У својој изјави за наше медије са 77. заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, председник Републике је пренео ставове неких земаља које се залажу за избацивање Русије из Савета безбедности и оспоравање њеног чланства у УН. Као познавалац ових питања с обзиром да сам се током своје дипломатске каријере дуге више од 40 година претежно бавио проблематиком УН, могу о томе да изнесем следеће:

1. Нема ничег спорног у томе како је Руска Федерација наставила чланство бившег СССР у УН.  За питање чланства Русије најважнија је Одлука Савета шефова држава Заједнице независних држава усвојена у Алма-Ати 21. децембра 1991. Пошто су се, оснивањем ЗНД,  сагласиле да је СССР престао да постоји, земље чланице ЗНД су, поред осталог, ”одлучиле да подрже да Русије настави чланство СССР у УН, укључујући и  стално чланство у Савету безбедности, и у другим међународним организацијама.” Ову Одлуку су потписале учеснице састанка Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдова, Руска Федерација (РСФСР), Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина. Овде треба имати у виду да су Белорусија и Украјина, од оснивања УН, биле пуноправне чланице Организације. Документи из Алма-Ате објављена су као званични документи УН јер их је Белорусија као председавајућа ЗНД доставила Генералном секретару УН (А/47/60-S/23329 од 30.12.1991).

С обзиром на сагласност чланица ЗНД о томе да Руска Федерација може да настави чланство СССР у УН, председник РСФСР Јељцин упутио је писмо које је својим писмом стални представник (тада још СССР) при УН проследио Генералном секретару УН 24. децембра 1991. У том писму се наводи да ”Руска Федерација (РСФСР) уз подршку земаља ЗНД наставља чланство СССР у УН укључујући у Савету безбедности и у другим органима система УН”. С тим у вези, затражио је да име ”Руска Федерација” буде коришћено у УН уместо СССР и да Руска Федерација преузима сву одговорност за сва права и обавезе СССР из Повеље УН, укључујући и финансијске обавезе. Јељцин је такође затражио да се то писмо има сматрати као потврда пуномоћја за представљање Руске Федерације у органима УН за све особе које тренутно имају пуномоћја представника СССР у УН. Тиме се Руска Федерација у ствари определила да тражи међународно правни континуитет у односу на бивши СССР, а не да буде једна од држава сукцесора (наследница) јер би у овом другом случају морала да као и све друге бивше републике СССР (осим Белорусије и Украјине) прође процедуру за пријем нових држава у УН.

Генерални секретар је писмо председника Јељцина циркулисао свим државама чланицама УН и о томе обавестио председнике Генералне скупштине и Савета безбедности, с обзиром да се радило о питањима од интереса за систем УН. Нажалост, ово писмо није објављено као званични документ УН (јер то Русија није ни тражила), тако да се може наћи само у архивима држава чланица и Секретаријата УН.

Пошто Генерални секретар није примио било какву примедбу од стране држава чланица на писмо које је циркулисао, Руска Федерације је заузела своје место у Генералној скупштини, Савету безбедности и другим органима, где је постављена је таблица са њеним именом, а у седишту УН је подигнута нова застава. Нису подношена нова пуномоћја за сталног представника јер то нико није доводио у питање, а председник Јељцин је 31. јануара 1992. седео на месту Руске Федерације на Самиту Савета безбедности на коме су учестовали многи шефови држава или влада. Нико није оспорио чињеницу да је Руска Федерација наставила чланство СССР, ни када је реч о чланству у УН, нити у погледу њеног својства сталне чланице Савета. Председник Савета (премијер В. Британије Мејџор) је после говора Јељцина пожелео у име Савета добродошлицу Русији као сталној чланици (S/PV.3046, p. 48, стр. 48). Председник САД Буш, који се тих дана састао са Јељцином, је у свом божићном обраћању изнео да ће САД подржати да Русија преузме место сталне чланице у Савету безбедности.

Од решења овог питања протекло је већ 30 година, а у моменту када се то дешавало, као ни после тога, ни Украјина ни било која друга земља чланица нису оспориле чланство Русије, тако да би свако покретање овог питања у овом моменту било беспредметно и без изгледа на успех, поготово што би свака акција у том правцу морала да почне у Савету безбедности у коме Русија има право вета (ако се мисли на искључење државе чланице које је регулисано у члану 6 Повеље, где је потребна препорука СБУН за одлуку ГС о том питању).

2. Помиње се и некаква иницијатива која би се покренула у Генералној скупштини на основу члана 108 Повеље, који предвиђа један од могућих начина за ревизију Повеље на следећи начин: ”Измене и допуне Повеље ступају на снагу за све чланове Уједињених нација када их усвоје две трећине чланова Генералне скупштине и када их, сагласно њиховом уставном поступку, ратификује две трећине чланова Уједињених нација, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности.”

Овај поступак има две фазе. У првој фази, била би најпре потребна одлука ГСУН у форми резолуције, чији нацрт би поднела нека држава чланица или група држава. Члан 108 прописује да би за усвајање такве резолуције била потребна ”двотрећинска већина чланова ГСУН”. За разлику од неких других ситуација, овде није реч о ”двотрећинској већини држава чланица које су присутне и које гласају” (када се не рачунају гласови држава које су биле уздржане или које нису гласале), већ се у ствари ради о двотрећинској већини земаља чланица УН, дакле о знатно већем броју потребних гласова који се рачунају од укупног броја чланица (193). Уколико би се и обезбедила двотрећинска подршка за такву резолуцију, што је врло тешко остварљиво, треба имати на уму да резолуције ГСУН немају обавезну снагу и да не би аутоматски обавезивале државе да у другој фази, односно у процесу своје националне ратификације, заузму исти став. Како члан предвиђа, било би потребно да такву резолуцију, односно предлог садржан у њој, ратификује две трећине чланства УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, чак и да се постигне две трећине ратификација, без једног сталног члана СБУН, таква измена Повеље не би могла да буде пуноважна. У поступку који је предвиђен у члану 108, СБУН нема никакву улогу, већ се само тражи да одлуку ГСУН ратификују сви стални чланови СБУН.

Улога СБУН помиње се у члану 109, на основу кога је предвиђено сазивање конференције за ревизију Повеље, која се може сазвати на основу одлуке ГСУН која се доноси већином гласова чланова ГСУН и гласовима ма којих девет чланова СБУН. У овом случају, вето не би могао да игра улогу. Међутим, да би измене Повеље ступиле на снагу, потребно је поново да их ратификује две трећине држава чланица УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, на крају се све своди на исто, као и у поступку из члана 108.

Из горњег произилази да нема никаквих могућности да се на било који начин (одлуком СБУН или ГСУН) ограничи право вета, осим путем ревизије релевантних одредаба Повеље. Сви досадашњи предлози који су ишли у том правцу су били само у домену препорука.

Уколико би и била покренута иницијатива за избацивање Русије из СБУН путем ревизије Повеље, она тешко да би могла да буде успешна. Тиме би се само рушили темељи Повеље и довела у питање улога СБУН, укључујући и сталних чланова, што представља основне стубове садашњег система УН.

Аутор: Братислав Ђорђевић, дипломата, специјалиста за УН

ПРЕЛСТАЈТЕ ЦЕО ЧЛАНАК ОВДЕ

ПОТРЕБНА БОЉА ОРГАНИЗОВАНОСТ ЗА ОДНОСЕ МАТИЦЕ И РАСЕЈАЊА

Гојко Слијепчевић (Шведска), др мед. Љиљана Вернер (Хановер, Немачка, председница Управног одбора), Живадин Јовановић (заменик председника Управног одбора), Ружица Деспотовић (Холандија), Драгомир Вучићевић (секретар Управе)

Јачање  веза матице и расејања, продубљивање поверења, културног и духовног јединства између свих делова српског народа представљају стратешку обавезу државних, националних, научних и духовних институција и удружења. Повезаност свих делова српског народа око најважнијих националних и државних циљева услов је за успешан развој и напредак Србије као суверене и независне земље као и за још веће поштовање Срба у расејању као мостова сарадње и разумевања. У временима дубоких пормена, великих изазова и неизвесности каква су данашња то је уједно и услов успешне заштите најважнијих националних и државних интереса. Ово је, поред осталог, истакнуто на седници Скупштине Фонда дијаспора за матицу одржаној у Парохијском дому Храма Светог Саве, у Београду. Поред  представника српског расејања из више европских земаља, САД, Канаде и Аустралије, у раду Скупштине су учествовали Милица Ђурђевић Стаменковски, председница Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије, Мирослав Чучковић, градски менаџер Града Београда, Миодраг Јакшић, председник Матице исељеника Србије и други представници јавног, културног и друштвеног живота.

Раде Дробац, амбасадор у пензији и заменик председника Београдског форума за свет равноправних, проф. др Миливоје Павловић, члан Управног одбора Фонда и професор на Универзитету Мегатренд, Мирослав Чучковић, градски менаџер града Београда, Сања Лакић, чланица одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Републике Србије
Ђурица Голомејић, бизнисмен и Србин из Сан Франциска (САД), Никола Шаиновић, бивши председник Владе Републике Србије и бивши потпредседник владе СРЈ, Милица Ђурђевић- Стаменковски, председница одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Републике Србије

Скупштина је усвојила Извештај о раду, завршни рачун за протекли период, као и смернице за рад у наредној години. У смерницама је истакнуто да ће Фонд и у наредном периоду, у складу са утврђеним критеријумима, дати приоритет решавању хуманитарних проблема угроженог народа у Покрајини Косово и Метохија, избеглим и расељеним лицима као и сиромашним породицама са троје и више малолетне деценаставити. Указано је да расте број молби за хуманитарну помоћ док се приходи Фонда од камата на депозите у банкама и нових донација смањују. Зато је упућен апел  потенцијалним приложницима и донаторима из расејања и матице да својим прилозима Фонду омогуће решавање хуманитарних случајева. У истом циљу, Фонд ће наставити своје вишегодишње напоре за укидање пореза на хуманитарну делатност како се средства за хуманитарне потребе не би пореским оптерећењима смањивала.

 др мед. Љиљана Вернер (Хановер, Немачка, председница Управног одбора)

Председница Управног одбора Др Љиљана Вернер је обновила иницијативу Управе за изградњу Српског дома у Београду као институције културног и друштвеног повезивања матице и расејања као и Меморијала жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Указала је и на потребу да се заврши започета реконструкција споменика жртвама агресије НАТО у Парку „Ушће“, на Новом Београду и да се упали вечна ватра. Она је такође изразила очекивање да ће се раније узурпирана средства Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука „Сања Миленковић“ врате како би се нормализовао и проширио њихов рад, али како би се, уједно oтклонили изроци и даље присутног неповерења у односима матице и расејања.

У расправи је указано да дубоке промене у Европи и свету, појачани притисци на Србију и српски народ, као и надолазећа економска, финансијска и посебно, енергетска, криза захтевају далеко већу пажњу повезивању матице и расејања, сарадњи и отколањању свих узрока неповерења из прошлости. Изражено је мошљење да досадашња организованост у матици за односе са расејањем није усклађена са надолазећим потребама и да је треба унапредити и учинити делотворнијом. Председница скупштинског одбора за дијаспору и Србе у расејању се заложила за већу пажњу повезивању матице и расејања, за интензивнију комуникацију и успостављање Министарства за дијаспору у новој влади чије формирање предстоји. 

Мирослав Чучковић, градски менаџер града Београда

Градски менаджер града Београда Мирослав Чучковић је изразио признање Фонду дијаспора за матицу за финансирање реконструкције 50 домова у Обреновцу оштећених током катастрофалних поплава 2014 године и најавио већу подршку главног града будућем раду Фонда. Др Мирко Луковић, млади српски научник, педагог и члан управе Фонда, из Швајцарске, подсетио је да, поред хуманитарне помоћи, годишњи прилив од дознака српског расејања износи око четири милијарди долара, да је то велики допринос платном билансу, девизним резервама и привредном развоју Србије што се мора уважити у процесу грађења стратегије односа матице и расејања. Он сматра да пословни људи из расејања могу дати још већи допринос привредном развоју, посебно инвестицијама у малу и средњу привреду, али да то предпоставља бољу организованост, узајамну информисаност и активнији однос економске дипломатије. Нина Марковић, политоколог, педагог и ранија саветница Парламента Аустралије за међународне односе, упознала је учеснике Скупштине са хуманитарним активностима Срба у Аустралији и изразила спремност да се још интензивније ангажује у хуманитарном раду Фонда дијаспора за матицу и Фондације за таленте из математике и техничких наука.

Универзитетски професор и писац Миливоје Павловић је указао на забрињавајуће стање у обликовању свести младих нараштаја кроз образовни систем. Изнео је податак да преко 70% уџбеника за основно и средње образовање у Србији уређују и штампају издавачи са Запада, у првом реду из Немачке, док Завод за уџбенике Србије, као државна институција законом установљена и овлашћена за одабир, уређивање и штампање уџберника, обезбеђује тек неколико процената уџбеника. У расправи је оцењено да је таква пракса веома опасна и штетна јер представља део инжењеринга за формирање свести младих нараштаја Србије у складу са дугорочним интересеима западних центара моћи и доминације и да се са досадашњом праксом, која је страна свакој земљи која држи до свог достојанства и будућности, мора енергично раскинути. Препуштање  штампање уџбеника цернтрима хегемонизма и доминације под изговором поштовања «европских вредности» и тзв. слободном деловању тржишта је кратковидо одустајање од стратегије очувања националног, културног и духовног идентитета. Оно се посебно очитује у препуштању тренду ревизије историје па чак и у учествовању српских аутора и рецензената у томе, ради задовоњавања личних лукративних интереса.

Живадин Јовановић (заменик председника Управног одбора Фонда)

У Извештају о раду и дискусији је истакнуто да је Фонд заснован искључиво на добровољном раду, и да своју хуманитарну делатност развија у Србији, Републици Српској и другим бившим југословенским републикама у којима живе делови српског народа. Наведени су примери помоћи у отклањању последица поплава у пет општина у Републици Српској, Србима у околини Петриње за санирање последица катастрофалног земљотреса и џдруги. Градски менаџер града Београда Мирослав Чучковић је подсетио да је Фонд, поред остлог, обновио 50 домова у Обреновцу оштећених у поплавама. За борбу против пандемије Ковид 19 Фонд је уплатио буџету Републике Србије 10 милиона динара

Ђурица Голомејић, бизнисмен и Србин из Сан Франциска (САД), Никола Шаиновић, бивши председник Владе Републике Србије и бивши потпредседник владе СРЈ, Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора Фонда

Учесници Скупштине су изразили забринутост због продужене дискриминације припадника Српског народа у бившим југословенским републикама, тихог етничког чишћења и све теже заштите њиховог националног, културног и духовног идентитета. Дата је пуна подршка политици заштите њихвих основних људских права у складу са европских и светским стандардима и праксом пуне равноправности коју припадници других народа уживају на територији Србије.
 
Изражена је подршка државном руководству за мирно, праведно и одрживо решавање питања покрајине Косово и Метохија, у складу са међународним правом, Уставом Србије и резолуцијом СБ УН 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. За Србију нису прихватљиви двоструки стандарди, никакви притисци, уцене нити геополитички «модели» по мери интереса западних центара моћи. За њих је Косово и Метохија питање њихове геополитике експанзије и доминације, за Србију је то питање слободе и егзистенције са чуме се не тргује и од чега се ни по коју цену не одступа. Изражено је мишљење да Србија треба да обзнани које су нове државе повукле признање једностраног илегалног одцепљења и да на тај начин, поред осталог, охрабри нова, незадржива повлачења недајући време заговорницима некаквог реципроцитета или политици свршених чинова.

Изражена је пуна подршка очувању и напретку Републике Српске са свим изворним уставним надлежностима, специјалним паралелним односима између Србије и Републике Српске и доследној примени и поштовању Дејтонско-Париског споразума.
 
Изражена је пуна подршка политици добросуседских односа, мира, стабилности и развоја на Балкану, развоју уравнотежених односа Србије са свим важнијим чиниоцима међународних односа, војној неутралности и неприхватања илегалних санкција против Русије.
 
Фонд дијаспора за матицу је добровољна хуманитарна организација основана 1999. на иницијативу српског расејања. У протеклих 23 године Фонд је учествовао у обнови земље од последица агресије НАТО, у отклањању последица земљотреса, катастрофалних поплава, пандемије Ковид 19, обезбеђивању сталног смештаја за породице избеглица и расељених лица, као и у решавању других хуманитарних проблема. Истакнуто је, на пример, да Фонд већ 8 година сваког месеца обазбеђује намирнице за народне кухиње на Косову и Метохији које раде под окриљем Епархије Рашко Призренске, а пет година помаже удружење породица деце оболеле од церебрална парализе. Заузет је заједнички став да Фонд и даље тежиште хуманитарне делатности усмери пема народу на Косову и Метохији, да настави несмањену помоћ народним кухињама, удружењу породица деце оболеле од церебралне парализе као и најсиромашнијим породицама са троје или више малолетне деце. Зависно од прилива нових средстава, Фонд ће наставити да даје свој допринос очувању националног, културног и духовног идентитета спског народа као целине.

Никола Шаиновић, Миодраг Јакшић, Ђурица Голомејић (Сан Франциско, САД), Ђорђе Ђорђевић (Нирнберг, Немачка), Живадин Јовановић, Нина Марковић (Аустралија), генерал Милош Ђошан, Љиљана Вернер, Драгомир Вучићевић

Иза модела "две Немачке" крије се одлучујућа фаза у процесу стварању Велике Албаније на рачун државне територије Србије. Уколико би ико икада то прихватио, ничије гаранције да се неће допустити стварање Велике Албаније не би биле кредибилне. Колико је пута КГ обећала да нема прекрајања граница на Балкану да би 2008. све њене чланице, осим Русије, признале једнострану, илегалну сецисију тзв. Косово?!

Док су темељи стабилности Европе уздрмани, док се провоцира ширењe ратног пожара, не постоје никакви услови за стабилно, праведно и одрживо решење за питање статуса покрајине Косово и Метохија.

Држати се свог Устава, Повеље УН и резолуције СБ 1244, као минимума, једина је исправна стратегија и основа егзистенције, дугорочног напретка и независности Србије. Нагодбе и дилови у стилу - територије за економски развој или обећања "европске перспективе" -  замке су западних геополитичара које морамо одбити.

Шаљући своје ојачиваче Лајчаку, Макрон и Шолц  потврђују нефункционалност ЕУ као медијатора и покушавају да узурпирају мандат ГС УН дат ЕУ.

Француска као традиционални савезник и пријатељ Србије, нажалост, поново асистира ширењу  немачке геополитике на Балкану.

Живадин Јовановић
12. септембар 2022.

Објављено ан фејсбуку

То вам је изговор да ратујете са целим светом.

Отворено писмо Америци и амбасадорки САД у Црној Гори, Су Кеј Браун црногорског новинара Марка Милачића: „Не помажите, please“. Зашто ратујете са светом?

Спремате се за нови рат, ви и ваши надређени. Није се ни охладило разорено либијско тло од ваших бомби, а већ пуните ратне бродове ракетама типа томахавк, у Средоземљу. Није се ни спрала крв Моамера Гадафија, а већ имате нову мету, Башара Асада. Ратујете и док спавате. Ратујете док преговарате. Волите да ратујете. Уживате у ратовању. Рат је, госпођо Браун, за вас и ваше, очигледно – боца с кисеоником. Ваше природно стање. Стање вашег мира.

Ратујете на више фронтова истовремено. Започињете нове ратове, не окончавајући старе. Ратујете, наводно, за мир, при чему у вашим ратовањима за мир, мира, најчешће, има колико и у оном нашем ратовању за мир, деведесетих. Ни трунку. Претворили сте се у земљу, претворили сте вашу земљу, има томе нарочито нешто више од пола вијека, у земљу за рат, земљу у рату и земљу од рата. Томахавк земљу.

Ријечима свјетски признатог интелектуалца Тарика Алија, изговорених мени, у интервјуу: “Рат је сада легитимни инструмент док год се користи уз одобрење САД или, радије, уз директно учешће САД. Ова колонизација 21. вијека је потпомогнута глобалним медијским мрежама, потпорним стубом за политичке и војне операције.“

Ратујете на копну: Авганистан, Ирак… Ратујете из ваздуха: Југославија, Либија… Ратујете са мора. Ратујете са одобрењем Савјета безбједности УН. Ратујете без одобрења Савјета безбједности УН. Ратујете под окриљем НАТО савеза. Ратујете самостално. Ратујете са савезницима. Ратујете без савезника. Ратујете јавно. Ратујете тајно. Ратујете из потребе. Ратујете из интереса. Ратујете „превентивно“. Ратујете „хуманитарно“. Ратујете „милосрдно“. Ратујете из „љубави“. Скоро сваки амерички предсједник након Другог свјетског рата имао је кућног љубимца и свој рат.

Ратујете са војним буџетом, 800 милијади долара, већим од војних буџета свих осталих свјестких земаља скупа! Окупирали сте Ирак лажући да ваш некадашњи пријатељ Садам Хусеин посједује оружје за масовно уништење. Каните се ударити на Сирију јер је тамошњи режим Асада, наводно, користио хемијско оружје, што никако ваљано да докажете. Уништили сте Либију и збрисали вашег старог партнера Гадафија због преувеличаних тврдњи о цивилним жртвама, никада доказаним. Упали у Авганистан, наводно, као одговор на рушење торњева близанаца, да тамо, по неприступачним планинским врлетима, тражите шаку, наводно – одметника. Талибана, које сте, узгред, ви са печатом ЦИА, створили, седамдесетих. Ратујете, наводно, против тероризма, тиме распирујући тероризам. Ваша земља, тако, јесте највећи извозник тероризма у свијету.

Ратовали сте, ракетирали сте: …Кореју 1950 – 1953, Гватемалу 1954, Индонезију 1958, Кубу 1959 – 1961, Гватемалу 1960, Конго 1964, Перу 1965, Лаос 1964 – 1973, Вијетнам 1961 – 1973, Камбоџу 1969 – 1970, Гватемалу 1967 – 1969, Гренаду 1983, Либан 1983 – 1984, Ел Салвадор и Никарагву – осамдесетих, Либију 1986, Иран 1987, Панаму 1989, Ирак 1991, Сомалију 1993, Судан 1998, Авганистан 1998, Југославију 1999, Авганистан 2001, Ирак 2003, Либију 2012… На ред вам је, сада, дошла суверена Сирија. На путу до сувереног Ирана, сјутра. До суверене Русије, прекосјутра. Ратујете против свих облика суверености, за рачун оне ваше, на силу наметнуте.

Ратујете са подршком Ваших скоро хиљаду војних база (детаљно: Туга империје, Американац Чалмерс Џонсон) колико имате широм планете, на свим континентима осим Антарктика, од којих је једна од највећих (видљива са Мјесеца), Бондстил, ту, на вашем Косову.

Слика ваше мирољубивости: до почетка седамдесетих острво Дијего Гарсија, у Индијском океану, било је насељено локалним становништвом. Педесетих година, почиње етничко чишћење од стране Велике Британије, како би се острво изнајмило вама, САД, у војне сврхе. Ту се, данас, налази једна, од укупно три антене, дио Глобалног Позиционог Система (ГПС) и најважнија америчка војна база за Индијски океан.

 “Старосједиоци и њихова дјеца, од тада се боре за повратак. Чагосијансима, има их стотињак, априла 2006, дозвољено је да под пратњом војника ваше, америчке војске, посјете острво на седмицу, како би обишли гробове најближих и посјетили родна мјеста.” На недјељу дана! У пратњи војника! За посјету својој земљи! Ратујете на све начине, свуда, стално.

Ратујете, друге потпирујући на рат. Туђе ратове, ако уопште има ратова у које нијесте умијешани, користите за своја ратовања. Најновије откриће, базирано на документима ЦИА-е: Вашингтон – онај који сада жели бомбардовати Сирију због наводног коришћења хемијског оружја – током рата између Ирака и Ирана, осамдесетих, давао је обавјештајне податке Ирачанима иако су знали, иако сте знали, да ће Ирак примијенити хемијско оружје.

Ратујете свакојако, госпођо Браун. Како заборавити 1974. годину, и оно што је објавио ваш политички стратег Хенри Кисинџер, тадашњи савјетник за националну безбједност Бијеле куће, о чему детаљно пише угледни историчар Вилијам Енгдал. Подсјетићу: ријеч је о документу Меморандум о студији Савјета за националну безбједност 200, скраћено НССМ 200. Ваш предсједник Џералд Форд објавио је Меморандум којим потврђује потребу за “америчком контролом над питањима свјетске популације”! Између осталога, пише да пораст становништва у одређеним земљама у развоју, које имају стратешка богатства потребна америчкој привреди, представља потенцијалну “пријетњу националној безбједности САД”. Ово међу редовима, госпођо Браун, мирише на нешто много опасније од било којег рата, у историји планете.

Ратујете подржавајући ратнохушкаче, садашње и бивше, са свих меридијана, све док се њихови ратови поклапају са вашим, тиме уништавајући државе и друштва, које вам дођу као колатерална штета. Ту вашу матрицу глобалне политике живимо и ми, у Црној Гори. Одлично Ви знате, госпођо Браун, ко је наш седмоструки премијер Мило Ђукановић. Ви сте га, такође, стварали. Вама је требао, превасходно за ваш рат против Слободана Милошевића, па, сада, за осигуравање уласка Црне Горе у ваш, злочиначки, НАТО савез. Најопасније: и даље га, упорно, мајчински штитите.

Ви и ваши, тако, постајете његов саучесник, Мрс. Броwн. Јер, знате Ви, до у детаље, о каквом је политичару ријеч: у пресуди Касационог суда Италије, 2004. година, Мило Ђукановић је окарактерисан као “опасан међународни криминалац” за кога је затражено хапшење! Човјек чије се име налазило, тренутно архивирано, на првом мјесту међу петнаест особа осумњичених за мафијашко удруживање. Политичар за којег је некадашњи министар финансија Италије и дугогодишњи шеф државне Агенције за борбу против мафије Отавиано дел Турко казао: “Без Ђукановића не би било Прудентина, најмоћнијег, најбогатијег и најопаснијег шверцера на Медитерану. С друге стране, без Прудентина не би било Ђукановића.”

