Пише историчар др Дарио Видојковић, Регензбург

Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталирање Западу подобних марионета, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и Нато је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ. Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна. Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом.
Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости. Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се олучно супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС. Они се преко и помоћу институција на нивоу  БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.
У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико далеко да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре. Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске!

Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Председник Александар Вучић, када би српска опозиција покушала да на сличан начин блокира Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима.
Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као што је насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.

У новембру се очекује усвајање и декларација о заштити права српског народа у региону, што се оваквим поступцима покушава довести у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења из Србије о неком предстојећем „јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар!

У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме у обзир нови однос моћи великих сила у свијету, вођење одговорне и принципијелне политике би требало да буде закон за све, који би једнако васжио и за све политичке актере у Републици Српској. Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је та групација, међутим, одмах одбила, што само указује на то, да јој није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички процес врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба не води ка том циљу.
И овом приликом ваља подсетити на огромне жртаве које је српски народ поднео у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, које су у темељу Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило неопростиво огријешење о све те свете жртве и о борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Даље треба имати на ум, да је Република Српска на крају крајева настала и као одговор на поновне покушаје спровођења геноцида и етничког чишћења од снага сличних усташкој НДХ која је извршила геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, остаје трајна  опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, треба да су свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка на који су их усмерили непријатељи српског народа. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа осим огромне штете. Али, непријатељи и противници српског народа,  би свакако, профитирали! Враћање политичког процеса у институције, окретање развојним потребама свестрана сарадња и повезивање са Србијом - једини је исправан пут и будућност Републике Српске.

Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.

„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“

То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету:

Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?

— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.

Да ли је паметно овакво понашање Американаца?

— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
оме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?

— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.

Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?

— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.

Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.

— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.

САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.

Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?

— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.

Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?

— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.

Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….

— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.

Пише: Момир Булатовић

Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."

Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.

Извор: Спутњик

Добросав Никодиновић  < Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели >;
Датум: 25. август 2017. 05:42

Слободан Милошевић се мора рехабилитовати у срскоој јавности, он је метафора империјалне колективне жртве невиног српскога народа. Тиме се у међународној јавности рехабилитује  демонизовани невини српски народ. По том основу од националног историјског интереса је да српски народ званичним поступком ода признање свим српским жртвама 20. века и јавно скине љагу са Србије. А не само издвајати анархисту Зорана Ђинђића експонента западног имеријализма. Његову ненадокнадиву штету коју је нанео српском народу и српској држави вековима ћемо сносити и живети у беди и социјалној дезоријентацији поремећених животних вредности. Не смемо више жмурети отворених очију са убијеном националном душом. Уласком Србије у ЕУ Србија губи себе, нестаје српски православни свет и словнски дух. Нсћсмо виче бити ни Срби ни Србија, већ немачка/католичка бединерка без националног идентитета.  

To što se Rusija nalazi u zoni odgovornosti američke Evropske komande dokaz je imperijalne politike SAD.

U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik nevladine organizacije Beogradski forum za svet ravnopravnih Živadin Jovanović i analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dušan Proroković govorili su o značenju činjenice da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Da li je to dokaz imperijalne politike SAD?

Nedavno je u Beogradu održana promocija knjige dvojice ruskih obaveštajnih generala, Fjodora Ladigina i Nikolaja Afanasijeva, koje Lazanski naziva korifejima ruske obaveštajne službe, pod nazivom „Zona životnih interesa SAD“.

U njoj autori navode podatak da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Šta znači to što Evropska komanda vojske SAD ima vojne ingerencije nad prostorom Rusije?

Gledajući sa stanovišta teorije, to je potpuno logično, kaže Proroković.

„Američki geopolitičari u svojim projekcijama Rusiju vide kao nastavak evropskog kopna i sve operacije u Zapadnoj Evropi direktno su povezane sa Rusijom ili okrenute protiv nje“, kaže Proroković.

I američki teoretičari, poput nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog, priznavali su američke imperijalne težnje. Razlika između imperije i hegemona je u tome, kaže Proroković, što imperija — a Amerika je, prema njegovim rečima, jedina savremena imperija — promoviše univerzalne vrednosti. Hegemonu, nasuprot tome, nisu važne vrednosti.

„Posmatrajući sve teorijske parametre, SAD jesu imperija. Oni rade u skladu sa svojim interesima i dugoročnim projekcijama. To što je za nas nešto uvredljivo ili za Ruse nije prihvatljivo, njih se apsolutno ne tiče“, kaže Proroković.

Imperijalizam je loš jer isključuje demokratiju, kaže Jovanović, kao i sve važeće principe međunarodnih odnosa. Imperijalizam je takođe u sukobu sa ulogom UN i međunarodnog sistema, jer imperija ne priznaje ničije interese osim sopstvenih, kaže on.

„Oni (SAD) smatraju da je svet uređen po principu piramide, gde je na čelu imperija, a svi ispod su izvršioci, uključujući EU i sve druge. Bžežinski u svojoj knjizi ’Velika šahovska tabla‘ otvoreno veliča američku imperiju govoreći da je to najmoćnija imperija u istoriji, jer su se druge oslanjale isključivo na vojnu silu i zato propadale. Jedino se američka imperija oslanja i na supkulturu, medije i na sve ostalo, i zato misli da je njen život trajno zagarantovan“, objašnjava Jovanović.

Bez vojne moći, svaka meka moć ne znači ništa, dodaje Jovanović i poziva se na Ladigina i Afanasijeva koji pišu o osloncu američke strategije na vojnu doktrinu.

Spoljna politika svake ozbiljnije države polazi i od vojne moći, kaže on. On se, kaže, nalazio na funkciji ministra spoljnih poslova SRJ u trenutku vrhunca unipolarnog sveta, kada su SAD imale bezrezervnu podršku gotovo svih važnijih činilaca. Tadašnja situacija razlikuje se od današnje.

U Rusiji je poslednjih godina preovladalo mišljenje da se moraju ojačati vojni, ekonomski i politički potencijali moći i da se samo tako može sačuvati pozicija u svetu, kaže Proroković.

Sve je pitanje usmerenja države, kaže Proroković, pozivajući se na pojedine ruske politikologe, koji naglašavaju da ruska ekonomska moć koja ne može da se poredi sa ekonomskom moći Zapada može da se apstrahuje.

„Rusija se u ovom trenutku orijentisala ka uvećanju vojnih i političkih potencijala i igra na faktor energetike u kome može puno da pruži i gde može da parira svim ostalima na svetu. Tu su procenili da su najjači i da će postati pol u multipolarnom svetu“, smatra Proroković.

Kada obezbedite nacionalnu bezbednost, možete ekonomski da se razvijate, kaže Proroković i zbog toga Rusija ulaže u vojne potencijale i politički se pozicionira. Na primeru Nemačke i Japana vidljivo je da politička moć ne može da se kupi.

Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.

Вили Вимер  

Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде  у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или  Washington Post -а.  Јер,  они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања:  да ли треба  ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због  досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник  Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер.  Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе,  почев од злочиначких ратова против  Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до  затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може  да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је  саму себе звала ”заједницом високих вредности”.

Тилерсон у Москви –    лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez

Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође -  а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017.  Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог,  тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета.  Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби.  Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство,  провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао  генерал Флин.  Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.   
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу  да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода  у источном делу Средоземног мора са којих су  недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и  времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у  именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције   председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија  се судбоносна интервенција против Сирије  суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
 
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.   
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно  што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће  Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.  
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира  доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон  прворазредни стратешки изазов. Морамо  се замислити над питањем у којим ће околностима  господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у  Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који  превазилази  његовe  могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.  

Какви односи између држава би требало да обликују свет?

Управо на фону  америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.

Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да  мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође,  доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи  водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад  финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје  на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава.  Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став  Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док  нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али  плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.

Интервју Марсела Јопа са бившим немачким политичаром Вили Вимером

Питање: Господине Вимеру, САД су напале сиријску армију која се, пак, у својој земљи, заједно са Русијом, бори против Исламске Државе. Налазимо ли се непосредно пред међународном ескалацијом?
Вимер: Да, на фону једностраног и ничим оправданог поступања САД морамо ствари тако да схватимо. Државе попут САД, Велике Британије и Француске које су пре шест година започеле рат у Сирији не придржавају се ничега. Оне се не придржавају чак ни Повеље УН. Оне поново воде рат на већ виђен начин. У конфликтима које су управо оне саме произвеле. Ово нам је све познато још од рата против Југославије. Када је, ако не сада, нужан сусрет руског председника Путина са америчким председником Трампом!? Јер, расположење у нашој земљи је ескалирало. Људи  су овде исто онако потиштени, неми, ћутљиви и забринути како су то описивали страни дописници  пред избијање Другог светског рата. И тако се осећају људи широм читавог глобуса, јер  овај рамбоидни поступак председника САД, нажалост, поново ставља читав свет пред свршен чин.

Питање: Немачка Савезна влада се - што нимало не чуди - сврстала уз Трампа и поздравила је напад на сиријску армију. Верујете ли да Канцеларки  није преостало ништа друго? Или се она, доиста, слаже са америчком интервенцијом?
Вимер: Морамо наравно да приметимо да сама Савезна влада  има потешкоћа да даје изјаве, имајући у виду немачко учешће у акцијама на сиријском тлу које представља кршење међународног права. Погледајте само «Торнадо» авионе Бундесвера и прикупљање података о  једној касније резореној школи. По мом мишљењу, Савезна влада је тренутно радосна што  можемо   да уперимо  прст  на САД као кривца тако да се сама извуче из дискусија о томе. На другој страни, већ је комично што се сада сврставамо уз председника САД  који је који сат раније оштро критикован због његове политике.

Питање: Ви кажете сасвим јасно: Овакав напад САД није легитиман. Да ли по Вама постоје примерене међународне реакције?
Вимер: Кинези су сасвим јасно рекли: Уопште се не може прихватити да једне држава, и то пре свега једна НАТО-држава,  своје хемијско оружје  отворено производи. Употреба  хемијског оружја  је Пандорина кутија. Ту постоји црвена линија, и то су Кинези јасно ставили до знања. Уз то,  много тога једноставно сами фабрикујемо. Ми  смо видели вриску западне штампе у вези са наводним нападом отровним гасом код Идлиба.  Ипак, много тога се инсценира. Нас већ десетинама година утерују у конфликте.  Западни медији су нас толико лагали  да данас више нико   не даје пишљивог боба  за оно шта говоре АРД, ЦДФ, ЦНН, ББЦ и други. Можемо поћи од тога: Ови медији се стављају на располагање произвођачима ЛАЖИ.

Питање: Русија заступа став да су за напад отровним гасом одговорне сиријске терористичке групе. Фронт између Русије и Запада све више се учвршћује. Шта то значи за мировни процес у Сирији?
Вимер: Наравно - ниште добро. Међутим, актуелна драматична ситуација нуди могућност да се руски и амерички председници што пре сретну. Јер, забринутост људи због могућносту глобалног рата,  Трећег светског рата, је  оправдана. Многи аналитичари указују да  наша данашња злокобна ситуација веома подсећа на кубанску кризу.  То нам јасно показује у каквом се ситуацији данас налазимо. И то мора да се оконча! Сада је добра прилика да апелујемо на разум.

Питање: Морамо ли да након ове интервенције САД у Сирији  пођемо од тога да ће председник САД Трамп ову линију следити и у другим конфликтима и да ли нас и даље очекују овакви једнпострани војни кораци САД-а?
Вимер: Свакако знамо да САД од завршетка Хладног рата следе консеквентну линију: Оне стреме  ка светској владавини. Оне то говоре отворено. Морали бисте да баците поглед на директиве америчких председника које овим људима дозвољавају да воде ратове.  То је онај исти шаблон који смо видели 1939. године.  То нам појашњава у  каквом озбиљном сукобу се сада налазимо. Можемо само да са респектом упутимо поглед на Москву где седи један трезвен, а не неурачунаљив председник попут Трампа. Можемо само предпоставити колико се Русија осећа испровоцирана поступком САД! То је наша стварност!  

Питање: И на крају, господине Вимер: Ви већ дуго времена критички посматрате политичке догађаје у свету. Може ли се ова ситуација упоредити са почеткома рата у Ираку 2003. године?
Вимер: Ја сам ту ближе за поређење са ситуацијом 1939. годино, него са, на лажима заснованим ратом, у Ираку 2003. Oд 1990. године толико се лаже да од тога пуца на све стране. Нема разлике да ли се ту ради о Ираку или о Југославији. То је један клише у америчкој спољној политици који се може пратити од луке у Хавани 1898. и експлозије  америчког бојног брода „USS Maine“ у хаванској луци.  То су  „False Flag“ - догађаји које они непрекидно фабрикују и који им дају за право да нападну друге. Дакле: Или ћемо  ово хитно зауставити или ћемо завршити у невољи! То је нужан закључак.

Интервју: Marcel Joppa
Превод са немачког: Бранка Јовановић

Вили Вимер, бивши и државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао је13.3.2017.интервју главном уреднику листа „World Economy“ (Светска економија)  проф. Др Александру Сосновском

WЕ: Шта уопште  очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел иамеричког председника Трампа?
Вили Вимер:
Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војно-индустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн и други.То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче  је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације, Пери, на америчкој телевизијиCNN отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност однуклеарног рата како је то случај данас. Он је даље потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. Са оваквим тоном у САД ће бити учињено све да садашњег председника Трампа прогласе у неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.

WЕ: У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА - хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића, овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?
Вили Вимер:
Ако за основу свог просуђивања узмемо документе Викиликса, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО-тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/93. Имали одобрење тадашње Савезне владе да можемо да ангажујемо  2000 и вишеагената ЦИА-е. У документима Викликса могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације  из процеса преговора оформирању коалиције за састављање немачке владе. Ми знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно, да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији  делују или да бимогле да делују и посебне организације због нуклеарног оружја које је стационирано у Немачкој. Када све ово саберемо морамо, доиста, рећи да живимо у НАТО-тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе онда ми -скупа гледано - живимо у екстремно тешкој ситуацији. Са оваквом позадином чуди да немачка Савезна канцеларка упосету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору са америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на поводцу.

WЕ: Доналд Трамп је недавно свом  претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе затакву тврдњу. Ако се то доиста догодило онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне са немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?
Вили Вимер
Морамо поћи од тога да је ово питање можда централно питање наше земље уопште. И то у вези са америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску Унију ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињењаНемачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеним савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био једргачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Оно што смо од тада добили јесте промена карактера НАТО за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези са овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, али не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, увезан са Повељом Уједињених Нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке  Савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел до сада карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника - од Клинтона до Обаме - док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би Савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону, неће бити збора.  

WЕ: Месецима  смо причали о "Руским хакерима" и страховањима да ће Русија покушати да преко хакера утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних "дугих прстију" ЦИА-е седи у Франкфурту. Шта је ту истина?
Вили Вимер
Тешко да  грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената Викиликса који су се до сада испоставили каопоуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер активности може увек изнова да дође до озлоглашених "Фалсе Флаг" операција. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва да можемо да рачунамо са тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије  иза спектакулраних акицја на пољу сајбер активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би,  имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички  циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.

Посета Бујара Нишанија Бујановцу и Прешеву

Удовичко двориште је појам за неограђено, двориште поломљених плотова и ограда. Около таквог дворишта једино је капија исправна, али знани или незнани, звани и незвани посетиоци радије, под велом ноћи, праве споредне, мање уочљиве пролазе у двориште, ломећи повије и плотове. Временом удовичко двориште практично остаје без плота илити ограде, а углавном незвани посетиоци улазе у двориште без позива и договора.

Ове асоцијације на стара времена побуђује необична посета, албанског председника Бујара Нишанија јужним српским општинама Бујановцу и Прешеву. Најпре се о њој чуло, онако успут, из медија да Бушани долази у Бујановац. Затим су после извесног времена, исти медији пренели да је то познато властима у Србији, односно, да су власти ''упознате''. Ништа није речено какав је став о овој необичној посети шефа суседне државе на позив преседника Општине. Онда је, уочи саме посете објављено да Нишани, поред Бујановца, посећује и Прешево

Србија води добросуседску политику, политику отворености, разумевања, сарадње и немешања у унутрашње послове. Пошто је Албанија сусед Србије, било је за очекивати да се необична посета смести у одговарајући оквир - као добросуседска или некако другачије, да се јавности објасни шта Србија очекује од посете шефа суседне државе, односно, шта председник Нишани, у ствари нишани?

Политика отворености значи отвореност за равноправност, сарадњу међусобно уважавање, краће речено, отвореност за добре намере и добре намернике. Отвореност свакако не значи отвореност за мешање у унутрашње послове или, далеко било, за некаква ''обележавања територија'', или за нова прекрајања граница.

Истини за вољу, сличне посете чинили су и лидери неких других суседа Србије, заобилазећи Београд као њен главни град. Примера ради, Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, у јулу прошле године, посетио је Нови Пазар да би, како је објаснио, поред осталог, ''координирао активности СДА у региону, односно СДА БиХ, Санџака, Хрватске, Црне Горе, Косова и Македоније''. Својевремено је Стипе Месић, председник Хрватске шетао по Војводини, бирајући, са пратњом својих људи најатрактивније фирме које ће после његове посете купити хрватски тајкуни. Пре отприлике годину дана премијер суседне Мађарске, Викор Орбан, објавио је да је Мађарска влада обезбедила око 160 милиона евра као помоћ припадницима мађарске националне мањине у Војводини, коју ће расподељивати руководство једне политичке странке припадника Мађарске националне мањине - Савез војвођанских Мађара. Никоме и не пада на памет да се таква помоћ каналише преко Владе Србије или Владе Војводине, најмање преко буџета Србије. Ако је европски стандард да помоћ Србије Србима на Косову и Метохији мора да се каналише преко буџета Приштине, откуда  други стандард када је реч о слању помоћи мађарске владе припадницима мађарске националне мањине у Србији? Да ли Влада суседне Мађарске нема поверења да поклон у готовини каналише преко државних органа Србије, или је по среди неки други разлог да се позамашни новац каналише преко једне политичке опције? При томе, Мађарска је сусед, независна држава, а Косово и Метохија покрајина у саставу Србије.

Шта можемо још очекивати и од Албаније, а и од других суседа Србије, након необичне посете Бујара Нишанија? Постоје ли границе не прихватљивог понашања? Постоје ли границе трпљења понижавања Србије? Како Србија схвата своју државност у временима када је други третирају као разграђено удовичко двориште?

Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних

Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним  односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи,  неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености,  равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.

Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не  рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.

Могући елементи нове нормалности

Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.

Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.

Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења  одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и  положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа  представљају повољнији амбијент за такву одлуку.

Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни  могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље. 

НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ,  Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса,  према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК  и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара  Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара  Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.

 Вили Вимер, Немачка

Било је нечега у том његовом говору. Он је био мање објава битке колико се посветио отвореном заклињању у сам програм. Но, ко данас жели да слуша говор Трампа?! То неће, пре свега, они који су окосница политике глобализације за коју су последњих двадесет и пет година  измислили једну реч варку “американизација”. Нови Председник је показао  Клинтону и Сорошу границу до које могу да иду у свом деловању. То ће имати последица не само по Америку већ по све нас. Коме су више потребне саветничке услуге ислужених бивших чланова немачке владе којима су служили немачким концернима за њихове европске и трансатланске циљеве?

Немачка влада као део међународне полит-секте?

Већ је било уочљиво да влада Меркелове уопште ни не слути да ли се и како у окружењу републиканског кандидата Трампа размишља о Немачкој и Европи. То јој се онда вратило кроз новинске интервјуе. Овај сигнал је бацио светлост на дубину раскида Савезне канцеларке са немачком политичком традицијом. Од оснивања Савезне Републике Немачке градила се традиција одржавања добрих односа са сваким лидером који се најављивао у САД.  Нове људе смо упознали пре него што би они прошли саслушања у Конгресу и ступили на своје положаје. Није постојала могућност за политичко изненађење јер су  наше националне и европске идеје имале одраза у документима нових америчких администрација. Тога сада више нема и то је еклатантан неуспех владе Меркелове. И то се неће поправити тако што ће Меркелова и њени спољнополитички регрути демонстрирати хладну незаинтересованост за новог човека у Вашингтону. Ми смо на то, када је у питању гаспођа др. Меркел, већ навикли, јер се то испољило у односу према председнику Руске Федерације, господину Путину.
Наравно, не очекујемо од наше Владе да према другим владама буде у “односу љубави”. Али, као грађани ове земље имамо право на то да се наша влада држи традиције свих досадашњих савезних влада и да се понаша професионално. Непрофесионално понашање Савезне владе има за последицу држање неке врсте истоветне “еквидистанце”  и “према лево  и преме десно”, према председницима  Путину и Трампу. Због тога је Савезна канцеларка допустила  да се претпоследњег дана службовања америчког председника Обаме у исти мах са америчким бомбардовањем,  засија позната “божићна јелка”. Да ли је она од сада заступница Обаме на земаљском шару? Све до оног часа када се заврши очигледно посве ново доба председника Трампа?
Самим Американцима није ни дато да се у складу са својом вољом позабаве својим председником после и поводом његовог говора. Наша Влада има обавезу да комуницира са сваком владом на свету  како то одговара добронамерно схваћеним немачким и европским интересима. Будући да јој је таква комуникација у случају Москве срамно недостајала, сада је на реду и само савезништво са САД.

Хоће ли се 17.-19. фебруара, на конференцији “Ратови и  преврати” у Минхену прогласити америчка влада у егзилу?

Амерички изборни систем, коме је хитно потребно преиспитивање, донео је додуше у оба дома једнозначну већину и тиме у суштини ојачао леђа новом председнику. Они по којима је председник Трамп у свом говору 20. јануара 2017. г. ошинуо као по естаблишменту који је заказао на свим пољима и који, у основи, сноси одговорност за банкрот САД,  увелико су задржали своје позиције, образујући у Вашингтону надпартијски републиканско-демократски ратни естаблишмент са санатором Мекејном на челу. Свакога дана стижу вести о намерама ових чланова Конгреса  да појачају ратну политику влада, од председника Клинтона наовамо. Њима је стало до продубљивања банкрота САД. Не постоји боља прилика од Минхена да се у те сврхе свет суочи  са овом америчком алтернативом политици новоизабраног Председника. Хоће ли се немачка влада ухватити у то коло? Није ли ова могућност са шансама за успех разлог више да се поменута конференција откаже не само за ову годину, већ  да се, због доказаног угрожавања мира никаде више ни не закаже?  У Минхену се  поводом ове или оне теме, уз помоћ  црквених достојанственика, радо повлаче “црвене линије”. Зар није дошло време да се повуче нова “црвена линија” када је у питању хушкање на рат у форми Минхенске конференицје “ратова и преврата”?

Савезна влада радо седи између свих столица

Председник Трамп је под куполом Капитола, говорио о патротизму. Можда је понеко од нас помислио да се везе ка Немачкој могу  подједнако пронаћи преко архитекте овог Капитола  као и самог новог Председника. То је сигурно разлог да се тачно схвати његов говор. Ми свакога дана кукамо да је свет, због америчке политике у последњих двадесет и пет година, претворен у прах и пепео и да људи беже из ратном захваћених подручја. Због политике за коју је и Немачка одговорна.
Преживели међу палим америчким војницима су у петак на паради, испред Беле куће, својим дирљивим сећањем на погинуле, јасно поставили питање њиховим најмилијим: За шта су мртви, уствари,  дали своје животе, за које интересе? Нови амерички председник  томе супротставља размишљање о интересу сваког  грађанина своје земље и куне се у патриотизам. Он то чини оним скоро истим речима које је и 7.априла 2016. изговорио руски председник Путин у Петрограду. Зашто се у Немачкој тако помно прикривају слике из Русије које приказују милионе људи који се сећају свог "Вечног пука", својих палих војника?  Исто се догађа у Русији што и сада у Вашингтону. А Савезна влада Немачке? Зар није у стању да да свој допринос поводом једне те исте теме која се отвара скоро истовремено у Петрограду и Вашингтону? Зар нема баш никакву представу о томе шта је добро за немачке грађане?

Америка излази на улице

Ми можемо да се за штошта припремимо  и  могуће је да нам то буде довољно фасцинантно. У годинама када смо тумарали од једног до другог рата многи су зачуђено трљали очи: Где се деде мировни покрет? А, он је седео у влади и био уствари партија рата. Сада Сједињене Државе имају новог председника који, од оне секунде када је изабран, чврсто стоји иза става да га рат са Русјом не занима. Против њега се усмеравају протести који од првог дана доводе у питање његову легитимност. Много тога говори у прилог тези да ће свака тема које се председник Трамп дотакне водити ка глобалним масовним протестима. Он није за рат, али, јао!,  уколико посегне за оружјем!

Са немачког превела Бранка Јовановић

БЕОГРАД, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Некадашњи шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да санкције предсједнику Републике Српске Милораду Додику немају никаквог основа и да охрабрују све оне који су, у ствари, за укидање Дејтонског споразума.

"Те санкције против лидера Републике Српске охрабрују све носиоце концепта унитарне БиХ, све оне који су у ствари за укидање Дејтонског споразума и мислим, да такве мере директно или посредно воде одржавању и продубљивању нестабилности", рекао је Јовановић у изјави за Срну.

Јовановић је истакао да тврдње како је Додик прекршио Дејтонски споразум представљају замјену теза и изразио наду да ће нова америчка администрација размотрити ове, како је рекао, "ванвременске кораке" и укинути санкције.

"Tакве оптужбе су замена теза. Они којима је Дејтонски споразум и дејтонско уређење трн у оку и који желе на сваки начин да изврше потпуну ревизију како би то остало само празна љуштура, који желе да лише Републику Српску свих надлежности према Уставу донетом у Дејтону, они сада лицемерно и крајње дрско оптужују Додика да он наводно крши споразум", рекао је Јовановић.

Он је указао да је Дејтонски споразум је у интересу Репоублике Српске - и није проблем што ентитет тражи очување својих надлежности по Дејтону, него је проблем за оне који хоће да то укину и да Република Српска, ако је не би сасвим укинули, онда да постане празна љуштура.

"Не мислим да је Додик на било који начин прекршио Дејтонски споразум. Он га брани, у ствари. Мислим да би и он био срећан кад би Дејтонски споразум поштовали они који су га иницирали и сви који су га потписали", оцијенио је Јовановић.

У Београдском форуму за свет равноправних представљена је књига српских и руских аутора '' Балканска криза''. Књигу на руском језику издао је Словенски институт Руске академије наука (РАН), Центар за изучавање савремене балканске кризе. Овај центар је до сада издао око двадесет књига о Балканској кризи с краја 20. и почетка 21. века, углавном, сведочанства савременика и учесника. Књигу (400 стр.)   је припремила и уредила проф. др Јелена Гускова, инострани члан Српске академија наука и уметности.

Неувођењем санкција Русији Србија купује време ЕУ да их и она укине што је услов да ЕУ почне да води рачуна о сопственим интересима и споственој будућности – рекао је Живадин Јовановић, ранији дипломата и садашњи председник Боеградског форума за свет равноправних у интервјуу Радио Београду. Он је додао да ЕУ инсистира на дбросуседству као принципу својих чланица и кандидата за чланство. Ако држи до свог кредибилитета ред је да и сама у својој пракси покаже да се тог принципа придржава и у односу према Русији као свом највећем и најзначајнијем суседу. Јовановић сматра да су санкције према Русији засноване на исконструисаној оптужби да је Русија одговорна за „Мајдан“ иако је јасно да су „Мајдан“ изазвали они који су објавили да им је циљ излазак НАТО на границе Русије.  Јовановић је изразио уверење да ће санкције према Русији бити укинуте, јер је Русија незаменљив партнер ЕУ у развоју, безбедности и решавању сваког озбиљнијег проблема.

у Кубанској амбасади у Београду.Хвала на вредностима којима си нас задузио и на пријатељском срцу за Србију

Поводом смрти Фидела Кастра, револуционара, идеолога и Председника Републике Кубе Председник Београдског форума за свет равноправних уписао се у књигу залости

Живадин Јовановић

Текст који следи представља редиговано и проширено излагање Живадина Јовановића председника Београдског форума за свет раноправних и некадашњи министар за иностране послове СРЈ, на промоцији књиге ,,Путин снага Србије'', аутора Драгомира и Богољуба Карића, 23. октобра 2016., на Међународном сајму књига, у Београду.

Позив да говорим о књизи „Путин снага Русије“, аутора Богољуба и Драгомира Карића, представља за мене велику част и особито задовољство. Ово осећање утолико је  јаче што се ради о реткој књизи српских аутора, на српском језику која је посвећена лидеру пријатељске Русије, великом пријатељу Србије и српског народа, а може се слободно рећи – јединственом државнику савременог света. Државнику који се од других разликује по далековидости, храбрости и посвећености истини, правди и светском поретку равноправности.

Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,

почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.

Београдски форум за свет равноправних успоставио је сарадњу са кинеском новинском агенцијом Синхуа (Xinhua). Споразум о сарадњи данас су у седишту Беофорума потписали г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. Форум ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.

Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association).

Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повзивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC).

Ни чему не води да се понашамо глупо, као да не разумемо шта се дешава. Није реч о Хрватској, па чак ни Меркеловој.

Да је зависило од Немачке и Меркелове не верујем да би било кризе у монетарној унији, избегличке кризе, кризе Шенгенског и Лисабонског система, Брегзита, „анти ракетних" база и санкција против Русије и много сличног. ЕУ и Меркелова нису извршавала обећања и обавезе према Србији и када су их преузимали као лидери чврстих позиција у стабилним земаљама. Данас када је читава ЕУ постала нестабилно полдручје, када отуда капитал бежи а неизвесност расте, када већина лидера, укључујући и Мркелову, Оланда и друге није сигурна колико дуго ће још остати у седима, биће још више обећања, али на жалост, са још мање покрића.

Пут ка ЕУ прекинут је за саобраћај у до сада незабележеном земљотресу. Да ли ће бити рекноструисан, када и како, да ли ће за Србију икада постати проходан? Да ли ће Србија икада добити накнаду штете за досадашња улагања и страдања?

Србија може, као и досад, да плаћа друмарину без преседана, али тзв. једини пут је разорен и непроходан sine die.

Што се Меркелове тиче почео бих да јој верујем тек када би се извинила за злочине немачке држааве против српског народа током Другог светског рата, посебно за масовно стрељање ђака, наставника и других цивила октобра 1941. у крагујевачким „Шумарицама", као и када би прихватила да надокнади ратну штету изазвану агресијама 1941-1945. и 1999.

Београд, 4. Јули 2016.

Sa postovanjem / Regards,

Zivadin Jovanovic

Генерал Проф. Радован Радиновић

Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.

О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.

Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.

Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.

Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.

Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.

Да ли ће Нови пут свиле изменити светски поредак у којем живимо? Каква се економска, а каква геополитичка визија крије иза тог кинеског пројекта вредног око хиљаду милијарди долара? Хоће ли Европа бити у стању да искористи прилику која јој се указује, и како ће на све то реаговати власници актуелног глобалног поретка, Сједињене Америчке Државе?

Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.

Ђинпинг поставио Обаму тамо где му је место
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:

„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“

Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.

Може ли Кина да замени Русију
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.

„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?

Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.

Кина се претвара у гигантски финансијски мехур
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.

Извор:http://rs.sputniknews.com

Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.

Утврдити списак цивилних жртава

Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.

Затражити накнаду ратне штете

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.

Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.

Разарање цивилних објеката и структура

19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.

Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.

У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...

Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.

Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?

Тинк танк међународна асоцијација пута свиле
Шенжен, Кина, 23-24 фебруар 2016.

23. фебруар 2016., Шенжен, Кина

Симболично лансирање декларације из Шенжена

Ми, 80 представника око 70 тинк-танк организација, из више од 50 земаља, учествовали смо у првом Дијалогу Пута Свиле, одржаном 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, граду посебно значајном за остваривање иницијативе познате као „Појас и пут“. Домаћини Конференције су били Кинески центар за савремене светске студије, Влада муниципије Шенжена и Универзитет Фудан. Учесници Конференције су основали и прогласили почетак рада Међународног тинк-танк удружења Пут свиле.

