На питање новинара ТВ Курира чега се Приштина највише боји, Живадин Јовановић је одговорио да се Приштина највише боји што је већина човечанства опредељена за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета, а против сепаратизма. То је дошло до изражаја и на Самиту Несврстаних земаља у Београду, поводом 60-те годишњице од оснивања покрета.

Живадин Јовановић председник Беофорума, текст за "Печат" (01.10.2021 и 08.10.2021)

Линк: www.pecat.co.rs/2021/10/partnerstvo-umesto-nepoverenja

Линк: www.pecat.co.rs/2021/10/koegzistencija-u-razlicitosti

Опроштајна реч на свечаној комеморацији у Скупштини Града Београда,
16. септембра 2021.

Живадин Јовановић

Поштовани чланови породице и родбино Борисава Јовића,
Уважени пријатељи и поштоваоци Борисава Јовића,

Ретки су државници са тако богатим радним веком као што је то радни век Борисава Боре Јовића. У тешком и турбулентном времену препуном изазова без преседана, вршио је одговорне и најодговорније дужности у Србији и Југославији. Радио је на стратешким реформама друштвено-економског система федерације да би, на крају, био сведок њеног разбијања, саботаже напора за мирно решење, грађанских ратова и етничког чишћења српског народа из њихових вековних завичаја. Руководио је највишим државним институцијама и СПС-ом као најснажнијом политичком странком у Србији. Био је југословенски амбасадор у Италији, једној од најразвијенијих земаља Европе и света.
Увек и свуда, интереси Србије и српског народа били за њега на првом месту. Красили су га највише образовање, висок морал, интелектуална виспреност, неуморни рад, принципијелност и одлучност. Поносио се својим родним Никшићем, Шумадијом и њеном историјом у вековној борби Србије за слободу и изградњу модерне државности. Вероватно је то био извор његовог самопоуздања, проницљивости и личног достојанства. Презирао је колебљивост, опортунизам и полтронство.
Суочен са трендом упрошћеног и исполитизованог тумачења догађаја и актера из новије историје често упозоравао да је за разумевање прошлости неопходно водити рачуна о времену и условима догађања. А време у којем је носио велике одговорности, било је време подмуклог сепаратизма подржаног из иностранства, диктата носилаца униполарног света, подметања, бесомучне сатанизације српског народа и санкција које свет пре тога није познавао.  

Као члан, потпредседник и председник Председништва СФРЈ залагао се за договор и очување Југославије у којој ће Србија бити равнопрвна са другим чланицама. Себи и другима постављао је питање – „како да се држава реформише а да се очувају интереси српског народа“. Предвиђао је да је разарање СФРЈ – само етапа у разарању Србије и српске нације и стављање раскомаданог простора Балкана под пуну страну доминацију. Његова оцена да је „о разбијању Југославије одлучено изван њених граница, и да је оно било резултат свесне политике растурања и обесправљивања српског народа“ –  постаје незаобилазно полазиште сваке  озбиљне анализе узрока, последица и одговорности за разбијање Југославије.
Велика је улога и допринос Борисава Јовића у обнови државног и уставног јединства Србије са две аутономне покрајине у свом саставу, које је било нарушено савезним савезним Уставом од 1974. Остаће записано у историји да је председавао Народном скупштином Србије  приликом усвајања уставних амандмана 1989., а потом, и   приликом усвајања новог Устава Србије 1990. године.
Јавно је истицао значај резолуције СБ УН 1244 као основе за компромис у покрајини Косово и Метохија. Критички је оцењивао улогу ЕУ у дијалогу као пристрасну и неефикасну. Сматрао је да паралелно треба да се разматрају питања од интереса за једну и за другу страну, а не само оно што су интереси Приштине, односно, западне геополитике. Предлагао је да Србија поднесе захтев међународној заједници да обезбеди финансијска средства за повратак 200.000 протераних на њихова огњишта у Покрајини.
Сматрао је да Дејтонски споразум и резолуција СБ УН 1244 имају незаменљив значај за заштиту државних и националних интереса Србије и српског народа. Пошто их Србија поштује и да има право да тражи да и други то чине.

На амбасадорској дужности у Риму био је од 1975. до 1979. Управо у то време завршени су и потписани Осимски споразуми.  Дао је велики допринос њиховом остваривању у политичким и привредним односима, као и у заштити права припадника словеначке и хрватске националне мањине у Италији. Споразуми су били снажан импулс за унапређење укупних односа што је амбасадор Борисав Јовић зналачки усдмерио на развој привредне сарадње, заједничка улагања и трансфер модерних технологија. Аутомобилски гигант «Црвена застава», Крагујевац, је у том периоду израстао у снажан ослонац кооперације и индустријализације у Србији и СФРЈ, а истовремено у европски пример највиших облика сарадње земаља различитих система.
У дужем периоду Борисав Јовић био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића у државним институцијама и у СПС-у. Према расположивим сазнањима, њихов однос, у основи, је био и до краја остао принципијелан, државнички, диктиран истоветном стратегијом заштите виталних државних и националних интереса. И када су се крајем 1995. политички разишли, задржали су однос узајамног поштовања и доследности, што говори о политичким и људским квалитетима једног и другог.  
 Борисав Јовић је сматрао да се агресија НАТО 1999. није могла избећи, да представља кршење међународног права и да је њен циљ био војно ширење НАТО на Балкану, ка просторима Каспијског Мора и руском границама. «Милошевића не браним, али сматрам да се у дешавањима у Рамбујеу и овде у време бомбардовања понео достојанствено» - записане су речи Борисава Јовића 2014.
Од своје ране младости до краја живота остао је веран идеалима хуманизма, социјалне правде, система без експлоатације и социјалних подела. Борио се за идеале стварне, а не формалне демократије.

Своју одговорност државника, али и врсног српског интелектуалца, потврдио је и богатом списатељском оставштином од више књига мемоарског карактера, огромним бројем анализа, огледа, чланака и интервјуа датих домаћим, европским и светским медијима. Све то представља изузетно богату и незаобилазну баштину чија вредност и значај расту. Она ће помоћи историчарима да на миру, објективно сагледају догађаје, мотиве и улоге свих важнијих чинилаца и личности у догађајима у једном од најтурбулентнијих периода наше новије историје.

Борисава Јовића памтићемо као истинског српског државника и политичара коме су Србија, морал и истина увек били на првом месту, као непоколебљивог левичара, успешног дипломату, плодног и храброг српског интелектуалца.

Нека је слава и хвала Борисаву Јовићу.

Дзон Бисет бивши канадски амбасадору у Југославији који тврди да је једина одговорна страна за рат у Босни- САД

Армин-Паул Хампер, шеф спољнополитичког одбора Алтернативе за Немачку (АфД) у Бундестагу, већ неколико година представља глас другачији од званичног става Берлина, кад је у питању Косово.

Ми јасно препознајемо све оно што данас утиче на дешавања  у Авганистану

Познато нам је још од 2013. и 2014. године  када је влада канцеларке, госпође др. Меркел, у тој мери скресала финансијску помоћ људима у избегличким логорима Блиског Истока да би они, да нису потражили спас у избеглиштву, дословно умирали од глади. И то у избеглиштву у оне државе које су стале уз неке друге у чијем интересу је потпаљен грађански рат у Сирији.  
А, исто се догађа још увек и приморава људе из тих подручја на бегство. И хоћемо ли да кажемо како о свему овоме ништа нису знале немачке службе безбедности, које не пропуштају ниједну прилику да, по налогу оних који владају, поделе намачко друштво? Зар нису ништа знале све до оног тренутка када је читавим групама људи успело да продуже  пут од Будимпеште у Немачку и друге државе?