Госпођо Браун, да сте слушали ваше велике умове, рецимо оног, ових дана актуелног – Мартина Лутера Кинга, никада не би дошли до овога: да сте, у континуитету, деценијама, претворили САД у земљу страшило, државу пендрек, империју грубе силе, планетарног извозника рата, а тиме и – масовних страдања.

За наше и ваше добро, немојте овако помагати. Ни Ирану. Ни Сирији. Ни Европи. Ни Црној Гори. Плеасе.

Пише: Марко МИЛАЧИЋ

Аутор је новинар „Монитора“

Живадин Јовановић

Шта је циљ и откуд баш сада заједничко писмо француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца српском председнику Александру Вучићу у вези са Покрајинom Косово и Метохија? Јасно је да прави одговор знају једино потписници писма. Другима, укључујући и аутора ових редова, остаје да коментаришу, мање или више основано нагађају и можда да и сами по нешто питају.

Прво, што се може приметити, писма у „дуету“ шефова суверених држава шефу треће суверене државе, нису баш тако честа појава у политици и дипломатији,  поготову у комуницирању између пријатељских држава и стратешких партнера. Што су се Макрон и Шолц ипак одлучили на такав корак разлог може бити процена да ће тако изазвати јачи утисак на примаоца и у српској јавности.
Какав утисак? Посматрач и обичан читалац свакако примећују да у том писму нема подршке и охрабривања за независну, војно-неутралну унутрашњу и спољну политику, поготову не за суверенитет и територијални интегритет Србије. Ако је то зато што Макрон и Шолц ограничавају на питање дијалога под окриљем ЕУ, онда пада у очи да се нигде не помињу резолуција СБ УН 1244 као једини правни оквир и основ за дијалог и решење, још мање извршавање ранијих бриселских споразума. Или, можда, то стоји у писму, само прес службе нису нашле за сходно да објаве? Утисак је да су термини и реченични склопови мешавина ароганције, подучавања и упозоравања  што је испод нивоа  примереног пријатељима који једни другима верују и чувају достојанство.  Ко Макрону и Шулцу даје право да, пред српском и европскокм јавношћу траже од Председника Србије „максималну одлучност и спремност да доноси тешке одлуке“? Имају ли они права да оцењују да Председник Србије већ није „максимално одлучан и спреман“, или да не слуша вољу свог народа и не разуме шта су интереси Србије, па су се они, ето, нашли „на услузи“ да га писмом „подсете“ на то!? Јесу ли се Макрон и Шолц икада запитали колико су сами „храбри и одлучни“, на пример, у свом комуницирању са америчким председником Бајденом?

Медији преносе да је писмо упућено „у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону западног Балкана“. Добро је што Макрон и Шолц повезују питање Косова и Метохије са безбедношћу Европе. Међутим, то што превиђају да су корени проблема у сецесионизму и илегалној агресији НАТО 1999. и што не помињу да је одрживо решење могуће једино у оквиру и на основу резолуције СБ УН 1244, даје повода за помисао да им је прави циљ драматизација, застрашивање како би Србија прихватила неприхватљиво – одрицање од дела своје државне територије, признање међународног субјективитета тзв. Косова „по моделу две Немачке“, амнестију НАТО од одговорности за агресију, људске жртве и разарања и тако платила цену васпостављања јединства унутар ЕУ. У настојању, ваљда, да објасне неоснован притисак на Србију Макрон и Шолц наводе: „Уверени смо да, у светлу руске агресије над Украјином, морамо да уложимо још снажније напоре како би европска перспектива западног Балкана постала реалност“... Поставља се питање какву везу виде Макрон и Шолц између принципијелне српске позиције мирног решавања питања Косова и Метохије у складу са међународним правом, резолуцијом СБ УН 1244 као и и инсистирања на спровођењу свега неизвршеног, на једној страни, и конфликта у Украјини, на другој? Да ли Макрон и Шолц поручују да Србија, стара и независна европска држава, због конфликта у Украјини, мора да одустане од својих права на суверенитет и територијални интегритет јер то одговара нечијим геостратешким интересима? Да ли је и то „заједничка европска вредност“? Ко је и када изузео Француску и Немачку од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244? Не подсећа ли  држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој „европској перспективи западног Балкана“ већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара.

Генерална скупштина је својом резолуцијом дала мандат помагача у дијалогу Београда и Приштине Европској унији. Ни једној земљи чланици ЕУ појединачно. Ту улогу ЕУ је раније поверила баронеси Кетрин Ештон, потом Мирославу Лајчаку. Колико је познато, њему је помагао и „директно подржавао“  ЕУ комесар Жосеп Борељ, или обратно. Сада Макрон и Шолц обзнањују  именовање својих саветника Емануела Бонеа и Јенса Плетнера, „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку“. Шта значи „директна подршка“ званичном представнику ЕУ као целине, од стране две чланице исте ЕУ? Да ли то значи да свака чланица ЕУ може, по сопственом избору, да одреди свог пружаоца „директне подршке“ заједничком представнику ЕУ, што у крајњем значи да бих могло бити 27, или је та могућност резервисана само за оне равноправније? Зар је неко сумњао у јединство ставова Француске са Немачком геополитиком према Балкану и Србији? Зато што су Макрон и Шолц оценили да њихови саветници могу повећати тежину Лајчака приближавајући је Американцу Габриелу Ескобару? Каква би то била илузија! Или, су Макрон и Шолц одлуке о именовању својих саветника „за директну подршку“ донели по скраћеној процедури у духу „принципа“ комбиновања – Немачка најјача, Француска, пратиља Немачке као традиционални пријатељ Србије? Сећамо се  и 90-их прошлог века када је  бивши француски МИП Ибер Ведрин педантно секундирао свом немачком колеги Клаусу Кинкелу у притисцима на Србију.
Откуд писмо баш сада? Жури им се, боје се да им догађаји и на другим странама не омету експанзионистичке циљеве? Траже накнаду за губитке у другим регионима? Кадгод да буде преговора о новом поретку, некој новој Јалти, Постдаму, Хелсинкију (све су их погазили 1999.) питају се са чиме ће?
Писмо стиже после тзв. «дисклејмера» (какав традиционални српски појам!), а пре покушаја новог подметања. Сматрају да смо се навикли да мир чувамо узмицањем. Можда рачунају да ће писмом придобити српску јавност и учеснике у предстојећој скупштинсккој распорави о Косову и Метохији?
Штагод били циљеви писма вреди се подсетити на мудрост великог Валтазара Богишића: „Што се грбо роди, време не исправи“. Узалуданје њихов труд. Наша су права, обавезе и будућност записани у Уставу, Повељи УН и резолуцији СБ УН 1244. Таквих ослонаца се не одриче.

То што су се Макрон и Шолц истоветним писмом обратили и Албину Куртију чини њихову ароганцију према Србији само још јаснијом.

"ЕУ је прихватила улогу смоквиновог листа за хегемонизам и ширење англосаксонских геостратешких интереса у Европи и на Балкану, у том оквиру, и за америчку узурпацију овлашћења ГС УН за посредовање у дијалогу Београда и Приштине.

За интересе Србије као и за улогу УН, то је злоупотреба која отежава и одлаже постизање уравнотеженог и одрживог решења за Косово и Метохију у складу са резолуцијом СБ УН 1244. као свеобухватног, правно општеобавезујућег документа."

Живадин Јовановић

Енес Карабеговић је припадник плејаде врхунских југословенских дипломата. Био добар човек, пажљив колега, даровит и способан аналитичар. На свим дужностима у дипломатији од почетних до нивоа југословенског амбасадора, исказивао је високу професионалну и патриотску одговорност, доследност и посвећеност државним интересима. Памтићемо га као интелектуалца широких погледа, толерантног полемичара и доследног борца за правду и истину.
Нека му је вечна слава и хвала.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Састанак делегација Београда и Приштине у Бриселу је део игре мачке и миша која траје већ десет и више година, у којој Србију на разне начине покушавају да приволе да призна Косово, каже бивши амбасадор Раде Дробац, коментаришући исход данашње рунде бриселског дијалога.

У очекивању сутрашњег обраћања председника Александра Вучића по повратку из Брисела, након састанка с председником владе у Приштини Аљбином Куртијем, Дробац каже да не би био изненађен ако чујемо да опет није било напретка.

„Не видим да је овај састанак био у било чему другачији него претходни. Он има можда неке карактеристике које неки ранији нису имали, а то је да се дешава у тренутку сукоба у Украјини кад они и на тај начин покушавају да праве проблем Руској Федерацији и створе тензију која неће бити ником пријатна, а најмање Србима али ни Албанцима на Косову“, констатује бивши амбасадор.

Дробац сматра да се, с друге стране, функционери ЕУ који се, како каже, најмање питају у целом овом процесу, понашају као изасланици Сједињених Држава.
„Зарађују своје плате, организују састанке, дају тим састанцима димензију коју они неће имати нити имају, то су састанци у којима се ништа ново не доноси нити ишта ново предлаже. Представљају нам данас Куртија, јуче неког другог, сутра неког трећег као неког ко је важан и има своје ставове, а у суштини он је само један од пиона у игри са нама, Русијом и са другима“, примећује саговорник Спутњика.

НАТО уз Албанце

Дробац такође истиче и да је став Квинте био и остао да Србија треба да призна Косово. На питање, може ли се очекивати да, уколико опет дође до ескалације на северу Кфор заштити Србе, Дробац уз подсећање да те снаге чине јединице из НАТО земаља каже да не смемо да заборавимо да нас је НАТО бомбардовао, а да и дан данас притиска само Србе.

„Лепо је то што они нас штите. Они нас штите док год је таква полика да неће отворени сукоб. Али не дај Боже да до неког сукоба дође они неће штитити Србе него Албанце. Уосталом, не обучавају они Србе за рат него Албанце на Косову. Они њих хоће да приме у НАТО, они од њих праве косовску армију. Тако да ја никакво поверење у њих немам. То је све договорена политика“, сматра Дробац.

Он истовремено додаје да ни НАТО није монолитна организација, као ни ЕУ нити међународна заједница. Неке српске манастире и Србе јесу заштитили припадници Кфора али то су били, каже, они који су то учинили из моралних побуда, као рецимо припадници италијанског контингента.
Ипак, ти примери, уверен је дипломата, не треба да Србе упуте на то да верују НАТО-у.

„Ми НАТО-у нема шта да верујемо. Уосталом, да је НАТО посвећен инструкцијама УН применили би без поговора Резолуцију 1244 јер је она јача од свих папира. Ми слушамо о споразуму који би имао неку трајну вредност и легалност. А шта ћете више од резолуције УН. Нама не треба ништа више него да се она спроведе као први корак у повратку поверења“, каже Дробац.

Приштина не испуњава ништа

Он се на крају пита како да повратимо међусобно поверење с Албанцима кад ништа од оног што је требало да испуни албанска страна није испуњено док се на Београд стално врши притисак, а да то што из ЕУ поручују да Приштина то треба да испуни, ништа не значи:
„Свако може да се јуначи, али иди па учини нешто. Они нису учинили ништа нити ће учинити ван оквира политике коју воде. А њихова је политика да ми дигнемо руке од Косова и предамо им га. А не смемо заборавити да је Косово и даље наше, и по правди, и по папирима“, закључује Дробац.

Извор: https://sputnikportal.rs/20220818/nova-runda-stara-igra-zapada-da-srbija-digne-ruke-od-kosova-video-1141271771.html

Бошко Антић, контраадмирал

УВОД

Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и да тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенских круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цвећем“. Због тога је Хрватска пружили помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружаних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа.

И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске Републике Српске кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине (БиХ) схватила је да се не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију.
Да би обезбедила прекретницу у развоју опште ситуације на ширем простору, под утицајем и подршком тзв. међународне заједнице у Сплиту је потписана „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице”.
У складу са споразумима офанзиве Хрватске војске у БиХ одвијале су се уз садејство Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа обране, као и НАТО снага, посебно бомбардовања Републике Српске што је потпуно променило равнотежу снага у рату на простору БиХ доводећи до убрзања мировних преговора који су резултирали Дејтонским мировним споразумом. Све операције здружених снага против Војске Републике Српске Крајине и Републике Српске планиране су, оранизоване и реализаване у сарадњи Хрватске са администрацијом и оружаним снагама Сједињених Америчких Држава са по начелима операције FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“,

АГРЕСИЈА ХРВАТСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Од почетка југословенске кризе Хрватска је отворено исказала своје претензије на територију Босне и Херцеговине најављујући инкарнацију Независне Државе Хрватскесве до реке Дрине. Хрватски председник Фрањо Туђман изјавио је тих дана да је Независна Држава Хрватска  „повијесна тежња хрватског народа“, а Далибор Брозовић да се „побијањем“ хрватских застава на Дрини, исцртава источна граница Независне Државе Хрватске.

Већ улето 1991. године плански се упућују муслимански младићи из БиХ на тромесечне полиицијске курсеве у Хрватску. Многи од њих били су укључени у борбена дејства која су вођена са српским снагама у Хрватско, а касније обучени распоређивани су у полицијске станице широм Босне Хецеговине. У складу са међусобним договором касније су успостављени „Обучни центри“ где је вршена обука припадника Армије Босне и Херцеговине од 1991-1992. године и, посебно, „Обучницентри“ у којима су обучавани пилоти Армије Босне и Хецеговине .
У Ријеци, Загребу и Сиску формирају се јединице Армије Босне и Херцеговине које се након кратке обуке и наоружавања упућују у средњу Босну, Бихаћку енклаву и Босанску Посавину. Међу њима је била и злогласна „Ханџар дивизија“, формирана у Сиску.

„Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима највећим делом из Кабула организовано се пресељава босанским муслиманима“ . Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу документације да Иран, Турска и Малезија преко Хрватске кријумчаре оружје у бившу Босну и Херцеговину.
Председник СР Југославије, Зоран Лилић, изјавио је 24. јула 1994. године: „Ми имамо и податке према којима је крајем маја 1994. године, преко територије Хрватске, увезено преко 260 тона наоружањ аи муниције што су финансирале неке муслиманске земље“.
Самопроглашена међународна заједница је од почетка југословенске кризе и током читавог рата у Босни и Хервцеговини имала негативан став према Србима, отворено се стављајући на страну Бошњака и Хрвата.  И поред наметнутих санкција и ембарга на увоз наоружања несметано су снаге босанских муслимана снабдеване наоружањем, муницијом и прехрамбеним артиклима, укључујући чак и коришћење камиона УНХЦР .

Регуларна војска Хрватске је у више наврата извршила агресију на Босну у Херцеговину:
- Војска Хрватске прешла је реку Саву и окупирала општину Брод, а хрватски и муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац извршили масакр над Србима. Хрватско вијеће обране, појачано припадницима редовне Војске Хрватске, потиснуло је српске добровољце и ЈНА јужно од града. До краја маја 1992. године Хрватско вијеће обране и војска Републике Хрватске заузели су Модричу и Дервенту. Заузимањем Модриче прекинута је посљедња путна веза између западних и источних области под контролом Војске Републике Српске, то јест између већег дела Републике Српске и Републике Српске Крајине са Србијом. Прекидом путне везе спречено је организовано снабдевање Бањалучке крајине и великог дела Републике Српске Крајине, што је убрзо довело до противнапада Војске Републике Српске на снаге Хрватског вијећа обране и Хрватске војске што је довело до пробоја коридора.

-Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су 1. априла 1992. године наступале од Ливна према Купресу и извршили покољ српског становништва у селу Молован.
Напад на простор Купреса 3. априла 1992. године извеле су Оружане снаге Републике Хрватске - Збора националне гард (ЗНГ), са паравојним формацијама, које је организовало руководство Хрватске демократске заједнице Купреса, Дувна и Ливна, као и паравојне формације Хрватске странке права. У том злочиначком походу учествовале су елитне јединице регуларне хрватске војске: 106. осијечка бригада, 101. загребачка бригада Хрватске војске, Студентска бојна Хрватске војске „Краљ Томислав“ из Загреба, Специјална јединица „Жути мрави“ из Вуковара, Јединица за посебне задатке Министарства унутрашњих послова Хрватске, Бојна „Зрињски“.
Овај напад хрватских снага на околину Купреса 3. априла 1992. године изведен је у време када је Босна  и Херцеговина још увек била саставни део СФР Југославије. Важно је истаћи да почетком априла 1992. године на подручју Купреса није било јединица ЈНА.
Седам месеци пре потписивања Сплитске декларација Хрватска војска је 29. новембра 1994. године ушла на територију Босне и Херцеговине и напала положаје Другог крајишкогкорпуса ВРС. Циљ је био овладати доминантним висовима планине Динаре и створити услове за контролу делове Динаре и Ливањског поља. Истовремено је Хрватско вијеће обране, у садејству са Хрватском војском, на правцу Ливно-Гламоч, извршило напад на Гламочку бригаду ВРС.

Ангажоване снаге за ова дејства образоване су у Оперативну групу „Сјевер“ (Зборно место Сплит). Командант је био Анте Готовина, а чиниле су је следеће јединице: 4. гардијска бригада „Пауци“ из Сплита, 7. гардијска бригада „Пуме“ из Вараждина, 5. гардијска бригада „Соколови“ из Винковаца, 40. инжињеријски батаљон из Сплита, 60. домобранска пуковнија Хрватске војске, 6. домобранска пуковнија из Сплита, 114. бригада из Сплита, 1. хрватски гардијски здруг, 14. артиљеријски дивизион из Шибеника, 22. диверзантски одред Хрватског вијећа обране, јединица посебне намјене Хрватског вијећа обране и Специјална јединица МУП-а  Хрватске Републике Херцег-Босна.

ПРЕТХОДНИЦА СПЛИТСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ

Одмах на почетку сукоба у БиХ 21. јула 1992. године председници Хрватске Фрањо Туђман и Републике БиХ Алија Изетбеговић потписали су у Загребу Споразум о пријатељству и сарадњи Хрватске и Босне и Херцеговине. Уговор је потписан месец дана касније од проглашења ратног стања и опште мобилизације од стране Председништва БиХ, а као агресоре навело је Србију и Црну Гору, „бившу ЈНА“ и естремни део Срба у БиХ. Такав договор хрватске и муслиманске стране омогућио је оружана дејства хрватских снага у пограничним подручјима БиХ.
У складу са развојем ситуације 23. септембра 1992.године у Њујорку је потписан додатак Споразуму о пријатељству између Хрватске и Босне и Херцеговине према којем су предиђене „заједничке војно-обрамбене активности против српског агресора“.  

Вашингтонски споразум потписали су премијер промуслиманске владе Босне и Херцеговине Харис Силајџић, министар иностраних послова Хрватске Мате Гранић и председник Хрватске заједнице Херцег Босне Крешимир Зубак у Вашингтону 18. марта 1994. године, на основу чега је територија БиХ под контролом хрватских и муслиманских снага подељена на десет кантона. Споразум је касније међусобно ратификован у Бечу. Важно је истаћи да је Вашингтонски споразум постигнут под покровитељством америчке администрације и њиме је успостављена Федерација Босне и Херцеговине. Она је, како су потписници тврдили, успостављен са циљем елиминисања доминације једне етничке групе над другом и заустављања агресије Срба.
Вашингтонским споразумом завршен је муслиманско-хрватски рат и успостављен савез Армије Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа обране против Војске Републике Српске. Уз здушну подршку Хрватска је обезбијеђена америчким војним надзором Војног професионалног ресурса МПРИ. Војни професионални ресурс ангажован је због постојања ембарга ОУН на оружје који је и даље био на снази, да би се наводно припремила Хрватска војска за учешће у Партнерству за мир. Ова организација је тренирала официре и особље Хрватске војске, према договору, четрнаест седмица од јануара до априла 1995.године. Такође се спекулисало да је Војни професионани ресурс (МПРИ) Хрватској пружао доктринарне савете, планирао сценарије и уступао сателитске обавјештајне информације америчке владе. Војни професионални ресурс и хрватски политички званичници одбацили су такве спекулације, што је било очекивано.

У новембру 1994. године САД су једнострано прекинуле ембарго Уједињених нација на увоз оружје који је био на снази за простор земаља бивше Југославије. То је омогућило Хрватској војсци да се снабдије испорукама оружја које је стизало за муслимане кроз Хрватску. Америчко учешће у наоружавању хрватских и муслиманских снага била је нова стратегија председника Била Клинтона од фебруара 1993. године да се САД ангажованије укључе на Балкану.

СПЛИТСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Претходни споразуми између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића нису подразумевали потпуно војно савезништво због чега је дошло до скоро двогодишњег међусобног сукоба Бошњака и Хрвата. Без обзора на све Алија Изетбеговић је изјављивао да још није време за војни споразум са Хрватском, јер би то српски народ  „сигурно схватио као отворену претњу“, те да би „било боље оставити још мало простора за деловање међународног фактора“.

Произлази да је Споразум у Сплиту последица развоја догађаја око Бихаћа и Сребренице. Ситуацијa на фронту није се развијала плански по Армију Републике Босне и Херцеговине. Руководство Републике Босне и Херцеговине схватило је да не може држати подручје само па је затражило хрватску војну интервенцију. Апел начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине Расима Делића још 29. јуна 1995. године подржао је председник Турске Сулејман Демирел, приликом сусрета на Брионима са председником Хрватске Фрањом Туђманом, следећег дана.
Сплитски споразум или Сплитска декларација, коју су 22. јула 1995. године  у Сплиту потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, дозволио је распоређивање регуларне Хрватске војске у Босни и Херцеговини и помоћ Армији БиХ. Поред Изетбеговића и Туђмана, споразум су потписали председник Федерације БиХ Крешимир Зубак и председник Владе Федерације БиХ Харис Силајџић, уз посредновање председника Турске Демирела. У споразуму је посебно изражена  потреба за хрватском војном интервенцијом, посебно, у подручју Бихаћа те да се у наредном периоду обезбеди потпуна координација међусобних активности.

Изасланство Републике Хрватске предвођено предсједником Републике Хрватске др Фрањом Туђманом, изасланство Републике Босне и Херцеговине и Федерације Босне и Херцеговине предвођено предсједником Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алијом Изетбеговићем и предсједником Федерације Босне и Херцеговине Крешимиром Зубаком, након разговора у Сплиту, дана 22. српња 1995. године, усвојили су:

ДЕКЛАРАЦИЈУ
о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије
и постизању политичког рјешења сукладно напорима међународне заједнице

Потврђујући чврсто опредјељење и политичку вољу за јачање сурадње и савезништва хрватског и бошњачког народа у судбоносним тренуцима за опстојност двају народа суочених с појачавањем насиља на окупираним подручјима у Хрватској и Босни и Херцеговини, с неизвјесношћу мировног процеса и с недјелотворношћу међународне заједнице;
Утврђујући да су запосједање и напади на „заштићене зоне“ УН у Босни и Херцеговини и заједничке војне операције босанских и хрватских Срба против „заштићене зоне“ УН у Бихаћу, оружане провокације у другим подручјима Хрватске и Босне и Херцеговине, те одбијање сваког мировног плана са стране босанских и хрватских Срба, дио јединствене и заједничке стратегије наставка агресије и покушаја задржавања окупираних подручја Хрватске и Босне и Херцеговине у циљу стварања „велике Србије“ под водством и уз пуну одговорност политичког и војног врха „СРЈ“ (Србије и Црне Горе);

Утврђујући да наставак агресије и насилних покушаја задржавања окупираних подручја у Босни и Херцеговини и Хрватској, те недостатни резултати мировног процеса, налажу водствима Хрватске и Босне и Херцеговине да темељито и цјеловито размотре стање у регији са становишта очувања националне опстојности хрватског и бошњачког народа и територијалне цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине;
Исказујући неопозиву потпору проведби Споразума из Вашингтона о успостави Федерације, те њеном конфедералном позвезивању с Републиком Хрватском;
Увјерени да је таква снажна, међународно афирмирана, територијално одржива, господарски развијена и демократски уређена Федерација незамјењив државно-политички оквир, повијесни интерес и најсигурнији облик заштите и остваривања једнакоправних националних, политичких и других интереса хрватског и бошњачког народа;
Увјерени, такође, да се на основи остварења такве Федерације хрватског и бошњачког народа може уз помоћ међународне заједнице постићи рјешење кризе и поставити темељ новог уравнотеженог регионалног поретка као јамства мира, стабилности, сигурности и развоја;

Позивајући хрватске Србе да преиспитају актуалну милитантну политику и прихвате мирну реинтеграцију у уставни поредак Републике Хрватске, а босанске Србе да прихвате план Контактне скупине; Позивајући „СРЈ“ (Србију и Црну Гору) да одустане од агресије, ради стварања „велике Србије“, престане пружати војну помоћ екстремистима у Книну и на Палама и приступи међусобном признању у међународно признатим границама Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине;
Потврђујући спремност на дјелатни допринос напорима за хитно оживљавање мировног процеса на темељу прихваћања Плана Контактне скупине у Босни и Херцеговини, те мирне реинтеграције привремено окупираних територија Републике Хрватске;
Истичући посебно да ће свако продужење постојеће неучинковитости УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, те непримјењивање мандата УНЦРО у Хрватској водити одлуци о отказивању продужетка мандата у Хрватској и Босни и Херцеговини;

Подржавајући одлуку о упућивању Снага за брзо дјеловање и заједнички утврђујући да сва питања њихова доласка, мандата и распоређивања требају бити уређена посебним споразумом сукладним суверенитету и територијалној цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине;
Истичући заједнички став да одлука о укидању ембарга на оружје треба истодобно бити примјењена на Босну и Херцеговину и на Хрватску;
Увјерени да „СРЈ“ (Србија и Црна Гора) сноси посебну одговорност за наставак кризе и сматрајући да је потребно одржати и оснажити режим санкција Вијећа сигурности УН;
Одбијајући замисли о обнављању или успостави било какве нове „југославенске“ државне заједнице, сматрајући их упоредном и резервном варијантом великосрпске хегемоније, те подупирући нормализацију у регији на основи суверености, неовисности и цјеловитости;

Потврђујући интерес за хитном проведбом наведених начела Декларације, договорено је:
1.  Проширење и јачање обрамбене сурадње на темељу Споразума о пријатељству и сурадњи између Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине од 21. српња 1992. године.
У том погледу Република и Федерација Босне и Херцеговине упутиле су Републици Хрватској позив да пружи хитну војну и другу помоћ у обрани од агресије, посебице у подручју Бихаћа, што је Република Хрватска прихватила.
Договорен је и наставак сурадње и стална координација обрамбених дјелатности између Хрватске и Босне и Херцеговине.
Договорена је и сурадња Главног стожера Хрватске војске са Здруженим стожером АРБХ и ХВО ради координације обрамбених дјеловања у области заповиједања, логистике, војноиндустријске производње, комуникацијских сустава, информацијско-аналитичких потреба и другим областима.  
2.  Оснивање политичко-правне стручне скупине са задаћом да хитно анализира и предложи рјешења за интегрирање функција власти Републике и Федерације БиХ;
3.  Упућивање позива за састанак скупине 22 земље чланице „Пријатеља Федерације“ на високој разини ради хитних донација и помоћи у суочавању с хуманитарном и избјегличком катастрофом и разматрања трајне заједничке стратегије обнове и развоја;
4.  Одржавање редовних и сталних политичких конзултација ради остваривања начела и договора ове Декларације, те припремања правних, политичких и других основа за успоставу конфедералних веза с Републиком Хрватском.

