Živadin Jovanović, diplomata od ugleda

Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona

Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere.

Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja?

-Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama.

Šta upečatljivo pamtite?

-Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast.

Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku?

-Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga.

Kako ste kumunicirali sa Miloševićem?

-Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme.

Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas?

-Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona.

Kakav je bio taj susret?

-Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha.

ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ

Džogiranje u Central parku

-Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.

Motor od „Stelta” Susret sa Kastrom?

-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji.

ИЗВОР: https://www.dan.co.me

Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.

Према последњем попису из 2011. г. у Републици Србији живи око 6 милиона Срба а, према проценама највећег дела оних који се баве проблематиком Срба ван Србије, ван граница Србије живи још око 5 милиона Срба од чега њих 1,5 милиона има и српско држављанство.
Српски национални и културни простор значајно карактерише српски језик који је матерњи за 6.620.699 грађана Србије али неспорно је и да сви који живе у Србији разумеју и говоре српски језик. Такође, и у суседним државама, некадашњим југо републикама, не верујем да има много оних који не разумеју и не говоре српски језик, ма како га они звали. Такође, многи и у другим државама разумеју и говоре српски. На пример, многи у Турској.

Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко  већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили.

Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе.

Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.

Као илустрација степена јединствености српског културног простора може послужити и чињеница да се иста народна музика слуша у целом региону, као и међу онима са наших простора који живе у иностранству, без обзира из које су државе. Кад год су весеља и прославе, изводе се и певају једнако песме из Србије, као и из БиХ, Македоније, ЦГ и других крајева, играју се разна кола, као да су сопствена, само из неког другог краја. Што и јесте тачно. Све више у целом региону гледамо добре серије, „домаће“, некада и у копродукцији, на језику који не треба преводити јер га разумеју и у Србији, и у Хрватској, и у БиХ, и у ЦГ, и у Северној Македонији. Исто је и са филмовима и другим бројним и различитим културним садржајима. Не мање је значајно да су људи у овом целом региону истог или сличног менталног склопа, сличних животних начела и начина живота, сличних преокупација а језик није препрека па је сваки културни садржај лако пријемчив, близак и разумљив.

На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу.
    
Београд, 17. 12. 2019.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља.
Пре ће бити да је „Мали Шенген“ геополитика западних центара моћи.
Све што Запад у овом часу интересује на Балкану јесте легализација отимања Косова и Метохије од Србије, окретање Србије против Русије и чланство Србије у НАТО-у, а на другој страни, унитаризациха БиХ. Све на штету Србије и српског народа.

Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада.

Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019.

„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
Коме би то повећало кредибилитет и утицај?“

Шведскa Краљевска Академија  
Домаћој и иностраној јавности

(Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности)

Од тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима.
Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1.Проф. др  Аврамовић Зоран, научни саветник
2.Проф.др Антонић Слободан, Универзитет у Београду
3.Аничић Микан, ликовни уметник
4.Арбутина Петар, књижевник
5.Др Антић Дејан, Универзитет у Нишу
6.Проф.др Алечковић Мила, Универзитет у Косовској Митровици
7.Prof.Yves Bataille (Iv Bataj) Pariz- Beograd
8. Проф.др Базић Јован, Универзитет у Косовској Митровици
9. Бећковић Матија, САНУ
10. Биковић Милош, сценски уметник
11.Баковић Благоје, књижевник
12.Бећковић Данило, филмски редитељ
13.Проф. др Брдар Милан, научни саветник
14.Проф.др Братина Борис,Универзитет у Косовској Mитровици
15. Барна Лаура, књижевница
16.Проф. др Бојовић Драгиша, Универзитет у Нишу
17.Проф. др Божовић Зоран, Универзитет у Београду и књижевник
18.Проф. др Божовић Раде, Универзитет у Београду
19.Проф. др Владушић Слободан, Универзитет у Новом Саду и књижевник
20. Витезовић Милован, књижевник
21. Војнов Димитрије, филмски сценариста
22.Проф др Вратуша  Вера –Жуњић, Универзитет у Београду
23. проф. Др Вилотијевић Младен, Универзитет у Београду
24.Проф.др Говедарица Миланко, Универзитет у Београду
25.Проф. др Грубор Небојша, Универзитет у Београду
26.Проф. др Душанић Јован, Универзитет у Београд
27.Проф. др Давидовић Лазар, Медицински факултет у Београду
28. Др Дамњановић Јелена, професор
29. Димић Љубодраг, академик САНУ
30. Дугић Бора, музички уметник
31. Проф. др Даниловић Неђо, председник међународног удружења методолога друштвених наука
32. Проф. др Деспотовић Љубиша, научни саветник
33.Ђого Гојко, књижевник
34.Ђидић Љубиша, књижевник
35.Проф. др Ђукановић Борислав, Универзитет Доња Горица, Подгорица
36.Проф.др Ђурковић Миша, научни саветник
37.Ђорђевић Младен, филмски редитељ
38.Проф.др Живановић Ненад, Универзитет у Нишу
39.Златић Богдан, публициста
40.Игњатовић Срба, књижевник
41.Др Јовановић Бојан, научни саветник
42.Др Јанковић Слободан, научни сарадник
43.Јовановић Живадин, дипломата
44.Проф. др Јокић Александар, универзитет у Портланду
44. Проф. др Јовановић Александар, Универзитет у Београду
45.Проф. др Јевтовић Зоран, Универзитет у Нишу
46.Проф. др Јевтић Мирољуб, Универзитет у Београду
47.Јововић Душан, визуелни уметник
48.Кањух Владимир, академик САНУ
49.др Кањух Снежана
50.Кустурица Емир, филмски редитељ и књижевник
51.Др Кањевац Слободан, председник Српског филозофског друштва
52. Кецмановић Владимир, књижевник
53.Проф. др Костић Александар, Универзитет у Косовској Митровици
54.Проф.др  Ковић Милош, Универзитет у Београду
55.Проф.др Ковачевић Милош,Универзитет у Крагујевцу
56.Проф. др  Ковачевић Воја, Универзитет Источно Сарајево
57.Којчић Драгољуб, дипломирани филозоф
58.Кнежевић Милош, политиколог
59.Проф.др Кочовић Драгољуб, Универзитет у Београду
60.Мр Ковач Анђелка, професор клавира, Источно Сарајево
61.Проф. др Костић Тмушић Александра, Универзитет у Косовској Митровици
62.Др Кољевић Богдана Griffith, научна сарадница
63. Проф. др Кошарац Бисерка, Универзитет у Источном Сарајеву
64.Лапчевић Небојша, књижевник
65.Лилић Милица, књижевница
66.Проф др Ломпар Мило, Универзитет у Београду
67.Др Лукић Александар, професор
67.Проф. др Марковић Миодраг, дописни члан САНУ
68.Проф. др Милошевић, Божо, Универзитет у Новом Саду
69.Проф. др Миљковић Ема, Универзитет у Београду
70.Проф. др  Милосављевић Љубинко, Универзитет у Нишу
71.Максимовић Миодраг, књижевник
72.Др. Милорадовић Ненад
73.Проф. др  Милорадовић Софија, Универзитет у Косовској Митровици
74.Проф. др Милашиновић Срђан, Универзитет у Београду
75.Проф. др Митровић Љубиша, Универзитет у Нишу
76.Нововић Драган, адвокат, Нови Пазар
77.Никчевић Желидраг, књижевник
78.Др Новаковић Нада, научна сарадница
79. Проф. др Пипер Предраг, САНУ
80. Проф. др Петровић Александар, Универзитет у Београду
81.Проф. др  Прелевић Душко, Универзитет у Београду
81. Проф. др Пијановић Петар, Универзитет у Београду
82.Петровић Милош, књижевник
83.Петковић Братислав, драмски писац
84.Проф. др Павловић Биљана, Универзитет у Косовској Митровици
85.Проф. др Петровић М. Александар, Универзитет у Косовској Митровици
86.Проф. др Поповић В. Радомир, Богословски факултет
87.Проф. др Питулић Валентина, Универзитет у Косовској Митровици
88.Др  Раковић Александар, научни саветник
89.Проф. др Радосављевић Иван, Универзитет у Београду
90.Проф. др Растовић Александар, научни саветник
91.Проф. др Ракић Бранко, Универзитет у Београду
92.Др Радушки Нада, научна саветница
92 Радисављевић Зоран, књижевник
93.Проф. др  Рељић Митра, Универзитет у Косовској Митровици
94.Радуловић Селимир, књижевник
95.Радоњић Миодраг, сценски уметник
96. Росић Тиодор, књижевник
97.Проф. др Радош Јово, Универзитет у Новом Саду
98.Проф. др Рељић Слободан, Универзитет у Београду
99.Ружић Милан, књижевник
100. Ракочевић Живојин, књижевник
101. Проф. др Степић Миломир,научни саветник
102.Проф. др Станић Драган, Универзитет у Новом Саду
103.Сладоје Ђорђо, књижевник
104.Суђић Бојан, диригент и професор на ФМУ
105.др Сребро Миливоје, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу
106.Проф. др Станковић Вук Дејан, Универзизиет у Београду
107.Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици
108.Селимовић Салих, професор историје, Сјеница
109.  Проф. др Танасковић Дарко, Универзитет у Београду
110.Проф. др Танасић Срето, дописми члан АНУРС
111.Проф. др Трифковић Срђа, Универзитет СТ, ФПН УБЛ
112.Тешић Милосав, академик САНУ
113.Терзић Славенко, дописни члан  САНУ
114. Уљаревић Радомир, књижевник
115.Др Хамовић Драган, књижевник
116.Цветковић Петар, књижевник
117.Проф. др Чолић Љиљана, Универзитет у Београду
118.Проф др  Шљукић Срђан, Универзитет у Нововм Саду
119.Проф.др Шљукић Марица Универзитет у Нововм Саду
120.Проф. др Шијаковић Богољуб, Богословски факултет
121. Проф.др  Шћепановић Михаило, Универзитет у Београду
122.Проф. др Шуваковић Урош, Универзитет у Београду

Укупно 124

Израелска редитељка и историчарка Јаел Кацир снимила је докумнтарни филм „Албански кодекс“. На Етнолошком фестивали у Београду српски гледаоци су имали могућност да виде и процене, поред осталог, да ли је албанска беса стварно била тврђа и од камена, да ли је код наших косовскометохијских Шиптара надилазила суровост живота на Балкану.

На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима.

Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу.

С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије.

Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке.

Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу.

Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки.

Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост.

Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније.

Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.

Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге.

Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права.

Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ!

Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде.

Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ.

Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету.

Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења?

Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда.

Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.

Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци.

Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244.

Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред.

Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији.

Живадин Јовановић

[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019

Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен.

Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто  што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор.

Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са  Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева.

Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај.

Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису  на лицу места, а то не може увек редовним каналима..

На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г.  Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом.

Београд, 27. 11. 2019. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Члан УО Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић

Копромис за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност којиа има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Њима су предходили, или су их следили разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел.

Русија је у тим преговорима играла кључну улогу посредника. Њена улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, САД и ЕУ.

СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН.

Имајући у виду, да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другого светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада.

Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН. Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално. Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу, далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина? Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО.

Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању.

Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима.  За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права.

Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво.

И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара.
24.05.2018. Руски председник Владимир Путин и председник Француске Емануел Макрон на петербуршком међународном економском форуму 2018

И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“.

Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (...) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине.

Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић.

„Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“.
Даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон

„Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг са супругама после свечаног дочека у Пекингу

„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић.

„Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве.

    „Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић.

„Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг на свечаној церемонији у Пекингу

„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић.

„У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић.

Ових дана директор у америчком Државном секретаријату Томас Зарзецки проверава у Београду да ли Србија куповином руског одбрамбеног оружја поштује или крши америчке законе о санкцијама.
Да би се јавности Србије мисија Зарзецког представила као нешто нормално медији подсећају да је Зарзецки са истим или сличним мандатом до сада обишао око 60 земаља!

Још априла 2000. на самиту НАТО у Братислави Американци су европским савезницима саопштили да је за циљеве НАТО примена америчких закона у Европи далеко боља од европских. Што се Србије тиче треба је трајно држати изван европског развоја (Вили Вимер, писмо Герхаарду Шредеру, 02. мај 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, 2007., стр. 73.-75.).

Бројне чињенице показују да САД као највећа демократија на свету теже ревизији светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и успостављању светског поретка заснованог на њиховој изузетности и сили. Истовремено Русија и Кина које САД означавају као ауторитарне и ревизионистичке теже светском поретку заснованом на праву и Повељи УН.

8. новембар 2019.

СР Македонија се 1991. г., након референдума, мирно, без сукоба, отцепила од остатка СФР Југославије. Тада је први пут у историји постала држава и понела име Македонија без додатних одредница, с обзиром да је „Вардарска Македонија“ до 1929. г. била у саставу Србије (Јужна Србија), а након тога до 1946. г „Вардарска бановина„ у Краљевини Југославији.

Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и
послушности према „Западу“ није је спасао проблема. Грчка је одмах оспорила име Македонија па је после дужег натезања у званичној међународној терминологији прихваћен као привремени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“.

Како протумачити најновије поруке америчког изасланика Палмера? Шта за Србију значи сарадња са Кином и како се може искористити учешће у пројекту „Појас и пут"? Гост емисије је Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије Савезне Републике Југославије.

Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3721570/u-sredistu-paznje.html

"Политика", 22. 10. 2019.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА -

Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година.

Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине.

"Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић.
 Он је додао да је КиМ глобални проблем који се тиче безбедоносне архиктетуре у свету и руши читав систем међународних односа који је успостављен на резултатима који су настали након Другог светског рата.

"Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић.

На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде.

"На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић.

Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције.

"Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић.

На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету.

"Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић.

Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Недавна дводневна државна посета  (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година.

Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије.
Француске инвестиције у Србији до сада износе 1, 5 милијарди евра, док годишња трговинска размена износи око 1, 1 милијарду евра. Ово је веома важно за Србију, али и даље значајно заостаје за Немачком и Кином, на пример. Током Макронове посете потписана су 22 нова званична документа о сарадњи у области инвестиција, трговине, животне средине, одбране и културне сарадње. Очекује се да ће се у блиској будућности француске инвестиције у Србији удвостручити, а сарадња у другим областима даље значајно проширити.

Међународна конференција
Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва
петак, 22. март 2019.
Дом Војске Србије, Београд

МОМИР БУЛАТОВИЋ,
Председник Савезне Владе СРЈ у време агресије НАТО 1999,
Председник Удружења «Слобода»

Даме и господо,
Хвала свима који су увеличали овај данашњи скуп.

За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи.

Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста.
 
Цијеле 1998. године терористичка организација која је саму себе назвала Ослободилачка војска Косова организовано је обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања формирала је своје базе у Албанији и вршила илегална пребацивања терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбједности и цивиле свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто вријеме, терористи су отели велики број грађана а драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије. Савезна влада је имала дужност да у циљу заштите земље редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе у којем дјелују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома цјелокупне државне структуре Албаније, Грчка је била одредила дубину овог појаса према Албанији на читавих 70 километара. Географски он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је по правилу ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије одлучено је да гранични појас зависно од конфигурације терена буде од 500 метара до 5 километара. У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показивали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно вјерских, исламских фанатика. У мору примјера хејорства и јунаштва које су испољили ови млади људи, мени је посебно остао урезан пример доласка бројних очева ових још увек голобрадих младића. Али очеви нису били дошли да узму дјецу. Они су дошли да се боре заједно са њима. Њихово јунаштво је било још веће. Они нису разликовали своје синове од своје државе и своје домовине.
 
Током љета 1998. године енергичном акцијом снага безбједности терористичке банде на Космету су биле разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем свих дејстава појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица и Албанаца, и Срба, и свих других који су напуштали своје домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе, укључујући и Савезну владу, укључили су се у велику хуманитарну акцију помоћи овим лицима. Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом. Савезна скупштина на сједници од 5. октобра 1998. године, усвојила је закључке од којих је најважнији био, дозволите да цитирам и да видимо колико су актуелни ти закључци и данас:

«Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.»
 
У наставку цитата Савезна скупштина истиче да се
«проблеми на Косову и Метохији могу ријешити само политичким средствима, дијалог уз пуно поштовање и равноправност свих грађана, а међународна заједница томе може допринијети осудом тероризма, спријечавањем било какве помоћи терористима, притиском на представнике Албанаца да отпочну дијалог, подршком економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи у региону Балкана и Европе.»

Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања.

Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети  средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније.

Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору,  једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада.
 
Крајем јануара 1999. године Савет НАТО је овластио свог генералног секретара Хавијера Солану да може да одобри ваздушне ударе против циљева у Савезној Републици Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбједности УН. Указали смо да НАТО дјелује супротно повељи Уједињених нација и тражили смо хитну сједницу Савета безбједности. Ми смо урадили оно што је било до нас, Уједињене нације нису урадиле ништа. Ипак, требао је још један повод, или што је много ближе реалним проценама, метеоролшки услови и прогнозе још увек нису били повољни. Почетак злочина је одложен а на реду је био Рамбује, односно преговори у том чувеном парискоме дворцу. Ови ће преговори свакако ући у историју дипломатије само ће бити представљени са њене тамне стране, јер организатори се нису потрудили да створе макар привид да се жели некакав споразум. Стране које су требале да се договоре о миру и наставку заједничког живота на Космету и у Србији нису се ниједном састале. Иницијатори, представници Контакт групе, односно 8 најмоћнијих земаља свијета, установили су принципе политичкога дјеловања. Коначно, о томе су касније јавно говорили и функционери НАТО званичници, циљ ових преговора је био да српска страна одбије ултиматум па је он зато морао бити тако тврд. У оба случаја, и да смо прихватили и да смо одбили у Рамбујеу, био би једнак резултат. Били бисмо окупирани од НАТО-а, само с једне стране то би било по нашој сагласности и нашој капитулацији, а с друге војне силе.

Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
 
Хвала!

Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici.

OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU

Братислав Ташић
Члан УО Београдског форума

Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт.
Беспрекорни стручњак, посвећен науци коју је успевао да приближи обичним људима на лак и разумљив начин, својствено за људе који доста знају и не престају да уче. Његов издавачки опус остаће као верно сведочанство бурних догађаја из наше савремене историје. И како то он рече, те књиге су могле бити написане и боље али истинитије нису могле.

Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима.

Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута  чела стаје пред Његоша.
Нека Господ његовој напаћеној дужи подари рајског насеља. Уз опроштај од поштованог председника најбоље иду речи великог Његоша: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“!

У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су  организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга.

Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић.

Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000.

Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду

Поштована Председнице Владе Републике Србије,
Поштовани сарадници, пријатељи и поштоваоци Момира Булатовића,

Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.

Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011).
За Председника Републике Црне Горе изабран је на првим вишестраначким изборима 1990. године, а за председника Савезне владе 1998. године. Као Председник Црне Горе и касније као председник Савезне владе

Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ.
Чланови Савезне владе којом је руководио, његови сарадници у државним и политичким пословима, колеге из економских наука памтиће Момира Булатовића као политичара и државника широких демократских погледа у управљању државом и вођењу политике, као  врхунског организатора, као човека благе речи а јаких аргумената. Био је искрено и дубоко опредељен очувању и афирмацији СР Југославије као заједничке државе равноправних република Србије и Црне  Горе. Био је свестан последица насилног дробљења српског националног бића и борио се за заштиту и поштовање основних права делова српског народа на територијама бивших југословенских република. Државне функције није третирао као привилегију, већ као највећу дужност која често захтева жртвовање , личних интереса у корист државних, националних и људских. И као човека и као државника красили су га умереност, скромност, одбрана истине и правдољубивост. Ставовима, методом роковођења и личним понашањем Момир Булатовић је у пракси показивао да политика, право, истина и морал нису супротстављене вредности већ да је њихово јединство и потреба које увек треба следити и остваривати у пракси. Био је полиотичар који поштује реалности живота и односа како на националном и државном плану тако и у међународним односима, али који је непоколебљив у ставу да се и према нашој земљи поштују право и принципи и не арбитрарност и дупли стандарди.
Свакој дужности и послу приступао је са критеријумом државног и национмалног интереса и зато је поступао часно, посвећено и одговорно. То уједно објашњава зашто је Момир Булатовић био толико поштован не само од сарадника док је био на највишим државним дужностима, већ једнако ако не и више, од окружења и јавности, након што се повукао из активне политике. Повлачење из политике за њега није била драма или деградација већ нормалност и део живота. Као врхунски интелектуалац опредељен за социјални, економски и културни напредак, за равноправност, истину и правду наставио је да се бори речју, књигама, предавањима и бриљантним економским и финансијским анализама. Остао је доследан идејама прогреса и социјалне правде о чему је оставио дубоки траг као политичар и државник, али и као научник, педагог и дрштвени радник.  Београдски форум за свет равноправних остаће му трајно захвалан за велики допринос афирмацији идеја равноправности, слободе, мира и равноправне сарадње. Своје познате принципијелне ставове о агресији НАТО као илегалном и злочиначком акту и првом рату на тлу Европе после краја Другог светског рата, изговорио је и недавно на великој Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице од агресије што ће ускоро наћи своје место и у зборнику који је у припреми.

Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење  у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег  одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ.

Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као  илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999.  Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије.
И онда када је  руководство Црне Горе исказивало сепаратистичке тенденције и када је током агресије НАТО имало другачије ставове, Булатовић је остао доследно привржен интересима заједничке државе и заједничке одбране јер је знао да је то најбољи начин за заштиту заједничких интереса и спречавање ширења сепаратизама и нових прекрајања граница на Балкану.
Булатовић се залагао за мирно политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији. Подржавао је све напоре које су у том правцу предузимали Влада и друге институције Републике Србије а посебно позиве на безусловни дијалог. Неговао је конструктивни однос према свим важнијим међународним чиниоцима укључујући чак и оне који су директно подстицали албански сепаратизам и тероризам. Међутим, када је земља била нападнута уз лажне изговоре није се колебао – учинио је све да Врховна команда организује, материјално обезбеди и уједини све сегменте одбране. По окончању агресије, иницирао је усвајање оперативног плана задатака за целовито спровођење резолуције СБ 1244, формирање Комисије за процену ратне штете, комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава.

Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности.
Када је као Председник Црне Горе својевремено био у посети САД, неко од домаћина је питао Булатовића да ли би сарађивао у изласку Црне Горе из федерације са Србијом. Булатовић је дипломатски ставио до знања да је опредељен за очување и јачање СР Југославије. На то су домаћини реаговали да ће, у том случају, потражити неког другог ко ће у томе сарађивати. О томе је Булатовић оставио писани траг.

Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“.

Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан.

Слава му и хвала.

Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana.

Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku.

Живадин Јовановић

Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.
До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика  председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД,  замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.
Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин.

Живадин Јовановић

Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената,  оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну!
Дефетизам и селективни однос запажају се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да  су против Србије а заобилази, изоставља све друго. Тиме се гради утисак као да у том документу нема, готово, ничега на шта Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам! Објашњењава се да се све то чини у име отрежњења и истине - а горе је и од полуистине. Раније су резолуцију СБ багателисали, нападали и тражили њено укидање представници «квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари и НВО  – сви они који су отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање Србије од терета», напуштања политике «седења на две столице», односно, учлањења Србије у НАТО. Наравно, ту су као трабанти и пресвучени комнданти бивше „ОВК“ чији поводац су геополитичке газде продужиле до коридора 10 (Е-75) на истоку до обала Јадрана на западу. Да сви схвате какав је однос НАТО према савезнику у агресији 1999!

Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је  30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину.

Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“.

Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници.
Као и предходних 20 година и ова комеморација је носила тугу и бол за невиним жртама и огорчење према онима који су чинили злочине над цивилима, злочине против мира и човечности,  а ти злочини не застаревају.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем
Питања поставила: Марина Чолић

Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице?

Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно.
Скупштина се одржава у време великих притисака водећих сила Запада да Србија призна нелегално отимање дела њене државне територије, да тиме на себе прихвати одговорност за све што се дешавало у време тероризма, оружане агресије, погрома 2004, илегалне сецесије 2008, све до данашњег дана, да амнестира одговорне за злочиначку оружану агресију НАТО 1999., да тиме плати и како би 5 чланице ЕУ (Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар) одустале од непризнавања тзв. Косова и наравно, да приложи жртву геополитици експанзије НАТО на Исток, на руске границе. Ово је уједно време глобалних промена у коме је изражен тренд смањивања моћи Запада и нарастања моћи Русије, Кине, Индије и других земаља, које се залажу за поштовање међународног права, Повеље и одлука УН, Завршног документа из Хелсинкија и које нису, нити ће признати илегално отцепљење Косова и Метохије. Видећемо да ли ће и на који начин Народна скупштина све то изразити у закључцима или декларацији на овој седници. Такође ћемо видети да ли ће бити нових оцена, ставова и иницијатива, или ће се Народна скупштина задржати на одобравању и прихватању досадашњих оцена, на одавању признања српским преговарачима и на изражавању подршке да се тако настави и у периоду пред нама.

Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине?

Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно  одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре.

Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе.

Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива
поверење у било какве гаранције у будућности. ЕУ као посредник није показала ни неутралност, ни ефикасност, што отвара питање њеног капацитета да успешно изврши посредничку улогу. Еулекс је био механизам за стварање и организовање нове албанске државе на делу српске државне територије.

Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде.  

Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге.

И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану.

Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.?

Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније.

Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година.  Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много  теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година.
Све то стваља пред Србију, њену политику и дипломатију вома озбиљне задатке. Уместо што се обезвређује Резолуције СБ УН 1244, неопходно је реафирмисати њен значај као трајног документа. Ако Запад полази од тога да је питање статуса Косова и Метохије решено њиховим признавањем илегалног отцепљења, Србија би требало да фирмише свој став да је и за  Србију питање статуса Јужне покрајине решено њеним Уставом и Резолуцијом СБ УН 1244, као суштинске аутономије у оквиру Србије. Преговорима треба тај статус разрадити и конкретизовати. Али статус покрајине као  суштинске аутономија, у оквиру Србије, не може се изменити осим евентуално новом одлуком СБ УН. Међутим, нова одлука СБ УН којом би се одустало од неизвршене Резолуције 1244 и којом би се нарушили принципи на којима је заснована као и уставни поредак Србије као чланице УН – не може бити у интересу Србије. Она није реална јер би штетила ауторитету СБ и Повеље УН, нити је вероватно да би је прихватиле Русија, Кина, Индија и др. земље. Треба имати у виду да је њихова подршка Србији, иако пријатељска, уједно израз њихове принципијелне политике и њихових државних интереса, а не само пријатељства према Србији.

Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.

Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године.

Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“.
Награда „Печат времена“ додељује се сваке године за најбоље дело у области науке и друштвене теорије, као и за најбоље књижевно дело, које је први пут објављено у предходној години. Књижевну награду је добио Гојко Ђого за песничку збирку „Клупко“.

Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду.

Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија,  Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“.

У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност).

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

Р Е Ч

На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999.

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности.

Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена».
Време «Печата» тек долази. Хвала. 

Као генерација која је стасавала у Београду после већ истoријске 1968. Године имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“.

Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе.

Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац.

У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне  циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље  одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“.

Ранко Р. Спалевић,
- књижевник, издавач

Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.

И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе.

„Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић.

Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке.

„Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“

Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу.

„То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних.

Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана.

„То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић.

Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду.

„На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ.

Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.

НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА

Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних  страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији.
Француски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив - из намере или непажње - садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.
Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80  шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?
Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.   

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.
Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?
«Један на један» у тзв. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште  имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.
Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.
Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од  стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?  

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?
Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.
Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?    
Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?
Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.
Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.

Живадин Јовановић

У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо:
 

САД:

Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД.

РУСИЈА:

Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244.

КИНА:

Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244.

НЕМАЧКА:

Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!

„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић.

„Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић.

Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић.

„Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић.

Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић.

„Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он.

Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик.

„Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он.

Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић.

Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи.

„Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић.

Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана.

Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу:
"НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ"

Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици:
"НИКО НЕ МОЖЕ ОРУЖЈЕМ НА СРБЕ"

Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења.

Др Дарио Видојковић, Немачка           

Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова!
Истина, такве захтеве смо могли чути и раније, али најавом министра из Албаније Панделија Мајка па и Рамуша Харадинаја, другог ратног злочинца којег је Хаг пустио на слободу упркос доказима о почињеним злочинима, о укидању границе Албаније према територији Косова и Метохије (Србије) је нови и еклатантни корак ка формирању „Велике Албаније“, што може довести до опасних последица по читав регион и по мир и стабилност на Балкану али и шире! Тиме, албански лидери више и не скривају своје праве намере, које су износили и другим начинима у јавност, као што је била застава „Велике Албаније“ прикачена на дрон којег су 2014. пустили на стадион у Београду током утакмице Србија и Албанија.
Овакве албанске намере су крајње опасне по Србе јужно од Ибра, али и за све Србе на Косову и Метохији. Да би се избегло ново етничко чишчење Срба јужно од Ибра и са територије читавог Косова и Метохије, али уједно и да би се спречило најављено стварање „Велике Албаније“, Београду преостаје да одмах прекине Бриселски дијалог и да се питање Косова и Метохије поново врати у окриље УН, поштујући Резолуцију СБ УН 1244! Бриселски дијалог српској страни досада и није донео никакве конкретне користи, осим што је Србија извршавајући договоре, учинила нове једностране уступке Приштини, међу којима је највећи - укидање институција Републике Србије на целој територији Косова и Метохије. Заузврат, српска страна скоро ништа да није ни добила. Једини добитак је управо требало да буде ЗСО, од које, ето, по свој прилици, нема ништа.

Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану.

Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244.

Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!

Живадин Јовановић:
Одговори на питања новинара „Политике“ Дeјана Спаловића, о дипломатији

Да ли дипломата икада иде у пензију?

Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив,  спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за  интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.

Prijem kod Premijera NR Kine Dzurondzija, decembar 1999.

Чиме се данас конкретно бавите?

Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира.
Сведочим о искуиствима Југославије и Србије и њиховом значају за политичку стратегију данас. Добро је што чешће одајемо пошту жртвама за одбрану, не ваља што као нико на свету,  своју часну историју проглашавамо погрешном, митоманском, небеском. Чудимо се и жалимо Унији, Немачкој, Аустрији - свима, од Рејкјавика до Владивостока - што други, дрско, оправдавају обнову неонацифашизма, славе своје цивилизацијске падове и злочине, укључујући геноцид над српским народом, као да не схватамо да их ниподаштавањем наше историје и нације охрабрујемо да буду још дрскији према Србији. Ко на свету даноноћно тврди да је имао погрешну историју, да је зато све изгубио, али да непријатељима попушта зато што је јак!

Повремено иступате у име Београдског форума?

Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.  

Jevgenij Primakov, raniji MIP, potom Premijer Rusije, bio je rado vidjen gost u Beogradu
  

А како се финансирате?

Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када  не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће.

Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра.

Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у  Италији (Forum di Belgrado Italia).
Учествујем у раду Шангајског форума, једне светске „фабрике“ економских, развојних и организационих будућности.

Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори.  А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања.
Зато је понашање црногорске власти према српском народу жалосно и неприхватљиво, а изјава Његове светости упозорење да је такав однос неодржив.   

У Подгорици, 25.7.2018. године
ПРЕДСЈЕДНИК

Др Момчило Вуксановић

Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији
Добро јутро Србијо, 27. јуна 2018. године.

Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку:

Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер

Аутор: Живадин Јовановићнедеља

Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу.

Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања
на 16 радника РТС који су страдали у бомбардовању НАТО 1999. године (Фото Танјуг)

У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља.
8. јуни 2018.

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању.

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране.

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања.

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије.

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.

Сутра, 30. маја 2018, у Бечкој дипломатској академији, биће представљена књига ,,Нова држава – модерни државник Хашим Тачи'', у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе. Аутор је британска новинарка Сузи Џегер, а говорници Алберт Роан, бивши Генерални секретар аустријског министарства за спољне послове, Волфганг Петрич, бивши изасланик ЕУ за Косово и Метохију, а почасни гост Хашим Тачи.

Представљање књиге је најављено помпезним саопштењем ауторке и Роџера Бојса, које се завршава да је ,,књига прича о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе''. Издавач је ,,Битебек''.

Многе од оних до којих је у Бечу дошла ова најава, реаговали су подсећањем да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године извршена у савезу са терористичком ОВК, чији је један од лидера био управо Хашим Тачи. Агресија, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и низа међународних конвенција представља злочин против мира и човечности. Ту агресију, поводом представљања књиге о Хашиму Тачију, Роџер Бојс и Сузи Џегер називају ,,редак успех западне војне интервенције''. Бројни коментатори, због тога, виде књигу као пропаганду НАТО и савезништва са терористичком ОВК. А то, да је на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века основни проблем био тероризам и сепаратизам, оцене су не само Ричарда Холбрука и Роберта Гелбарда, специјалних америчких представника за Балкан, већ и самог Савета безбедности УН, који је у више својих резолуција позивао на прекид терористичких активности, финансирања, наоружавања и обучавања терориста.

Као лидер терористичке ОВК, Хашим Тачи је био познат у средини својих ,,сабораца'' под надимком ,,змија''. Тада је учествовао у етничком чишћењу Срба, а данас је одговоран за спречавање слободног и безбедног повратка 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на њихова огњишта на Косову и Метохији.

Коментатори такође подсећају да је Хашим Тачи један од лидера терористичке ОВК, који је у извештају швајцарског парламентарца у Савету Европе, Дика Мартија индициран као одговоран за злочине против Срба. Они подсећају да се књига о Тачију појављује уочи почетка рада Међународног суда за злочине против Срба на Косову и Метохији.

Београд, 29. мај 2018.

Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији.

Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге.

Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ.

Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије.  Да ли је умно да Србија прихвати зависност од од тога да ли ће јој и шта неко понудити о њеном егзистенцијалном питању и да oна ништа конкртно не захтева? Како одсуство јасних  принципијалних захтева Србије тумаче њени противници – као знак снаге или несигурности?

Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је спроводила исту стратегију „чланства у ЕУ, без алтернативе“ а своје једностране испоруке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине легитимни уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?

 Живадин Јовановић

Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.

Проф.др Синиша Боровић, дипл.инж.
Академија инжињерских наука Србије, Београд
Академија електротехничких наука Руске федерације

ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Мислим да је Српско руководство прихватило или поставило погрешан циљ за решавање коначног статуса српске АП КиМ.
Наш циљ не сме бити да прихватимо решење са којим ће бити задовољни Косовски Шиптари и САД и ЕУ а да Срби нешто добију за узврат-да не изгубе баш све.
Наш циљ и циљ нашега истраживања мора бити: Пронаћи такво решење за реинтеграцију АП КиМ у састав Републике Србије које ће гарантовати правну сигурност и статус националних мањина и (Шиптарске) према стандардима САД и ЕУ (као што они решавају права националних мањина у својим земљама)

С обзиром на то да је 23 од укупно 28 држава чланица Европске уније признало илегално отцепљење Косова и Метохије од Србије, на улогу EULEX-а у изградњи илегалне творевине која се зове ,,Косово Република'', на лажи и манипулације којима се представници ЕУ служе за оправдавање отимања националног идентитета и 15% државне територије Србије, на игнорисање Србије као дела антифашистичке колације која је донела слободу и просперитет Европе и ЕУ, на уцене садржане у тзв. преговарачком поглављу број 35, као и с обзиром на сва понижавања која је ЕУ нескривено испољавала према Србији и српском народу од пада Берлинског зида 1989. до данас, укључујући и најновије у Косовској Миторвици и Приштини протекле седмице  – велико је питање којим се вредностима руководи ЕУ и да ли је Србији уошште место у таквој Европској унији.

Живадин Јовановић

Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ, Немачка

Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на Космету. У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на државну делегацију Србије и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу.
Овај срамни чин врхушке у Приштини само показује да Тачију и њему сличнима није нимало ни до правог преговора ни до помирења, ни до компромисног решења! Они само знају за силу. С тога се са пуним правом поставља легитимно питање да ли уопште још има било каквог смисла да се преговори у Бриселу наставе? Сматрам, да за то постоји само један, недвосмислен и јасан одговор: Не! Поготово, када се узму у обзир прилично млаки коментари и изјаве из Брисела и бриселских званичника, који позивају, већ по правилу, све стране на уздржаност. А треба их питати, шта је то данас Србија и српска страна учинила да би се морала суздржати? Јесу ли Срби упали у салу, у којој се водио миран разговор, јесу ли Срби, наоружаних до зуба, бацали шок бомбе и сузавце (већ омиљено средство Албанаца на Космету, које радо употребљавају у јавним расправама у својој некаквој скупштини) на голорук народ, јесу ли Срби испревртали столове и столице, и дугим цевима насрнули дивљачки на голоруке учеснике састанка у Косовској Митровици, које су узгред још и тукли, јесу ли Срби претукли новинара РТС-а, јесу ли Срби једног високог државног званичника гнусно напали и спроводоли кроз Приштину излажући га руглу подивљале масе? Ништа од тога Срби нису починили, али доста Албанаца – јесу!

 
У обележавање годишњица агресије НАТО-а на Србију (СРЈ) све се више укључују млади

Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН. Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце.

На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије,  студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.
Том догађају присуствовали су гости из Црне Горе, Републике Српске, Македоније и из српског расејања.

Живадин Јовановић, председник Беофорума, и десно, директор Беофорума Драгутин Брчин

Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа.

У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи и да буде увучена у исцртавање нових међунаропдних граница којима се даље дели српски а уједињава албански народ, као и у стварање нове квази-државе на делу њене државне територије. Сви притисци и претње од водећих чланица НАТО и ЕУ одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.
Тако је подвучена оцена да се одговорност влада и руководилаца НАТО чланица за злочин против мира и човечности, за злочине према цивилима, деци и свим жртвама ничим не може умањити нити оправдати.

Делегација СУБНОР-а положила је венац на Споменик ,,Вечна ватра“

Многобројне делегације удружења потом су положиле венце и цвеће на Споменик жртвама агресије НАТО-а, на ушћу Саве у Дунав, познатијем под називом ,,Вечна ватра“.

Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.
-НАТО у агресији није остварио ниједан циљ, а требало је да нас окупирају за три до пет дана, као поклон јубиларном заседању западног војног савеза (50 година постојања), у априлу 1999. године, па су наставили агресију другим средствима, што данас и не покушавају да прикрију. Запосели су Косово и Метохију, не поштујући Резолуцију 1244 СБ УН, формирали државну заједницу Србија и Црна Гора, као прелазно решење ка сецесији Црне Горе, прогласили тзв. државу Косово, изградили највећу војну базу у Европи после Другог светског рата ,,Бондстил“, код Урошевца, названу по њиховом ,,хероју“ који се истакао сејући смрт у Вијетнамском рату, рекао је Кастратовић и наставио:
- По ко зна који пут у историји, још једном смо се, за пример човечанству, супротставили немерљиво надмоћнијем агресору и очували достојанство. Имамо морално право и обавезу, без обзира на препреке и жртве, да се боримо за истину о агресији НАТО-а, против брисања нашег памћења против прекрајања историје, са суверенитет и слободу отаџбине, нагласио је Кастратовић.

Вељко Бучковић из Новог Београда потом је прочито своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.

Браниоци и савезници најбоље знају које све недаће доноси рат, у средини војни аташе Руске Федерације Андреј Киндјаков

Окупљени су носили транспаренте „Мир ДА, НАТО НЕ“. На дан одавања поште жртвама агресије централни српски медији су објавили трзултате истраживања Европског института за међународна питања према којима се 84% грађана изјаснило против уласка Србије у НАТО, а мање од 10% у прилог.

Указано је да Србија има своју опцију – поштовање свакога ко поштује Србију, ослонац на историјска искуства и доказане пријатеље и војна неутралност.
И поред снега и хладног времена, одавању поште страдалима у агресији НАТО-а ове године, у односу на раније, присуствовао је већи број грађана, међу којима је значајан број младих, оних који су гарант да ће се жртве НАТО злочина увек памтити.

Мото ових активности је ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ.

ХВАЛА ВАМ ШТО СЕ СЕЋАТЕ ДА СЕ 24 МАРТА 2018. НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)

 МОРАТОРИЈУМ НА ВОЈНЕ ВЕЖБЕ СРБИЈЕ СА НАТОМ 2019. - АПЕЛ

 И овог марта Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и друга независна нестраначка удружења одају почаст жртвама агресије НАТО. У тој агресији пало је преко хиљаду бранилаца, војника, полицајаца и њихових старешина, као и више хиљада цивила међу којима и 87-ро деце. Списак цивилних жртава, нажалост, још увек није утврђен иако се њихов број процењује на око 3000. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије због тешких рањавања, неексплодираних касетних бомби, тровања хемијским супстанцама услед разарања рафинерија, трафо станица и фабрика хемијских производа, а посебно услед закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, тешко да ће икада бити прецизно утврђено. Штета од разарања индустрије, инфраструктуре, стамбених и објеката од јавног значаја процењена је на преко 100 милијарди долара.
Тим поводом, у Дому Војске Србије, 21. марта је одржана конференција са темом „19 година од почетка агресије НАТО – агресија која се наставља“ којој су присуствовали генерал Александар Живковић, државни секретар у Министарству одбране, пук. Иришкић, представник ГШ ВС, амбасадори Белорусије Валериј Бриљов и Палестине Мухамед Набхан, представник Амбасаде Руске федерација пуковник Короњенко, као и представници других амбасада пријатељских земаља, гости из Црне Горе, Републике Српске, Немачке, Македоније и други.