Немачка телевизија АРД је 30. августа 2021. у једном веома добром документованом филму о фаталном периоду владавне госпође др. Меркел дала реч онима који септембра 2015. сасвим отворено нису испуњавали своје уставне обавезе приликом јуриша на немачке границе. Онима који нису заштитили немачке границе! Наравно, грађани постају тога свесни, а “врло“ свесни када прозру  сличне догађаје
Каолација Меркелове у немачком у савезном парламенту има паничан страх да дешавања из септембра 2015., у комбинацији са садашњим, не постану  26. септембра 2021. тема изборног процеса.  Јер, овај низ догађаја разоткрива сву накривљеност  немачке правне државе и њен предстојећи слом. Ратови које је водила Немачка и фијаско заштите државних граница 2015. имали су за последицу да још увек актуелна свезна влада све тврдокорније покушава  да свој неуспех прогура против немачког народа.  
Ова подела није случајна. Она је нужно последица  политике „коалиције вољних“  у немачком Бундестагу.

Механизми у Авганистану одговарају ономе што се на Блиском Истоку одвијало пре скоре десет година у случају прве операције „разорне хуманости“ чланица НАТО. Исти механизми сада погађају Авганистан.  На првом месту су од стране САД и међународних финансијских организација блокиране оскудене резерве авганистанске државе. Авганистан не карактерише само преузимање власти од стране Талибана, сасвим очигледно договорено тајним уговорима са САД. Авганистан условљава и суша библијских размера, а глад која се већ назире  десетковаће становништво.
Гиљотина финансијске блокаде је активирана како би људе натерала да беже у Европу. Сва бесмисленост ове мере може се видети и по томе, што сада из Авганистане,  уз помоћ НАТО-Запада, требе извући авганистанске стручњаке за развој и помоћ у случају глади.  Дакле управо оне од којих зависи преживљавање   људи у Авганистану. Ми ћемо по хиљадама људи у Рамштајну видети у ком правцу ћемо и ми кренути за изнуђеном миграцијом.

Људима у Рамштајну је према једном немачко-америчком договору у року од 10 дана уприличено путовање око света . Када господа Мас и Блинкен буду посетили Рамштајн требало би их приупитати колико ће се тај пут развлачити и који изговор ће пасти на памет САД ако потпуно одустану од тог светског путешествија. У случају да се неко усуди да у овом контексту укаже на државноправни поредак немачке државе и да захтева да се она придржава права, „трупе денунцијаната“, у савезништву са великим бројем медија, које финансира  држава,  изопштиће га из друштва.  
Очигледно је да у Немачкој може опет доћи до „закаснеле реакције“„  То је наслеђе о коме ће се 26. септембра 2021. одлучивати испред гласачке кутије  

***

1 „Коалиција вољних“ (Coalition of the willing) Након одбијања усвајања резолуције у Савету безбедности УН  којом би се међународноправно  потврдила одлука  о интервенцији против тероризма, Џорџ В. Буш је 2003. на конференцији за штампу у Белој кући објавио да су САД формирале међународну коалицију од 49 држава која је је наводно била израз воље једне милијарде и двеста четрдесет милиона лјуди. Временом се коалиција осипала и на крају су активне у Авганистану  биле само САД и Велика Британија а осим њих симболично је било присутно  још 18 држава са једним или два три војника.

Ускоро ће савезна канцеларка, која нажалост, још увек заузима своју положај, пред немачком Бундестагом да поднесе извештај своје владе. 25. августа госпођа Меркел ће се у Бундестагу обратити онима који су аминовали сваки корак савезне владе који је у Афганистану довео до великог пораза моралне, војне и свеукупне државне димензије немачке политике од када постоји Савезна Република Немачка. Савезна канцеларка је  25. 8.2021. поднела извештај владе о Афганистану и дешабањима  у Кабулу, прим. прев.) (Немачки кацелари, од Конрада Аденауера, Хелмута Шмита до Хелмута Кола, Савезној Републици су изградили такав њен положај како би добила шансу да омогући државно јединство немачког народа и да постане поштована чланица светске заједнице.

Сада савезна канцеларка госпођа Ангела Меркел покушава да свој политички неуспех  претвори у неуспех Немачке и свих нас. То је почело тиме што се у  демократско биће државе  за сваки понос усађивала  идеја да се уместо продужетка основног и већ доказаног поретка испроба „тржишно орјентисана демократија“ .   Уздуж и попреко земље представници владе и савезна канцеларка лично су говорили о томе да „нам се 1915. више не сме поновити“. Исто мишљење заступао је и председник владе Баварске Зедер. Тада је савезна канцеларка отворила границе  и више од два милион људи је ушло у нашу земљу. Људи чије су предуслове за живот, пре свега у Сирији, претходно уништили наши савезници.  
Корона ја и наш народ ставила пред највеће искушење откако људи памте времена мира. Са осионом немарношћу немачка савезна канцеларка је на почетку ове последње декаде склонила у фиоку сва упозорења и мере против ове врсте изазова (Још 1912., када сз на међународној И националној равни рађени извештаји о пандемији, Бундестагу је достављен опширан Извештај немачке Службе за реаговање у случају катастрофа. У њему се, осим поплава и других видова катастрофа, анализирају аспекти  пандемије вируса, у Извештају означеног као врста Короне која ће наступити 2020 и предлажу се мере које треба да предузме држава. Извештај је немаром убачен у фиоку и никада нису вршене припреме за пандемију. Прим. прев.)  Корона нас је, потпуно неприпремљене, силовито погодила.

Ми смо двадесет година  на различите начине саучествовали у вођењу америчког рата у Афганистану, почев од масовног злочина у Шебергану, преко коришћења трговине хероином и улагања зараде од ње у градјевински бум у Кабулу  и другим  местима, па  све до људске политичке катастрофе на аерудрому у Кабулу. Након рата су се совјетске војне снаге после многих пораза, са заставама које су се вијориле на њиховим тенковима, повукле у своју домовину преко моста у Термезу. Господја Ворд са ЦЦН-а ие 20. августа 2021. известила да преко дванаест часова ниједан авион ниие полетео са аеродрома у Кабулу како би у њему путници одлетели у сигурну зону, иако се десет хиљада људи на аеродрому надало да ће бити спасено.  
Морамо се упитати чему уопште „извештај о поразу“ пред Бундестагом? Да се немачком Бундестагу и немачком народу без увијања саопшти истина? То је управо оно последња на шта би Немци требало да помисле: да  ће добито одговор на једино право питање.  Оно питање које је некадашња британска премијерка, господја Тереза Меј, пре неколико дана поставила у Доњем дому. Дрхтећим гласом Тереза Меј се обратила свом наследнику Борису Џонсону питањем да ли НАТО значи „да Американци одлучују шта треба чинити, а да их друге НАТО чланице беспоговорно следе?“ Немачки представници у Савету НАТО ово означавају као свакодневну реалност НАТО. Немачка је пре  експозитура у америчком концерну НАТО- Питање господје Меј погађа срж проблема.  Оно што ми чинимо из дана у дан јесте да у оквирима циљева глобалне политике које одређују САД дајемо свој национални допринос, без могућности да утичемо на циљеве  политике Сједињених Држава.

Амерички председник Џо Бајден је ово јасно рекао у свом првом говору поводом страшних слика из Кабула.  Није реч у успостављању мира у Афганистану или   у свим оним државама или регионима које су САД гурнуле у безнађе. Реч је о отвореној „коначној борби“ против Русије у Кине у коју треба да се упрегну наши   потенцијали који су им потребни. При томе смеју да се користе она средства која су се, преко америчких владиних служби у Немачкој и другде, користила приликом америчке подршке пораженог Адолфа Хитлера. (У питању је Хитлеров поаз 1922 - 23. Амерички војни аташе  из Берлина посетио је Хитлера у Минхену, подршсвши га после и финансијски,  представљајући га  утицајним личностима  и отварајући му канале финансијске помоћи у утицајним круговима у СД. Тиме су га чланови америчких институција сачували од безначајности тако д је могао на миру да развије својантисовјетски и антисемитску линију. Руски историчар Стариков је поставио питање ко је Хитлера гурнуо противнСтаљина. Прим. прев.)  Под председником Трампом свет је доживео предах захваљујући његовом геслу „У моје време ниједан нови  амерички рат!“ Председник Бајден поново бира циљеве. Он има најбоља искуства како се може водити „рат против терора“ када се сами терористи наведу на прави траг. Познате су озлоглашене речи некадашње америчке зааменице министра спољних послова, господје Робин Рафаел, која је о талибанима говорила као о  „нашим момцима“ и о „ Афганистанцима  које можемо да унајмимо али не и да купимо“.