Декларацију су потписали др. Фрањо Туђман, Предсједник Републике Хрватске, Алија Изетбеговић, Предсједник Предсједништва Републике БиХ, Крешимир Зубак, Предсједник Федерације БиХ и Харис Силајџић, Предсједник Владе БиХ.
Пуни назив Сплитског споразума, тј. Сплитске декларације је „Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона о заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу с напорима међународне заједнице”. Потписивању овог споразума поред представника америчке администрације били су присутни амбасадор Сједињених Америчких Држава у Хрватској Питер Галбрајт и амбасадор Немачке као представљајући Европске уније.
Сплитски споразум је прекретница у рату у Босни и Херцеговини, као и важан фактор у рату у Хрватској. Ово је обезбедило распоређивање великог броја јединица Хрватске војске у Босни и Херцеговини и заузимања стратешких позиција у операцији „Љето ’95“, а потом брзог освајања Книна као административног и војног седишта Републике Српске Крајине.
Споразумом је дао могућност проширења територије под контролом Хрватске војске и Хрватског вијећа обране из операције „Зима ’94” напредовањем из Ливањског поља. Такав маневар требао је ослабити притисак на Пети корпус Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватску војску довести у бољи положај за директан удар на Книн. У операцији „Љето 95“, којом је командовао потпуковник Хрватске војске Анте Готовина, 28-29. јула заузето је Босанско Грахово и Гламоч. Офанзива је довела Хрватску војску у повољну оперативну позицију, јер је одвојен Книн од Републике Српске и Савезне Републике Југославије, а заузимањем Босанског Грахова и Гламоча прекинут је једини директан пут између њих.
Циљеви хрватских снага били су усклађени са општим циљем који је прокламован на почетку ангажовања Хрватске војске у нападу на Војску Републике Српске а то је - зауставити офанзиву на Бихаћ, онемогућити пад Бихаћа, затим „ослободити“ Гламоч и Грахово и створити  предуслове за „ослобођење“ Книна и осталог подручја у Северној Далмацији и Лици. Напад на Гламоч и Грахово био је део јединствене операције Хрватске војске која је реализована са једним циљем, јединстевеним снагама и под јединственом командом.

Хрватске снаге за остварење ових циљава груписане су у две групе и резерву:
- Снаге за напад на Грахово: 4. гардијска бригада Хрватске војске, 7. гардијска бригада Хрватске војске, 8. гардијска бригада Хрватске војске и батаљон/114. бригаде Хрватске војске.
- Снаге за напад на Гламоч: 1. гардијска бригада Хрватске војске, 1. хрватски гардијски здруг,  81. гардијска бојна Хрватске војске, Специјалне постројбе МУП-а Хрватске Републике Херцег-Босна, 1. гардијска бригада Хрватског вијећа обране, 2. гардијска бригада Хрватског вијећа обране и 3. гардијска бригада Хрватског вијећа обране.
- Снаге у резерви: 114. бригада Хрватске војске (без једног батаљона), 40. инжињеријски батаљон Хрватске војске, јединице посебне намене „Гавран 2“ Хрватског вијећа обране, вод Другог батаљона 12. бригаде Хрватске војске и 126. пуковнија из Сиња.

Операција „Маестрал“ називје заједничке војне операције хрватских и муслиманских снага у којој су убијена 655 и прогнане 125.000 српска становника Републике Српске. Ова војна операција представљала је наставак операције „Олуја“ и претходница операције „Јужни потез“. Трајала је на широком фронту од 8. септембра до 17. септембра 1995. године. Операција „Маестрал“ била је прва већа војна операција здружених снага Хрватске војске, Хрватског вијећа обране и Армије Републике Босне и Херцеговине, у којој су окупирани већи простори Републике Српске укључујући градове Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ.

На основу Сплитске декларације о „заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког решењау складу са напорима међународне заједнице“, а у циљу стварања повољних услова за предстојеће мировне преговоре, хрватско руководство је одлучило да изведе операцијупод називом „Уна“ на северозападоном делу ратишта Републике Српске у којој је Хрватска војска са територије Републике Хрватске напала три западнокрајишке општине Републике Српске (Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу). Циљ операције био је да се изврши насилно форсирање реке Уне и реке Саве и створити мостобран, одбацити снаге Војске Републике Српске и продужити дејства на правцима Нови Град – Приједор и Козарска Дубица – Кнежица – Приједор. Према том плану након заузимања Приједора створили би се повољни услови за даља дејства према Бања Луци и избијање на реку Врбас.  Операција је почела 18. септембра 1995. године, али се завршила већ идућег дана тешким поразом Хрватске војске.

Операција „Јужни потез” била је последња офанзива Хрватске војске и Хрватског вијећа обране у рату у Босни и Херцеговини и одвијала се од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције било је пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине чије су позиције око града Кључа, заузете током операције „Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске. Циљеви операције „Јужни потез” укључивали су заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило Хрватској војсци и Хрватском вијећу обране да директно угрозе Бања Луку. Такође, офанзива је имала циљ заузимање хидроелектране Бочац, једног од последњег значајног извора електричне енергије под контролом Војске Републике Српске у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране биле су под командом Анте Готовине.

Може се истаћи да су офанзиве Хрватске војске у Босни и Херцеговини, уз подршку Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО бомбардовања Републике Српске, промениле су равнотежу у рату у Босни и Херцеговини и поспешиле почетак мировних преговора, што је резултирало Дејтонским мировним споразумом.

УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ И ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Сједињене Америчке Државе су интересе на Балкану остваривале користећи снаге НАТО, представљајући се као „међународна заједница“. Посебно место у остваривању тих интереса била је Босна и Херцеговина која је имала доминантно место на Балкану. Да би се то остварило било је потребно решити питање Републике Српске Крајине па су све операције („Бљесак“, „Љето 95“, „Олуја“,  „Маестрал“, „Јужни потез“...) планиране у Вашингтону и Загребу.  

При томе су САД примениле одредбе из Правила употребе своје војске ФМ 100-5 по начелима операција FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“, која у основи подразумева вођење борбених дејства „без формалног ратног стања“ која су усклађена са мерама и активностима земље заштитника и Влaде коју САД подржавају.
Операција FID се изводи према тајном уговору између САД и штићене стране земље при чему се ангажује амерички потенцијал (дипломатија, економија, обавештајне службе, специјалне снаге...). уз тајност операције. При томе се врши инструктажа „војске штићеника“наводно преко приватних фирми. У операцији FID на простору Хрватске једну од главних улога имала је фирма MPRI (Military Profesional Resources Incorporates), тј. војни професионлани ресурс у коме су били пензионисани генерали, адмирали и официри свих родова америчке војске. Добро је познато да је MPRI центар с највећом концентрацијом војних експерата који се користио на основу споразума са америчком администрацијом.

Склопљени споразум са Хрватском о ангажовању MPRI верификовао је Стејт депертмент, што је обезбедило ангажовање великог броја војних стручњака на обучавању јединица и команди Хрватске војске. У исто време Администрација САД је подржала борбено јачање Хрватске војске и обезбеђење услова за ефикасно ратовање: наоружавање, снабдевање муницијом, опремом за електронско командовање и сателитске везе, психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Админситарције САД најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је имао утицај на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске.
Председник САД Бил Клинтон је приликом препоруке да MPRI води програм „Опреми и обучи“, изјавио да су одлично урадили посао за Хрвате и у Босни, па су уговор између MPRI и Муслиманско-хрватске федерације БиХ у оквиру овог програма потписан је 16. јула 1995. године од Алије Изетбеговића и Крешимир Зубака испред Федерације БиХ и Џејмса Предјуа представника Владе САД за војну сарадњу на Балкану.

MPRI је у договореном периоду плански обучавао хрватске официре у тактичким радњама, организацији јединица, планирању и извођењу борбених операција, коришћењу обавештајних падатака, компјутерским симулацијама... Тежиште је било на обуци вишег старешинског кадра, команди и штабова Хрватске војске и оспособљавању Првог гардијског корпуса са осам елитних гардијских бригада, организованих према НАТО стандардима које су биле попуњене плаћеним професионалцима. Ове бригаде су представљале главну ударну снагу у операцијама против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске.

Сједињене Америчке Државе су се војно ангажовале непосредно пре операције „Олуја“ рушећи својом авијацијом, односно авијацијом НАТО све релеје, авијацију и ПВО средства Српске Војске Крајине, а потом и Републике Српске чиме су онеспособљени командни центри везе и аеродроми. У циљу остварења психолошпко-пропагандних ефеката амерички војни специјалци су припремили и реализовали пропагандно-присхолошку операцију према српским снагама и становништву које су имале доста успеха због срушених српских радио и ТВ станица и немогућности демановања интензивне противничке пропаганде и психолошких дејстава.

ЗАКЉУЧАК

Успех хрватске операције „Олуја” представља стратегијску промену ситуације у рату на простору Босни и Херцеговини којом је онемогућена даља опсада Бихаћа и створени услови хрватском и муслиманском руководству планирање свеобухватне заједничке војне операције на западнокрајишке општин које је биле под контролом Војске Републике Српске. Све те активности реализоване су на основу Сплитског споразума - у циљу стварања нове равнотеже моћи у Босни и Херцеговини, стварањем тампон зоне дуж границе с Хрватском.

Септембру 1995. године започела је операција хрватске војске „Маестрал“, подржана снагама Армије Босне и Херцеговине у операцији „Сана ’95“, те комбиновања са НАТО операцијом „Намјерна сила“. У офанзиви здружених снага сломљена је одбрана Другог Крајишког корпуса и 30. дивизије Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске и заузета велика територија западнокрајишких општина. Војна интервенција је настављена операцијом „Јужни потез” током октобра, када су снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране стигле на око 25 километара од Бање Луке. Међутим, захваљујући предузетој одсудној одбрани Војске Републике Српске и противударом српских снага према Кључу и Крупи на Уни, који је заустављен примирјем, што је омогућило почетак мировних преговора и потом постизања Дејтонског мировног споразума. Генерално, распоређивање снага Хрватске војске на основу Сплитског споразума, показало се као одлучујући утицај на рат у Босни и Херцеговини.

Сједињене Америчке Државе одобриле су ангажовање „приватне“ фирму MPRI за обучавање Хрватске војске и сходно договору обезбеђења потребних услова за ефикасно ратовање: обезбеђење наоружања, муниције, обавештајних података са беспилотних летилица, опрему за командовање и везу, снажну психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Администрације САД било је најпре на простору Хрватске, затим у Босни и Херцеговини, што је пресудно утицало на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске.

ЛИТЕРАТУРА

1.  Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – последице у општинама..., Републички секретаријат за односе са МКС у Хагу и истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2008.
2.  Антић Бошко, Војска Републике Српске последица војног организовања муслимана и Хрвата, Збoрник радова „Двадеесет пет година Војске Републике Српске“, Београд, 2017.
3.  Википедија, Операција „Љето 95“, Операција „Уна“ Операција Маестрал“ и операција „Јужни потез“.
4.  Изетбеговић Алија, Сјећање, Љиљан, Сарајево, 1998.
5.  Кукобат Душан, Димитријевић Бојан, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Репубички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.
6.  Плавшић Биљана, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005.
Сплитски споразум- Википедија, слободна енциклопедија,sr.wikipedia.org › sr-ec › Сплитски_споразум

1 На формирању Хрватске демократске заједнице у Босни и Херцеговини (Хрватска заједница Херцег Босна формирана у Грудама 18. 11. 1991.) председник Хрватске демократске заједнице Далибор Брозовић говорио је о хрватским заставама на Дрини. (Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 28.)
Далибор Брозовић је, такође, изјавио приликом поздравног говора на годишњој скупштини Странке демократске акције 26. 5. 1990. године: „Хрватска ће се бранити на Дрини“. (Алија Изетбеговић, Сјећање, стр. 78)

2 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Републички центар за истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2010.године, карте на стр. 65-66.

3 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука,2010, стр. 67.

4 Индијски часопис „Патриот“, 11. фебруар 1993.

5 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука, 2010, стр. 11-37.

6 Исто, карта на стр. 64.

7 Бошко Антић, Војска Републике Српске последица војног организовања муслимана и Хрвата, стр. 19.

8 Злочин у Купресу 1992, Википедија.

9 Детаљаније види: Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Репубички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 170-171.

10 Исто, стр 171-172.

11 Током оружаног сукоба у БиХ сукобљене стране нису имале исти третман. У стручној јавности су познате околности и процеси који су довели да Срби у БиХ добију третман „лоших момака“, тј глабалних криваца за оружане сукобе и статус јединих починилаца ратних злочина и злочина против човечности. Такав статус српске стране у рату у БиХ наметнут је из политичких и геостратегијских интереса САД и њихових савезника, како би се лакше могле предузети одговарајуће мере против Срба и њихове Војске, а у корист друге зараћене стране – Бошњачке.

12 Vjesnik, 24. 7. 1995. 01/09/2005 445

13 На састанку генерала Ратка Младића са генералом Рупертом Смитом у Мркоњић Граду (31. јула). Младић је тражио повлачење Хрватске војске са територије Републике Српске, да међународна заједница осуди хрватску агресију и да примени силу за њено заустављање. Смит се позивао на члан 51. Повеље УН да Босна и Херцеговина може позвати Хрватску у помоћ. Било је видљиво да је са уласком Хрватске војске, уз прећутну сагласност НАТО-а, на територију Српске почело офанзивно смањивање њене територије на политички прокламованом омеру 49:51%.

14 Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 193.
15 Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – последице у општинама..., Републички секретаријатза односе са МКС у Хагу и истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2008, стр. 11.

16 Вељко Ђурић Мишина, Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године, www.nspm.rs › Дебате › Србија и НАТО.

Највећи кинески месечни пословни часопис China Investment, у најновијем броју за јул 2022. годину доноси дужи аналитички текст Радета Дропца, амбасадора у пензији и заменика председника Београдског форума за свет равноправних. Часопис се издаје под окриљем ЦК КП Кине, штампа паралелно на кинеском и енглеском језику и дистрибуира највећим пословним круговима у свету.

У вези заоштравања односа у свету Раде Дробац истиче да актуелни сукоб у Украјини није само непобитна потврда дубоких размимоилажења између два дела света која, овога пута, оличавају Руска федерација и Сједињене америчке државе, већ истовремено очигледан доказ да антагонизми између актуелне и настајућих супер сила почињу да се решавају силом. Сукоб у Украјини је у сваком случају последица стратегије доминације, експанзије и одвраћања које спроводи колективни Запад под вођством САД. Дробац додаје да треба подсетити да је безбедност недељива и једнака за све и свакога а не нечија привилегија на рачун других.

У вези са асктуелном ситуацијом у свету Дробац указује да се свет у овом моменту налази у превирању са очигледним опасностима да се ситуација даље комплилкује, тензије на глобалном плану појачају, са могућим трагичним и далекосежним последицама. Дробац објашњава да је овакво стање резултат предугог трајања система међународних односа заснованих, у великој мери, на неједнакости међу државама и народима и покушају неких од њих да међународне односе уреде на начин да одговарају само њиховим интересима и одбијања неких других да такав поредак и даље трпе. Дробац даље наглашава да егоизам, политика протекционизма, дуплих стандарда и доминације над другима треба да остане у прошлости, којој и припада.
     
У погледу српско-кинеских односа Дробац указује да Кина и Србија успешно сарађују на једнаким основама, уз фер и коректне уговорне односе, прихватљиве финансијске услове, пријатељски, без икаквих условљавања или сличних смицалица, поштујући уговоре , датуме, договорени квалитет и уз пуну међусобно уважавање. Сарадња са РФ и Кином се константно унапређује, на политичком, али и на економском и свим другим нивоима, укљућујући и војно-техничку сарадњу, сарадњу у великим инфраструктурним пројектима, у енергији, транспорту и другим областима и све то без икаквих политичких условљавања. Чак напротив, подвлачи Дробац, уз отворену подршку у ОУН у питањима која су од виталног инбтереса за Србију, и то не само зато шро што су Србија, РФ и Кина пријатељи, већ зато што РФ и Кина подржавају међународно право и легалитет у међународним односима.

У тексту Дробац закључује да кинеска  „Појас и пут иницијатива“, сарадња у оквиру формата 1 + 17, као и „win-win“ пројекти представљају највећи допринос глобалном развоју и преко тога миру и стабилности у свету.

Линк на енглески чланак: beoforum.rs/en/comments-belgrade-forum-for-the-world-of-equals/809-the-world-needs-more-constructive-strength.html

На питање једног дневног листа да прокоментарише усвајање извештаја ЕП којим се од Србије тражи да призна Косово и уведе санкције Русији ако жели да постане чланица ЕУ, Живадин Јовановић је одговорио:

"Ако желе Србију у својим редовима очекујемо да ће поштовати међународно право, Финални документ из Хелсинкија, Повељу УН и Резолуцију СБ УН 1244.
Србија деценијама ради и чека чланство у ЕУ и ако је неопходно, и даље ће на томе радити и чекати све док други у ЕУ не схвате да су једностране санкције неприхватљиве, нехумане и контрапродуктивне, као и то да мир,безбедност и развој у Европи зависе од добросуседских односа са Русијом.
На планети земљи за ЕУ не постоји алтернатива Русији као суседу и партнеру за очување мира и развоја."

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Управни Одбор

Саопштење

Најављено је да ће се у Београду од 12. до 18. септембра одржати «Европска парада поноса» и да ће се том приликом у Београду окупити више хиљада  припадника ЛГБТ популације из целе Европе.

Београдски форум за свет равноправних указује да ће Србија и Београд у предстојећем периоду бити суочени са низом изванредних изазова и задатака који захтевају  изузетне напоре и ресурсе државе и целог друштва, као што су - отклањање тешких последица надолазеће економске кризе, питања унутрашње и спољне безбедности, обезбеђивање енергетске и прехрамбене стабилности, запошљавање, очување животног стандарда и друга. Уз све то, већ се суочавамо и са поновним ширењем епидемије вируса Ковид 19, као и са опасностима од ширења нових зараза и епидемија.

Имајући све то у виду, Београдски форум за свет равноправних сматра да није време за масовне манифестације те да, у складу са тим,  «Европску параду поноса» треба отказати а друштвену енергију и ресурсе усмерити на решавање истинских приоритета који не изазивају поделе у друштву.

Информативна служба
Београд, 28. 06. 2022. г.

"Хенри Кисинџер је био заступник реал-политичког приступа у међународним односима. Ипак, сматрао је да је тзв. Споразим из Рамбујеа сраман документ који никада није требало ни да се појави и који због одредаба о војној окупацији целе СР Југославије, не би прихватила ниједна земља на свету. Јавно је изнео став да су САД иницирале Рамбује само да би оправдале напад НАТО-а о чему је одлука била већ донета. Кисинџер је касније, као реал-политичар, стао иза агресије НАТО, али није јавно одустао од става да за решавање конфликта на Косову и Метохији, нису претходно исцрпљена средства његовог мирног решавања."

Снимак гостовања у ОКО Магазину у емисији посвећеној Кисинџеру можете погледати овде:

Дана 22. јуна 2022. године Београдски форум за свет равноправних посетила је Екатерина Гендјевна Ентина, доктор политичких наука, редовна професорка Високе школе за економију Универзитета у Москви. Руководилац је одељења Руске академије наука РАН за Црноморски и Медитерански регион. Том приликом, разговарала је са потпредседником Београдског форума за свет равноправних, амбасадором у пензији, Радетом Дропцем. Разговарало се о бројним темама. Било је речи о актуелној глобалној ситуацији, посебно о односима Русије и Србије, о њеној новој књизи «Незападни Балкан», као и о потенцијалним начинима научне сарадње.

Амбасадор Раде Дробац је у име Беофорума поклонио 2 књиге гошћи из Русије – „1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића.

Проф. др Јекатерина Гендјевна Ентина је Беофоруму уручила своју књигу «Незападни Балкан» на руском језику.

После разговора, размењени су контакти и изражена је спремност да се повезивање настави и продуби даљом сарадњом на плану организовања заједничких скупова, научним повезивањем и писањем научних чланака, као и умрежавањем људи са Универзитета и Београдског форума.

Београд, 22. јун 2022

Поводом спречавања посете Лаврова Србији и бурних реакција на тај догађај, о значају српско-руских односа и стању на Балкану Владимир Кршљанин је говорио за Гуанча, један од најпопуларнијих и најутицајнијих електронских медија у Кини. Интервју је у писаном и видео облику објављен 24.6.2022. У наставку је цео текст тог интервјуа.

Почетком месеца, руски министар спољних послова Сергеј Лавров није посетио Србију, јер суседи Србије нису пристали да отворе свој ваздушни простор. Шта мислите о овом мешању суседних земаља у дипломатске активности Србије?
- Ради се о одлуци три суседне земље: Бугарске, Северне Македоније и Црне Горе, које су све чланице НАТО и чланице су (Бугарска) или претендују на чланство у ЕУ, а ЕУ је усвојила санкције против Русије у ваздушном саобраћају. То су мале земље, ограниченог суверенитета, којима је најважнији приоритет покорност одлукама и захтевима Вашингтона, Лондона и Брисела. Те земље у многим аспектима гаје пријатељску сарадњу са Србијом, али су овог пута одабрале да учине потез који се не може правдати само санкцијама, јер се ради о ометању нормалне дипломатске комуникације од стране трећих земаља, што је непријатељски акт према Србији и Русији. Министар Лавров и председник Вучић су јавно изразили велико незадовољство због тог чина.

О којим темама је Лавров планирао да разговара током посете Србији? Сада када је посета блокирана, какав ће то утицај имати на сарадњу Русије и Србије?
- Лавров је пре свега планирао разговоре о билатералној сарадњи, која је веома развијена на свим пољима и захтева повремену координацију на високом политичком нивоу, посебно у ситуацији када је реализација дела економске сарадње отежана западним једностраним и нелегалним санкцијама против Русије. Поред тога, планирана је размена мишљења о Косову и Метохији и ситуацији везаној за Украјину, дакле о питањима од највећег значаја за две земље. Јасно је да ово нису теме уперене против било које треће стране.
Русија и Србија су изјавиле да неће предузимати контра мере, које би могле да угрозе нормалну комуникацију између држава, јер оне поштују принципе међународног права. То се већ показало и у пракси, јер су прошле недеље несметано одржани састанак иницијативе «Отворени Балкан» у Охриду (у којој засад учествују Србија, Албанија и Северна Македонија, а на састанку су као посматрачи учествовали и премијери Црне Горе и БиХ), и састанак Процеса сарадње држава Југоисточне Европе у Солуну (у којем учествују све балканске државе).
Што се пак тиче сарадње Србије и Русије, она има тако велики обим, динамику и значај, да не може ничим бити озбиљно угрожена. Очекујемо веома скору посету српског МСП Селаковића Москви. Ипак, отежавање наше нормалне дипломатске комуникације, од којег не презају земље НАТО се не може занемарити. Зато сматрам да Русија и Србија морају задржати право да у погодном тренутку адекватно узврате – али не нашим суседима, који су били само извршиоци, него самом НАТО-у, односно земљама које у НАТО заиста одлучују.

Говорећи о посети Лаврова Србији, Вучић је више пута помињао посету немачког канцелара Шолца Србији. Постоји ли веза између тих догађаја? Постоји ли нека игра између Немачке и Русије у избору датума њихових посета Србији?
- Шолц је у последњим контактима са Вучићем уочи своје посете, ставио до знања да ће он доћи у Србију, чак и ако се посета Лаврова реализује. Ипак, јасно је да главним центрима моћи на Западу није одговарало да Лавров и Шолц у размаку од само два дана буду у Београду и тако дају прилику објективним посматрачима да упореде њихове наступе и резултате њихових посета. Лавров је планирао да искаже пуну пријатељску подршку Србији и њеној независности и територијалном интегритету, док је Шолц дошао у Београд са изричитим захтевима да Србија уведе санкције Русији и призна независност Косова и Метохије, што је Вучић морао да одбије. Посета Шолца региону (за два дана је посетио пет балканских држава) била је замишљена као охрабрење тим државама да ће свакако ући у ЕУ. Ипак, због захтева које је Шолц изнео у Београду, његова посета Србији је имала обрнути ефекат од очекиваног – знатно се повећао број грађана Србије који не желе улазак у такву ЕУ.