На Конференцији су говорили Проф. Др Момир Булатовић, ранији председник Савезне владе СРЈ, Мр. Никола Шаиновић, ранији председник владе Србије и потпредседник Савезне владе СРЈ, Миломир Миладиновић, генерал у пензији, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Слободан Петковић, генерал у пензији, проф. Др Милован Милутиновић, председник организације старешина Војске Републике Српске, Симо Спасић, председник Удружења породица отетих, несталих и убијених на Косову и Метохији, гости из Немачке и други.
Конференцији је присуствао велики број чланова и пријатеља Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије, међу којима су била и три ранија наћелника Генералштаба ВС, генерали – Бранко Крга, Драгољуб Ојданић и Милоје Милетић.

Учесници Конференције су једногласно усвојили два апела, први је иницијатива државним органима да се поводом 20-те годишњице агресије, 2019. година прогласи годином мораторијума на војне вежбе Србије са НАТО-м како би се и на тај начин одала почаст палим браниоцима отаџбине и цивилним жртвама агресије НАТО и други, да се све мирољубиве организације, покрети и појединци ангажују са циљем да се заустави даљи раст напетости и продубљивање неповерења у глобалним односима, да се заустави трка у наоружавању и ширење страних војних база, да се унапреди дијалог, партнерство и равноправност као основа односа међу великим силама и светског поретка како би се отклонила растућа опасност од глобалне конфронтације и конфликта.
Велику пажњу изазвало је излагање генерала Слободана Петковића о катастрофалним последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом по здравље људи и природну околину. Он је навео да су пројектили са осиромашеним уранијумом масовно кроишћени тек у завршници агресије када је било јасно да предстоји договор о прекиду агресије што упућује на закљућак да су водеће земље чланице НАТО показале да журе да се ослободе тоих пројектила, односно, нуклеарног отпада, пре него што им се та прилика ускрати.

Председник Београдског форума Живадин Јовановић је рекао да говорити о агресији НАТО данас значи говорити о грубом кршењу међународних закона, Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске повеље. Заобилажењем Савета безбедности НАТО је 1999. направио преседан који ће касније користи за глобализацију интервенционизма и дестабилизацију целе планете. То је био најозбиљнији ударац Европском и светском систему безбедности од којег се Европа и свет нису опоравили до данас. НАТО је на свом самиоту априла 1999. године у Вашингтону своју јубиларну 50. годишњицу обележио напуштањем дефанзивне и усвајањем офанзивне стратегију експанзије на Исток коју следи и данас у посве другачијем распореду снага на глобалном плану. Извор опасности по мир данас лежи превасходно у немирењу са новим односом моћи карактеристичном за мултиполарност и у илузијама да се привилегије водећих чланица НАТО стечене у ранијим деценијама могу одбранити војном силом, односно, нуклеарним оружјем – сматра Јовановић. Он је рекао да 19 година после агресије водеће чланице НАТО покушавају да оправдају тај злочин против мира и човечности. У том циљу настоје да принуде Србију да учествује у исцртавању нових међународних граница и стварању још једне државице на делу српске државне територије коју они зову «Република Косово». Наметнути рокови и решење по мери геополитичких циљева, сматра Јовановић, не могу довести до мирног и одрживог решења већ искључиво воде гомилању конфликтног потенцијала на Балкану. На односу Европе, а пре свега, Немачке и Велике Британије, као и САД, према начину решавања питања статуса српске Покрајине Косово и Метохија, показаће се да ли је Европа на путу стабилизације и развоја или је безнадежно на колосеку даљег продубљивања нестабилности, слично стању 1938. када је наивно веровала да Судете жртвује ради мира а добила је рат – упозорио је Јовановић. Он је подвукао да једино уравнотежени компромис на основу резолуције СБ УН 1244, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантују одрживост мира и стабилности на Балкану и у Европи.

У суботу, 24. марта Београдски форум и Клуб генерала и адмирала Србије организују полагање цвећа код споменика деци - жртвама агресије, Парк „Ташмајдан“ (11ч.) и код споменика жртвама агресије НАТО у парку „Ушће“, Нови Београд (12ч.).

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. март 2018.

    ,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету''. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму'' телевизије ,,Хепи''.

    Јовановић смтра да није сасвим јасно какав је ,,пакет'' Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости'' су најавиле ,,Весов пакет'' од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена'' овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде'', са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина'' – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет'' као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета'', уопште није било.

 
Господин Вес Мичел, помоћник државног секретара САД, добродошао је у Београд.

Поставио бих му питање о томе какав је његов и однос садашње америчке администрације, према резолуцији Савета безбедности 1244, чије су архитекте биле његове раније колеге: Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би у многоме разјаснило све шпекулације око наводног новог америчког плана од „четири тачке“ за статус Косва и Метохије.

Потврдио бих да Србија води независну политику руковођена својим националним и државним интересима, да је војно неутрална и да, поред стратегије равноправног укључивања у Европску унију, развија стратешке односе са Русијом и Кином, да жели и настоји да развија пријатељске односе и свестрану сарадњуса САД , уз међусобну равноправност и уважавање.

Ово је, поред осталог, јутрос изјавио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, учествујући у популарном јутарњем програму ТВ Пинк, водитеља Дее Ђурђевић и Предрага Сарапе.

Јовановић јетакође рекао да је политика САД према Србији и Балкану, интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. године на самиту  НАТО у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе. То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним  циљевима.
У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.

Више пута, у америчком Конгресу,  речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике – сматра Јовановић. Он сматра да САД и друге водеће земље Запада чине све да увуку Србију у исцртавање нових међународних граница и стварања нове државе коју зову Косово и то на њеној државној териториији чиме се још једном разбија српски а уједињује албански народ.

Коментаришући временску подударност посете Веса Мичела Београду и изјаву команданта НАТО за Европу, генерала Куртиса Скапаротија у Америчком Конгресу, да Србија и српски народ наводно представљају проблем на Балкану, Јовановић је рекао да то одражава огроман утицај америчког војноиндструјиског комплекса на спољну политику САД и настављање политике 90-тих година прошлог века.
Везано за изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио да је то такође део стратегије ширења на Исток, а да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље. Сматра, ако су САД за себе прихватиле принцип ,,Америка на првом месту“, онда је једино исправно да се друге земље ничим не ограничавају да оне, за себе, буду на првом месту.

На питање водитеља Сарапе шта мисли о америчкој тези да је Србија ,,на линији ватре“, Јовановић је рекао да не види ватру, нити је икоме потребна. Потребно је да сви радимо за мир.  ,,Србија је ту где је. Коме то није јасно, нека погледа географску мапу- видеће да Србија није ни на Истоку ни на Западу, и да се не може изместити“- оценио је Јовановић

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет за равноправних

Jovanović: Istina je, varaju nas

Jovanović: Zapad želi dil-oni nama članstvo u EU, mi njima priznanje Kosova

Dačićeva izjava je istina, uveren je nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović, koji ističe da je to tačna definicija odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji po pitanju Kosova i Metohije.

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних 

О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а,  потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до  европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».

Интервју Живадина Јовановића Радио Београду

Novo poglavlje u tradicionalno prijateljskim i sadržajnim odnosima Srbije i Japana i to u ovoj 136. godini od uspostavljanja srpsko-japanskih diplomatskih odnosa koje je inicirao srpski kralj Milan Obrenović, a prihvatio japanski car Mejiđiju. Istorija beleži da je jedan od najpoznatijih lidera 20. veka predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito 1968. godine posetio Japan i da je u tom periodu Jugoslavija bila na drugom mestu u svetu, iza Japana, po stopi rasta društvenog bruto proizvoda.

Danas 50 godina posle Titove posete, a 30 posle posete japanskog premijera Nakasonea Beogradu, danas u zvaničnu i prijateljsku posetu Srbiji , mnogi tvrde istorijsku, dolazi premijer Japana Šinzo Abe na čelu političko-privredne delegacije. Domaćin je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Japan je ustavna monarhija ... Car imenuje premijera... Premijer Šinzo Abe poznat je po specifičnoj ekonomskoj politici nazvanoj Abenomiks a tri simbola Japana su: planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šin-kan-sen.

Sagovornik Novinarenja je Živadin Jovanović nekadašnji šef diplomatije nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Domaću štampu prelistava Vladimir Džudović, novinar redakcije za kulturu Radio Beograda 1.

Autor i voditelj je Zorana Bokan.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3003101/novinarenje.html

У уторак, 12. децембра 2017. године, успешно је представљена књига ,,Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације'' ауторке Сандре Давидовић, као и коаутора, Јелене Пејић и Данила Бабића, докторанада Факултета политичких наука. У пуној слушаоници број 1 Факултета политичких наука у Београду, о књизи су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Игор Поповић, начелник Сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, Слободан Самарџић, редовни професор и шеф Одељења за међународне студије Факултета политичких наука, као и Сандра Давидовић, ауторка књиге.

Ово пионирско дело, чији је издавач Београдски форум за свет равноправних, настало је у оквиру истраживачког пројекта подржаног од Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије, којим је у протеклој години руководила колегиница Давидовић. Пројекат је пример успешне и конструктивне сарадње цивилног и јавног сектора, а промоција књиге била је једна од ретких прилика да о теми говоре представници владиног, невладиног и академског сектора на једном месту.

Аутори се овим путем ограђују од свих политичких оцена и закључака о косовском питању, које је, очекивано, било укључено у излагање уважених говорника.

Београд
13. децембар 2017.

У оквиру укупне сарадње Кина-Европа у Франкфурту је одржан форум представника новинских агенција, других медија и тинк танк асоцијација који је означио формални почетак Партнерства у размени економских и финансијских информација Појаса и Пута (BREFIP). Форум је одржан на иницијативу Кинеске Агенције за економске информације (CEIS), афилијације новинске агенције Хсинхуа, а у раду су, поред кинеских, учествовали представници већих новинских агенција, медија и тинк-танк организација из Немачке, Француске, Италије, Велике Британије, Србије, Пољске, Шпаније, Белгије и Грчке.  У раду Форума из Србије су учествовали Живадин Јовановић, предсeдник Центра за истраживање повезивања на Путу Свиле (COREC) и Ненад Бабић, извршни директор Танјуга. Форум је поздравио Ванг Шунчинг, генерални конзул Кине у Франкфурту.

Циљ партнерства је унапређење размене информација од значаја за остваривање Иницијативе Појаса и Пута, унапређење  доступности информација потенцијалним учесницима сарадње, заједнички истраживачки пројекти, консултације.
Као први говорник на сесији посвећеној Перспективама Кинеско-Европске сарадње у олквиру Иницијативе Појаса и Пута, Живадин Јовановић је оценио да су у протеклих пет година постигнути импресивни резултати у сарадњи у оквиру формата Кина+16ЦИЕ земаља и то какои у инфраструктурном повезивању тако и у развијању непосредне комуникације људи, њиховом зближавању и разумевању. Та сарадња има снажне основе и изванредну перспективу зато што уважава националне приоритете сваког партнера, равноправност и узајамне користи.

Сарадња Кина+16ЦИЕЗ представља интегрални део укупне сарадње Кине и Европе која повезује Евро-Азију од Пацифика до Атлантика. Она даје посебан допринос отклањању разлика у економској развијености и условима живота између високо-развијеног Запада и мање рајених делова Централне, Источне и Југо-Источне Европе. Да су те разлике значајне потврђује и чињеница да око 25 милиона грађана земаља Центране, Источне и Југоисточне Европе представља «интерну ЕУ миграцију» у земљама Западне Европе. Резултати које остварују земље Централне, Источне и Југо-Источне Европе са Кином у формату 1+16 несумњиво су велики допринос достизању економске и социјалне равнотеже, допринос јачању а не узрок слабљења интеграције унутар Европе. То је уједно мост повезивања Европе и Азије, а не конкуренција или и претња кохезији ЕУ.

Јовановић је посебно истакао изванредан допринос Србије резултатима укупне сарадње у формату 1+16 указујући да Србија први пут у новијој историји добија прилику да валоризује свој географски положај као фактор економског напретка и прекограничног инфраструктурног повезивања. Своје оцене илустровао је наводећи конкретна остварења од Железаре Смедерево и Моста «Михајло Пупин», преко Електране Костолац «Б» до Коридора 11 и брзе пруге Београд-Будимпешта. Он је нагласио да је истинско партнерство које је у основи мега пројекта Појаса и Пута формула како за  глобални економски развој тако и за очување мира и стабилности. Изразио је мишљење да су партнерство у модернизацији прекограничне инфраструктуре, партнерство у енергетици, финансијама, култури и размени информација стубови успеха Иницијативе Појаса и Пута и формата 1+16.

Београд, 2. 12. 2017.         
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОВЕЗИВАЊА НА ПУТУ СВИЛЕ

Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава

„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc сида за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.

Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:

„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.

Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.

Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.
ОД ЧЕГА СЕ САСТОЈЕ ДОКАЗИ ТУЖИЛАШТВА?

 др Дарио Видојковић, историчар

У својој посљедњој првостепеној пресуди (23.11.2017.) коју је донио Хашки Трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме Отаџбинско-одбрамбеног рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице које нема никакву везу ни за правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син, Дарко Младић, сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао, „на Западу ништа ново“. И тако јесте. Очигледно, да када су Срби у питању, никаква права, а још мање и људска права, имају нити им се поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да неко ко је петрпео више можданих удара, има притисак од 180/80, а да не сматра да је потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање „пресуде“. Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цијелокупном политичком и војном руководству РС, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци, још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато, пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе. Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире ткз. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989./1990. године. Тај тзв. Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, које су западни савезници наводно поразили 1945. године. Такође је очито наслиједио Хитлеров „Дранг нах Остен“.

Тачно 45 година касније морали смо да видимо, да те мрачне силе нису поражене,  него се као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД и Немачка тако широко подржали политички, пропагандистички, а најзад и војно оне снаге у југословенском грађанском рату, који су своје униформе китили усташким симболима. Американцима није, тада, смијетало ни да подржавају исламске екстремисте, терористе и џихадисте, који ће у Босни чинити она зла којима ће се касније „прославити“ прво Ал Каида, па затим Исламска држава. Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници, и другим мјестима под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним и тиме ратно-хушкачким наступом у великој мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић испред Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у РС, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић! А није он био једини, било је њих још. Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило, и највише казни су Срби добили, којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову, и другим мјестима, у којима су до рата у приличном броју живјели ( у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било и правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација, и силоване?

Ако је Хашки Трибунал био основан да наводно дјели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ућиће као најгора и најцрња мрља у историји међународног права. Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце, да би спречио нападе НАТО-а на РС? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора требали да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтне? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву, и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршујући свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи. Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требали бити жртве, које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио.

Елем, Срби су проглашени ратним злочинцима зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни грех генерала Младића који му се ставља на терет, зато што је се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа. Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче уствари давно донешена пресуда дан послије датума потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије, када су у питању удари на српски народ.  
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора да се недвосмислено одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да је се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама. Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у РС да ту крвљу стечену и одбрањену РС одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!

Пише др Дарио Видојковић, историчар (Регензбург)

Мира Канкараш Тркља, 10.11.2017

Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ! У крајњој линији, ваљда и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање.

Неко ће рећи — вајни пријатељи, а толико се хвалисмо сарадњом са Немачком. Други ће баш у томе видети искреност у односима, јер у политици ионако нема љубави.
Како год ко доживео недвосмислену поруку немачког амбасадора у Србији Аксела Дитмана да је услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН, макар је јавност коначно добила потврду онога што је годинама слутила. Ако је то српским званичницима на време објашњено, њима на душу.
Дитман је у управо објављеном интервјуу српском недељнику потврдно одговорио на конкретно питање да ли свеобухватна нормализација односа Београда и Приштине, што је задатак који Србија мора да испуни да би постала чланица ЕУ, подразумева и чланство Косова у УН. Дакле, подразумева.
Амбасадор је објаснио да је Немачка признала независност Косова и да стога подржава њено чланство у свим међународним организацијама, укључујући и УН. Сасвим логично. Чак је додатно, да не буде недоумица, без устезања рекао да ће Србија морати на крају да призна независност Косова уколико жели да постане пуноправна чланица ЕУ.

А то значи да „између Србије и Косова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“, прецизирао је Дитман.

Изјава ће, несумњиво, изазвати различите коментаре, тим пре што је дошла само месец дана пошто је управо он оценио да су Србија и Немачка данас посебно блиски партнери у Европи у економском, политичком и културном смислу и да ће подржати стратешки циљ Србије да постане чланица Европске уније. Да иронија буде већа, речи подршке том стратешком циљу Србије који је, очигледно, остварив само ако се земља поцепа, изговорио је на свечаном пријему поводом Дана уједињења Немачке. Тада је напоменуо да на путу ка ЕУ Србија има још неколико препрека које треба уклонити.

Сада је белодано рекао о чему је реч. Можда се од некога ко представља државу која је, вољом некадашњих моћника, прошла период од распада до поновног уједињења, могло очекивати мало више разумевања, али политика је посао у коме нема места за сентимент. Зато ће у Дитмановој изјави добар део овдашње јавности управо препознати по нас корисну искреност јер ћемо сви играти отвореним картама.
По оцени српског шефа дипломатије Ивице Дачића, и став Србије је ту недвосмилено јасан. „Нећемо признати једнострано проглашену независност Косова, никада и ни по коју цену. Исто важи и за чланство Косова у међународним институцијама. Борићемо се свим силама против тога“, био је Дачићев коментар Дитманове изјаве.
Ако је први немачки „гвоздени канцелар“, чувени Ото фон Бизмарк, који је после победоносних ратова ујединио Немачку у другој половини 19. века, формулисао политику као уметност могућег, можемо ли ми помирити овакве две крајности, у уметност немогућег.
Зашто је немачки амбасадор баш сада био по Србију болно искрен, само неколико дана по изјави шефа Европске комисије Жана Клода Јункера да ће Србија у ЕУ до 2025, раније него што је најављивано? И то усред отварања нових сепаратистичких фронтова какав је онај каталонски у Шпанији?
Некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић за Спутњик напомиње да је Немачка практично гласноговорник ЕУ и у овом случају као што је то била од почетка процеса наших евроинтеграција. Као најутицајнија увек је у Србију доносила потпуно прецизно формулисане захтеве.
Уз то, он указује да је отцепљење Косова и Метохије стратешки дугорочни немачки интерес, а штафету подршке независном Косову је, како подсећа, понела управо она још 1997. на Бонској конференцији савета за примену мира у БиХ, када је тражила да се мимо дневног реда расправља и о питању КиМ.

Управо сада је отворила карте зато што жели да се случај Косова што пре заврши како даље бујање сепаратизма у Европи не би било ударац и пореметило планове Немачке и неких других земаља за потпуно признавање тог њиховог чеда, објашњава Јовановић.
На питање шта сада када су јасни ставови и ЕУ и Србије, некадашњи шеф дипломатије одговара питањем: Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ?! У крајњој линији и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање, истиче Јовановић.

„Дуго времена су наши званичници тврдили како су питање Косова и пут Србије ка ЕУ паралелни али неповезани процеси. Сада видимо да је то била обмана или самообмана. Или обмана јавности“, напомиње он.
У оваквим околностима, по његовом мишљењу, Србија не треба да жури и чини даље уступке. Подсећа да је испунила све из Бриселског споразума, а да Заједница српских општина (ЗСО), једино што јој је дато тим документом, још није примењена. Сада ће по други пут ЗСО нудити као неки «уступак» Србији да би се потпуно одрекла Косова и Метохије, сматра Јовановић.
На питање има ли простора за даље куповање времена јер можда у неком тренутку тај услов који нам је Дитман испоручио не опстане у случају другачијих геополитичких околности, он каже да је у интересу Србије да разложно приђе новој ситуацији.

„Сада више нико од челника у Србији не може рећи да ЕУ или Немачка имају добре намере према Србији. Карте су на столу и од Србије се тражи капитулација по питању Косова и Метохије. Немачка формула према којој треба признати чланство Косова у међународним организацијама и УН, а задржати тај формални моменат непризнавања, у нашем случају се не може применити“, мишљења је некадашњи министар спољних послова.

Он сматра да Србија треба да остане отворена за чланство у ЕУ и наставак сарадње, али под равноправним, истим условима какви су били за све друге земље региона. Уз то, мора да појача одбрану својих интереса и права на Косову и Метохији.
„Јункер је рекао да Србија може и пре 2025. године да уђе у ЕУ да би охрабрио јавност у Србији, а онда се Србији нуди та горка пилула да прихвати везивање чланства у ЕУ са чланством Косова у УН. Србија то не сме да прихвати. То није њен интерес, али ни интерес Европе, већ само европске елите. У супротном Балкан и Европа не би ишли у добром правцу“, закључио је Јовановић за Спутњик.