Приликом посете немачке савезне канцеларке Москви  20. августа 2021. могло је дословно да се у ваздуху додирне  о чему се ту доиста ради. Руски председник Путин је сваког дана у години имао прилику да  чује како  САД се спремају да нападну Русију и да само чекају да се појави најбољи повод. Како је он могао да доживи савезну канцеларку  у контексту јасне приче о зависностима у НАТО, ЕУ   под америчком контролом  коју је господја Тереза Меј константовала у Лондону? Хелмут Кол је самостално направио „план у десет тачака“ који је водио ка  поновном уједињењу Немачке и  без информисања других док га није  објавио. (Реч је о Коловом плану у десет тачака  иу новембра 1989 који је у договору са Горбачовим из  јула 1989 постао основа поновног уједињења Немачке. Пре објављивање план  није договорен  ни са Вашингтоном, ни Лондоном нити Паризом. Прим.прев.)
У Афганистану, иако савезница САД,  Немачка није била чак ни упозорена на бегсво америчких трупа пре пада Кабула. У НАТО нема никаквог  савезништва, у питању је амерички „проктеторат“ у Европи.  
Права питања која се тичу Немачке, Европе и партнерског однос према САД   у  извештају  владе неће се јасно ни поставити као што је уобичајено за Берлин. Од НАТО сусрета на врху 1990. Немачка је, ослањајући се на обећање о трансформацији НАТО, исувише дуго  долазила главе другим државама. Кабул је „знак на зиду“(Ауторова асоцијација на баладу Хајнриха  Хајнеа „Белсацар“ Прим. прев).  И онда када сарађујемо са другима ми у Немачкој морамо сами да одлучујемо о својој судбини.

Превод Бранкица Јовановић

Опет су људе превели жедне преко воде! Опет их варају они који владају и владе да ће се суочити са кобним војним ратним ангажовањем Бундесвера, НАТО и Медјународне коалиције под вођством САД у Авганистану и да ће из тога извући консеквенце. Ова најава је за сваку осуду и доприноси подели  намачког друштва преко оне мере за коју кобна влада Ангеле Меркел може да сноси одговорност. Зашто?

Зато што су од прве секунде све чињенице биле на столу, штавше биле су јавне. Ниједна резолуција Уједињених нација и Савета безбедности Уједињених нација није никада дозволила ни једној држави да оружано нападне Авганистан и изврши инвазију на ту државу. Иако су текстови Уједињених нација били јавни, немачка савезна влада, у савезништву са НАТО и  америчком силом на челу, износи потпуно супротне тврдње. Они који владају имали су поверење у саучесничку подршку медија чији је циљ била контрола јавног мњења.

Зашто је ово важно? Зато што образац непријатељских поступака према демократији наше владе може да буде поново активиран у припреми следећих ратова. Тако је немачко  Министарство одбране непријатељску пловидбу немачке фрегате „Баварска“, усмерену против Кине, коментарисало речима да „ми морамо да бранимо међународни поредак који почива на правилима.“ А како то чинимо? Пре инвазије на Авганиста немачка савезна влада је, у саучесништву са НАТО, 1999. ратом против Савезне Републике Југославије разнела једно достигнуће из времена након Другог светског рата - Повељу Уједињених нација. Отада се НАТО поново креће  на равни права од 1. септембра 1939., од немачког рата против Пољске. И не само то! Кршење устава које је ишло   уз овај рат искоришћено је на унутарполитичком плану тако што су владајуће снаге гурнује у буђав политички запећак све оне који су веровали да су одбраном устава, а тиме и забране немачког учешћа у агресивним ратовима, имали неоспориво право.    Овај став који у себи носи поделе  примењује се и на друга подручја. Онај ко се бори за медјународни поредак, који почива на придржавању правила, мора да се врати  Повељи Уједињених Нација без икаквог изговора типа „ако и али“  , чак и када  ово као нужну  консеквенцу,  за собом повлачи  крај НАТО у садшњој форми.   

Рат против Авганистана је временом више него јасно откривао политичко лицемерје НАТО. Ако већ ниједна резолуција Уједињених нација није дозвољавала рат по правилима УН, онда је проглашавање обавезе подршке у складу са  оснивачким НАТО уговором било од самог почетка непрекидна принсила  Сједњених Држава на партнере НАТО и алијансе. Ни једног тренутка није долазило ништа друго у обзир до учествовања у америчком рату, а да никада није покренут механизам његовог усклађивања са Повељом Уједињених нација.Ово нема никакве везе са медјународним правом већ је у питању сваког презрења достојна покорност  у складу са стварним односима моћи. И то треба да се сада преиспитује? И то од стране трансатланских структура у влади, политици и медијима који су у прошлости дотукли сваког ко се залагао за медјународно право против америчког права песнице?
При томе сваком посматрачу ствари мора да је јасно да ми са НАТО отворених очију јуримо у пропаст. Као у некаквом „трену просветљења“ НАТО сусрет на врху у лето 1990, је - пре поновног уједињења Немачке – одлучио д се НАТО трансформише, да се оконча његова војна организација и да се он професионално прилагоди променама у медјународним приликама. Уместо тога партнери у овом прихваћеном процесу били су преварени међу њима и Немачка.

Отада се глобусом вуче крвави траг рата НАТО, без ослонца у изворномм НАТО уговору и у уништеном поретку „базираном на правилима“ у форми међународног права и у Повељи Уједињаних нација.

Вили Вимер, 28. Аугуст 2021.

Превела Бранкица Јовановић

Живадин Јовановић

Дуже од две деценије лидери САД на речима признају да више нису у стању сами одлучују о важним међународним проблемима и да је дошло време кад у томе морају сарађивати са другим земљама. У пракси, међутим, тешко се мире са том истином а не ретко се понашају као да би биле спремне да своју „изузетност“, „ексклузивитет“ намћу и одржавју  и оружаном силом, укључујући чак и нуклеарну. Кад се теза идеолога „најбољег“ и „најкомплетнијег“ (америчког) империјализма, односно, „краја историје“, показала као илузија, на сцену су ступили они који би да зауставе, или бар закоче историју. А то је још већа илузија. То показује колико је тешко одрицање од привилегија стечених у давно прошллом времену, али и колико је опасно веровање да се оне могу очувати силом у условима битно измењених односа моћи.
Нови домаћин Западног крила поручује „Америка се враћа“, њихови „независни“ мегафони објашњавају – САД се враћају у Европу, на Балкан, нарочито на Косово и Метохију и у БиХ, на „три мора“, у Африку, Индо-Пацифик... А истина је да упражњених простора нема, све је попуњено на неодређено време, клијентализам је демоде а ни санкције нису више што бејаху.