Мишљења смо да је стари Пут свиле подстицао трговину и културну размену између евро-азијских цивилизација, доприносио рађању особеног духа Пута свиле који се одликовао мирољубивом сарадњом, отвореношћу и укљученошћу, заједничким учењем, заједничком коришћу и узајамном добити. У новој ери дух Пута свиле се обнавља иницијативом „Појас и пут“ коју је покренула Кина. Овај подухват укључује и изналажење нових могућности концепта обострано добитне сарадње.

Верујемо да иницијатива „Појас и пут“ даје нову енергију славном Путу свиле, зближавајући земље и подстичући узајамно корисну сарадњу ка новим високим дометима. Имајући у виду трендове у глобалној привреди и излазећи у сусрет заједничким очекивањима светске заједнице, Иницијатива „Појас и пут“ доприноси уравнотеженом и одрживом развоју светске економије. Верујемо да већа повезаност представља темељ Иницијативе „Појаса и пута“. Боља повезаност у инфраструктури као што су транспорт, енергетика и телекомуникације допринеће расту трговине и културне размене дуж „Појаса и пута“, уливајући нову дајући нову енергију регионалном и глобалном социјално-економском развоју.

Верујемо да синергија развојних стратегија представља критични корак за остваривање Иницијативе „Појас и пут“. Изградња механизама за политичку комуникацију на више нивоа представља императив за земље учеснице, за истраживање и охрабривање подударности интереса страна учесница, за заједничку израду и примењивање планова сарадње, за правовремено реаговање на ризике и изазове у сарадњи.

Ми верујемо да је прихватање концепта заједничког и одрживог развоја саставни део концепта Иницијативе „Појас и пут“. Да би се постигао вишестрани, уравнотежени, независни, самоодрживи развој Иницијатива „Појас и пут“ ставља нагласак на зелени, ниско-карбонски развој, посвећује одговарајућу пажњу заштити природног окружења, позива на иновације у технологији, систем и управљање који откривају нове хоризонте развоја. Ми верујемо да Иницијатива „Појас и пут“ предпоставља визију и посвећеност политичара, активно учешће предузећа, медија, друштвених организација, уз важну улогу коју играју и тинк-танк организације. Оснивање Међународног тинк-танк удружења обезбеђује важну платформу да тинк-танкови нуде савете за управљање и друштвено-културну размену.

Предлажемо да у оквиру Међународног удружења тинк-танк Пута свиле тинк-танк организације спроводе истраживања и воде расправе о Иницијативи „Појас и пут“ обезбеђујући консултације и дајући предлоге владама за координацију развојних стратегија и политика, као и за изградњу узајамног поверења.

Предлажемо да, у оквиру Међународног удружења тинк-танкова Пута свиле, учесници подстичу културну размену, унапређују разумевање Иницијативе „Појас и пут“ и да истовремено проширују узајамно разхумевање између народа партнерских земаља дуж „Појаса и пута“ доприносећи на тај начин даљем јачању односа између народа и подстицању јавне подршке.

Верујемо да ће дијалог о Путу свиле следити принцип прилагођавања и отворености, да ће се развити у мотор за размену информација, идеја и сабирање мудрости са циљем обезбеђивања интелектуалне подршке и друштвене основе Иницијативе „Појас и пут“.

Доприносећи социјално-економском и културном развоју, узајамном разумевању нација Иницијатива „Појас и пут“ ће помоћи уклањању развојног јаза, ширењу могућности запошљавања младих и пшодизању животног стандарда чинећи друштва напреднијим и хуманијим.

Радимо заједно да бисмо идејама и саветима доприносили политици остваривања Иницијативе „Појас и пут“, за добро народа дуж „Појаса и пута“, за узајамне добити и заједнички развој земаља учесница, за мир, достојанство и добробит свих.

 Живадин Јовановић

Чонгчинг, језгро града повезаног са Волоградом

Кинески председник Си Ђинпинг покренуо је 2013. године иницијативу познату као Нови пут свиле 21. века која обухвата Поморски пут свиле и Економски појас. Овај глобални мултидимензионални концепт  познат је као Иницијатива  „Појас и пут“. Иницијатива „Пут и појас“ има дугорочни карактер и за њено остваривање је предвиђен рок од 35 година. Иницијатива претпоставља директно учешће  око 60 земаља Азије, Африке и Европе. До сада је меморандуме и друге документе о учешћу у реализацији Иницијативе потписало око 30 земаља. Према доступним информацијама за њену реализацију биће потребно око 900 милијарди долара, плус 315 милијарди долара које би уложила Европска унија за проширивање и модернизацију сопствене инфраструктуре.

Чонгчинг, један од 13 мостова преко реке Јангце

Предвиђена средства би се улагала у изградњу и модернизацију мреже путева, железничких пруга, авио-саобраћаја, телекомуникација, лука и водених путева, логистику и све друго што је у функцији унапређења и ефикасности трговине, инвестиција, индустрије, енергетике и других области сарадње. Све то треба да допринесе бржем преовладавању социјално-економских проблема и обезбеђивању услова за заједнички економски напредак. За велики број земаља учесница Иницијативе то треба да значи повећавање могућности за запошљавање младих, искорењивање беде и сиромаштва, смањивање простора за разне видове екстремизма, стихијских миграција, као и извора нестабилности и сукоба.

Чонгчинг, 33 милиона становника. Мост на Јангце

Уз повезивање у привреди и инфраструктури, Иницијатива „Појас и пут“ обухвата и повезивање у култури, науци, медијима и свим другим областима од значаја за јачање разумевања, узајамног поштовања и културно-социјални напредак.

Иако је од покретања Иницијативе „Појас и пут“ протекло тек нешто више од три године, у њеном остваривању већ је успостављено 75 економских и слободних трговинских зона у 35 земаља дуж Пута свиле 21. века. Те зоне су, према званичним кинеским подацима, у току протекле три године уплатиле преко сто милијарди долара у буџете односних држава, на име пореза. Истовремено је у тим зонама до краја 2015. године запослено 950 хиљада радника.

Земље Југоисточне и централне Европе, међу којима је и Србија, учествују у реализацији Иницијативе као групација „Кина плус 16“. За реализацију пројеката инфраструктурног повезивања ове групације као дела глобалног пројекта „Појас и пут“, Кина је, за сада, издвојила десет милијарди долара. Од тога, за Србију је одвојено 1,5 милијарди долара, што говори да Србија има врло значајну улогу у оквиру Иницијативе. Таква улога и врло позитиван третман Србије, резултат су, како значаја геополитичког положаја Србије, тако и односа стратешког партнерства са Кином које карактеришу дуга традиција пријатељства, дубоког међусобног поверења и поштовања, као и приврженост основним принципима међународних односа и Повеље ОУН. Кина је, као стална чланица СБ, увек исказивала разумевање и подршку легитимним интересима Србије. Маја 1992. године, Кина је била једина стална чланица Савета безбедности УН која није гласала за увођење санкција према Србији (СРЈ). Кина признаје суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом и Метохијом као интегралним делом Србије и, разуме се, није признала једнострано отцепљење Приштине. На другој страни, Србија је одувек подржавала и наставља да подржава политику једне Кине.

Прошле седмице у Шенжену, приморском граду од 13 милиона становника, тик уз Хонг Конг, одржана је међународна конференција тинк-тенк удружења Пута свиле на којој је учествовало око осамдесет проминентних стручњака, научника, политичара и јавних личности из око педесет земаља Азије, Европе, Африке и Јужне Америке. На конференцији је усвојена Декларација из Шенжена и основано Међународно удружење тинк-тенк организација Пута свиле. Његов задатак ће бити да обезбеђује сталну интелектуалну подршку остваривању иницијативе „Појас и пут“. У раду конференције су учествовали проминентни научници, културни и јавни радници као високи политички представници Владе Кине, региона са водећом улогом у релизацији Иницијативе и КП Кине. Међу страним представницима, запажено је ућешће бивше председнице Републике Киргистан, Розе Отунбајеве, као и бившег канцелара Аустрије, Алфреда Гузенбауера. Из групације „Кина плус 16“ запажено је учешће представника Мађарске, Румуније, Бугарске, Турске док је са подручја бивше Југославије једини учесник био представник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић који је уједно био известилац првог од три тематска панела - о инфраструктурном и повезивању народа и цивилизацијау култури, образовању, науци и надградњи уопште.

Страни учесници Конференције имали су прилике да, поред Пекинга, посете Шенжен, прву слободну царинску зону у Кини и један од светских произвођача телекомуникационе опреме, Чонкчин, индустријски и комуникациони центар који годишње производи 3 милиона моторних возила и 55 милиона лап-топ компјутера и општину Дацу у провинцији Сечуан која баштини око 1.300 скулптура из 11.- 13. Века, које су под заштитом УНЕСКО-а.

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

На основу свега што се могло сазнати током Конференције у Шенжену, бројних сусрета и разговора са државним, провинцијским и локалним представницима власти, са представницима  науке, планирања, културе, образовања, здравства, као и на основу обилазака градова, лука, универзитета, културних и других установа – стиче се недвојбени утисак да је свестрани развој Кине без преседана у савременом свету, да Кина, као ретко која друга земља, има дугорочну визију, како сопственог тако и развоја светских односа, коју незадрживо спроводи и условима светске кризе, да се одлучно бори за мир, равноправност и поштовање основних принципа међународних односа и да ће и пре прогнозираних рокова постати прва економска сила у свету.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

На међународној конференцији о иницијативи „Појас и пут“,
одржаној 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, Кина.

Имам велику част да Вам пренесем најтоплије поздраве и најбоље жеље за успех ове значајне конференције од чланова и пријатерља Београдског форума за свет равноправних, једног независног удружења интелектуалаца основаног 2000. Желео бих искрено да честитам нашим организаторима-Кинеском центру за савремене светске студије, Влади Шенжена и Фудан Универзитета на оснивању међународног удружења тинк-тенка Пута свиле, као и на усвајању декларације глобалног мултидимензионалног пројекта 21. века- „Појас и пут“.

Шенжен симболизује развој Кине као модерне, отворене и земље са најдинамичнијим социо-економским развојем у савременом свету. Отвореност и најшира повезаност Шенжена са другим деловима света у трговини и индустрији, комуникацијама, иновацијама, култури, туризму, спорту и многим другим областима представља јединствену инспирацију за наше будуће напоре и циљеве.

Оквир сталне сарадње, размене идеја и иницијатива између тинк-тенк организација Пут свиле 21.века је данас успостављен. Од сада биће потребно да у међусобној комуникацији обезбеђујемо садржину којом ћемо испунити договорени оквир. Повезивање бизниса са бизнисом, професионалаца са професионалцима, научника са научницима, уметника са уметницима, медија и новинара са медијима и новинарима, студената са студентима и породица са породицама, представљаће наш трајни задатак и изазов.

Повезивање је врло широк појам, готово без граница. Што више у томе успевамо, то ћемо откривати још више потреба за развој успостављених веза и за сасвим нова повезивања. Што се тиче физичког повезивања, оног у инфраструктури и привреди уопште, дозволите да подсетим да су Србија и Кина, као постојани партнери, ангажовани у изградњи и модернизацији стратешког европског коридора 10 у модернизацији многих других путева и железничких пруга у изградњи мостова и термо-електрана. У току су преговори о изградњи српско-кинеског индустријског парка. Трипартитни српско-мађарско-кинески споразум је постигнут о модернизацији пруге Београд-Будимпешта која ће допринети пропусној моћи коридора 10 и олакшати повезивање региона Медитерана и централне Европе. Дунав, као важна саобраћајна артерија Европе треба развити и као значајну везу унутар Иницијативе „Појас и пут“ а посебно као део пројекта „Три мора“ (Јадранско, Црно, Балтичко море).

Што се тиче повезивања народа са народима, по мом мишљењу посебну пажњу треба посветити областима културе, образовања, медија и младих. У свим овим областима биће потребна одговарајућа координација и средњерочни програми сарадње. Област културе, практично нуди неограничене могућности за ширење и јачање међусобног разумевања, поштовања и поверења међу народима. У том смислу, одлука Кине да у Београду изгради свој културни центар је охрабрујућа и инспиративна. То ће бити први дом културе Кине у једном стратешки веома важном делу европског континента. Ја се искрено надам да ће и моја земља, Србија, бити спремна на реципрочни корак-да у Пекингу отвори дом српске културе чим јој то финансијске могућности буду дозволиле.

Повезивање лидера омладине земаља дуж „Појаса и пута“, привлачење и укључивање младих у остваривање иницијативе, представља логичан и неопходан изазов. Остваривање Иницијативе „Појас и пут“ тиче се њихове будућности и напретка. С друге стране, дугорочни карактер Иницијативе захтева континуитет напора, увек нове мостове младих ка будућности. Коме су потребнији мостови, пруге, путеви, телекомуникације, запошљавање и бољи услови живота него младима. Младе, образоване људе треба охрабрити да се добро упознају са суштином и приоритетима Иницијативе „Појас и пут“да би исту разумели, прихватили и остваривали. Овакав прилаз, на средњи и дужи рок, уједно може заштитити младе нараштаје од опасности да постану жртве разних врста екстремизама и масовних принудних миграција.

Регионални и подрегионални форуми младих о „Појасу и путу“, семинари, радионице, фестивали су форме које могу бити погодне за подстицање интересовања и укључивања младих у остваривање ове Иницијативе. Уколико би постојала сагласност, Београдски форум је спрема да буде домаћин регионалног „Кина плус 16“ форума младих лидера „Појаса и пута“.

Тема „Појаса и пута“ могла би, на одговарајући начин, да буде део наставе у образовању. Ако Владе сагласно својим дугорочним интересима, учестују у остваривању Иницијативе, политичка воља и форма за прихватање овог предлог,а не би требало да представљају проблем. Паралелно, потребо је да унапређујемо сарадњу и повезивање између академија наука и универзитета на свим нивоима-истраживачам, професора,планера и студентских удружења. Стипендије за студирање кинеског и других језика дуж „Појаса и пута“ треба такође да буду један од заједничких приоритета. Како охрабрити постдипломске студије, мастер и докторске тезе о „Појасу и путу“, једно је од питања које заслужује разматрање.

Како охрабрити медије за масовно комуницирање, посебно телевизијске мреже и новинске агенције да посвете континуирану пажњу у остваривању Иницијативе. Повезивање међу удружењима новинара, новинских агенција, телевизијских мрежа, свакако може допринети подизању јавне свести о „Појасу и путу“. Да ли би, на пример, успостављање пула новинских агенција земаља учесница, била једна од идеја за разматрање.

Доприносећи социо-економском и културном развоју, узајамном поверењу међу нацијама учесницама Иницијативе ова Иницијатива ће допринети уклањању јаза између развијених и неразвијених, отварању нових могућности запошљавања младих и подизању квалитета живота на виши ниво чинећи наша друштва напреднијим и хуманијим.

Одређене форме и подручја повезивања могу се даље размотрити у оквиру групе „Кина плус 16“. То би свакако добро било зато што повећава флексибилност и уважавање специфичних потреба овог региона. Београдски форум сматра умесним да иницира редовне тинк-тенк састанке „Кина плус 16“ као огранка Међународног удружења основаног на данашњој Конференцији у Шенжену.

Дозволите да истакнем да Србија и Кина имају дугу традицију пријатељских односа и узајамно корисне сарадње. Ово ме чини посебно задовољним и зато што сам једно време у прошлости имао привилегију да и сам скромно будем укључен у развој односа између наших земаља. Две земље су одавно прихватиле дугорочни, стратешки прилаз међусобним односима заснованим на универзалним принципима међународног права, узајамном поверењу и заједничкој добити. Оне и данас, на истим принципима, успешно и отворено сарађују на остваривању иницијативе „Појас и пут“. Већ су постигнути добри резултати. Овај тренд напретка у односима учвршћен је и даље подстакнут посетом кинеског премијера Ли Кећанга Србији 2014. год, када је Србија била домаћин трећег „Кина плус 16“ самита. Прошле године српски премијер Александар Вучић учинио је узвратну посету Кини и у Пекингу учествовао на петом самиту „Кина плус 16“.

Иницијатива „Појас и пут“ је отворила нови широки простор за јачање традиционалног пријатељства и стратешке сарадње између Србије и Кине. Из наше скромне позиције, наставићемо да и даље пружамо подршку узлазном тренду наших укупних односа.

 

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних

Нормализација односа

Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(http://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)

Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини

„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“

Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.

Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?

Колико заиста знамо о функционисању Европске уније

Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.

Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.

Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.

Чији пример да следимо

Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?

Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?

Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?

За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.

Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.

Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.

Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.

Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.

Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.

Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.

Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.

Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?

Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.

Живадин Јовановић,
Беогрдски форум за свет равноправних

Међународни тероризам је дуготрајни, глобални и комплексни безбедносни проблем.

До најновије ескалације тероризма коју демонстрира тзв. Исламска држава (убиство преко 200 руских туриста над Синајем, убиство око 130 Парижана у више синхронизованих напада и други), долази у време продубљивања неповерења и конфронтације међу највећим силама, кризе унутар ЕУ, оружаног посезања за туђим богатствима и интересима, опадања делотворности механизама за мирно решавање спорово, велике сеобе народа и деградације основних принципа међународних односа.

Да би се тероризам искоренио, поред реакција земаља чији су грђани и интереси директно угрожени или су директне жртве тероризма, неопходна је квалитативно нова стратегија и однос који у пракси прихвта да је тероризам глобална, дугорочна опасност од које нико није поштеђен. Пре свега, потребно је зауствити тренд продубљивања неповерења међу кључним светским факторима, дати шансу дијалогу и равноправном партнерству. У борбу против тероризма као глобалне опасности треба објединити глобалну међународну заједницу, а то значи Уједињене нације и организације као што је ОЕБС. То би и те организације извукло и периода деградације, прзног хода и манипулација. Након свега, треба да је свакоме јасно да злоупотребама, ексклузивним улогама и двоструким стандардима нема места. Наравно, осим ако неко, ипак, има интереса да се тероризам одржава и шири, што би било кратковидо и контрапродуктивно.

Исламска држава (ИД) се појавила и проширила након познатих интервенција у Авганистану, Ирку, Јемену, Сирији, Либији... Иако су процеси разарања тих држава, територија и друштава поодмакли, неопходан су напори и подршка обнови тих друштава и држава, без наметања туђих интереса. Иначе, прете продубљивање хаоса, ширење ИД и експанзије тероризма.

Политички компромис и прекид рата у Сирији представљао би велики успех за светске заједнице, посебно њеног европског дела, али и најозбиљнији ударац за ИД и тероризам.

Обустављање сваке, директне или прикривене подршке ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.

Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и демократију», такође су важн услов за преокрет ка ефикасној борби и успеху.
Без врћања поштовању основних принципа међународних односа, као што су право на самосталну унутрашњу и спољну политику сваке земље, суверенитет и територијални интегритет, укључујући и суверенитет над природним и економским ресурсима – тешко је замислива не само ефикасна борба против тероризма, већ и мир, безбедност за све и развој.

Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, нарочито у ратом захваћеним подручјима (Блиском Истоку, Магребу, Под-Сахарским земљама) мора ткође, постати интегрални део глобалне стратегије борбе против тероризма.

Можда је дошао тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању тероризма, под окриљем Уједињених нација?

 Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег квлаитета нити војну неутралност. Ова сарадња ће помоћи да Србија изађе из превелике везаности за НАТО и да уравнотежи међународне односе

ЕУ је у дубокој кризи којој се не назире крај, а јединствена спољна и безбедносна политика је све даљи циљ. И око расподеле моћи (надлежности), монетарне уније, емиграната, Украјине, Блиског Истока, статуса Косова и Метохије, око многих других питања, све је више разлика и подела.
ЕУ никада није била неутрални медијатор. Од самог избијања југословенске кризе почетком 90-тих година до данас када, после Ештонове, Могеринијева посредује између Београда и Приштине, ЕУ и Запад у целини, увек су држали страну супарника и противника Србије. Представници Србије непрекидно апелују на фер однос, на консултације са Србијом када се ради о њеним виталним интересима, позивају да се Брисел огласи дискриминацији Срба и кршењу њихових основних људских права, подизању ограда на њеним границама, суспеднодавњу «Бриселског споразума», о много чему другом. И – никад ништа. Још горе. Следе предлози резолуција и декларација о Сребрници, иницијативе за пријем Приштине у УНЕСКО, продаја Брезовице, претње Републици Српској...
ЕУ у дужем педриоду игнорише српске виталне интересе, потцењује Србију и третира је као монету за поткусуривање апетита других на Балкану.
Време је да Србија један од својих познатих приоритета - развијање добрих односа са суседима, формулише тако да и ЕУ уврсти као суседа, уместо као циљ без алтернативе. Јер, истини за вољу, ЕУ јесте сусед Србије, а суседски односи нису у свему добри како треба да буду. То се показало и током емигрантске кризе којој се не назире крај. Чак су и Велика Британија и неке друге земље-чланице најавиле референдуме о изласку из ЕУ.

Дакле, реторику треба ускладити са искуствима и новим трендовима, како у Европи тако и глобално. Коме звучи логично, партнерски и добронамерно то што разни представници ЕУ имају оштрије захтеве према Србији него према чланицама ЕУ? Еда ли је нормално да се од Србије тражи да поштује спољну и безбедносну политику ЕУ кад је свима знано и очигледно да заједничка спољно-безбедносна политика ЕУ не постоји, не функционише?! Да ли Србија треба да плаћа цену непостојања такве политике?

Посета Премијера Вучића Русији

У суштини, Србија је дфоговорима у Мослви током посете Премијера Вучића добила велику шансу у политици, извозу, инвестицијама, енергетици, грађевинарству, одбрани. Само од Србије зависиа у којој мери ће бити способна да ту шансу искористи.

Судећи по информацијама из медија, Премијер Вучић је од председника Путина и премијера Медведева добио потврду да може да рачуна на руску подршку у Уједињеним нацијама и на међународном плану увек када су српска политика и циљеви јасно дефинисани. То има велики и дугорочни значај јер је Русија растућа светска сила без које ниједан међународни проблем не може бити праведно трајно решен. Када је о Србији реч, то важи и за проблем статуса Косова и Метохије, за нужност поштовања резолуције СБ УН 1244, као једине легитимне основе, а ништа мање и за доследну примену, а не ревизију, Дејтонско-париског споразума о Босни и Херцеговини, односно, за очување Републике Српске.

Договорено је ширење сарадње у енергетици која је Србији важна као гаранција енергетске безбедности, за покретање хемијске индустрије, а омогућава да Србија постане чвориште за снабдевање суседних земаља гасом. Без обзира на разне приче, снабдевање руским гасом нема рационалне алтернативе, ни за Европу а камо ли за Србију.

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег карактера и не би могла да буде војно неутрална. Ова сарадња даје могућност да Србија изађе из ненормалног положаја превелике везаности за НАТО и да уравнотежи своје односе у области одбране. Ова потреба тим је већа што НАТО ИПАП-ом настоји да трајно ограничи сваку слободу избора партнера у војно-одбрамбеној области. Набавка ескадриле Мигова „29”, хеликоптера, склопова за војна воѕила, уз повољне услове кредиџтирања, кооперација у војној индустрији и други видови сарадње треба да омогуће јачање одбрамбене моћи земље, остваривање политике одвраћања, повећање извоза и заједнички наступ на трећим тржиштима.

Грађевинарство Србије је поновод, после толико година, добило ретку шансу на руском тржишту. То је уједно и шанса за произвођаче опреме. У којој мери ће се то искористити зависи од капацитета српског грађевинарства и од подршке коју добије од српских банака и Владе.

Створена је и прилика за још већи извоз хране и пољопривредних производа. С обзиром на велчичину руског тржишта то није само извозна, већ и шанса за развој наше пољопривреде и села. Разуме се, наши произвођачи и извозници имају обавезу да још већу пажњу посвете квалитету хране јер је руско тржиште у том погледу такође са високим захтевима.

Србија не треба да буде само вербално суверена. Чувајући достигнути ниво односа са Западом, има шансу и велику потребу да брже развија укупне односе са Русијом, Кином, Индијом и другум земљама БРИКСИ, да на тај начин уранотежи и оснажи свој међународни положај. Једино уравнотежена спољна политика гарантује потпуније остваривање националних и државних интереса. Једино таква политика обезбеђује како брзи економски развој тако и заштиту суверенитета и територијалног интегритета. Није то никакво »седење на две столице», какав комплекс намећу прозападни медији, нити је то српски изум. Многе озбиљне земље своју слободу и независност граде на темељима уравнотежених односа и политике. И успевају.

Предуго је Србија доказујући приврженост демократизацији, европским стандардима, окренутост « будућности», била на кратком поводцу Запада. Уместо да добија, кажњавали су је, разарали, отимали територије, банке, фабрике, уништавали оружје, војску, морал, достојанство, културу, историју... Само од 2001. до 2011. приватизацијом су исисали су из њене «заосталости» преко 50 милијарди долара! Време је да се Србија отрезни и усправи.

(Ауторизован текст из разговора за портал ФАКТИ, 01.11.2015.)

Емисију „Свет са Спутњиком", коју заједно реализују Радио Новости и редакција Спутњика, можете да слушате сваке среде на таласима Радија Новости од 17 до 19 часова! Теме данашње емисије су биле посета премијера Србије Александра Вучића Москви, могући исходи те посете и нова позиција Руске Федерације на глобалној политичкој сцени.

У првом делу емисије, од 17 часова гости наше емисије били су Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, и Владимир Ђукановић, народни посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије. Они су говорили о томе хоће ли Србија увести санкције Русији, као што тражи Европска унија, или ће српско–руска економска сарадња бити унапређена баш захваљујући санкцијама које је Европска унија увела Русији; какви су планови Русије у Србији и хоће ли Србија у руском оружју потражити заштиту од америчког оружја којим се наоружавају суседи?

— Живадин Јовановић: На двадесет војних вежби са НАТО–ом, ми изведемо две или три војне вежбе са Русијом. Ми не претерујемо у сарадњи са Русијом, ми претерујемо у сарадњи са НАТО–ом.

Посланик СНС Владимир Ђукановић

— Владимир Ђукановић: Не могу да схватим људе из невладиног сектора који траже од српских привредника да не потпишу споразуме и уговоре са руским привредницима зато што је Европа увела санкције Русији.
— Живадин Јовановић: Склапање споразума са Русијом ствар је суверене одлуке Србије и Србија у вођењу своје политике односа са Русијом не треба да се обазире на мишљење Запада. Доста је тог става — шта ће рећи Брисел, шта ће рећи Вашингтон.
— Владимир Ђукановић: Нама није у интересу да уведемо санкције Русији и то сигурно нећемо урадити.
— Живадин Јовановић: Србија купује време Европи, јер ће она пре или касније сама да укине санкције Русији. Многи привредници у Европи су разочарани увођењем санкција Русији због огромне економске и политичке штете. Србија предњачи над Европом и она ће доћи на српске позиције.
Публициста Љубомир Кљакић

Публициста Љубомир Кљакић

У другом делу емисије од 18.00 часова саговорници су били Љубомир Кљакић, публициста, и Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, који су говорили о утицају Русије и Владимира Путина на стварање новог светског поретка, где је ту место Руске Федерације и долази ли крај америчкој глобалној хегемонији?
— Љубомир Кљакић: ИПАП споразум је не де јуре, али де факто ставио Србију у положај државе–чланице НАТО–а.
— Драган Ђукановић: Долазак Русије у Сирију је само почетак повратка мултиполаризма у свету.
— Љубомир Кљакић: Русија ће бити гарант процеса смиривања ситуације у Сирији.
— Драган Ђукановић: У Украјини очекујем пацификацију, која је нужна. Споразуми из Минска су дали резултата, насиље је обустављено и сукоби су окончани. Најбитније је да у овом тренутку на истоку Украјине више нема оружаних сукоба.
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић

Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић

— Љубомир Кљакић: Америци у догледно време прети један велики финансијски крах и слом.
— Драган Ђукановић: САД морају прихватити нову улогу Руске Федерације, која битно мења међународне односе. Мора се инсистирати на дијалогу, јер без дијалога моћних сила нема светског напретка.
— Љубомир Кљакић: Мора доћи до новог аранжмана између водећих светских сила, у противном човечанству прети један глобални светски сукоб, који никоме не одговара.
— Драган Ђукановић: Русија се вратила на велика врата, као значајан фактор у властитом окружењу, али и широм света, па тако и у нашем региону.
Хвала вам што сте те нас слушали и читали!

Преслушајте емисију овде:

Извор: http://rs.sputniknews.com/politika/20151028/1100601324/vucic-moskva-svet-sputnjik.html#ixzz3pyDOi2Xr

Ненад Узелац
Беофорум

„

Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.

Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.

Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.

Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.

Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних

Сви учесници Дејтонског споразума

Из разговора Председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића, са новинарком Новинске агенције СРНА Миленом Гачевић, 5. августа 2015.

Необично је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор. Правно посматрано то личи на «неовлашћено обављање туђих послова», а политички на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ - оцјењује бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић.

Дејтонски мировни споразум је нормативни међународни правни акт трајног значаја и није временски ограничен, па су покушаји његовог омаловажавања неосновани и опасни.
Коментаришући недавну колумну америчког амбасадора у БиХ Морин Кормак, Јовановић оцјењује да су "покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права".

Кормакова је у ауторском тексту за "Независне новине" навела да
је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада
поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, писала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева.

Живадин Јовановић за Срну напомиње да "Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Спорзум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија. Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Саавета безбедности УН, постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.
У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стбилност на Балкану и у Европи.
Када је ријеч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада. САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као «принципијелни» заштитници мусиламана на Балкану не би их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.
Јовановић сматра да је необично да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор.
"Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ нормално је да их саопшти легитимно тело Европске уније – Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице"- примећује Јовановић.
Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три констутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била «само» да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон? Зар поштовање и доследна примена тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће? Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива? У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе? У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година? Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је непритиснути да сарађује у у збацивању Милорада Додига и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено као «европски» стандард.
Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове «просторне ситуације»? Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу? Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком... На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога? Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни. Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре? Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена!

У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.

Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:

«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).

Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?

Живадин Иованович:

"В анналах мировой дипломатии останется в памяти жест Примакова, когда в ночь с 23 на 24 марта 1999 года он, узнав о решении начать военную операцию НАТО против Югославии, распорядился развернуть самолет, на котором во главе государственной делегации летел в Вашингтон, где должны были состояться его переговоры с (вице-президентом США) Альбертом Гором. Когда он узнал, что принято решение о начале бомбардировок, о начале агрессии США против Союзной Республики Югославии, он распорядился, чтобы над Атлантикой российский государственный самолет развернулся и вернулся назад в Москву", - напомнил бывший министр иностранных дел Союзной Республики Югославии Живадин Йованович, возглавляющий ныне сербскую неправительственную организацию "Белградский форум за мир равноправных".

По его мнению, "тот жест показал, насколько Примаков был привержен соблюдению и уважению принципов международного права и насколько понимал, что атака НАТО не была направлена только против одной маленькой, миролюбивой европейской страны, какой была Союзная Республика Югославия, - это была в такой же, если не больше, степени атака на стратегические цели России и на ее легитимные интересы". "Он хорошо знал, что господство НАТО на Балканах - это только предлог для экспансии НАТО к российским границам", - отметил Йованович.

"Он был человеком, которому мы тогда в руководстве Югославии доверяли больше, чем кому-либо другому из российского руководства. У нас есть впечатление, что если бы тогда больше зависело от Примакова, то и политика тогдашней России была бы другой и по отношению к Югославии, и по отношению к Сербии, и к Европе. И, возможно, если бы Россия тогда следовала принципам Евгения Примакова, то, может быть, сейчас у нас было бы меньше проблем и на Балканах, и в Европе", - считает экс-министр.

Видео прилог о Примакову:

Клуб генерала и адмирала Србије доделио је Београдском форуму за свет равноправних захвалницу у знак признања
за успешну сарадњу.

Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу захвалницу је уручио председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије
генерал Видоје Пантелић на свечаности поводом 10-те годишњице оснивања и рада, одржаној 25. јуна 2015. године у Дому Војске Србије.

Свечаности су присуствовали Министар одбране Братислав Гашић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-пуковник Љубиша Диковић као и великуи број представника културног, научног и јавног живота.