Још једна ствар повезана са овим питањем је иницијатива Отворени Балкан. Лавров је рекао да ЕУ не жели да Русија подржава «отварање Балкана», а један новинар са Косова је рекао да је Русија «кум» Отвореног Балкана. Шта мислите о односу између те иницијативе и свих ових превирања?
- Државе тзв. «Западног Балкана» - Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина и Албанија (неки ту убрајају и српску покрајину Косово и Метохија) су већ дуго веома далеко од жељеног чланства у ЕУ (неке од њих још нису ни започеле преговоре о приступању). У том смислу, свим спољним факторима који желе да наш регион буде нестабилан, смета иницијатива «Отворени Балкан», коју је покренуо српски председник Вучић, уз подршку лидера Албаније и Северне Македоније, јер отвара могућност за тесну економску сарадњу без административних препрека и политичких условљавања, што је у интересу народа целог региона и регионалне стабилности.
Интересантно је да ову иницијативу подржавају САД, које губе интерес за регион и не желе да га напусте у хаосу који су саме изазвале, док резерве показују Британија и Немачка, које се плаше да ће реални интеграциони процеси на Балкану смањити њихов утицај. С друге стране, све западне силе се плаше потенцијалног утицаја Русије у овом региону и желе да га спрече.
Оне у томе неће успети, јер је савремена Русија носилац духовно-моралних вредности православне цивилизације. А изван граница Русије постоје само две крупне целине у којима доминира православна вера и традиција, а то су Украјина и Балкан. Украјина је потпала под утицај НАТО и неонациста и видимо до чега је то довело. На Балкану међутим, постоји јака и независна Србија, која своју независност темељи на стратешком партнерству са Русијом и Кином, и која је у стању да инспирише остале народе на Балкану. Зато је, због будућности и мира на Балкану, у Европи и свету, од огромног значаја да Русија и Кина што снажније подрже Србију баш сада, када западне земље јачају притисак на њу.

Пријатељски односи између Русије и Србије су познати и ове године су под притиском више пута тестирани. Шта мислите шта одржава руско-српско пријатељство? Шта руско-српско пријатељство значи за Србију?
- Пријатељство, а ми бисмо, по нашој заједничкој традицији рекли и – братство Србије и Русије има веома дугу традицију, од времена када су оба народа прихватила православно хришћанство и формирали се као историјске нације, пре више од осам векова, у време Светог Саве, једне од најзначајнијих личности наше историје. Зато није случајно што је Храм Светог Саве у Београду, један од највећих и најраскошнијих православних храмова на свету, довршен последњих година управо уз помоћ Русије и председника Путина.
Србија је, као и остале балканске земље, провела неколико векова под турском окупацијом. Русија је најзначајније помогла њиховом ослобођењу и обнови њихове државности. Русија је у Први светски рат ушла због Србије, а у Другом је српски антифашистички покрет био један од најзначајнијих совјетских савезника у Европи у борби против фашизма.
90-их година, у време НАТО агресије, Русија је била на коленима, али су ипак руски добровољци долазили да ратују на српској страни, руски народ нас је свом снагом подржавао, па је чак и Јељциново руководство смогло снаге да Србији помогне у окончању агресије и усвајању резолуције 1244. Како нам сами највиши руководиоци данашње Русије признају, српска судбина и српски отпор НАТО-у 90-их је кључно допринео отрежњењу Русије, губљењу илузија о могућности конструктивних односа са Западом, и њеном јачању – војном, политичком, економском, моралном. Због жртава које смо ми поднели 90-их, пружајући отпор Западу 10 година, Русија осећа да нам је дужник и спремна је да нам данас, када је јака, пружи сваку подршку. За српски народ и владу је то једина гаранција да ћемо једном у значајној мери отклонити неправедне последице НАТО агресије и распарчавања наше земље и сачувати Косово и Метохију.
Ипак, инцидент са спречавањем посете Лаврова је својеврсни аларм. Он показује да хибридни светски рат који САД и НАТО у Украјини воде против Русије, ствара потребу за што бржом координацијом водећих сила Новог света – Русије и Кине, са свим другим независним државама, укључујући и Србију, како би биле спречене нове жртве.

Министарка енергетике Србије Зорана Михајловић је 16. јуна јавно критиковала посету Лаврова Србији, са образложењем да због великог притиска на Србију, ако Русија мисли добро Србији, Лавров не би ни требало да посети Србију. Како бисте оценили овај коментар?
Као човек, ја браним право свакога на своје мишљење, али као дипломата сматрам да је министарка (која је нажалост, и један од подпредсеника Владе) направила недопустив дипломатски гаф. Наиме, председник Вучић је јавно, у име Србије, изразио велико незадовољство због спречавања посете, и критиковао западне земље које су на Србију вршиле притисак да посету откаже, а нису изнеле ни једну критичку реч због посете Лаврова Турској, која је чланица НАТО. После његових јасних изјава, госпођа Михајловић јавно износи своје лично мишљење да је добро што је посета отказана и јавно критикује Русију што је уопште планирала ту посету. Дакле, она износи став супротан ставу председника и јавности Србије, чинећи то као подпредседник Владе и члан руководства владајуће странке. За такав поступак се у демократским земљама мора сносити политичка одговорност.
Добро сте приметили да у српској администрацији и главној владајућој странци постоје појединци који имају другачије ставове од званичних, и који отворено иступају у прилог западних сила. Ти појединци, међу којима госпођа Михајловић има највишу позицију, да се за њих посебно гласа на изборима, вероватно не би добили ни један глас. Али они и не скривају да им није ни стало до подршке народа, него до подршке америчке амбасаде, која им је, у више наврата, отворено пружена.
У садашњој заоштреној међународној ситуацији, ставови госпође Михајловић и других таквих појединаца, веома иритирају српску јавност. У Србији су недавно одржани избори, а нова Влада још није формирана. Очекује се да буде формирана да краја јула. Ако је протеклих година председник Вучић својим ауторитетом одржавао у власти ове појединце који немају подршку народа, вероватно да би показао западним силама да смо спремни да сарађујемо и са њима, сада ће му то бити веома тешко, и лично се надам да то неће морати да још једном уради.
Ако би Русија и Кина заузеле активнију позицију према Србији, Србија би се ослободила многих страховања и деловање оваквих појединаца би изгубило сваки смисао. Народ Србије има веома јасне ставове – и у емотивном, и у моралном, па и у политичком смислу. Проблем настаје у сфери економије, јер је размена Србије са ЕУ засад знатно већа од размене са Русијом и Кином заједно. Поред тога, баш у економској сфери, сама Русија би, без Кине, тешко могла да компензује српске губитке ако би, например, ЕУ одлучила да уведе санкције и против Србије због њене сарадње са Русијом.
Имајући у виду отпор Србије западној агресији 90-их, као и њену садашњу независну позицију, сматрам да би Русија, али и Кина, требало да Србији учине озбиљне понуде за убрзано јачање економске сарадње, за шта постоји одличан темељ у традиционално добрим политичким односима.

Текст: https://www.guancha.cn/VladimirKrsljanin/2022_06_24_646132_s.shtml
Видео: https://www.bilibili.com/video/BV1Ft4y1a7tf

Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности
прелажења у стање “по потреби измењене свести”, која уједно врши и функцију
перцепцијског филтера, кад су у питању моралне и правне норме.

Не тако далеке 1999. године НАТО алијанса је извршила напад на суверену
државу Савезну Републику Југославију (СРЈ), без сагласности савета безбедности УН,
као предуслова за његову легитимност, не марећи за кршење међународног права и
тако постала агресор. Бомбардовање је трајало од 24. марта до 10. јуна, укупно 78
дана, због оптужби да Српске безбедносне снаге наводно врше етничко чишћење
косовскометохијских Албанаца. Напади су извођени бомбардовањем и
ракетирањем крстарећим ракетама, градова, насељених места, села, болница, школа,
факултета, електричних централа, мостова, путева, водовода, железничких пруга,
рафинерија, фабрика, далековода, радио-телевизијских станица и репетитора, споменика и
других објеката културе, цркава, манастира, гробаља, саобраћајне инфраструктуре,
дечијих обданишта и на хиљаде стамбених зграда и кућа. Бачено је на стотине тона
бомби са осиромашеним уранијумом. У овој невиђеној агресији у послератној Европи,
убијено је преко три хиљаде људи из цивилног становништа, као и преко хиљаду војника и
припадника полиције и снага безбедности. Рањено је преко петнаест хиљада људи,
жена, деце и стараца, од којих су велики број остали доживотни инвалиди, као и неколико
хиљада који су касније преминули од последица рањавања или због недостака лекова и
немогућности пружања адекватне и неопходне лекарске помоћи и интервенције.
Рушењем и уништавањем градова, насељених места, привредних капацитета, фабрика
као и инфраструктурних објеката, настала је огромна материјална штета, која прелази
износ од тадашњих сто милијарди америчких долара.

Агресијом је деветнаест држава НАТО-а прекршило и читав низ одредби
међународног ратног и хуманитарног права: Хашку конвенцију из 1899. и 1907.
године, Хашки правилник о законима и обичајима рата на копну из 1907. године,
Женевски протокол о забрани употребе у рату загушљивих, отровних или сличних гасова и
бактериолошких средстава из 1925. године, Женевску конвенцију о заштити жртава рата
из 1949. године и Допунски протокол И. из Женевске конвенције из 1977. године и др.
Био је то још један тежак пораз УН и међународног права.
Циљ агресије на СРЈ био је прогласити Републику Косово, изместити је ван
териториалног интегритета Републике Србије и учланити је као пуноправног члана у УН и
друге међународне организације, као независну државу. Резолуција 1244 СБ УН,
која Републици Србији гарантује териториални интегритет, као да и не постоји. Игнорисање
ратификованих међународних уговора и докумената досегло је стање аутосугестивне
колективне амнезије на међународном нивоу.

Република Србија данас, на свом “путу у чланство” у Европској Унији,
непринципијелно је условљавана од стране дела западне међународне заједнице,
означавана као дестабилизациони фактор у региону и изложена разним притисцима,
усмереним ка признању независности тзв. државе “Косово”. Али пут ка чланству у ЕУ,
као да се сваке године мало догради, па је све дужи и дужи, бар што се тиче трасе којом
иде Србија, па се више и не назире крај, што је и била једна од јасних порука ЕУ, кад је
реч о датуму улазка Србије у ЕУ. Било је то недвосмислено саопштено на седницама
Савета Европе, у време председавања Републике Словеније, на Брду код Крања. Али
би Србија ваљда требало да буде задовољна и статусом кандидата у временски
недетерминисаном процесу придруживања и свакако не би смела да води, већ у овој
фази, никакву политику која није у складу са актуелном политиком ЕУ, а камоли, да
одлучује коме ће да уводи санкције, а коме не. Државни и национални интереси ни у
ком случају нису нешто о чему је уопште дозвољено расправљати. Треба се понизити и
показати да си понижен, да би био прихватљив, па чак и кад су у питању национални
дигнитет и интегритет. Али... некад се ипак направи крива процена, па се заборави на онај
(увек криви) “људски фактор”, који понекад избије на површину, па ствари крену неким
другим, неочекиваним и нежељеним правцем.

Услед руско-украјинског конфликта и новонастале геополитичке ситуације у
Европи, Европска Унија и део западне међународне заједнице осудио је руску војну
операцију у Украјини, увео Русији економске и финансијске санкције и упутио
материјалну и војну помоћ Украјини. ЕУ захтева да и земље које су у процесу
придруживања Европској Унији осуде Русију и уведу јој санкције. Тиме је циљано
директно на Србију, која је осудила агресију и подржала територијални интегритет Украјине,
али није увела санкције Русији. Неки Европски званичници су оглашавањем у медијима
истицали (и даље истичу), да је дошло време за Србију да “донесе одлуку”, да не може
више “да седи на две столице” и да мора јавно да осуди Русију и придружи се мерама
санкција, уведеним од стране ЕУ. Не би то ни било тако неприхватљиво за Србију, да тај
захтев не долази од истих оних земаља које су 1999. год. извршиле агресију на СРЈ,
напавши једну суверену земљу без сагласности Савета безбедности, увелико кршећи
притом међународно јавно право, са намером одузимања територије сувереној
земљи, а сад себе представљају као “моралну вертикалу”. Русија је била земља која је
уложила вето на захтев чланица НАТО-а у Савету Безбедности УН и осудила агресију
алијансе на СРЈ. Неке земље Европске Уније, Шпанија, Кипар, Румунија, Грчка и
Словачка, ни данас не признају тзв. Републику Косово, али нико никад званично није
осудио агресију деветнаест земаља чланица НАТО алијансе на СРЈ. У најману руку,
политички је “нехигијенски” захтевати од једне земље над којом је извршена агресија,
да осуди и уведе санкције својим традиционално добрим пријатељима, а да се притом не
осуде сопствена (не)дела. Лако је прстом упирати на друге и никад на себе, а неки су
огледала одавно заменили сликама, да могу да виде само оно што желе, те су себи
створили свој (како је неко негде написао) “мали, уредни морални универзум”.
Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности
прелажења у стање “по потреби измењене свести”, која уједно врши и функцију
перцепцијског филтера, кад су у питању моралне и правне норме.

Треба ипак признати, да што се тиче тог, пре свега моралног питања правног
тумачења, или такозваних дуплих аршина, још није све изгубљено. Некад се појави мали,
али свеједно приметан трачак светлости, који привуче пажњу и пробуди наду да постоје
поједини критички гласови, који упозоравају на неједнак »третман« кршења
међународног права. Да наведем само два примера.. . Пре неколико месеци је у
словеначком часопису »Дело« освануо чланак, који се односио на неједнак третман
избеглица, у коме др Славој Жижек каже, да је уз одлуку словеначке владе да прими
неколико хиљада избеглица из Украјине осетио понос а уједно и стид, јер је та иста влада
одбила да прими избеглице из Афганистана, кад су Талибани преузели власт. Неки немачки
политичар у свом обраћању посланицима Бундестага, везаним за дешавања у
Украјини, изјавио је: “сматрамо да се неком може замерити непоштовање правила,
само ако се и сами придржавамо тих правила. Немачка нема морално право да
критикује Русију због кршења међународног права нападом на Украјину, јер је
сама урадила исто на тзв. Косову.” Ако накратко у контексту догађаја, анализирамо
обе изјаве ( једне избеглица да, друге избеглице не… , једне агресије да, друге не…),
долазимо до закључка, да “политика дуплих аршина” глобално гледано, на дуги рок
резултира у “бумеранг ефекат” већег обима и за већу цену од оне, коју би платили
доносећи правилну и праведну одлуку, па иако можда у том тренутку и не у складу са
нашим жељама и политичким циљевима.

Док год постоје појединци, који знају пливати узводно и недвоумно
упозоравати на неправилности и неправде, било да су у питању правне или моралне
норме, постоји и нада, да ћемо нашим потомцима оставити у наслеђе, колико толико
праведан и хуман свет, без лицемерја и “култивисане” доктрине, да циљ оправдава
средства.

Љубљана, 07.06.2022.

Проф. др Богдан Вукосављевић, члан научног већа Европског истраживачког института
за стратешке студије ( ЕРИСС ), из Љубљане.

Извор: insajder.com/slovenija/mednarodna-politicna-nehigiena

" ИЗГЛЕДА ...

 
... да је заједничка спољна политика ЕУ – други назив за геополитику САД/НАТО

... да је прихватање придруживања Украјине и Молдавије ЕУ - настављање геополитике САД/НАТО експанзије на Исток

... да је одлагање отварања нових „кластера“ Србији резултат процена Брисла да су Београду потребни време и уверљивији „аргументи“ за усклађивање са НАТО/ЕУ санкцијама против Русије

... да је Београду јасно да би прихватање санкција ЕУ против Русије имало разорније и дуготрајније последице по српски народ од санкција УН против СРЈ 1992-1995.

... да Запад и даље верује да је једини богомдани креатор глобалних реалности и да није спреман да се прилагоди реалностима које увелико креирају други."

Живадин Јовановић
27. јун 2022.

Београд, 23. март 2021.

Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција – шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе.

Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету.

Били сте непосредни учесник те трагичне ситуације, видели сте је изнутра. Реците нашим читаоцима зашто је НАТО покренуо агресију на Југославију и која је била њена стварна сврха?

– Главни идеолог ове „акције“, америчко руководство, имао је неколико циљева. У принципу, нису се тицали само Србије и Црне Горе и Балкана. Морамо да погледамо дубље: Напад на СРЈ 1999. године значио је примену доктрине ширења НАТО-а на Исток, а посебно, ка Русији. Овај процес започет је већ 1989. године, након договора са Горбачовом, који су и сами западњаци прекршили!

Један од првих видљивих резултата бомбардовања било је стварање на Косову и Метохији (КиМ) највеће америчке војне базе ван Сједињених Држава – Бондстила. Следио је читав ланац нових база САД у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, балтичким републикама – у непосредној близини Русије.

Још 1998. године, адмирал Лејтон Смит[*1] је у Мадриду од мене тражио да се НАТО трупе распореде на Косову. Било је то током конференције Савета за примену мира у Босни и Херцеговини. У паузи за ручак адмирал Смит ме је позвао да седнемо за исти сто а потом, кад смо сели, уз осмех, ме је питао: „Зашто нас не пустите на Косово?“ Питање за мене било изненађење: заједно смо присуствовали многим преговорима, били смо као колеге, никада нешто слично предамном није покретао. Одговорио сам, такође уз осмех, полушаљиво: „Адмирале, на Косову нема посла за вас. Ако, ипак, наставите да размишљате о томе, не заборавите да смо ми тамо већ дуго“. Није инсистирао на настављању разговора о томе, иако је било више него јасно да је распоређивање америчких војника на том делу Балкана циљ стратешки САД. То ће амерички званичници и формално потврдити на самиту НАТО и кандидата за чланство крајем априла 2000. у Братислави[*2].
Напад на једну суверену европску земљу, био је први рат на европском тлу после Другог светског рата. После толико године, САД су вратиле рат на европско тле јер је то било у њиховом интересу. Огромна поплава пропагандних измишљотина, све то што је пратило напад 19 најразвијенијих земаља на малу, санкцијама изнурену земљу, све то и много другог, имало је за циљ да увери америчку и западну јавност уопште, да је НАТО потребан, неопходан без обзира што више нема ни Варшавског пакта, ни СССР-а, ни комунизма. Западном корпоративном, мултинационалном неолибералном систему је неопходна таква машинерија која омогућава да се огроман народни новац из буџета прелива у војно-индустриски комплекс дпл САД, на другој страни, шире своју империју и доминацију. НАТО је инструмент тог глобалног интервенционизма, освајања територија, изворишта енергената, стратешких минерала, тржишта, међународних саобраћајница, транизита енергената.

НАТО агресија је коришћена као преседан за неограничену употребу војне силе на планети од стране Сједињених Држава и других развијених земаља – Немачке, Француске, Велике Британије, Италије, као савезника. Стога је важно схватити да су америчке власти чиниле све да доведу ствари до рата. Ово постаје кристално јасно ако погледамо документа и поруке са самита НАТО-а у Братислави крајем априла 2000.
Тамо су Американци, поред осталог, закључили: „Без обзира на легалистичка тумачења наших европских савезника, напад на Југославију (1999.) јесте преседан и биће коришћен кад год је то потребно“. Америчка администрација Клинтона није желела мирно решење на Косову и Метохији, већ рат. А шта рећи за став учесника тог самита да је циљ ширења НАТО-а на Исток «да поново створи такву просторну ситуацију између Балтичког Мора и Анадолије каква је постојала у време врхунца ширења Римског царства» (т. 7), као и да у том смислу, поред осталог, »северно од Пољске треба остварити потпуну контролу над прилазом иѕ Санкт Петерсбурга у Балтичко Море» (т. 9).

Њихов је циљ, такође, био да зауставе покушаје и тежње Европе за самоидентификацијом и аутономним одлучивањем кроз наметање круте дисциплине и обавезе служења глобалним геополитичким америчким интересима. За Сједињене Државе је вазални положај Старог света битан – из политичких и психолошко-политичких разлога, а не због тога што Америци недостаје оружје. Америчкој влади политички не одговара да сама води ратове, јер америчка јавност лакше подноси, пружа мањи отпор експанзионистичким ратовима ако су у њих укључени и европски савезници.

Даље, циљ агресије је био и демонстрирање снаге Сједињених Држава и слабости Русије – показивање тадашњој званичној Москви и другим играчима на глобалној сцени, да су немоћни да спрече експанзију. Демонстрирали сусилу коју тадашња Русија не може да спречи, не може да помогне братској земљи, историјском савезнику.

Заобилазећи Савет безбедности УН САД задале су ударац самој ОУН, међународном правном систему, систему безбедности у Европи, успостављеног Хелсиншким завршним документом, погазили су основна начела међународних односа. Показали су шта може очекивати свака друга земља која се усуди да води самосталну, нбезависну политику.

Њихов циљ није био мир, већ рат и то без дозволе Савета безбедности УН и његове контроле. Дакле, истовремено је демонстрирана и немоћ УН па је и то постало преседан: агресивни напад без одобрења СБ УН. Од тада су уследиле агресија на Авганистан 2001., наводно, због борбе против Ал Каиде, на Ирак наводно 2003. «због оружја за масовно уништавање», затим на Либију, наводно, «због заштите становништва», па на Сирију, Мали, Судан итд. САД су узурпирале право да сваку тачку на планети могу прогласити америчким националним интересом и практично глобализовали оружани необуздани оружани интервенционизам.

– Шта је у сржи тако болне жеље Сједињених Држава и инструмента, који је заправо НАТО, да организују пучеве, војне сукобе у сувереним државама широм света?

– Овде вреди обратити пажњу и на менталитет, на ароганцију руководилаца који се понашају у стилу представника «изузетне нације»„изабраног народа“, државе за коју не важе никакви принципи и стандарди који важе за остали свет. Карактерише их веровање да могу да прераде историју и прилагоде је својим интересима, као да на свету треба да постоји само једна сила која може да наређује другим земљама. Али, историја се ипак не може избрисати, или зауставити, она опстаје и наставља се.

Крајњи циљ агресије на Југославију био је наметање апсолутне моћи Сједињених Држава на планети и поништавање партнерства или равноправности било које друге силе или земље, укључујући Русију и Кину. Тада ове државе нису биле тако јаке као сада. Било је то време када је Америка „ухватила звезду“ … Бела кућа је сматрала да САД могу да раде шта год желе, без препрека или отпора.

Али, тада нису очекивали тако драстичне промене у Москви какве су настале доласком Путина. Веровали су да ће на председнички положај доћи њихов фаворит Виктор Черномирдин, или њему слична особа – никако Путин. Испало је другачије, на срећу Русије, Европе и међународних односа уопште. Драго нам је што је Русија снажна и независна сила, што се данас ни једно глобално питање не може решити без њеног учешћа – не само зато што смо братске државе, већ и зато што је то добро за Европу и глобалне односе. Неопходно је прекинути тиранију на глобалном нивоу. Америчка изузетност постаје старомодна фраза која се похрањује у архивима. Савремена цивилизација и генерације будућности заслужују поредак равноправности, партнедрства и демократских међународних односа. Такву перспективу отвара мултиполарни светски поредак чији су носиоци Русија, Кина, БРИКС што подржава огромна већина држава и народа света.

Како су Сједињене Државе показале да желе рат? А када сте схватили да је бомбардовање неизбежно?

– Неколико година пре почетка агресије, Србија је била врло активна у трагању за мирним и одрживим решењем питања Косова и Метохије кроз признавање широке аутономије покрајине, уз поштовање српског устава и територијалног јединства Србије. Јединствена војска, јединствени систем привреде, безбедности и спољне политике – са потпуном самоуправом албанске националне мањине у образовању, култури, националном, духовном и културном идентитету, локалном развоју.

И сам сам више пута присуствовао преговорима председника Милошевића са Американцима, Европљанима и знам да је увек истицао да нико не жели да се меша у самоуправу Албанаца на Косову и Метохији. Било је планирано да Албанци и друге националне мањине на Косову имају пуну заштиту права у складу са највишим међународним стандардима и сопственим документима, уз једини услов – да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије. Међутим, Албанци су увек, по инструкцијама САД, одбијали такве преговоре док се тероризам ширио. САД и њихови европски савезници су годинама, ако не и деценијама, финансирали, снабдевали оружјем и обучавали терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК). Ту су такође биле укључене, пре свега, Немачка, Велика Британија, у мањој мери – Италија, па чак и Швајцарска. Из свега тога намеће се закључак да они нису желели мирно политичко решење већ рат. Слично је било и у Босни 1992. када су САД рекле Изетбеговићу да повуче потпис испод Кутиљеировог плана за мир у Босни након чега је избио грађански рат који је окончан тек 1995. Дејтонско-Париским споразумом. САД нису желеле договор о мирном решењу за Косово и Метохију ни у Рамбујеу, већ само алиби за агресију НАТО 1999.

Америка је припремала терен за рат и управо она сноси највећу одговорност за ситуацију на Космету 1998. године. Када је албанска побуна у лето те године била неутралисана, прекоморски „партнери“ били су изненађени успехом српске и југословенске владе, које су успеле да разбију терористе тзв. ОВК. Зато су извршили страховит притисак на Србију,  да прихвати мисију ОЕБС-а (КВМ), којас је требало наводно да  „верификује“ ситуацију на Космету, односно, поштовање споразума Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998.

Према свим документима, ово је требало да буде цивилна, ненаоружана посматрачка мисија састава 1.500 „верификатора“[*3]. Међутим, испоставило се да су «цивилни верификатори», изузев оних из Русије и још неколико пријатељских земаља, били бивши официри, обавештајци, војни и полицијски службеници. Били су то одабрани професионални војни и полицијски шпијуни обучени у цивилна одела, у режији САД, под капом ОЕБС-а и командом Американца Вилијама Вокера.

У почетку је и Русија у Бечу гласала за ову мисију. Кремљ је открио превару тек кад је било касно. Као резултат, мисија је оживела терористичку организацију и наставила је да је опрема модерним средствима за комуникацију и оружјем – припремајући милитанте тзв. ОВК за рат као пешадију НАТО, а не услове за мир.

– Кажете ли то на основу посебних, нејавних информација којима сте имали приступ?