Привреда САД је 1960. учествовала са 40% у стварању светског производа, данас учествује са 25%. Кина је избила на прво место у светској трговини и у доприносу расту глобалне економије. Сигурно држи место друге најмоћније економије света са реалним календаром да да преузме челну позицију. Потисла је САД са позиције провог трговинског партнера ЕУ. И поред противљења  САД, ЕУ је са Кином потписала стратешки важан споразум о међусобним улагањима који потврђује обострани интерес на дугорочно партнерство. Америчко кашњење и дужа интровертност у реаговању на пандемију Ковид 19, за разлику од кинеске отворености и солидарности у пружању свеобухватне помоћи другим земљама, за многе је покзатељ далекосежних промена на светској сцени. Америчко-кинески дијалог на високом нивоу марта ове године у Енкориџу, на Аљасци, показали су да се односи са Кином не могуг градити са позиција силе, или ароганције, да Кина одлучно одбија свако мешае у унутрашње послове нити мешање у унутрашње послове (Хонконг, Ујгури ). Према Упутству за стратегију националне безбедности које цитира амерички часопис „Инострани послови“ у броју за јули/август 2021, Кина је „једини фактор потенцијално способан да комбиновањем сопствене економске, дипломатске, војне и технолошке моћи буде уверљив  изазов стабилном и отвореном међународном систему“. Имајући у виду историју међународних односа после пада Берлинског зида, стратегију „ширења на Исток“, америчку праксу арбитрарног кршења међународног права, војних интервенција без одобрења СБ УН,  „обојених револуција“, једностраног иступања из међународних уговора, може се, без већег ризика, закључити да под „стабилним и отвореним међународним системом“ САД подразумевају систем униполарног пореткаи хијерархијске односе у коме доминирају интереси САД. Кина и Русија то не прихватају и зато су постале мотори новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима  суверене равноправности, немешања и поштовања узајамних интерса. Као стратешки партнери оне све интензивније координирају своје напоре, како билатерално, тако и у оквиру Шангајске организације за сарадњу, БРИКС-а, Нове развојне банке и, нарвно, у оквиру ОУН.целог истема где наилазе на све ширу и делотворније подршку других чланица светске организације.

Промене су видљиве и у Европи. Ангела Меркел је крунисала своју политичку каријеру вешто нудећи формулу за  завршавање гасовода Северни ток 2 коју Бајден није био у стању да доведе у питање: да САД одустану од претњи санкцијама и опструкцијама а да Немачка за узврат преузме обавезу да својим инвестицијама осигура транзитни карактер Украјине и да не допусти коришћење руског гаса за угрожавање енергетњке безбедности Европе. Све и ако би Немачка, заиста, била у стању да испуни обећања, каква је то компензација Ваишнгтону за губитак  европског тржишта за амерички течни гас? О кредибилитету, да се и не гповори.
Нешто се, ипак, враћа – враћају се америчке трупе из Авганистана, Ирака, Сирије... Враћају се реторика  хладног рата, трка у наоружању, хајке на „носиоце малигних утицаја“, „ревизионисте“, смишљају се нове „свете алијансе“, „савези демократија“ за одбрану од „аутократија“... Чини се  као да „Вашингтонски консенсус“ не функционише без тензија и производње непријатеља. Баш као и војно-индустријски комплекс.
Дуго времена Кина се у Савету безбедности децидирано изјашњавала само о питњима која се директно тичу њених државних и националних интереса као што су суверенитет и територијални интегритет, питања везана за Тајван, Хонг Конг, Макао, односно, за политику једне Кине. Када се на СБ расправљало о проблемима других региона у расправама се доследно држала  принципа Повеље УН и међународног права али је, у таквим случајевима,  ретко  била иницијатор (спонсор) резолуција, а још ређе је користила право вета иако је то привилегија коју има као стална чланица СБ. Приликом гласања о регионалним проблемима најчешће је била уздржана. Тако је, на пример, било и 30. маја 1992. када се Кина уздржала од гласања за резолуцију 757 о  санкцијама према СФРЈ док су све друге сталне чланице гласале за ту одлуку. Исто тако, Кина је и 10. јуна 1999. била уздржана приликом глсања о резолуцији 1244 о окончању агресије НАТО на СРЈ током које је амерички бомбардер бомбардовао  Амбасаду Кине на новом Београду усмртивши том троје кинеских новинара.

Ових дана, међутим, Русија и Кина су се појавиле као иницијатори (коспонсори) резолуције СБ УН противећи се кршењу принципа и процедуре избора новог Високог представника за БиХ Немца  Кристијна Шмита и тражећи укидање те  привремене институције која траје, ево, већ пуних 27 . Иако резолуција није усвојена, руско-кинеска иницијатива је скренула пажњу јавности јер по много чему, представља нови феномен како у међусобним односима тако и глобалним односима, најаву шире и опертивније координације у спољно-политичким активностима. Кина је изашла из своје досадаѕшње праксе и на велика врта ушла у активности на решавању проблема на Балкану. То је својеврсна опомена другима, а пре свега САД-у, да Кина не пјризнаје никакве монополе нити  сфере утицаја, да има своје интересе на Балкану које не намерава да напусти и да одбија оптужбе за наводно ширење „малигног утицаја“, „дужничког ропства“ и слично. То је јасна најава да ће Кина и Русија на сличан начин активно наступати и у другим ситуацијама и регионима где имају исте или сличне интересе.     

Русија и Кина су суседи и стратешки партнери са много важних заједничких интереса. Пре свега, као велике земље растуће снаге имају заједнички интерес за очување мира и безбедности у свету јер то виде као предуслов за пуно активирање огромних људских, научних, економских и природних потенцијала. Њихова економска сарадња само у енергетском ссектору обухвата пројекте вредне 400 милијарди долара. Зједнички сарађују на јачању и институционализацији мултиполарног светског поретка заснованог на мултиполаризму, поштовању Уједињених нација и међународног прва уопште. Посебно се залажу за поштовање принципа суверене равноправности свих земаља и народа, принципа суверенитета и територијалног интегрита и немеша у унутрашње послове под било каквим изговорима, најмање под велом наводне борбе за људска права или демократију. Усагласиле су се и о комплементарноти иницијативе Појаса и пута, на једној, и Евро-азијске уније, на другој страни.

Интензивирању координације активности Русије и Кине на глобалном плану знатно доприноси   и конфронтациона стратегија САД која се све отвореније служи методама из периода хлдног рата: економско изнуривање супарника лансирањем нове трке у наоружању, санкције и покушаји успостављања нових зидова и подела, подстицање унутрашњег незадовољства, непоштовање међународно-прравних обавеза, одржавање напетости и дисциплиновање савезника. Кад нису успеле да Кину придобију против Русије, ни Путина против Сија, САД на све начине покушавају да их контролишу, ограниче и отежају њихов напредак. Такву стратегију разоткривају и демонстрације војне моћи током масовних вишемесечних војних вежбе САД/НАТО „Бранилац Европе 21“, на границама Русије и „Бранилац Индо-Пацифика 21“, на грљницама Кине.

Србија је стратешки партер и Русије и Кине. Са Русијом још од 2000.има бесцаринску трговину, а од недавно и са другим ЗНД. Захваљујући стратешком партнерствуса Русијом, Србија је осигурала дугорочну енергетску безбедност, модернизовала и о јачала своје одбрамбене снаге, модернизује саобраћајну инфраструктуру, обезбеђује дугорочни пласман пољоривредних  производа. Свеобухватно стратешко партнерство са Кином омогућило је Србији да реши неке од горућих привредних проблема, да обезбеди преко-потребне инветиције у енергетици, путној и железничкој инфраструктури, да покрене научно-индустријске паркове. Србија је постала један од важних партнера у реализацији Инциијативе Појаса и пута формата сарадње „1 плус 17“. Кроз сарадњу са Русијом и Кином Србија је значајно унапредила свој здравствени систем, основала читву мрежу модерних научно-истраживачких и  дијагностичких центара, укључујући и две фабрике  вакцина.

Дубока је и дуготрајна традиција пријатељства, међусобног поштовања и поверења између Србије и Русије, односно Србије и Кине. То су наши блиски и поуздани партнери са којима смо били и остали савезници, који су нас подржавали увек када су могли, који нас никада нису бомбардовали и који се не мешају у наше унутрашње послове као ни Србија у њихове. Обе се, баш као и Србија, данас боре за мир и напррдак, за поштовање УН и међународног права, за демократске међународне односе засноване на равнооравности и немешању.