Проф. др Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић
лауреати прве награде за историју „Иларион Руварац“, коју додељује Матица српска

Аутор: Доц. др Ђорђе Ђурић

У присуству више академика САНУ, историчара, научника, културних и јавних радника, у Матици српској у Новом Саду, 25. јуна 2015. године, уручена је Прва награда за историју „Иларион Руварац“, за 2014. годину. Награду су добили Проф. др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић, за књигу „Србија у Великом рату 1914 - 1918“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. На свечаности су говорили Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академикЉубомир МаксимовићпотпредседникСАНУ, председник жирија за доделу награде, Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске, аутори иЖивадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у име издавача.

О садржини књиге, Доц. др Ђорђе Ђурић је рекао:

„Праотац српске научне историографије архимандритЈован Рајићу предговору своје Историје разних словенских народа... записао је још 1768. године, да ту историју пише да буде на услузи своме роду и да жели "као што су се сви други народи већ потрудили да своју прошлост са славом опишу" и он тако поступи. Посебно је себи у задатак ставио да треба да побије оне приче о Србима које су писане с "гађењем и клеветама". За то је развио један помало чудан метод, који се није увек у потпуности поклапао санаучним методом како га ми данас схватамо. Век касније један други архимандрит, Иларион Руварац, једнако патриотски настројен, по узору на своју епоху и принципе Леополда Ранкеа увео је у српску историографију доследно примењен критички метод. Прикупљање и строга критика извора и борба против прихватања мита као историјске чињенице, били су по њему најважнији послови који су стајали пред историчарем. Нису сви савременици (ни последници) са задовољством и одобравањем прихватили ове принципе (чему је, поштено речено, допринео и начин на који је Руварац заступао своје идеје). У сваком случају несумњиво је да је дело Илариона Руварца означило прекретницу у увођењу Критичког метода у српску историографију.

У претходна два и по веканије било много генерација српских историчара које, стварајући своја дела, нису морале да троше енергију оповргавајућиинтерпретације настале "с гађењем и клеветама" према српском народу и историји (како је то рекао Рајић). Можда је једна од ретких која је била лишена овог бремена била генерација учитеља данашњих лауреата, која је неоптерећена овом врстом борбе (о бројним другим искушењима која су била пред овим нараштајем нећемо овај пут) па су могли да се, на Руварчевом трагу, посвете развојуметода и заната историчара.(Они су уосталом били савременици Фрица Фишера).

Достојни баштиници генерације својих учитеља наши лауреати проф. Др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић (обоје су професори на одељењу за историју Филозофског Факултета у Београду) у свом еснафу су познати по доследној примени метôда научне историографије и мајсторскимвладањем занатом историчара.

Можда је пред оволико историчара прозаично рећи било шта о понављању историје, али свако ко је последњих година, ма и површно пратио западноевропску историографску продукцију о питању ратне одговорности за избијање Првог светског рата и о Првом светском рату уопште, не може се отети утиску да су околности у којима је Рајић написао ону своју тврдњу о писању странаца о српској историји са гађењем и клеветањем готово исте. Истине ради, морамо рећи да "лажи и опадање" нипошто нису став научне историографије на Западу, већ да су она дела која су писана на такав начин добијала велики публицитет, несразмеран њиховим научним дометима.

То су биле околности у време настајања књиге Србија у Великом Рату 1914-1918, Кратка историја. Оваква клима била је велика замка и искушење за ауторе Миру Радојевић и Љубодрага Димића. Без трунке патетике можемо рећи да су они држећи се поменутих принципа и метôда научне историографије и мајсторским владањем занатом историчара успели да ову замку избегну и напишу научно поуздану синтезу о Србији у Великом рату.

Да би се написала књига о једној од највећих епопеја у српској историји требало је сакупити ипроучити (у случају Мире Радојевић и Љубодрага Димића тачније је рећи познавати) ванредно велику количину извора и литературе. Пратећи напомене, али и садржину ове књиге јасно је да су аутори користили сво расположиво наслеђе српске историографије, настајало од 1920-их и 1930- их година 20. века (дела савременика и учесника рата): издвојимо само нека из овог периода као што су књиге: Валадимира Ћоровића, Јована Јовановића, Живка Павловића, збирка Велики рат Србије за ослобођење и уједињење од преко 30 томова коју је издавао генералштаб краљевине СХС и Краљевине Југославије. Ипак значајније упориште за писање ове књиге била су дела настала од 60-их до 90-их година 20 века. Поменимо опет само нека: Андреја Митровића, Владимира Дедијера, Милорада Екмечића, Ђорђе Станковића, Чедомира Попова дела војних историчара Скока, Опачића и Томца, као и збирке српске дипломатске грађе. Свему томе треба додати велики број дела страних аутора (енглеских, француских, руских и немачких), од савременика рата извештача из Србије и страних дипломата, преко страних историчара Фишерове генерације до наших савременика као што је рецимо Анико Момбауер.

Књига је подељена у шест поглавља, од којих је прво посвећено развоју Србије као независне државе од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, док свако од преосталих обрађује по једну ратну годину (уз мања хронолошка одступања, када је то било нужно због синтетичког начина излагања). На крају следи закључак који носи наслов Југословенско уједињење.

Без намере да се упуштамо у препричавање садржаја књиге, ради илустрације начина рада аутора наводимо како је обрађена, из напред поменутих разлога, посебно значајна тема: Питање Сарајевског атентата и ратне одговорности. Излагањем ове проблематикеаутори су се бавили у последњем одељку првог поглавља насловљеном са Виновници рата и Краљевина Србија и првом одељку другог поглавља чији је наслов Сарајевски атентат и Јулска криза (стр. 40-111). Супротно очекивању, на ових70 страница аутори не полемишу са ревизионистичком историографијом, шта више ова синтагма није употребљавана у књизи осим у предговору. Језгровито су приказани главни правци спољне политике великих сила и настанак и даља изградња њихових савеза кроз неколико општеевропских криза почетком 20. века; Посезање за светском моћи савеза високе пећи и племићког поседа у Немачкој и њено виђење Балкана и Србије у том контексту; Аустроугарске аспирације на Балкану, као једином преосталом пољу њеног ширења и зебња од Србије као Пијемонта Јужних Словена. Може ли се сажетије и јасније описати однос Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата него што је то речено на 50. страници "Србија је положајем и политиком коју је водила објективно била препрека настојањима Аустроугарске да контролише цео Балкан и запоседне његове централне делове".

Контекст и сам чин Сарајевског атентата који се догодио у току аустроугарских војних маневара на Видовдан 1914, при чему аутори подсећају на поређење енглеског историчара Тејлора, да је то исто као када би британски краљ парадирао улицама Даблина на дан Светог Патрика, описан је на основу мноштва извора, судских списа, сећања савременика и учесника и поуздане литературе. Мира Радојевић и Љубодраг Димић не прећуткују ништа што доносе извори, као што је чињеница да је Драгутин Димитријевић Апис вероватно био умешан у организацију атентата. Међутим, јасно наглашавају да извори показују да српска влада и генералштаб нису имали никаве везе са тим чином. След догађаја у време Јулске кризе (период од атентата 28. јуна до почетка рата 28. јула) јасно показује да су Немачка и Аустроугарска атентат искористиле само као повод, како је то први написао још у току рата кнез Карл Макс Лихновски, високи немачки дипломата и немачки амбасадор у Лондону од 1912. до 1914. године.

Питања ратних циљева Србије и стварања Југословенске државе зналачки је обрађено кроз више поглавља у књизи. Тема изузетно значајна за историју Срба у 20. веку, за коју су аутори у најмању руку експерти (а овај израз не употребљавамо без преке потребе).

Посебне похвале у награђеној књизи заслужује мера и складан однос између приказивања војне и политичке, друштвене, економске и културне историје Србије у Великом рату, које се добро укомпоноване претварају у једноставно речено историју (да избегнемо појам тотална историја).Иако књига носи наслов Србија у Великом рату довољно пажње је посвећено општој, тј. у овом случају европској историји. Као шири контекст приказани су најзначајнији токови и догађаји на војном и политичком плану током читавог рата у Европи, што је искорак у односу на нашу ранију литературу.

Да закључим:Мира Радојевић и Љубодраг Димић дали су у години обележавања стогодишњице почетка Великог рата, на поузданим изворима засновано, критички проверено, модерно инерпретирано, језгровито и стилски савршено написано српско виђење историје Србије у великом рату. Тиме су испунили своје позвање да нашој и страној јавности предоче резултате српске научне историографије.

¹ Да је доба Великог рата једна од највећих епопеја српске историје не треба посебно доказивати. Наша историја тога доба садржи све елемете великих епова: и немилост богова (великих сила) и неправедно приписивање греха и одлучност хероја да се бори против несразмерно веће силе, пошасти налик библијским – епидемија 1915, и егзодус и славни повратак итд...
²Наравно да овде не могу набројати сва релевантна дела. Овај кратки избор је направљен само ради илустрације.

Profesor Radoš Smiljković

(uvodno izlaganje) - 19 maj. 2015.

Posle NATO agresije 1999. (mart-juni) „Beogradski forum za svet ravnopravnih“ je nastao kao oaza kritičke misli i okupljanja zabrinutih ljudi za sudbinu Srbije. Dolazili su i dolaze mnogi iz raznih sredina da se obaveste ili prenesu saznate informacije. Značajan broj uglednih intelektualaca Srbije i inostranstva se okuplja oko aktuelnih, ali i strateških tema koje nameće drastična restauracija najgore vrste kapitalizma i kolonizacije Srbije. I dalje je ključno pitanje - kuda i kako dalje? Za sve te ljude 2000.-te je izvršen puč. Na površinu je izbilo strateško pitanje -kako da opstane Srbija kao matica srpskog naroda. U centru našeg vidnog polja imperijalizam se pojavljuje kao strateški neprijatelj malih naroda i država. Inače, kod nas se i dalje potvrđuje kao takav.
Treba da se zna da Beogradski forum uveliko sarađuje sa više prijateljskih organizacija, kao što je: Pokret za Kosovo i druge organizacije za prava našeg naroda i očuvanje njegove samobitnosti na KiM; Društvo srpskih domaćina; Klub generala i admirala Srbije; SUBNOR Srbije, Svetski savez za mir, pa Centar slave iz Moskve i dr. U tom krugu je i sve više organizacija mladih koje nastaju u funkciji odbrane prava i samobitnosti naroda i države Srbije.
U dosadašnjem radu Foruma najdalje se otišlo u kritičkom sagledavanju agresije koju je zapad na čelu sa SAD izvršio na Saveznu republiku Jugoslaviju. Ustvari, na Srbiju s ciljem da se ukroti srpski narod kako ne bi mogao da prestavlja ozbiljnu snagu otpora novoj strateškoj ofanzivi američkog imperijalima u preuređivanju Evrope u skladu sa strategijom razbijanja Rusije. S obzirom na poluvekovnu godišnjicu 1999. NATO-a, SAD su odlučile da svetu, pre svega Evropi, demonstriraju svoje namere. Nažalost, Srbija se kao i u prošlim vremenima velikih imperijalnih sudara našla na brisanom prostoru nove imperijalne istorije. I tako postala prva žrtva odbrane njene nezavisnosti.

Живадин Јовановић

У јавности се провлачи теза да Србија, ако жели у ЕУ што је проглашено за национални и државни приоритет, мора и да уведе санкције Русији јер је то део заједничке, или јединствене, спољне политике ЕУ. Притом се, намерно или због незнања, изоставља да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље, добрим делом, циљ а не усаглашена и применљива стратегија. Питање је да ли унутар ЕУ и може доћи до консенсуса у погледу сваког конкретног спољно-политичког питања. Као што је познато, консенсус не постоји ни о питању признавања Косова и Метохије. Друго, Србија још није чланица ЕУ да би била у обавези да примењује чак и оно што чланице ЕУ, од случаја до случаја, усагласе. Треће, пријатељски, савезнички односи Србије и Русије уобличени током историје, заједнички корени у култури, језику и духовности представљају део идентитета српског народа и Србије. Очекивати од Србије да уведе санкције Русији било би равно захтеву да се Србија одрекне дела свог идентитета, што свакако није стандард ЕУ. Бар не декларисани.
Иронично је да било ко у име ЕУ захтева од Србије, нечланице, да уведе санкције према Русији када у самој ЕУ расту отпори па чак и случајеви кршења тих истих санкција од њених чланица. Иронија је тим већа што сви знају да тзв. пут Србије ка ЕУ, превасходно ако не искључиво, зависи од одрицања од Косова и Метохије. Отуда иза захтева за увођење санкција према Русији треба видети жељу и стратегију САД да трајно одвоје Србију од Русије, да је лише руске подршке суверенитету и територијалном интегритету, бесцаринског извоза на руско тржиште, више милијарди евра вредних инвестиција, енергетске безбедбности (са, или без Јужног, Турског тока), да је потпуно оголе и загосподаре њеном тероторијом и ресурсима. Верујемо да до тога, ипак, неће нити може доћи, да ни моћна гошћа са севера, нити још моћнији домаћин нашег Премијера с оне стране Атлантика, неће наступити ауторитаристички.
Србија жели добре односе са свима, али пре свега мора да опстане и да се развија као слободна и независна, на сопственим коренима и сопственом историјом. Србија зна да се то не постиже непрекидним одрицањем од својих животних интереса, нити прихватањем улоге монете за поткусуривање рачуна унутар ЕУ, између ЕУ и САД, или у односима Запад - Исток. СФРЈ је својевремено била монета за успостављање (привидног) јединства ЕУ (ЕЕЗ) уочи Мастрихта 1992. тако што је разбијена. Слична је била и судбина СРЈ. Србија нема права да прихвата улогу такве монете.

Ангела Меркел и Александар В.

Иако још увек није саопштен прецизан датум посете немачке канцеларке Др Ангеле Меркел Србији, очекује се да ће се посета реализовати наредних дана. Нема сумње да ће посета бити веома значајна како за даљи развој билатералних односа две земље, тако и за односе Србије и Европске уније, или како се то најчешће говори - за европски пут Србије. Ништа мање биће присутне и теме о актуелном развоју у региону. Криза у Грчкој и даље траје, а регион је добио и нову – у Македонији. У порасту су политички екстремизам, организовани међународни криминали тероризам. Преко Македоније, делова Србије, посебно, Косова и Метохије, Албаније и неких других земаља региона, транзитира око 80% хероина који се нуди на западно-европском тржишту.То је уједно и један од главних праваца којим ка Западној Европи трнзитирају десетине хиљада избеглица са Блиског и Средњег Истока, Северне Африке, као и тзв. политички азиланти. Знамења и скандирања тзв.Великој Албанији све су присутнија у разним приликама на Косову и Метохији, Албанији и Македонији, нешто мање у Грчкој и Црној Гори. Штагод ко говорио, коликогод ћутао или умањивао поменута и друга догађања, чини се да је регион ушао у период озбиљних турбуленција, да не кажемо дестабилизације. Колико је све то спонтано, а колико дириговано; колико је последица драматично дубоке социјално-економске кризе, масовне незапослености и дезоријентације младих, а колико «повлачења канапа» сила изван региона;зашто нису покренути механизми превентивног деловања; шта из свега тога може да се изроди; како, у случају заоштравања и евентуалног још тежег развоја, спречити «изливања» и «преливања» која би било тешко контролисати и ограничити на регион? Верујемо да ће та и друга питања бити присутна и у разговорима током посете Др Ангеле Меркел Београду.Надајмо се да ће из тих заједничких напора произаћи реалне и корисне иницијативе и резултати. Из заједничких напора зато што Србија има важну геостратешку позицију и капацитете за партнерство у областима и подухватима од заједничког интереса. Сматрамо да јој је за то потребно далеко веће разумевање и подршка.

Пратећи јавни и политички живот, чини нам се да не грешимо ако кажемо да , велики део јавности у Србији оцењује да би за помирење, веће разумевање и још ширу сарадњу у свим областима било јако добро, историјски значајно, уколико би Канцеларка др Меркел нашла за сходно да се током посете јавно извини српском народу за злочине и огромна разарања немачких окупационих снага током Првог и Другог светског рата, као и током агресије НАТО 1999., у којој је Бундесвер имаоједну од водећих улога. Прошле су деценије, па и читав век, али је у српском народу још увек дубоко памћење свега тога и осећај потцењивања његових милионских жртава јер од представника Немачке нема изражавања кајања, нема извињења. Ако добро разумемо, јавност у Србији, највећи део те јавности, очекује извињење од Немачке за злочине извршене од стране немачких окупатора на територији Србије. Србија је, после Русије и Пољске, на трећем месту по броју људских жртава изазваних током Другог светског рата и дала је огроман допринос савезничкој победи над наци-фашизмом што су историјске чињенице.

Предстојећа посета Др Ангеле Меркел, оцењује се као прикладна прилика за јавно извињење због тога што се реализује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом, 100-е годишњице Првог светског рата, као и 16-е годишњице агресије НАТО.

Јавности Србије је познато да су се највиши представници Немачке извинили за жртве наци-фашизма: Пољској (Канцелар Вили Брант, у Варшави), Француској (Орадур), Грчкој (Председници Јоханес Рау, Калаврити, 2000., Јоаким Гаук, Лингијадес, 2014.), Чешкој (Председник Гаук, Лидице, 2014.), Италији (Председник Гаук, Сент Ана ди Стацема).

Било би, заиста, тешко објашњиво да се званична посета Канцеларке Меркел земљи и народу који су толико пропатили под окупацијом хитлеровске солдатеске, у години јубилеја реализује без дужног осврта на 70-у годишњицу победе над наци-фашизмом, одавања поште милионским жртвама и јавног извињења српском народу.То је морални и цивилизацијски дуг према историји, али идалеко значајнији улог у помирење и будућност. Не само српско-немачких односа, већ у будућност Европе. Оне којој су данас насушно потребни помирење, визија мира и равноправности.

Драгомир Вучићевић

Амбасадор у пензији,
Председник Скупштине Београдског форума

Београд, 26. мај 2015.
Бр. 72/15

Веома поштована госпођо Савезна Канцеларко,

Из медија масовног комуницирања сазнали смо да ускоро долазите у званичну посету Републици Србији. Желимо да Ваша посета и разговориса највишим представницима Србије доприносу развоју и побољшању односа између наше две земље и њихових народа.

Београдски форум за свет равноправних, независно, нестраначко и непрофитно удружење, жели да примети да се Ваша посета остварује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом и 16-е годишњице агресије НАТО на Србију и Цену Гору (март-јуни 1999). Не губећи из вида друге последице, желимо да скренемо Вашу пажњу на чињеницу да је у оба рата страдао велики број деце. Зато смо дубоко уверени да би било прикладно уколико бисте, поводом 70-е годишњице победе над фашизмом током Ваше посете нашли време да положите цвеће у Спомен парку „Шумарице“, Крагујевац, у коме су наци-фашисти 1941. године стрељали око 300ђака Крагујевачке гимназијеи њихових професора. Једнако би било прикладно уколико бисте поводом 16-е годишњице напада НАТО положили цвеће и код Споменика палој деци, у парку „Ташмајдан“, у Београду.

Најдубље смо уверени да би ови симболички гестови били поздрављени у српској јавности као важан и државнички одговоран корак у правцу помирења и разумевања. То заслужују огромне жртве народа Србије, али ништа мање ивеликани српске, немачке и европске културе, као што су Вук Стефановић Караџић, браћа Грим, Јохан Волфганг Гетечија су дела светао пример и инспирација за изградњу односа узајамног поштовања између српског и немачког народа.

Примите, госпођо Савезна Канцеларко, изразе нашег најдубљег поштовања.

Њена Екселенција
Др Ангела Меркел
Савезни канцелар Савезне Републике Немачке
Берлин
Немачка

Председник Београдског форума
Живадин Јовановић

АЛБАНИЈА И БУГАРСКА  ЖЕЛЕ ДЕЛОВЕ МАКЕДОНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ, МОЖЕ СЕ УМЕШАТИ И ТУРСКА

„У Македонији постоје многи економски и социјални проблеми, пре свега незапосленост, и у томе се крије незадовољство које покушавају да искористе не за решавање социјално-економских проблема већ за спречавање повратка Русије на Балкан“,- каже министар иностраних послова СР Југославије (1998-2000) Живадин Јовановић.

Он је још крајем деведесетих на свом искуству осетио како отелотворени западни геополитички интереси заједно са милионима становника једноставно разарају државе. И нема сумње да ће део ове некада велике државе - мала Македонија - бити кажњена због одбијања увођења санкција Русији и због учешћа у енергетским пројектима.

„Премијер Груевски је подржао изградњу Турског тока. Значи, једна мала држава је подржала пројекат који није у складу са интересима САД и представља претњу америчкој стратегији да на узди држи Европу, користећи енергетске ресурсе и друге методе. Управо стога је Груевски добио опозицију и догађање народа“,- објашњава Живадин Јовановић.

(Преузето са:  http://fakti.org/rossiya/medija-menju/prvi-kanal-ruske-drzavne-televizije-o-americkom-podrivanju-makedonije)

Живадин Јовановић

 Вили Вимер

СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА

15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.

Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.
Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:

„Берлин, дана 02. мај 2000.

Веома цењени господине Канцелару,

Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног
поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравом,
Вили Вимер“

Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?

Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.

За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као неѕависне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД - да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.

Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.

Ад 1)

Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.

Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.

Ад 2)

Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“

Ад 3)

Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...

Ад 4)

СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.

Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?

Ад 5)

Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије. Да ли „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.

Ад 6)

Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао - „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.

Ад 7)

САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!

Ад 8)

Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.
Ад 9)

Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнајест година касније - преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!

Ад 10)

Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!

Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.

Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.

Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.

Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН“ је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.

Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање! Ничим не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи НАТО-а, истине да стратегија НАТО, посебно, стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медијима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити - уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ - што је „ИН“. Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно, треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!

То што овај докуменат од историјског значаја, није ни тада ни касније, побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће прпоустити свој задатак.

Живадин Јовановић

Опасност да Србија испоручи све а не добије ништа

Комесар ЕУ за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерика Могерини долази у Београд да појача притисак и захтеве за нове уступке српске Владе Приштини, као и за увођење санкција Русији. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров долази да подржи суверенитет и територијални интегритет Србије, као и да прошири билатералну и сарадњу са Србијом у међународним организацијама. Теза да није могујће да Србија седи на две столице, да ће морати да се определи за Русију или за ЕУ/САД је трик за ломљење кичме Србије како би се окренула против Русије и потпуно предала Западу.

Не постоји јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ и питање је да ли ће се икада успоставити. Разлике међу чланицама ЕУ се умножавају и продубљују као што расту национални егоизми, евроскептицизам и криза система ЕУ. Иронично је да комесари ЕУ захтевају од Србије, са којом у недоглед одлажу тзв.отварање поглавља, да поштује непостојећу јединствену спољну политику ЕУ. Не очекују, ваљда, да Србија непрекидним одрицањем од својих животних интереса плаћа успостављање непостојећег јединства ЕУ. Југославија је платила успостављање (привидног) јединства ЕУ уочи Мастрихта 1992. Тако што је разбијена. Не верујем да ће Србија поновити ту грешку. А и услови и односи данас су битно другачији него пре две и по деценије. На светској сцени појавили су се неки нови феномени и распореди.

Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех.
Да, управо тако – САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама ЕУ, а онда их јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије, због наводне агресије на Украјину. Стратешки циљ санкција је био спречавање даљег повезивања између ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно - слабљење положаја Путина. Украјина је само планирани и произведени повод. Узрок је – немирење САД са неизбежним губљењем привилегија у глобалним односима

А шта су САД и Запад добили? Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом.

Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан.

Србија треба да се окрене себи, својим људским, економских, научним и природним ресурсима, да више у пракси уважава своја историјска искуства, посебно она из два светска рата и да учвршћује политику неутралности у коју, пре свега, сама мора дубоко да верује. Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Верујем да Србија не жели да се конфронтира са било којом земљом или интеграцијом, то јој свакако није у интересу. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. Треба ли уопште подсећати да се ЕУ не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала, колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума када је реч о интересима Србије и српског народа? Колико је Еулекс „статусно неутралан“, шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији, у каквој су пропорцији њене неумерено извикане донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте доста везана за трговину и сарадњу са немачким и фирмама земаља ЕУ, али зашто се не постави и питање – колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће Србија из те сарадње зарадити, на пример 50 милијарди евра колико су у процесу приватизације и куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме са Запада? Запад има и текако велики економски интерес, да не помињемо геостратешки, да задржи Србију уз себе, да је још тешње привуче, ако хоћете, и да је колонизира. Због свега тога, чудна је теза која, мање или више, доминира у наративима српских политичара, како су ЕУ и Запад уопште, потребнији Србији, него што је Србија потребна ЕУ и Западу! Кад ће Београд схватити да у односима са свим другим земљама и интеграцијама мора да важи начело реципропцитета, да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије?

Озбиљна политика и озбиљни политичари никада не говоре да било шта, било кога прихватају без алтернативе. Никада се никоме не заклињу на беспоговорну лојалност. То би посебно мије примерно када се ради о односима Србије према земљама које се кроз историју, укључујући и новију, нису држале пријатељски, конструктивно, па чак ни неутрално, које су, напротив, увек биле на страни противника Србије, или су саму Србију третирале, чак и разарале, као свог непријатеља.

Ко жели да избегне, заборави или заобиђе историју, она ће га кад-тад сустићи. Историја није оно што тврде непријатељи, агресори, или њихови српски трабанти. Историја су чињенице које су документовали и утврдили, или ће тек утврдити, научници, историчари. Није похвално када политичари векове славне српске историје проглашавају као српске промашаје и грешке. Јесу ли они стварно умислили да су богомпослани избавитељи, далековидији и мудрији вође од плејаде славних српских државотвораца, ослобиодилаца и умова!

Рецимо да су сви бриселски комесари, изасланици, саветници, министри, председници и премијери искрени и јединствени кад хвале српске лидере, њихову посвећеност, европску опредељеност, окренутост будућности, реформски курс и многе друге предивне особине, што у принципу може, али и не мора да буде тако, неопходно је све то примити са подоста соли. Далеко већу пажњу треба посветити шта они у пракси чине, чиме показују да схватају интересе Србије.
Дакле, неопходно је да Србија озбиљно размотри и могућност да, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да се и за такву варијанту треба припремати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Зна ли неко рок трајања наведеног става?
Без новог начина размишљања и преиспитивања досадашње политке непрекидног узмицања и једностраних концесија, Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића - до Вучића, Николића и Дачића.

Др Рудолф Хензел

Са високотоксичном, радиоактивном уранијумском муницијом
против руских тенкова?

Поштовани господине др Риле (Ханс Риле, некадашњи државни секретар у Министарству одбране Немачке, публициста и експерт за атомску технологију), у новинама „Велт ам зонтаг” залагали сте се (26. априла) за наоружавање тенкова немачке војске „леопард 2” високотоксичном радиоактивном уранијумском муницијом „за борбу против руског тенка Т-90”. Ви се, дакле, као експерт, залажете, наводно због предстојеће борбе против руских тенкова, за набавку оружја за масовно уништење, односно истребљење, чија се забрана у свету већ годинама захтева због његових разарајућих последица по војнике, цивилно становништво и људску средину. По чијем налогу то чините? Дозволите ми да Вам као суграђанин, који је после незамисливих злодела нацистичке диктатуре одрастао у нади да с немачког тла никад више неће бити поведен ниједан рат, опишем шта сам осећао кад сам прочитао Ваш манипулативни текст.

Као обавештен грађанин који годинама прати ратове које САД–НАТО, кршећи међународно право, воде користећи уранијумску муницију, пре свега у Србији, Авганистану, Сомалији и Ираку, био сам ужаснут, згрожен и истовремено као човек постиђен оваквим изопаченим и бескрупулозним захтевом једног правника, који противно доступном знању, говори о уранијумској муницији „са само минималним зрачењем”. Морам то јасно да кажем! Од професора Сигварта Хорста Гинтера (Siegwart-Horst Günter), у међувремену преминулог „оца покрета против уранијумске муниције”, од режисера Фридера Вагнера (Frieder Wagner) (Филмска документација „Смртоносна прашина”) и од блиских пријатеља из поменутих ратних подручја, био сам већ деведесетих година из прве руке информисан о епидемијским размерама малформација код новорођенчади и врло високим стопама леукемије и других облика рака како код војника и њихових супруга тако и код цивилног становништва, као последице радиоактивне, високотоксичне прашине која се ослобађа при удару и експлозији уранијумске муниције (све се може прочитати на интернету).

Српски експерти су последице НАТО бомбардовања своје земље 1999. научно обрадили и описали у књизи Crime in War – Genocide in Peace. После злочиначког рата почиње – често десет и више година пошто се војска повукла – геноцид у некадашњим ратним подручјима. И хербицид „agent orange” којим су САД седамдесетих година тровале вијетнамски народ, и данас је, дакле, после 40 година – смртоносно оружје.

Пошто су муниција са осиромашеним уранијумом (depleted uranium – DU), коју захтевате за немачке тенкове, као и хемијско оружје, коришћени у оба светска рата – немачки изум, подсећамо се књиге и документарног филма о уништавању Јевреја у нацистичкој Немачкој, под насловом Смрт је мајстор из Немачке. Да ли и даље треба то да се тврди о Немачкој? Страхујем да томе води ратно хушкање неодговорних политичара, војске и новинара против Русије као и њихови захтеви за употребу оружја за масовно уништење.

САД, Велика Британија, Француска и Израел гласали су у децембру 2014. против резолуције Генералне скупштине Уједињених нација којом се земљама изложеним последицама уранијумске муниције осигурава међународна помоћ. Тиме су поменуте земље одбациле сопствену одговорност за употребу муниције са осиромашеним уранијумом. Са врло вероватном употребом ове муниције у најновијим америчким нападима на Исламску државу у Сирији и Ираку и премештањем борбених авиона А-10 (наоружаних уранијумском муницијом) из САД у источну Европу, вођење рата, противно међународном праву, може, тако, да буде настављено. Али бар Немачка треба овде „да буде пример да не користи уранијумску муницију” – како је то досад захтевао СПД (Социјалдемократска партија Немачке).

Господине Риле, Ви сте у поменутом тексту написали да су још пре 30 година постојале намере да се набави уранијумска муниција, али да то тада није било политички изводљиво зато што је „почетком осамдесетих главну реч водио мировни покрет”. Да ли, према Вашем мишљењу, данас, тачно 70 година после краја нацистичке диктатуре, војска треба опет да води главну реч? Да ли мислите да је непрестана ратна пропаганда већ толико деловала на нас грађане да бисмо се сагласили са Вашим нечовечним захтевима? Не! Не можемо бесконачно бити обмањивани, заваравани и манипулисани. Даљи развој пратићемо као пунолетни грађани пробуђени страхом.

Ако се као грађани навикнемо да беспоговорно прихватамо такве захтеве, онда нема ничег више што нећемо прихватити.

Психолог и педагог из Линдауа, написао је ово отворено писмо неколико дана пре дана сећања на ослобођење Немачке од нацистичке диктатуре

Др Рудолф Хензел
(објављено: 08.05.2015. листу Политика)

Девети мај, Дан победе над нацифашизмом као највећим злом у историји новије цивилизације и каснији «дублер» Дан Европе посвећен стварању Европске уније, трeбало би свим европским народима и државама да буде опомена и подсећање у какве страхоте води незасита жеља за империјалном владавином. Међутим, седамдесет година касније у Европи и свету као да се ништа није променило. Данас НАТО, на челу са САД, као да наставља политику Сила осовине препознатљиву као Drang Nach Osten, својим империјалним ширењем на Исток, доводећи Европу и свет у нове поделе и сукобе. А где је у тим поделама и сукобима Србија?