– Много је информација, јавних и нејавних. Неке су „из прве руке“. Тако, на пример, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг, који је био шеф мисије ЕУ (ЕЕЗ) на Космету[*4] у исто време када је Вокер био на челу мисије ОЕБС-а, говорио ми је да је Вокер непрестано говорио сарадницима у свом окружењу, да распоређивање НАТО војске на Косову и Метохији нема цену нити алтернативу, да зато треба све да чине што води томе циљу. Хартвиг је имао читаву мрежу представника у сваком већем насељу на Космету. Од њих је добијао дневне извештаје, на основу којих је састављао недељне и месечне, и све то слао Брислу (ЕЕЗ), Бечу (ОЕБС) и Берлину. Дакле, био је веома добро упознат са стварношћу у целој Покрајини.
У свом писму канцеларки Ангели Меркел од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, наводи:
«Ни у једном једином извештају између краја новембра 1998. и евакуације непосредно пред избијање рата, не помињу се већи или систематски злочини Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду или сличном инциденту/злочину… Насупрот томе, у мојим првим извештајима стално се понављало како с обзиром на све учесталије нападе тзв. ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. Био је јасан и изнова потврђиван циљ српске администрације да се што прецизније придржава одредаба Споразума Милошевић-Холбрук[*5] и тако међународној заједници не пружи оправдање за интервенцију… Колективно понашање земаља чланица ЕЕЗ (ЕУ), пре и након избијања рата, свакако даје повода за озбиљну забринутост зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета».[*6]

Нажалост, Хартвиг више није међу живима, али његови извештаји са Космета и његова писма Ангели Меркел, заувек ће сведочити о прљавим методама коришћеним за правдање агресије НАТО на Србију (СРЈ), лицемерју и неморалу америчких и европских политичара и организованом спречавању јавности да сазна истину. Треба рећи да уз Хартвига, велике заслуге у одбрани истине, разоткривању обмана и хегемонистичких циљева САД/НАТО имају, такође, немачки политичар Вили Вимер који је био и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, немачки генерал Хајнц Локвај и многи други.

Овде можете видети јединство стратешких циљева НАТО и ЕУ, подела према обрасцу „ЕУ је добра, а НАТО лош“ је релативна, јер 90% од онога што је вашингтонска стратегија доминације и експлоатације других земаља, и ЕУ прихвата. Реч је о пирамидалном концепту глобалних односа, где САД стоје на врху, са НАТО-ом као инструментом силе, а испод њих су све остале државе које морају да се покоре – укључујући савезнике па и саму ЕУ.

– Испада да истински циљеви долазе у директан сукоб са званичним циљевима агресије?

– Званично, један од задатака био је спречавање хуманитарне катастрофе. Међутим, избеглице су се појавиле и почеле масовно да напуштају своје домове тек након што је НАТО почео бомбардовање Космета и целе Југославиј 24. марта 1999. Пре тога није било «масовних злочина», ни «масовног кршења људских права» који су наводно довели до тога да припадници албанске мањине напуштају своје домове и одлазе у Албанију или данашњу Северну Македонију. То потврђују и званични извештаји Мисије за надгледање ЕЕЗ (ЕУ), писма шефа ЕЦММ Дитмара Хартвига канцеларки Ангели Меркел и други кредибилни извори. Терористичка ОВК је насилно протеривала сународнике из њихових села пратећи их до граница суседних земаља како би НАТО и западни медији под њиховим утицајем, имали материјала за ширење оптужби против српских снага безбедности. Свесно су изазивали избеглиштво и страдање да би га медијима и изјавама званићника приписивали српским снагама безбедности и одбране. Ни то, као што је познато из искустава током грађанског рата у Босни и Херцеговини, није било ништа ново.
Да би оправдали почетак оружане агресије, НАТО редитељи су легитимну антитерористичку акцију српских снага безбедности против припадника терористичке ОВК 15. јануара 1999. у селу Рачак, прогласили као «масакр цивила». Ова антитерористичка акција је била претходно пријављена посматрачкој мисији ОЕБС-а, КВМ и њени посматрачи су пратили њено извођење на лицу места.

Истражитељка надлежног државног тужилаштва у Приштини Даница Маринковић, када су терористи разбијени, најбрже што је могла, стигла је на лице места да изврши увиђај и обезбеди све чињенице у складу са законом. Међутим, када је стигла на лице места, непознате особе су пуцале на њу из аутоматског оружја, спречавајући је да у том часу изврши увиђај. Очигледно је Вокеру било потребно време да изаврши инсценацију укључујући премештање тела, пресвлачење погинулих у цивилна (сељачка) одела и друго како би се антитерористичка акција америчкој и светској јавности представила као «масакр цивила».

Пре доласка новинара на лице места, погинули су пресвлачени, погинулих у размени ватре премештана како би изгледало као да су сви стајали у линији на малом простору, да би се представило као да су стрељани изблиза. Међутим, ране на телима, парафинске рукавице и други докази показивали су да су ове особе погинуле на различитим местима, из различитих праваца и са различитих удаљености, као и да су током операције користиле ватрено оружје. Извештај међународног тима патолога[*7] које је, у име ЕУ, предводила Др Хелена Ранта, финска дентисткиња (!), дуго је скриван од јавности у коридорима ЕУ, ипак није потврдио тезу о «масакру» и убиствима из непосредне близине.
На заједничкој конференцији за штампу, Вокер је, незадовољан излагањем Хелене Ранта ову финску лекарку гађао хемијском оловком.

Значајно је подсетити да је оптужба за «масакр цивила» у Рачку била међу првим тачкама тужбе против југословенског председника Слободана Милошевића пред тзв. Хашким трибуналом, али да је убрзо након почетка тог процеса, та тачка волшебно повучена. За «случај Рачак» у Хагу није оптужен ни један други српски или југословенски руководилац. Независно од свега, у историји ће остати забележено да је Рачак, заслугом Вокера, Клинтона, Блера и Шредера, одиграо улогу окидача за агресију НАТО на Србију (СРЈ).

– Како су заправо протекли преговори у Рамбујеу?

– Оно што се, под директним притиском САД (Олбрајтове) и Велике Британије (Кук), уз асистенцију Француске (Ведрин) одвијало у овој прелепој француској палати надомак Париза тешко је назвати преговорима. Заправо, тамо није било никаквих преговора, нити договора, најмање билокаквог споразума. То је била још једна представа за необавештену и обмануту јавност на Западу, у америчкој режији. Америчким редитељима циљ није био постизање мирног решења на Космету нити стабилност Европе, већ обезбеђивање алибија за лансирање првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, трајна дестабилизација «меког трбуха Европе» и распоређивање америчких војника на Балкану. Може се рећи да је Рамбује најнижа квота пада европске самосталности и идентитета после Другог светског рата. Саглашавајући се са исфабрикованим лажима, Европски лидери су прихватили први рат на тлу Старог Континента од краја Другог светског рата. Они су увукли Европу у рат против себе саме, понизили је и лишили је стабилности на дужи рок. Од свега тога нема ни брзог ни лаког ослобађања. Процес окретања Европе себи ће бити утолико дуготрајнији, болнији и неизвеснији уколико њен економско-технолошки-финансијски најмоћнији део, бар привремено, налази шансу за своје геополитичке интересе у повлађивању америчком хегемонизму и доминацији.

Рамбује је моменат када Европска политичка елита театрално потврђује своју немоћ, и беспоговорну лојалност САД као свом сизерену, на неодређено време.
Рамбује је место где су били представници Југославије, Србије и Албанаца са Косова и Метохије, али где ни минут нису вођени преговори, није потписан ниједан документ или споразум. Ово је била обична манипулација америчких „алиби дипломата“. Постоји текст на 40 страница који су написали Американци, без преговора. Ова представа је постављена с једним циљем – да се јавност увери да са Милошевићем нема мирног решења, осим бомбардовања. Текст понуђен српско-југословенској делегацији садржи одредбе на основу којих се НАТО распоређује по целој територији СР Југославије, да НАТО може преузети читав електромагнетски спектар СРЈ, све радио и ТВ станице, да може без одлуке домаћих власти затворити било којег грађанина, да су припадници НАТО изузети од грађанске, кривичне, управне или било које друге опдговорности и слично.

Хенри Кисинџер ми је рекао током нашег састанка у Њујорку да је овај документ срамотан и да уопште није требало да се појави на светлост дана, те да докуменат са таквим одредбама не би потписала ни једна држава на свету која бар и мало држи до свог суверенитета и достојанства. То није оцена министра Југославије или српског националисте, то је оцена бившег америчког државног секретара – а било је много сличних оцена других светски реномираних личности.

Овде је важно приметити писано сведочење пуковника Џона Кросланда, британског војног аташеа у Београду, који је у документу послатом Хашком трибуналу приметио да су у мају 1998. године Клинтон, Олбрајт и Блер одлучили да сруше Председника Слободана Милошевића. Истовремено су ценили да би им терористичка ОВК могла помоћи у спровођењу тог пројекта. Од тог тренутка, написао је пук. Кросланд, постало је потпуно неважно шта он или било ко други на свету мисли о овој терористичкој организацији …
Јасно је да он не каже ништа добро о Србији, Југославији и Милошевићу, али је ипак помогао да се схвати шта се дешавало и по чијим плановима.

За грађанске ратове 1992.- 1995. У Босни и Херцеговини, Хрватској биле су сличне пропагандне и друге припреме, лансиране сличне оптужбе против српског руководства и српског народа. Анти-српска политика и логика је лако препознатљива од разбијања СФРЈ, преко разбијања СРЈ, до агресије НАТО и данашњих настојања да се разбије и сама Србија.

– Често кажете да је 24. марта 1999. био почетак пада америчке глобалне доминације. Зашто тако мислите?

– Ово је тачно! Све што је тада учињено довело је до пада поверења у НАТО и америчку администрацију. Сада је тешко пронаћи барем једну државу на свету која им верује. НАТО предвођен САД-ом је први корак у провалију направио управо агресијом на Југославију.

Послушност других држава према САД заснована је превасходно на страху од њихове одмазде, али им нико не верује. Они се плаше америчке каубојске грубости и дрскости, јер је то једини начин да се објасни понашање Америке и њених администрација и пре Бајдена. Имају дугу историју насиља, расизма, сегрегације, отимања туђег богатства који су урасли у систем који је и данас на сцени. Истовремено, себе сматрају изузетном, најдемократскијом, најмоћнијом и непобедивом нацијом. Каква је то демократија која шири страх и неизвесност код других земаља и народа, која себи присваја неограничено право да тужи, суди и кажњава истовремено, да војно интервенише било где, без одлуке СБ УН, која другима држи лекције о људским правима а америчке староседеоце држи у резерватима, грађане црне, браон и жуте боје коже сматра грађанима друге класе?!

Пратећи своје и светске берзе виде како њихова тежина и улога у глобалном поретку слаби, опада. Слични процеси опадања њихове моће очитују се и у другим областима све до политичког утицаја. Њихова је логика – ако сваког дана мира Кина и Русија добијају на убрзању развоја, ако смањују разлику у развијености, моћи и утицају, чему им служи нагомилано оружје. Верујем да има и вишка тзв. јастребова који осећају „свраб“ у длановима и верују да би престао уколико би употребили нуклеарно оружје да зауставе напредак Русије и Кине, да сачувају униполарност, да зауставе историјске неминовности. Глобални губитници, још увек наоружани до зуба, укључујући н уклеарно оружје, не мире се са мирном, демократском транзицијом ка мултиполарном инклузивном поретку и демократским међународним односима. У томе лежи највећа опасност од глобалног сукоба и истребљења савремене цивилизације. Сигуран сам да Москва и Пекинг ово добро разумеју.

– Шта можете рећи о тренутној геополитичкој ситуацији?

– Искрено говорећи, ово што се данас догађа на Западу може се са назвати делом припрема за рат. Ако сваке године по више пута мобилишете 40-50 хиљада војника, ако месецима пребацујете војну технику, ракете, бомбардере с једног краја Атлантика и Пацифика на други, ако се цивилна инфраструктура ЕУ у потпуности прилагођава потребама војске, што се раније није догодило, ако се у пракси одвија милитаризација политике, финансија, медија, дипломатије, образовања, индустрије и инфраструктуре, када непрекидно слушамо ратнохушкачку реторику, када већ имамо економски рат и масовне војне вежбе уз границе држава које су проглашене за опасне, ауторитарне, ревизионистичке, изворе малигних утицаја – шта још можете очекивати?
Прошле године НАТО је изводио вежбе у Балтичком мору – «Бранилац Европе 2020.». За мај ове године најављене су вежбе НАТО у Црном Мору «Бранилац Европе 2021» а нешто касније и «Бранилац Индо-Пацифика 2021» … Они који бар с времена на време погледају мапе већих размера схватају да САД/НАТО покушавају да опколе Русију и Кину, цео Евро-Азијски простор.
Изгледа да су коначно одустали од покушаја да привуку Москву у савез против Пекинга и обрнуто, Пекинг против Москве. Рекло би се да је то логичан закључак. Али, калкулације да се истовремено окрену и против Русије и проптив Кине тешко да говоре о разуму, реализму или излазу из прошлости. Ипак, добро је што и Русија и Кина имају довољно мудрости да доносе исправне одлуке, мудрости да се договарају и чврстине која одвраћа.

За враћање на униполарни поредак и спречавање мултиполаризације глобалних односа, већ је касно. Једноставно, то се не може постићи, чак ни оружјем, па ни нуклеарним. Историја нас учи да су све империје имале свој почетак, успон, врхунац након чега су следили бржи или спорији падови и одлазак у историју. Зашто би у овој епоси чији смо сведоци било другачије? Зато што је реч о империји изузетности, или изузетних? Тешко. Која империја, који императори нису сматрали да су изузетни? Изазивањем ратова у кретању низбрдо, само је убрзавало њихове падове.

Има изгледа за оцену да су се у овој фази одлучили за стратегију за примену стратегије економског исцрпљивања коју су испробали током хладног рата. Кренули су санкцијама, протекционизмом, трком у наоружању и мешањем у унутрашње послове, односно, унутрашњом дестабилизацијом, не би ли економски и финансијски исцрпљивали Русију и Кину, изазивали социјално незадовољство, сепаратизам и дестабилизацију.

Председник Путин, кога настоје да демонизују попут бившег југословенског председника Милошевића, одговорио је стратегијом диверзификованог развоја привреде, интензивирањем развоја сопствених технологија, тржишта, и спровођењем четврте индустријске револуције. Председник Си Ђинпинг обезбеђује стабилан економски раст, континуитет стратешке глобалне иницијативе Појаса и Пута, раст животног стандарда, промовише Кину као поузданог глобалнопг партнера у многим областима, укључујући и борбу против пандемије Ковид 19. Две глобалне силе растуће моћи постале су стратешки партнери који координирају своје развојне и друге приоритете.

– А шта је са Србијом?

– Уверен сам званични Београд схвата опасност које и по Србију представљају покушаји дисциплиновања и сврставања земаља на «демократске» и «ауторитарне», на «малигне» и «бенигне», «ревизионистичке» и «легитимистичке», наметања новог хладног рата са опасношћу неконтролисаног избијања рата између суперсила. Да, глобални рат, коликогод био невероватан, не сме се искључити, не смемо се навићи на трендове продубљивања неповерења, ратнохушкаче реторике, убрзавање трке у наоружању, демонстрације силе увек на вишем нивоу. Рекао бих да све то представља растућу опасност по мир на планети. Подразумева се да као мала земља Србија мора да се бави Балканом. Истовремено, међутим, Београд се мора залагати за мир и партнерство и равноправност у Европи и у глобалним односима. На то нас обавезује и нерешено питање статуса Аутономне покрајине Косова и Метохије. Даље погоршање глобалних односа негативно би утицало на перспективе мирног, праведног и одрживог решења тог питања од виталног значаја за Србију и српски народ, на остваривање наших интереса и права утврђена резолуцијом Савета безбедности 1244. Патили смо као жртве неједнакости, санкција, агресије – глас Србије, као симбола страдања од стигматизације, кршења међународног права, санкција, терроризма и агресије има знаћајну тежину. Због свега тога и много другог, сматрам да је потребно да се глас Србије у прилог мира, сарадње и попуштања, глас у прилог дијалога, равноправности, мултилатерализма и партнерства, чешће чује и на европском и глобалном плану.

Циљ западних земаља је да окрену курс Србије против Русије. Даноноћно раде на томе и верују да могу поновити искуство Мила Ђукановића (актуелног председника Црне Горе, који је подржао санкције против Русије. – Напомена. ФАН). Верујем да су Београд и Москва свесни тога и да развијају односе и сарадњу која је у складу са стратешким партнерством и која делује одвраћајуће у односу на све злонамерне покушаје и настојања. Наша сарадња одлично напредује у енергетици, модернизацији инфраструктуре, инвестицијама, пољопривреди, науци, здравству, култури. Посебни значај има наша сарадња у одбрани и безбедности, производњи и модернизацији одбрамбене технике. У току је реализација капацитета за производњу руске антиковид вакцине у Београду. Србија је захвална Русији на постојаној принципијелној и пријатељској подршци на међународном плану, посебно у Савету безбедности УН где се Русија као стална чланица залаже за решење питања статус покрајине Косово и Метохија на основу и у оквиру резолуције СБ УН 12444.

Мултиполарност је постала неповратна стварност. Неопходно је успоставити структуре које одражавају мултиполарност. ШОС је једна структура, ЕАЕУ друга, БРИКС трећа, Нова развојна банка четврта итд. Потребно је убрзати конституисање структура које ће консолидовати нове глобалне односе, објединити енергију стварањем демократског, отвореног, инклузивног светског поретка заснованог на равноправности и истинском партнерству.

(фусноте)

[1] Командант НАТО у Европи
[2] В. писмо немачког политичара Вили Вимера канцелару Герхарду Шредеру, од 2. Маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2007., стр. 73-77
[3] Назив: Мисија за верификацију на Косову (Kosovo Verification Mission)
[4] Мисија Европске економске заједнице ЕЦММ (European Community Monitoring Mission – ECMM)
[5] Споразум постигнут 13. октобра 1998.
[6] Живадин Јовановић „1244 кључ мира у Европи“, Београдски Форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, Београд, 2018., стр. 862-5
[7] Поред патолога из земаља ЕУ, у утврђивању стручног налаза учествовали су патолози из Белорусије, као и екипа патолога СР Југославије

Преузмите документ овде: КЉУЧ МИРА - НОВИНЕ ПЕЧАТ

Друштвенополитичка, економска и војнополитичка кретања у свијету нас опомињу, односно дају за право да треба  да се подсећамо на агресију НАТО на СРЈ-Србију, да млађим генерацијама објашњавамо како нам је тзв. ''демократски Запад''  1992. године наметнуо  до тада  невиђене економске санкције у истторији и зашто је 1999. године извршио агресију, односно наметнуо рат – зашто истакнути светски теоретичари и политичари јавно наглашавају да је ратом против СРЈ 1999. године почео рат у Европи.

Критичари нам ''приговарају'' да је све то познато и да то не треба сваке године понављати , поводом агресије НАТО.       

Да наведемо само неке чињенице. НАТО агресија на СРЈ  је дио Програма САД о уређењу Новог светског поредка, послије разбијања Варшавског уговора, по мјери њених интереса, демократије и људских права,

У остваривању своје политике примењивали су и данас примењују стратегију ''подијели па владај'', за разлику од нациста који  су примењивали тезу ''завади па владај''. Њихова дипломатска политика је прљава, са подмуклим потезима, лажима и преварама.
Разбијање СФРЈ је био дуготрајан план Запада и  дио је Програма – Плана пркомпоновања југоистока Европе, разрађеног 1976. и 1977. године (преко лета), код Министра одбране Немачке, о чему нас је француски генерал Пјер- Мари Галоа информисао у Поруци српском народу поводом 10-те годишњице агресије НАТО, јер због болести није могао да дође на међународну конферецију. Поруку је послао говорећи пред камером, која је прочитана на конференцији.

У изради Плана учествовали су представници САД, Француске, Енглеске и Ватикана,У оквиру тог плана психолошко-пропагандна активност за разбијање СФРЈ отпочела је 1984. године.

На челу СКЈ и Република довођени су истомишљеници Запда. Члан Председништва СФРЈ из Србије још 1987. године добио је овај План разбијања у што није  повјеровано. Запад је формирао у Рпубликама и Покрајинама странке, које су потом озакоњене у оквиру Програма за прелазак на вишестраначки систем. Програме странака су радиле поједине западне земље, које су имале приоритетан задатак разбијање земље  и  све активности су усмјеравале.

Како се планиране активности нијесу одвијале предвиђеним током подржано је разбијање оружаним путем. Исценирали су масакр на Маркалама у Сарајеву, зашто су оптужили Србе, покренули грађађански рат, нове жртве, разарање материалних добара – и умјесто превазилажења супротности и помирења , код нових генерација обновљена је мржња.

У разбијању СФРЈ Србија и Црна Гора се нијесу повиновале диктату Запада , односно САД, већ су формирале СРЈ. За ратове на простору Југославије Запад (САД) је оптужио Србију  (СРЈ). Пошто у даљим притисцима нијесу успјели у намјери да СРЈ  прихвати њихов систем вриједности, односно да нас покоре исценирали су нови масакр у Рачку, на КиМ и кренули у агресију-рат против СРЈ, Србије и српског народа. Рат су покренули наводно због угрожености албанског народа, а на КиМ био је угрожен српски народ.

Требало је да прође двадесет година од агресије НАТО,  да би се у Србији агресија назвала правим именом. Одбраном у агресији НАТО задивили смо цијели свијет, што данас слободуљве снаге и у државам чланицама  НАТО јавно истичу. Србија је као и увијек у историји показала да народ који се бори за слободу и у немогућим условима не може бити поражен. Између осталог и ова порука посебно смета ''демократском '' Западу. Не смијемо заборавити да нас је напало 19  тада најмоћнијих земаља , да НАТО у агресији није остварио циљ, а требало је да нас покори-окупира за 3 до 5 дана као поклон јубиларној, педесетој годишњици оснивања НАТО . Тај наш успјех је још значајнији када имамо у виду чињеницу да смо тада били сами, без савезника, као и у економскои санкцијама1992. године.  

И послије 23 године западна алијанса врши притисак да радимо на промјени свијести, да васпитавамо младе генерације како је агресија била оправдана, да су спријечили терор над албанским становништвом, да су донијели слободу у СРЈ , односно Србији. А окупирали су дио територје Србије, формирали тзв. државу Косово и изградили војну базу ''Бонстил'', једну од 800 војних база у око 70 земаља широм свијета.

Пријетили су да ћемо зажалити ако ако будемо испитивали последице агресије НАТО, посебно последице од употребе осиромашеног уранијума.. Почетком ове 2022. године огласио се и командант НАТО снага за Европу Весли Кларк, да је агресије на СРЈ била оправдана. Под његовом командом НАТО је извршио стравичне злочине на читавој  територији Србије.  Поред бомбардовања цивила и цивилнх објеката , употребе осиромашеног уранијума организовали су отмице Срба ради трговине људским органима. И то је, како неки стручњаци објашњавају грађанима Србије, најдемократскија земља на свијету.Само ових неколико примјера показују лицемерје западне- америчке демократије, како је у жаргону зову двстиким аршином.

Данас непрекидно дефилују бројни евроатлански миротворци, високи представници и отворено, чак дрско пријете да заборавимо агресију НАТО и прихватимо њихове вриједности. Стално истичу да поштују наш суверенитет да сами треба да изаберемо пут, али наглашавају да је у интересу Србије да прихватимо њихове вриједности, да се одрекнемо Дејтонског споразума и Републике Српске, да признамо тзв. Косово и да нас као независне државе приме у ЕУ, заједницу равноправних народа.

Посебан цинизам испољавају у захтјеву да признамо да смо геноцидан народ, да изгласамо Резолуцију којом се негира геноцид у Сребреници. Србе протјерали са вјековних огњишта, извршили геноцид над Србима а хоће да нас прогласе геноцидним. Зар је овоме потребан коментар?   

Не смијемо да заборавимо да су САД  са Западном Европом разбиле  СФРЈ, а онда једну по једну ''независну'' и ''демократску '' државу примали у заједницу демократских независних држава. А каква је та равноправност не треба трошити ријечи за објашњавање.    

Пошто НАТО (читај САД) за 99 дана није остварио постављене циљеве био је приморан да преговара, да у складу са њиховом прљавом дипломатском игром, потпише Кумановски споразум и прихвати Резолуцију СБУН 1244.               

Tреба стално подсјећати да Војска  СРЈ није поражена, није потписала капитулацију, није разоружана, АП КиМ није окупирана оружаним путем. Због неуспеха и губитака, одлучног отпора народа и Војске агресор је прибегао прговорима, Војнотехничком спорзуму и прихватању Резолуције 1244 ОУН, да би избегао ''срамоту'' и да би касније политичким и другим манипулацијама избегли преузете обавезе и Србију, ако се не повинује њиховом диктату, довели у неповољан положај. Војска СРЈ створила је повољне преговарачке услове СРЈ-Србији, повукла се са територије КиМ, према Војнотехничком споразуму, у савршеном војном поредку, док су противничке снаге при поседању испољиле бројне слабости. Између осталог и због тога се, као и херојског отпора Војске и народа, нису одлучили да иду у копнену операцију, како су били планирали.

Отпор у аграсији НАТО, упркос губитцима у људству и великим материјалним разарањима, је велики капитал Србије, чији пример отпора агресору и борбе за слободу истичу све слободољубиве земље и народи свијета.

У складу са њиховом преварантском политиком игнорисали су Резолуцију Савјета безбиједности ОУН број 1244, према којој је СР Југославија суверена држава у чијем је саставу АП Косово и Метохија. Поред гарантовања суверенитета  био је предвиђен и повратак Одреда војске и полиције СРЈ. Постепено су прећуткивали све њене одредбе, да  би на крају поступали супротно, а данас врше птитиске да је измијене,
Умјесто примјене одредаба Резолуције  изградили су војну базу Бонстил, највећу војну базу изграђену после Другог светског рата, ван територије САД, дозволили су  (односно планирали) погром преосталог српског становништва на КиМ ,17. марта 2004. године, када су, поред цивилних жртава, разорили домаћинства и споменике српске материјалне културе – уништили су укупно 34 цркве и манастира Српске православне цркве. А ови споменици материјалне културе стрији су неколико стотима година од америчке државе. Косово и метохија за нас треба је привремено окупирана територија.

Свјесни смо  да  на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред европских и других понуђених вриједности. У рјешавању свих спорних питања и уопште за спољнополитичку активност одредбе Резолуције СБУН су темељ и окосница од којих се не може одступати.

9.6. 2022. године
Генерал-мајор у пензији
Др Лука астратовић

Његова Екселенција
г. Лиу Чиенчао
Министар међународног одељења ЦК КП Кине
Пекинг, Кина

Ваша Екселенцијо,

Дозволите ми да изразим најсрдачније честитке поводом Вашег недавног именовања на високу дужност министра за међународне односе ЦК КП Кине и да Вам саопштим најлепше жеље за успех у обављању ове важне дужности.

