рада. Утврђени су и потенцијални канали сарадње за наредни период а даље продубљивање и рад на реализацији биће оствариван даљим контактима и разменом.

Београдски форум, са своје стране, као невладина и непрофитна организација, која своје деловање заснива на трагању за истином, равноправној сарадњи држава и народа и миру у региону и шире у свету, подржава сарадњу са сродним и пријатељским организацијама, које су усмерене ка заједничком циљу.

Амбасадор Дробац је у име Беофорума госту из Русије поклонио 2 књиге –„1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића, председника Беофорума, и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића.

Господин Леонид Савин је Беофоруму уручио примерак часописа Journal of Eurasian Affairs (Vol.6, No.1, 2021) и брошуру под називом  Euroasian Mission: program materials.

Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Евроазијског покрета из Москве и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље размењују идеје и сарађује у оквиру заједничких пројеката, конференција, предавања, издавачке делатности и на друге погодне и обострано корисне начине.

Београд, 25. новембар 2021.

Мариан Степановић, председник Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње и господин Радим Паненка, чешки новинар који дуго пише и извештава о Србији и Косову и Метохији посетили су у петак, 26. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних.

У име Београдског форума за свет равноправних госте из Чешке је примио  заменик председника Београдског форума за свет равноправних, амбасадор у пензији Раде Дробац. Амбасадор Дробац је упознао госте са мисијом, циљевима и активностима Београдског форума за свет равноправних, као и са богатом издавачком делатношћу.

Гости су заинтересовани за збивања на Косову и Метохији, како историјски тако и са посебним освртом на савремена дешавања, нарочито од 1998. године до данас. Било је разговора о српској историји, начину на који се Србија носила са медијским манипулацијама током 90-их година, о дешавањима 90-их година, о стању на Косову и Метохији данас, као и о даљим могућностима да се непристрасним исвештавањима истина шири.

Амбасадор Дробац је у име Беофорума гостима из Чешке поклонио неколико књига у циљу подршке истраживачком подухвату Радима Паненке, и што вернијем и истинитијем извештавању чешке јавности о Србији и дешавањима на Косову и Метохији у блиској прошлости између осталих 1244 - Кључ мира у Европи (2018) аутора Живадина Јовановића, председника Беофорума и  Србија у Великом рату 1914-1918“ (2014) на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића.

Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Чешко-српске асоцијације за узајамну сарадњу и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље шири истина и сарађује погодне и обострано корисне начине.

Београд, 26. новембар 2021.

ПОРОДИЦИ МРКОЊИЋ
Б е о г р а д

Поводом одласка Милутина Мркоњића, драгог Мрке, молимо вас да примите изразе нашег најдубљег искреног саучешћа.

Као привредника, државног и политичког руководиоца, спортског и хуманитарног радника, Мрку су красиле врхунска стручност, непресушна енергија и оптимизам. Целог живота борио се за истину, социјалну правду и изворне социјалистицке идеје, за јединство, независност и достојанство српског народа.

У обнови земље порушене током агресије НАТО пакта био је кључни сарадник и ослонац тадашњем председнику Слободану Милошевићу коме је заувек остао веран.

За собом оставља трајна сведочанства најдубље посвећености својој земљи и народу међу којима се својим значајем и симболиком  издвајају десетине мостова преко највећих река у Србији. Био је један од оснивача и руководилаца Савета сабора матице и расејања, Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из матматике и техничких наука “Сања Миленковић”.

Мрка је био изузетан градитељ, не само по образовању и професији, већ још више као човек, пријатељ и хуманиста коме су слога, разумевање и солидарност биле најдрагоценије.

Увек храбар, динамичан и млад интелектуалац Мрка ће својим вредностима и делима наставити да надахњује и будуће генерације младих. 

Живадин Јовановић,
У име, Београдског форума за свет равноправних и Фонда дијаспора за матицу

Председник Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин састали су се у Сочију где је договорено да, упркос незапамћеој гасној кризи у читавом свету, цена гаса за Србију остане непромењена, односно 270 долара по 1.000 кубних метара.

Да ли је овим превазиђена гасна криза или нам је за пола године
пред вратима нови изазов?

Да ли добра цена гаса Србију чини пожељном
инвестиционом дестинацијом?

Када у нашу земљиу долази шеф Кремља Владимир Путин
и шта та посета може да донесе?

На ове теме је са гостима емисије Усијање полемисао Раде Дробац, некадашњи дипломата и заменик председника Беофорума.