Други светски рат српском народу донео је немерљива страдања. Процентуално, после руског и пољског народа, српски је највише страдао. Милион и седам стотина хиљада жртава је саздано у ослобађање и у темеље нове Југославије. Јасеновац са 700.000 жртава је симбол геноцидне стратегије НДХ. Крашке јаме на Велебиту, систем логора смрти Госпић, Паг, Јадовно, као претходница и припрема Јасеновца, прогутали су стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста. У једином логору у свету за децу, Јастребарском, на вечни починак је отишло преко 700, углавном, козарачке деце, у Јасеновцу преко 20 000, а у целој усташкој Независној држави Хрватској преко 70 000 српске деце. Док је српски народ на просторима НДХ, као Хитлеровог фашистичког сателита, убијан на начине над којима су се чак и фашистичко-нацистички окупатори згрожавали, у Србији су ти исти окупатори свој наум спроводили на аријевски "једноставнији" начин - стрељањем. Сто убијених Срба за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког окупаторског војника! Неуспевајући да изађе на крај са герилским начином ратовања српскога народа, нацистички окупатор није презао ни од масовног стрељања деце. Ради застрашивања, ради кажњавања! Заједно са стотинама ученика у ред за стрељање стао је и Милоје Павловић, директор крагујевачке гимназије, и својим речима "пуцајте, ја и даље држим час", оставио је српским поколењима завет да како се брани слобода и достојанство.
У Крагујевцу и Краљеву тог октобра 1941. стрељано је укупно око пет хиљада Срба – цивила, деце, жена, нејачи. Хладнокрвност немачких окупатора и џелата имала је и својих "слабости". Ликвидацији десетина хиљада Срба, Рома, Јевреја и других антифашиста у логорима Старо Сајмиште, Бањица, Јајинци, Црвени Крст и другим, претходила су страховита мучења.
Седамдесет година после, и даље од крви тамно-црвени стубићи за стрељање логора Јајинци сведоче о начину убијања мученика чији је једини грех био то што нису припадали раси окупатора, што их је окупатор сматрао припадницима ниже расе!. Ипак, огромне српске жртве, непоколебљива четворогодишња борба народно-ослободилачке војске, извојевали су слободу сопственог народа, сопствене земље, али су истовремено дали огроман допринос слободи целе Европе, стварању темеља савремене Европе. Народно-ослободилачка борба омогућила је да се већ током 1941. године створи прва слободна територија у Европи – позната Ужичка Република. Везујући бројне немачке дивизије на Балкану српски народ је омогућио додатно време СССР-у да се припреми за одбрану и да у даљем току рата изнесе победу над наци-фашизмом.
Данас видимо да је на делу свеобухватан ревизионистички процес који прожима политику, уметност, културу, медије, готово све аспекте живота и за циљ има да оправда виновнике и сврста их у исти ред са победницима. Ревизија резултата Другог светског рата и поделе које данас видимо у Европи и свету имају исти почетак. Тај почетак је – насилно разбијање СФР Југославије као феномена организације друштва и државе, без преседана. Као примера отпора свакој врсти доминације, хегемонизма и империјализма. Као клице друштвеног система будућности у коме су човек и његове потребе у првом плану, а не профит и експлоатација. Као могући облик решења српског националног питања на Балкану, уз све мањкавости и недостатке.

Реваншизмом према српском народу који је испољен разбијањем СФР Југославије Немачка је започела крваву балканску трагедију. Тзв. «југословенска криза» само је привидно неутрална синтагма иза које се скрива дугорочно, планирано ангажовање Немачке, а онда и Ватикана, Аустрије и САД, на разбијању СФРЈ коју су те силе виделе као препреку за спровођење својих империјалних планова на Медитерану, Југо-Истоку и Истоку континента. Авет је пуштена из боце, домино ефекат није се могао спречити и за дуго ће још деловати. Као, уосталом и немачки реваншизам који је више него очигледан и на односу Немачке према Косову и Метохији. На цени коју Немачка тражи за бесконачни пут Србије ка Европи.

Свет је данас у знаку нове велике конфронтације. Пре свега, повод су сукоби у Украјини, иако не само они. Суштински узрок је стратегија америчко-НАТО-вског ширења на Исток. Ако су Немачка, Ватикан и Аустрија запалиле рат у Хрватској и Словенији, Американци су га у Босни гасили бензином, како би што већом ватром на Балкану показали Европи и Русији да су немоћне, зависне, да је нови светски поредак синоним за америчку глобалну доминацију коју сви морају беспоговорно поштовати и подржавати. Пошто је као препрека на путу потпуне планетарне доминације НАТО-у стајало, још увек, какво такво, међународно право и поредак успостављен након Другог светског рата, Американци су одлучили да га сруше на Косову и Метохији. Русију су неутралисали, Европу увукли, мало милом, мало силом.
Све што се дешавало деведесетих година на Балкану била је само етапа на дуго осмишљаваном походу на Исток. Почела је ера новог - Drang Nach Osten-у. Србија је и страдањем деведесетих, одбраном од оружане агресије 1999., хтела не хтела, поново омогућила време Русији да схвати да покоравање Балкана није циљ за себе, већ само етапа у стратешком походу на Русију, Сибир, Каспијски Басен, Централну Азију. Хтела не хтела, Србија је поново, у истом веку, примила на себе први удар глобалног рата у припреми чији је прави циљ Русија. Србија је тиме дала свој не мали прилог да се Русија усправи и супростави САД/НАТО освајачкој стратегији ослонцем на растуће неофашистичке и неонацистичке снаге. И на њихове методе. Бомбе, ракете и осиромашени ураниујум којима су САД и НАТО, у савезништву са терористичком ОВК, разарали Србију (СРЈ), терорисали и протеривали стотине хиљада Срба – све то и много другог, било је само показна вежба намењена Русији.

Немачка има моралну обавезу да, надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата, као и ону изазвану током агресије НАТО 1999. Када је реч о обавези накнаде ратне штете из Другог светског рата, не ради се искључиво о правној, већ много више о моралној и цивилизацијској обавези Немачке. Ко је икада надокнадио штету Београду, Крагујевцу, Краљеву... За убијене жене, децу, ђаке... За – сто за једнога. За разорену Националну библиотеку, за неповратно уништену културну и националну баштину. За...

Бивши немачки канцелар Шредер од кога је Меркелова преузела дужност, јавно је признао да је НАТО нападом на Србију (СРЈ) 1999. прекршио међународне законе. Из седишта НАТО-а, такође, дато је слично признање. Није ли европски и цивилизацијски стандард да је онај ко крши законе у обавези да надокнади штету коју је тиме изазвао. Пратећи изјаве садашњег немачког председника Јоакима Гаука о подршци захтеву Грчке за накнаду ратне штете, било би логично очекивати да изађе пред немачку и европску јавност са сличном подршком о обавези немачке да надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата и током агресије НАТО 1999.

Где је Србија данас?

Србија је данас на Црвеном тргу у Москви. Обележавајући Дан победе заједно са највећим савезником овог рата, Русијом, Србија изражава своју антифашистичку опредељеност и поново брани тековине Другог светског рата. У времену када се потомци нациста буде широм Европе, када кукасти крст у Кијеву и његови следбеници, финансијери и подржаваоци траже нови «крсташки рат» против Русије, Србија се у својим спољнополитичким лутањима није толико изгубила да не уме да препозна на коју се страну на овај велики Дан треба сврстати.
Док Запад наставља политику санкција и изолације Русије, неуспешно покушавајући да је сломи, остаје горак укус у устима потписаног ИПАП споразума Србије са НАТО. Шта је то? Знак да Србија «балансира», или да прихвата НАТО стратегију новог похода на Исток? Каква је то уравнотежена спољна политика ако се прихватају војни стандарди и политика само једног војног савеза – НАТО-а? Шта је у «балансираној» и политици војне неутралности противтег праву које је Србија великодушно дала НАТО трупама да «шпартају» територијом Србије, да бесплатно користе њену цивилну и војну инфраструктуру, да уживају дипломатски статус, да не одговарају чак ни за злочине, а камо ли за нешто друго?!
Србија и Русија су савезнице и победнице у оба светска рата. Залагањем Русије спасена је српска војска након албанске голготе и припремљена за Солунски фронт. У Другом светском рату јединице славне Црвене армије, раме уз раме са прекаљеном народно-ослободилачком војском ослободиле су Београд, делове Србије и Југославије. Црвена армија је најаслужнија за ослобађање Европе од наци-фашизма. Руски народ положио је за то највеће људске жртве. Србија је и по доприносу победи над наци-фашизмом и по огромном броју људских жртава положених у темеље слободне Европе тик уз Русију и уз руски народ. Зато и данас, Србији је место да победу над наци-фашизмом посносно слави са најзаслужнијима – са Русијом и руским народом. Место је њеним највишим представницима на трибини на Црвеном тргу у Москви, а представницима Војске Србије у шалонима који марширајући Црвеним тгргом одају почаст жртвама и шаљу поруку- мир – да, неофашизам и неонацизам – НЕ!
Русију не могу сломити санкције, Русија се не може изоловати, нити њен развој и јачање зауставити. Европа и свет се мењају, историја се не може зауставити, поништити нити присвојити. Нема човека, дома, цркве или институције, на којима данас нема жуто-црне ленте Светога Ђорђа. Своју снагу Руси данас црпе из великих Победничких дела својих предака.

У српском народу Свети Ђорђе представља победнички дух, вољу за слободом и за отпором окупатору, као и у руском. Али, данас се у српском народу не могу видети свуда ленте, данас се победничке тековине наших дедова и страдалничке жртве наших предака, не обележавају како доликује. Велики датуми пролазе као сени, страдања за слободу се обесмишљавају као порази, а жртве заборављају, чиме се поново, од нас самих, убијају. Међутим, све пале жртве, и у победама и у поразима, као бесконачни губитци надокнађују се бесконачношћу губитка чиме се он у нашем сећању и нашој души ваплоти у бесконачни добитак. У ствари, то је једини начин црпења оне духовне снаге која се црпи из дела и страдања предака, а која ојачава народ и омогућава му да у тешким временима опстаје. Ако народ схватимо као велику солидарност жртава датих и спремних да се дају за народ и отаџбину, то јест као јединство душе, онда у мраку у којем је данас Европа, одлазак на војну параду на Црвеном тргу представља трачак светлости. Трачак светлости за Србију, управо оне светлости која је повезује са својим великим делима и палим жртвама.
Јер, сам одлазак на војну параду даје наду да ће Србија, као и Русија, после много година понирања, у својим великим делима и жртвама положеним за Европу пронаћи снагу да се усправи и ојача. А јачањем свих антифашистичких народа, буди наду да и данашња Европа, слепа следбеница НАТО-а у политици Похода на Исток, пронађе у себи снагу да избегне још један велики рат на својим просторима. Док се то духовно упрегнуће не оствари, у овим временима нових подела и сукоба, Србији остаје да на Дан победе буде на другој страни, страни антифашизма, страни Победе. Свако на својој страни.
Сећајмо се и памтимо.

Срећан Дан победе!

Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних

Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији

(Поводом другог издања књиге „Србија и НАТО 2“, коју је издао Београдски форум за свет равноправних)

Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Форум поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО-а. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било какве војне савезе, па ни у НАТО. На другој страни, Влада се пузећим стилом, готово, потпуно предаје у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. Наоружање и друга војна техника, инфраструктура, војна индустрија прихватају стандарде НАТО. Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО-а тако на територији Србије добијају права далеко већа него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када и чиме НАТО заслужи такве привилегије? Колико је (бе)смислено тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО-у „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине?

Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, саветују владаре Србије, да је НАТО једини прави избор. Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња, НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу».

Министри Дачић и Гашић су, у име Владе Србије са НАТО-м потписали споразум- документ под називом „Индивидуални план акционог партнерства Србије и НАТО“ (ИПАП) који доводи у питање војну неутралност државе. Њиме се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. И војницима свих других чланица НАТО биће загарантована екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.

У документу ИПАП има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде треба истаћи да се Србија обавезала да ће у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. Интерес НАТО за окончање приватизације у Србији састоји се у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и онога што је преостало у Србији – Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што јевредно а преостало из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара!

У својој суштини, нови споразум Србије и НАТО означава наше кандидовање за чланство у ту милитаристичку алијансу и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији, још мање су спремни да документ бар формално поднесу на ратификацију Народној скупштини.Ову књигу је уредио и за штампу припремио млади политолог Ненад Узелац, члан Управног одбора Форума, који је и аутор једне од најважнијих тема ове књиге чији је наслов «СРПСКИ НАРОД И НАТО». У свом прилогу, Узелац у којем је веома детаљно, уз позивање на релевантне изворе, аргументовано образложена наказна природа, улога и деловање НАТО од његовог оснивања до данас, уз отварање прозора за сагледавање улоге НАТО-а у будућем уређивању света, онако како су ту мисију пројектовале САД.

Овом књигом Форум је желео да упозори да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице.

Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

Проф. Др. Рајко Долочек, ДрСц.
Острава, Чешка, 20.3.2015.

То је 24.март 1999, када је НАТО, на основу измишљотина својих вођа и њихових дезинформација о догађајима на Косову, постало злочиначком, варварском организацијом. Како другачије назвати неиспровоцирану, крваву агресију против ондашње „мале Југославије“, која је значила 78 дана и ноћи бомбардовања, разарања и убијања, највише у Србији и у њеној провинцији Косову и Метохији, Космету. Све то без препоруке или дозволе Савета безбедности ОУН, Последица тога је било и истеривање преко 200 000 Срба, Рома, просрпских Албанаца, пљачка њихове, државне и црквене имовине, убиства и стравична трговина са људским органима, у режији терориста УЦК.

У то време су авијатичари те „добре, племените Европске уније, ЕУ “, то значи Данске, Холандије, Италије, Француске, Енглеске, итд., из НАТО i САД, без сажаљења уништавали и убијали и као „колатералну штету“ убили 2 768 цивила, одраслих и деце, 1 031 војника, повредили 11 000 људи. Та оргија разарања је и према западним изворима значила преко 50 милијарди штете. Колико је уништено и тешко оштећено мостова, електрана, школа, фабрика „за цивилну потребу“, здравствених установа (преко 80), хемијских предузећа, предузећа нафтне индустрије, са стравичним еколошким последицама. Колико је само градова страдало, са стотинама порушених зграда, разних инсталација. Овде се треба сетити, да је то већ трећи пут током сто година, како Немачка војска уништава и убија по Србији.

Ти „колатерални губици“ су више пута значили и покоље Албанаца, када су НАТО „јунаци-авијатичари“ из безбедне висине од 5 километара на пример „омашком“ напали албанску цивилну колону између Дечана и Ђаковице 14.априла 1999 и забрањеним казетним бомбана масакрирали 75 албанских цивила. Дан после тога је велики дезинформатор Клинтон изјавио у Сан Франциску:-„Ми смо на Косову, јер се трудиму да спасавамо људске животе...“ Ту се треба сетити и несхватљивог злочина употребе у Србији (али и у Босни) осиромашеног уранијума, чије стравичне последице се већ у велико јављају (пораст леукемија, неких врста рака, малформације новорођенчади).

Овде треба поименце споменути неке од главних криваца тога убијања и уништаваља, осим већ споменутог председника Клинтона. То је била гђа Олбрајт, коју је неко доцније духовито назвао „балканским касапином“, па онда и Хилари Клинтон, која је тако интензивно терала свога мужа, да бомбардује ту земљу (доцније се много залагала и за бомбардовање Либије – тешко свету, ако би постзала председником САД). Треба споменути и срамоту Енглеске Тони Блера, који је Србију у црно завио а сада је тобоже „помаже“ (тешко њој од такве помоћи !). Па онда Хавијер Солана секретар НАТО, Робин Кук, онај гадни Јошка Фишер, министар Геншер, итд. итд.

О томе времену је написао носилац Нобелове награде за литературу (2005) Харолд Пинтер свој чланак „Харолд Пинтер о бандитима и убицама“ (Der Standard, 20.маја 1999). Годину дана после тога се отрезнио новинар William Pfaff (International Herаld Tribune) и написао чланак 11.маја 2000 „После НАТО лажи је дошло време да се очистимо“.О мислима бившег председника владе Аустралије М.Фрејзера је М.Мадиган написао у часопису Herald Sun (9.марта 2000):“Бивши премијер М.Фрејзер је означио НАТО као организацију лажова, упоредио је НАТО у Југославији са шпанском инквизицијом и крсташима, који су поубијали милионе људи у име хришћанства“.

Бивш амерички главнио прокуратор (attorney general Ramsey Clark) је организовао у Њујорку 10.јуна 2000 Ратни трибунал о злочинима САД/ЕУ против Југославије, Срба. У оптужби окривљује председника САД Клинтона, НАТО и остале, ради међународних злочина и повреде међународних и домаћих закона...

Одбор за обуставу рата против Југославије, речима професора правног факултета у Торонту Michaela Mandela, је говорио 12.априла 1999 о четири злочина организације НАТО:

1.)злочин против човечности -уништавајућа кукавичка бомбардовања
2.)злочин против међународног права и повеље ОУН,
3.)злочин против историје (деградација појма геноцид, да се оправда агресија.-„Као Јевреј ја ово схватам понаособ интензивно. Како може неко уопоште озбиљно да упоређује Србе са нацистима;“),
4.)злочин против истине („Ја овде говорим о вама, медијима, који објављујете сваку од самога НАТО спремљену измишљотину као истину, да би створили сагласност са агресијом).

Лажи, које су медији мејнстрима и владе објављивали, тицале су се, осим осталога, и броја мртвих косовских Албанаца, наводно поубијаних од Срба. Влада САД је имала и свога „путујућег амбасадора“ (ambassador at large) за ратне злочине“ Davida Scheffera, који је током најжешћих бомбардовања Србије у мају 1999 изјавио, да је број несталих, вероватно мртвих Албанаца 100 до 225 000. Министар војни САД W.Cohen је за CBS проценио (16.маја 1999) број несталих и вероватно мртвих Албанаца на 100 хиљада. Ни председник Клинтон није био ситничар. На конференцији штампе је 25.јуна изјавио, да широм Косова леже десетине хиљада мртвицх Албанаца. Подаци ОУН су испочетка говорили о 44 000 мртвих, па су број смањили на 22 000, па после на 11 000 и још мање. Како је то све страшно !. Кад би тих мртвих било и само 10, и то је језиво, али правити тако од људских трагедија (били то Албанци, или Срби, или Роми, Горанци, све једно) прљаву пропаганду, то је стварно одвратно. Тачку за овим гадним подацима је направила америчка новинарка М.Farley (Los Angeles Times, 11.новембра 1999) чланком „На Косову је до сада откопано 2 108 лешева“. Тај број баш није одговарао бројевима из пропаганде. А међу тима откопанима су били не само Албанци, него и Срби, Роми. Познати амерички новинар Alex Cockburn je у то време написао провокативан чланак „Где су подаци о геноциду Албанаца?“ (Los Angeles Times, 29.октобра 1999). Да ли је та банда пропагандиста барем мало поцрвенела?

Као „бисер“ изјава тих лажова треба цитирати језиви извештај западних медија из времена дивљег бомбардовања Србије, Космета, који је објавио и НАТО. Очити албански сведок је видео убиство 700 Албанаца, чији лешеви су онда побацани у окна рудника Трепче...Када се рат свршио и кад су НАТО јединице окупирале Космет и када је УЦК почело са убиствима Срба, Рома и про српских Албанаца, порт парол Трибунала у Хагу Kelly Moore је изјавила (12.октобра 1999), да у окнима рудника Трепче нису нађени никакви лешеви, нити њихови остаци !!! Тако да је крајем године (31.децембра 1999) познати Wall Street Journal објавио чланак D.Pearla и D.Blocka „Рат на Косову је био свиреп, огорчен и дивљи; Геноцид то није био. Други наслов је био „Приче о масовним свирепостима су постајале и прелазило се преко њих са недовољним доказима – У окнима рудника није било лешева...“ Бандама лажова и пропагандиста је то било очивидно све једно.

Лажовима медија а нажалост и понеких влада Запада су спремили непријатно изненађење и шпански лекари, судије и форензни стручњаци, који су требали да изврше обдукције наводно масовно поубијаних Албанаца у околини града Исток. Члан тога тима Пабло Ордаз је написао 23.септембра 1999 у часопису El Pais: Злочини Рата – Да, Геноцид – Не. Говорили су нам, да одлазимо у најгору зону Косова, да се морамо спремити за више од 2 000 обдукција до краја новембра...Нашли смо за обдукције само 187
лешева. И тако смо већ кући (крај септембра). Тада још каже Juan Lopez Palafox: „187 нађених и прегледаних лешева је било сахрањено у индивидуалним гробовима, вечином окренутих према Меки, ка истоку (као муслимани)...На телима није било знакова мучења...“ Судски стручњак Emilio Perez Pujol је допунио: „Нису то били масовни гробови...Срби
вечином нису тако лоши, као што су их приказивали...“

Министарство иностраних послова „мале Југославије“ (Србија+Црна Гора) је издало неколико књига са називом „НАТО злочини у Југославији“ (NATO Crimes in Yugoslavia). Имам две од њих са укупно 1 000 страница, са дословце стотинама слика уништавања и убистава, извршених у име тих „племенитих, добрих“ Европске уније, НАТО и САД, после интензивне психолошке масаже мозгова света њиховом пропагандом о грозотама на Косову, које је наводно извршила српска полиција и војска. Обе стране су свакако извршиле пуно зла, неправди, али ко је то отпочео, ко је почео да убија југословенске или српске полицајце, чиновнике, да малтретира српско становништво Космета? Свакако би било добро, да се народ у Чешкој упозна са истином о „детонатору“ рата на Космету, о наводном убиству „цивила“ у Рачаку 15-16.јануара 1999, које је тако успешно распирио и инсценирао шеф мисије ОБСЕ, амерички дипломат William Walker, познат својом делатношћу у Салвадору осамдесетих година, када су тамо вршљале ултра десне „ескадре смрти“. Зашто није одмах дозволио да изврши увид на лицу места у Рачаку гђи Маринковић, судији из Приштине, иако је то захтевала? Српски медији су после тога назвали господина Walkera „амбасадором лажи“. Скоро нико није споменуио два француска новинара, који су били баш 15.јануара 1999 у Рачаку (R.Girard и C.Chatelot из Le Figaro и Le Monde) и ништа од тога, шта је тврдила пропаганда нису тамо видели!

Сада се човек не може лишити осећања непријатности и скоро преваре, коју је извршио у мају 2008 тадашњи чешки министтар иностраних послова госп.Шварценберг, када је БЕЗ сагласности парламента, против воље председника републике г.Вацлава Клауса, признао међу првима Косово као независну државу. Председник Клаус се чак извинио амбасадору Србије..

Као предсседник Чешке фондације пријатеља Срба и Црногораца сам посетио више градова оштечених НАТО бомбама. Невелики град СУРДУЛИЦА, око 70 км јужно од Ниша, без стратешког значаја, је доживео два велика напада 27.априла и 31.маја, са стотинама оштећених или уништених клућа, са много мртвих. Зар то није СРПСКА ГЕРНИКА? Био сам и у порушеном Алексинцу, посетио у Београду болницу „Драгиша Мишовић“, у којој је лејзером вођена ракета уништила оделење интензивне неге. У центру Београда сам видео оштећену Радио Телевизију Србије, у којој су НАТО бомбе убиле у ноћи 12-13 априла 1999 ЦЕЛУ НОЋНУ СМЕНУ од 16 људи. Ово варварско дело НАТО агресора је осудила и Аmnesty International 6.juna 2000 као ратни злочин.

Посетио сам одмаах после краја рата и од НАТО бомбардера оштећени Ниш, укључујући и много уништених кола на паркингу Факултетске болнице. На ручку сам био код ректора нишког универзитета. Имао сам пријатно друштво, ручао сам са командантом 3.армије, генералом Небојшом Павковићем (у својој последњој књизи „Инвентура у 89 година – У сенци Балкана“ је лепа слика са генералом и једним мојим пријатељем са тог ручка). Сећам се генералових речи:-„Да моји војници нису знали, како им НАТО аваиони уништавају земљу и убијајау људе, цео дан би се смејали, како најсофицстициранија авијација света уништава по цео дан наше дрвене атрапе тенкова, атриљерије, мостова“.

Сви ти тужни догађаји око Косова и Метохије ме стално потсећају на мало прихватљиве, лицемерне речи нашега бившега председника Вацлава Хавела:-„Сматрам, да у НАТО интервенцији на Косову постоји стварност, коју нико не може да опорекне: напади, бомбе, нису били изазвани материјалним интересима. Њихов характер је био искључиво хуманитаран“. (Le Monde, 29.априла 1999).

Непријатељи мира и ВАРВАРИ су учинили све шта су могли, да у области Косова и Метохије утврде, појачају непријатељства међу народима тамо. Нико није говорио и о добрим данима тамошње сарадње међу етничким групама. И била је сасвим (намерно) заборављеана ствар, коју сам сазнао 1998 године на министарству народног здравља у Београду. Мислим, да је министар била онда Др. Милићевић (да ли се тако звала ??). Рекла ми је, да је упркос убистава од стране УЦК терориста и повремених борби између њих и полиције, дошло током 1998.године, тако рећи између куршума, до вакцинације све деце са Косова и Метохије, њих око 100 000, против дечје парализе (полиомиелитиса), која је изазвала епидемије током последње две година у Албанији. Вакцинацију је организовало Министарство народног здравља Србије и Светска организација здравља WHO. Са тиме су се на крају сагласили и тамошњи косовско-албански представници. О тој великој ствари пуној хуманизма су у то време међународни медији практички сасвим ћутали. Штета.

Надајмо се, да ће о догађајима на Косову и Метохији на крају крајева ипак победити истина и здрав разум, да ће се остварити лозинка  нашег великог председника Масарика, искреног пријатеља Срба ИСТИНА ЋЕ ПОБЕДИТИ ! Овде бих још допунио – Али уз какве страшне жртве...

ПУТИН о Криму...

„Ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских кредита – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу.“ (Извод из интервјуа „ТВ Русија 1“, поводом годишњице повратка Крима Русији).

...а Србија о поглављу 35:

... Нема алтернативе... Бриселски споразуми (о граници, предаји територије, устава и људи) су нешто најбоље! Пут у будућност... Нису нам проблем ни уцене ММФ-а, ни комесара и секретара ЕУ и НАТО, ни интереси западних корпорација, проблем је у несхватању и незахвалности нашег народа. Појма нема ни о чему, ни о величини претприступних фондова, ни о бенефитима страних инвестиције, од савета Блера, Строс Кана, Гузенбауера, НАТО менаџера... И то б е с п л а т н о! ... Ако су преци и умели да направе МКС, Телеком, ПКБ, ЕПС, Д-Т-Д, Дунав осигурање, откуда некоме право да верује да ми умемо тиме да управљамо! Једноставно, ми не умемо. И тачка.

Хиљаде Албанаца са Косова и Метохије данима хрли преко Ниша и Београда илегално прелазећи српско – мађарску границу. Не помажу ни радари, ни ноћне камере, ни појачана контрола границе. Само на мађарској територији, како јављају медији, ухапшено их је око шест хиљада. Ухапшени се враћају Србији, нови и повратници поново су на граници и преко ње. У ЕУ узбуна, посебно у Мађарској и Немачкој. На границу се убрзано шаљe нова техника, нова појачања полиције, жандармерије. Мењају се агенде и сазивају хитни састанци полиција Србије, Немачке, Мађарске. Грчевито се траже спасоносна решења, ако их има. Јер, они који илегално беже преко границе, ако су вољни да говоре за медије, тврде да то чине из принуде – беже од незапослености, неизвесности и беде. Додуше, круже разне приче, како о разлозима, тако и о „спонтаности“ овог покрета без преседана од времена грађанских ратова и агресије НАТО.

Истовремено, највиши представници Владе Србије и приштинских власти, уз посредовање комесарке ЕУ за безбедност и спољну политику, Федерике Могерини, у Бриселу преговарају о спровођењу тзв. Бриселског споразума и новим темама. Колико је реч о преговорима, а колико о уценама, тешко је прецизно оценити, али кад је некоме сав верују у „отварању поглавља“, није тешко разазнати ко је притом која страна.

Атмосфера за српске представнике свакако није сјајна, без обзира са које стране се посматра. Зато јој, по свој прилици, и не смета, да изјави да су преговори били тешки, да су документа потписана, али зато је извесно да ће се та фамозна поглавља отворити. Када? То ће се још видети. Наши се још чувају лицитирања са датумима. Оно што је сасвим сигурно, то је да су потписали интегрисање судског система у северном делу Покрајине у систем Приштине. Можда им је то било лакше и због тога што је Уставни суд Србије рекао да је Бриселски споразум политички, а не правни акт и тако Влади Србије дао бланко меницу да потписује све што се од ње тражи за Приштину и за Федерику Могерини, то што се у Бриселу потпише, су међународни правни документи, старији су од сваког закона па и Устава Србије, а за Владу Србије, док не буде признала, то су за сад тек политички текстови.

Истовремено, док се највиши Владини представници муче у Бриселу, трчећи по сваку цену ка поглављима, док се у Украјини и даље разбуктава – у Београду вест о распродаји „превазиђене“ војне технике, односно оружја. Ту су тенкови, топови, хаубице, калашњикови, шта све – не.

Ићи све на јавну продају, па ко да више, имаће шансу да купи. Званични представници, а и неки војни аналитичари, тврде да је то логичан потез јер је техника превазиђена, тврде да те тенкове поседују само неке сиромашније земље Африке. Има додуше и оних, који кажу, да војна техника која се спрема за распродају, није „формацијски потребна“ јер је бројно стање војске толико смањено да нема смисла држати толико оружја и технике. Други признају да је војска формацијски готово занемарљива, али да оружје које се распродаје ипак нарушава одбрамбени потенцијал Србије. Тенкови су на пример, и даље употребљиви. Неки подсећају да је амерички „стелт“ 1999. године оборен захваљујући најстаријем моделу радара којим је војска тада располагала. Трећи малициозно питају, да ли војна техника коју Србија сада распродаје, легитимно, после спроведеног конкурса, по принципу да робу добија који понуди најбољу цену, може наћи пут и до нових оружаних снага Косова, додајући, да је мало вероватно да би се таквом „дилу“, Американци или Немци, на пример, супроставили.

Тешкоћа на претек. И преговори са америчким „Есмаком“, неочекивано су се искомпликовали и продужили. Не зна се тачно зашто је то тако, нити како ће се завршити након што је изгледало да је током разговора српског премијера и представника „Есмака“ у Лондону, пре више недеља, јавности било представљено, као, мање више, све договорено. Конкурс који је потом врло глатко прошао и на коме је „Есмарк“ био једини уредан понуђач, такође је прошао у оптимистичком расположењу. И јавност је, захваљујући ТВ камерама, могла видети да је понуда „Есмака“ била лепо запакована у великој коверти која није била оштећена ни са лица ни са наличја. Као и увек, и око овога су се већ појавили коментари, да је, можда, „Есмак“ бацио око на сав тај технолошки превазиђени војни арсенал и да би желео да га по кратком поступку, претопи у челичне коцке или полуге. Они који читаву ствар виде упрошћено, говоре да је то најлакши и најјефтинији начин за добијање врхунског челика, односно, да је далеко исплативији него мукотрпна екстракција метала из прљаве руде. А и еколошки је чистије, него горети кокс и правити нове планине шљаке у Смедереву. Неки подсећају да је „УС Стил“, који је био претходни привремени власник, готово закупац, Железаре у Смедереву, сличну операцију завршио када је протеклих година такође топио тенкове, топове и другу војну технику преосталу после НАТО- ве реформе војске Југославије, односно Србије. Претопио, продао, узео то мало пара што је зарадио и – отишао. Да ли се „Есмак“, следбеник свог земљака „УС Стила“, спрема да понови ту познату операцију, или су то само злонамерна нагађања доконих?

Из Новог Пазара било је разних изненађења. Од откривања тајних скровишта оружја, преко дефилеа зелених беретки, до разних ватрених изјава тамошњих верских вођа. Сада чујемо да такорећи дојучерашњи члан Владе Србије, Сулејман Угљанин, тражи да се Рашка област, или како он ту област зове – Санџак, претвори у Оландска острва. Заиста, необична иницијатива, јер мора ни од куда, а острво без воде је тешко замислити. Таква је бар реакција обичних, не увек добро обавештених људи. Међутим, ко зна шта је све могуће, а шта није. Јер, ваља подсетити на чињеницу која умиче пажњи – постоји у Београду тзв. група „пријатеља Санџака“, а њу не чини било ко. У њеном саставу су амерички, немачки, британски, француски, италијаснки амбасадор. Према томе, изненађења, попут идеје о Оландским острвима на Пештеру и не морају бити немогућа.