 Извор: https://rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/

(Текст је преузет из Часописа ,,Политика националне безбедности'', Број 2. из 2017. који издаје Институт за политичке студије)

Проф. др Радован Радиновић
генерал у пензији

С   А   Ж   Е   Т    А   К

            У раду се разматра утицај Косметског питања на геостратешки положај Србије. Код тога се узима у обзир чињеница да је Космет привремено окупиран и да је на њему изграђена једна од највећих војних база САД у Европи. Све то се сагледава и у контексту могућих даљњих прекомпоновања Балкана, што не би могло проћи без нових оружаних сукоба. Прворазредни безбедносни изазов Србије који би могао довести до оружаног сукоба је евентуално насилно припајање Севера К и М у састав самопроглашене државе Косово. То би несумњиво изазвало војно реаговање Србије са несагледивим последицама. Опстанак Републике Српске је такође угрожен, а под одређеним околностима, та угроженост би могла попримити и облик оружаног сукоба. У улози интервентних снага које би имале намеру да укину Републику Српску, могле би се наћи оружане снаге Хрватске или Б и Х, или њихова коалиција, што би морало довести до војног ангажовања Србије и то у њеној улози гаранта Дејтонског споразума. За наведене безбедносне изазове Србија се мора припремити и то у виду конкретних војних радњи и поступака.
             КЉУЧНЕ РЕЧИ: Космет, Република Српска, геостратешки положај, безбедносни изазов, стратешка концепција одбране, облик војне организације, стратегијско планирање.

1.    Основна значења
Када кажемо ‘’Косметско питање’’, имамо у виду да је тај део наше државе привремено окупирана територија, иако формалноправно гледајући то тако не изгледа, јер се тамо налазе међународне војне снаге (КФОР) и то са мандатом који им је дао Савет безбедности УН. Ипак, на том делу наше државе албанска национална мањина је нелегално прогласила своју државу. Уз подршку западних сила на челу са САД држава Србија је потпуно развлаштена на том делу своје територије, народ протеран, а повратак му онемогућен. То што је остало од нашег народа на КиМ, сем сверног дела у ширем рејону Косовске Митровице (тзв. север Косова и Метохије) у сваком смислу и погледу је у потпуности обесправљен и сатеран у гета, а имовина узурпирана. Власт у покрајини држи криминална врхушка која води порекло од терористичке паравојне организације ОВК која је оружаном побуном против државе Србије и уз подршку и помоћ НАТО агресије насилно отцепила нашу јужну покрајину и на њој успоставила другу албаску државу на Балкану. На том делу Србије САД су формирале једну од највећих војних база у Европи (Бонстил). Дакле, Космет је попримио сва обележја окупиране територије. Србија са правом ту окупацију сматра привременом све дотле док се не створе општи геополитички, међународни и унутрашњи услови да се та окупација оконча или док Србија фактички и формално не призна И прихвати да то више није њена територија. Што ће се догодити у будућности остаје да се види, али за сада само мањи део севера покрајине је фактички изван ефективне власти албанске заједнице. На том делу територије, према Бриселском споразуму, треба да се формира центар заједнице српских општина. Што ће суштински тај ентитет представљати и који ће простор и насеља обухватати, такође треба да се види.
Други значењски аспект ‘’Косметског питања’’ садржан је у његовој суштинској карактеристици замрзнутог конфликта, око чијег се одмрзавања воде разговори између привремених институција покрајине и представника државе Србије, уз веома пристрасну медијацију представника бриселске администрације. Овом другом значењском аспекту Косметског питања треба додати и чињеницу да се у Србији припрема покретање масовног унутрашњег националног дијалога који треба да резултира предлозима најбољих и најправеднијих решењња тог дуготрајног сукоба између историјског (српског) и етничког (албанског) права на КиМ.
Косметско питање је вишезначно и може се посматрати у различитим контекстима: као демократско, историјско, друштвено-политичко, државно, етничко, религијско, економско и цивилизацијско питање. Но, оно је у суштини увек било геополитичко питање првога реда. На њему су се кроз историју укрштали а и данас се укрштају интереси и смерови утицаја великих сила. Пресеци тих силница утицаја великих сила на Балкану чинили су тзв. Балкански геополитички чвор, а његово језгро је било, и данас је, Косово и Метохија.  Као такво, Косметско питање је одувек испољавало посебан утицај на одбрану Србије, како од спољних сила које су према том делу Србије свагда имале своје отворене претензије, тако и од унутрашње деструкције државе од стране Албанаца, почев од широког спектра демонстрирања нелојалности према држави Србији, до свих врста политичке побуне, устанака и оружане побуне ради сецесије тог дела наше државе. У овом тексту нас занима како Косметско питање утиче на проблематику одбране Србије. Остали аспекти тога питања нас овде не интересују.
Што се тиче значења синтагме ‘’одбрана Србије’’, овде под тим подразумевамо како Косметско питање утиче на геостратешки положај наше земље на оним стратешким правцима који директно воде ка КиМ или од њега ка другим деловима простора Србије, какав утицај има Косметско питање на избор И операционализацију стратешке концепције одбране, те на избор модела војне организације, а посебно на модел стратегијског груписања оружаних снага на стратегијским правцима И просторијама. У разматрању ових питања износима властита гледишта онако како их ми видимо, а не како су та питања евентуално решена у пракси, јер ми та решења не знамо. Зато читалац овај прилог не би требало да схвати ни као критику (имплицитну И експлицитну), ни као доцирање, већ само као прилог што бољег разумевања тог несумњиво веома компликованог И са становишта наше одбране веома значајног питања.
Однос Косметског питања и наше одбране може до одређене мере попунити и одговор на питање какав утицај на нашу одбрану и њену свеколику операционализацију у виду основних стратешких опредељења и бројних системских и практичних организацијско-техничких решења испољава и питање опстанка и очувања Републике Српске. Тај наш ентитет ће се у блиској будућности наћи пред великим изазовима и опасностима. Као што се зна, Србија је гарант Дејтонског споразума, а то подразумеваи одговарајућу спремност и одговорност за опстанак Републике Српске у оквирима тог државно-политичког аранжмана. У свему томе није без значаја ни питање да ли је Србија свесна, а нарочито способна, да у таквим околностима на адекватан и нужан начин одговори тој својој међународној обавези. Конкретно, да ли обавеза гаранта Дејтонског споразума подразумева и одговарајуће делотворно ангажовање, укључујући и примену војне силе против оног који би насилно покушао да укине Републику Српску или да угрози њену територијалну целовитост. Наш одговор на то питање је потврдан, тј. Србија такву обавезу има и за њено испуњење треба на време припремити и увежбати одговарајућа системска решења.

Otvoreno pismo dobitnici Nobelove nagrade za književnost, gospođi Herti Miler, povodom govora na skupu Međunarodnog beogradskog sajma kniga 23.10.2017.

dr Rudolf Henzel

Gospođo Herta Miler, do sada nije bilo potrebe da Vam se, npr. zbog Vaših literarnih radova, obratim. Danas pak moram da Vam pišem. Povod: U srpskim novinama sam pročitao o Vašem govoru na jednom skupu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, organizovanom od strane Nemačke ambasade u Beogradu i Beogradskog sajma knjiga. O pomenutom govoru pritom u nemačkoj štampi nije bilo ni reči. Kako navodi ''serbianmonitor.com'' od 25.10.2017., na temu ''Eksplozija nacionalizma u tadašnjoj Jugoslaviji'' i povodom NATO agresije 1999. između ostalog ste izjavili i sledeće: ''Srbija je sama sebi donela zlo i građani moraju da prihvate istinu da su sami sebi prouzrokovali patnju.'' Na pitanje da li je nasilje legitimno rešenje u političkim konfliktima, odgovorili ste: ''(...). U ratnoj situaciji jedna strana mora da pobedi drugu. Stoga verujem da je vojna intervencija ljudski i moralno opravdana i u mnogim slučajevima se pokazala kao ispravna. (...).''

U trenutku kada je Beograd bio poslednji evropski grad koji je bombardovan u 20. veku, u jednom eseju ste napisali ''da razumete poziciju NATO-a i da Milošević mora biti zaustavljen za sva vremena. (...) Ako jedna zemlja u periodu od devet godina započne četiri rata i pritom gradove praktično pretvori u groblja, to se više ne može samo uz pomoć reči zaustaviti. (...).'' Rekli ste da ovo mišljenje do današnjeg dana niste promenili: ''Još uvek sam istog mišljenja. (...) Ova zemlja je sama prouzrokovala sopstveni bol i patnju. Srbi su sami sebi doneli stradanje.''

Gospođo Miler, ovim neverovatnim izjavama otkrili ste svoje nepoznavanje istinske političke pozadine i toka uništenja nekadašnje SFRJ kao i SRJ u toku devedesetih. Pritom ste sebi dozvolili jedno izuzetno nemarno dodeljivanje krivice srpskom narodu. I to sve kao nemačka spisateljica.

Dozvolite mi da Vam otvoreno kažem kako sam se osećao kada sam čuo Vaš govor: kao nemački građanin i intelektualac koji se bez predrasuda bavio političkim događanjima na Balkanu, koji je najoštrije osudio napadački rat protivan međunarodnom pravu SAD-NATO alijanse (uz učešće Nemačke) protiv bivše Jugoslavije i koji zna da su u ovom ratu u ogromnim količinama korišćena visokootrovna i radioaktivna oružja sa osiromašenim uranijumom (''prljave bombe'') i time svesno i namerno počinjen genocid, moram da priznam da sam Vašim blago rečeno nekvalifikovanim izjavama užasnut, zgađen i kao sunarodnik posramljen da je jedna Nemica sve navedeno pripisala srpskom narodu. Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava!

U međuvremenu su u Srbiji agresivne vrste kancera kao posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom dostigle kako među mladima tako i među starima epidemijske razmere. Ljudska patnja odjekuje do neba. Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, svakog dana po jedno dete oboli od kancera. Čitava zemlja je kontaminirana. Usled oštećenja naslednog materijala (DNK), na svet dolaze generacija za generacijom malformisane dece. U dva ukratko sažeta članka, ''Rat koji nema kraja'' i ''Letargija srca'' (objavljenih u „Neue Rheinische Zeitung-Online'' u Nemačkoj a ''Pečat'' i ''Informer'' u Srbiji) izneo sam mnoge značajne činjenice o ovome zločinu bez presedana.

Gospođo Miler, ako Vam do sada nisu bili adevatno razjašnjeni politički događaji u bivšoj Jugoslaviji kao i istinski razlozi i ciljevi NATO agresije 1999. i njihova katastrofalna dejstva ili ako ste klasična žrtva nemačkih medija i njihovog krivljenja istine, onda je to zaista zalosno za   jednog intelektualca – ali zbog toga se mozete bar izviniti srpskom narodu. Vaš kolega Peter Handke i mnogi drugi slobodni umovi nisu postale žrtve medijske manipulacije, već su nezavisno razmišljajući izgradili sopstveno mišljenje i postupali potom hrabro u skladu s njim. Ako pak želite da svojim izjavama podržite uzročnike genocida govoreći im ono što žele da čuju (nije mi poznato da je postojao bilo kakav protest od strane npr. Nemačke ambasade u Beogradu), onda to smatram sramotnim i krajnje nedostojnim jedne intelektualke i uz to još i dobitnice Nobelove nagrade.

Dr Rudolf Henzel, Dipl.-Psih.
Lindau (Bodensko jezero)
www.psychologische-menschenkenntnis.de

Jučer je u Sočiju, u Rusiji, održan posljednji dan 14. godišnjeg sastanka Raspravnog kluba Valdai. Sastanak je trajao od. 16. do 19. listopada, a tema rasprave je bila slika svjetskog poretka koji prolazi kroz radikalne promjene, odnosno naslova ”Kreativno uništenje – Hoće li novi svjetski poredak nastati iz trenutnih sukoba?” Među gostima su bili brojni svjetski i ruski političari, bivši i aktualni državni dužnosnici, direktori raznih politoloških instituta iz Rusije i inozemstva, čak i onih koji otvoreno zagovaraju suzdržavanje Rusije i ukazuju na agresivno ponašanje ruskog vodstva, poput Ivana Krasteva, direktora Centra za liberalne studije iz Sofije.
Raspravni klub Valdai je namjerno osmišljen tako da na njemu budu zagovornici svih opcija, kako bi se mogli čuti različiti stavovi o gorućim svjetskim pitanjima. Ove godine održana je na sastanku bilo preko 130 sudionika iz 33 zemlje. Jučer su važne govore održali bivši afganistanski predsjednik Hamid Karzai, ravnatelj norveškog Nobelovog instituta Asle Toje i izvršni predsjednik Alibaba Grupe Jack Ma, a pred svim uzvanicima je govor održao i ruski predsjednik Vladimir Putin.

Govor Vladimira Putina na 14. Raspravnom klubu Valdai

Predsjednik Rusije Vladimir Putin: Hvala vam puno.
Nisam siguran koliko će ovo biti optimistično, ali sam svjestan da ste tijekom posljednja tri dana imali vrlo žive rasprave. Pokušat ću, kao što je postalo uobičajeno, podijeliti s vama što mislim o nekim pitanjima. Molim vas, nemojte loše prihvatiti ako kažem nešto što je već rečeno, jer nisam slijedio sve rasprave.
Za početak, želio bih pozdraviti g. Karzaija, gospodina Ma, gospodina Toja, naše kolege i sve naše prijatelje. Vidim mnoga poznata lica u publici. Dobrodošli svi na sastanak Valdai kluba.
Tradicionalno je ovaj forum usredotočen na raspravu o najhitnijim globalnim političkim i gospodarskim pitanjima. Ovog su puta organizatori imali prilično težak izazov tražeći od sudionika da pokušaju gledati izvan horizonta, da razmisle o tome što će sljedećih desetljeća biti s Rusijom i međunarodnom zajednicom.
Naravno, nemoguće je predvidjeti sve i uzeti u obzir sve mogućnosti i rizike s kojima ćemo se suočiti. Međutim, moramo razumjeti ključne trendove, tražiti odgovore na pitanja koja nam budućnost postavlja i ubuduće će ih postavljati još više. Razvoj događaja je takav da na njih moramo reagirati stalno i brzo.
Svijet je ušao u eru brzih promjena. Stvari koje su nedavno nazivane fantastičnima ili nedostižnima postale su stvarnost i dio našeg svakodnevnog života.
Istovremeno se novi procesi razvijaju u svim sferama. S brzim tempom javnog života u raznim zemljama i tehnološkom revolucijom isprepliću se promjene na međunarodnoj sceni. Nadmetanje za mjesto u globalnoj hijerarhiji se pogoršava. Međutim, mnogi prošli recepti za globalnim upravljanjem i prevladavanjem sukoba se zbog prirodnih proturječnosti više ne primjenjuju. Često ne uspijevaju, a novi još nisu stvoreni.
Naravno, interesi država se ne podudaraju baš uvijek, što je normalno i prirodno. Uvijek je bilo tako. Vodeće sile imaju različite geopolitičke strategije i percepcije svijeta. To je nepromjenjiva bit međunarodnih odnosa, koja se temelji na ravnoteži između suradnje i konkurencije.
Istina, kada se ova ravnoteža naruši, kada se propituje poštivanje i čak postojanje univerzalnih pravila ponašanja, kada se nečiji interesi provode po svaku cijenu, sporovi postaju nepredvidivi, opasni i dovode do nasilnih sukoba.
Niti jedan stvarni međunarodni problem ne može se riješiti u takvim okolnostima i takvim uokvirivanjem pitanja, pa se odnosi među zemljama jednostavno urušavaju. Svijet postaje manje siguran.
Umjesto napretka i demokracije, slobodno dozvoljava djelovanje radikalnim elementima i ekstremističkim skupinama koje odbacuju civilizaciju i nastoje je uroniti u drevnu prošlost, u kaos i barbarizam.
Povijest posljednjih nekoliko godina dosljedno ilustrira sve ovo. Dovoljno je vidjeti što se dogodilo na Bliskom istoku, kojeg su neki igrači pokušali preoblikovati i prema njihovim željama nametnuti regiji strani model razvoja, putem vanjskih orkestriranih udara ili jednostavno silom oružja.
Umjesto da zajedno rade na popravljanju situacije i da se zada udarac terorizmu, a ne da se simulira borba protiv njega, neki od naših kolega rade sve što mogu kako bi kaos na ovom području bio trajan. Neki još uvijek misle da je moguće upravljati ovim kaosom.

„Novi Sputnjik poredak“ analizira najznačajniji politički događaj u svetu, 19. Kongres Komunističke partije Kine.

Šta je kineski predsednik Si Đinping poručio i Kini i čitavom svetu? Zašto ga Rotšildov „Ekonomist“ proglašava za najmoćnijeg čoveka na svetu i zašto zabrinuto konstatuje da (zapadnom) svetu Si ništa dobro neće doneti? Kako će juan srušiti američki dolar i da li će time biti srušen i najvažniji stub američke moći?

Odgovore na ta pitanja će u razgovoru sa Nikolom Vrzićem potražili su bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović i dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Pekinga Milorad Denda.

Проф. др Радош Смиљковић

                         
Сажетак: Осма седница је зауставила суштинско цепање Србије започето између два светска рата. Спречено је подржављење покрајина које је водило убрзаном отцепљењу. Тако је започело спасавање државе Србије. Које траје и трајаће дуго.
    Осма седница је испољила и карактеристике тог типа седница, али то не умањује њен историјски значај, што покушавају незналице, плиткоумни и слуге антисрпских центара на западу. Разбијачима Србије је и даље мука када помисле на наше другове који су је маестрално извели. Ми актери знамо колико је то био сложен и тежак посао. Претили су нам и хапшењима пре седнице. Покушаји актуелних естрадних  политиканата како год се званично титулисали, унапред је осуђено на „пси лају а ветар носи“.

   Ово је историјски озбиљна тема која захтева подсећање и на хронологију догађања,  како због поштеног односа преме историји, тако и због млађих гнерација које ступају на политичку сцену државе Србије. Само тако се може разумети континуитет градње и очувања Србије кроз хиљадугодишњи период. Такође и због охрабрења наших људи који су искрено заложили део свог живота у тај процес. Цео југоисток Европе и северне Африке испуњен је Зејтинлицима и Јасеновцима наших предака чијем се патриотизму дивио цели свет. Одговорни смо да се то више не понови.

Рат који још није завршен!

Пише Др. Рудолф Хензел

Прошло је више од деценије и по након агресије, коју су противно међународном праву започеле US-NATO снаге, користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле, а последице се још увек осећају. У Србији су агресивна канцерогена обољења, како међу младима тако и међу старима, у порасту и попримају размере епидемије.
Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија а посебно је погођен њен југ и Косово и Метохија.
Резултати које је објавило Министарство здравља Републике Србије, говоре да у Србији свакога дана по једно дете оболи од рака.
Земља је потпуно затрована. Услед оштећења генетског материјала (у даљем тексту ДНА), постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима.
Свесно и вољно је почињен геноцид.
До недавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана.
Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри, бивши политичари успели су да пробију зид ћутања, због добробити народа Србије, али и других народа у суседним земљама, који деле исту судбину.

Уранијумски пројектили су оружје за масовно уништавање

Када су САД-е у Вијетнамском рату користиле "Agent Orange" (хербицид диоксин,коришћен за уништавање растиња-код нас познат као ‘’наранџасти агенс’’ или ‘’црвени гас’’) и напалмске бомбе, свет је био шокиран. То више није био рат, то је био масакр цивилног становништва и потпуно уништење природе. И након 50 година тамо се из генерације у генерацију рађају деца са високим степеном инвалидитета, дакле-рођена да би убрзо умрла. Упркос томе, од Вијетнамског рата, војна индустрија и индустрија за производњу атомског наоружања и даље јачају свој "бизнис".
Сви ратови који су вођени након установљења правних норми на Нирнбершком Трибуналу (Нирнбершки принципи), сходно истима, су илегални и сваки је бивао већих размера, смртоноснији, назаднији  и геноциднији.
То је случај и са ратом који је од стане УС-НАТО војске вођен на европском тлу, а против СР Југославије. Војска САД-а је уз прећутно одобравање осталих чланица НАТО пакта-укључујући и Немачку, користила оружје за масовно уништавање, које је претходно испробала у Заливском рату 1991. и у БиХ 1994/95. а то су уранијумски пројектили, са високим степеном радиоактивности и токсичности.
НАТО је признао да је испалио 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем ОУ).
Војска Србије помиње 50.000. Ради се о 10-15 тона осиромашеног урана.
Иако постоји обимна литература о овом ратном злочину на немачком, енглеском и српском језику, као и филмски материјал (филм "Deadly Dusт"-Смртоносна прашина), изнео бих још нека запажања. Због дугог процеса разградње, радиоактивности и токсичности отпад уранијумске и атомске индустрије, претежно изотопа ОУ-238, морао би бити дуже време складиштен у посебно обезбеђеним депонијама.
Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр војсци.

ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густине металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера.  ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.

Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНА. Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.
Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.
Пошто  честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не раслажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.

Живадин Јовановић
19. Конгрес Комунистичке партије Кине
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ

Као стални пријатељи Кине Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Новом путу свиле, два независна удружења у Србији, уверена су да ће 19. Конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) и њено ново руководство додатно ојачати незаменљиву улогу КПК у унапређењу укупног друштвено-економског и културног развој Кине, задовољавајући тежње људи за бољим животом и довршавајући изградњу умерено просперитетног друштва до 2021. године када ће КПК обележити  стогодишњицу свог оснивања (1921.). Дајући визију развоја Кине до 2050. Конгрес КПК ће ојачати Кину као водећу светску силу и незаобилазни фактор мира и глобалног развоја без претензија за хегемонизмом или доминацијом.

Комунистичка партија Кине под руководством Генералног секретара Си Ђинпинга је извор и гарант солидарности и мотивације људи Кине у њиховим настојањима да изграде савремено и просперитетно друштво засновано на социјализму кинеских карактеристика. Захваљујући овим напорима у периоду од 2013. до 2016. године Кина је постигла
раст БДП-а без преседана у просеку 7,2% годишње. На овај начин Кина постаје покретачка снага светског економског опоравка, доприносећи више од 30% светском економском расту, што је више него САД, Еуро зона и Јапан заједно.
Као друга најјача економија у свету, оснивач или водећа чланица
БРИКС-а, Г-20, Нове развојне банке, оснивач Фонда за мир и развој (Кина и УН),
Фонда за сарадњу Југ-Југ о климатским променама,
Фонда за подршку сарадњи Југ-Југ и Инвестиционе банке за азијску инфраструктуру – Кина је дала велики допринос, не само ублажавању глобалних економских и социјалних
подела, већ истовремено и изградњи новог инклузивног система управљања
и успостављању новог праведног светског економског поретка.
У савременом свету Кина је постала симбол обострано-добитне међународне
сарадње засноване на принципима отворености и узајамних користи.
Глобална, вишедимензионална иницијатива Председника Си Ђинпинг од 2013 «Један Појас Један Пут» представља нови образац светског економског развоја и
међународних интеграција заснованих на принципима отворености, једнакости,
инклузивности и заједничке користи. Јединственост ове Иницијативе поризилази
из визије да повезивање у инфраструктури и економији, да би
били самоодрживи, морају бити упарени са непосредном комуникацијом људи и
развијањем пријатељства. Истовремено, економски развој је упарен са мировним напорима.
Велика подршка Иницијативи из скоро свих делова света,
директно учешће око 60 земаља, изванредна достигнућа у
модернизацији међународне инфраструктуре, еколошки чисте и безбедне индустрије и енергије, слободна трговина и размена људи, потврђују далекосежни значај и самоодрживост Иницијативе. Ти рфезултати уједно обавезују све учеснике у остваривању Иницијативе на нова прегнућа и додатну енергију како би се продубљивали и шириели и изван досада обухваћених региона.
Кина, са њеном великом, дубоко укорењеном културом, миленијумском мудрошћу и сјајним достигнућима у укупном друштвено-економском развоју постала један од
најјачих стубова светског мира, одрживог развоја и напредка. Као стални члан Савета безбедности, оснивач низа нових економских, финансијских и других међународних институција, Кина је је постала мотор изградње вишеполног светског поретка заснованог на Повељи УН, међународним законима и принципима суверене једнакости.
Кинески пријатељи широм света верују ће да је 19. Конгрес КПК
још више ојачати улогу Кине у учвршћивању мира, јачању мултилатерализма, и улоге УН.
Са кинеском политиком мира и развоја за све, са њеним чврстим ставом да се сви проблеми решавају дијалогом и мирним средставима, без употребе или претње употребом силе, са својом визијом света без интервенционизма, доминације или експлоатације – човечанство имати челичну основу мира и напретка.Кинеској политици отворености, мултилатерализма и инклузивне обострано-добитне сарадње нису прихватљиви билокакав и билочији изолационизам, хегемонизам, доминација или експлоатација. Зато кинеска политика отворености, дијалога и истинског партнерства уживају подршку и прихватање широм света. Свет природно тежи систему вишополарности и демократизацији међународних односа на основама суверене равноправности и немешања у унутрашње послове. На 19. Конгресу КПК таква политика је верификована и даље ојачана.
Србија и Кина су традиционални пријатељи који верују и подржавају један другога.
Србија не само да подржава Иницијативу «Један Појас Један Пут», већ активно учествује
њеној имплементацији, посебно у формату Кина + 16 земаља Централне и Источне Европе (CEEC). Први кинески мост у Европи на Дунаву у Београду функционише већ три године.
Прва кинеска фабрика челика у Европи налази се у Смедереву. У Србији, на Дунаву, послују прве кинеске речне луке у Европи. Први Кинески индустријски парк, прва постројења за пречишћавање воде, први безвизни режим за туристичке посетиоце, први кинески електрични аутобуси... Србија је постала својеврсни излог привредних, грађевинских, научних и технолошких могућности Кине према Европи и свету. Званична посета Председника Си Ђинпинга Србији 2016. има историјски значај. Поред низа важних међудржавних докумената, током те посете потписана је и Декларација о свеобухватном стратешком партнерству између Србије и Кине која представља чврсту основу дугорочне узајамно корисне сарадње и даљег учвршћивања традиционалног пријатељства.

Амерички покрет за мир не сме, нити може себи да дозволи да ћутке пређе преко тога

Савет за мир САД — 24. септембар 2017. године

Председник Трамп каже:

- „Сједињене Америчке Државе су једна од највећих сила добра у историји света.. Ми у Америци не тежимо да било коме намећемо свој начин живота.“
- „Морамо да подржимо поштовање закона, поштовање државних граница и поштовање културе....“
Али:
- „За мене као председника Сједињених Држава, Америка ће увек бити на првом месту.“
- „Управо је објављено да ће наша издвајања за војску и одбрану бити скоро 700 милијарди долара.... Наша војска ће ускоро бити најјача од како постоји.“
- „Мала група криминалних режима ... крши свако од начела на којима се заснивају Уједињене нације.”
- „Превише често је фокус [Уједињених нација] био не на резултатима, већ на бирократији и процедури.... Не можемо да чекамо на ... бирократе одвојене од стварности — то просто не можемо. Морамо да решавамо проблеме које имамо ... или ћемо бити ... поражени.“
- „Сједињене Државеs имају велику снагу и стрпљење, али ако будемо приморани да бранимо себе или своје савезнике, нећемо имати другог избора осим да потпуно уништимо Северну Кореју. Ракеташ је на самоубилачкој мисији по себе и свој режим.“
- „Суочени смо са одлукама које треба донети, не само за Северну Кореју. Одавно је дошло време да се светске нације супротставе још једном безобзирном режиму....”
- „Иранска влада прикрива корумпирану диктатуру под лажним плаштом демократије.... Не можемо да допустимо убилачком режиму да настави са својим дестабилизујућим активностима док прави ракете.... Споразум са Ираном је једна од најгорих трансакција, повољних за само једну страну, које су Сједињене Државе икада закључиле....“

- „Такође сам потпуно променио борбена правила у нашој борби [у Авганистану] против Талибана....“
- „Поступци криминалног режима Башара ал-Асада... шокирају савест сваког пристојног човека.... Због тога су Сједињене Државе извршиле ракетни удар на ваздушну базу из које је извршен [хемијски] напад.“
-  „Сједињене Државе су се супротставиле корумпираном и дестабилизирајућем режиму на Куби.... Нећемо подићи санкције против кубанске владе све док не спроведе темељне реформе.“
- „Увели смо и строге, калибриране санкције Маудровом социјалистичком режиму у Венецуели.... Социјалистичка диктатура Николаса Мадура нанела је страшан бол и патњу добрим људима те земље.... Спремни смо да предузмемо даље мере ако влада Венецуеле остане на свом путу...“
- „Проблем у Венецуели није у томе што је социјализам лоше спроведен у пракси, већ што је доследно спроведен.... Од Совјетског Савеза, до Кубе и Венецуеле, свуда где су прихватили истински социјализам или комунизам, донео им је муку, разарање и пропаст. Једино што чине они који заговарају вредности таквих дискредитованих идеологија јесте да продужавају патњу људи.... Америка подржава сваког ко живи под бруталним режимом. Наше поштовање суверенитета је уједно и позив на акцију.“

Вили Вимер (Willy Wimmer) jе пуне 33 године био посланик у Бундестагу. У периоду између 1985. и 1992. године био је стручни сарадник посланичке групе ЦДУ/ЦСУ за питања одбрамбене политике, а затим и парламентарни државни секретар у немачком министарством одбране. Од 1994. до 2000. године био је на функцији потпредседника Парламентарне скупштине у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Вили Вимер је дао интервју Првом каналу руске државне телевизије, Руски експрес издваја одговор на питање о кризи у бившој Југославији.

Милошевић је у Хашком трибуналу рекао да су за распад Југославије основни кривци Немачка и Ватикан. И заиста, Берлин је тада незаконито посегао на њен суверенитет и распарчао земљу. Сматрате ли да је данашња парада суверенитета у Европи само унутрашња ствар Шпаније и Италије или ћемо ускоро да сазнамо да је иза ових процеса стајао неко други, ван граница ових држава?

Овде несумњиво можемо да направимо паралелу са бившом Југославијом. Тамо се свим процесима управљало споља, то су с једне стране чиниле Сједињене Државе. а са једне стране Велика Британија. Британци су показали велики интерес да преговарају, а преговори су трајали годинама. Они нису желели да на Балкану доведу преговоре до мирног и транспарентног процеса, пошто су у мировним преговорима видели претњу за распад Уједињеног Краљевства, тј. кад говорим о Балкану, онда морам да напоменем да је у то време важну улогу играла Шкотска, важну улогу је играо Велс, али, и Ирска је играла одређену улогу. Данас се ове околности не узимају у обзир.

Друго, тада се јасно видео стратешки интерес Сједињених Држава – потиснути Русију са Балкана, од Јадрана па све до руских граница. Другим речима, требало је очистити читаву територију од било каквог утицаја Русије. Тај процес је започео, без обзира што ће некима то невероватно звучати, афером познатом као Ирангејт, током владавине Роналда Регана. Овде је могуће јавно изнети све историјске чињенице. Бивши ирански председник Рафсанџани јасно је изјавио шта се тада дешавало, током дугих преговора које смо имали у Техерану сасвим другим поводом.

Уједињење Немачке 1990. године потпуно је изменило целокупну америчку политику према Београду. Током хладног рата Вашингтон је финансирао Београд сумама вредним више милијарди да би био против Москве. Међутим, Москва је изненада престала да интересује САД, тако да оне нису само прекинуле да дају финансијску помоћ Београду, већ су га прогласиле својим противником, јер нису желеле да виде било какву социјално тржишну привреду у Европи, као ни модел социјалистичке привреде у Европи.

Што се тиче Немачке политике, лично сам тих година, по налогу немачког канцелара Хелмута Кола, водио тет-а-тет преговоре са југословенским председником Слободаном Милошевићем. Да је Кол остао канцелар, ствар не би никада дошла до рата против Југославије уз учешће Немачке. Учествовао сам у тајним преговорима између југословенског министра иностраних послова и високо рангираног представника федералног канцелара. Ма шта други говорили, могу слободно да изјавим да Хелмут Кол нема никаве везе са распадом Југославије, напротив, он је улагао максимални напор да се балкански конфликт што пре мирно реши. Због тога је, 1998. године доживео тотални пораз на изборима за Бундестаг, везано управо за те догађаје, о којима говоримо.

Он је морао бити уклоњен, помоћу тадашњег председника посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу Волфганга Шојблеа и генералног секретара ЦДУ Фолкера Ријеа, а све да би рат против Југославије био могућ, јер да је остао Кол, рата не би било.

А што се Ватикана тиче, наравно да нисам у стању све да сагледам. Међутим, на моју молбу и аргументацију председник Слободан Милошевић је преко своје жене позвао у Београд миротворачку заједницу из Ватикана која је имала наглашено миротворне намере. Она се звала Заједница Светог Еђидија. Ова Заједница се бави мирољубивим решавањем сукоба. Она је на мој лични захтев дошла у Београд код председника Милошевића, а његова жена се бавила детаљима тог сусрета. То је оно што сам доживео и што лично знам.

Извор: https://srb.ruskiekspres.rs/2017/10/2184/

Жвадин Јовановић

Бивши шеф Мисије ЕУ (ЕЗ) на Косову и Метохији Дитмар Хартвиг упозоравао Канцеларку Ангелу Меркел:
“НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН”

Чини се да новији развој у Европи, посебно замах сецесионизма, отвара простор, да не кажемо, позива на нека подсећања. Ова која следе бацају светло на улоге ЕУ (ЕЕЗ), САД и Немачке. Колико су се руководиле принципима међународног права и демократије? Колико су цениле извештаје својих (скупих) мисија на Космету (КDОМ, КVМ, ЕCMM) о реалностима на терену? Колико су браниле право на самоопредељење и људска права а колико своје геополитичке интересе? Колико су водеће еврпске земље водиле самосталну политику у интересу Европе?

Стратегије се споро мењају па подсећања на претекло време могу бити и кључ за боље разумевање интереса и  улоге ЕУ у текућим преговорима у Брислу.

Поводом двоструких аршина ЕУ према сецесионизмима на Космету и у Каталонији Влада Србије спрема, или је већ упутила поруке владама 22 чланице ЕУ са питањима тражећи  одређена објашњење. Подсећања на ранија искуства могла би помоћи и предвиђању одговора.    

Водеће чланице НАТО и ЕУ су у дужем периоду подржавале терористичку ОВК на Космету. У савезу са њом, 1999. извршиле су оружану агресију против Србије (СРЈ) што је према принципима међународног права на које се ових дана позивају званичници ЕУ, злочин против мира и човечности! Дакле, земље и интеграције чији портпароли и данас тврде да се увек држе истих принципа и правно засноване (rule-based) политике, задале су највећи ударац светском правном поретку и Уједињеним нацијама од завршетка Другог светског рата. Политика влада тих земаља и њихових интеграција током југословнске и косметске кризе, охрабрила је ширење сецесија, експанзију исламског екстремизма, вехабизма и тероризма у Европи и свету. Игноришући и кршећи принципе Завршног документа из Хелсинкија, Повеље УН и међународних конвенција и уговора оне су изазвале трајну нестабилност у најосетљивијем делу Европе. Сада врше притисак да Србија коју су рушили, обмањивали и понижавали признањем насилног отимања државне територије, изрежиране једностране, илегалне сецесије Космета, све то избрише, заборави «у интересу своје европске будућности».  Каква је будућност на таквим темељима?!

Сепаратистичко-терористички дух којег су водеће земље НАТО и ЕУ пустиле из боце 98/99 на Космету ради остваривања геополитичких циљева САД и неких европских сила, Немачке, ВБ, на пример, шири се Европом док ЕУ и НАТО верују да ће га новим жртвовањем (интереса) Србије вратити назад, спрати љагу са себе и оживети своје поткопано јединство! Резони да је истина оно што комесари и портпароли ЕУ прогласе за истину представља трагедију за Европу. Доминација таквих резона спречава разумевање историјског вртлога у коме се налази Стари континент!

«Рат против СРЈ је вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из времена Другог светског рата. Због тога се, из стратешких разлога, тамо накнадно морају стационирати амерички војници». Такво објашњење америчких представника на конференцији НАТО крајем априла 2000. у Братислави, забележио је Вили Вимер, биши државни секретар у Министарству одбране Немачке, у свом извештају канцеларау Герхарду Шредеру, који носи датум 2. мај 2000.

Прву тачку у том извештају представља иричити захтев САД да савезници (чланице НАТО) што је могуће пре признају «независну државу Косово», а последња, десета тачка  да «право на самоопредељење има предност у односу на сва друга». Откуда данас референдум о отцепљењу у Каталонији?

Вимеровом Извештају забележен је и амерички став да је напад на Југославију (1999.) «преседан на који се свако може позивати у свако доба и на који ће се позивати». Поставља се питање о каквој принципијелности и правно заснованој политици се ради када се агресија кршењем Повеље ОУН проглашава за преседан а једнострана сецесија која је директни резултат агресије као - «уникатни случај»?!

Високи немачки дипломата Дитмар Хартвиг, шеф мисије ЕУ (EEЗ) на Косову и Метохији (ЕСММ) уочи агресије НАТО, преноси оцену из врха Мисије за верификацију  КВМ (Kosovo Verification Mission) на чијем је челу био амерички дипломата Вилиам Вокер, 1999. пре агресије НАТО: „Не постоји  висока цена за распоређивање НАТО на Косову. Свака цена је прихватљива“. ОЕБС «правно» и «принципијелно» покрива  ту «цену».

У свом писму канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, каже: “Ни у једном једином извештају (ЕCMM) између краја новмебра и евакуације (ЕCMM, KVM) непосредно пред избијање рата, нема ни речи о већим или систематским злочинима Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином говори о геноциду или сличним злочинима... Насупрот томе, у мојим (ECMM) стално се понављало како, с обзиром на све учесталије напада УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и увек изнова подвлчен циљ српске администрације – да се што доследније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук (од 13. октобра 1998.) како се међународној заједници не би пружио разлог за (оружану) интервенцију. У фази преузимања регионалне канцеларије у Приштини колеге из других мисија - KDOM, САД, ВБ, Русија итд. - су ми потврђивале да су постојале велике „разлике у перцепцији“ између онога што су поменуте мисије (а делимично и амбасаде) јављале својим владама и онога што се ове давале медијима, јавности односних земаља.Та неусклађеност се, на крају крајева, може разумети само као део припрема рата против Косова/Југославије. Јер, до мог одласка са Косова није постојало оно што су неуморно тврдили медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта (1999.) није било повода за војну интервенцију, те су тако и све мере међународне заједнице које су уследили биле нелегитимне.

„Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета. Но, оно до чега је мени овде стало, јесте искључиво улога СР Немачке и њено учешће у том рату и њеној политичкој тежњи да се Косово отцепи од Србије...

„Из дневних политичких вести протеклих месеци постајало је све јасније да Немачка, не само да подржава америчку жељу за независношћу Косова, већ и да се активно бави поделом Срба... Ви се можете сматрати одговорном за то. Нарочито Ваш Министар за иностране послове који, заправо, тачно зна шта се дешавало на Косову и који и данас следи Ваше политичке директиве неуморно заступајући независност Косова, а тиме и отцепљење Косова од Србије. Упутите га да се заложи за стабилно решење косовског питања које је у складу са међународним правом... Само уколико све државе поштују важећа права, може бити основа за заједнички живот свих народа. Постане ли Косово независно, оно ће остати место немира... Дајте свој допринос томе да се косовско решење постигне на основу донете резолуције УН (1244) по којој Косово остаје српска покрајина. Америчка жеља и активно настојање да се оно отцепи од Србије и оствари пуна независност Косова, односно, косовских Албанаца, противни су међународном праву, политички депласирани и, уз то, неодговорно скупи...

„Отцепљење Косова од Србије на основу етничког критеријума, представљало би опасан преседан и сигнал за друге етничке заједнице  у другим земљама, па и у чланицама ЕУ, које би, с правом, могле захтевати `косовско решење`“ – закључује своје писмо канцеларки Меркел,  бивши шеф мисије ЕУ на Космету (ECMM) Дитмар Хартвиг.

Толико о «хуманитарној интервенцији» и бризи за заштиту права албанског становништва као одликама «уникатног случаја Косова». Америчка војна база «Бондстил» недалеко од Урошевца, сасвим случајно, једна је од највећих америчких војних база ван територије САД! А узнемиреност да случајно не буде шпијунирана из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу само потврђује да је њен «мандат» строго локалан и привремен!

САД, ЕУ и НАТО, а не Србија, су, након оружане агресије 1999., заледили конфликт држећи га под ледом пуних 18 година па сада захтевају да га Србија «одледи». Како? Србију су обавезали да изврши све обавезе инсистирајући на правној обавезности тог документа, а себе и Албанце ослободили од сваке обавезе. Закључили су да целовита примена резолуције СБ УН 1244 значи очување целовите Србије а то не не желе јер не одговара геополитичким комбинацијама! Поготову, што се сада Запад нашао у транзицији из које не може изаћи  моћан какав је био у периоду униполарног светског поретка. Спас за своје интересе виде тако што ће принудити Србију да са Приштином потпише «правно обавезујући споразум», призна насилну сецесију, легализује агресију извршену 1999., прихватити последице етничког чишћена Срба с Космета па чак да, индиректно, прихвати и одговорност за све то!