Ваше импресивно и богато искуство, резултати постигнути на високим дужностима у дипломатији Кине, као и у стратешким областима управљања у КП Кине и у државним органима, гарантују успешан рад и Ваш даљи велики лични допринос циљевима Партије и народа са нове важне дужности.

Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Путу свиле већ годинама развијају успешну сарадњу са партнерима из Народне Републике Кине, посебно са Кинеском мрежом за међународну размену (ЦНИЕ) и Међународним удружењем тинк-тенкова на Путу свиле (СРТА). Желим да Вас уверим, Ваша Екселенцијо, да ћемо дати све од себе да у будућности проширимо и ојачамо ову сарадњу са циљем да ширимо повезаност међу нашим народима, узајамно поверење и разумевање, доприносећи даљем јачању свеукупних пријатељских односа и сарадње и свеобухватног стратешког партнерства између Републике Србије и Народне Републике Кине.

Молим Вас, примите, господине министре, уверавања мог највишег поштовања.

Живадин Јовановић,
председник
Београдског форума за свет равноправних и
Центра за истраживање повезивања на Путу свиле

Уважени учесници округлог стола,

Војнотехнички споразум потписан у Куманову 10. Јуна 1999. године, био је алат са којим је требало реализовати одредбе Резо-луције 1244 СБ УН. О Резолуцији, њеном настанку, очекивању и дометима, говорили су моји уважени претходници па ја то не бих понављао.

Одредбама Војно-техничког споразума, између Централног дела Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, постојао је простор ширине 5 км, назван Копнена зона безбедности и Ваз-душна зона безбедности удаљена 25. КM. Постојање ових зона правдано је потребом безбедности снага КФОРА и УНМИК полиције на Косову и Метохији. Због тога су све јединице ВЈ удаљене најмање 5 км од линије раздвајања са Косовом и Мето-хијом, а јединице противваздушне одбране и авијације најмање  25 километара. Управо због тога, моја јединица, 52. арбр ПВО  из Ђаковице морала се повући у касарну Пантелеј у Нишу.

Војнотехнички споразум предвиђа повратак до 1000 наших вој-ника и полицајаца на Косово и Метохију, као заштиту, граничних прелаза, државних установа, културних споменика.
У духу тога наша земља је приступила формирању Косовског одреда, састављеног од најбољих старешина и војника са про-стора Косова и Метохије. Одред је био опремљен и увежбан. Командант Одреда био је генерал Божидар Делић, прослављени командант 549. Моторизоване бригаде. Само се чекао тренутак његовог повратка.

За контролу поштовања одредби Војнотехничког споразума, фор-мирана је комисија, позната под именом ЈИЦ (Џоинт инпле-ментејшн комишн).
У једном времену, (од почетка фебруара до половине октобра 2001. године) обављао сам дужност Начелника Комисије за кон-тролу примене одредби Војнотехничког споразума. (ЈИЦ),  па ћу у свом излагању изнети нека искуства из тог периода. Било је то време непосредно после повлачења наше Војске и полиције са простора Косова и Метохије и доста пре проглашења такозване независности Косова.

1.-Комисија је била орган Команданта КФОР-а, паритетног сас-тава. Један део је био при Команди КФОР-а а други при Генерал-штабу Војске Југославије.
Сваки део Комисије су сачињавали: Начелник комисије-генерал, заменик начелника пуковник, преводилац на енглески и српски, затим неколико поткомисија на чијем су челу били пуковници Војске или полиције.  Повремено су се у рад укључивали пред-ставници Црвеног крста.
У једном времену, састанцима су присуствовали и представници Руске федерације, (Пуковник Кисељков и пуковник Базонов.) Нису пристали да се потчине Команданту КФОРА али су учес-твовали на састанцима. Након Видовдана 2001. и изручења Председника Милошевића у Хаг као и због изостанка било какве подршке од стране наших власти, они су се повукли.

2.-Комисија је формирана са задатком да прати провођење одредби Војнотехничког споразума, унапређује сарадњу и указује на елементе кршења тих одредби. Међутим, ситуација на терену је у потпуности променила замишљену концепцију. Због сталних напада шиптара, уз благонаклон став припадника КФОРа и УНМИКА, Комисија се све више удаљавала од свог изворног задатка и бавила се инцидентима. Сада знамо да је то уствари био вешт маневар, како би се обезвредио њен утицај. Предмет интере-совања, са наше стране било је трагање за несталим и спречавање терора над нашим народом који се са доласком КФОРа и УНМИ-КА повећао.  Од прокламоване слобеде кретања није остало ниш-та.

Интересовања  КФОР-овог дела Комисије била су везана за стање  у Копненој зони безбедности, због наводне бриге за сигурност њихових снага. Стално су инсистирали на заједничким извиђа-њима интересантних објеката, тврдећи да су српске снаге поселе тај објекат што угрожава њихову безбедност на простору Косова. Реч Метохија нису употребљавали. Нисмо тражили више од онога што је написано у Споразуму, нити смо пристајали на мање. Тако смо сви у Комисији схватили свој задатак.

3.- Метод рада комисије:
Као што је речено, Комисија је имала истоветан састав. Састајали смо се редовно, једном недељно, четвртком, наизменично у мо-телу Рударе или у Бујановачкој Бањи. Међусобни односи током састанака били су коректни, по неком протоколу, са уобичајеном дипломатском учтивошћу. Строго се водило рачуна ко се коме и када обраћа.
Није било провокација нити питања о било чему што излази из оквира надлежности. У саставу наше комисије били су официри са дугим стажом у војној дипломатији, некадашњи војни аташеи или њихови помоћници. Сви су, осим мене, говорили енглески, али смо на састанцима ми говорили искључиво српски.

Пре сваког следећег састанка, једни другим смо путем факса слали питања о којим желимо разговарати на следећем састанку, па нас ни једно питање није затекло неспремне. То није искључи-вало хитна питања ако би дошло до неког инцидента на терену између два састанка.  

Прво питање за сваки састанак са наше стране било је време повратка наше Војске и полиције на Косово и Метохију у броју који је назначен у Споразуму.  Редовно смо добијали одговор да је то политичко питање и да КФОР није надлежан за то, па га наше демократске власти требају поставити на вишем нивоу. Сваки пут, при спомињању наших власти, редовно су наглашали оно „демократске,“ па нисмо знали да ли нам се ругају или има-ју неку другу поруку за нас.

Почињали смо у пленуму и завршавали рад у пленуму. Састанак је отварао и завршавао Начелник КФОРОВОГ дела комисије. Након тога су поткомисије радиле одвојено. О сваком питању рада поткомисија на крају састанка смо ми начелници заузимали свој став, што је улазило у Записник. Ми смо подносили Извеш-тај Заменику Начелника генералштаба а они Команданту КФО-РА, генералу Џексону а касније италијанском генералу Кабиђози. Комисија КФОР-овг дела, на чијем је челу у то време био франц-уски бригадни генерал Бруно Неве, уз неколико пуковника из земаља чланица НАТО и ми, имали смо коректне, односе. Ипак, уочили смо, да су нас после Видовдана 2001 и изручења Пред-седника Слободана Милошевића гледали другачије као да нас више нису сматрали озбиљним саговорницима. Ни пре тога нису озбиљно узимали наше захтеве.

Као што сам споменуо, питање које смо редовно постављали, било је повратак наше Војске и полиције у броју до 1000 на Косово и Метохију.
 „То је политичко питање које превазилази наша овлаштења. Њега треба поставити Ваша демократска власт у Савету безбед-ности. Ми немамо информацију да је са ваше стране то питање постављено!“–редовно је гласио одговор који нам је саопштавао генерал Неве.
А онда је неко донео одлуку да се Косовски одред расформира. И поред тога, ми смо инсистирали на том питању. И тада и сада верујем да смо сви ми Косовски одред.
Комисија за нестала лица имала је најтежи задатак. Представници КФОР-а су редовно излазили са новим питањима. Са друге стра-не наша питања су редовно одбијали да узму у разматрање, твр-дећи да о томе немају никаква сазнања и да „косовске власти“, како су их редовно називали не желе да им дају податке. Чиње-ница да нисмо имали могућност приступа на територију Косова и Метохије, обарало је ефикасност те комисије на нулу. Ни на једно наше питање, поготову о несталим лицима, никада нисмо добили одговор. Опструкција на свим нивоима  је била веома уочљива.
Улазак у копнену Зону безбедности

Као што је познато, 2001. Године дошло је до побуне шиптарско терористичких снага на простору општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, што су називали Прешевска долина, с циљем да заузму и пресеку аутопут, чиме би поново умешали међународну зајед-ницу. Са друге стране показали су да проблем Косова и Метохије није било гушење људских права шиптара од стране Срба, које су они редовно називали Милошевићев режим, што је искориштено као изговор и оправдање за агресију НАТО на СРЈ.
Тада се показало да је постојање копнене зоне безбедности нео-држиво и донета је одлука да наше снаге у неколико фаза преу-зму Копнену зону брзбедности.

Припреме за преузимање Копнене зоне безбедности биле су дуге и опсежне. Била је то посебна операција Здружене команде, одо-брена и усаглашена са командом КФОРА. За улазак у Копнену зону безбедности формирана је посебна Здружена команда, са седиштем у Врању на чијем се челу налазио генерал-потпуко-вник Нинослав Крстић. Формирање те Команде правдано је „пот-ребом да се реформише Војска, и да се направи отклон од прос-лављених команданата 3.А и Приштинског корпуса у чијој се зони налазила КЗБ. Том приликом Комисија је одиграла посебно значајну улогу. Све се одвијало под нашом контролом.

Припадници КФОР су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале „Бордер“ што значи граница, а ми смо инси-стирали да је то административна линија. Нити су они одустаја-ли од свог назива, нити смо ми прихватали тај назив.
 Једном приликом, за време уласка наших снага у Копнену зону безбедности, генерал Бруно Неве, непосредно пред његов одлазак на нову дужност, рече: „Генерале, шта Ви стварно мислите о будућности Косова?“
„Косово и Метохија су наши и ту је све познато. Овај улазак на-ших снага у Копнену зону безбедности је прва фаза у том прав-цу!“–одговорих му. „Генерале, то је већ решено. Косово ће бити независна држава. Ваше демократске власти су се са тим сложиле не чинећи ништа да то спрече.“ Ово ми је рекао на немачком, који је као некадашњи командант алпске бригаде говорио одли-чно, а ја сам се ослонио на своје гимназијско знање. Били смо без преводиоца. „Unter uns gessagt“- како је волео рећи.  Знам да то он не би рекао званично пред целом Комисијом. Био је опрезан у свакој речи. Након његовог одласка на чело комисије, дошао је неки италијански генерал, али се у раду Комисије није ништа променило.
На крају, истине ради, треба рећи и следеће:

Осим бројних слабости које су од почетка пратиле рад Комисије и очигледне пристрасности такозваних међународних снага, нега-тивна кампања која се у то време интензивно водила против наше борбе на Косову и Метохији, против онога ко је у тој борби био Врховни командант и против највиших команданата те Војске, битно је утицала на рад Комисије. Након изручења бившег Пред-седника Слободана Милошевића у Хаг и негативаног односа према руском народу, убрзало је одлазак руског контигента са Косова и Метохије, што је додатно охрабрило нападе на Србе, а код нашег народа повећало степен несигурности. Неретко су припадници КФОР-а тражили податке о наводним српским зло-чинима о којим су сазнали из наше штампе, па смо били приси-љени да се уместо помоћи нашем народу, бавимо одговорима на питања која су нам стално наметана.

После двојице генерала, Илије Бранковића и генерала Мир-ка Старчевића, ја сам био последњи генерал на челу нашег дела Комисије. По мом одласку, КФОР је такође на чело свог дела Комисије поставио пуковника. Од тог тренутка, Комисија је и формално смањила свој утицај. Смањено интересовање тадашње власти за судбину нашег народа на Косову и Метохији, довело је до опадања значаја Комисије. Бројно стање је смањено, материја-лна средства су још више ограничена, састанци су се проредили а ионако мала ефикасност, постала је још мања. Све је рађено са једним циљем. Требало је обесмислити и Војно-технички спо-разум и Резолуцију 1244. Време је показало да је то већ постиг-нуто на терену. Да ли ће и у Савету Безбедности, остаје да се види. Они који заговарају увођење санкција Русији, намерно и нескривено раде против Резолуције 1244, против нашег народа на Косову и Метохији и целовитости наше земље.

Хвала

Милош Ђошан, генерал
Некадашњи Начелник Комисије за контролу примене Војнотехничког споразума.

Живадин Јовановић

Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама званичних представника САД и НАТО, рат против Србије (СРЈ) представљао је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.). Агресија је извршена са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, према извештају Вимера, представници САД су на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. саопштили, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“.

Многи европски и светски ауторитети из области дипломатије и међународних односа обелоданили су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно - пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг и многи други. Многи европски и светски медији, укључујући немачке, француске, чешке, француске и друге, изнели су чињенице о манипулацијама и лажима којима су се служили заппадни политичари да би омбањивали јавност и обезбедили подршку за експанзионистичке циљеве агресије.
Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. Агресија НАТО представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно, ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. НАТО је од одбрамбеног претворен у офанзивни савез. Од тада, водеће силе Запада настоје да универзалне принципе међународног права замене «правилима» по мери својих геополитичких интереса.

Председник Београдског форума Живадин Јовановић и Генерал полиције у пензији Обрад СТЕВАНОВИЋ, потписник Кумановског споразума

У време агресије НАТО је имао 19 чланица. Данас их има 30, ускоро ће, пријемом Шведске и Финске, имати 32. После успостављања војне базе „Бондстил“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас далеко више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно, него што их је било на врхунцу хладног рата. Цивилна инфраструктура у земљама ЕУ годинама се прилагођава војним потребама, а плима милитаризације не заобилази ни економију, образовање, науку, медије. Војни издаци достижу неслућене размере. Немачка је, на пример, повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра а тренд повећања војних буџета следе и друге чланице НАТО и ЕУ. САД су напустиле низ међународних споразума о контроли и ограничавању нуклеарног наоружања.

Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари - Черномирдин од 3. Јуна 1999; 2. Војно- технички споразум, познат и као Кумановски споразум, од 9. јуна 1999; и 3. Резолуција СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и представници ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току. Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве да за прекид, или паузу у разарањима, бар у време празника и док теку преговори. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарање цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта.

Агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ оружана агресија која, у међународно-правном смислу, представља највиши злочин против мира и човечности. Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима највиши орган светске организације је потврдио поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице. Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим остаје до постизања мирног политичког решења за статус у оквирима и у складу са резолуцијом СБ УН 1244. Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца, у њихове домове и на њихова имања.  

Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна илегалну, насилну творевину као правну, потврђују  вредност и значај овог правног документа. Зато Србија треба још одређеније и јасније да се позива на ову резолуцију СБ и да тражи извршавање неизвршених обавеза и поштовање свих њених права према тим одлукама. Трансакциона размишљања колико год била изазовна и у тренду на Западу, нису пут за трајну заштиту  најважнијих државних и националних интереса Србије.

Мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на чиновничким већ на највишим нивоима. Иако посредни, у њима су учествовали лидери водећих чланица НАТО и Европске Уније као и представници Уједињених нација. Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација. Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише иоскључиво као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама сва три документа као и документима КГ, Г-8. Мировна документа утврђују накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица.

Ове и друге одредбе правно обавезујућих докумената којима се штите прва и интереси Србије и српског народа, ни 23 године после усвајања нису извршене што предстаѕвља еклатантан доказдуплих стандарда и дискриминације. Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге у Покрајини бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности. Оне чланице НАТО и ЕУ које данас учествују у стварању, обуци, финансирању и наоружавању илегалних формација у Покрајини, крше одредбе резолуције СБ УН 1244 и Кумановског споразума и раде против интереса Србије. То су исте оне земље које су пре агресије финансирале, наоружавале и обучавале припаднике терористичке ОВК директно кршећи резолуције СБ УН 1160, 1199, 1203 и друге. Што се будућег статуса Покрајине тиче, у документима мировног пакета, као и документима који су претходили (ставови КГ, Г-8) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице.

За однос водећих чланица НАТО и ЕУ према резолуцији СБ УН 1244, карактеристичан је њихов селективан прилаз. Када су СРЈ, односно, Србија, извршиле све своје обавезе, када су те земље оствариле своје интересе, оне, не само да су престале да траже целовито и доследно извршење обавеза других чинилаца, већ су се директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против самог позивања на одлуке СБ УН. Ишле су толико далеко да и на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те чланице НАТО и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције 1244 и да прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији ослонац од одлуке СБ УН! Досадашње укупно искуство сведочи да су водеће чланице ЕУ и НАТО увек заступале и промовисале нелегитимне интересе противника Србије на штету легитимних интереса Србије и да су изгубиле кредибилитет и као посредници, и као гаранти договора.

Резолуција СБ УН 1244 чији су интегрални делови договор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин и Војно-технички Споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То су вредности изнад економских, инвестиционих, трговинских и сличних интереса. У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца домовине, хероја и цивила. Зато, немамо права да се удаљавамо од наведених мировних докумената, да их замењујемо сурогатима и непоузданим гарантима. Немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их, амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћењее оружја за масовно уништавање какво су пројектили са осиромашеним уранијуимом, као и за огромна материјална разарања.

Сматрамо да треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО. Не смемо ни несвесно да губимо из вида да су управо те земље, најпре, вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама, потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне људске жртве, патње народа и економску штету коју нису надокнадиле. Основно правно и цивилизаијско начело гласи - да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да исту надокнади. Чак су и представници НАТО признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право. Парадоксално је, да су грађани чланица ЕУ, Италије, на пример, који су у саставу КФОР боравили у Покрајини Косово и Метохија, остварили право на накнаду за здравствене последице изазване осиромашеним уранијумом коришћеним током агресије НАТО, а да је у Србији, после свих иницијатива јавности и Народне скупштине, после свих јавних обећања државних и владиних органа да ће се утврдити пуна истина, поново завладала «уранијумска тишина». Коме то користи, ако је јасно да наноси велику штету поверењу јавности у државне институције?   

Амбасадор једне угледне чланице ЕУ и НАТО ових дана, преко страница угледног дневног листа подсећа јавност у Србији да «нас повезује заједничка европска прошлост» и позива Србију на заједничку одбрану европских вредности увођњењем санкција Русији. Уједно  упозорава да инвеститори из његове земље «помно прате став Србије и њену, гле сад - политичку и економску оријентацију»! За понеког блага, али за већину грађана Србије посве јасна претња са примесом уцене – или уведите санкције, или можете остати без инвеститора из његове земље! Каква похвала слободе тржишта и профита! Какво познавање «шта пали» у јавности санкцијама и агресијом исцрпљене земље чему је, руку на срце, и његова земља дала повелик идопринос!  Да ли је и то спада у «заједничке вредности»  које треба да брамнимо, како сликовито рече, «раме уз раме»!? Што се тиче «заједничке европске прошлости» његова екселенција и није ближе елаборирао који опсег и које делове «заједничке европске прошлости» има у виду, јер та прошлост, како је добро познато, није била увек једнозначна и са истоветним улогама.
А што се тиче грубих притисака на Србију да примени једностране санкције ЕУ према Русији, став Србије о неприхватању, по мом мишаљењу, представља линију самопоштовања, независности и идентитета српског народа. Хвала.

Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије одржали су у Дому ВС у Београду Округли сто посвећен 23. годишњици потписивања и значају Кумановског споразума и Резолуције СБ УН 1244.

Након одавања поште жртвама агресије НАТО 1999, о теми су говорили председник Београдског форума, Живадин Јовановић, генерали у пензији Обрад Стевановић, потписник Кумановског споразума, Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије и Милош Ђошан, један од команданата ВЈ током одбране од агресије НАТО као и генерал Бранко Крга, ранији начелник ГШ ВЈ. Присуствовали су представници амбасада више пријатељских земаља, српског расејања, друштвених, научних и других организација и медија.

Интегрална изглагања говорника биће објављена на веб страницама организатора.

Преминуо је др Ђорђе Лопичић – професионални дипломата, велики стручњак за међународно јавно право и угледни српски интелектуалац.

Читав радни век провео је у дипломатији Југославије и Србије пролазећи кроз све фазе професионалног и политичког напредовања, од приправника до шефа мисије службе унутар Министарства спољних послова.

Припадао је плејади врсних дипломата несврстане, независне СФРЈ, СРЈ и Србије. Био је непоколебљив борац слободе, независности, суверенитета и територијалног интегритета наше земље. На свим дужностима борио се професионално и храбро за право, правду и истину. Своје врхунске квалитете знања, умећа и интелектуалне храбрости испољавао је и као југословенски представник при међународним институцијама у Хагу током југословенске кризе.

Био је неуморни истраживач о историји српске и југословенске дипломатије и за собом оставља велики број књига и огледа који ће служити као основа и путоказ како будућим генерацијама српских дипломата, тако и истраживачима историје српске и југословенске дипломатије.

Своју посвећеност интересима земље и народа, истини и правди наставио је да исказује и након одласка у пензију. Напустио нас је као председник Удружења пензионера Министарства спољних послова и као неуморни активиста Београдског форума за свет равноправних.

Београдски форум за свет равноправних

Живадин Јовановић
Поводом Кандидатуре Приштине за чланство у Савету Европе

Нормално је да Србија јасно и недвосмислено реагује на прво сазнање да водеће земље Запада припремају пријем тзв. Косова у СЕ. Све акције и кораци који угрожавају суверенитет и територијални интегритет земље не смеју се релативизовати нити стављати у контекст трговине и економских односа. То нису пријатељске активности нити корци ка партхерству, поверењу и интерацијама већ огољена геополитика експанзије и доминације на рачун животног интереса Србије. Запад тражи начин да заврши свој прљави посао започет 80-их година прошлог века отвореном подршком сепаратизму и тероризму, посао кажњавања, комадања и слабљења српског народа као политичког фактора на Балкану.   Настојања да се криминалној творевини произашлој из тероризма тзв. ОВК и агресије НАТО 1999. обезбеди међународно-правни статус равна су сахрањивању остатака сваког правног и безбедносног поретка у Европи и свету. Србија то не може да прихвати и такве «демократске вредности» не дели ни са ким.

Суочени са отпорима у највећем броју светских форума и организација, они траже начин да то ураде тамо где неће наићи на противљење већине. Запад зна да је то што ради засновано на политици силе, па ће покушати да издејствује уз што мање противљења Србије. Са њеним знањем, али да добро води рачуина како реагује на оно што захтевају они којима је поднела молбу за пријем у ЕУ. Запад ће тврдити како је пријем тзв. Косова у СЕ у интересу мира и стабилности и превазилажењу застоја у дијалогу, знајући да је Србија за мир, стабилност, развој и дијалог. Представљаће тај потез као нешто добро, а у ствари је добро само за њихову севичну геополитику експанзије и доминације и њихове интересе и циљеве, а не за стабилност Балкана. Запад наставља са покушајем да учврсти државност Косова, уместо да исправи кардиналне историјске грешке које је такав преседан донео. Кад буде схватио и признао своје грешке, превасходно грешке водећих земаља Европе, може бити касно.

Србија не сме да чека пријем Косова у СЕ јер би то, објективно, било призивање политике свршених чинова, већ да јасно и званично, изрази своје противљење гесту спонсора који је све друго осим пријатељски и да изнесе обиље правних, поликтичких и безбедносних аргумената.

Пријем тзв. Косова у СЕ чији су главни критеријуми поштовање људских и демократских права а принцип вододелница - владавина права, био би још једна кардинална грешка западно-европске цивилизације према Србији и српскмом народу. И Шолцу, Џонсону и Макрону, друге да не помињемо, веома добро је познато да се 250.000 Срба и других неалбанаца претњама, тајним листама и на друге криминалне начине фактички забрањује повратак у њихове домове и на имања која поседују на КиМ, Приштина наставља политику етничког чишћења, а напади на Србе и њихову имовину су све интензивнији.

То да ли Приштина поштује или не поштује тзв. Вашингтонски или неки други тзв. споразум је изведено питање. Ваљда смо досад апсолвирали да је Приштина само помагало Запада, излог арсенала експанзионистичке геополитике водећих чланица НАТО према Србији и Србима на Балкану.

Какав је положај преосталих Срба на КиМ, каква су њихова права, да ли су безбедни они и њихова имовина, какв је положај СПЦ њене  имовине, када ће се дозволити слбодан и безбрдан повратак око 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца? Или, када треба да се оствари геополитич ки интерес запјадних сила -ништа од тога није битно? Да ли се Савет Европе и његове чланице сппремају за најгрубљу суспензију својих оснивачких критеријума док тзв. Косово не приме у своје редове!?

Немачки канцелар Шолц и други са Запада који лобирају за пријем Приштине у СЕ морају знати да су се намерили да направе још један опасан преседан пријемом илегалне недржаве у организацију држава, да крше основне принципе Повеље УН, завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Рез. СБ УН 1244 и да отворено раде против виталних интереса Србије ради својих геостратешких интереса експанзије и доминације. Ако им Србија то јасно не каже, онда се поставља питање самих основа њених односа са тим земљама. Ако је мања и слабије развијена, она није са ограниченим суверенитетом, пословном способношћу или без достојанства! (део објављен у «Франкфуртским вестима», 12. маја 2022).

Они су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова.

Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима - унутрашњим и спољним.

Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем.  Године 1999. извршили злочин агресије убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације.

Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244,  Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутилјеиров план... Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести». А ми - неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост - непрекидно о агресији, убијенима,  осиромашеном уранијуму,неправди,  накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања  њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о  истини за нас.

У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде. Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може. Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија  у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранскм нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби. Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно  тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова.

Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије  од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије. „Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!).

Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука, да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999.  А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најболје – на демократију – слушања, разумевсања и извршавања. Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, иостине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још  на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне! Они су увек на  другој, осим на страни целовите Србије. Можда су у праву кад се деценијама држе девизе - што мања Србија то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тоага, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србиј на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте?

Зато, и не само зато, наставићемо још снажнје да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“.