А онда тек, распродаја над распродајама. Представници Владе најављују да су одлучили да продају „Телеком“, „ЕПС“, „Дунав осигурање“, „ПКБ“, пољопривредно земљиште, руднике, воде и друго што је још преостало. Председник Владе је рекао да ћемо бити изненађени како добру цену ћемо постићи за „Телеком“. Има највећу одговорност и ред је да највише зна. Е сада круже различити коментари и реакције. Једни тврде да ћемо све то распродати и појести преко буџета, као што смо појели и све до сада што је продато. Други тврде да је и то део цене за отварање поглавља и некакве аранжмане са ММФ-ом. Трећи, мање упућени у државничке муке, кажу да је лако онима да распродају што су генерације стварале, јер они, нису у животу имали прилике да било шта стварају, не знају за муке стварања. Осим тога, наметнути су им некакви саветници из иностранства попут Гузенбауера, Тони Блера и других који не разумеју потребе Србије и склони су да због тога премијеру предлажу потезе који нису у најбољем интересу Србије. У сваком случају Влади не треба замерати, јер други су одговорни за оно што она чини или потписује. Има чак и екстремиста који кажу – ако се распрода све то што је, колико толико, профитабилно шта ће уопште остати од слободе и независности земље? Могу ли, заиста, страни власници свега што је вредно у Србији имати веће разумевање за њену слободу и независност, него што га имају званичници Србије.

Невена Таушан Ергић,
Политиколог и члан Београдског форума за свет равоправних

„Русија не жели рат у Европи, већ сматра да је Европи потребан мир, праведни мир. Заговорници рата постоје, али не у Русији. Европа 2015. биће различита од Европе и односа које познајемо.“ Ово је рекао професор Сергеј Бабурин, ранији потпредседник Руске Државне Думе, у разговору са члановима Београдског форума.

Он је додао да покушаји кривотворења историје, исхода Првог и Другог светског рата, да хероизирање неофашизма и неонацизма, предсатвља велику опасност за Европу и да се томе морају одлучно супроставити сви који желе мир, стабилност и сарадњу у Европи, а посебно земље као што су Србија и Русија које су поднеле највеће жртве за победу над фашизмом и нацизмом. Бабурин је подржао идеје Београдског форума за обележавање 70годишњице победе над фашизмом, као и обележавање 15годишњице рада Београдског форума и рекао да ће се удружења и организације из Русије томе придружити.

„Масакр новинара Шарл Ебдо је велика трагедија коју осуђују сви народи и Владе. Међутим, од те трагедије не треба правити позоришне представе, манипулације и злоупотребе за прикривене политичке циљеве“ - истакао је професор Бабурин.

„Победа Ципраса је историјски успех евроскептика, политичких снага које се боре за уређење Европе на основама равноправности и поштовања достојанства свих народа. Она је широко отворила врата променама које су Европи неопходне да би сачувала стабилност и могућности савладавања дубоке кризе“- додао је високи гост из Русије.

„Дубоко верујем у будућност пријатељства и равноправне сарадње Србије и Русије које су врло често у историји делиле, а и данас деле исту судбину, исте циљеве независности и равноправне сарадње. Продубљивање укупних односа Србије и Русије је од великог значаја како за њихове интересе, тако и за мир и стабилност на нашем континенту, за решавање свих отворених питања и проблема, укључујући проблем статуса Косова и Метохије“- поручио је професор Бабурин.

Осврћући се на процес мултиполаризације светских односа Бабурин је рекао да су многи очекивали даѕ ће индепендистички процес у Латинској Америци ослабити после одласка венецуеланског председника Хуго Чавеса. До тога није дошло нити ће доћи јер борба за самосталност није ствар једног лидера већ судбине и будућности свих народа на том континенту. Боливаријански процес осолобађања од доминација Северне Америке је ојачао. Куба се деценијама бори за укидање незаконитог ембарга, економски развој и нормализацију односа са САД, али на основама пуне равноправности и права на самостални пут унутрашњег развоја. Не постоји никаква опасност да би Куба прихватила компшромисе на рачун суверености и слободе за које се толико жртвовала – сматра Проф. Бабурин.

Београд, 28.јануар 2015.

Београдски форум за свет равноправних
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић

„Велика изборна победа Сиризе је победа пријатељског народа Грчке за нове односе у Европи засноване на равноправности, поштовању интереса, идентитета и достојанства свих народа у Европи“ – каже се у честитки Београдског форума за свет равноправних упућеној Алексису Ципрасу, председнику Сиризе.

Истовремено се изражава уверење да ће нова грчка Влада допринети даљем учвршћивању традиционалних пријатељских односа народа две земље.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Београд, 26. јануар 2015.

Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
(Члан Управног одбора Београдског форума за свет равнопшравних)

"Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија"

Космички такт судбине или историјска игра као симболичност насупрот нужности историје као система узрока и последица неизрециво је збивање живота; приподобно му је само осећање које, тек, порађа разумевање. Обрнуто путовање: разумевање па, евентуално, осећање получује хладноћу смисла предложеног нам, које се само осећањем само чини битним и јединим садржајем - памћењем као творбеним принципом наше, кроз сву историју нам, пронашане генетике, те јесмо по ономе што јест било; у бићу нам, тако се осећа, ево брише (граматичка) разлика између прошло (перфект) и садашње (презент), те се све прошло уличило у нашој генетици као једна и једина истина по којој се пре-познајемо у односу на друго, те и кажемо: оно "прошло", то смо ми по којима се прошло познаје и који се по прошлом знају сада, те, тако се знајући, уливамо се у будућност. Зар би, у супротном, уопште било онога, најбитнијега, што се генетиком зове! Наиме, без претходно, народски речено, у стомаку, душом ношеног осећања, ми, у својој бити, нисмо свесни онога што, тек промишљањем, мислимо да разумемо. Зато: уколико народ схватимо као јединство Душе (умом неопипљиви садржај духа из којег следи форма) онда можемо осећати и симболику коју он исказује кроз историју; ако га схватимо као скупину (умом творену форму која "надомешћује" бесадржајност душе) индивидуа појединачних интереса (нацију) онда се наше разумевање завршава на историјској површини као скупу чињеница, које су се могле, у облику догађања, збити било где, било када и било коме. Но, симболика као видљиво, опипљиво збивање генетике једног народа, симболика као најтананија везна нит која генетику прелива у осећање, твори (и само она твори) дух народа. Хегел би рекао, сукладно, наравно, виђењу односног проблема по тлу из којег је израстао, да су управо чињенице оно што страда пред духом једног народа. Постављајући европопростор као Исток и Запад (тако је удесила историја, мада сам склонији веровању да је тако поставио Господ) осећање је битно Исток, разумевање (зумирање) је битно Запад. Ево, као да је ту, готово видљиво опипљиво: осећање је првотно - неусловно, те је јествено, разумевање је друготно, изведено, испосредовано, дијалектично - по јествености је, те оно има одређену, небитно какву, боју, дакле, прикривеност, лукавост (лукавство - Хегел - ума), по којем је одређено сво њено, битно злоћно, деловање. Једноставно: осећање је духовно-душевно-телесно, разумевање је, парадоксално, пуко биолошко-социјално. Прво је (православни) Исток, друго је Запад. Тако је постављен, историјом потврђени, готово вечни сукоб првог и другог: осећање рађа разумевање, разумевање, желећи, као последично, апсолутност, поништава осећање; језива хладноћа његов је садржај.

Симболика као манифестни, душом видљиви облик осећања је онај космички такт, можда, звоњење судбине, готово историјска игра оног народа који је истом симболиком придобан за живљење као предсказање: у Београду је 17. и 18. септембра 2014. године у организацији Београдског форума за свет равноправних и Центра националне славе Русије, одржан Међународни научни скуп под називом "Велики рат - поуке за човечанство" након којега је откривен споменик палим српским и руским војницима у Првом светском рату на Калемегдану.

Споменик је у облику округлог (куполастог) крста у чијем је центру Свети Ђорђе који убија аждају. Ако узмемо у обзир да је Први светски рат са "доласком" комунизма у Русију представљао "повлачење" Русије из Србије, онда је откривањем Споменика прва симболика подарена: Свети Ђорђе, као грб Москве, након једног века заједничког страдања, враћа се у Београд! Да ли је то лоше или добро ? Друга симболика: споменик је окренут правцем Исток - Запад - хришћанским правцем; да ли је то знак да се у Србију враћа Русија, како то збори Берђајев( ), као "другарство у Антихристу" или Русија као "братство у Христу" ? Трећа симболика као да се надмеће са две претходне: овако - Исток - Запад - постављен Споменик као да амбијенталност (сопствену завичајност) присваја, чини, у свој њеној битној различитости, својом. Наиме, Његово гледање Исток-Запад пресеца и линију споменика представницима комунизма и линију споменика Захвалности Француској: да ли је и то случајност ? Тако, овај трећи - Свеспоменик - онима нуди љубав. Каква симболика "повратка" Русије на Балкан ?! Целосни Достојевски! Неки нови пут ? Трећи ? Не, већ једини, у љубави могући - православни; ни комунистички, толико страдални, ни западни (којег је чедо и онај комунистички), немерено страдални. Свети Георгије убива аждаху - троглаву у оба народа: југословенство, комунизам и западњаштво са српске, бољшевизам, стаљинизам и западњаштво са руске стране као три страдална кушања ова два народа, која су, кушања, морала проћи да би дошли до свога пута. Симболика Светога Ђорђа уводи нас у даље космичке нити којим историја себе повезује и у стварности исказује: зар није управо Он онај који је издржао "три кушачева захтева", односно, мучења страдајући за Оца ? Залог троглавости беше немерљив: грозоморна смрт Рускога Цара за православну српску браћу на почетку века, и зар не, симболика кесе на глави Председника Југославије (Србије) на почетку другог века као пресуда њему, његовом народу и по намери Антихриста, руском народу. Ако политичари и не знају да се играју случајности, историја би била превише иронична када би "рекла" да не зна. Случајности не постоје: оне "исказују" оне, умом несхватљиве, нити које јесу садржај.
Зашто је смрт Цара започела један век, а смрт Председника, такође, започела, други век ? Судбина и симболика су страшне ствари, од којих човек често бежи, плашећи их се јер у њима лежи највећи терет - слобода.

Да би спасао српски народ, Цар је ушао у рат, историјски уходаном игром Запада, принео себе и Руско Царство Небесима док је Србија, са највећим процентом жртава, васкрснула из смрти и створила велику државу. Но, и овде се танана православна душа сама собом поиграла: себе и сопствену државност утопила је у нешто, њој апсолутно, страно; узалуд су, на петроградском двору, у два наврата уверавали српску владину делегацију да не чине лудост коју су и сами - с Пољском - чинили, дословно: не стварајте државу са римокатолицима (који су, уосталом, већ на почетку Велике воине - као и раније - направили невиђена зверства над Србима). Симболично: Октобром Русија је изгубила себе, Версајом Србија јој се, као сестри, по историјској судбини, придружила. Свети Владика Николај Српски учио је Србе да ниједан Србин нити покољења Срба неће моћи да врате тај дуг Русији. Но, већ по Октобру, Срби "враћају" дуг: небројено руских мученика нашло је спас у српској земљи; наставља се то и 1941. године масовним устанком и оружаним сукобом Срба са изданком грађанског света - Хитлером и, тако, одлагањем напада Хитлера на СССР; и никад краја овом мученичком стојствовању: деведесетих година злоћудног двадесетог века Срби најмање једну деценију заустављају НАТО на Балкану, а на његовом, вечно сањаном му, путу, ка Владивостоку. Кеса на глави је најужаснији симбол потпуног духовног понижења и уништења народа: ово иште руку спаса оне линије која више не сече црвеним и црним, комунистичким или западним, него православним као "братство у Христу". Пре тога потребно је издржати још једно страдање - новорусиско, као "тренинг" фаустовски у вечном му хтењу за Лебенсраум-ом: Drang nach Osten, Кијевско-Рус (данас Украјину) има тек као степеницу према Владивостоку. А где је баш у ово време, Србија ? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. "Долазак" Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио - Истоку.

Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Војска је атрибут државе

Питање формирања Војске Косова се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:

1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању Војске Косова, било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.

2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има на претек.

3. Да се одлучно супротстави формирању Војске Косова Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски Заштитни Корпус, а потом у Безбедносне Снаге, да би до формирања Војске Косова остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи. Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге Косовске Безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.

Како Србија у том случају треба да поступи:

1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.

2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем Бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.

3. Ако до формирања Војске Косова дође Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега 50-так км, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.

4. Формирањем Војске Косова Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансверзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.

5. Формирање Војсе Косова би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.

6. Прихватање формирања Војске Косова, без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.

Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.

Да ли је државно руководство свесно свега овога?

Проф.др Радован Радиновић,генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

Беседа на свечаном обележавању 100-те годишњице почетка Првог светског рата и 96-те годишњице Подгоричке скупштине, Подгорица, 26.11.2014.

Живадин Јовановић

Часни оци, Браћо и сестре, Даме и господо,

Позив Српског националног вијећа Црне Горе и његовог председника Др Момчила Вуксановића, да вечерас будем заједно са свима Вама у овом величанстевном Храму представља за мене изузетну част. Такво осећање тим је дубље што је овај велики српски сабор посвећен 100-тој годишњици почетка Првог светског рата и 96. годишњици одржавања Подгоричке скупштине.

Наша је света дужност да и овом приликом одамо почаст великим српским жртавама палим током Првог светског рата, херојима одбране слободе и достојанства нашег народа. Са посебним пијететом одајемо почаст палим херојима Мојковачке битке који нису штедели своје животе да би обезбедили одступницу српске војске пред налетом аустроугарског агресора. У спомен тим хероијима српско расејање је помогло подизање меморијалног храма у Мојковцу да будуће генерације подсећа на јединство у одбрани слободе. Заветовани смо да памтимо патње и жртве за идеале слободе и достојанства. И више од тога. Наша је дужност да се, заједно са свим другим мирољубивим народима, боримо за мир и мирно решавање свих проблема како до ратних катастрофа сличних Првом светском рату, никада више не би дошло. Цену мира, ретко који народ је тако скупо платио као српски народ. Зато је је српски народ увек посвећен миру, равноправности и напретку за све земље и народе. Зато је увек било и остало битно да на време препознамо изворе угрожавања мира и да, заједно са другима, покрећемо механизме за спречавање сукоба, разарања и људских катастрофа.

Поглед на крипту Храма Преображења

Подгоричка скупштина представника српског народа у Црној Гори одржана на данашњи дан пре 96 година о уједињењу Црне Горе и Србије је светао историјски догађај од огромног значаја. Са поносом обележавамо тај датум уверени да ће бити трајни извор надахнућа данашњим и будућим поколењима. Одлука о уједињењу израз је вековних тежњи српског народа да своје право на самоопредељење оствари уједињењем, да би уједињен, попут других европских народа, потпуније остваривао своје легитимне националне интересе, штитио своје биће и идентитет, у складу са опште-прихваћеним принципима. Увек за своје добро, никад на штету других. Српски историчар светског гласа, академик Милорад Екмечић каже:

„Подгоричка скупштина 1918. је историјски на овом простору остварила глобални принцип међународног права о самоопредељењу народа“. Академик Екмечић даље каже:

„Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у озир чињеница да одлуке Скупштине не може довести у питање политички, или научни појединац. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво , позвано на свет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим телима која су 1918. и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општепшрихваћеном принципу самоопредељења народа“.

БЕОГРАД, 25. НОВЕМБРА /СРНА/

Бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да нова власт у Републици Српској треба да буде чврста у одбрани дејтонских принципа, односно у одбрани статуса Републике Српске и српског народа као конститутивног народа у сусједству Србије.

"Имајући у виду досадашњи однос државног руководства Републике Српске према Дејтону и резултате избора, уверен сам да ће Република Српска истрајати на одбрани дејтонских принципа, а то пре свега значи на равноправности два ентитета, три конститутивна народа и принципу консензуса у доношењу свих важнијих одлука", рекао је Јовановић за Срну.

Он је истакао да то каква ће бити власт у Републици Српској зависи искључиво од политичких снага Српске, али да, без обзира на то ко формира власт у Републици, има моралну обавезу и према будућности да се бори бескомпромисно за поштовање и цјеловиту примјену Дејтонског споразума.

Јовановић је оцијенио да се мора окончати статус БиХ као мандатарне територије, а сви представници западне демократије, укључујући и високог представника, морају се понашати према Бањалуци и Сарајеву као браниоци Дејтонског споразума, а не као његови рушиоци.

Љиљанa Бегенишић | 09. новембар 2014.

Дипломата за Новости говори о односима са Русијом и западом, левици у данашњој Србији, Милошевићевом времену: Амерички хегемонизам уцењује Брисел због партнерства са Русијом. Запад данас нема довољно капитала ни за себе, а камоли за Србију

Живадин Јовановић

Србија, одлуком да не уведе санкције Русији, штити своје интересе, али је и пример Европи. Старом континенту потребно је време како би коначно смогао снагу да се отргне из челичног америчког загрљаја који дави. И колико год комесари из Брисела притискали Београд да се придружи "кажњавању" Русије, лидери чланица ЕУ вероватно завиде Србији што према Москви не примењује америчке санкције. О европском бизнису да не говоримо. Европа је уцењена да њено партнерство са Русијом не би угрозило хегемонизам САД.

Овако дипломата Живадин Јовановић анализира наш тренутно највећи политички изазов - ходање по танкој жици између Русије и Запада. Јовановић, који је у дипломатији провео 40 година, остао је упамћен као шеф дипломатије у време НАТО бомбардовања и Милошевићев близак сарадник.

Данас о томе каже:

Из завршне речи Владимира И. Јакуњина на Међународној конференцији „Први светски рат – поруке човечанству“, 18. септембра 2014.

Ослањајући се на схватање поука Првог светског рата и сагледавајући претње нове ратне ескалације, учесници Конференције су током исцрпне дискусије размотрили питање о неопходном супротстављању тенденцијама које човечанство воде у нове катастрофе.

Од завршетка Првог светског рата прошло је деведесет шест година и шездесет девет од – Другог светског… Показало се да је човечанство заробљено илузијом о постојаности мира. Међутим, исто тако пре сто година јавност није веровала у могућност глобалног рата. Данас се ратна дејства већ одвијају и на европском континенту, а светски рат се више не чини немогућим.

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

У неким београдским медијима појавиле су се интерпретације да су званичници САД у контактима са званичницима Србије изразили подршку ставовима Србије поводом провокације на фудбалској утакмици Србија - Албанија, а не ставовима Тиране, те да САД не подржавају концепт Велике Албаније, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић сматра:

Са оценама ставова и политике САД не треба брзати, поготову, не треба бити лакомислен и наиван. И политику САД треба оцењивати не по томе шта њени представници говоре, већ како се америчка администрација понаша у пракси и какве последице за собом оставља. Стање и проблеми на Балкану, Авганистану, Ираку, Јемену, Сирији, Либији, Украјини призивају на да се присетимо и размислимо о томе шта су лидери администрација САД изјављивали о разлозима за „хуманитарне“, „антитерористичке“ и друге интервенције, шта су резултати потраге за оружјем за масовно уништавање, „заштите цивила“, шта је развој показао и шта су за собом остављале серије агресија и интервенција „вољних“, или „невољних“, уз „изузетност“ водеће силе.

Ако је реч о томе у чему САД „подржавају“ Србију, односно, шта од Србије захтевају, онда се, без ризика од веће грешке, актуелчни циљеви америчке политике према Србији могу сажети у три тачке: прво, признавање независности и државности Косова и Метохије, односно, сагласност за чланство у УН; друго, да Србија затражи чланство у НАТО, односно, да напусти концепт неутралности; и треће, да уведе санкције Русији. Реторика Београда у стилу да „то од нас нико није тражио, нити се са нама тако може разговарати“ је одраз - или наивности, или оцене да је неко други наиван.

Питање – да ли САД подржавају концепт Велике Албаније, је изведено, готово излишно. Вашингтон, разуме се, неће изјавити да подржава тај концепт, може чак рећи да је одлучно против њега, али истовремено, у пракси ништа неће предузимати да заустави наум Тиране. Вашингтон, тренутно, врши притисак на Владу у Београду да не одустане, чак и да не одлаже посету албанског премијера Раме. После провокације са заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици, тај притисак потврђује да Вашингтон остаје нескривено укључен на страни Тиране и Приштине у незабележено понижавање Србије и консолидацију ефеката антисрпске провокације. Било какве умирујуће изјаве, или деманти Тиране, или Вашингтона нису ништа друго до “post festum” тривијалности. Пошто није успео да омете, па ни да баци најмању сенку на посету председника Путина Београду, може се очекивати да Вашингтон учини и неке «екстра» гестове према Београду не би ли изгладио «неравнине» које је сам узроковао, као што је јавно иступање америчког амбасадора у Београду против посете Путина. Али, битнијих промена у циљевима и политици Вашингтона према Србији почев од 1999. Па све до данас, тешко може бити у догледно време. Јер, однос Вашингтона према Београду је показатељ, резултанта његових циљева према Европи и према Русији. А ти циљеви нису од данас до сутра.

Својим ставовима о непризнавању државности Косова и Метохије, неувођењу санкција Русији и реафирмацијом своје неутралности, Србија на исправан начин брани своје легитимне интересе, али истовремено, свесно или несвесно, даје пример Европи, укључујући ЕУ, па чак и Немачкој, као најутицајнијој земљи Европе, признавали то Берлин и Брисел, или не. И гостопримство Београда Председнику Владимиру Путину је добар пример који ће, пре или касније, следити и друге европске престонице. Имале сличне јубилеје које Београд слави, или не. Реч је о трајним интересима Европе и сваког европског народа појединачно. Садашње тактизирање Европе према САД временски је ограничено. Треба издржати.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Даме и господо,

Поштовани пртијатељи,

Јутрос је стигла вест да је гранатирана и разорена школа у Доњецку и да је убијено десеторо деце, ђака. Пре тога, да је у Доњецку пронађена масовна гробница у којој је покопано 400 цивила, међу којима има и оних са „in vivo“ извађеним органима. Јопш пре тога, да је у Доњецком синдикалном дому убијено и живо спаљено преко 40 цивила. Још раније, да је оборен малезијски путнички авион и да нико од 300 путника није преживео. У свим случајевима, наводно, се воде истраге, ни у једном слуичају нема резултата, нити се зна хоће ли их и када бити. Да ли вас то подсећа на на нешто што Вам је познато?

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

 
Реч на Међународној конференцији „Први светски рат - поруке човечанству“, Београд, 17. 09. 2014.

Латинска мудрост каже да је историја учитељица живота. Дакле, заборав,
потцењивање или одрицање од историје је став према животу, према садашњости
и будућности. Ревизија историје могла би се показати као параван за ревизију
граница. А управо тежња за исцртавањем нових граница био је кључни циљ
агресора у Првом светском рату.

ИНТЕРВЈУ - ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ

Тек ће историја оценити ефекте сервилности и опчињености српске елите Западом, укључујући отужну идолопоклоност према сејачима смрти, отрова и деструкције из 1999.

Србија не сме да заборавља, Србија мора да памти, уколико жели да је стварно поштују,а не да је третирају као незрелу, недовршену, спремну да прихвати свако понижавање

ЦЕО ИНТЕРВЈУ ОБЈАВЉЕН У ПЕЧАТУ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОВДЕ: 
pecat-zivadin-jovanovic.pdf

Аутор: Живадин Јовановић

Бивши немачки канцелар Герхард Шредер, нешто пре недавне посете Београду, изјави да су чланице НАТО-а, дакле, и Немачка, нападом на СР Југославију 1999., прекршиле међународне законе. У време напада, односно, агресије, Шредер је био Савезни канцелар Немачке. Шредер је први председник владе једне земље чланице НАТО и ЕУ, из времена агресије НАТО, који је јавно признао да су нападачи прекршили међународне законе. Дакле, Шредер, влада чији је шеф био и његова земља су, дакле, свесно, умишљајно, учествовале у кршењу међународних закона. По дефиницији међународних закона то је била оружана агресија која је злочин против мира и човечности. По међународним, али и по националним законима, ко супротно законима другом нанесе штету, има обавезу да исту надокнади. То је законска, али и морална и цивилиѕацијска обавеза. А штета нанета СР Југославији – Србији и Црној Гори - је огромна. Само директна материјална штета процењена је одмах након агресије на 100 милијарди америчких долара. Без процене штете за близу 4.000 убијених и око 10.000 рањених људи. Без процене штете по здравље људи и природну околину од употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, касетних и графитних бомби. О патњама читаве нације и моралној штети да не говоримо.

НАТО је, како преносе медији, на свом сајту управо објавио саопштење у којем се, поред осталог, наводи да је напад на СР Југославију пре 15 година извршен без овлашћења Савета безбедности. А зна се, према Повељи УН једино тело које може дати одобрење за било какву војну акцију против неке друге земље јесте управо Савет безбедности. Дакле, сам по себи, став да је напад извршен без одобрења Савета безбедности, намеће закључак да је НАТО свесно, умишљајно, прекршио Повељу УН која је темељ читавог међународног правног поретка успостављеног после Другог светског рата. Агресијом НАТО против СРЈ пре равно 15 година, Алијанса је озбиљно поткопала, угрозила светски правни поредак. НАТО, додуше, наводи у саопштењу, да се одлучио на напад да би осигурао безбедно окружење, спречио масовно кршење људских права и протеривање становника. Колико је то био мотив, а колико маска за стално стационирање америчких војника (Боднстил) као ослонца стратегије експанзије на Исток, поодавно, углавном, није спорно, не само за аналчитичаре и слободно мислеће људе, већ ни за јавност у Европи и у свету. Какво је то безбедно окружење у коме је током мандата КФОР-а (читај: НАТО) на Косову и Метохији уништено 150 српских средњевековних манастира и цркава, разорано десетине, ако не стотине, српских гробаља, протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца којима се ни после 15 година од протеривања не дозвољава слободан и безбедан повратак на њихова огњишта? Шта значи слобода за и „безбедно окружење“ за жртве погрома Срба 2004. године, за киднаповане, убијене и нестале, посебно за жртве трговине људским органима? О томе и много чему другом нема речи у ни у једном саопштењу НАТО.

У лавиринту (дез)информација:

Др Рудолфа Хензела

Зигмунд Фројд зачетник психоанализе и утицајни мислилац свога времена, негде
на размеђу двају претпрошлих векова говорио је да је свет лудница. Неколико
година касније почео је Први светски рат. Данас, преко 100 година касније, људи
широм планете Земље поново имају осећај да свет личи на лудницу. Догађаји у
светској политици и привреди се преокрећу, па их већина од нас више не поима. И
поред тога што се по цео дан информишемо преко мноштва канала, једва да ће се
наћи неко ко се сналази у том лавиринту информација и дезинформација. Шта се,
рецимо, заиста одиграва у Украјини и Сирији? Да ли свет иде у сусрет неком
новом великом рату? Да ли ће светска привреда доживети колапс? Коју улогу на
овој светској позорници играју масовни медији? Постоји ли уопште објективна
истина и како да је препознамо?
Желимо ли да се у овом све компликoанијем свету још сналазимо да бисмо личне
одлуке за будућност доносили на сигурнијој основи, онда морамо наћи одговор на
ова питања.

Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.

КО ЈЕ БИО АГРЕСОР

У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.

СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА

САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања датума за отварање преговарачког процеса за пристуапање ЕУ се одрекнемо севера Косова и да распустимо све институције Србије које су опстале на КиМ које су опстале након 1999. год., односно да се север Косова интегрише у систем самопроглашене државе Косова.
Током тих нечувених притисака, уцена и обмана, тзв. међународна заједница је стално тврдила, а наше уцењене и заплашене псеудоелите безпоговорно пирхватале и јавно износиле и тумачиле да смо у рату поражени и на основу тога изгубили право да задржимо КиМ у састав свог државног система. Пистајући на статус поражене стране, ни једна од владајућих гарнитура Србије од 2000. год до данас није имала петље, а богами ни државничке одговорности, да пред Задом као својим ментором затражи да се у живот спроведе било која од тачака или делића Резолуције 1244 који се односе на задржавање суверенитета Србије над КиМ. Изгледа да је свима њима било једино важно да очувају или да задобију наклоност западних центара моћи, па се чини да су желели да се што безболније ратосиљају Космета, али да се то што мање види и јавно прикаже. Лажирани статус Србије као поражене државе у рату био им је веома згодан изговор за бројна издајства која трају ево већ дуже од једне деценије.
Уз ово наметнуто, али и прихваћено становиште да је Србија наводно поражена у рату 1999. год и по тој основи изгубила КиМ, чиме се у ствари амнестира тај велики злочин запада према Србији, сасвим би лепо пристала парафраза оне познате изреке Франскуског маршала Фоша да је поражен свак ( појединац и држава ) оног тренутка када прихвати помисао на пораз.

О свему што напред речено, те и о бројним другим околностима везаним за агресију Запада на Србију, њеним токовима, исходима, последицама и геополитичким и другим импликацијама, надамо се да ће бити нових опсервација у излагањима на Конференцији коју Београдски форум за свет равноправним организује у марту 2014. год., обележавајући на тај начин петнаесту годишњицу од почетка тог новог европског варварства.

Стефан Каргановић,
Председник Историјског пројекат Сребреница

Обојена револуција која се већ преко годину дана у Босни очекује најзад је почела. Али фундаментална чињеница која се мора истаћи је то да, насупрот очекивањима аналитичара, „промена режима“ није предвиђена само за Републику Српску. У току је пуч на територији целе државе, који ће обухватити и Федерацију БиХ и Републику Српску.

Ово је врло значајна чињеница зато што сугерише да западне обавештајне службе и, подразумева се, њихове владе желе да очисте политички терен у читавој земљи. План је да се растуће незадовољство друштвеним приликама – за које има више него довољно оправдања – искористи за изазивање општег хаоса. Тај хаос, и илузија „бољег живота“ коју ће западни медији и пропагандни центри подстицати у свести широке јавности, затим ће бити искоришћени да би се инсталирала нова екипа марионета, не само на ентитетском већ и на централном нивоу.

Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу. Даљњи циљеви су увођење целовите Босне и Херцеговине у НАТО пакт и њено потпуно уклапање у западне евроатлантске структуре. По важећем уставу то није могуће без сагласности владе Републике Српске. Зато је први корак да се таква кооперативна влада доведе на власт. Убрзо, данашњи протекторат – који ту и тамо, у скромној мери, ужива локалну аутономију – претвориће се у колонију под потпуном контролом Запада.

Протестанти у Босни, као и у Кијеву, мотивисани су илузијом да само треба да „отерају неваљалце“ да би постигли магловито замишљени и нимало јасно одређени „бољи живот“. Међутим, то се неће догодити никада ако ће посао бити поверен марионетама које жели да инсталира Запад. Као што смо видели у Украјини, у овом тренутку само Русија има материјални капацитет да допринесе побољшању њиховог животног стандарда. Европска Унија је јасно ставила до знања да не располаже средствима која би омогућила реконструкцију Украјине, мада, наравно, располаже довољном сићом да плати за услуге уличних руља. Оно што важи за Украјину, важи и за Босну и Републику Српску.

Нереди који се распламсавају, и који су пре неколико дана почели у Федерацији БиХ у Тузли, а одатле се шире на Сарајево у друге градске центре у Федерацији, обележени су од самог почетка коришћењем крајњег насиља са стране демонстраната. Пошто се операција „промене режима“ генерално оркестрира у складу са сценаријем „ненасилног отпора“ који је зацртао Џин Шарп, може да делује помало чудно да се у Босни ненасилна фаза бесцеремонијално прескаче. У почетној фази, уобичајени образац „провокација – ескалација,“ напротив, предвиђа навођење органа власти да нападају мирне протестанте да би се оруђа преврата могла приказати као невине жртве. Међутим, у овом случају западни диригенти су можда нестрпљиви да без одлагања заврше посао у обе таргетиране земље, у Украјини и Босни и Херцеговини. Можда су зато донели одлуку да убрзају процес инсталирања својих марионета, док је још могуће одржавати илузију „бољег живота“ под патронатом Запада и пре него што разочаравајућа вест о дубокој кризи у којој су западне земље заглибљене не допре до узнемирених маса на Истоку.

