Две деценије после, све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље - основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доманације засноване на војној моћи и хегемонији Запада на челу са САД.

«Мали косовски рат», како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или «Милосрдни анђео» како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година после, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног  тако економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда «бољег живота» усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду «свеобухватног правно обавезујућег документа», да призна да је силом отето добило и «правно» покриће. Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону априла 1999. НАТО је и званично од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70-ту годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евро-атлантској осовини, поготову стање односа Брисел-Москва-Вашингтон-Пекинг , да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999 била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о «хуманитарној интервенцији»? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70-ту годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију?... Размимоилажења и поделе око Косова и Метохије, Ирана, Сирије, Русије, Кине, Северног тока, доприноса финансирању НАТО-а, миграцији, мултилатерализму и другим стратешким питањима се шире и продубљују. Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест о тим променама. Ни НАТО, дефинитивно, није више оно што беше 90-тих година прошлог столећа.