Живадин Јовановић, Ана Томашевић, Стеван Гајић и Милан Крстић

Домете наше делегације и главне поруке из Њујорка, са Генералне скупштине Уједињених нација,у Седмици сумирају бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, Милан Крстић са Факултета политичких наука и др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије

Седмицу уређује и води Ана Томашевић.

Разговарамо са некадашњим Министром иностраних послова Савезне Републике Југославије, господином Живадином Јовановићем,данас председником Београдског форума за свет равноправних.

Господине Јовановићу,ви сте један од ретких политичара у Србији који своје мишљење о Косову и Метохији до данас није променио.Ви сте онда а и данас судбину Косова и Метохије видели као део једне шире стратегије разбијања суверене СФРЈ. Ценећи ваш став и вашу одлучност, молимо вас да нам одговорите :

1.    У чему се из данашње визуре,састоји проблем - Косово и Метохија?
ЖЈ: Подстицање сепаратизма на Космету раније је било део политике „што слабија Србија, то јача Југославија“. У новије време стратегија САД, коју прате ВБ и Немачка, могла би се изразити синтагмом „што мања и слабија Србија то лакша контрола Балкана, Русије продора Кине у Европи“.

Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава. Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значила би легализацију   отимања дела државне територије, охрабривање нових етничких чишћења и нове сецесије, од Бујановца до Суботице. Зато одбрана става да је Космет интегрални део Србије није само одбрана права на једном делу државне територије, већ одбрана   Србије у целости. Има и заступника глобалног либералног корпоративизма који нас саветују да територија и суверенитет нису више важни, да инсистирање на тим вредностима данас кочи напредак, одлаже бољи живот. Но, то је њихова улога. Лично сам дубоко уверен да Србија треба да истраје на својим правима која су заснована на историји, међународним уговорима, принципима међународног права, Повељи ОУН, Завршном документу ОЕБС-а и, посебно - на резолуцији Савета безбедности 1244 ОУН. И та права су део реалности.
Резолуција СБ 1244 практично је пресуда  најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије.  
Одредбе тог документа којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије изражавају вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности. Шта су разлози што се Србија повлачи, што се све ређе и то стидљиво, немушто позива на резолуцију СБ УН 1244? Приметно је да ни премијерка Ана Брнабић у свом програмском говору пред Народном скупштином, ни председник Александар Вучић у свом говору пред Генералном скупштином УН, нису нашли за сходно да реафирмишу важност резолуције СБ 1244. Истичемо да крај униполарног и рађање мултиполарног светског поретка отварају боље перспективе за свет и посебно за мање и недовољно развијене земље као што је наша, радујемо се и јавно подржавамо тренд раста угледа и утицаја Уједињених нација, али се не позивамо на одлуку светске организације иако је та одлука најјачи правни ослонац за одбрану интереса Србије у вези са Косметом! Ако правно обавезујућа одлука Савета безбедности није довољно битна, шта смо боље и јаче обезбедили уместо ње да бисмо је гурали у страну? Да ли запажамо како се постојано други народи и државе позивају на одлуке Савета безбедности које им потврђују неко право или интерес? Стари смо европски народ а, ипак, чини се, као да се понекад понашамо недовољно зрело!

Пише историчар др Дарио Видојковић, Регензбург

Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталирање Западу подобних марионета, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и Нато је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ. Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна. Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом.
Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости. Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се олучно супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС. Они се преко и помоћу институција на нивоу  БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.
У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико далеко да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре. Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске!

Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Председник Александар Вучић, када би српска опозиција покушала да на сличан начин блокира Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима.
Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као што је насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.

У новембру се очекује усвајање и декларација о заштити права српског народа у региону, што се оваквим поступцима покушава довести у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења из Србије о неком предстојећем „јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар!

У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме у обзир нови однос моћи великих сила у свијету, вођење одговорне и принципијелне политике би требало да буде закон за све, који би једнако васжио и за све политичке актере у Републици Српској. Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је та групација, међутим, одмах одбила, што само указује на то, да јој није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички процес врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба не води ка том циљу.
И овом приликом ваља подсетити на огромне жртаве које је српски народ поднео у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, које су у темељу Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило неопростиво огријешење о све те свете жртве и о борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Даље треба имати на ум, да је Република Српска на крају крајева настала и као одговор на поновне покушаје спровођења геноцида и етничког чишћења од снага сличних усташкој НДХ која је извршила геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, остаје трајна  опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, треба да су свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка на који су их усмерили непријатељи српског народа. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа осим огромне штете. Али, непријатељи и противници српског народа,  би свакако, профитирали! Враћање политичког процеса у институције, окретање развојним потребама свестрана сарадња и повезивање са Србијом - једини је исправан пут и будућност Републике Српске.

Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.

„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“

То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету:

Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?

— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.

Да ли је паметно овакво понашање Американаца?

— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
оме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?

— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.

Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?

— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.

Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.

— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.

САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.

Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?

— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.

Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?

— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.

Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….

— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.

Пише: Момир Булатовић

Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."

Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.

Извор: Спутњик

Добросав Никодиновић  < Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели >;
Датум: 25. август 2017. 05:42

Слободан Милошевић се мора рехабилитовати у срскоој јавности, он је метафора империјалне колективне жртве невиног српскога народа. Тиме се у међународној јавности рехабилитује  демонизовани невини српски народ. По том основу од националног историјског интереса је да српски народ званичним поступком ода признање свим српским жртвама 20. века и јавно скине љагу са Србије. А не само издвајати анархисту Зорана Ђинђића експонента западног имеријализма. Његову ненадокнадиву штету коју је нанео српском народу и српској држави вековима ћемо сносити и живети у беди и социјалној дезоријентацији поремећених животних вредности. Не смемо више жмурети отворених очију са убијеном националном душом. Уласком Србије у ЕУ Србија губи себе, нестаје српски православни свет и словнски дух. Нсћсмо виче бити ни Срби ни Србија, већ немачка/католичка бединерка без националног идентитета.  

To što se Rusija nalazi u zoni odgovornosti američke Evropske komande dokaz je imperijalne politike SAD.

U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik nevladine organizacije Beogradski forum za svet ravnopravnih Živadin Jovanović i analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dušan Proroković govorili su o značenju činjenice da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Da li je to dokaz imperijalne politike SAD?

Nedavno je u Beogradu održana promocija knjige dvojice ruskih obaveštajnih generala, Fjodora Ladigina i Nikolaja Afanasijeva, koje Lazanski naziva korifejima ruske obaveštajne službe, pod nazivom „Zona životnih interesa SAD“.

U njoj autori navode podatak da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Šta znači to što Evropska komanda vojske SAD ima vojne ingerencije nad prostorom Rusije?

Gledajući sa stanovišta teorije, to je potpuno logično, kaže Proroković.

„Američki geopolitičari u svojim projekcijama Rusiju vide kao nastavak evropskog kopna i sve operacije u Zapadnoj Evropi direktno su povezane sa Rusijom ili okrenute protiv nje“, kaže Proroković.

I američki teoretičari, poput nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog, priznavali su američke imperijalne težnje. Razlika između imperije i hegemona je u tome, kaže Proroković, što imperija — a Amerika je, prema njegovim rečima, jedina savremena imperija — promoviše univerzalne vrednosti. Hegemonu, nasuprot tome, nisu važne vrednosti.

„Posmatrajući sve teorijske parametre, SAD jesu imperija. Oni rade u skladu sa svojim interesima i dugoročnim projekcijama. To što je za nas nešto uvredljivo ili za Ruse nije prihvatljivo, njih se apsolutno ne tiče“, kaže Proroković.

Imperijalizam je loš jer isključuje demokratiju, kaže Jovanović, kao i sve važeće principe međunarodnih odnosa. Imperijalizam je takođe u sukobu sa ulogom UN i međunarodnog sistema, jer imperija ne priznaje ničije interese osim sopstvenih, kaže on.

„Oni (SAD) smatraju da je svet uređen po principu piramide, gde je na čelu imperija, a svi ispod su izvršioci, uključujući EU i sve druge. Bžežinski u svojoj knjizi ’Velika šahovska tabla‘ otvoreno veliča američku imperiju govoreći da je to najmoćnija imperija u istoriji, jer su se druge oslanjale isključivo na vojnu silu i zato propadale. Jedino se američka imperija oslanja i na supkulturu, medije i na sve ostalo, i zato misli da je njen život trajno zagarantovan“, objašnjava Jovanović.

Bez vojne moći, svaka meka moć ne znači ništa, dodaje Jovanović i poziva se na Ladigina i Afanasijeva koji pišu o osloncu američke strategije na vojnu doktrinu.

Spoljna politika svake ozbiljnije države polazi i od vojne moći, kaže on. On se, kaže, nalazio na funkciji ministra spoljnih poslova SRJ u trenutku vrhunca unipolarnog sveta, kada su SAD imale bezrezervnu podršku gotovo svih važnijih činilaca. Tadašnja situacija razlikuje se od današnje.

U Rusiji je poslednjih godina preovladalo mišljenje da se moraju ojačati vojni, ekonomski i politički potencijali moći i da se samo tako može sačuvati pozicija u svetu, kaže Proroković.

Sve je pitanje usmerenja države, kaže Proroković, pozivajući se na pojedine ruske politikologe, koji naglašavaju da ruska ekonomska moć koja ne može da se poredi sa ekonomskom moći Zapada može da se apstrahuje.

„Rusija se u ovom trenutku orijentisala ka uvećanju vojnih i političkih potencijala i igra na faktor energetike u kome može puno da pruži i gde može da parira svim ostalima na svetu. Tu su procenili da su najjači i da će postati pol u multipolarnom svetu“, smatra Proroković.

Kada obezbedite nacionalnu bezbednost, možete ekonomski da se razvijate, kaže Proroković i zbog toga Rusija ulaže u vojne potencijale i politički se pozicionira. Na primeru Nemačke i Japana vidljivo je da politička moć ne može da se kupi.

Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.

Вили Вимер  

Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде  у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или  Washington Post -а.  Јер,  они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања:  да ли треба  ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због  досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник  Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер.  Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе,  почев од злочиначких ратова против  Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до  затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може  да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је  саму себе звала ”заједницом високих вредности”.

Тилерсон у Москви –    лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez

Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође -  а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017.  Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог,  тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета.  Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби.  Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство,  провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао  генерал Флин.  Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.   
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу  да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода  у источном делу Средоземног мора са којих су  недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и  времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у  именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције   председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија  се судбоносна интервенција против Сирије  суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
 
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.   
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно  што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће  Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.  
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира  доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон  прворазредни стратешки изазов. Морамо  се замислити над питањем у којим ће околностима  господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у  Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који  превазилази  његовe  могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.  

Какви односи између држава би требало да обликују свет?

Управо на фону  америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.

Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да  мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође,  доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи  водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад  финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје  на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава.  Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став  Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док  нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али  плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.

Интервју Марсела Јопа са бившим немачким политичаром Вили Вимером

Питање: Господине Вимеру, САД су напале сиријску армију која се, пак, у својој земљи, заједно са Русијом, бори против Исламске Државе. Налазимо ли се непосредно пред међународном ескалацијом?
Вимер: Да, на фону једностраног и ничим оправданог поступања САД морамо ствари тако да схватимо. Државе попут САД, Велике Британије и Француске које су пре шест година започеле рат у Сирији не придржавају се ничега. Оне се не придржавају чак ни Повеље УН. Оне поново воде рат на већ виђен начин. У конфликтима које су управо оне саме произвеле. Ово нам је све познато још од рата против Југославије. Када је, ако не сада, нужан сусрет руског председника Путина са америчким председником Трампом!? Јер, расположење у нашој земљи је ескалирало. Људи  су овде исто онако потиштени, неми, ћутљиви и забринути како су то описивали страни дописници  пред избијање Другог светског рата. И тако се осећају људи широм читавог глобуса, јер  овај рамбоидни поступак председника САД, нажалост, поново ставља читав свет пред свршен чин.

Питање: Немачка Савезна влада се - што нимало не чуди - сврстала уз Трампа и поздравила је напад на сиријску армију. Верујете ли да Канцеларки  није преостало ништа друго? Или се она, доиста, слаже са америчком интервенцијом?
Вимер: Морамо наравно да приметимо да сама Савезна влада  има потешкоћа да даје изјаве, имајући у виду немачко учешће у акцијама на сиријском тлу које представља кршење међународног права. Погледајте само «Торнадо» авионе Бундесвера и прикупљање података о  једној касније резореној школи. По мом мишљењу, Савезна влада је тренутно радосна што  можемо   да уперимо  прст  на САД као кривца тако да се сама извуче из дискусија о томе. На другој страни, већ је комично што се сада сврставамо уз председника САД  који је који сат раније оштро критикован због његове политике.

Питање: Ви кажете сасвим јасно: Овакав напад САД није легитиман. Да ли по Вама постоје примерене међународне реакције?
Вимер: Кинези су сасвим јасно рекли: Уопште се не може прихватити да једне држава, и то пре свега једна НАТО-држава,  своје хемијско оружје  отворено производи. Употреба  хемијског оружја  је Пандорина кутија. Ту постоји црвена линија, и то су Кинези јасно ставили до знања. Уз то,  много тога једноставно сами фабрикујемо. Ми  смо видели вриску западне штампе у вези са наводним нападом отровним гасом код Идлиба.  Ипак, много тога се инсценира. Нас већ десетинама година утерују у конфликте.  Западни медији су нас толико лагали  да данас више нико   не даје пишљивог боба  за оно шта говоре АРД, ЦДФ, ЦНН, ББЦ и други. Можемо поћи од тога: Ови медији се стављају на располагање произвођачима ЛАЖИ.

Питање: Русија заступа став да су за напад отровним гасом одговорне сиријске терористичке групе. Фронт између Русије и Запада све више се учвршћује. Шта то значи за мировни процес у Сирији?
Вимер: Наравно - ниште добро. Међутим, актуелна драматична ситуација нуди могућност да се руски и амерички председници што пре сретну. Јер, забринутост људи због могућносту глобалног рата,  Трећег светског рата, је  оправдана. Многи аналитичари указују да  наша данашња злокобна ситуација веома подсећа на кубанску кризу.  То нам јасно показује у каквом се ситуацији данас налазимо. И то мора да се оконча! Сада је добра прилика да апелујемо на разум.

Питање: Морамо ли да након ове интервенције САД у Сирији  пођемо од тога да ће председник САД Трамп ову линију следити и у другим конфликтима и да ли нас и даље очекују овакви једнпострани војни кораци САД-а?
Вимер: Свакако знамо да САД од завршетка Хладног рата следе консеквентну линију: Оне стреме  ка светској владавини. Оне то говоре отворено. Морали бисте да баците поглед на директиве америчких председника које овим људима дозвољавају да воде ратове.  То је онај исти шаблон који смо видели 1939. године.  То нам појашњава у  каквом озбиљном сукобу се сада налазимо. Можемо само да са респектом упутимо поглед на Москву где седи један трезвен, а не неурачунаљив председник попут Трампа. Можемо само предпоставити колико се Русија осећа испровоцирана поступком САД! То је наша стварност!  

Питање: И на крају, господине Вимер: Ви већ дуго времена критички посматрате политичке догађаје у свету. Може ли се ова ситуација упоредити са почеткома рата у Ираку 2003. године?
Вимер: Ја сам ту ближе за поређење са ситуацијом 1939. годино, него са, на лажима заснованим ратом, у Ираку 2003. Oд 1990. године толико се лаже да од тога пуца на све стране. Нема разлике да ли се ту ради о Ираку или о Југославији. То је један клише у америчкој спољној политици који се може пратити од луке у Хавани 1898. и експлозије  америчког бојног брода „USS Maine“ у хаванској луци.  То су  „False Flag“ - догађаји које они непрекидно фабрикују и који им дају за право да нападну друге. Дакле: Или ћемо  ово хитно зауставити или ћемо завршити у невољи! То је нужан закључак.

Интервју: Marcel Joppa
Превод са немачког: Бранка Јовановић

Вили Вимер, бивши и државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао је13.3.2017.интервју главном уреднику листа „World Economy“ (Светска економија)  проф. Др Александру Сосновском

WЕ: Шта уопште  очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел иамеричког председника Трампа?
Вили Вимер:
Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војно-индустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн и други.То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче  је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације, Пери, на америчкој телевизијиCNN отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност однуклеарног рата како је то случај данас. Он је даље потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. Са оваквим тоном у САД ће бити учињено све да садашњег председника Трампа прогласе у неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.

WЕ: У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА - хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића, овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?
Вили Вимер:
Ако за основу свог просуђивања узмемо документе Викиликса, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО-тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/93. Имали одобрење тадашње Савезне владе да можемо да ангажујемо  2000 и вишеагената ЦИА-е. У документима Викликса могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације  из процеса преговора оформирању коалиције за састављање немачке владе. Ми знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно, да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији  делују или да бимогле да делују и посебне организације због нуклеарног оружја које је стационирано у Немачкој. Када све ово саберемо морамо, доиста, рећи да живимо у НАТО-тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе онда ми -скупа гледано - живимо у екстремно тешкој ситуацији. Са оваквом позадином чуди да немачка Савезна канцеларка упосету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору са америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на поводцу.

WЕ: Доналд Трамп је недавно свом  претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе затакву тврдњу. Ако се то доиста догодило онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне са немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?
Вили Вимер
Морамо поћи од тога да је ово питање можда централно питање наше земље уопште. И то у вези са америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску Унију ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињењаНемачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеним савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био једргачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Оно што смо од тада добили јесте промена карактера НАТО за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези са овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, али не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, увезан са Повељом Уједињених Нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке  Савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел до сада карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника - од Клинтона до Обаме - док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би Савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону, неће бити збора.  

WЕ: Месецима  смо причали о "Руским хакерима" и страховањима да ће Русија покушати да преко хакера утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних "дугих прстију" ЦИА-е седи у Франкфурту. Шта је ту истина?
Вили Вимер
Тешко да  грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената Викиликса који су се до сада испоставили каопоуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер активности може увек изнова да дође до озлоглашених "Фалсе Флаг" операција. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва да можемо да рачунамо са тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије  иза спектакулраних акицја на пољу сајбер активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би,  имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички  циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.

Посета Бујара Нишанија Бујановцу и Прешеву

Удовичко двориште је појам за неограђено, двориште поломљених плотова и ограда. Около таквог дворишта једино је капија исправна, али знани или незнани, звани и незвани посетиоци радије, под велом ноћи, праве споредне, мање уочљиве пролазе у двориште, ломећи повије и плотове. Временом удовичко двориште практично остаје без плота илити ограде, а углавном незвани посетиоци улазе у двориште без позива и договора.

Ове асоцијације на стара времена побуђује необична посета, албанског председника Бујара Нишанија јужним српским општинама Бујановцу и Прешеву. Најпре се о њој чуло, онако успут, из медија да Бушани долази у Бујановац. Затим су после извесног времена, исти медији пренели да је то познато властима у Србији, односно, да су власти ''упознате''. Ништа није речено какав је став о овој необичној посети шефа суседне државе на позив преседника Општине. Онда је, уочи саме посете објављено да Нишани, поред Бујановца, посећује и Прешево

Србија води добросуседску политику, политику отворености, разумевања, сарадње и немешања у унутрашње послове. Пошто је Албанија сусед Србије, било је за очекивати да се необична посета смести у одговарајући оквир - као добросуседска или некако другачије, да се јавности објасни шта Србија очекује од посете шефа суседне државе, односно, шта председник Нишани, у ствари нишани?

Политика отворености значи отвореност за равноправност, сарадњу међусобно уважавање, краће речено, отвореност за добре намере и добре намернике. Отвореност свакако не значи отвореност за мешање у унутрашње послове или, далеко било, за некаква ''обележавања територија'', или за нова прекрајања граница.

Истини за вољу, сличне посете чинили су и лидери неких других суседа Србије, заобилазећи Београд као њен главни град. Примера ради, Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, у јулу прошле године, посетио је Нови Пазар да би, како је објаснио, поред осталог, ''координирао активности СДА у региону, односно СДА БиХ, Санџака, Хрватске, Црне Горе, Косова и Македоније''. Својевремено је Стипе Месић, председник Хрватске шетао по Војводини, бирајући, са пратњом својих људи најатрактивније фирме које ће после његове посете купити хрватски тајкуни. Пре отприлике годину дана премијер суседне Мађарске, Викор Орбан, објавио је да је Мађарска влада обезбедила око 160 милиона евра као помоћ припадницима мађарске националне мањине у Војводини, коју ће расподељивати руководство једне политичке странке припадника Мађарске националне мањине - Савез војвођанских Мађара. Никоме и не пада на памет да се таква помоћ каналише преко Владе Србије или Владе Војводине, најмање преко буџета Србије. Ако је европски стандард да помоћ Србије Србима на Косову и Метохији мора да се каналише преко буџета Приштине, откуда  други стандард када је реч о слању помоћи мађарске владе припадницима мађарске националне мањине у Србији? Да ли Влада суседне Мађарске нема поверења да поклон у готовини каналише преко државних органа Србије, или је по среди неки други разлог да се позамашни новац каналише преко једне политичке опције? При томе, Мађарска је сусед, независна држава, а Косово и Метохија покрајина у саставу Србије.