Начин како се руководи побуном у Босни и Херцеговини сажето је представљен на слици [1] која се може видети на једном од интернет сајтова што подржавају опозициону мрежу:

Ова сугестивна слика показује најмање три ствари. Прво, ниво уличне агресивности коју практикују демонстранти, што укључује и паљење аутомобилских гума. Друго, стари, познати симбол „Отпора,“ стиснута песница, који карактерише све операције ове врсте, од прве успешно изведене обојене револуције под западним руководством у Београду у октобру 2000. године, што убедљиво указује на покретачку снагу иза догађаја који су у току. Најзад, донекле депласирани текст на енглеском језику, на наводно босанској плакати. То је јасан лапсус који ће несумњиво временом морати да буде отклоњен зато што врло тачно открива ко се налази иза целе шараде.

Поред овога, присутни су и сви остали класични показатељи операције у стилу Џина Шарпа. Инфраструктура за промену режима, коју западни специјалисти у Босни већ две године стрпљиво изграђују, најзад је добила сигнал да се активира. Сада смо сведоци деловања одлично увезане мреже која прекрива Федерацију и Републику Српску и која удружено делује на постизању идентичних циљева, уз коришћење свих расположивих справа савремене технологије. Демагогија је прикладно магловита и бави се неодређеним циљевима, као „поштовање права“ и „боље сутра,“ што несумњиво ужива широку подршку у Босни као што би „зауставити нуклеарно зрачење“ вероватно било врло популарна крилатица у Фукушими. Али зачудо, конкретне политичке мере које би погодовале остварењу ових узвишених идеала нико од бунтовника не нуди. Међутим, позив полицајцима да се придруже демонстрантима је преузет право из Шарповог приручника. Анонимни организатори нереда у Тузли се представљају под акронимом „УДАР“, што очигледно евоцира назив политичке организације Виталија Кличка у Украјини.

Власти у оба босанскохерцеговачка ентитета су очигледно неспремне да се суоче са судбином која им се спрема. У Федерацији, муслимански политичари су досадашњу тактичку подршку Запада будаласто протумачили као трајну гаранцију, чинећи исту грешку у коју је упао египатски председник Мубарак пре њих, сматрајући свој положај безбедним док су у Сједињеним Државама активисти „Покрета 6. април“ били обучавани да га свргну. У Републици Српској, не само да је владајућа коалиција пропустила да донесе благовремену процену ситуације и да предузме ефикасне противмере, већ је и опозиција изгледа направила погрешан прорачун. Вође опозиције ће се, можда, једног дана пробудити и тада ће схватити да су и њих западни ментори изиграли са искључивим циљем да их искористе за подривање председника Додика, али да ће једна потпуно нова екипа протежеа, коју је Запад дискретно истренирао, бити уместо њих инсталирана на власт.

Zivadin Jovanovic

ADRESS TO THE ROSA LUXEMBURG CONFERENCE
Berlin, January 11th, 2014.

It is great honor to speak at the Conference held under the name of Rosa Luxemburg, symbol of the struggle for freedom, dignity and social justice - values so much jeopardized and so much needed today in Europe and the world. I would like to sincerely thank our hosts, comrades from “Junge Welt” for their kind invitation, excellent organization and for worm hospitality.
During the Yugoslav crisis, sanctions and particularly, during criminal NATO aggression, you have demonstrated solidarity with the people of my country, humanism toward victims and great courage in defending justice and the truth against massive production of lies and all sorts of manipulations. This Conference shows that the struggle for truth, solidarity and justice continues with the same vigor and resolve. Therefore, I would like to thank you for all you have done on your path of human dignity, solidarity and self-esteem.
Allow me, also, to convey to all of you heartfelt greetings from the leadership and members of the Belgrade Forum for a world of equals. To many of you the Belgrade Forum is known, but let me say again that it is a truly independent, non-partisan and non-profit association of intellectuals in Serbia established 14 years ago. The Forum stands for peace, solidarity and sovereign equality among nations, states and individuals. We struggle for justice, truth and social justice, against any discrimination. We are against interventionism, abuse of human rights, double standards over terrorism, against militarization and robbing of the other nations for the interests of corporate capital. We stand for just world order based on the respect of basic principles of international law and democratization of international relations without subjugation and exploitation. New era in international relations is marked by weakening of forces mono-polarism and dictate opening new space for the forces of peace and justice. Let us unite to use this change for progress and wellbeing of humanity.
15 years ago, my country was a victim of NATO aggression. That attack on Serbia (Federal Republic of Yugoslavia) in 1999 was a crime against peace and stability. It was a first war in Europe after the Second WW. About 4000 people were killed, 8.000 seriously wounded. Thousands of houses have been destroyed, as well as factories, railways, bridges, schools, hospitals. Economic damage is estimated to over 120 billions of US dollars. The aggressors used missiles with depleted uranium, graphite and cluster bombs taking death toll even today. It was the war on European soil, war for controlling Europe, consequences of which shall stay in Europe but, unfortunately, actively participated by European countries.
Such a destructive, inhumane and criminal war was ironically termed – “humanitarian intervention” and “merciful angel”. Afterwards it has been used as a precedent for ensuing NATO aggressive wars on other countries. In fact, it was meant to serve as precedent. This was confirmed in April 2000 when high US representatives at the NATO summit held in Bratislava declared that, unlike European allies who thought the war against Yugoslavia was an exception, in fact was precedent to be used in the future whenever necessary and suitable. This position was noted in a report of German politician, member of Bundestag and Vice president of the Parliamentary Assembly of OSCE Willy Wimmer to the then Chancellor Gerhard Schroeder, dated May 2nd, 2000.
At April 2000 NATO summit in Bratislava, as Willy Wimmer, reported to the Chancellor Gerhard Schroeder in his letter of May 2nd, 2000. USA officials declared that the 1999 war against Yugoslavia had a role to correct the mistake of Dwight Eisenhower from the period of the Second WW and to get justification to bring US soldiers there. British military attaché in Belgrade John Crosland (1996-1999), in his written testimony to The Hague tribunal of June 2006, noted that in June 1998, “Bill Clinton, Richard Holbrook and Medline Albright decided to change regime in Serbia and that the KLA should be a tool in achieving this objective. Having that in mind, all reservations I or anyone else has had against KLA was rendered meaningless. The position of the international community in Rambouillet in 1999 was harmonized with this policy”. What elements of this precedent were supposed to be?
These may be summed up this way:

 Од Рудолфа Хензела, Рајнера Ротеа и Гернота Ружичке

Пре непуних 100 година отпочео је Први светски рат са око 17 милиона мртвих, а пре скоро 75 година ужасни Други светски са око 50 милиона жртава. Зато се европски историчари поново посвећују питању кривице за рат. Нас, двојицу психолога и педагога и једног правника, заокупља још једно питање: како је могло да се деси да се „народ песника и мислилаца“ 1914. године сервилно приклони мегаломанијом опседнутом цару Виљему Другом, а 25 година касније психопати по имену Адолф Хитлер и његовим помагачима када су позвали на оружје да би приредили велико крвопролиће. И поред тога милиони и милиони људи су дали да их такви „тутори“ бесмислено и без савести поведу у пропаст.
Мајке своје синове, а жене своје вољене супруге испраћале су „за Бога, цара, отаџбину “ и великог „фирера“ на „поље части“, а онда у „гордој тузи“ носиле црни флор око руке. А како је данас?

Погледамо ли на почетку нове године општу ситуацију у свету, онда не можемо а да не искључимо нови светски пожар који би у свако доба могао да избије из различитих жаришта1. Онда би опет спрега психолошког ратовања, државне индоктринације и неспутаног терора, са једне стране, и наше немоћи да се одважимо да мислимо својом главом, са друге стране, могла довести до тога да пођемо за неким новим „фирером“ који је ступио на светску сцену. И то опет зато што још нисмо схватили разлог нашег инфантилног понашања у току прошлог рата па се опет суочавамо са ограничавањем грађанских права.

Проблеми који до сада нису решени

Највећи нерешени проблеми на почетку 21. века не би требало – по нашем мишљењу - да се стално изнова набрајају. Сваки трезвени савременик гледа са стрепњом у будућност и брине о томе који свет остављамо нашој деци и деци наше деце. У чланку Дух одговорности мора да оконча насиље2 набројани су злочини у ратовима и геноциди у миру од Косова до Сирије. Нарочито застрашују, по нашем мишљењу, надолазећи фашизам, успостављање тоталитарних политичких структура и нове недемократске форме владавине попут Европске уније. У то спадају и пљачкање ресурса широм света, све већа обесправљеност и глад у свету3. Висока наоружаност Истока и Запада и огроман арсенал приправних атомских и уранијумских бомби додатана су претња човечанству. А ко је то довољно обавештен о развоју нових војних технологија које могу да свуда у свету изазову земљотресе, цунамије, вулканске ерупције, суше, поплаве и остале промене како климе тако и окенаских струјања! То може да промени животну средину и уништи Земљу4.

Шта чине полоточари, а нарочито интелектуалци да се реше ова питања?

Омањивање интелектуалаца у тешка времена

Догађаји прошлог века су нам белодано показали да није само прост народ омануо у отпору тоталитаризму и фашизму. Ни интелкектуалци, упркос свом академском образовању и могућности стицања увида у политичке, економске и социјално-психолошке узрочно-последичне везе, нису били дорасли својој одговорности – били они психолози, педагози, природњаци, инжењери, медицинари или социолози. То је искуство како из времено пре и за време оба светска рата тако и искуство из новијих ратова – почев од агресије НАТО-а на СР Југославије пре скоро 15 година па све до садашњег стравичног локалног рата у Сирији.

Ми грађани смо 1999. г. дрским лажима као што су Никада више Аушвиц или Хуманитарна интервенција тадашње црвено-црне владе и свеколике коалоције уз подршку медија масовно изманипулисани и индоктринирани5. То ,међутим, није било довољно оправдање да би се одобрио и подржао освајачки рат уз болове у стомаку без мандата УН. Тај рат 1999. г. био је преседан за следеће међународно-правно незаконите агресивне ратове НАТО-а и у новом веку.

Ми стално омањујемо онда када је потребно да мислимо својом главом.
А они херојски борци за мир, који су као далековиди просветитељи соје ближње упозоравали на фашизам, а тиме и на ратну опасност са неизмерном људском патњом која га прати, нису узимани озбиљно, исмевани су, па чак и прогањани.

Берта фон Зутер (Bertha von Suttner), велика жена-борац 19. века, која је умрла у Бечу недељу дана пре сарајевског атентата, због свог светски чувеног роман Доле оружје који се појавио 1889. године, била је блаћена као Берта мира6, фурија мира и безбожна утописткиња. Анархистички пацифиста Ернст Фридрих (Ernst Friedrich), који се између два светска рата политички, агитаторски и уметнички ангажовао против рата, својом ликовном документацијом Рат рату суочио је оне који су га преживели са његовим правим лицем и лажима о херојској смрти, отаџбини и јунаштву. Његов антиратни музеј у Берлину основан годину дана касније нацисти су срушили и преправили у локал SA7 одреда.

А данас? Сетимо се примера лауерата Нобелове награде за књижевност Гинтера Граса (Günter Grass) који се у песми Шта мора да се каже пре скоро две године, када су запретили атомски окршај са Ираном и трећи светски рат, усудио да оштро критикује Израел и Немачку. Овај одважни став да се мисли својом главом није послужио као узор. Уместо да се сучеле са садржином његове песме, Граса су углавном клеветали. Који би се иоле славан суграђанин усудио да учини исто што и он?

Разлози незрелог понашања

Бојазан да може да буде опасно мислити својом главом и зато бити кажњен свакако је један од разлога незрелог понашања – али не и једини. Ово нас и наводи да поменемо еру просвећености у 17. И 18. веку. У тој епохи људи су почели да се ослобађају од средњевековног начина мишљења. Отада људским пословима превасходно управља људски разум, појединац се ослобађа ограничености, лаковерности и аутократског ауторитета. Слобода личног делања (еманципација) се проширује. Имануел Кант (Immanuel Kant), велики немачки филозоф, просвећеност дефинише овако: Просвећеност је човеков излазак из самодосуђене незрелости. Незрелост је немоћ да се мисли својом главом без предводништва другог.

Човекова незрелост, према Канту, самодосуђена је онда када није оскудност разума разлог да се мисли својом главом без предводништва другог, већ страх.

Кант је исковао и девизу просвећености: Sapere aude!, што тако пуно значи као и Одважи се да мислиш својом главом!. Према томе, просвећеност је максима мислити самостално у свако доба.

Зашто онда људи целог свог живота остају незрели – и то радо, иако су одавно одрасли и били би способни да самостално мисле? Кант је мислио да су разлог за то лењост и кукавичлук. Бити незрео је угодно, а мислити самостално је досадан посао. Тако некима олакшавано, мислио је Кант, да у старатеље тих незрелих људи уздигну саме себе. Ти старатељи би такође употребили све да ти незрели мисле да је корак до зрелости не само тежак, већ и опасан8.

Да ли смо данас, на почетку 21. века, раскрстили са тим незрелим понашањем?

Колико смо храбри да у свако доба мислимо својом главом? Није ли за једног пробирљивог и интелектуално лењог човека удобније да се служи упутима неког ауторитета, неког вође, да буде у сагласју са неким тобоже моћним и да спада у круг његових ласкаваца?

Тада се он налази стално на правој страни.

Тада га не тиште сумња и и морална премишљања, јер се увек може позвати на ту тобожњу непогрешиву моћ.

А колико је мучно мислити својом главом и бити одговоран за оно зрело понашање.

Сумње спопадају онога ко трага за истином, сан му преко ноћи постаје немиран. Тада тај самостално мислећи долази и до непријатних истина које противрече моћнима, а у наруку су политичкој коректности, па се дотадашњи сапутници брзо разилазе са њим. Резултат храбрости може бити усамљеност. Додуше, усамљеност не у смислу самоће, већ у смислу избегавања дијалога. Професорка немачког јидиша и списитељица Хана Арент (Hanah Arendt) то избегавање је доживела у вези са кампањом блаћења преко штампе пошто је објављен њен извештај о процесу Ајхману 1961. године:

Ајхман у Јерусалиму. Извештај о баналности зла. Она је је избегавање дијалога доживела као екстремну форму људске незгоде9.

Шта да се ради?

У свако доба мислити својом главом

Сваки појединац треба да допринесе решавању неодложних проблема нашег доба.И наравно, зато смо ми у ституацији, а свесни , да се то свакога од нас тиче. Зашто да се не одважимо да мислимо својом главом, зашто да немамо храбрости да то данс несагледиво не потискујемо, већ да га реално опажамо и против њега устајемо – интелектуално, емоционално и политички. Упркос свим противљењима, одлучно трагајмо за истином и тиме људски чувајмо људско достојанство. Надмашимо издржљивост срца и делајмо. Сваки човек, вели Албер Ками, има мање или веће поље утицаја10. Никаква влада и никакви батаљони, тако пише швајцарски писац Готфрид Келер (Gottfried Keller) 1819-1890, не могу да одбране право и слободу уколико грађанин није у стању да сам стане на кућни праг и погледа шта је посреди.

Васпитавање зрелог грађанина

Васпитавање онога ко одраста у родитељскојх кући и школи битно је важно за развијање здравог понашања у зрелом добу. Колико је васпитање важно постали смо свесни тек почетком прошлог века. Захваљујући васпутању и образовању код деце се развијају одговорност, саосећајност, солидарност, кооперативност, мирољубивост и зрело понашање. Темељ овога су развијање свести и одрживо васпитавање за вредност и врлину од ране младости. Оно што је преко потребно свком друштву да би се ваљано ухватило укоштац са будућношћу и да би себе само обликовало су зрели грађани који преузимају одговорност за општу добробит.

Дипломирани психолог др Рудолф Хензел (Rudolf Hänsel) је педагог и психолог
из Линдауа (Боденсе)

Рајнер Роте (Rainer Rothe), правник из Хамбурга и Романсхорна (Швајцарска)
Лиценцијат филозофије Геронт Ружичка (Geront Ruzicka) је психолог и педагог
из Уселингена (Швајцарска)
Превод: Милан Радојковић

***
¹ Косидовски: Сценарио трећег светског рата
² Флајер Ноје рајнише цајтунга од 21.09.2013.
³ Циглер: Остављамо их да изгладњују. Масовно уништење трећег света (Wir
lassen sie verhungern. Massenvernichtung der Dritten Welt)
⁴ Др Бартел: Ратно оружје и планета земља (Krigegswaffe und planet Erde) www.pbmeonline.
org)
⁵ Бекер/Бехам: Операција Балкан. Врбовање за рат и смрт.
⁶ Асоцијација на Дебелу берту, немачку хаубицу од 420 мм из Првог светског рата,
прев.
⁷ SA скр. Schutzabteilung заштитни одред, војска Хитлерове нацистичке странке, прев.
⁸ Види у Википедији одговор на питање шта је просвећеност.
⁹ Стр. 34
¹⁰ Флајер Ноје рајнише цајтунга онлајн (NRhZ) од 28.11.2013.

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ
СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ МЛАДИХ: ОВО ЈЕ СВЕТ ЗА НАС!

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

На питање новинара НСПМ, „Франкфуртских вести“ и других, да прокоментарише иницијативу за додељивање Нобелове награде за мир српском Премијеру Ивици Дачићу, Хашиму Тачију и комесарки ЕУ Катрин Ештон, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановиће је одговорио:

Већ дуже време Нобелова награда за мир је исполитизована и подоста компромитована јер се додељује не за истински допринос миру и демократији већ за допринос наметању егоистичких, империјалних интереса западних сила и њихових центара моћи другим земљама и народима. Размислите каква је то награда која је, примера ради, додељена некоме ко носи одговорност за нову трку у наоружању, за хаос у Ираку, Авганистану, Либији и другим уземљама, за глобално прислушкивање својих грађана и најближих савезника!

Таква награда тешко би могла да промовише мир, демократију, поштовање принципа међународних односа и других истинских вредности цивилизације. Она би се претварила у инструмент за величање послушности, дикатата и неравноправности у интересу егоизма и грамзивости корпоративног финансијског капитала.

Шта се дешава са западном цивилизацијом ако у исту раван ставља баронесу Катрин Ештон и Хашима Тачија званог „змија“, који је према документу Парламентарне скупштине Савета Европе, био инволвиран у трговину људским органима и трговину дрогом, који је према оценама западних дипломата и политичара био лидер терористичке ОВК?! Каква је перспектива цивилизације која би, преко Нобела,  славила овејаног криминалца, терористу и лидера организованог међународног криминала?

Иницијативу коју помињете покренуо је албански лоби из Вашингтона што само за себе говори колико је објективна, „статусно неутрална“ и принципијелна. У суштини иза ње стоје интереси истих оних центара моћи који су 1999. године покренули оружану агресију против Србије (СРЈ) и који су 2013. наметнули Србији  диктат звани „Бриселски споразум“. Прихватање тог диктата означава саглашавање Србије са одузимањем дела њене државне територије, реализацију почетног циља оружане агресије и амнестирање лидера земаља-чланица НАТО за злочин против мира и човечности. Јасно је да то нема везе са истинским интересима Србије већ да служи задовољавању империјалних интереса земаља лидера НАТО и ЕУ.

Оставимо на страну интересе Србије, али не видим, заиста, шта би у свему томе било у корист мира, правичности и демократије.

СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – САМО У СКЛАДУ СА РЕЗОЛУЦИЈОМ СБ УН 1244

Проблем статуса српске покрајине Косово и Матохија остаје нерешен без обзира на бриселски тзв. споразум. Мирно и трајно решење биће могуће уколико се обезбеди пуно поштовање и примена резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) и Устава Србије којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Улога Савета безбедности у обезбеђивању праведног и трајног решења не може се заменити улогом ни једне регионалне организације, била то Европска унија, НАТО, или нека друга. Уједињене нације су једина легитимна међународна заједница, све друге су самопрокламоване и нелегитимне. Тешко је данас замислити решење било којег проблема у Европи без учешћа Русије, поготову је то немогуће, против интереса Русије. Политика САД, да се притисцима на Србију, решавање проблема статуса Косова и Метохије, измести из Савета безбедности, као једино надлежног органа, и формално стави у под окриље ЕУ, фактички у руке САД, ВБ и Немачке, тешко да може издржати пробу времена. Верујем да ће будућност показати да је то била лоша процена и велика грешка - опција штетна не само за Србију, већ и за Европу.
Ово су неке од теза из уводног излагања Живадина Јовановића на редовној годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, одржаној 14. децембра 2013. у Београду.

Јовановић је нагласио да, уколико је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. била тачка преокрета ка војном интгервенционизму кршењем Повеље УН и основних принципа међународних односа на глобалном плану, онда новији развој око Сирије, Ирана и Украјине, уз специфичности и разлике, представља тачку преокрета у ка мултиполаризацији у глобалним светским односима. Мултиполаризација у глобалним односима је значајан процес због тога што укида монопол једне силе и отвара простор за поштовање основних принципа међународног права и за демократизацију међународних односа. Истицање великог значаја мултиполаризације не сме да води закључку да је нови позитивни квалитет у међународним односима аутоматски загарантован. Зато је пред свим мирољубивим снагама задатак да интензивирају повезивање и координацију својих активности у борби за владавину права, поштовање основних принципа међународних односа, у првом реду, принципа суверене равноправности народа и држава, и за демократизацију међународних односа.

Он је даље, нагласио да је светска економска криза директно погодила, у првом реду, најразвијеније, привилеговане земље света, а потом друге земље. Оне земље западне хемисфере које су суочене са опасношћу да изгубе своје пшривилегије у међународним односима, свакако их се неће лако одрећи. Као што видимо, оне на све начине настоје да последице кризе коју су саме изазвале, превале на плећа мање развијених и војно слабијих земаља које су богате залихама енергената, стратешких материјала или које се налазе на важним геостратешким подручјима. НАТО је челична песница привилегованих држава Запада, односно, њиховог мултинационалног корпоративног капитала.
Свет данас је ботно измењен у односу на свет 90-тих година прошлог века. Кина, Русија, Индија, цела Јужна Америка, многе друге земље и региони света, у дужем периоду, бележебржи економски раст него водће земље Запада. Тај тренд се незадрживо наставља мењајући саме основе раније важеће расподеле глобалне економске, политичке и војне моћи. Постало је јасно да се ове земље, од којих су неке већ постале незаобилазни играчи на светској сцени, више не мире са хијерархијом и месијанством у светским односима, са грубим мешањем у унутрашње послове и са војним интервенционизмом који угрожава њихове интересе.
Према томе, употреба војне силе, глобализација војног интервенционизма ради контроле и подчињавања других земаља и њихових богатстава, дакле, ради очувања привилегованог положаја, сваким даном наилази на све јасније и снажније противљење. Свет је дошао до тачке после које ће – или наћи миран начин заустављања империјалног војног интервенционизма у корист финансијског и војно-индустријског корпоративног капитала, или ће се суочити са опасношћу глобалне конфронтације.

Годишњој скупштини Београдског форума присуствовали су чланови и пријатељи Форума, међу којима су били генерални секретар Светског савета за мир, са седиштем у Атини, Ираклис Тсавдаридис, Владика бачки, господин Иринеј Буловић, дипломатски представници више пријатељских земаља акредитовани у Београду, представници већег броја независних, нестраначких удружења из Србије и српског расејања, представници удружења студената Беопградског и Универзитета у Бања Луци, представници више удружења са Косова и Метохије и други.

АУТОР: ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 11. децембар 2013.

Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.

НАТО је нанео Србији и срском народу огромну штету од које ће се тешко опоравити у догледно време. Пре било каквог разматрања даље сарадње, Србија би требало да затражи накнаду ратне од чланица Алијансе. Да то питање уврсти у дневни ред без страха што ће бити одбијена.

НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих гео-стратешких интереса: први је, да консолидује свој продор на Исток - према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском Истоку; други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије.

Кључне чланице НАТО-а – САД, ВБ и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог „за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, је друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.

После 5. октобра 2000. НАТО (чланице) су промениле свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се св е до данашњег дана карактеришу као „прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контигената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије („нормализација односа“), од стране НАТО-а и њених чланица, тешко да се променио. Шта више, из западних „аналитичких“ и „научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО-а, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет „посебне“ обраде. Тако се, на пример, и 100. годишњица почетка Првог светског рата користи као повод да се Србија и српски народ учине одговорним за ту историјску катаклизму у којој је Србија изгубила трећину свог становништва за одбрану своје и слободе других европских народа! Да се сарајевски атентат искористи као доказ континуитета агресивне, реметилачке па чак и „терористичке генетике“ српског народа! Чијим и каквим циљевима треба да послуже такве гнусне, расистичке оптужбе? Да ли се и тим најновијим подметачинама Србија упућује да закључи да једино усласком у НАТО и безрезервним прихватањем његове „мирољубиве“ и „хуманитарне“ мисије може да опере перцепцију о својој агресорској и реметилачкој природи? Хоће ли и НАТО захтевати да се Србија извини што је изазвала „хуманитарну интервенцију“ са хиљадама људи, жена и деце страдалих од „паметних“ ракета НАТО, са хиљадама тона бомби, крстарећих ракета, пројектила са радио-активним отпадом, касетним, графитним и другим бомбама?

Чињенице су чињенице. Свака сила за времена. Историја, супротно најавама, ипак иде даље. Прикривање истине траје само историјски часак. У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему писшу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкиа док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.

НАТО је реликт хладног рата, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква „мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност. Ранији „трећи свет“ (БРИКС, Шангајски савез, Група 20, ПНЗ) не мири се са неоколонијалним, експлоататорским и и другим хијерархијски постављеним доктринама. Отпор политици силе расте корак по корак, али незадрживо. Штета што Европа у томе заостаје, што имитира Великог брата. Њен избор, њене последице.

Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО-а у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.

Агресијом НАТО-а на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.

Свуда где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки Планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.

Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других не-Албанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 14 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета Покрајина Косово и Метохија; мафијашка назови држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца хладног рата.

Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.

Србија није „острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар за сада, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО-а, па се не би рекло да због своје неутралности, имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао.

Полазећи од непристрасног вредновања својих историјских искустава, као и од разумевања савремених трендова у европским и светским односима, без предубеђења и и робовања 5-октобарској инерцији, за Србију је најбоља опција да остане неутрална, да учвршћује своју неутралност, штавише, да неутралност подигне на ниво уставног принципа. Тиме би Србија на најбољи начин, дугорочно заштитила своје интересе, осигурала извесну будућност и испоштовала демократску вољу преко две трећине својих грађана.

Ова фотографија је снимљена 21. марта 1990. у Виндхоку, на дан прогласењ
независности Намибије. С лева на десно: Амб. Зивадин Јовановиц,
председавајуци Групе 17 НЗ за независност Намибије, Јанез Дрновсек,
председавајуци Председниства СФРЈ и председавајуци ПНЗ, Мопмцило-Мома
Стефановиц, дописник "Политике" и амб. Павле Јевремовиц, саветник
Председавајуцег Председниства СФРЈ, за спољну политику.

Током разговора Мандела је одао признање ПНЗ и посебно Југославији, за
допринос деколонизацији Африке као, за помоц И подрску независности Намибије
као и за допринос борби против против апартхејда и расне сегрегације. Рекао
је да будуцност ЈАР види у помирењу, равноправности свих људи без обзира
на боју козе и порекло, као и у придрузивању великој породици несврстаних
земаља.

Иако тек ослободјен из дугогодисњег затвора, у Манделином излагању није
било ни трунке триумфализма. Говорио је тихо, ненаметљиво и пазљиво слусао
саговорнике. Иако је у Виндхоку на прослави независности Намибије било висе
десетина сефова дрзава и влада из Африке и са свих континенатабез, Мандела,
лицност без једне званицне дрзавне функције, био је у Виндхоку далеко
најтразенији саговорник".

Живадин Јовановић

Београд, „Политика“, 2. децембар 2013.

У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати, каже Живадин Јовановић.

Као еклатантан пример неумесног дипломатског понашања остала је упамћена изјава некадашњег немачког амбасадора Андреаса Цобела, који је 2007. године рекао да би „инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и онда би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији”. Као недипломатска и исхитрена могла би се оценити и најава америчког амбасадора Камерона Мантера, који је у јуну 2008. године, у јеку преговора између политичких странака о формирању нове владе, изјавио да „очекује да ће Србија добити проевропску владу”. Његове речи показале су се „пророчким”, јер је влада формирана у јулу заиста била проевропска, али је убрзо постала јавна тајна да су на њено формирање и те како великог утицаја имале западне земље.

Како за „Политику” објашњава Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Србије, то шта је дипломатски, а шта не, зависи од много чега. Најпре од тога чије дипломате дају изјаве, да ли је реч о дипломатама великих сила или мањих држава, од теме која се јавно коментарише и, нарочито, зависи од земље пријема, какав је њен однос, каква је њена пракса, шта се искристалисало као уобичајено и допуштено понашање страних дипломатских представника.

„У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати. Код нас је изузетно растегљив појам шта је допуштено, а шта није, шта је добар укус, шта је дипломатија, а шта су притисци”, оцењује Јовановић и додаје да земља чија влада позива да у њеном раду учествују амбасадори страних држава, као што је било својевремено, када је амерички амбасадор присуствовао седници Владе Србије, не може да рачуна да ће се стриктно поштовати неки принцип, неки дипломатски узуси.

Србија је, како каже, ћутке прелазила преко претећих изјава неких амбасадора, па и преко тога што је амерички амбасадор на Правном факултету рекао да уџбеници не смеју да садрже изразе као што су агресија НАТО-а или албански тероризам. Таква земља, категоричан је Јовановић, не може рачунати на високо дипломатско понашање. Напротив, она тиме призива да се амбасадори понашају као према земљи која није суверена.

Прашина која се дигла око изјаве руског амбасадора за Живадина Јовановића представља замену теза.

„Не треба дозволити да се прашина дигне око овакве или онакве изјаве руског амбасадора, јер се тиме диже димна завеса иза које у Београду настављају да вршљају амбасадори западних земаља. Говорити о томе који је термин употребио Чепурин, а не говорити о Квинти, која је организовала групу пријатеља Санџака значи забијање главе у песак. Не дроби Србију Русија него НАТО, није она признала Косово, не стоји она иза Тачија на преговорима у Бриселу. Србији ништа добро неће донети примењивање двоструких аршина према страним амбасадорима”, оцењује Јовановић.

Напомена: Аутор текста у „Политици“ је новинар Јелена Церовина. Редакција веб странице Београдског форума за свет равноправних преноси само оне делове чланка који се ослањају на изјаву Живадина Јовановића.

Аутор: Willy Wimmer, Контакт Магазин, Берлин, 13. новембра 2013

Сапутање у престоници:
Да ли је прошло време које је почело ратом против СР Југославије?

На поцетку је било то сто је било: прислускиван је један телефон у Берлину. Из Уреда канцелара још током августа саопштено је да нико нема намеру да сакрива податке од немацког народа и да се – заиста – ниста није десило, сто је изазвало тако велику галаму. Због тог једног мобилног телефона би требало стеци утисак да је оскрнављен хиљадугодисњи тотем. Зар је то могло да се деси медју пријатељима и поред безбедносних мера унутар НАТО, сто је само по себи недопустиво?

Узбудјење се мозе ознацити као наивно, јер ниједан период заседања немацког Бундестага не поциње без да се на столу не надје стриктно писмено упозорење администрације немацког Бундестага да се на седнице одбора не смеју носити мобилни телефони, јер се они прислускују и то константно. За столом увек седи неко, као сто нам је познато са задњих коалиционих преговора измедју ЦДУ/ЦСУ и ФДП, који америцком амбасадору доставља свезе куцане текстове.

Притом се води неуобицајено тесна комуникација измедју Васингтона и Берлина због специјалног амбасадора америцког председника. Право је цудо да ипак постоје рупе у сазнавању. Када не би било господина Сноwден-а, онда би се дотицни мобилни и даље обрадјивао. То има смисла, јер влада у Берлину не сауцествује у трансатлантском нападу на ЕВРО, нити у фискалној политици усмереној у корист америцких интереса. За резултате прислускивања заинтереесована су вероватно и америцка предузеца ција су сјајна договарања преко зице требало да од Грцке направе мину на унутрасњем трзисту ЕУ.