У свим међународним форумима Русија и Кина настављају да пружају најснажнију могућ подршку суверениту и територијалном интегритету Србије заступајући експлицитано став да је праведно и одрживо решење за покрајину Косово и Метохију могуће једино на основу   и у оквиру резолуције СБ УН 1244. Оне су јасно против сваког притиска, покушаја наметања решења на штету Србије, условљавања или постављања вештачких рокова. Њихова недавна иницијатива у Савету безбедности против покушаја незаконитог наметања Високог представника за БиХ, уверава нас да ће се ове две глобалне силе једнако принципијелно постављати увек када је реч о заштити легитимних интереса Србије и српског народа, у првом реду када је реч о заштити суверенитета и тѕериторијалног интегритета Србије. Зато Србија, остајући отворена за унапређење сарадње са земљама Запада, треба још одлучније даље да унапређује свестрану, обострано корисну сарадњу и свеобухватно стратешко партнерство са Русијом и Кином одбијајући све инсинуације типа – „чувајте се малигног утицаја“.

Разочаран сам најновијим корацима Атине у односима са Приштином јер представљају одступање од раније недвосмислене подршке суверенитету и територијалном интегритету Србије и нису у складу са дугом традицијом пријатељства и узајамног поштовања између Србије и Грчке  - рекао је Живадин Јовановић бивши министар за иностране послове Југославије и садашњи пртедседник Београдског форума за свет равноправних.

Најнови непринципијелни потези Атине, у односу на Косово и Метохију су разочаравајући, а нарочито натегнута и неуверљива образложења. Све то наноси штету Србији, а тешко може бити корисно за било кога осим за сепаратистичке тенденције  на Балкану и широм Европе. Верујем да се потези Атине могу вратити као бумеранг од којег ће штету имати Балкан, укључујући и Грчку – додао је Јовановић. Он је рекао да је илузорно да било  ко Србију третира као монету за поткусуривање у односима са САД-ом, НАТО-м или Турском.

Јовановић је изразио дубоко уверење да ће Србија са још већом енергијом и постојаношћу  наставити своју принципјелну политику заштите суверенитета и територијалног интегритета и мирног решавања питања Косова и Метохије на основу Повење УН, Завршног документа ОЕБС-а и у оквирима Резолуције СБ УН 1244 и да ће на тај начин даље проширивати и јачати подршку пријатељских земаља Европе и света.

Живадин Јовановић

Председник
Београдског форума за свет равноправних

Парадоксалне су, неразумне и неприхватљиве било какве мере Владе Србије према Белорусији под притиском ЕУ, или било ког другог иностраног фактора.  Белорусија је братска, пријатељска и савезничка земља,  која је увек била и остала на страни Србије и српског народа, пружајући им несебичну подршку и помоћ.

Србија није чланица ЕУ и није у обавези да следи њене једностране, неправне и штетне одлуке,поготово што им је циљ јачање конфронтације и дестабилизација пријатељске земље.  

Народи две земље су браћа по оружју, највеће жртве нацизма и фашизма и победници над силама осовине, а данас се боре за мир, поштовање међународног права и партнерство, без мешања у унутрашње односе.

Белорусија је 1999. осудила агресију НАТО, данас постојано поџава суверенитет и територијални интегритет Србије. С друге стране, већина чланица ЕУ је пре 22 године учествовала у илегалној и злочиначкој агресији, признала једнострану сецесију Пришине и врши притисак да Србија призна НАТО/ЕУ криминалну творевину, као још једну албанску државу.

Уместо да одлучно захтева да чланице ЕУ у интерсу мира,  одрживог решења и владавине права у међународним односима, повуку противправно признање, испоштују рез. СБ 2244, и плате ратну штету, Влада Србије прихвта мере ЕУ према земљи од које добија принципијелну и пријатељску подршку за заштиту својих легитимних интереса.

Овакво очигледно подлегање притисцима са стране је опасан и штетан показатељ, који се не може оправдати.

Амeричка стратегија глобалне доминације, укључујући птрма Европи и Балкану, не мења се са променама администрације у Вашингтону. И кад се буде мењала разлог за то неће бити промена домаћина у Белој кући, већ  битно измењени односи  моћи у свету. То је већ део нове реалности чије ефекте све теже прикрива инерција старих превазиђених односа.

Тзв. Вашингтонски споразум, какогод се јавно тумачио, није  економски колико геополитички, заоденут економско-финансијским велом. Он је део стратегије контроле Балкана у функцији ширења на Исток и појачавања глобалне конфронтације.

САД су и у неким другим случајевима у прошлости нудиле економско-финансијске "пакете" и "бенефите" у замену за територије, али су резултати изостајали.

Геополитила експанзије и доминације после пада Берлинског зида  деградирала је паво, принципе, правду, морал и систем УН. Али, то не значи да Србија има боље путеве и аргументе за одбрану виталних државних и националних интереса од инсистирања да се поштују и примене принципи и обавезујуће правне одлуке СБ УН.

Нема одлуке СБ УН које Србија није спровела. Зато Србија има право и обавезу да инсистира да се у потпуности испоштује и спроведе рез. СБ УН 1244. То је једини правни оквир за праведно, уравнотежено и одрживо решење. Они фактори који траже да се рез. 1244 заборави, укине, замени или да Србија одустане од ње, тешко да мисле добро Србији, Балкану или Европи.

ЕУ, према саветодавној резолуцији Генералне скупштине УН (2010.), има овлашћење да олакша (фацилитате) ДИЈАЛОГ СТРАНА, разуме се, поштујући, притом, правно бавезујућу резолуцију СБ УН 1244, а не да намеће или фаворизује решење које  против интереса Србије да би одговарало стратегији експанзије на Исток.

Живадин Јовановић, председник Беофорума

Гостовање председника Беофорума Живадина Јовановића
у емисији "Парабола" ТВ Мост - Нови Сад

Реч на Међународној конференцији «Руско-српски односи: прошлост, садашњост и будућност», одржаној 29. априла 2021. године у Београду, у организацији Руско-балканског ценатра у Београду

Даме и господо,

Када би за ово обраћање имао само минут времена, онда бих свакао рекао да у условима глобалних промена од униполарности ка мултиполарности,  у условима четврте индустројке револуције, као и у условима санкција и антируске хистерије према Русији, а великим притисцима и уценама према Србији да се одрекне Косова и Метохије за интересе носилаца концепта експанзије на Исток и глобалне доминације –стратешко партнерство између Србије и Русије, сваким даном добија на значају. Али, пошто су организатори били пажљиви и оставили више времена за излагање, онда ћу уз нека прескакања, бити слободан, да прочитам основне тезе из припремљеног текста говора.

1. Особености стратешких односа Србије и Русије
- заједнички културне, духовне и моралне вредности. Наша вековна историја, укључујући и новију, пуна је доказа о заједничким коренима и вредностима. Симболички о томе сведочи и чињеница да фреске српских средњевекованих велекана, укључујући Светог Саву, красе древни кремаљски храм Светог Успења а да, вековима после тога,  руски уметници осликвају храм Светог Саве у Београду?  
- вековна заједничка судбина, солидарност и савезништво у одбрани од агресора. Братство по оружју у континуитету од Првог српског устанка и Варваринске битке 1810., уз учешће одреда руских козака, преко ангажовања цара Николаја у спашавању српске војске са Крфа током Првог светског рата, до битке за ослобађање Београда октобра 1944. Уз неизмеран допринос и херојство Црвене армије. Таква историја солидарности и жртвовања је без преседана, памти са поносом, брани од извртања јер је и то део националног идентитета српског и руског народа. Историјска искуства су најпоузданија основа садашњости и будућности.

- дубоко међусобно поверење и пријатељство. Пријатељство се не проглашава по потреби, дуго се гради и чува.