Шта можемо још очекивати и од Албаније, а и од других суседа Србије, након необичне посете Бујара Нишанија? Постоје ли границе не прихватљивог понашања? Постоје ли границе трпљења понижавања Србије? Како Србија схвата своју државност у временима када је други третирају као разграђено удовичко двориште?

Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних

Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним  односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи,  неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености,  равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.

Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не  рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.

Могући елементи нове нормалности

Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.

Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.

Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења  одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и  положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа  представљају повољнији амбијент за такву одлуку.

Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни  могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље. 

НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ,  Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса,  према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК  и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара  Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара  Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.

 Вили Вимер, Немачка

Било је нечега у том његовом говору. Он је био мање објава битке колико се посветио отвореном заклињању у сам програм. Но, ко данас жели да слуша говор Трампа?! То неће, пре свега, они који су окосница политике глобализације за коју су последњих двадесет и пет година  измислили једну реч варку “американизација”. Нови Председник је показао  Клинтону и Сорошу границу до које могу да иду у свом деловању. То ће имати последица не само по Америку већ по све нас. Коме су више потребне саветничке услуге ислужених бивших чланова немачке владе којима су служили немачким концернима за њихове европске и трансатланске циљеве?

Немачка влада као део међународне полит-секте?

Већ је било уочљиво да влада Меркелове уопште ни не слути да ли се и како у окружењу републиканског кандидата Трампа размишља о Немачкој и Европи. То јој се онда вратило кроз новинске интервјуе. Овај сигнал је бацио светлост на дубину раскида Савезне канцеларке са немачком политичком традицијом. Од оснивања Савезне Републике Немачке градила се традиција одржавања добрих односа са сваким лидером који се најављивао у САД.  Нове људе смо упознали пре него што би они прошли саслушања у Конгресу и ступили на своје положаје. Није постојала могућност за политичко изненађење јер су  наше националне и европске идеје имале одраза у документима нових америчких администрација. Тога сада више нема и то је еклатантан неуспех владе Меркелове. И то се неће поправити тако што ће Меркелова и њени спољнополитички регрути демонстрирати хладну незаинтересованост за новог човека у Вашингтону. Ми смо на то, када је у питању гаспођа др. Меркел, већ навикли, јер се то испољило у односу према председнику Руске Федерације, господину Путину.
Наравно, не очекујемо од наше Владе да према другим владама буде у “односу љубави”. Али, као грађани ове земље имамо право на то да се наша влада држи традиције свих досадашњих савезних влада и да се понаша професионално. Непрофесионално понашање Савезне владе има за последицу држање неке врсте истоветне “еквидистанце”  и “према лево  и преме десно”, према председницима  Путину и Трампу. Због тога је Савезна канцеларка допустила  да се претпоследњег дана службовања америчког председника Обаме у исти мах са америчким бомбардовањем,  засија позната “божићна јелка”. Да ли је она од сада заступница Обаме на земаљском шару? Све до оног часа када се заврши очигледно посве ново доба председника Трампа?
Самим Американцима није ни дато да се у складу са својом вољом позабаве својим председником после и поводом његовог говора. Наша Влада има обавезу да комуницира са сваком владом на свету  како то одговара добронамерно схваћеним немачким и европским интересима. Будући да јој је таква комуникација у случају Москве срамно недостајала, сада је на реду и само савезништво са САД.

Хоће ли се 17.-19. фебруара, на конференцији “Ратови и  преврати” у Минхену прогласити америчка влада у егзилу?

Амерички изборни систем, коме је хитно потребно преиспитивање, донео је додуше у оба дома једнозначну већину и тиме у суштини ојачао леђа новом председнику. Они по којима је председник Трамп у свом говору 20. јануара 2017. г. ошинуо као по естаблишменту који је заказао на свим пољима и који, у основи, сноси одговорност за банкрот САД,  увелико су задржали своје позиције, образујући у Вашингтону надпартијски републиканско-демократски ратни естаблишмент са санатором Мекејном на челу. Свакога дана стижу вести о намерама ових чланова Конгреса  да појачају ратну политику влада, од председника Клинтона наовамо. Њима је стало до продубљивања банкрота САД. Не постоји боља прилика од Минхена да се у те сврхе свет суочи  са овом америчком алтернативом политици новоизабраног Председника. Хоће ли се немачка влада ухватити у то коло? Није ли ова могућност са шансама за успех разлог више да се поменута конференција откаже не само за ову годину, већ  да се, због доказаног угрожавања мира никаде више ни не закаже?  У Минхену се  поводом ове или оне теме, уз помоћ  црквених достојанственика, радо повлаче “црвене линије”. Зар није дошло време да се повуче нова “црвена линија” када је у питању хушкање на рат у форми Минхенске конференицје “ратова и преврата”?

Савезна влада радо седи између свих столица

Председник Трамп је под куполом Капитола, говорио о патротизму. Можда је понеко од нас помислио да се везе ка Немачкој могу  подједнако пронаћи преко архитекте овог Капитола  као и самог новог Председника. То је сигурно разлог да се тачно схвати његов говор. Ми свакога дана кукамо да је свет, због америчке политике у последњих двадесет и пет година, претворен у прах и пепео и да људи беже из ратном захваћених подручја. Због политике за коју је и Немачка одговорна.
Преживели међу палим америчким војницима су у петак на паради, испред Беле куће, својим дирљивим сећањем на погинуле, јасно поставили питање њиховим најмилијим: За шта су мртви, уствари,  дали своје животе, за које интересе? Нови амерички председник  томе супротставља размишљање о интересу сваког  грађанина своје земље и куне се у патриотизам. Он то чини оним скоро истим речима које је и 7.априла 2016. изговорио руски председник Путин у Петрограду. Зашто се у Немачкој тако помно прикривају слике из Русије које приказују милионе људи који се сећају свог "Вечног пука", својих палих војника?  Исто се догађа у Русији што и сада у Вашингтону. А Савезна влада Немачке? Зар није у стању да да свој допринос поводом једне те исте теме која се отвара скоро истовремено у Петрограду и Вашингтону? Зар нема баш никакву представу о томе шта је добро за немачке грађане?

Америка излази на улице

Ми можемо да се за штошта припремимо  и  могуће је да нам то буде довољно фасцинантно. У годинама када смо тумарали од једног до другог рата многи су зачуђено трљали очи: Где се деде мировни покрет? А, он је седео у влади и био уствари партија рата. Сада Сједињене Државе имају новог председника који, од оне секунде када је изабран, чврсто стоји иза става да га рат са Русјом не занима. Против њега се усмеравају протести који од првог дана доводе у питање његову легитимност. Много тога говори у прилог тези да ће свака тема које се председник Трамп дотакне водити ка глобалним масовним протестима. Он није за рат, али, јао!,  уколико посегне за оружјем!

Са немачког превела Бранка Јовановић

БЕОГРАД, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Некадашњи шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да санкције предсједнику Републике Српске Милораду Додику немају никаквог основа и да охрабрују све оне који су, у ствари, за укидање Дејтонског споразума.

"Те санкције против лидера Републике Српске охрабрују све носиоце концепта унитарне БиХ, све оне који су у ствари за укидање Дејтонског споразума и мислим, да такве мере директно или посредно воде одржавању и продубљивању нестабилности", рекао је Јовановић у изјави за Срну.

Јовановић је истакао да тврдње како је Додик прекршио Дејтонски споразум представљају замјену теза и изразио наду да ће нова америчка администрација размотрити ове, како је рекао, "ванвременске кораке" и укинути санкције.

"Tакве оптужбе су замена теза. Они којима је Дејтонски споразум и дејтонско уређење трн у оку и који желе на сваки начин да изврше потпуну ревизију како би то остало само празна љуштура, који желе да лише Републику Српску свих надлежности према Уставу донетом у Дејтону, они сада лицемерно и крајње дрско оптужују Додика да он наводно крши споразум", рекао је Јовановић.

Он је указао да је Дејтонски споразум је у интересу Репоублике Српске - и није проблем што ентитет тражи очување својих надлежности по Дејтону, него је проблем за оне који хоће да то укину и да Република Српска, ако је не би сасвим укинули, онда да постане празна љуштура.

"Не мислим да је Додик на било који начин прекршио Дејтонски споразум. Он га брани, у ствари. Мислим да би и он био срећан кад би Дејтонски споразум поштовали они који су га иницирали и сви који су га потписали", оцијенио је Јовановић.

У Београдском форуму за свет равноправних представљена је књига српских и руских аутора '' Балканска криза''. Књигу на руском језику издао је Словенски институт Руске академије наука (РАН), Центар за изучавање савремене балканске кризе. Овај центар је до сада издао око двадесет књига о Балканској кризи с краја 20. и почетка 21. века, углавном, сведочанства савременика и учесника. Књигу (400 стр.)   је припремила и уредила проф. др Јелена Гускова, инострани члан Српске академија наука и уметности.

Неувођењем санкција Русији Србија купује време ЕУ да их и она укине што је услов да ЕУ почне да води рачуна о сопственим интересима и споственој будућности – рекао је Живадин Јовановић, ранији дипломата и садашњи председник Боеградског форума за свет равноправних у интервјуу Радио Београду. Он је додао да ЕУ инсистира на дбросуседству као принципу својих чланица и кандидата за чланство. Ако држи до свог кредибилитета ред је да и сама у својој пракси покаже да се тог принципа придржава и у односу према Русији као свом највећем и најзначајнијем суседу. Јовановић сматра да су санкције према Русији засноване на исконструисаној оптужби да је Русија одговорна за „Мајдан“ иако је јасно да су „Мајдан“ изазвали они који су објавили да им је циљ излазак НАТО на границе Русије.  Јовановић је изразио уверење да ће санкције према Русији бити укинуте, јер је Русија незаменљив партнер ЕУ у развоју, безбедности и решавању сваког озбиљнијег проблема.

у Кубанској амбасади у Београду.Хвала на вредностима којима си нас задузио и на пријатељском срцу за Србију

Поводом смрти Фидела Кастра, револуционара, идеолога и Председника Републике Кубе Председник Београдског форума за свет равноправних уписао се у књигу залости

Живадин Јовановић

Текст који следи представља редиговано и проширено излагање Живадина Јовановића председника Београдског форума за свет раноправних и некадашњи министар за иностране послове СРЈ, на промоцији књиге ,,Путин снага Србије'', аутора Драгомира и Богољуба Карића, 23. октобра 2016., на Међународном сајму књига, у Београду.

Позив да говорим о књизи „Путин снага Русије“, аутора Богољуба и Драгомира Карића, представља за мене велику част и особито задовољство. Ово осећање утолико је  јаче што се ради о реткој књизи српских аутора, на српском језику која је посвећена лидеру пријатељске Русије, великом пријатељу Србије и српског народа, а може се слободно рећи – јединственом државнику савременог света. Државнику који се од других разликује по далековидости, храбрости и посвећености истини, правди и светском поретку равноправности.

Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,

почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.

Београдски форум за свет равноправних успоставио је сарадњу са кинеском новинском агенцијом Синхуа (Xinhua). Споразум о сарадњи данас су у седишту Беофорума потписали г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. Форум ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.

Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association).

Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повзивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC).

Ни чему не води да се понашамо глупо, као да не разумемо шта се дешава. Није реч о Хрватској, па чак ни Меркеловој.

Да је зависило од Немачке и Меркелове не верујем да би било кризе у монетарној унији, избегличке кризе, кризе Шенгенског и Лисабонског система, Брегзита, „анти ракетних" база и санкција против Русије и много сличног. ЕУ и Меркелова нису извршавала обећања и обавезе према Србији и када су их преузимали као лидери чврстих позиција у стабилним земаљама. Данас када је читава ЕУ постала нестабилно полдручје, када отуда капитал бежи а неизвесност расте, када већина лидера, укључујући и Мркелову, Оланда и друге није сигурна колико дуго ће још остати у седима, биће још више обећања, али на жалост, са још мање покрића.

Пут ка ЕУ прекинут је за саобраћај у до сада незабележеном земљотресу. Да ли ће бити рекноструисан, када и како, да ли ће за Србију икада постати проходан? Да ли ће Србија икада добити накнаду штете за досадашња улагања и страдања?

Србија може, као и досад, да плаћа друмарину без преседана, али тзв. једини пут је разорен и непроходан sine die.

Што се Меркелове тиче почео бих да јој верујем тек када би се извинила за злочине немачке држааве против српског народа током Другог светског рата, посебно за масовно стрељање ђака, наставника и других цивила октобра 1941. у крагујевачким „Шумарицама", као и када би прихватила да надокнади ратну штету изазвану агресијама 1941-1945. и 1999.

Београд, 4. Јули 2016.

Sa postovanjem / Regards,

Zivadin Jovanovic

Генерал Проф. Радован Радиновић

Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.

О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.

Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.

Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.

Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.

Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.

Да ли ће Нови пут свиле изменити светски поредак у којем живимо? Каква се економска, а каква геополитичка визија крије иза тог кинеског пројекта вредног око хиљаду милијарди долара? Хоће ли Европа бити у стању да искористи прилику која јој се указује, и како ће на све то реаговати власници актуелног глобалног поретка, Сједињене Америчке Државе?

Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.

Ђинпинг поставио Обаму тамо где му је место
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:

„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“

Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.

Може ли Кина да замени Русију
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.

„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?

Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.

Кина се претвара у гигантски финансијски мехур
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.

Извор:http://rs.sputniknews.com

Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.

Утврдити списак цивилних жртава

Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.

Затражити накнаду ратне штете

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.

Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.

Разарање цивилних објеката и структура

19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.

Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.

У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...

Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.

Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?

Тинк танк међународна асоцијација пута свиле
Шенжен, Кина, 23-24 фебруар 2016.

23. фебруар 2016., Шенжен, Кина

Симболично лансирање декларације из Шенжена

Ми, 80 представника око 70 тинк-танк организација, из више од 50 земаља, учествовали смо у првом Дијалогу Пута Свиле, одржаном 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, граду посебно значајном за остваривање иницијативе познате као „Појас и пут“. Домаћини Конференције су били Кинески центар за савремене светске студије, Влада муниципије Шенжена и Универзитет Фудан. Учесници Конференције су основали и прогласили почетак рада Међународног тинк-танк удружења Пут свиле.

Мишљења смо да је стари Пут свиле подстицао трговину и културну размену између евро-азијских цивилизација, доприносио рађању особеног духа Пута свиле који се одликовао мирољубивом сарадњом, отвореношћу и укљученошћу, заједничким учењем, заједничком коришћу и узајамном добити. У новој ери дух Пута свиле се обнавља иницијативом „Појас и пут“ коју је покренула Кина. Овај подухват укључује и изналажење нових могућности концепта обострано добитне сарадње.

Верујемо да иницијатива „Појас и пут“ даје нову енергију славном Путу свиле, зближавајући земље и подстичући узајамно корисну сарадњу ка новим високим дометима. Имајући у виду трендове у глобалној привреди и излазећи у сусрет заједничким очекивањима светске заједнице, Иницијатива „Појас и пут“ доприноси уравнотеженом и одрживом развоју светске економије. Верујемо да већа повезаност представља темељ Иницијативе „Појаса и пута“. Боља повезаност у инфраструктури као што су транспорт, енергетика и телекомуникације допринеће расту трговине и културне размене дуж „Појаса и пута“, уливајући нову дајући нову енергију регионалном и глобалном социјално-економском развоју.

Верујемо да синергија развојних стратегија представља критични корак за остваривање Иницијативе „Појас и пут“. Изградња механизама за политичку комуникацију на више нивоа представља императив за земље учеснице, за истраживање и охрабривање подударности интереса страна учесница, за заједничку израду и примењивање планова сарадње, за правовремено реаговање на ризике и изазове у сарадњи.

Ми верујемо да је прихватање концепта заједничког и одрживог развоја саставни део концепта Иницијативе „Појас и пут“. Да би се постигао вишестрани, уравнотежени, независни, самоодрживи развој Иницијатива „Појас и пут“ ставља нагласак на зелени, ниско-карбонски развој, посвећује одговарајућу пажњу заштити природног окружења, позива на иновације у технологији, систем и управљање који откривају нове хоризонте развоја. Ми верујемо да Иницијатива „Појас и пут“ предпоставља визију и посвећеност политичара, активно учешће предузећа, медија, друштвених организација, уз важну улогу коју играју и тинк-танк организације. Оснивање Међународног тинк-танк удружења обезбеђује важну платформу да тинк-танкови нуде савете за управљање и друштвено-културну размену.

Предлажемо да у оквиру Међународног удружења тинк-танк Пута свиле тинк-танк организације спроводе истраживања и воде расправе о Иницијативи „Појас и пут“ обезбеђујући консултације и дајући предлоге владама за координацију развојних стратегија и политика, као и за изградњу узајамног поверења.

Предлажемо да, у оквиру Међународног удружења тинк-танкова Пута свиле, учесници подстичу културну размену, унапређују разумевање Иницијативе „Појас и пут“ и да истовремено проширују узајамно разхумевање између народа партнерских земаља дуж „Појаса и пута“ доприносећи на тај начин даљем јачању односа између народа и подстицању јавне подршке.

Верујемо да ће дијалог о Путу свиле следити принцип прилагођавања и отворености, да ће се развити у мотор за размену информација, идеја и сабирање мудрости са циљем обезбеђивања интелектуалне подршке и друштвене основе Иницијативе „Појас и пут“.

Доприносећи социјално-економском и културном развоју, узајамном разумевању нација Иницијатива „Појас и пут“ ће помоћи уклањању развојног јаза, ширењу могућности запошљавања младих и пшодизању животног стандарда чинећи друштва напреднијим и хуманијим.

Радимо заједно да бисмо идејама и саветима доприносили политици остваривања Иницијативе „Појас и пут“, за добро народа дуж „Појаса и пута“, за узајамне добити и заједнички развој земаља учесница, за мир, достојанство и добробит свих.

 Живадин Јовановић

Чонгчинг, језгро града повезаног са Волоградом

Кинески председник Си Ђинпинг покренуо је 2013. године иницијативу познату као Нови пут свиле 21. века која обухвата Поморски пут свиле и Економски појас. Овај глобални мултидимензионални концепт  познат је као Иницијатива  „Појас и пут“. Иницијатива „Пут и појас“ има дугорочни карактер и за њено остваривање је предвиђен рок од 35 година. Иницијатива претпоставља директно учешће  око 60 земаља Азије, Африке и Европе. До сада је меморандуме и друге документе о учешћу у реализацији Иницијативе потписало око 30 земаља. Према доступним информацијама за њену реализацију биће потребно око 900 милијарди долара, плус 315 милијарди долара које би уложила Европска унија за проширивање и модернизацију сопствене инфраструктуре.

Чонгчинг, један од 13 мостова преко реке Јангце

Предвиђена средства би се улагала у изградњу и модернизацију мреже путева, железничких пруга, авио-саобраћаја, телекомуникација, лука и водених путева, логистику и све друго што је у функцији унапређења и ефикасности трговине, инвестиција, индустрије, енергетике и других области сарадње. Све то треба да допринесе бржем преовладавању социјално-економских проблема и обезбеђивању услова за заједнички економски напредак. За велики број земаља учесница Иницијативе то треба да значи повећавање могућности за запошљавање младих, искорењивање беде и сиромаштва, смањивање простора за разне видове екстремизма, стихијских миграција, као и извора нестабилности и сукоба.

Чонгчинг, 33 милиона становника. Мост на Јангце

Уз повезивање у привреди и инфраструктури, Иницијатива „Појас и пут“ обухвата и повезивање у култури, науци, медијима и свим другим областима од значаја за јачање разумевања, узајамног поштовања и културно-социјални напредак.

Иако је од покретања Иницијативе „Појас и пут“ протекло тек нешто више од три године, у њеном остваривању већ је успостављено 75 економских и слободних трговинских зона у 35 земаља дуж Пута свиле 21. века. Те зоне су, према званичним кинеским подацима, у току протекле три године уплатиле преко сто милијарди долара у буџете односних држава, на име пореза. Истовремено је у тим зонама до краја 2015. године запослено 950 хиљада радника.