Живадин Јовановић

"Косово је насилна, илегална творевина, настала кршењем Повеље УН, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије.
Срби на КиМ су деценијама изложени терористичким нападима, застрашивањем, узурпацијом имовине и етничким чишћењем.
Око 250, 000 протераних Срба и других неалбанаца спречени су да се слободно и безбедно врате у своје домове и на  имања.
Коме уопште пада на памет да очекује сагласност Србије за учлањење такве творевине у Савет Еврипе чија је основна мисија и критеријум за чланство поштовање људских права?" 

Аутор: Живадин Јовановић

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Са уравнотеженом, самосталном и независном политиком Србија није само једина европска земља која не жели да уведе нелегитимне и нехумане санкције Русији, већ је пример и инспирација Европи. Неће протећи много времена пре него што се Европа отрезни и осети катастрофалне штете које је сама себи и другима, нанела слепо се сврставајући уз геополитику експанзије на Исток, забијања клина у европско-руске односе и глобалне доминације.  Ако то не схватају, или немају куражи да признају, неолибералне, назови леве, „семофор“ и њима сличне владе у Европи, извесно је да ће схватити народ који, ни крив ни дужан, плаћа високу цену политике милитаризације, обмана, санкција и војне конфронтације. Уместо да извуче поуке из историјске грешке коју је учинила учешћем у агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999, да се концеентрише на тражење мирног и одрживог политичког решења за проблем Украјине,  европска политичка елита, 23 године после, понавља грешку доливајући уље на ватру пожара који прети да захвати цели континент и планету.

Носиоцима притисака да Србија уведе санкције Русији потпуно је јасно да то неће утицати на Русију да се одрекне од својих интереса и циљева али желе да Србију понизе, одвоје од традиционалних пријатеља и савезника и принуде суверенитет и територијални интегритет преда онима који носе одговорност за илегалну, злочиначку агресију извршкену 1999. године, и за насилну сецесију покрајине Косово и Метохија 2008. Санкције Србије према Русији лишиле би Србију подршке не само Русије, већ и Кине, Индије, БРИКС-а и већине чланица ОУН које знају да нема повратка на време хегемонизма и доминације.   

Србија није била нити ће бити зона било чијих интереса. Лицемерно је и контрапродуктивно то што јој неко броји столице а стратешке партнере Србије проглашава за преносиоце „малигних утицаја“. И неупућени у историју знају како се Србија држала кроз историју и да конструкције, сатанизације и похлепе западних центара моћи, поготову оних са историјом илегалних агресија, тешко то могу променити.  

То што западни центри моћи појачавају  притиске, коликогод било тешко, за Србију није  новост. То је знак да Србија треба још снажније да брани своје и легитимне интересе целог српског народа, засноване на међународном праву. То значи да ће истрајати у одбрани решења за покрајину Косово и Метохију на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244, права на слободн и безбедан повратак свих протераних Срба и других неалбанаца, као и свих надлежности Републике Српске утврђених Дејтонско-париским споразумом и Уставом. У том смислу, вома је значјно што и у садашњим сложеним условима, даље јача одршка коју Србија добија од својих стратешких партнера Русије, Кине и Индије, што је показала и најновија седница СБ УН, као  и подршка већине чланица светске организације.

Поштоване колеге! Обраћамо вам се да бисмо вам пружили прилику
да се информишете о томе шта се ових дана дешава у Европи у вези
са украјинском политичком кризом и, најважније, зашто се то дешава.

Актуелни драматични процеси су започети у фебруару 2014. године, након што је украјинска опозиција, коју су подржавале САД, флагрантно прекршила Споразум о решавању политичке кризе у Украјини са легално изабраним председником Виктором Јануковичем, који су оверили званични представници земаља ЕУ – Немачке (министар спољних послова
Франк-Валтер Штајнмајер), Пољске (министар спољних послова Радослав Сикорски) и Француске (министар спољних послова Ерик Фурније).

Споразум је потписан 21. фебруара, а осујетили су га украјински национал-радикали увече истог дана. Председник Украјине је био приморан да хитно напусти Кијев, плашећи се вансудског обрачуна. Након тога,
уз кршење украјинског устава, дошло је до брзе промене државне власти.

Покретна снага опозиције, која је преузела власт, били су углавном становници западних региона Украјине, који су историјски били део других источноевропских држава. Управо у овом делу Украјине владала су десничарска радикална расположења, симпатије према хитлеровој Немачкој, као и нацистичким злочинцима и помагачима. Украјински неонацисти су
у фебруару 2014. јавно и масовно захтевали вешање и сечење Руса. Управо
у тим околностима треба тражити праве узроке осмогодишњег грађанског рата у Украјини.

Међу одлукама нове власти, већ 23. фебруара 2014. године, било је
и укидање закона „О основама државне језичке политике”, којим је руски језик, уз друге – на пример, мађарски и румунски – био дозвољен
као „регионални језик“ у југоисточним регионима Украјине.

Нису сви у Украјини поздравили антиуставни државни удар. Већина становника Аутономне Републике Крим, као резултат референдума, недвосмислено је гласала за излазак из састава Украјине. Полуострво је предато Украјинској ССР 1954. године одлуком шефа совјетске Комунистичке партије Никите Хрушчова, без обзира на мишљење грађана који су тамо живели и уз кршење предвиђене у СССР-у процедуре промене граница савезних република, а пре свега због унутарстраначке борбе, прикривене економским образложењима.

Становници индустријског југоистока Украјине, које су у њен састав укључили бољшевици Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, такође су одбили
да се потчине новим нелегитимним властима.

Гушење оних, који се нису сложили са тиме што се десило, извршили
су национал-радикали по налогу нове власти у Кијеву, сурово, са великим бројем жртава. Кијев је два пута, у априлу 2014. и у јануару 2015. године, организовао војне операције против својих суграђана у Донбасу, користио је авионе и тешко наоружање. Захваљујући напорима руског руководства,
12. фебруара 2015. године у Минску је успело да се договори мински „Комплекс мера”, који су потписали представници Русије, Украјине и шефови Доњецке и Луганске Народне Републике које су формиране као резултат референдума њихових житеља још у пролеће 2014. године, као и ОЕБС. Истог дана, лидери земаља учесница „нормандијског формата“ (Русија, Француска, Немачка, Украјина) усвојили су декларацију која је подржала овај документ. А 17. фебруара 2015. године Савет безбедности УН је резолуцијом 2202 једногласно утврдио ова два документа као једину међународно-правну основу за решавање унутарукрајинског сукоба.

Мински „Комплекс мера“ укључивао је следеће тачке, постављене
по строгом редоследу примене: 1) прекид ватре; 2) повлачење тешког наоружања; 3) мониторинг и верификација прекида ватре и повлачења тешког наоружања од стране ОЕБС-а; 4) почетак директног дијалога између Кијева
и Доњецка и Луганска; 5) амнестија; 6) ослобађање и размена притвореника; 7) хуманитарни приступ, достава и дистрибуција хуманитарне помоћи;
8) обнављање друштвено-економских веза између Донбаса и Украјине;
9) успостављање контроле границе од стране Кијева (уз услов испуњења
тачке 11); 10) повлачење страних формација и плаћеника; 11) усвајање новог устава Украјине и посебног законодавства којим се утврђује посебан статус Донбаса, укључујући његово право на језичко самоопредељење, именовање шефова органа тужилаштва и судова, стварање јединица народне милиције;
12) координација процедуре одржавања избора: 13) интензивирање рада Контакт групе у Минску.

Као што се види, највећи део обавеза морао је да испуни Кијев. Било је неопходно покренути политичко решавање сукоба кроз унутарукрајински дијалог и прилагођавање националног законодавства. Међутим, украјинске власти ништа од тога нису заиста урадиле. А химера „руске агресије“, у коју су веровали ултранационалисти, коначно је довела ситуацију у потпуни ћорсокак. Сви покушаји Москве током седам година да политичким
и дипломатским путем уразуми Кијев нису били крунисани успехом.

Истовремено, настављено је редовно гранатирање од стране Кијева територије Донбаса, укључујући цивилну инфраструктуру. То је довело
до погибије преко 13 хиљада људи, укључујући бројне жртве међу цивилним становништвом Доњецке и Луганске републике. Украјинске власти организовале су тоталну блокаду милиона својих грађана који су одбили
да признају легалност нелегитимне промене власти у Кијеву. Само је руска хуманитарна помоћ спасавала од хуманитарне катастрофе људе које су украјински политичари напустили.

Страшне чињенице о злочинима украјинских власти свих ових година намерно су заташкавали медији земаља Европске уније. Нико од посланика Европског парламента и званичника ЕУ током седам година није сматрао могућим да се лично упозна са реалном ситуацијом у ЛНР и ДНР. Скоро сви подаци, који су коришћени у европским престоницама и на основу којих су доношене политичке одлуке ЕУ, засновани су на једностраним информацијама из Кијева и упутствима Вашингтона.

Истовремено, од пролећа 2014. године Европска унија је одустала
од праксе одржавања редовних самита са Русијом, „замрзнула“ званични међупарламентарни дијалог, почела са прогоном руских медија и новинара,
тј. фактички увела цензуру, што је онемогућавало објективну процену ситуације. Дотично је негативно утицало на одлуке које су доносили Брисел
и Стразбур. Подсећамо да је Запад од 1990.-х година активно формирао
у Кијеву илузију о могућности скорог уласка Украјине у НАТО и ЕУ. С тим
у вези, тешко је не сложити се са признањем шефа дипломатије ЕУ
Жозепа Борела од 11. марта 2022. године да је „грешка давати обећања
која се не могу одржати... грешили смо, изгубили смо прилику за зближавање Русије и Запада“. Заиста, ЕУ сноси велику одговорност за украјинску кризу, која траје већ другу деценију, као и за слепо држање смерница САД по овом питању. Признајући грешке на речима, у стварности европски званичници настављају линију, која је изабрана много пре данашњег дана, а која је непријатељска према Русији. А ствар није чак ни у Украјини.

Дуги низ година Русија је нудила да се иде дипломатским путем. Позвала је ЕУ да утиче на Кијев како би га подстакла да примени мински „Комплекс мера“, како би се обезбедила језичка и културна права рускојезичних држављана Украјине. У ширем, евроатлантском контексту, Русија је у децембру 2021. године ставила пред САД и НАТО питање безбедносних гаранција заснованих на принципу недељивости безбедности који је фиксиран у документима ОЕБС-а и између Русије и НАТО. Радило се о неширењу НАТО-а, нераспоређивању претећих система наоружања
у близини наших граница, повратак конфигурације снага алијансе на позиције у време потписивања Основног акта Русија – НАТО 1997. године.
Међутим, руководство САД и НАТО-а остало глуво на наше апеле, стално је пропуштало прилике за решавање несугласица.

Саботажа минског „Комплекса мера“ од стране Кијева постала је јасна много пре актуелних догађаја. А у фебруару 2022. године, на Минхенској безбедносној конференцији, украјински председник Владимир Зеленски је најавио не само одсуство жеље да се придржава Минских споразума,
већ и нуклеарне амбиције Украјине. Кијев није крио ни припрему масовне војне операције против Донбаса.

У овим околностима Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике. Као одговор
на интензивирање гранатирања ДНР и ЛНР од стране Оружаних снага Украјине, у циљу заштите цивила у Донбасу, укључујући стотине хиљада руских држављана, Русија – у складу са чланом 51. Главе VII Повеље УН
о индивидуалној и колективној самоодбрани и у складу са уговорима
о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР – започела је специјалну војну операцију у Украјини.

Њени циљеви су демилитаризација и денацификација Украјине. Будући да су међу братским народом, руски војници само уништавају војне објекте
и инфраструктуру, с поштовањем се односе према украјинским војницима
који су се предали, штите цивилно становништво и помажу му у евакуацији
из зона борбених дејстава, деле хуманитарну помоћ. Извештаји о супротном, у ствари, више пута су се испоставили као инсценирани „фејкови“
и дезинформације Кијева.

Украјински неонацисти и њихове формације (тзв. „добровољачки батаљони“) крију се иза цивилног становништва, користе га као „живи штит“ и спречавају евакуацију хуманитарним коридорима које организује Министарство одбране Русије. Они гранатирају цивилну инфраструктуру, представљајући у западним медијима ова разарања као ударе руских Оружаних снага. Истовремено, цинично се заташкавају чињенице о ракетним нападима украјинске војске у Донбасу, попут гранатирања касетном муницијом у центру Доњецка 14. марта, када је погинула 21 особа, а око 30 је повређено.

У данашњем међусобно повезаном свету, покушај западних земаља
да „казне“ Русију заправо штети глобалним тржиштима енергетских ресурса, ђубрива, хране, метала и друге робе; разбија постојеће производне
и логистичке ланце; доводи до бекства финансијског капитала из Европе
у САД. У склопу последица пандемије коронавируса које нису у потпуности превазиђене, прети да изазове нови кризни цунами, погоршан неравнотежама акумулираним у глобалној економији током претходног циклуса, „мехурима од сапунице“ на берзама и инфлацијом која је почела да расте много
пре украјинских догађаја. Жртвовањем својих интереса за САД, ЕУ пуца себи у ногу.

Уверени смо да једини начин да се не само оконча садашња криза,
већ и спрече други догађаји опасни по свет може бити поштовање следећих принципа:
- недељивост европске безбедности, када се безбедност једних не може обезбедити на рачун безбедности других;
- немешање у суверене послове држава;
- равноправна, обострано корисна сарадња.
Сматрамо неприхватљивом вештачку и грубу политизацију хуманитарне сфере, укључујући науку, образовање, културу и спорт.

Посебну пажњу одговорних јавних организација и удружења, са наше тачке гледишта, заслужују такве неприхватљиве акције било кога као што је распиривање мржње на расној, националној, језичкој или верској основи. Сматрамо недопустивим било које случајеве глорификације нацизма
и неонацизма, манифестације екстремизма и радикализма.

Сигурни смо да у трећем светском рату, о којем се данас понекад говори у Европи, не може бити победника. Они, који признају његову могућност, воде човечанство у глобалну катастрофу.

Повлачење Русије из Савета Европе диктирано је тиме да је ова међународна организација заборавила на принципе постављене приликом њеног оснивања. Нажалост, ова организација, која је изгубила некадашњи углед, као и низ других међународних структура, дала је предност „хладноратовском“ блоковском приступу уместо решавања сложених
и важних међународних питања, руководила се искључиво једностраним,
не увек провереним информацијама.

Уверени смо да би благовремено, озбиљно и конструктивно разматрање од стране европских држава руских предлога из децембра 2021. године
о безбедносним гаранцијама у евроатлантском региону могло да спречи актуелну политичку кризу и њене тешке последице. Остајемо посвећени отвореном, равноправном дијалогу уз узајамно поштовање са свим земљама нашег великог евроазијског дома од Атлантика до Индијског и Тихог океана, у складу са иницијативом руског председника Владимира Путина
о формирању Великог Евроазијског партнерства. Уверени смо да посебну улогу у обнављању таквог дијалога могу и треба да играју одговорне друштвене и политичке снаге нашег заједничког континента.

Користећи ову прилику, информишемо цивилно друштво европских држава да програм партије „Јединствена Русија“, странке народне већине, садржи следећи задатак:

„Принципијелно и чврсто бранећи наше националне интересе, тежимо нормализацији односа са западним земљама. Отворени смо за обострано корисну сарадњу, за развој политичких, економских, хуманитарних, прекограничних и међурегионалних веза“.

Рачунамо да уз вашу помоћ пренесемо овај апел широј јавности свих европских држава. Потврђујемо да су наша странка и њена међународна комисија отворене за директан и искрен дијалог са свима онима који високо цене трајни мир, поуздану сигурност, истинску демократију и обострано корисну, равноправну сарадњу.

Ускоро се навршавају два месеца од када је Русија напала Америку, угрожавајући њене националне интересе и то на територији Украјине, суверене и независне, по површини највеће државе на европском континенту.
Мање обавештени ће поставити логично питање: А шта то уствари тражи Америка са крајњег запада на крајњем истоку европског континента, и који су то њени витални интереси угрожени?
Исто питање могло би се упутити и у случају, војном силом, отимања у покушају, територије јужне српске покрајине, плодне котлине Метохије, најбогатије области текућом водом у југоисточној Европи, са око четириипо хиљаде квадратних километара и висораван Косово, најбогатија рудоносна област на европском континенту, са преко шестипо хиљада квадратних километара.

У првом случају десило се, поред осталог, да је један од синова актуелног председника Америке, протеклих десетак година, имао важна посла баш у Украјини. Свако ко није имао прилику да дође у контакт са књигом познатог америчког држављанина А.Н.Чомског „Шта то (у ствари) хоће Америка“, неће моћи да схвати поступке америчке администрације. Чомски пише: „За време другог светског рата, радне групе Стејт Департмента за међународне односе, радиле су на креирању послератног света, у виду тзв. „Велике области“, која би била потчињена потребама америчке привреде. Велика област би обухватила Западну хемисферу, Западну Европу, Далеки исток, земље бивше Британске Империје највеће изворе енергије на Блиском истоку (које прелазе у америчке руке након истеривања наших ривала Француза и Британаца), остале неразвијене земље, а, по могућности и цео свет... Индустријске земље требало је да следе две 'велике радионице', Немачку и Јапан, које су доказале своје умеће за време рата, а њих две би наставиле с радом под америчком присмотром.“

Како тада, тако и до сада, скоро једно столеће америчке доминације, с разликом да је у протеклих више од три деценије апсолутни хегемон. А, све је почело 1989 године, када је постигнут договор о истовременом односно паралелном гашењу оба војна савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, између Михаила Горбачова, генералног секретара СССР-а с једне стране и Роналда Регана, председника Америке и Маргарет Тачер премијера Велике Британије с друге стране. Уследила је пословична превара од стране западних „партнера“ нашта је Његош још пре два века указао „Латини (католици - западњаци) су старе варалице“. Затим је срушен Берлински зид, од две Немачке постаје једна, као потомка нацистичке творевине, која је изазвала и водила најкрвавији рат икада виђен уз апсолутно највећу погибију становника планете Земље. Ти исти потомци срушили су СФР Југославију, претечу уједињених европских народа и изазвали и помагали крваве грађанске ратове, које и дан данас подстичу.

Генезу Америке и њену доминацију у свету, најуспешније приказује поменути потомак усељеника, познати лингвиста, књижевник и филозоф Аврам Ноам Чомски. Историја сведочи да је Америка у својој сржи геноцидна творевина. То потврђује и следећи цитат из књиге такође америчког држављанина, потомка усељеника са старог континента „Огњишта мудрости“, Вил Дурант (1885-1981): „Тек је триста година откако су овамо дошли први усељеници, а само стопедесет година откако је створена наша држава... Неки од наших досељеника били су аристократи, а неки су били злочинци... Не може се рећи да ли су лопови или барони, који су дошли к нама, оставили племенитији род и допринели нашем развоју.“
Дакле, то је доба када је Америка углавном била циљ свих оних, који су одбачени у својим земљама (злочинци, убице, лопови, проститутке), па су чак и депортовани у Британске колоније, пре свих у Америку, Аустралију и Нови Зеланд (пример масовне депортације отпадника тадашњег друштва из Енглеске у 14. веку)

С друге стране, такође је историјска чињеница, да су сви ти континенти били насељени. У Северној и Јужној Америци живели су староседеоци, аутохтони народи, као што су: Олмеци, Толтеци, Маје, Астеци, Инке и други, који су у то доба успели подићи високоразвијене цивилизације а које су погрешно  назвали једним именом 'Индијанци', јер су усељеници мислили да се ради о обали Индије,  а не о новооткривеном континенту Америке. Америка је сва три атрибута односно обележја неопходна за формирање државе приграбила силом, земљу односно територију је очистила тако што су уништили преко четрдесет милиона староседелаца, тзв 'Индијанаца', језик су „позајмили“ од Енглеза односно Британије као свог дојучерашњег колонизатора, а народ су чинили усељеници, дошли претежно са европског простора, а из Африке као робови, а касније и са свих континената.
Америком, од када постоји, владају најјачи и најбогатији. То је диктатура силе и капитала – новца. Народ је ту само да гласа на такозваним демократским изборима, а даље се ништа не пита. Своји модел демократије шири уз помоћ капитала, посредством финансијских институција, као што су ММФ и Светска банка, а ако то не успе, на сцену ступа НАТО, на који се начин наставља бесомучна пљачка слабијих народа и држава.

На свету постоје, иако су ређи, храбри и хумани људи. Тако је пре пар година шеф турске државе, дигао глас против америчких злочина, о чему је „Политика“ писала под насловом „Ердоган тражи осуду геноцида над Индијанцима“ у броју од 17-ог априла 2019 године.

Толико о генези Американаца, њиховој држави и демократији.

Насупрот Америке, Русија од самог гашења Варшавског пакта, нуди сарадњу на партнерским основама, чак и улазак у НАТО, али одбацује вазални положај. Русија и Кина не прихватају глобализам и хегемонију. Русија инсистира и гради праведан мултиполаран свет. Кина се залаже за заједничке судбине човечанства.
Шта се збивало на нашем простору у СРЈ и Србији, након рушења Берлинског зида, писао сам у колумни, коју је „Политика“  објавила 5-ог априла 2021 године под насловом „Двадесет година капитализма“.

Српски народ има своју државу и српски језик и то пре више од једног миленијума (1172 године), географски и цивилизацијски лоцирана је и припада средишњем делу југоисточне Европе, тачније у централном делу Балканског полуострва. Ни источно ни западно. Они који нас својатају, због својих сопствених интереса, проглашавају нас припадницима „западног Балкана“. Ти исти са западне стране настоје да нас осакате. Покушавају да нам ископају једно око и то десно „западно“, настоје да нам ампутирају једну ногу и то, замислите, поново десну која је раскорачена према западу. Упињу се свим снагама да нам поломе и једну руку и то десну која се шири према западу.
Ипак Свети Сава је на крају крајева само Свети Сава. Он је рекао: „Србија је исток за запад, а запад за исток“. Мало народа и мало земаља може да се подичи својом доследношћу: За слободу све а слободу низашта. Питају зашто ретко ко одлази на исток а листом одлазе на запад. Са почетка овог текста видели смо да је међу усељеницима на амерички континент био тек по који барон.

Ових дана плебисцитом смо добили новог – старог „вожда“, и очекујемо да у новом мандату ревитализује „оставштину“ председника СР Југославије Слободана Милошевића.
Уопште нема сумње. Јер када је на рушевинама које су му у наслеђе оставили ДОС-овци, после „обојене петооктобарске револуције“, успео да обезбеди неопходно јединство у владајућој коалицији коју чине политичке партије, странке, покрети, разна удружења са дијаметрално супротним идеологијама, сакупљени „с коца и с конопца“, без сумње ће, као председник свих грађана успети да сложи и „рогове у врећи“,  који су резултат најновијих парламентарних избора.

Без слоге и јединства Срба, ма где они били, и свих грађана Србије, тешко да се може реализовати „Заједно можемо све“.

Новак Бјелић,
генерални директор Трепче и народни посланик током последње деценија 20. века

Нуклеарни рат је на помолу. Због неспособности да се признају чињенице, суманути пут ка нуклеарном рату не може се зауставити.

Неки читаоци су питали зашто Русија чланство Финске у НАТО види као провокацију. Из истог разлога је чланство Украјине провокација: америчке ракетне базе на граници Русије.

САД тренутно немају хиперсоничне ракете, али пре или касније хоће. Такве хиперсоничне ракете на руским границама могле би да стигну до Москве за 3 или 4 минута, јасно представљајући егзистенцијалну претњу. Осим у Финској, Вашингтон жели базе у Шведској и балтичким државама и већ има ракетне базе у Пољској и Румунији.

Док Вашингтон намерава чланство Финске у НАТО-у као нову провокацију, не смемо заборавити још две постојеће провокације које је Кремљ прогласио неприхватљивим: постојеће ракетне базе у Пољској и Румунији.

Нема смисла да Русија превентивно спречава ракетне базе у Украјини и Финској, док је постојећим базама у Пољској и Румунији дозвољено да остану. Руске интервенције против ове две базе вероватно ће бити следећи потези руске самоодбране.

Западни медији су дали све од себе да подстакну глобални гнев против Русије. Огорчени људи не виде неодговорност западних влада, које без разлога прете Русији ракетним базама на руским границама. Уместо да размештање база виде као агресију на Русију, индоктринирани људи виде одговор Русије на егзистенцијалне претње као агресију.

Годинама сам наглашавао да ће ове провокације Русије на крају прећи црвену линију и довести до нуклеарног рата. Дуго сам критиковао Кремљ што није зауставио ове провокације снажним наступом. Русија је имала прилику да то учини у Украјини, али је Кремљ изабрао курс који није јасно ставио до знања да ће се земље које подстичу америчку агресију против Русије суочити са разорним последицама. Мање је ризично радити ову демонстрацију у земљи која није чланица НАТО-а него у земљи НАТО-а.

Кремљ је такође предуго чекао пре него што је интервенисао у Украјини, дајући САД осам година да наоружају и обуче украјинске оружане снаге. Ако Русија оклева у Украјини, суочиће се са истим проблемом у Финској или негде другде, поред две постојеће базе у две земље чланице НАТО-а на граници Русије.

Без сумње, САД/НАТО су кренули путем који води директно у нуклеарни рат.

Пошто ништа изван наратива не може бити објављено или дискутовано у западном свету, ништа се не може учинити да се заустави сулуди притисак ка нуклеарном рату. О овој претњи није могуће чак ни расправљати у западним спољнополитичким круговима. Свет поново улази у рат у сну, али овај рат ће бити нуклеарни рат и последњи рат.

Све што је Кремљ постигао својом уздржаношћу и ослањањем на преговоре са Западом јесте да појача темпо и интензитет провокација. Шеф НАТО-а Столтенберг промиче Финску и Шведску за чланство у НАТО-у, обећавајући им убрзано чланство и вероватно друге погодности, укључујући много новца. Овај извештај треба да пробуди људе и покаже им право стање, а то је ескалација сукоба.

У једном тренутку, егзистенцијални разлози ће приморати Русију да преузме иницијативу и да се повуче са дневног реда Вашингтона.

(Ово је превод чланка Пола Крега Робертса (83), који је био заменик министра финансија председника Регана и помогао у стварању Реганомике. Робертс је био помоћни уредник Валл Стреет Јоурнал-а и дуго је био познати политички публициста. Најсавременији оригинал овог текста Текст од 8. априла 2022. је овде, захвалан превод долази са Блог Оппоситион 24!)