Сада треба направити један Споразум о нешпијунирању (Но Спy Агреемент). У Васингтону преговарају управо они, који због доказане неспособности или сауцесниства ниста нису предузели да застите немацки народ. Да ли они уопсте знају о цему преговарају и да ли би мозда било паметније пустити да гопсодин Сноwден преговара за нас? Он бар зна о цему се ради. Све донде док стране трупе – које имају уговор о стационирању и додатни споразум који дискриминисе Немацку у оквиру НАТО-статута – бораве код нас и док ова два уговора не буду укинута, ниста се неце променити.

Ипак убрзо це се наметнути једно питање галактицке димензије. Ста це урадити дама приликом следецег састанка сефова дрзава када је господар загрли? Он има сарма. Да ли це дама помислити на то да се овде ради о достојанству немацког народа, а пре свега о његовим неотудјивим правима застиценим уставом? Цак и колонијална Индија имала је своје домаће право („хоме руле“). Ста имамо ми?

За нас би било добро да не меримо све кроз коалиционе преговоре или прислусно оргијање Американаца . Ако израелски армијски радио јавља, да је измедју САД и Израела у неку руку „пукла тиква“, онда је у питању несто сасвим велико. Ради се о преговорима о атомском наорузању са Ираном, који, независно од свих отворених питања, има повољнији правни статус у погледу светског мира и нуклеарног орузја од потпуно запостављеног Израела.

Сада због тог новог америцког прилаза отвара се могуцност за споразумно ресење свих отоврених питања са Ираном. Уколико до тога додје, онда би једна знацајна земља у политцки трусној зони првог степена изгубила статус парије и била укљуцена у миротворацку политику. Да ли је то оно од чега се Израел боји и да ли се због тога поставља изван медјународног правног поретка својим бескрајним јавним изјавама? Несто се порменило у америцкој спољној политици. Засто је досло до тога, то је друго питање. Поново се приклања медјународном праву и постизе успехе као сто то показује пример Сирије и тамосње хемијско орузје. Сада преговори са Ираном у којима Фанцуска покусава све да се заборави Виллепин и његов велицанствени наступ пред Саветом безбедности. За све нас би било опасно уколико би за Француску ратови постали средство за повецање њеног бруто друственог производа.

Али бацимо поглед на САД. Да ли је просло време које је Хенрy Киссингер предвиђао у великим немацким недељницима у коме се, из америцког угла гледано, ради о томе да се глобални медјународни правни поредак прилагоди праву јацег у коме би доминирале САД? Да ли је просло време које је поцело са ратом против Савезне Републике Југославије, а који се водио противно медјународном праву? Да ли има дрзава осим САД које су профитирале из тог периода права јацега.и због тога окренуле ледја медјународном праву?

Оно сто је објавио израелски армијски радио требало је да увери Васингтон.да заиста теске ствари, које се тицу Блиског истока, могу да се уклопе у америцки интерес само када било који америцки председник буде у другом изборном турнусу. Док један уз звуке фанфара пролази ареном и бива поздрављен, око другог, поредјења ради,влада тисина. Морамо да задрзимо дах, јер никада раније није у Васингтону тако јасно урадјено да „Бартел ден Мост“ доноси (да се све догадја у тајности). Тако се намеце питање моци. Димензија, о којој се конацно ради, постаје јасна са насим размисљањима и сецањима на председника Рабина.

(Превод са немачког: Мирољуб Милановић)

Живадин Јовановић,  31. октобар 2013.

Свако има право да сам одлучи да ли хоће или неће да учествује на изборима. То се односи и на одлучивање о учествовању или неучествовању на локалним тзв. изборима на Косову и Метохији 3. новембра 2013. Притом треба имати у виду следеће важне чињенице:

- Локални тзв. избори на Косову и Метохији спроводе се на основу Бриселског тзв. споразума који је ништаван јер је диктат, а не споразум и који представља кршење Устава и правног система Србије, као и резолуције СБ УН 1244 (1999.). Тај наводни Споразум налази се изван уставно-правног поретка Србије и не може накнадно постати његов део;

- Они су такозвани зато што нису избори у оквиру Устава и закона и нису избори у слободи. Лицемерно је замајавати јавност „статусно неутралним“ листићима и другим тривијалностима, када је јасно да је суштина „избора“ укидање и истискивању институција и поретка Србије (ма колика мера њихове присутности у Покрајини) и ширење и заокруживање поретка илегалне „Републике Косово“;

- Свако ко намеће Бриселски тзв. споразум као државну обавезу и користи притиске, па чак и принуду, да би га применио – носи одговорност пред народом и историјом за кршење Устава и угрожавање трајних државних и националних интереса;

- Нико нема право да тргује Косовом и Метохијом, односно суверенитетом и територијалним интегритетом земље, зарад датума за почетак преговора о приступању ЕУ. Та врста трговине је све друго осим пута у тзв. бољи живот и стабилност;

- Локални тзв. избори се спроводе у складу са тзв. уставом и законима „Републике Косово“ а учешће на њима представља одрицање од уставног и правног система Републике Србије и прихватање „Републике Косово“ као независне државе;

- Иако су „локални“ они су тачка преокрета: њима се укидају све државне институције Републике Србије у Покрајини, посебно на северу, признају и прихватају институција тзв. Републике Косово, а Срби прихватају статус припадника националне мањине на делу територије која по Уставу и рез. СБ 1244 чини интегрални део Републике Србије;

- Заједница српских општина је љуштура без стварних овлашећења. То је мамац да се Срби наведу да изађу на изборе и да дају легитимитет илегалној творевини „Републике Косово“ и да тиме амнестирају агресоре НАТО. Не постоји никакав документ или гаранција о тзв. извршним надлежностима Заједнице српских општина.
Потребна је истрајност у одбрани легитимних ставова:

- Да су Срби одлучни да трајно остану у својој Покрајини Косово и Метохија као интегралном делу суверене Републике Србије, да захтевају слободан и безбедан повратак 250.000 силом и застрашивањем протераних Срба и других неалбанаца и пуну гаранцију Савета безбедности УН за поштовање њихових основних људских права, посебно личне и физичке безбедности, слободе кретања, заштити имовине и српске културне, духовне и историјиске баштине;

- Да осуђују и одбијају све, отворене или прикривене, претње и притиске на српски народ, без обзира да ли долазе из познатих центара моћи, Београда или Приштине, чији је циљ да се застрашивањем приволе да изађу на илегалне изборе;

- Да статус Покрајине Косово и Метохија није решен. Ту чињеницу не могу прикрити никакви назови преговори или споразуми. Мирно, праведно и одрживо решење може се постићи само новим преговорима под окриљем Савета безбедности УН и на основу резолуције СБ 1244. Ово утолико пре што у Бриселу није било преговора;

- Резолуција ГС УН о посредовању ЕУ има саветодавни, а не обавезујући карактер и ни на који начин не ослобађа власти у Србији и међународну заједницу обавезе извршења рез. СБ УН 1244 која има трајни и општеобавезујући карактер;

- Док се не постигне праведно решење које је у складу са рез. СБ УН 1244 и Уставом Републике Србије, институције Републике Србије у Покрајини, посебно оне на северу Покрајине, треба да наставе са радом. Ако неко те институције назива „паралелним“, то не значи да су супротне интересима српског народа или Републике Србије, да су неделотворне или против закона, Устава и резолуције СБ УН 1244. Напротив!

- Позив Срба Савету безбедности УН, КФОР-у, УНМИК-у да спрече сваку претњу силом или употребу силе, против српског народа на Косову и Метохији.

Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних

На Европском универзитету у Никозији, Кипар, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић одржао је предавање са темом „Од Београда до Дамаска“. Скупу чији је организатор Истраживачки институт „Преметеас“ присуствовали су студенти, професори, истраживачи и више посланика кипарског Парламента. На скупу је представљена књига „Нео-милитаризам и маркетинг рата“ Др Косте Гулиамоса, професора Европског универзитета на Кипру.

Јовановић је истакао да је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. године представљала тачку преокрета у светским односима. Као највећа оружана сила у историји, НАТО је тада извршио напад на на једну суверену европску земљу без одобрења Савета безбедности као јединог органа који је, према Повељи УН, овлашћен да одлучује о употреби оружане силе у међународним односима. Тиме је задат је највећи ударац међународном правном поретку створеном после Другог светског рата и отпочела убрзана деградација међународних односа и институција, у првом реду Уједињених нација и ОЕБС-а.

НАТО је у агресији против Србије (СРЈ) нашао оправдање да не буде распуштен, војно-индустријски комплекс је на дужи рок осигурао раст поруџбина и профита, корпоративни капитал је представио своју глобалну челичну песницу, а САД су испословале повод за распоређивање својих трупа и ширење мреже нових војних база на Балкану, према Каспијском басену, руским границама и Блиском Истоку. Још током оружане агресије постављено питање – ко је следећи? Није се дуго чекало. Уследиле су инвазије и агресије на Авганистан 2001., Ирак 2003., Либију 2011., Мали 2012. Није непознато постојање листа „отпадничких“, „непредвидивих“, „диктаторских“ режима, по правилу, у земљама атрактивних гео-политичких положаја или богатих резервама енергената и стратешких минерала.

Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију демократије и људских права. Свака „хуманитарна интервенција“ НАТО остављала је за собом масу убијених или трајно неспособних цивила, жена, деце, разорене економије, сепаратизам, националну и верску нетрпељивост, једном речју, хаос. Паралелно су успостављани послушнички режими који су представљани као „демократски“, „одговорни“, „предвидиви“. Корпоративни капитал САД и других чланица НАТО је, преко таквих режима, експресно добијао концесије у најпрофитабилнијим гранама привреде, а нове војне базе су ницале као печурке после кише. Тако, на пример, након агресије на Србију (СРЈ) 1999. САД су на Косову и Метохији успоставиле највећу војну базу изван своје територије, затим, је уследило отварање три нове америчке базе у Бугарској, три у Румунији, и тако редом, преко Чешке, Словачке и Пољске до белоруских и руских граница. Постајало је јасно да су прави циљеви свих агресија НАТО освајање геополитички и економски важних региона, успостављање војне контроле комуникација, посебно траса нафтовода и гасовода, кажњавање и ликвидација непослушних лидера, заокруживање и ограничавање Русије и Кине, као и јачање зависности Европе, односно, слабљење њених потенцијала за самосталу улогу у глобалном распореду моћи.

У вези са односима НАТО – ЕУ Јовановић је рекао да између њих има извесне поделе улога, али нема стратешких разлика. Додао је да је јасно ко је у тим „партнерским“ односима старији. Подсетио је да је на самиту НАТО у Лисабону 2010. ЕУ и формално прихватила планове НАТО (САД) у Европи, као своје. Приметно је да су моћније земље Европе прихватиле и америчку терминологију тако да више европских лидера све чешће говоре о угрожавању њихових „националних и државних интереса“ далеко од својих, или ЕУ граница, најчешће на другим континентима и подручјима својих бивших колонија. Дакле, лидери најутицајнијих чланица ЕУ, које су се својевремено изјашњавале против коришћења агресије на Србију (СРЈ) као преседана, у новије време се понашају као да су одустале од свог ранијег става. Да ли их је у томе удружио притисак САД, или најмоћнијих мултинационалних корпорација, или су садашњи лидери тих земаља мудрији од својих претходника – за ову прилику је споредно. Битно је да су удружени у стратегији глобалног интервенционизма.

Јовановић је изнео да лично не верује у дуготрајност решења наметнутих агресијом и силом НАТО-а било где, па ни на Балкану. НАТО је свуда где је интервенисао остављао за собом хаос, етничке и верске суикобе, фрагментацију државних територија, последице коришћења оружја за масовно уништавање, као што су, на пример, пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе. Тзв. Споразум из Брисла о принципима нормализације односа између Београда и Приштине у суштини представља агло-саксонски диктат Србији да прихвати и фактички призна независност покрајине Косово и Метохија коју је Савет безбедности УН својом резолуцијом 1244 (1999.) ппотврдио као интегрални део државне територије Србије! То што силом и уценама намећу САД, ВБ и Немачка развој ће демантовати као одрживо решење из следећих разлога:

Прво, тиме се Србији одузима део њене суверене државне територије, негира право на национални, културни и духовно наслеђе и идентитет. Илузорно је очекивати да ће се она (српски народ) икада помирити с тим.

Друго, тиме се грубо крше основни принципи међународног права, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС (КЕБС), међународних односа, и посебно, резолуција СБ УН 1244 (1999.) која представља експлицитну одлуку јединог органа задуженог за очување мира и безбедности, да је Покрајина Косово и Метохија интгегрални део државе Србије у оквиру које може уживати само суштинску аутономију и ништа више;

Треће, моћниоци тиме стварају назови државу као легло организованог међународног криминала, тероризма и екстремистичког исламског фундаментализма који дугорочно угрожава интересе народа региона и Европе, на шта упозорава и недавна књига француског аутора Пјера Пеана „Један 'праведни' рат, за једну мафијашку државу“;

Четврто, признавање једнострано и противзаконито (противуставно) прокламоване „Републике Косово“ представља највећу подршку снагама концепта „велике Албаније“ од времена фашистичко-нацистичке окупације 1941. – 1945., чији носиоци имају отворене територијалне претензије према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Благо је рећи да такав концепт представља отворену претњу миру и стабилности у овом делу Европе.

И пето, ако агресија НАТО 1999. године није могла да се оконча без ангажовања Русије председника Јељцина, по позиву САД, онда је 14 година после тога, утолико теже замислити компромисно, стабилно и дуготрајно решење за статус Косова и Метохије без позива и директног укључивања у тај процес Русије, председника Путина. Тешко је поверовати у дугорочно стабилно и одрживо решење било којег европског проблема без учешћа Русије. Косово и Метохија је и те како европски проблем. Покушаји његовог решавања не само без Русије, него чак и против Русије, како то чине Ештонова, Рикер и Вестервале, је улузорно забијање главе у песак. Ни пристанак Београда на то није алиби за последице диктата.

Јовановић је констатовао да НАТО као производ хладног рата и заступник концепта униполарног света, не прихвата тренд мултиполаризације светских односа и тренд новог распоређивања моћи, јер жели да задржи монопол моћи и узурпира право напада на било коју тачку на Планети коју његове водеће чланице прогласе местом угрожених националних и државних интереса. Таква идеологија,има за циљ да заустави историјски незаустављиви развој ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Зато је она много опаснија од конвенционалних мерила опасности.

Одговарајући на једно питања присутних, Јовановић је рекао да ревизија историје Европе ХХ века није сама себи циљ. То је, по његовом мишљењу, део стратегије ревизије граница у Европи. Реторички је поставио и питање - шта, на пример, значе повремени, мање или више отворени, захтеви за ревизијом Тријанонског споразума? Он је позвао на размишљање шта се десило када су одређене силе почетком ХХ века тежиле да изврше ревизију поделе колонија, односно природних богатстава?

Вишеслав Симић
професор - Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико
26. септембар 2013. - 2. међународни семинар о државној управи и политици - ЕГАП - Школа за постдипломске студије о државној управи - 25./26. септембар 2013 - Мексико

С обзиром да Сједињене Америчке Државе користе такозвани ”Рат за Косово”[1] као модел[2] за оно што би ”међународна заједница”[4] (како САД и Запад воле себе да називају[3]) требало да учини да би се, без мандата УН, решила криза у Сирији, све је очигледније да је веома важно не само да се независно истражи савремени амерички стил[5] у међународним односима, већ да се посвети нарочита пажња на пост- и ван-борбену умешаност ”међународне заједнице” у управљање[6] територијама и народима које она ”ослободи”[7].

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ

Бивша државна секретарка САД Медлин Олбрајт изјавила је да је агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године била илегална, али исправна!

Наплатила своје услуге:

Живадин Јовановић подсећа да су највећи заговорници агресије на Југославију добро наплатили своје услуге албанским сецесионистима, па им чак и западни новинари све чешће постављају питање колико је прави мотив за војни напад заиста био хуманитарног карактера.
- Медлин Олбрајт, генерал Весли Кларк и низ других високих представника америчке администрације дошли су у посед акција и сувласништва најпрофитабилнијих компанија на КиМ, као што су мобилни оператери и рудници - додаје Јовановић.

- Поступци САД на Косову, укључујући кампању бомбардовања без мандата УН, били су противни међународном праву, али и даље исправни - тврди Олбрајтова, која је у администрацији Била Клинтона била задужена за спољну политику.

Њена најновија изјава у Србији је дочекана као још једна бесмртна потврда да су САД под плаштом НАТО-а извршиле агресију против СРЈ и злочин против мира и човечности, кршећи Повељу УН и све важеће конвенције.

- Та изјава одражава империјалистички концепт и поимање међународних односа. САД дају себи за право да крше међународне законе и да саме процењују шта је оправдано, а шта није. Такав став води у конфликте и хаос у међународним односима. Иако Вашингтон сматра да такав хаос може да контролише, очигледно је да хаос, као дух из боце, када једном изађе више се не може повратити нити контролисати - каже бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.

Олбрајтова је Косово и Метохију помињала у контексту намере Вашингтона да оправда војну интервенцију на Сирију. То призивање на случај бомбардовања СРЈ без одобрења СБ УН, за Живадина Јовановића представља препознатљиву матрицу глобалног интервенционализма под изговором бриге за људска и хуманитарна права.

- Сви сада знају да је агресија на СРЈ била са циљем да се направи преседан који ће се касније користити и на који ће се носиоци империјалистичке политике позивати када оправдавају нападе на Авганистан (2001), Ирак (2003), на Либију (2011) или Мали (2012) - сматра саговорник "Вести".

Став САД да их међународни закони и Повеља УН не могу ограничити у војном интервенционализму, додатно су зачињени лицемерним покушајима Вашингтона да као разлог за агресију наводе бригу за људска и хуманитарна права или заштиту права националне мањине.

- Користе се исценирани масакри и трагедије да би се домаћа и страна јавност уверила да не постоји друга могућност решавања проблема осим агресије. Тако је било са случајем Маркала у БиХ, са Рачком на Косову, а сада са бојним отровом у Сирији - подсећа Јовановић.

Од Рудолфа Хензела

Нама људима пошло је за руком да у техници и медицини решимо проблеме који су
све до прошлог века важили за природом дате корбаче човечанства. Међутим, са
највећим корбачем, ратом, као и са неравноправншћу и тиранијом, упркос неоспорним
успесима развоја цивилизаје, нисмо изашли накрај. Ако не постанемо свесни да су
постојање наше културе и опстанак наше врсте угрожени и ако одлучније не
покушавамо да проблеме човечанства решавамо у миру, да унапређујемо друштвену
правду и да одстрањујемо тиранију у свету, онда ћемо већ данас кренути на пут без
повратка. Како, према томе, ми људи да се не нађемо у тој ситуацији?

АДОЛФО ПЕРЕЗ ЕСКИВЕЛ БАРАКУ ОБАМИ: “НЕМАТЕ МОРАЛНИ АУТОРИТЕТ НАПАДАТИ СИРИЈУ, ИЗВОЗИТЕ СМРТ КАКО БИ ОЧУВАЛИ СВОЈУ МОЋ – ЧИЈЕ НАРЕДБЕ ВИ СЛУШАТЕ ГОСПОДИНЕ ОБАМА?”

Истакнути аргентински борац за људска права, хуманист, писац и пацифист, Адолфо Перез Ескивел (Аdolfo Pérez Esquivel), послао је отворено писмо америчком председнику Бараку Обами по питању могућег напада на Сирију. Ескивел, који је као и Обама добио Нобелову награду за мир (1980.), пита се – како Обама мисли да настави “Кингов сан” војном интервенцијом против Сирије? У свом жестоком писму истиче како САД нема ни моралну, легитимну ни правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу на свету.

Ескивел се 2011. жестоко противио нападу на Либију а касније је критиковао и операцију у којој је убијен Бин Ладен истичући како су САД одлучиле да га убију, а да му не суде, јер су се бојале да би Бин Ладен могао открити “неугодне информације” о позадини напада на Њу Јорк 11/9 2011. “Овај догађај је био савршен повод за агресију против Авганистана, Ирака и касније Либије”, и у једном од својих текстова рекао је да су САД “осовина зла”.

Адолфо Перез Ескивел Бараку Обами, отворено писмо по питању Сирије:

“Послушајте крике народа!

Ситуација у Сирији је предмет озбиљне преокупације и још једном САД, преузимајући улогу светског полицајца, предлаже напад на Сирију у име “Слободе” и “Људских Права”.

Ваш претходник George W. Bush, у свом месијанском лудилу, призвао је религијски фундаментализам за покретање месијанских ратова у Авганистану и Ираку. Рекао је како је разговарао с Богом и како му је Бог рекао да нападне Ирак, рекао је како му је Бог послао поруку да “извози слободу” широм света.

Ви сте, поводом 50.-годишњице смрти `велечасног` Мартина Лутера Кинга, такође добитника Нобелове награде за мир, говорили о томе како треба комплетирати “Сан” који је он оставио на столу, он који је био најзначајнија манифестација борбе за људска права против расизма у првој демократији на свету која је имала робове.

Мартин Лутер Кинг био је човек који је дао свој живот за живот, он је мученик нашег доба. Убили су га након Марша на Вашингтон јер је позивао на грађанску непослушност због империјалистичког рата против народа Вијетнама. Зар Ви заиста верујете у то како војна инвазија против другог народа може довести до реализације Кинговог сна?

Наоружавање побуњеника како би се довело до одобравања НАТО интервенције није ништа ново за Вашу земљу и Ваше савезнике. Нити је ново да САД предлаже инвазију на друге земље оптужујући их да поседују оружје за масовно уништење, што се у случају Ирака показало као неистина.

Ваша земља подупирала је режим Садама Хусеина кад је употребио хемијско оружје против Курда и против Иранске Револуције, и тада није било ни говора о санкцијама јер у то време су Садам и Ирак били Ваши савезници.

Али сада предлажете напад на Сирију без да уопште знате резултате истраге коју спроводе Уједињене Нације уз одобрење сиријских власти. Нема сумње да је употреба хемијског оружја неморална и за сваку осуду, но Ваша влада нема морални ауторитет да оправдава интервенцију.

Генерални секретар Уједињених Нација, Бан Ки-Мун, истакао је како би војни напад на Сирију још погоршао ситуацију у тој земљи .

Моја земља, Аргентина, која тренутно председава Саветом Безбедности Уједињених Нација, јавно је истакла како се противи интервенцији на Сирију, одбијајући “учествовање у новим смртима”.

Папа Фрањо такође је позвао свет да се уједини у покрету за мир па је 7. септембра организовао дан молитве и поста против рата.

Чак и Ваш историјски савезник, Уједињено Краљевство, одбило је (барем за сада) да учествује у инвазији.

Ваша земља трансформише “Арапско Пролеће” у НАТО пакао, покрећете ратове на Блиском Истоку и паљевине у оркестрацији међународних корпорација. Инвазија коју предлажете довешће само до још насиља и још смрти, као и до дестабилизације Сирије и целог региона. С којим циљем? Луцидни аналитичар, Роберт Фиск, истакао је како је прави циљ Иран и одлагање успостављања Палестинске државе – нису стотине мртве деце разлог који Вас војно покреће. У овом тренутку када је у Ирану демократски изабрана умерена влада с којом би могли кренути у преговоре и решење актуелних сукоба, политика коју Ви предлажете би могла бити суицидна.

Сирији је потребно политичко, а не војно решење. Међународна заједница требало би да подржи оне друштвене организације које спроводе мир. Сиријски народ, као и сваки други, има право на самоопредељење и властито дефинисање демократског процеса, а ми бисмо им у томе требали помоћи када затраже нашу помоћ.

Обама, Ваша земља нема ни морални ауторитет, ни легитимитет, нити правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу. Нарочито ако узмемо у обзир да сте убили 220.000 људи у Јапану бацивши бомбе масовног уништења.

Нити један заступник у америчком Конгресу не може легитимисати, оно што не може имати легитимитет, нити озаконити оно што је противзаконито. То је нарочито тачно ако узмемо у обзир изјаву коју је пре неколико дана дао бивши амерички председник Џими Картер: “САД нема функционалну демократију”.

Ваше илегално прислушкивање америчког народа очигледно није имало утицаја, јер анкета Ројтерса показује како се 60% становника противи Вашем плану инвазије (оп.а. само 9% подржава план напада).

Зато ћу Вас питати ово господине Обама, чије наредбе Ви слушате?

Ваша Влада постала је опасност за међународну равнотежу као и за становнике САД-а. Постали сте земља која се не може уздржати од извоза смрти како бисте сачували своју моћ и економију. Али ми нећемо престати да вам се супротстављамо.

Био сам у Ираку након америчког бомбардовања 90-их, пре инвазије која је срушила Садама. Видео сам како наводећа ракета погађа колону избеглица, жена и деце. Ви сте их назвали “колатералним жртвама”.

Народи поручују ДОСТА! Доста је ратова. Људскост позива на Мир и право на живот у слободи. Народи желе да усучете своје мачеве и једини начин да се то постигне је разоружање свести.

Господине Обама, немојте заборавити како ћемо жети плодове које сејемо. Свако људско биће требало би да сеје хуманост и мир, нарочито они који имају Нобелову награду за мир. Надам се да нећете “сан о братству” који је имао Мартин Лутер Кинг претворити у ноћну мору за народе и људски род.

Уз поштовање, Мир и Добро
Adolfo Pérez Esquivel”

Поводом неких изјава у београдским медијима да би представници Србије у догледно време могли затражити учлањење у НАТО, Београдски форум за свет равноправних, не искључујћи могућност да се ради о «пробним балонима», сматра да треба подсетити на неке чињенице и оцене.

НАТО је освајачки свез, Србија је мирољубива земља.
Тежња НАТО да силом изврши прерасподелу енергетских и других природних богатстава, да стави под контролу геополитички важне територије и комуникације, да наметне силу изнад права, није прихватљива и природно је што изазива осуду и све снажнији отпор у свету.
НАТО се не мири са чињеницом да је ера униполарног светског поретка – прошлост и да се процес мултиполаризма и демократизације међународних односа не може зауставити силом.
Хегемонистичка стратегија НАТО представља извор озбиљних претњи миру и безбедности у Европи и свету.
Пре 15 година НАТО је разорио Србију, изазвао смрт 4.000 и рањавање 10.000 њених грађана, углавном, цивила, земљиште и воду загадио осиромашеним уранијумом чији је рок разлагања преко 4 милијарди година. Колико је грађана у међувремену од тога оболело и умрло, колико ће жртава и патњи то изазвати у будућности - тешко ће се утврдити.
Еентуално сврставање Србије у НАТО представљало би амнестирање НАТО од одговорности за за злочине и штету изазване агресијом 1999. и неопростив грех према људским жртвама.
То би уједно довело у питање стратешке односе са Русијом, савезником у два светска рата и поузданим партнером у сарадњи од животног значаја за развој и стабилност Србије.
«Хуманитарна интервенција» НАТО 1999. под лажним изговором, њено настављање другим средствима, отимање дела државне територије ради стварања мафијашке «Републике Косово», као и понављање агресије, под сличним лажним изговорима, на друге земље и континенте - израз је лицемерја и лажног морала на којима је настала дубока светска криза.
Водеће чланице НАТО настоје да последице кризе коју су саме изазвале, силом превале на леђа других земаља и народа.
Под изговором да штити демократске вредности, НАТО је постао оруђе милитаризма и тоталитаризма у историји незабележених метода и размера.
Стратегију ширења НАТО на Исток и размештање система тзв. «противракетне одбране» према Русији, ЕУ је и формално прихватила као део јединствене НАТО-ЕУ стратегије.
Србија је презадужена, чланство у НАТО би тај дуг даље енормно повећало, а земљу и народ даље осиромашило водећи их у дуготрајно дужничко ропство.
Глобални односи моћи се мењају у прилог снага мира сужавајући простор политици силе и хегемонизма која је у основи стратегије НАТО.
Тезе да НАТО штити људска права, мир, цивиле и демократију представљају ругање истини и здравом разуму.
Интервенције (агресије) НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију и другде оставиле су хаос, националне и верске поделе, сукобе, социјалну и економску пустош. Јавност не прихвата да Србија буде учесник у томе! Нити да српски војници буду најамници који гину за туђе интересе!
Јавност очекује да Србија учвршћује своју неутралност, да власт поштује вољу грађана од којих је 75% против чланства Србије у НАТО.

Београд, 15. јули 2013.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпурх који је радио у сенату и који му је давао поједине информације је убијен у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од (1991-1994) и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној Географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!

Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу – The secret of White House – у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.

Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?

— Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. Јануара 1991 у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требали напасти Сарајево.

О којим терористима је реч и зашто би они наводно требали да изврше те нападе?

— О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.

Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?

— Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали. Зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји?

Како и када се завршила да операција и да ли је имала неко име?

— За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!

Кажете отишли сте у Словенију, којим поводом?

— Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.

Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислисле ваше колеге?

— Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.

Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?

— Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.

Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?

— Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изебеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. Био је израђен од Америчке администрације.

Споменули сте контролу и финансирање медија, како је то било тачно?

— То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.

Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?

— Да! Од 1992 сам у Босни био поново, али овог пута смо требали да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи су изманипулисани. Број жртава је једанк убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, је неколико пута напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!

Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?

— Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца тојест нас! Али све је приписано Србима. Нажалост, многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ рекао да је Сребреница производ договора између Америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.

Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?

— Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!

Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?

— Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО! У срцу Европе је њихова највећа војна база.

Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?

— Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!

Живадин Јовановић

Пропагандом коју диригују страни фактори и домаћи политичари, од датума за почетак преговора о члансту Србије у ЕЗ је направљена вредност по себи, вредност која се не доказује, нити доводи у питање, фетиш – Његова светост Датум. Когод би покушао да доведе у питање политику која је све државне послове и циљеве подредила добијању датума, која свакодневно приноси жртве боговима да се смилују и одреде датум, истог часа је јавно анатемисан као адвокат сотоне, изолационизма, национализма, ултрадесничар, заговорник сукоба, ратова, поборник тла и крви, неразуман, заробљеник прошлости, непријатељ будућности наше деце! Српски властодршци имају велике заслуге што је Европска унија успела да од датума направи чудотворну алатку у процесу одузимања Косова и Метохије, протеривања државних институција Србије и легализације агресије НАТО 1999.

Јуна 1999. године Југославија (Србија) је повукла са Косова и Метохије своје оружане снаге, али уз усвајање резолуције СБ УН 1244 којом најважнији орган светске организације одговоран за мир и безбедност у свету гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), враћање контигената војске и полиције Србије у покрајину (на граничне прелазе и друге пунктове), слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица.

Априла 2013. године Србија је потписала Спразум којим прихвата промптно укидање својих државних институције, свог уставног и правног система и прихвата да се уместо њих успоставе институције, уставни и правни систем „Републике Косово“ (коју, наводно, не признаје) тамо где ни Приштина и Тачи нису имали домашаја. Како се тај чин може окарактерисати?

Образлажући зашто су прихватили Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа због којег (ваљда да би показали разумевање за незадовољство народа) кажу, ни сами нису срећни, најчешће наводе ове разлоге:

• да је то тек први, привремени споразум, да ће бити других (бољих?), да постоје могућности да се током разраде постигне више;
• да потписано представља максимум могућег „у овом тренутку“ и „у овим условима“;
• да прихваћени принципи дају могућност да се у пракси много тога постигне што ће зависити од способности, одговорности и јединства српских лидера на Косову и Метохији;
• да потписани договори дају суштинска права и гаранцију безбедности и опстанка „српске заједнице“ на Косову и Метохији;
• да је алтернатива глад, беда, изолација, егзодус („косовска Олуја“), док је прихватање бриселског споразума, пут ка донацијама, инвестицијама, запошљавању – бољем животу.