- равноправност, немешање у унутрашње послове и заједнички интереси. Обострана корист даје сарадњи одрживост а пријатељство чврстину.

- приврженост - миру, слободи, разумевању.

- у историјским прекретницама српски и руски народ су увек на истој, праведној, мирољубивој и човекољубивој страни, никад супротстављени једни другима;

- српско-руско стратешко партнерство кристалисало се кроз историју и данас се заснива на подударности и сличности интереса и односа према суштинским, дугорочним вредностима и принципима као што су мир, слобода, независност, суверенитет и територијални интегритет. Подразумева се, да заједнмички тежимо савременом привредном развоју, инвестицијама, вишем животном стандарду. И једној и другој земљи у центру политике су интереси сваког грађанина. Визија бољег живота, људских права и демократије и људска права није редукована на политичка права и задовољавање елементарних потреба већ обухвата равноправност људи у најширем смислу, једнаку доступност квалитетном образовању, здравственој и социјалној заштити, култури, информисаности и многиме другим потребама.  

2. Резултати

- декларација о стратешком партнерству од 2013. године – представља снажан подстицај даљем развоју и учвршћивању традиционалног пријатељства и стратешких односа у новим условима.

- политички односи, међусобно поверење, континуирани дијалог: узајамна подршка на мултиполарном плану, подршка Русије резолуцији СБ УН 1244, значај руског вето-а на оптужбу Србије од стране западних партнера у СБ УН за наводни геноцид

- експанзија економске сарадње: висок ниво размене, обимне стратешке инвестиције у енергетици, инфраструктури, индустрији, производњи хране

- велики домети сарадње у одбрани, безбедности, ванредним ситуацијама, здравству (поризводња вакцине), култури, науци, модерним технологијама   

3. Нови услови

       - Нова технолошко-индустријска револуција

- Историјска прекретница глобалног поретка од униполарности ка мултиполарности

- Исторешеност мултинационалног неолибералног корпоративног система

- Носиоци политике доминације, «изузетности», грубог мешања у унутрашње послове под изговором одбране људских права, «обојених револуција», оружаног интервенционизма, кршења међународних закона и улоге УН - стварају атмосферу напетости и конфронтације, оптужујући друге за ширење «малигног утицаја», «ревизионизам». Своје интересе и погледе настоје наметати другим земљама уценама, претњама и преварама.

- покушаји наметања сврставања, дисциплиновања савезника стварањем нових «демократских алијанси» и проглашавање суверених, независних земаља, укључујући Русију, Кину и друге за «ауторитарне државе» и противнике

- Најпре производња и стигматизација «непријатеља», потом следе «Браниоци 21» (Европе и Индо-Пацифика).

- Оркестрирана антируска хистерија на Западу. Заоштравање глобалних односа, учесталост провокативних демонстрација силе, продубљивање неповерења, ратнохушкачка пропаганда, наметање економског исцрпљивања трком у наоружању, санкцијама, рестрикцијама у глобалној трговини (гас, 5-Г), милитаризација привреде, инфраструктуре (цивилно-војна) медија, листе фирми које нису за продају.

- Србија је под све већим притисцима носилаца геополитике «ширења на Исток». Од ње се тражи признавањее илегално отетог Косова и Метохије и то по ужурбаној процедури. Чланство у ЕУ, инвестиције и донације користе се као алатке у стратегији окончања и легализације отимања Косова и Матохије што је кључна предпоставка НАТО-изације преосталих делова Балкана, односно, Србије и Босне и Херцеговионе;

4. Перспективе, изазови, одговори

- Интензивирање свих видова билатералне и мултилатералне сарадње, политички и дипломатски дијалог, консултације. Већа ефикасност у реализацији постигнутих договора.

- Четврта индустријска револуција – посебан изазов. Покренути научнике, стручњаке на заједничким пројектима

- Приоритет и даље - инвестиције у енергетици.

-  Заједничка производња хране

- Здравство, проширити и интензивирати сарадњу на дугорочној основи

- Регионални приступ сарадњи

- Координирати активности у спречавању ревизије историје

- контакти народ-народ, тинк-танкова, размена студената, доктораната, младих

- Сарадња у одбрани, безбедности, комуникацијама у новим условима

- Косово и Метохија – резолуције СБ УН 1244 за Србију има трајну важност и карактер до њеног потпуног извршења. Она садржи компромис: најшира аутономија за Косово и Метохију, суверенитет и територијални интегритет за Србију. Мандат преговора и преговарача је да конкретизују и операционализују тај компромис. Једино решење на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244 гарантују одрживост договора, мир, безбедност и просперитет на Балкану и у Европи.  Решење изван или мање од резолудије 1244 је супротно тим циљевима. Решење које би одговарало искључиво геополитичким интересима Запада (НАТО), односно, САД, ВБ и Немачкој није било могуће ни 1999. данас још мање. Резолуција СБ УН 1244 је минимум права и интереса Србије обезбеђен пре 22 године уз велике жртве, у изузетно тешким условима. Данас су услови сложени, али далеко мање тешки. Распоред снага на глобалном плану је повољнији. Међународни положај Србије је бољи. Зато се Србија тешко може обманути и понудама и обећањима «бољег живота», инвестиција, донација и чланства у «ексклузивним клубовима» навести да директно, или индиректно, призна незаконито, насилно отимање своје државне територије као законито, да прихвати чланство у УН, друге МО и међународни субјективитет илегалне творевине, да амнестира носиоце противправне, злочиначке агресије и терористе, да повреди људске жртве, и све људе који и данас пате од продужених последица агресије и тероризма.
Верујем да у тим напорима и истрајавању на легитимним интересима и правима Србија у будуће може рачунати на још снажнију подршку Русије као особеног стратешког партнера и осведоченог пријатеља.

- Партнерство Србије и Русије је засновано на универзалним принципима међународног права, првенствено на Повељи ОУН и Завршног документа ОЕБСа (1975.). Промовишући и осигуравајући равноправност, легитимне интересе и права две земље, то партнерство никада није било усмерено против било које треће земље или ентитета, нити ће бити. Како историја сведочи, то партнерство је увек било  ослонац миру, разумевању и равноправној сарадњи, тако је данас и тако остаје у будућности.

Хвала на пажњи!

Председник Беофорума Живадин Јовановић са амбасадором Русије Њ.Е. А.Б. Харченком и С.Н. Бабурином

Командант Фидел Кастро примио је Југословенског министра за иностране послове Живадина Јовановића, 28. август 1999. године у Хавани и задржао се у вишечасовном разговору са њим

Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних савезни министар СР Југославије 1998.- 2000.

Поводом  шест деценија америчке блокаде Кубе

Поштовани пријатељи,

Они који претендују да су изузетни носиоци демократије, владавине права, слободе и људских права, већ пуних шест деценија одржавају незконите и нехумане санкције и блокду Кубе само зато што кубански народ жели да живи у слбоди, независности и достојнству, што се бори за мир, равноправност и солидарност, што одлучно одбија свако страно мешање, доминацију и ароганцију са позиција силе.

Упркос  нецивилизацијским санкцијама, блокади и империјалистичкој пропаганди без преседана, кубански народ успешно развија своје друштво остварујући политику и принципе у чијем центру се налази човек и његове потребе у економији, образовању, здравству, науци и култури. Захваљујући великим достигнућима у унутрашњем развоју, као и политици мира, солидарности, равноправне сарадње и несврставања на међународном плану, Куба је постала светионик слободе, независности и достојанства за многе земље и народе у свету.

Изражавамо пуну солидарност, пријатељство и дивљење према пријтељском народу Кубе. Придружујемо се захтеву огромне већине савременог човечанства да се незаконите, једностране и нехумане санкције и блокада Кубе од стране САД неодложно укину.

Некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић изјавио је за Косово онлајн" да ће Грчка задржати принципијалну позицију као традиционални савезник и блиски пријатељ Србије".

"Грчка има снажну дипломатију и велико искуство у међународним односима. Нема сумње да су под великим притиском већ годинама, али добро знају да Резолуција СБ УН 1244 представља борбу против сепаратизма, што је опасност која не заобилази ни Грчку, поготово када се узму у обзир све најаве о прављењу "велике Албаније", која би између осталог обухватала и делове територије Грчке",
каже Јовановић.

Извор: www.kosovo-online.com

Господин Ивица ДАЧИЋ
Председник Народне скупштине Републике Србије
Тгр Николе Пашића 13
Б е о г р а д

Поштовани господине Председниче,

Дозволите да Вас упознам да Беогадски Форум за свет равноправних даје пуну подршку иницијативи Удружења логораша логора Јасеновац, СУБНОР-а Србије и Удружења инвалида Србије да Народна скупштина Републике Србије, у што краћем року, усвоји Декларацију о геноциду НДХ над српским народом 1941-1945.
Сматрамо да је усвајање таквог документа у највишој демократској институцији Републике Србије морални дуг према жртвама геноцида, њиховим потомцима и целом српском народу. Уједно то је дуг према историји и истини.

У спровођењу своје стратегије да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити а трећину протерати, НДХ је успоставила систем и разрадила најмонструозније методе уништавања српског народа у периоду 1941 - 1945. Орагнизовано је принудно одвођење српског становништа у сабиралишта, пребацивање у систем логора за мучење и зверско убијање само зато што су Срби. У логору Јасеновац, једном од најозлоглашенијем губилишта у Европи 1941-1945, ликвидиран више од 700 000 Срба, Рома и Јевреја. У систем за ликвидацију биле су укључене и озлоглашене јаме на Велебиту, као што је Јадовно, у које су усташе бацале хиљаде живих људи. Жртве никада нису ексхуминране нити сахрањене у складу са цивилизацијским нормама. Систем НДХ логора смрти био је јединствен и по томе што је имао специјалне логоре за децу, као што је био логор на Пагу, у којима су деца убијана изгладњивањем и на друге начине.
О свему томе постоји веродостојна документација и налази домаћих и најпознатојих међународних стручњака, који су Вам верујем познати и доступни Народној Скупштини.
Поред српског народа, као примарног циља геноцида у  НДХ, жртве су такође били и припадници Рома, Јевреја и других народа.

Етичко чишћење и геноцид над српским народом настављени су и током грађанског рата у Хрватској 1992 – 1995 о чему сведоче и агресивне војне акције под називом „Блесак“ и „Олуја“ спроведене  од хравтских снага  потпомогнутих  од стране одређених земаља Запада.

Декларација Народне Скупштине би уједно била снажна порука и позив да се спречи ревизија историје и умањивање одговорности за планирано, организовано, и систематско затирање српског народа, да се заустави растућа плима неоусташтва, неонацизма и неофашизма.
У том смислу, Декларација Народне скупштине Србије би била својеврсни одраз и подршка декларацијама ГС УН сличне садржине и усмерења.

Судећи по извештавању медија, прва посета нашег министра спољних послова Николе Селаковића Москви протекла је у знаку афирмације значајних достигнућа у сарадњи и обостране одлучности да се тренд јачања стратешких односа настави и у наредном периоду. Ово је тиим важније што су велики  резултати остварени у периоду пандемије Цовид 19 и што је пред нама период опасних глобалних турбуленција и незабележених изазова.

У богатим извештајима медија посебну пажњу наше јавности привукла је опаска руског министра спољних послова  Сергеја Лаврова који је, говорећи о питању будућег статуса Косова и Метохије, изјавио да "у покушајима одустајања од Резолуције 1244 видимо опасност". Поновио је подршку Русије принципијелним ставовима и легитимним интересима Србије, да Космет треба да остане приоритет СБ УН, као и да резолуција 1244  треба  да се изврши у целини.
У извештајима медија нема назнака ко "покушава да одустане" од опште-обавезујућег правног документа најодговорнијег органа за питања мира и безбедности. Да ли је то неко ко је учествовао у доношењу резолуције 1244, или ко није извршио своје обавезе, или ко је прекршио њене императивне одредбе, или коме је тај документ препрека у експанзији геополитичких интереса, или..? Да ли се у те "покушаје", можда, убраја закулисно ангажовање Словеније за прекрајање граница  које предпоставља бар два "одустајања" - од Дејтона и од резолуције 1244? Али, какве квалификације и чија овлашћења имају Пахор и Јанша да би покретали "одустајање" од докумената који су, уз све мањкавости, стубови мира на Балкану и у Европи? Шта је заједнички именитељ напада на рез. СБ УН 1244 И Дејтон?

На крају, да ли је уопште могуће да неко "одустане" од обавеза и то утврђених трајно важећим међународно-правним актом највеће правне снаге? Ако се то легитимише, каквог смисла би имале одлуке међународних форума и међунарони уговори уопште!
Јасно је да министар Лавров  није дао цитирану изјаву због необавештености или  нереалне процене о опасности "покушаја одустајања".

Познато је да се Русија од 1999. доследно залаже за мирно политичко решење за будући статус Космета уз поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН, на основу и у оквиру рез. СБ УН 1244. Такође, да Русија подржава легитимне интересе и ставове Србије, односно, њен суверенитет и територијални интегритет - уставни поредак.

С друге стране, представноци Србије свих нивоа, иако се ређе јавно и формално позивају на  резолуцију СБ УН 1244, не пропуштају ни једну прилику да одају признање и изразе захвалност Русији, посебно председнику Путину, на принципијелним ставовима,  недвосмисленој подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије како у УН тако и на мултилатералном плану уопште.

Што се тиче приштинских лидера, они се отворено и јавно декларишу за укидање резолуције 1244. У том погледу, међу њима нема разлика јер сви имају једног истог ментора. Разуме се, њима највише сметају одредбе Резолуције 1244 о поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице. Једнако им не одговарају ни неизвршене одредбе о праву око 250.000 протераних Срба и других не-албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак, о враћању контигената српске војске и полиције на међународне граничне прелазе и друге локације на Космету, гарантовање  слободе кретања, безбедности и других права.

Кад је теч о ЕУ, она је добила улогу медијатора у "статусно неутралним" преговорима од Генералне скупштине УН.  Било би претерано предпоставити да би ЕУ ишла тако далеко да поверење  медијатора добијено од ГС злоупотреби за покушај дезавуисања одлуке другог органа система УН и то СБ Уосталом, ЕУ је један од најгласовитијих заступника поштовања међународног права. Да ЕУ има озбиљан проблем да објасни свој неуспех медијатора, посебно у сприводјењу договора, то је сваком видљиво. Ипак, то не  би могло да буде оправдање за, евентуалне њене
"покушаје одустајања" од Резолуције СБ УН 1244. Таква неопрезност могла би призвати анатему
за "ревизионизам" у међународним односима!
Ко, дакле, "покушава да одустане" од Резолуције 1244? У новијој историји нико, бар са Запада, није одустајао од било чега што је лоше за Србију?

Живадин Јовановић

Прошле ноћи је у Њујорку, у 94. години, преминуо Ремзи Кларк,  копредседник Међународног комитета „Слободан Милошевић“.

Ремзи је био један од најбриљантнијих и најпоштенијих Американаца савременог доба, човек који је бранећи жртве америчке агресије широм света, спасавао образ и душу Америке.

Тој племенитој борби је посветио последњих пет деценија свог живота. Ми Срби смо имали част да то у пуној мери осетимо и са разлогом ћемо га увек памтити као једног од наших највећих пријатеља.