Извор:
https://www.pi-news.net/2022/04/paul-craig-roberts-ein-atomkrieg-ist-am-horizont/

Београд, 8. април 2022.

С А О П Ш Т Е Њ Е

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ сматра да гласање представника Србије у Генералној скупштини Уједињених нација за суспензију чланских права Руске федерације у Савету за људска права УН није у складу са традиционалним пријатељским односима - савезништвом у два светска рата и Декларацијом о стратешком партнерству Србије и Русије и да је штетно по виталне интересе Србије, њен углед и положај независне и суверене европске земље.

Русија, као стална чланица Савета безбедности Уједињних нација и као незаобилазни фактор глобалних односа, данас и у будућности, подржава Србију у свим виталним и легитимним државним и националним питањима, а посебно, по питању суверенитета и територијалног интегритета и решавања питања Kосова и Метохије у складу са међународним правом, Резолуцијом СБУН 1244 и Уставом Србије.

Русија је ветом спречила  усвајање одлуке СБ УН о одговорности српског народа за геноцид коју су иницирале водеће Западне силе, које данас захтевају да Србија прихвати њихову политику кажњавања и изопштавања Русије.

Русија је одлучно против ревизије Дејтонско-Париског споразума, коју заговарају и спроводе водеће земље Запада на штету српског народа у Републици Српској и на Балкану. Русија подржава поштовање Дејтона и стечена права Републике Српске. Земље које захтевају да се Србија окрене против Русије, подржавају враћање на концепт унитарне Босне и Херцеговине уз доминацију Бошњака.

Русија је незаменљив фактор енергетске безбедности Србије и један од најважнијих партнера у економској сарадњи.

 Србија , као независна и суверена земља, не треба да прихвата притиске и уцене са Запада и да следи њихову политику кажњавања Русије и руског народа. То би било једнако супротно историјским искуствима, националном, државном и културном бићу, као и будућности. Србија  треба да поштује сопствена историјска искуства која говоре да Запад не подржава легитимне српске интересе већ је редовно на страни непријатеља Србије. Запад је током читаве Југословенске кризе изопштавао Србију (СРЈ) из ОУН, ОЕБС, СЕ и других међународних форума, а систематски подржавао све врсте сепаратизама, наоружавао, обучавао и финансирао сепаратизам и тероризам тзв. ОВК на Косову и Метохији, да би коначно, пре 23 године извршио илегалну агресију на нашу земљу. Такође, Запад се при томе ослањао на конструкције и неистине о «масакру цивила у Рачку», «Плану потковице», заточеницима на стадиону у Приштини, тзв. преговорима у Рамбујеу и многим другим. Све то није чинио ради одбране било чијих људских или демократских права, већ ради покрића за трајно распоређивање својих снага на Балкану и убрзаног спровођења стратегије експанзије на Исток.
 
Ескалација милитаризације, антируске и ратно-хушкачке атмосфере у Европи представља све већу опасност по глобални мир и безбедност. Сврставање и подлегање притисцима Запада у таквој атмосфери, најмање доприноси смиривању и попуштању као насушној потреби човечанства, а све више охрабрује нове, притиске и уцене Србије без предвидљивог краја. Србија треба да се руководи својим дугорочним интересима а не да се повинује западној политици изнуђивања потеза који би је удаљивали од традиционалних пријатеља и савезника и, корак по корак, уводили под потпуну контролу дојучерашњих агресора.

За слободну, суверену и независну Србију постоје и друге опције осим гласања за антируске мере.

Информативна служба Београдског форума за свет равноравних

На недељне изборе у Мађарској опозиција је изашла са ризичним слоганом, "Орбан или Европа". Већина је изабрала Орбана. Са рекордном, двотрећинском, подршком актуелни премијер је освојио четврти узастопни мандат.

У чему је тајна Орбановог успеха, шта је основа његове политичке филозофије и какве ефекте ће нови мандат имати по Европу. О томе за Речено и прећутано говоре дипломата и бивши амбасадор у Будимпешти Раде Дробац и публициста и политички аналитичар Предраг Рајић.

Чланак на сајту РТС-а: https://www.rts.rs/

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ДВАДЕСЕТ ТРИ  ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
НА СРБИЈУ (СР ЈУГОСЛАВИЈУ)
 
Обележавајући двадесет трећу годишњицу агресије НАТО пакта, која је почела 24. марта, а престала 10. јуна 1999. године,   у свести нашег народа је присутно и  велико разочарење и болно сећање на безрезервно  сврставање и укључивање у ту агресију  свих суседа бивше Југославије, осим пријатељске Грчке. И бивше југословенске републике (Словенија, Хрватска, Македонија и Федерација БиХ), са чијим народима је српски народ живео у заједничкој држави више од 70 година, а младе генерације васпитаване у духу братства и јединства, актвно су се сврстале на страну агресора. Уместо да као суседи притекну у помоћ, тадашње владе суседних земаља и бивших југословенских република, су безрезервно, а неке и са видним одушевљењем стале на страну немилосрдног агресора. „Ми смо са вама “, одјекивало је из званичних канцеларија наведених земаља, уз пружање свестране подршке и помоћи агресору.
Подршка суседних земаља разрађена је у току припрема за агреију, када су утврђени улога и задаци сваке од њих. Сходно томе, тадашње владе, или парламенти суседних семаља, су, на захтев НАТО и САД, одмах после почетка агресије, дале сагласност на неометано коришћеење њиховог ваздушног простора и војних аеродрома, с тим што су Румунија и Бугарска дале на коришћење и своју путну и железничку инфраструктуру. Поред сарадње и помоћи на војном плану, НАТО је од суседних земаља и бивших југослловенских република,  захтевао стриктно спровођење санкција, које су биле на снази, пропагадну подршку медија према циљевима агресије и, посебно,  неутралисање ставова и утицаја  српских медија, посебно РТС-а, у току агресије.

Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно са Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције  против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без ограничења.
Једна од најактивнијих и најдиректнијих учесница у припремама и извођењу агресије била је Албанија, која је била центар за прихват, обуку, наоружавање и слање албанских терориста за нападе на Косову и Метохији. Са албанске стране је у току агресије извршен и неуспели покушај војне копнене операције на Србију (позната битка на Кошарама), од стране терористичке ОВК, у сарадњи и подршку од стране албанске војске и авијације НАТО.

Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеророма, прихватила и размештање снага НАТО на својој територији. Амерички и војници других земаља НАТО из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999. године, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. Са приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000.

Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади   из свих праваца, повећавајући   изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999. године, поводом 50-те годишњице његовог оснивања, „земље прве линије фронта “добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Од званичника НАТО-а је изражено очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле.
Владе суседних земаља и бивших југословенских република су се, такође, активно и ревносно укључиле у агресију, како због вазалног односа према САД и НАТО-у, тако и, посебно, због жеље да на несрећи српског народа остваре неке своје себичне интересе и циљеве. То се посебно односи на њихову тежњу да под што повољнијим условима обезбеде чланство у НАТО и Европској унији. Таква политика наишла је, међутим, на критику и значајан отпор у народу појединих суседних земаља, који нису желели да у историји буду забележени као саучесници у злочинима НАТО-а над пријатељским народом Србије. Према тадашњем испитивању јавног мњења, чак 70 одсто Мађара било је против коришћења мађарског ваздушног простора, аеродрома и војних база за нападе на Србију (СРЈ) од стране НАТО. У интелектуалним и опозиционим круговима Мађарске, чуле су се оштре осуде агресије и учешћа Мађарске у њој.

Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник, Емил Константинеску, је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ), „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“.  Осећања румунског народа, са којим српски народ, у својој историји, није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније у њој. Један од најистакнутијих румунских писаца, Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал Национал “, уз осуду званичног става Румуније, је насписао: „Ми од сада заувек немамо правво да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ  „и без тридесет сребрењака“.

Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије  од стране НАТО, истичући да је тим нападом  извршен „крвави државно - терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права, квалификује као агресија“.

Већи, или мањи отпори агресији НАТО постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Огромна већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су често у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовао и велики број грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба, Драгиша Милетић, поред осталог, је рекао: “Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ “. Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је у саопштењу за јавност осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор.
Недвосмислено сврставање словеначке власти на страну агресора одражавало је, у почетку, осећања већине јавног мњења, јер је, према спроведеној анкети, 64 одсто грађана дало подршку агресији. Међутим, са одвијањем агресије, талас сумњи у њене праве мотиве и све већи протести у многим земљама, подстакли су и део словеначке интелектуалне елите и јавног мњења да се супротставе бомбардовању Србије (СРЈ). За разлику од словеначког државног врха и дела медија, који су наставили да до краја доследно буду на страни агресора, растао је број Словенаца који су били против. Међу њима је било више угледних словеначких научника, хуманиста и младих људи, који су, поред осуде агресије, осуђивали директно учешће Словеније у њој.  Најактивнији појединац у осуди агресије био је, свакако, лидер Словеначке националне странке, Змаго  Јелинчич, који је својим ангажовањем допринео ширењу истине о злочинима агресора  над народом Србије. Протестима доброг дела словеначког народа, придружио се и Независни синдикат Словеније.

Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада нас Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ), поздрављено  рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ, Ивица Пашалић, у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај “. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још увек лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона великог броја Срба, у операцијама „Бљесак“и „Олуја“, 1995. године.
Бошњаци и Хрвати у Федереацији Босне и Херцеговине су све време активно и великодушно подржавали агресију, јер су у њој видели ефикасно средство за коначно разбијање преосталог дела Југославије. Они су полазили и од процене да ће агресија на Србију (СРЈ), истовремено, допринети слабљењу   позиције Републике српске, доприносећи јачању позиција Федерације и изградњи унитарне БиХ.  Одлуку о безрезервном пружању помоћи агресору и сарадњи са њим, представници мусломанско – хрватске Федерације су донели без консултације са представницима српског народа, у заједничким органима БиХ, што је супротно Дејтонском спчоразуму и Уставу БиХ. Срби и руководство Републике српске, уз испољавање братске сдолидарности и оданости српском народу, најоштрије су осуђивали агресију и, у мери у којој је то било могуће, пружали несебичну подршку и помоћ.

Пријатељство за памћење

За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ, био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак агресије НАТО и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ), грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција.  

Већ трећег дана од почетка агресије, организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима – Крфу, Криту и Родосу.   Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље са Балкана “, „Даље руке од Србије “, „Америка убица народа “, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини, глумци у популарном атинском „Театру Хипократ“, прекинули су позоришну представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијиг грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је са нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа “.

Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовањања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко – српског пријатељства, као и обични грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на острвима Крфу, Криту и другде.

Поносан народ  осуђује варваризам агресора

У пружању моралне подршке и помоћи народу Србије веома су били активни грчки уметници и њихова удружења. Поред многих других акција, као и активног учешћа у протестним скуповима, Удружење глумаца Грчке је 29 марта упутило грчком народу писану поруку, која је тог дана прочитана на масовном протестном скупу у Патри и на другим скуповима. У поруци је, поред осталог, речено: „Европа мора да се супротстави америчком фашизму, јер, због нечијих великих интереса, не смемо дозволити да пате мали народи“.  Удружење уметника Грчке организовало је 26. априла, на чувеном централном атинском тргу – Синтагми, хуманитарни концерт, којем је присуствовало око милион Атињана.  У програму, изведеном том приликом, наступило је више од педесет највећих грчких уметника. Међу њима је био и илегендарни Микис Теодоракис, један од највећих савремених светских композитора и велики пријатељ српског народа (преминуо је 2. септембра 2021. године). Учествујући у програму, господин Теодоракис је са говорнице, поред осталог, поручио: „ Агресијом на Југославију Вашингтон је потписао смртну пресуду мађународном праву. Чак ни нацисти нису радили то што они данас чине српском народу. Ми Грци морамо бити поносни, јер смо једини који уједињени кажемо НЕ варваризму “.

Иако тада у поодмаклим годинама, Микис Теодоракис је био учесник готово свих протестних скупова у Атини. Осим тога, био је један од оних угледних Грка који је дигао свој глас против агресије НАТО и јавно најоштрије осуђивао њене злочине. Лично потресен бомбардовањем и, посебно, цивилним жртвама, Теодоракис је, 29. марта, за време једне вечерње посете познатом музичком клубу „Хамам“, у Атини, уз извиње, одбио молбу присутних гостију да отпева нешто из свог богатог  музичког репертоара, рекавши: “Не могу сада да певам, јер моје срце плаче за српском браћом, која су жртва агресије.“. Колико је и лично преживљавао злочине агресора над српским народом, показује и његова снажна изјава поводом бомбардовања зграде Радио телевизије Србије, у којој је, поред осталог, рекао: “Напад на РТС је криминални акт без преседана“.

Остајући доследан у свом изузетном ангажману на страни народа Србије, Теодоракис је, на своју иницијативу, заједно са својим чувеним оркестром, 18. и 19. јуна 1999. године, својим авионом допутовао у Београд, где му је приређен срдачан и веома пријатељски дочек. Том посетом је желео да, још непосредније, изрази своје пријатељство и поштовање према народу Србије и његовој херојској борби против агресора, као и да се лично упозна са последицама тромесечне агресије. На крају посете, Теодоракис је, са својим реномираним оркестром, одржао концерт у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, на задсовољство бројних поштовалаца и љубитеља његове музике.
У осуди агресије и пружању помоћи и подршке народу Србије, посебно се ангажовала и Грчка црква. Свети Синод Грчке православне цркве на челу са Архиепископом Атине и целе Грчке, Христодулосом, је, у изјави 30. марта, оштро осудио бомбародовање Југославије и трагичне последице тог злочиначког чина. У изјави од 24. маја, Архиепископ Христодулос је рекао: “Ерупција криминалног понашања НАТО и насиља против недужних људи у Југославији, показује сву отупелост западне хришћанске свести, која игнорише веру и историју читавог једног народа. Над народом Југославије се врши геноцид, који вође НАТО правдају  тзв. „хуманитарним разлозима“.

Званични органи Грчке, суочени са масовним и снажним протестима грађана широм земље током агресије, настојали су да иду укорак са расположењем народа. На самом почетку агресије, тадашњи министар иностраних послова Јоргос Папандреу, у телефонском разговору са Мадлен Олбрајт, изразио је негодовање владе због напада на Југославију. Осим тога, влада је 26. марта 1999.  позвала све земље чланице НАТО да обуставе бомбардовање Југославије и да се врате за преговарачки сто. Бивши премијер и почасни председник Нове демократије, Константин Мицотакис, је у изјави од 28. марта 1999., поред осталог, рекао да је „бомбардовање Југославије више од злочина, невероватна грешка, која истовремено наноси огромну штету и Југославији, и Европи и агресору“. У изјави од 27. марта, председник Грчке Костис Стефанопулос је рекао: „У грчком народу постоје огромне симпатије и топла осећања према поносном српском народу, који се храбро бори за своја права“.
Испољено незадовољство грчке владе према агресији, њени позиви за обуставу бомбардовања и успостављање мира, испољени на почетку агресије, изненадили су представнике америчке асдминистрације и довели до затегнутости са грчком владом. Мадлен Олбрајт је у телефонском разговору са Јоргосом Папандреуом, 27. марта, оштро критиковала постављање грчке владе. Министар Папандреу је у току тог разговора остао при свом ставу, али је интервенција Олбрајтове изазвала велико незадовољство у јавности и додатно оснажила антиамеричко расположење у народу. Посланици грчког Парламента су, у праламентарној дебати вођеној 1. априла, „осудили агресију на суверену Југославију и затражили хитну обуставу бомбардовања“. Премијер Константинос Симитис је том приликом изјавио да „косовско питање мора бити решено на дипломатски начин“. У ускршњој поруци грчком народу, од 11. априла, председник Парламента Апостолос Какламанис, осврћући се на агресију НАТО, још једном је изјавио „да га је срамота што је данас грађанин Европе“. Тадашњи министар правде, истакнути правник и хуманиста, Евангелос Јанопулос, у поруци министру унутрашњих послова Немачке, Оту Шилију и министру правде, Херти Дојблер – Гмелин, од 21. априла, као земљи која председава ЕУ, поред осталог, је рекао: “Бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта, “представља ратни злочин, злочин против човечности и злочин против мира, који се не могу оправдати међународним правом, зато што стоји у директној супротности са њим“.

Уз активно залагање за обуставу бомбардовања и за политичко решење, грчка Влда је посебно водила рачуна да не буде увучена у непријатељске активности НАТО-а против Југославије. Тако је 15. априла, на састанку у Бриселу,  одбијен захтев НАТО да Грчка уступи своје авионе за напад на Југославију. Исто тако, Влада је 21. маја одбила да турским авионима дозволи прелет грчке територије на путу за Немачку (тим авионима је требало да се превезу људство и резервни делови за турске авионе који су учествовали у агресији). На захтев више локалних самоуправа, донете су одлуке о забрани пристајања бродова НАТО у грчке луке. Било је и личних примера храбрости, отпора, пријатељства и љубави,  према српском народу.  Један од тих примера је поступак капетана Мариноса Рицудиса, заповедника војног брода грчке морнарице. Његов брод „Темистокле“је,  по наредби, из безбедносних разлога, упућен у Јадранско море. Када је стигао у Јадранско море, одбио је наређење предпостављених да учествује у бомбардовању Србије (СРЈ). У обраћању својим војницима рекао је: „Као православац, не могу да учествујем у нападу на братски народ“, што су војници прихватили са одобравањем.  Окренуо је брод и вратио га у матичну луку. На предлог патријарха Иринеја, одликован је орденом СПЦ, а на захтев рађана Ниша, једна улица носи његово име.

У време агресије одржавани су чести званични контакти и интензиван дијалог између две земље, упркос настојањима агресора да се наша земља изолује. Поред званичних сусрета на високом нивоу, већи број делегација политичких партија, синдиката, омладине, општина, удружења новинара и појединих региона, посетио је нашу земљу у време агресије, у знак подршке и солидарности народу Србије. Дошло је и до братимљења неколико општина и то, углавном, на иницијативу грчке стране. Нарочито је била интензивна сарадања на културном плану.  На иницијативу Управе реномираног атинског фудбалског клуба АЕК- а, а у знак подршке и солидарности са народом Србије, у Београду је 7. априла, одржана пријатељска фудбалска утакмица са клубом „Партизаном“. Заједно са атинским фудбалерима, у Београд је допутовао и један број чланова грчког Парламента. Они су са собом донели значајну хуманитарну помоћ у одећи, лековима и храни, коју су прикупили спортисти и Управа атинског клуба.  Цео приход од утакмице (било је око петнаест хиљада гледалаца), дат је у хуманитарне сврхе. На иницијативу Фудбалског савеза Грчке, 27. априла је организована пријатељска фудбалска утакмица између Југославије и Грчке, у Солуну. Репрезентацију наше земље су чинили наши фудбалери, који су играли у грчким клубовима, а репрезентацију Грчке, најбољи фудбалери из тимова северне Грчке.  За тај меч је продато свих тридесет хиљада одштампаних улазница, а цео приход је дат у хуманитарне сврхе, у корист српског народа.

Несебична помоћ братског народа

Посебан вид пријатељског односа  народа Грчке у време агресије, изражен је у његовом  активном и несебичном ангажовању на прикупљању и даровању хуманитарне помоћи народу Србије у лековима, медицинској опреми, храни, одећи и новцу. У пружању те помоћи, учествовале су све структуре грчког друштва. Осим Црвеног крста, синдиката, политичких партија, појединих општина, разних професионалних удружења, и невладиних организација, у тој активности се посебно ангажовала и Грчка црква и њено свештенство, као и удружења грчко – српског пријатељства. Бројни и дуги хуманитарни конвоји, готово свакодневно, су стизали у све крајеве наше земље.

Међу уружењима грчко – српског пријатељства, најактивније било је Удружење Кефалоније, са седиштем у Аргостолију. Оснивач и председник тог Удружења је велики пријатељ српског народа, др Виктор Рухотас, који је студирао стоматологију на Београдском универзитету, где је и докторирао. Захваљујући његовом неуморном личном ангажовању, као и ангажовању других пријатеља српског народа у Кефалонији, све време југословенске кризе, посебно, за време агресије НАТО, у граду Аргостолију и другим местима, организоване су бројне манифестације солидарности, подршке и прикупљања хуманитарне помоћи народу Србије. Након звршетка агресије НАТО, др Виктор Рухотас је, одлуком Владе Србије, постављен за почасног Конзула Србије у Кефалонији.  

Поред организованог сакупљања хуманитарне помоћи широм Грчке, у нашу Амбасаду су готово свакодневно долазили и обични грчки грађани, који су давали своје новчане и друге прилоге на име помоћи братском српском народу. Једна жена са Кефалоније,  која није желела да каже своје име, је током агресије сваког месеца нашој Амбасади слала новчани прилог, у износу од око 120 вера. Као илустрацију тог изванредног пријатељства и људске топлине, представља пример једног корпулентног, старијег Атињанина, који је једног дана, са штапом у руци, дошао у Амбасаду. Након што је у пријатељском разговору са амбасадором  истакао да тешко пати због страдања братског српског народа, извадио је из свог џепа милион драхми (3.000 евра), и рекао: „Дајем ово за помоћ напаћеној српској браћи. То је оно што сам уштедео од пензије за моју сахрану, када време за то дође. Уверен сам, међутим, да је сада корисније да ту скромну суму доделим напаћеној српској браћи, који су жртве бахате силе и којима је тај новац сада потребнији“. На тај дирљив хумани гест узвраћено је топло и с  великом захвалношћу, али су речи, из разумљивих разлога,  застајале у грлу. На молбу да остави своје име и адресу, како би му Амбасада, у погодној прилици,  узвратила одговарајућу пажњу, реаговао је крајње скромно и достојанствено: „Није потребно да вам дајем ни моје име, ни моју адресу. Зовите ме Никос“.  Опростио се срдачно и са пуно људске топлине.

Неопходно је и овом приликом потсетити на још једно племенито ангажовање грчког народа према српском народу. У сарадњи Црвеног крста Србије и Црвеног крста Грчке, од 1993. године, велики број ратом погођене српске деце (око тринаест хиљада), од осам до шеснаест година, боравио је на одмору и опоравку у Грчкој, и то искључиво у грчким породицама. Углавном су то била деца из Републике Српске Крајине и деца протераних Срба из Хрватске и БиХ. Деца су упућивана на шестомесечни боравак у Грчкој, уз организовање и школске наставе на српском језику.  Та активност је настављена и за време агресије, када је известан број деце из Србије, превасходно из места која су била бомбардована, боравио у грчким породицама, у трајању од месец дана.
Ово подсећање  на оно што је велики, племенити и пријатељски грчки народ, као мало који други, саосећао, изразио и несебично пружио народу Србије у време злочиначке агресије НАТО, вредно је трајног памћења и захвалности, како од стране данашњих, тако и од стране будућих генерација.

Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији,    
Председник скупштине Београдског форума за свет равноправних

Распоређивање додатних НАТО трупа у Румунији, Бугарској, Мађарској и Словачкој, значи да је ситуација у Украјини још даља од мирног разрешења, уз опасност преливања кризе на околне земље, сматра некадашњи дипломата Живорад Јовановић.

Он је и мишљења да и Србија има разлог за бригу због гомилања НАТО трупа у суседним земљама.

На самиту НАТО у Бриселу, на коме је учествовао и амерички председник Џозеф Бајден, одлучено је да додатно буду распоређене четири борбене групе у четири државе, а да Украјини буде предата опрема за заштиту од хемијског, биолошког и нуклеарног оружја, као и средства сајбер заштите.
Један од закључака самита је и да ц́е радити на томе да осигурају безбедност и независност Босне и Херцеговине.

НАТО гомила снаге без минута ћутања

По оцени Јовановицћа, далеко већи допринос миру од ових закључака било би да су учесници самита одржаног на 23. годишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. минутом ћутања одали пошту њеним жртвама.
„Те закључке видим као резултат намере да се врло опасна ситуација и врло велика нестабилност у Европи даље продубљују и да се уносе нови ризици по мир и стабилност на европском континенту. Довлачење нових трупа у југоисточну и источну Европу су равни доливању уља на ватру“.
Јовановић с прилично песимизма гледа на даље одвијање догађаја, изражавајуцћи бојазан од још горег сценарија.

Више НАТО база него у време Хладног рата

Гомилање трупа и ратне технике у иначе претрпаној Европи која, како примећује, данас има далеко више војних база него што је имала када је Хладни рат био на врхунцу, изазива велику забринутост.
„То ниједна организација којој је стало до мира не би предузимала. Такви кораци се приближавају ситуацију у којој би могло доцћи до преливања сукоба из Украјине у окружење и изазивања катастрофе у целој Европи и до изазивања новог светског сукоба“, мишљења је наш саговорник.

Закључци самита НАТО о распоређивању додатних борбених трупа као доливање уља на украјинску ватру. Јовановић сматра да ништа што НАТО чини или не чини не може да се објасни изван стратегије доминације и интереса америчког војно-индустријског комплекса. Цела политика НАТО-а од 1999. до данас била је, како каже, стратегија војне експанзије на руске границе и војно приближавање границама Кине.
„У тој стратегији експанзије они се пре свега баве производњом страха других земаља, да се другима утерује страх у кости, а онда да им се нуди заштита НАТО-а и да се распоређују НАТО трупе, тобоже да штите угрожене“, истиче некадашњи шеф српске дипломатије.

Тољага корпоративног система

На питање, да ли се тако може тумачити и груписање НАТО снага на границама Србије која се дуго опире пријему у ту алијансу, Јовановић каже да Србију треба да брине нагомилавања НАТО трупа у њеном најближем окружењу, посебно с обзиром на закључак НАТО-а који се односи на БиХ.
„Веома је озбиљан разлог за забринутост уопште помињање БиХ у контексту војне експанзије НАТО. То помињање БиХ као неке тачке конфликта или дестабилизације охрабрује све екстремисте у БиХ, укључујући и оне исламистичке екстремисте који под својом контролом држе поједине општине и регионе“, каже Јовановић.
НАТО се, како је закључио, понаша као тољага либералног мултинационалног корпоративног система.

Извор: Спутник