Поводом ових теза најсажетије могло би се рећи следеће:

• Прихваћена начела су против-уставна и штетна јер се Србија њима одриче свог Устава и система тамо где је и у мери у којој је важио пре бриселског споразума, као што је случај са севером Покрајине, и прихвата институције, уставни и правни систем квази државе Косово. На таквој основи не могу се градити боља, већ само још гора решења;
• Ако тренутак и актуелни услови за преговоре нису омогућавали заштиту интереса Србије у складу са резолуцијом СБ УН 1244, зашто су лидери Србије прихватали преговоре у тим условима, посебно, зашто су вртоглаво журили са подизањем преговора на „највиши ниво“ изостављајући притом суштинско питање статуса Покрајине? У чијем је интересу власт дала предност добијању датума за почетак преговора о учлањењу у ЕУ у односу на остваривање резолуције СБ УН 1244? Нису ли квалитет, односно, видљиве слабости српских преговарача такође део „услова“ у којима се није могло постићи више?
• Јавно истицање српских преговарача да ће будућност Срба на Косову и Метохију зависити од способности и вештине њихових лидера представља признање да је бриселски споразум лош и припрема да се предвидиве тешке последице припишу неспособностима лидера Срба у Покрајини;
• Од статуса пуноправних грађана Србије, Срби на Косову и Метохији су, вољом Владе Србије, de iure претворени у припаднике националне мањине у независном Косову. Могу они формално имати и право двојног држављанства, што није никакав изузетак или предност, али ће на Косову у свему бити третирани искључиво као држављани Косова. Неће их нико ни питати да ли прихватају косовско држављанство, једноставно, нико неће добити запослење, па чак ни Срби регионални шефови полиције, уколико не буду прихватили држављанство Косова као општи услов за запошавање;
• Што се тиче „алтернатива“ које власти, „у интересу народа“, отклањају прихватањем неповољног споразума, потребно је да се забележи да се ради о срамној злоупотреби економских и социјалних проблема ради застрашивања народа, методи коју је примењивао ДОС да би обманама и лажима дошао, а потом, и остао на власти.

У самом тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници Србије су у праву када изјављују да „Првим споразумом“ из Брисла нису признали независност „Републике Косово“. Међутим, оно што у јавности није довољно присутно то је да параф и накнадни потпис „Првог споразума“ представља de iure прихватање укидања законског и уставног система Србије и признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на северу Покрајине који је, не само de iure, већ и de facto интегрални део суверене државне територије Србије, на коме до дана потписа нису функционисали прописи нити институције „Републике Косово“.

„Првим споразумом“ постојеће институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито, de iure интегришу у правни систем «Републике Косово», а њихове правне и уставне везе са Републиком Србијом се прекидају, уз пристанак Србије и потпис њене Владе. То ће се и формално потврдити новим, ванредним изборима у току 2013. године који ће се спровести по законима «Републике Косово», уз надзор ОЕБС-а. Дакле, као и у свакој другој земљи у транзицији. Неки западни аналитичари су све то сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“ (РК). Уз све разлике, то неодољиво подсећа на реинтеграцију Сремско-барањске области (СБО) у уставно-правни поредак Хрватске на основу Ердутског споразума потписаног 1995. док су још трајали преговори у Дејтону. Ердутским споразумом, такође је, поред осталог, била предвиђена заједница српских општина коју су пратила велика обећања власти у Београду и још веће наде и очекивања Срба у Сремско-барањској области (СБО). Очекивања су ишла дотле да ће Срби у СБО имати политичку и територијалну аутономију, да ће бити „држава у држави“, да ће имати своје школе, равноправност језика и писма и много других права. Од свега тога у животу је врло мало, или ни мало, резултата. Ни до данашњег дана није остварен принцип да називи улица у Вуковару буду исписани и ћирилицом. Данас, осим по неког аналитичара, готово, нико и не спомиње Ердутски споразум. Београд, по најмање! Коме за то приписати одговорност - лидерима Срба у СБО који, можда, и нису показали завидни ниво одлучности, јединства и мудрости, или властима у Загребу које деценијама воде политику дискриминације Срба у Хрватској, уз прећутни благослов Рима, Брисла, Берлина и Вашингтона?

Да ли је судбина Србије да, без обзира на карактер власти у Београду, увек следи кратковиду и наивну политику карактеристичну за искомлексиране и поводљиве политичаре пријемчиве за празне похвале и слаткоречивост а одбојне према историјским искуствима и провереним савезнициштвима. Неразумевање и потцењивање дволичности, реваншизма и расисртичког прилаза Србији одређених центара моћи представља извор велике опасности за Србију данас и у будуће.

У „првом споразуму“ од 15 тачака ни у једном једином случају не помиње се Србија, њен правни или уставни систем, не помињу се ни било какве везе Покрајине, или Срба који живе у Покрајини, са Србијом као државом. У исто време у више од половине тачака афирмишу се владавина „косовских“ закона, правног система и уставног права (тач. 2, 4 и 10), „постојећи Статут асоцијације косовских општина“ (тач.3), „косовске централне власти“ (тач. 5), „јединствене полицијске снаге које се зову косовска полиција“ (тач. 7), „избори ... у складу са косовским законима“ (тач. 11).

Парафом, односно, потписом „Првог споразума“ представници Србије су прихватили да припадници српског народа у „РК“, одсад буду припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „РК“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Они, на пример, тврде да ће Срби у Покрајини задржати српско држављанство и да не морају прихватити држављанство „РК“. У споразуму то нигде не пише. Узмимо, на пример, Србе који желе да остану на својим радним местима у полицији, судству, или у било којој јавној служби. Ко може гарантовати да ће Приштина одустати од услова да свако ко жели да ради (настави са радом) у јавној служби, у складу са њеним законом о јавним службеницима, мора бити држављанин „РК“. Србија се потписивањем Првог споразума сагласила да ће у Покрајини, укључујући и њен север, важити устав, закони и систем „РК“.

Реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум, пре или касније, протумачити као признање „РК“ од стране Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације. Иза сцене, у току су припреме да се „РК“ призна статус земље посматрача у УН. За почетак.

У тексту Споразума из Брисла нигде се не помињу ни Устав Србије, ни резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) док се, како је цитатима већ наведено, изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто српска делегација, која се често позива на „реалности на терену“ када оправдава своје једностране концесије, није затржила да други испоштују реалности на северу Покрајине где непрекидно од краја Другог светског рата функционишу све важније институције Републике Србије, њен правни и уставни поредак? И друго, ако Председник Владе Србије потписује прихватање повлачења (поништавање) правног и уставног поретка Србије и укидање њених сопствених институција, ако, уместо свега тога, потписује да прихвата успостављање неког другог правног и уставног поретка и других институција - није ли то одрицање од свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе на делу своје државне територије? О чему говори прихватање „јединствених полицијских снага које се зову косовска полиција“, ако не о предаји суверенитета (устава, закона и монопола силе) и на северу Покрајине!?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то много пута, са разлогом, истицано, најпоузданији правни ослонац за заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао и прихватио претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале резолуцијомк СБ 1244, на основу чега, највиши представници Србије данас верују да ће те исте земље, поштовати било коју нову гаранцију, посебно гаранцију непристрасног тумачења и примењивања „Првог споразума“?

У тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије које, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, треба решити мирним политичким средствима, дакле, преговорима поштујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије и суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру СРЈ, односно, Србије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено важи без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да страна која за тим има велики интерес, у овом случају Председник Владе Србије, допише бар кратку клаузулу „БЕЗ ПРЕЈУДИЦИРАЊА СТАТУСА“ на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори управо прејудицирају статус. Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије, смањује територију на којој се примењују њен Устав и закони, на којој функционишу њене институције. Док све то чини, власт паралелно тврди да никада неће признати независност. У светлости потписаних споразума и договора, као и њихове досадашње (делимичне) примене на терену, такве изјаве су нека врста „звучне завесе“, или „смоквиног листа“ за маскирање истине. То да признање неће бити саопштено формалном декларацијом о признању, или разменом нота – може се прихватити. Али, изјаве званичника да до признања неће доћи ни индиректним поступцима са, готово, једнаким правним последицама и значењем које има формално признање, су под великом сумњом.

У тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице српских општина. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да се «преглед», «увид» па и «надзор», чак и уз појачање изразом «пун», и уз најшира и најдобронамернија тумачења, тешко може претворити у «извршну функцију», «аутономију», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна извршна надлежност Заједнице српских општина. Али, полазна основа у наведеној формулацији је сувише уска да би се у њен оквир и најшрим тумачењима могла сместити извршна овлашћења. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као што су «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је рачун без крчмара.

У „Првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања. Кад а чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч.

Резерву многих људи према оцени да је преговорима у Брислу постигнут «максимум могућег» подгрејао је члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију,Александар Вулин. Он је, наиме, убрзо после потписивања бриселског споразума поднео оставку управо зато што је сматрао да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе. По мишљењу које је изнео у ексклузивном интервјуу на државној РТС ТВ, преговарачка делегација Владе Србије је могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму о принципима». Политичка доследност и морална одговорност, разлози за оставку подробно објашњени у поменутом интервјуу, нису га дуго држали. После пар седмица, објављено је да је Вулин повукао своју оставку «на захтев Срба са Косова» и да се вратио на своју ранију дужност Шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију, а тиме вероватно и на дужност члана делегације Србије за преговоре. Кажу да је особина доброг политичара да се прилагођава реалностима, да не робује истим ставовима у различитим условима. Ако уз то има и емотивни однос према грађанима чије интересе заступа, ето објашњења за оне који у то верују.

Више чланова српске делегација за преговоре јавно је истицало да су услови за у којима су преговори вођени били неповољни и тешки. Има основа да се постави питање – нису ли и сама Влада, државни врх са Председнком Републике на челу, допринели отежавању сопственог положаја у очи и током преговора? Коме је ишла на руку журба за коју су се јавно залагали; или жеља да се преговори са техничког, преко ноћи подигну на највиши, политички ниво; или амбиција да, иако тек дошли на власт, без темељних дипломатских и стручних припрема, могу брзо да ослободе Србију и будуће генерације њених грађана решавања тог вековног проблема; или катастрофичне изјаве да је сад питање спасења или пропасти државе и народа; или да без прихватања решења Србима у Покрајини прети нови погром попут «Олује» у Хрватској 1995.; или политика «све за датум» која која је омогућавала спирални раст услова из Брисла; или, других политичких и тактичких грешака од којих је свака, уместо да ојача, слабила преговарачку позицију делегације Владе.

У «првом споразуму» нема ни назнаке о његовом привременом, или прелазном карактеру. Ако у њему нема такве назнаке или одредбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то оцена дата на основу некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Ко и на који начин треба да плати ту нејасноћу? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». Јер, претходили су му договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом, о фамозној «фусноти» и учешћу Приштине на регионалним конференцијама и други. Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен договорима и аранжманима претходне владе? Како је онда и по којим критеријумима садашњи споразум проглашен за први?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним, или оквирним. Међутим, пошто је свима јасно да је њиме наметнуто решење питање за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени заштитници – САД, ВБ и Немачка - «реинтеграција севера» - пошто текст не садржи ни основе нити оквир за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине, владавина права и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати «основним», већ само «првим». Да ли је смисао назива у томе да се очекиване критике и негативне реакције обесхрабре поруком – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, надајте се, бољим? Основа за такве поруке и наде не налази се у «Првом споразуму».

Текст из Брисла је преседан, сведочанство шта се уценама, претњама може изнудити од преговарача Владе. То је огледало њиховог знања и незнања, мере њихове подложности, или отпорности према уценама. Ако су у Брислу плаћали цену свога неискуства и претераних амбиција, цена је, ипак, превисока и тешко је да ће је надокнадити у наредним фазама.

Текст аранжмана о улози НАТО-а на северу Покрајине није предочен јавности. Српски преговарачи су обавестили јавност да је НАТО гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Они су притому јавности оставили утисак да је то само договор између њих и НАТО-а. На фотографијама које су пратиле новинске вести о аранзману са НАТО могло се приметити да су у разговорима, поред српског премијера Дачића, учествовали још Тачи и Ештонова.То би могло да значи да се не ради о билатералном договору Србије и НАТО, већ о вишестраном договору. Највиши представници НАТО-а изјавили су да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који Алијанса има. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени целине бриселског споразума, и то у складу са мандатом који већ има, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски премијер Дачић. Очигледно је да НАТО не прихвата било какво ограничење свог мандата, или праксе која, бар када је реч о односу према Србима на Косову и Метохији и њиховој безбедности, није упамћена као непристрасна. Такође је јасно, да НАТО не жели да било каквим договором са представницима Србије изазове подозрење својих савезника у агресији против Србије (СРЈ) 1999. које Хашим Тачи представља у континуитету од Рамбујеа и Париза (1999.), преко Беча (2006. - 2007.), до Брисла (2013.).

Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, наведимо нека: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, као што ће, судећи по досадашњим реакцијама, бити , да ли у том случају, постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да се дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу бранећи «Први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се можда припрема терен да, ако не садашња, нека нова, или иновирана коалиција, за годину две, образлаже своје одустајање од статуса војне неутралности Србије, на сличан начин како садашња образлаже преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ? Другим речима - колико кошта Србију услуга НАТО-а као гаранта да «албанска чизма неће крочити на север Покрајине»? Или је можда НАТО изузетак од правила да на Западу нема бесплатног ручка, ни доручка. Био молитвени или «статусно неутралан»

Нема објашњења, па ни озбиљнијих коментара, грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је дошло до «Првог споразума». Рокови за постизање «историјског споразума» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе Србије јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори нису постојали нормални услови за одмор и исхрану, да су представници ЕУ нескривено настојали да изазову поделе и раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање, итд. Посебну пажњу изазива изјава потпредседника Владе Александра Вучића да су посредници ЕУ делили делегацију Србије на «тврђе и мекше» преговараче, да су водили сепаратне разговоре са онима које су оцењивали «мекшим», све са циљем да изазову разлике и да лакше и брже остваре своје циљеве! Дакле, представници ЕУ су на делу практиковали примену синтагме – подели па владај! Могу ли фамозни датум за почетак преговора и разноразна обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања? Да ли је била присутна свест то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања српске државе и нације? Ако јесте, у име чега је прихваћен тај амандирани ултиматум?

Какав је политички ауторитет, значај и правна снага документа парафираног под наведеним условима?

Неки чланови делегације Владе, скромни какви су увек били, пореде текст из Брисла са Дејтонским споразумом. Притом, их не интересује чињеница да су, на пример, у Основном оквирном споразуму о миру у БиХ, од укупно 11 чланова два у целини посвећена правима избеглица и расељених лица, укључујући гаранције права на слободан, безбедан и достојанствен повратакк, право на имовину и друга. Уз то, цела два анекса, 6. и 7. посвећена су разради права избеглица и расељених лица, организацији и процедурама за остваривање тих права. Али, проблеми избеглица и расељених лица најпре су уведени у Основни оквирни споразум и то на конкретан начин. Без тога било би тешко обавезати све стране да прихвате обавезе које су коначно прихватиле. То што Хрватска и Федерација БиХ саботирају пуно остваривање прихваћених обавеза, тема је за себе, али је свакако значајно да је фиксирана њихова правна обавеза да прихвате повратак Срба протераних у етничком чишћењу као што су фиксиране обавезе других потписника.
Преговарачи тврде да је "први споразум" привременог карактера, прелаз, бајпас. То је тврдња без основе у самом тексту «првог споразума». Али, поменуте изјаве отварају многа питања. Основно је - ако је текст привременог, прелазног карактера, докле ће важити и шта бива после истека његове привремености. Остајући дужни овог објашњења, преговарачи остављају простор за различита нагађања, укључујући могућност да поред писаних, постоје и неки други договори, непознати јавности. Какви?
У целини посматрано, "први споразум" има већи број тачака (15) него претходни (8) који је од стране делегације јавно окарактерисан као «НИШТА» и као «УЛТИМАТУМ». Кад се протумачи његова суштина, изгледа да је парафирани текст од 15 тачака нешто пажљивије упаковани ултиматум. Јер суштина није промењена: Делегација Владе Србије је прихватила и потписала (парафирала) да се de iure повуку њен правни и уставни поредак и њене, каке такве институције са Косова и Метохије, а да се на њихово место у целини успостави систем "Републике Косово". Удружење српских општина је само једно од таквих удружења са истим положајем и овлашћењима каква постоје, или се по закону „РК“ могу основати на целом подручју "РК". Од извршних овлашћења у областима привреде, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања, од власништва над имовином у самом тексту нема ничега конкретнијег осим "пуни увид", или "пуни надзор". То, разуме се, није одговор на питање - ко и каква извршна овлашћења има подручју Удружења српских општина. Дакле, није суштина у томе ко «надгледа», већ ко власт правно и фактички врши. А то је - Приштина.
Питање држављанства, државних симбола и слично - су изведена: када се повлачи власт и правни поредак Србије, када се потписује сагласност за успостављање и владавину уставно-правног поретка "РК", последице су јасне.
Оно што остаје без аргумената јесте тврдња чланова делегације Владе да се у статусу Срба и српских институција на Косову и Метохији ништа не мења. А тврдње да Срби на Косову и Метохији текстом из Брисла добијају чак и више него што су до сада имали, су обичне обмане. Додуше, у покушају, јер у њих нико не верује.
Тачка 14. значи да је српска делегација већ дала сагласност на чланство "РК" у Уједињеним нацијама, с тим што ће то накнадно објавити.
Крајем маја 2013. усвојен је план примене Бриселског споразума којим је утврђен календар за предузимање конкретних корака у процесу примене у 6 области:

• Усклађивање правних оквира
• Асоцијација/Заједница
• Полиција
• Судство
• Општински избори
• Опште одредбе

Планом је, поред осталог, предвиђено да ће све институције безбедносних структура Србије (полиција) бити затворене до средине јула 2013. Утврђено је да до краја 2013. буду затворене све институције судства Србије, а да уместо њих буду успостављена нова тела и особље интегрисано у косовски систем.
Избори за нове органе локалне самоуправе у општинама са српском већином предвиђени су за октобар 2013.

С тим у вези, отварају се, начелна и практична питања. Основно начелно питање је правне природе: Да ли је Први споразум о начелима којима се регулише нормализација односа потписан 19. априла 2013. године постао део унутрашњег правног система Србије. Ако јесте, којим путем на основу чега и од ког датума? Познато је да су тзв. технички споразуми закључени за време претходне Владе Мирка Цветковића (или Бориса Тадића), иако противно Уставу, прихваћени уредбама Владе Србије које су потом објављене у „Службеном гласнику“. Први споразум о начелима закључен 19. априла 2013. у Брислу није претворен у уредбу, нити у закон, нити у било који други општи правни акт из уставно-правног система Србије. Он је закључен изван и противно Уставу, јер Устав не познаје ни домаће, ни међународне споразуме без дефинисаних страна и других обавезујућих елемената таквих правних докумената. „Први споразум“ јесте укључен у текст Извештаја који је Влада поднела Народној скупштини о преговорима у Брислу. Тачно је и то да је Скупштина великом већином усвојила Извештај Владе. Међутим, у смислу Устава и закона, никакав извештај Владе, па ни онај о бриселским преговорима, не може бити извор права. Извештај није замена за закон, уредбу, или ратификацију. Једноставно, изештаји и извештавање припадају домену парламентарне контроле извршне власти, никако легислативи.

Имајући све то у виду, поставља се питање - на основу чега је Влада Србије приступа примени Првог споразума?

Живадин Јовановић

Завршна реч на Округлом столу „Од агресије до сецесије“, 23. марта 2013. године

Поводом 14 година од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) изражавамо признање и захвалност хиљадама интелектуалаца широм света који су у најтежем времену били са нама, који су саосећали са жртвама и патњама Србије и њених грађана, који су се и након тога речју и пером борили за истину и који и данас настављају своје везе са Србијом и пријатељство са њеним грађанима које је стварано у најтежем периоду наше новије историје. Такав је и наш пријатељ, Рудолф Хенсел, који је данас говорио на овом округлом столу. Он се данас, заједно са својим колегама у Немачкој, Швајцарској и Аустрији ангажује на пружању хуманитарне помоћи жртвама агресије НАТО, посебно деци, изнемоглима и болеснима.

Данас, 14 година после, када одајемо почаст свим жртвама агресије НАТО пакта, упућујемо речи искреног признања и захвалности свим пријатељским земљама, које су нас подржавале, уважавале и које нас данас подржавају у напорима да Србија очува свој суверенитет и територијални интегритет пред офанзивом сепаратизма и центара моћи који подржавају и беззакоње у међународним односима. Без жеље да икога заборавимо, да било чију подршку и солидарност умањимо, желимо посебно да изразимо признање и захвалност Русији и Кини на њиховој сталној подршци у Савету безбедности и у свим другим међународним форумима, на њиховој спремности да Србију поштују као партнера, да уважавају њено достојанствено и да Србију, у сваком погледу, прихватају као стварно равноправног, а не као трећеразредног, или партнера на речима, како Србију и данас третирају владе и лидери водећих чланица НАТО и ЕУ.

Београд, 31. мај 2013.

АГРЕСИЈА НАТО ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА И ЧОВЕЧНОСТИ

Промоција књиге Од агресије до сецесије

У Дому културе у Варваринуодржана је промоција књиге Београдског форума за свет равноправних „Од агресије до сецесије“. Говорили су Професор Зоран Миленковић, председник општине Варварин, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равнорпавних, Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Сандра Давидовић и Ненад Узелац, чланови Управног одбора Београдског форума. Повод је 14 година од 30. маја 1999. године када су авиони НАТО пакта у два наврата бомбардовали мост преко Велике Мораве код Варварина којом приликом је убијено десеторо, а рањено више десетина грађана. Међу жртавама је била и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду, победница у многим националним и међународним такмичењима из математике.

Свештеници у публици

У излагањима учесника је истакнуто да је оружани напад НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године представљао агресију на суверену и независну европску државу, јер је седамдесетосмодневни напад извршен кршењем основних принципа међународног права и међународних односа, без сагласности Савета безбедности УН, који је једини орган надлежан да одобрава употребу силе у међународним односима. Говорници су истакли да агресија НАТО, људске жртве, економска разарања и загађење природне околине коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом, представљају злочин против мира и човечности и да никада не смеју да се забораве. Они су такође нагласили да нема никаквог оправдања да се одговорност тадашњих влада и лидера земаља чланица НАТО за тај злочин умањује или да се повлађује покушајима њиховог амнестирања.

Током промоције, на интересовање присутних, гости из Београда су говорили и о напорима српског расејања да се обнови рад Фонда за стипендирање талената из математике и техничких наука који носи име по младој математичарки Сањи Миленковић, погинулој на мосту приликом његовог бомбардовања 1999. године.
На место старог моста, порушеног 30. маја 1999. године, саграђен је нови, знатно шири мост, у чију су изградњу Срби који живе и раде у Швајцарској, уложили 1,7 милиона швајцарских франака. На варваринској страни моста истовремено је саграђен споменик свима погинулима током бомбардовања.

Делегација Форума пред спомеником варваринским жртвама

Пре промоције књиге, делегација Београдског форума је положила цвеће на Споменик жртвама погинулим током бомбардовања моста преко Велике Мораве код Варварина. Полагању је присуствовао и председник општине Варварин, професор Зоран Миленковић, отац покојне Сање Миленковић.

Споменици херојима Варваринске битке 1810

Делегација је такође посетила поприште боја на Варваринском пољу 1810. године и споменике херојима српске војске и руских савезника, који су се борили на страни Карађорђевих устаника.

ФОТО АЛБУМ: www.facebook.com

Зар постоји и један бриселски климоглавац, који макар и стотине Устава под мишком носио, дише грдним судилиштем – Косовом ?! За њега је то на његов начин епика, а епику види, несрећан, као стринину сукњу.

Све има своју меру, грдно судилиште нема мере: не мерите ми Косово! Је ли Косово Србија ? Црна Гора ? Република Српска ? Република Српска Крајина? Није! Косово је, једноставно, рам Србинов, његово рођење и спасење, дом у којем је Христос домаћин, страдање у којем је Христос највећи страдалник: најсветлији темељ и бранилац старе, хришћанске Европе!

Каменом се бацише на Косово: измислише ђавоље теразије: на једну страну Косово, на другу Унију и некакав датум – Унија и датум, те велике опсесије за мале умове, им превагу однесоше! Разбацују се принципом разлога, том врагоунијском филозофијом живота, е да би измерили Косово. Не знају, невољници, да ниједна унијска мера не прилеже уз Косово. Свим снагама својим дејствују и да Цркву светосавску подведу под филозофију разлога, те јој о секуларности говоре, тој западној, бекством од Христове слободе, створеној квазиидеологији, а моја Црква, православна Црква, као да се, о Боже, да ли...хмм ?!

Шта је Конкордат спрам Косова ?! А како ли се само понесе јелићки мученик Николај: разлог никакав! – па ни секуларни није му никада, па ни тада, припадан био. Видим, као у сну, и Цркву светосавску на путу његову и чујем је како, као и он – светац лелићки, еписком српски, владика Николај, збори кроз свето писмо стаду своме писано:

„Она се хвали, Европа, само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња, антихришћанска Европа, Бела Демонија. А ти Србијо, куда си
пошла за Европом ? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад! – на своје! – ако хоћеш да се спасеш и живиш.“

Балканизација је широко прихваћен појам за поделе, цепања територија и народа, са свим оним што такве процесе прати. Протеклих деценија, све до данас, дешавања у овом делу Европе илуструју ребалканизацију Балкана обнављањем старих и настајањем нових подела, успостављањем нових нација, нових језика, националних мањина. Тај процес нити је спонтан, нити је резултат искључивог деловања локалних и регионалних чинилаца. Поделе, разбијање старих и настајање нових држава, често неспособних да саме обезбеђују егзистенцију и развој, одвија се под снажним дејством страних, ванрегионалних сила чија је стратегија успостављање доминације над другим народима и територијама, над њиховим економским, природним и геостратешким ресурсима. Поделама и изазивањем „контролисаних сукоба“ те силе уклањају препреке остваривању стратегије доминације. Балканизација, на известан начин, доживљава своју глобализацију. Сепаратизми јачају у низу европских земаља, укључујући и у неким чланицама Европске уније, као што су Белгија, Шпанија, Велика Британија, Француска. У низу земаља сукоби изазвани страним мешањем довели су, или отворили пут ка фактичким поделама. Не губећи из вида разлике и специфичности, такви су случајеви, на пример, Судан, Либија, Ирак, Авганистан, Мали, Кипар и други. Остаје да се види каква ће бити судбина Сирије, након што се садашњи сукоби у тој земљи и око ње, зауставе. Насилно одузимање Косова и Метохије од Србије, припремљено агресијом НАТО 1999. године, саставни је део политике ребалканизације Балкана. САД, Немачка и Велика Британија, директно и посредством НАТО и ЕУ врше концентрисани притисак примењујући политику „штапа и шаргарепе“ да се Србија сагласи са одузимањем Косова и Метохије, а да заузврат добије обећања бољег живота који, на тој основи, тешко да икада може доћи.
Ово су само неки од акцената и теза изнетих током разговора Алфреда Мардера, председника светске асоцијације градова носилаца мира са групом студената Београдског универзитета, члановима и пријатељима Београдског форума за свет равноправних. Ова асоцијација обједињава активности у прилог мира, толеранције и равноправне сарадње преко 130 великих градова са свих континената. Међу иницијативама Асоцијације су нуклеарно разоружање и проглашавање права на мир за једно од основних људских права. Из Србије чланови ове Асцијације су градови Крушевац и Крагујевац , а на пример, из Јапана Хирошима и Нагасаки. Асоцијација је 1999. одржала своју Скупштину у Крушевцу на којој је осудила агресију НАТО.
Током разговора било је речи и о опасностима које собом носи стратегија глобализације интервенционизма НАТО чији су основни циљеви стављање под контролу извора енергената, стратешких сировина, најважнијих гео-стратешких подручја и путних праваца. Истакнуто је да ова стратегија руинира улогу Уједињених нација, посебно, Савета безбедности, и међународног права, што води дестабилизацији међународних односа и опасностима од конфликта ширих размера. Са избијањем економске кризе те опасности се заоштравају. Зато је наглашено да све мирољубиве снаге, удружења и покрети треба да удвоструче своје напоре ка очувању мира, мирном решавању свих сукоба, разоружању и бржем решавању економско социјалних проблема.

Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!

Заборавите на прошлост, окрените се будућности!

Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!

О чему ви причате!

Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.

Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!

Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.

Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!

Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!

Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!

Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!

Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.

Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!

Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!

Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!

Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!

Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.

Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).

Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.

Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.

Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.

Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.

Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!

Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .

Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.

Дакле, чега у тексту из Брисла нема?

Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.

Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање? 

Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.

Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.

Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.

Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».

Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?

У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?

Београд, 24.03.2013

Драги саборци и жртве бомбардовања, шаљем вам писмо мога пријатеља Француза Пјер Анри Бинела, коме је са груди стргнута Легија Части и никада није враћена. Али, Бинел је тада казао: „Ја, Француз,потомак Солунца и отац, нисам могао да ћутим, видевши да ће НАТО гађати српске цивиле. Ништа ми висе не знаци та Легија части.“ Када смо Ив Батај и ја одвели Бинела у Пећку Патријаршију, тихо је рекао: „Највећу срећу доживео сам овде, клечећи у српском манастиру.“ Данас вам Пјер Анри Бинел шаље своје писмо.

Мила Алечковић
Писмо и порука Србима од великог француског пријатеља - мајора Пјер Анри Бинела

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО -а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос.

Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Др Мирјана Лукић Анђелковић – СПЕЦИЈАЛНО ЗА БЕОФОРУМ

И овог пролећа 2013. године сећамо се једног другог, самртног, из 1999. године кад је на наше просторе са својим отровним даровима слетео ''милосрдни анђео''. Од тог кобног 24. марта те 1999. године, за нас годишњица бомбардовања траје непрекидно, и тако ће трајати све док постојимо и ми и наши будући потомци.

Током 78 дана бомбардовања, у Србији су страдали многи градови и села. По броју страдалих у односу на укупан број становника, највише је страдала варошица на југоистоку Србије, мој завичајни град, Сурдулица, место са десетак хиљада становника. По броју жртава то је наша Герника. Прве бомбе на Сурдулицу су пале 30 марта после поноћи. У нападима авијације 5, 25 и 27 априла 1999. године, разорена је и оштећена четвртина стамбених објеката у граду. У подруму породичне куће Милића тражећи заклон од НАТО бомбардера, 27. априла у подне страдало је деветоро људи, од тога троје деце. Поводом тог страшног злочина италијански дневник „Манифесто“ изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због масакра који су учинили НАТО злочинци у Сурдулици. У ноћи између 30 и 31 маја 1999. године, НАТО авијација је гађала Специјалну болницу за плућне болести „Санаторијум“, павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Хрватске и старачки дом. Погинуло је тринаесторо људи, 5 се воде као нестало, а рањено је 35 људи. У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30 марта до 31 маја 1999. године, на овај градић је пало 62 пројектила, a на шире подручје око 200 веома разорних пројектила, од којих је погинуло 33 цивила, од тога дванаесторо деце. На ратишту на просторима Косова и Метохије убијена су четворица младих војних лица из Сурдулице.

НАТО се правдао да је морао да бомбардује Сурдулицу јер је у њој смештена значајна војна формација. Бомбардовали су празне касарне, знали су да се војска склонила, али циљ им је био да убију што више цивила. Цивили су били њихове „колатералне“ штете.

Живадин Јовановић,
Акценти из интервјуа Српској ТВ ЦГ, 1. март 2013.

Рат за прерасподелу природних богатстава на Планети. У Брислу се не воде преговори, то је западна технологија изнуђивања једностраних уступака Србије. У Брислу се врши консолидација циљева освајачког рата НАТО 1999. Тачи чека поклоне својих заштитника. Датум је фатаморгана. Ко и на шта треба да гаранције – на права, или на обавезе Србије?

Овог месеца навршава се 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ). Србија мора да памти и одаје почаст жртвама агресије НАТО међу којима су две трећине били цивили. Не сме да заборави ни ни огромна разарања, ни последице осиромашеног уранијума који наставља да узима свакодневни данак у животима људи. Агресија почива на лажима од којих је једна - да је то била „хуманитарна интервенција“. Друга је да је агресију изазвао Слободан Милошевић. Рамбује је био ултиматум САД гори од ултиматума Аустроугарске 1914. Захтеван је пристанак на капитулацију и окупацију целе СРЈ. Док се у име агресора понављају лажи о „хуманитарној интервенцији“, „плану потковица“, масакру у Рачку“ , „колатералним жртвама“ ,Србија има још већу моралну обавезу да понавља и брани истину – да је агресија НАТО злочин против мира и човечности, да је то био освајачки рат, да су чланице НАТО прекршиле Повељу УН и основне норме права и морала, да су убист