Земље Југоисточне и централне Европе, међу којима је и Србија, учествују у реализацији Иницијативе као групација „Кина плус 16“. За реализацију пројеката инфраструктурног повезивања ове групације као дела глобалног пројекта „Појас и пут“, Кина је, за сада, издвојила десет милијарди долара. Од тога, за Србију је одвојено 1,5 милијарди долара, што говори да Србија има врло значајну улогу у оквиру Иницијативе. Таква улога и врло позитиван третман Србије, резултат су, како значаја геополитичког положаја Србије, тако и односа стратешког партнерства са Кином које карактеришу дуга традиција пријатељства, дубоког међусобног поверења и поштовања, као и приврженост основним принципима међународних односа и Повеље ОУН. Кина је, као стална чланица СБ, увек исказивала разумевање и подршку легитимним интересима Србије. Маја 1992. године, Кина је била једина стална чланица Савета безбедности УН која није гласала за увођење санкција према Србији (СРЈ). Кина признаје суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом и Метохијом као интегралним делом Србије и, разуме се, није признала једнострано отцепљење Приштине. На другој страни, Србија је одувек подржавала и наставља да подржава политику једне Кине.

Прошле седмице у Шенжену, приморском граду од 13 милиона становника, тик уз Хонг Конг, одржана је међународна конференција тинк-тенк удружења Пута свиле на којој је учествовало око осамдесет проминентних стручњака, научника, политичара и јавних личности из око педесет земаља Азије, Европе, Африке и Јужне Америке. На конференцији је усвојена Декларација из Шенжена и основано Међународно удружење тинк-тенк организација Пута свиле. Његов задатак ће бити да обезбеђује сталну интелектуалну подршку остваривању иницијативе „Појас и пут“. У раду конференције су учествовали проминентни научници, културни и јавни радници као високи политички представници Владе Кине, региона са водећом улогом у релизацији Иницијативе и КП Кине. Међу страним представницима, запажено је ућешће бивше председнице Републике Киргистан, Розе Отунбајеве, као и бившег канцелара Аустрије, Алфреда Гузенбауера. Из групације „Кина плус 16“ запажено је учешће представника Мађарске, Румуније, Бугарске, Турске док је са подручја бивше Југославије једини учесник био представник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић који је уједно био известилац првог од три тематска панела - о инфраструктурном и повезивању народа и цивилизацијау култури, образовању, науци и надградњи уопште.

Страни учесници Конференције имали су прилике да, поред Пекинга, посете Шенжен, прву слободну царинску зону у Кини и један од светских произвођача телекомуникационе опреме, Чонкчин, индустријски и комуникациони центар који годишње производи 3 милиона моторних возила и 55 милиона лап-топ компјутера и општину Дацу у провинцији Сечуан која баштини око 1.300 скулптура из 11.- 13. Века, које су под заштитом УНЕСКО-а.

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

На основу свега што се могло сазнати током Конференције у Шенжену, бројних сусрета и разговора са државним, провинцијским и локалним представницима власти, са представницима  науке, планирања, културе, образовања, здравства, као и на основу обилазака градова, лука, универзитета, културних и других установа – стиче се недвојбени утисак да је свестрани развој Кине без преседана у савременом свету, да Кина, као ретко која друга земља, има дугорочну визију, како сопственог тако и развоја светских односа, коју незадрживо спроводи и условима светске кризе, да се одлучно бори за мир, равноправност и поштовање основних принципа међународних односа и да ће и пре прогнозираних рокова постати прва економска сила у свету.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

На међународној конференцији о иницијативи „Појас и пут“,
одржаној 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, Кина.

Имам велику част да Вам пренесем најтоплије поздраве и најбоље жеље за успех ове значајне конференције од чланова и пријатерља Београдског форума за свет равноправних, једног независног удружења интелектуалаца основаног 2000. Желео бих искрено да честитам нашим организаторима-Кинеском центру за савремене светске студије, Влади Шенжена и Фудан Универзитета на оснивању међународног удружења тинк-тенка Пута свиле, као и на усвајању декларације глобалног мултидимензионалног пројекта 21. века- „Појас и пут“.

Шенжен симболизује развој Кине као модерне, отворене и земље са најдинамичнијим социо-економским развојем у савременом свету. Отвореност и најшира повезаност Шенжена са другим деловима света у трговини и индустрији, комуникацијама, иновацијама, култури, туризму, спорту и многим другим областима представља јединствену инспирацију за наше будуће напоре и циљеве.

Оквир сталне сарадње, размене идеја и иницијатива између тинк-тенк организација Пут свиле 21.века је данас успостављен. Од сада биће потребно да у међусобној комуникацији обезбеђујемо садржину којом ћемо испунити договорени оквир. Повезивање бизниса са бизнисом, професионалаца са професионалцима, научника са научницима, уметника са уметницима, медија и новинара са медијима и новинарима, студената са студентима и породица са породицама, представљаће наш трајни задатак и изазов.

Повезивање је врло широк појам, готово без граница. Што више у томе успевамо, то ћемо откривати још више потреба за развој успостављених веза и за сасвим нова повезивања. Што се тиче физичког повезивања, оног у инфраструктури и привреди уопште, дозволите да подсетим да су Србија и Кина, као постојани партнери, ангажовани у изградњи и модернизацији стратешког европског коридора 10 у модернизацији многих других путева и железничких пруга у изградњи мостова и термо-електрана. У току су преговори о изградњи српско-кинеског индустријског парка. Трипартитни српско-мађарско-кинески споразум је постигнут о модернизацији пруге Београд-Будимпешта која ће допринети пропусној моћи коридора 10 и олакшати повезивање региона Медитерана и централне Европе. Дунав, као важна саобраћајна артерија Европе треба развити и као значајну везу унутар Иницијативе „Појас и пут“ а посебно као део пројекта „Три мора“ (Јадранско, Црно, Балтичко море).

Што се тиче повезивања народа са народима, по мом мишљењу посебну пажњу треба посветити областима културе, образовања, медија и младих. У свим овим областима биће потребна одговарајућа координација и средњерочни програми сарадње. Област културе, практично нуди неограничене могућности за ширење и јачање међусобног разумевања, поштовања и поверења међу народима. У том смислу, одлука Кине да у Београду изгради свој културни центар је охрабрујућа и инспиративна. То ће бити први дом културе Кине у једном стратешки веома важном делу европског континента. Ја се искрено надам да ће и моја земља, Србија, бити спремна на реципрочни корак-да у Пекингу отвори дом српске културе чим јој то финансијске могућности буду дозволиле.

Повезивање лидера омладине земаља дуж „Појаса и пута“, привлачење и укључивање младих у остваривање иницијативе, представља логичан и неопходан изазов. Остваривање Иницијативе „Појас и пут“ тиче се њихове будућности и напретка. С друге стране, дугорочни карактер Иницијативе захтева континуитет напора, увек нове мостове младих ка будућности. Коме су потребнији мостови, пруге, путеви, телекомуникације, запошљавање и бољи услови живота него младима. Младе, образоване људе треба охрабрити да се добро упознају са суштином и приоритетима Иницијативе „Појас и пут“да би исту разумели, прихватили и остваривали. Овакав прилаз, на средњи и дужи рок, уједно може заштитити младе нараштаје од опасности да постану жртве разних врста екстремизама и масовних принудних миграција.

Регионални и подрегионални форуми младих о „Појасу и путу“, семинари, радионице, фестивали су форме које могу бити погодне за подстицање интересовања и укључивања младих у остваривање ове Иницијативе. Уколико би постојала сагласност, Београдски форум је спрема да буде домаћин регионалног „Кина плус 16“ форума младих лидера „Појаса и пута“.

Тема „Појаса и пута“ могла би, на одговарајући начин, да буде део наставе у образовању. Ако Владе сагласно својим дугорочним интересима, учестују у остваривању Иницијативе, политичка воља и форма за прихватање овог предлог,а не би требало да представљају проблем. Паралелно, потребо је да унапређујемо сарадњу и повезивање између академија наука и универзитета на свим нивоима-истраживачам, професора,планера и студентских удружења. Стипендије за студирање кинеског и других језика дуж „Појаса и пута“ треба такође да буду један од заједничких приоритета. Како охрабрити постдипломске студије, мастер и докторске тезе о „Појасу и путу“, једно је од питања које заслужује разматрање.

Како охрабрити медије за масовно комуницирање, посебно телевизијске мреже и новинске агенције да посвете континуирану пажњу у остваривању Иницијативе. Повезивање међу удружењима новинара, новинских агенција, телевизијских мрежа, свакако може допринети подизању јавне свести о „Појасу и путу“. Да ли би, на пример, успостављање пула новинских агенција земаља учесница, била једна од идеја за разматрање.

Доприносећи социо-економском и културном развоју, узајамном поверењу међу нацијама учесницама Иницијативе ова Иницијатива ће допринети уклањању јаза између развијених и неразвијених, отварању нових могућности запошљавања младих и подизању квалитета живота на виши ниво чинећи наша друштва напреднијим и хуманијим.

Одређене форме и подручја повезивања могу се даље размотрити у оквиру групе „Кина плус 16“. То би свакако добро било зато што повећава флексибилност и уважавање специфичних потреба овог региона. Београдски форум сматра умесним да иницира редовне тинк-тенк састанке „Кина плус 16“ као огранка Међународног удружења основаног на данашњој Конференцији у Шенжену.

Дозволите да истакнем да Србија и Кина имају дугу традицију пријатељских односа и узајамно корисне сарадње. Ово ме чини посебно задовољним и зато што сам једно време у прошлости имао привилегију да и сам скромно будем укључен у развој односа између наших земаља. Две земље су одавно прихватиле дугорочни, стратешки прилаз међусобним односима заснованим на универзалним принципима међународног права, узајамном поверењу и заједничкој добити. Оне и данас, на истим принципима, успешно и отворено сарађују на остваривању иницијативе „Појас и пут“. Већ су постигнути добри резултати. Овај тренд напретка у односима учвршћен је и даље подстакнут посетом кинеског премијера Ли Кећанга Србији 2014. год, када је Србија била домаћин трећег „Кина плус 16“ самита. Прошле године српски премијер Александар Вучић учинио је узвратну посету Кини и у Пекингу учествовао на петом самиту „Кина плус 16“.

Иницијатива „Појас и пут“ је отворила нови широки простор за јачање традиционалног пријатељства и стратешке сарадње између Србије и Кине. Из наше скромне позиције, наставићемо да и даље пружамо подршку узлазном тренду наших укупних односа.

 

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних

Нормализација односа

Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(http://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)

Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини

„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“

Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.

Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?

Колико заиста знамо о функционисању Европске уније

Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.

Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.

Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.

Чији пример да следимо

Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?

Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?

Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?

За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.

Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.

Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.

Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.

Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.

Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.

Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.

Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.

Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?

Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.

Живадин Јовановић,
Беогрдски форум за свет равноправних

Међународни тероризам је дуготрајни, глобални и комплексни безбедносни проблем.

До најновије ескалације тероризма коју демонстрира тзв. Исламска држава (убиство преко 200 руских туриста над Синајем, убиство око 130 Парижана у више синхронизованих напада и други), долази у време продубљивања неповерења и конфронтације међу највећим силама, кризе унутар ЕУ, оружаног посезања за туђим богатствима и интересима, опадања делотворности механизама за мирно решавање спорово, велике сеобе народа и деградације основних принципа међународних односа.

Да би се тероризам искоренио, поред реакција земаља чији су грђани и интереси директно угрожени или су директне жртве тероризма, неопходна је квалитативно нова стратегија и однос који у пракси прихвта да је тероризам глобална, дугорочна опасност од које нико није поштеђен. Пре свега, потребно је зауствити тренд продубљивања неповерења међу кључним светским факторима, дати шансу дијалогу и равноправном партнерству. У борбу против тероризма као глобалне опасности треба објединити глобалну међународну заједницу, а то значи Уједињене нације и организације као што је ОЕБС. То би и те организације извукло и периода деградације, прзног хода и манипулација. Након свега, треба да је свакоме јасно да злоупотребама, ексклузивним улогама и двоструким стандардима нема места. Наравно, осим ако неко, ипак, има интереса да се тероризам одржава и шири, што би било кратковидо и контрапродуктивно.

Исламска држава (ИД) се појавила и проширила након познатих интервенција у Авганистану, Ирку, Јемену, Сирији, Либији... Иако су процеси разарања тих држава, територија и друштава поодмакли, неопходан су напори и подршка обнови тих друштава и држава, без наметања туђих интереса. Иначе, прете продубљивање хаоса, ширење ИД и експанзије тероризма.

Политички компромис и прекид рата у Сирији представљао би велики успех за светске заједнице, посебно њеног европског дела, али и најозбиљнији ударац за ИД и тероризам.

Обустављање сваке, директне или прикривене подршке ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.

Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и демократију», такође су важн услов за преокрет ка ефикасној борби и успеху.
Без врћања поштовању основних принципа међународних односа, као што су право на самосталну унутрашњу и спољну политику сваке земље, суверенитет и територијални интегритет, укључујући и суверенитет над природним и економским ресурсима – тешко је замислива не само ефикасна борба против тероризма, већ и мир, безбедност за све и развој.

Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, нарочито у ратом захваћеним подручјима (Блиском Истоку, Магребу, Под-Сахарским земљама) мора ткође, постати интегрални део глобалне стратегије борбе против тероризма.

Можда је дошао тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању тероризма, под окриљем Уједињених нација?

 Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег квлаитета нити војну неутралност. Ова сарадња ће помоћи да Србија изађе из превелике везаности за НАТО и да уравнотежи међународне односе

ЕУ је у дубокој кризи којој се не назире крај, а јединствена спољна и безбедносна политика је све даљи циљ. И око расподеле моћи (надлежности), монетарне уније, емиграната, Украјине, Блиског Истока, статуса Косова и Метохије, око многих других питања, све је више разлика и подела.
ЕУ никада није била неутрални медијатор. Од самог избијања југословенске кризе почетком 90-тих година до данас када, после Ештонове, Могеринијева посредује између Београда и Приштине, ЕУ и Запад у целини, увек су држали страну супарника и противника Србије. Представници Србије непрекидно апелују на фер однос, на консултације са Србијом када се ради о њеним виталним интересима, позивају да се Брисел огласи дискриминацији Срба и кршењу њихових основних људских права, подизању ограда на њеним границама, суспеднодавњу «Бриселског споразума», о много чему другом. И – никад ништа. Још горе. Следе предлози резолуција и декларација о Сребрници, иницијативе за пријем Приштине у УНЕСКО, продаја Брезовице, претње Републици Српској...
ЕУ у дужем педриоду игнорише српске виталне интересе, потцењује Србију и третира је као монету за поткусуривање апетита других на Балкану.
Време је да Србија један од својих познатих приоритета - развијање добрих односа са суседима, формулише тако да и ЕУ уврсти као суседа, уместо као циљ без алтернативе. Јер, истини за вољу, ЕУ јесте сусед Србије, а суседски односи нису у свему добри како треба да буду. То се показало и током емигрантске кризе којој се не назире крај. Чак су и Велика Британија и неке друге земље-чланице најавиле референдуме о изласку из ЕУ.

Дакле, реторику треба ускладити са искуствима и новим трендовима, како у Европи тако и глобално. Коме звучи логично, партнерски и добронамерно то што разни представници ЕУ имају оштрије захтеве према Србији него према чланицама ЕУ? Еда ли је нормално да се од Србије тражи да поштује спољну и безбедносну политику ЕУ кад је свима знано и очигледно да заједничка спољно-безбедносна политика ЕУ не постоји, не функционише?! Да ли Србија треба да плаћа цену непостојања такве политике?

Посета Премијера Вучића Русији

У суштини, Србија је дфоговорима у Мослви током посете Премијера Вучића добила велику шансу у политици, извозу, инвестицијама, енергетици, грађевинарству, одбрани. Само од Србије зависиа у којој мери ће бити способна да ту шансу искористи.

Судећи по информацијама из медија, Премијер Вучић је од председника Путина и премијера Медведева добио потврду да може да рачуна на руску подршку у Уједињеним нацијама и на међународном плану увек када су српска политика и циљеви јасно дефинисани. То има велики и дугорочни значај јер је Русија растућа светска сила без које ниједан међународни проблем не може бити праведно трајно решен. Када је о Србији реч, то важи и за проблем статуса Косова и Метохије, за нужност поштовања резолуције СБ УН 1244, као једине легитимне основе, а ништа мање и за доследну примену, а не ревизију, Дејтонско-париског споразума о Босни и Херцеговини, односно, за очување Републике Српске.

Договорено је ширење сарадње у енергетици која је Србији важна као гаранција енергетске безбедности, за покретање хемијске индустрије, а омогућава да Србија постане чвориште за снабдевање суседних земаља гасом. Без обзира на разне приче, снабдевање руским гасом нема рационалне алтернативе, ни за Европу а камо ли за Србију.

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег карактера и не би могла да буде војно неутрална. Ова сарадња даје могућност да Србија изађе из ненормалног положаја превелике везаности за НАТО и да уравнотежи своје односе у области одбране. Ова потреба тим је већа што НАТО ИПАП-ом настоји да трајно ограничи сваку слободу избора партнера у војно-одбрамбеној области. Набавка ескадриле Мигова „29”, хеликоптера, склопова за војна воѕила, уз повољне услове кредиџтирања, кооперација у војној индустрији и други видови сарадње треба да омогуће јачање одбрамбене моћи земље, остваривање политике одвраћања, повећање извоза и заједнички наступ на трећим тржиштима.

Грађевинарство Србије је поновод, после толико година, добило ретку шансу на руском тржишту. То је уједно и шанса за произвођаче опреме. У којој мери ће се то искористити зависи од капацитета српског грађевинарства и од подршке коју добије од српских банака и Владе.

Створена је и прилика за још већи извоз хране и пољопривредних производа. С обзиром на велчичину руског тржишта то није само извозна, већ и шанса за развој наше пољопривреде и села. Разуме се, наши произвођачи и извозници имају обавезу да још већу пажњу посвете квалитету хране јер је руско тржиште у том погледу такође са високим захтевима.

Србија не треба да буде само вербално суверена. Чувајући достигнути ниво односа са Западом, има шансу и велику потребу да брже развија укупне односе са Русијом, Кином, Индијом и другум земљама БРИКСИ, да на тај начин уранотежи и оснажи свој међународни положај. Једино уравнотежена спољна политика гарантује потпуније остваривање националних и државних интереса. Једино таква политика обезбеђује како брзи економски развој тако и заштиту суверенитета и територијалног интегритета. Није то никакво »седење на две столице», какав комплекс намећу прозападни медији, нити је то српски изум. Многе озбиљне земље своју слободу и независност граде на темељима уравнотежених односа и политике. И успевају.

Предуго је Србија доказујући приврженост демократизацији, европским стандардима, окренутост « будућности», била на кратком поводцу Запада. Уместо да добија, кажњавали су је, разарали, отимали територије, банке, фабрике, уништавали оружје, војску, морал, достојанство, културу, историју... Само од 2001. до 2011. приватизацијом су исисали су из њене «заосталости» преко 50 милијарди долара! Време је да се Србија отрезни и усправи.

(Ауторизован текст из разговора за портал ФАКТИ, 01.11.2015.)

Емисију „Свет са Спутњиком", коју заједно реализују Радио Новости и редакција Спутњика, можете да слушате сваке среде на таласима Радија Новости од 17 до 19 часова! Теме данашње емисије су биле посета премијера Србије Александра Вучића Москви, могући исходи те посете и нова позиција Руске Федерације на глобалној политичкој сцени.

У првом делу емисије, од 17 часова гости наше емисије били су Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, и Владимир Ђукановић, народни посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије. Они су говорили о томе хоће ли Србија увести санкције Русији, као што тражи Европска унија, или ће српско–руска економска сарадња бити унапређена баш захваљујући санкцијама које је Европска унија увела Русији; какви су планови Русије у Србији и хоће ли Србија у руском оружју потражити заштиту од америчког оружја којим се наоружавају суседи?

— Живадин Јовановић: На двадесет војних вежби са НАТО–ом, ми изведемо две или три војне вежбе са Русијом. Ми не претерујемо у сарадњи са Русијом, ми претерујемо у сарадњи са НАТО–ом.

Посланик СНС Владимир Ђукановић

— Владимир Ђукановић: Не могу да схватим људе из невладиног сектора који траже од српских привредника да не потпишу споразуме и уговоре са руским привредницима зато што је Европа увела санкције Русији.
— Живадин Јовановић: Склапање споразума са Русијом ствар је суверене одлуке Србије и Србија у вођењу своје политике односа са Русијом не треба да се обазире на мишљење Запада. Доста је тог става — шта ће рећи Брисел, шта ће рећи Вашингтон.
— Владимир Ђукановић: Нама није у интересу да уведемо санкције Русији и то сигурно нећемо урадити.
— Живадин Јовановић: Србија купује време Европи, јер ће она пре или касније сама да укине санкције Русији. Многи привредници у Европи су разочарани увођењем санкција Русији због огромне економске и политичке штете. Србија предњачи над Европом и она ће доћи на српске позиције.
Публициста Љубомир Кљакић

Публициста Љубомир Кљакић

У другом делу емисије од 18.00 часова саговорници су били Љубомир Кљакић, публициста, и Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, који су говорили о утицају