Још за време НАТО агресије на нашу земљу, Ремзи Кларк је организовао друштвени трибунал који је осудио НАТО за злочине и тражио његово распуштање. Са Слободаном Милошевићем се срео и као са председником 1999, и као са хашким сужњем 2001. Допутовао је у Београд и на Видовдан 2001, на нашу молбу, у покушају да спречи Слободаново изручење, али је закаснио неколико сати због маневара ДОС-овог амбасадора у Вашингтону Милана Ст. Протића, који је одбио да му изда визу. Ипак, Ремзи је у подне 29. јуна говорио на митингу испред Скупштине, који је организовао СПС.

У Београд је дошао и тужним поводом 2006. и говорио на сахрани Слободана Милошевића. Ремзи је последњи пут био у Београду на наш позив 2009, да би говорио на народном митингу на Тргу Републике поводом 10 година од НАТО агресије. Било је прохладно увече 24. марта 2009. у Београду, а Ремзи, коме је било 82, није понео ни капут ни мантил. На бину се попео обукавши два сакоа.
Дивна људска скромност, једноставност и топлина, огромна правничка ерудиција и говорнички таленат, уз шармантни тексашки акценат, красили су га и као младог високог функционера у министарству правде САД у Кенедијевој и Џонсоновој администрацији, и 1967-1969, као министра правде, односно државног тужиоца САД, али и затим као борца против свих америчких ратова, од оног вијетнамског, до данас, укључујући последње три деценије као оснивача Међународног акционог центра и последње две деценије као копредседника Међународног комитета „Слободан Милошевић“.

Ремзи Кларк је био почасни доктор Београдског универзитета и носилац Сретењског ордена 2. степена.
Било је огромно задовољство и част дружити се и сарађивати са тим незаборавним, пожртвованим и великим човеком.

Београд, 10. априла 2021.
                        
Владимир Кршљанин,
Секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“

Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН

Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција - шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе.

Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету.

“Над Србима је током прошлог века извршен геноцид, а лажне оптужбе да сте чинили злочине у време распада Југославије део су кампање великих сила како би оправдале своје освајачке циљеве”, казала је она у интервјуу за портал вести-онлајн, који је пренео портал Косово онлајн.

Турпеиненова је била посланица финског парламента, али и стручни сарадник у Комисији за испитивање тортуре и кршења људских права Савета Европе. У јавности је постала позната по подршци генералу Ратку Младићу, о чему је написала и књигу, а увелико завршава нову студију у којој се бави низом догађаја који су обележили распад СФРЈ.

Међу њима је и случај Рачак, који је пре две деценије био и повод за агресију НАТО на Србију, наводи се у интервјуу који преноси Србија данас.

Упитана о случају Рачак, Пирко Турпеинен је рекла да је он веома важан зато што је у питању била провокација да би бомбардовали Србију. “Али то је била само једна у низу провокација над вашим народом. Зато ће моја следећа књига бити историја Холокауста и геноцида над Србима, како током Другог светског рата, тако и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова”, истакла је она.

Mogla sam ja ovu kolumnu napisati i posle prve, piše u autorskom tekstu Milijana Baletić ali sam stisnula želudac i izdržala svih pet. Takvo uterivanje njihovog konstrukta u zdrav mozak – teško čovek koji je živi svedok toga vremena, pod uslovom da je moralna osoba i pri zdravoj pameti, može da izdrži! Uostalom, ovo „sočinjenije“ nije ni namenjeno onima koji znaju i koji su svedoci toga vremena i istine – ovo je namenjeno generaciji koja je danas napunila 20 ili nešto više godina. Podmladak je problem! Počeli su sami da tragaju za istinom što je nedopustivo našim uterivačima straha!, piše Milijana Baletić u autorskom tesktu koji je objavio portal In4s.

U ovom politčko-propagandnom pamfletu – istina i nije bila tema. Autori su dobili zadatak i sredstvo, a to je – laž! Zapravo, njihovo sredstvo je gore od laži – poluistina je to što im čini posao! Poluistinu najbolje guta onaj koji ne zna, a ponešto naslućuje. Onda mu naprave kombinaciju takve terapije za prepakivanje mozga, koja mora da ima taman toliko istine koliko, ne da neće da im naškodi lažima – nego će da doprinese da im konstrukt ubedljiviji bude! Sve što od istine ovde ima notorna je činjenica da je Slobodan Milošević postojao i bio predsednik Srbije. U tih deset godina nemilosrdne borbe Zapada protiv srpskoga naroda u čitavoj Jugoslaviji i  Miloševićevom otporu u kom je bio potpuno sam – okupator je svoju konačnu pobedu odneo 5. oktobra 2000. postavljanjem na vlast svoga kvislinga Zorana Đinđića, koji im je uhapsio Miloševića i vezanoga na tacnu izručio njihovome sudu u Hag! E, oko ove istine, hapseći Miloševića u vili „Mir“ – „umetnici“ pletu „umetničku slobodu“ u kojoj je Sloba nepatvoreno zlo, a kvislinzi spasitelji srpstva!

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih za “Frankfurtske vesti”, 20. i 21. mart 2021.

  
Liberalni korporativni multinacionalni sistem kapitalizma je doveo do dehumanizacije ovečanstva, kaže za "Vesti" Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i nekadašnji šef diplomatije SR Jugoslavije, ističući da je uzani krug bogataša
favorizovan, a čovečanstvo praktično žrtvovano.
Najbogatiji su, ukazuje on, u jaram upregli ogroman broj ljudi. -Apsurd je i da je jedan broj tih korporacija, veći od malih i srednjih državnih ekonomija. Recimo, kompanija Majkrosoft ili Amazon, neke banke i osiguranja na njujorškom Menhetnu i u Londonskom Sitiju, po bogatstvu, nadilaze desetine malih zemalja. Neke korporacije u oblasti masovnih elektronskih komunikacija postale su otuđeni centri moći prisvajajući sebi čak i ulogu globalnih cenzora. Vlade velikog broja zemalja širom sveta sistem je pretvorio u servise multinacionalnih korporacija koje su se izdigle po moći, čak i iznad srednje razvijenih ekonomija. Te kompanije sve podešavaju svom profitu, interesu i enormnoj  moći, vlade im, često, nisu ni do kolena- ukazuje Jovanović.
"Demokratski koncept" izrodio se u svoju suprotnost – umesto da služi narodu (demosu) služi uskoj ali enormno bogatoj eliti. Suštinski posmatrano, multinacionalni korporativni kapital drži pod kontrolom  i institucije obezbeđujući da  mase rade za njihovo bogatstvo. Uz kapital ide i moć koja se proteže i na zakonodavstvo. Slušali smo i slušamo sa najviših nivoa da je privatizacija imala pljačkaški karakter. Oni koji su od nje najviše zaradili – odgovaraju da su sve stekli u skladu sa zakonom. Ko je, onda, u demokratskom sistemu čija je suština zaštita interesa naroda, predlagao, donosio i sprovodio zakone koji omogućavaju pljačkašku privatizaciju narodne imovine?
Zbog interesa multinacionalnog korporativnog sistema, politički i ekonomski odnosi u svetu su militarizaovani do zabrinjavajućeg nivoa, nastavlja se globalizovani intervencionizam, otimanje najvrednijih ekonomskih i prirodnih resursa, a mir i bezbednost su sve ugroženiji .
U sukobu interesa naroda (zaposlenih i nezaposlenih) i kapitala, institucije, uglavnom, staju na stranu interesa kapitala.

Винипег, Монитоба, Канада

Излагање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца на Zoom конференцији „Европа у новом Хладном рату“, која је одржана 14. марта 2021.

Даме и господо,
Драге колеге,

Желео бих да се захвалим организаторима што су ми пружили прилику да вам се данас овде обратим и да их похвалим пто су за дискусију одабрали овако занимљиву тему.
Исдтовремено, искористио бих ову прилику да у име Београдског форума за свет равноправних чији сам представник у својству заменика председника свим учесницима упутим најискренију жељу да овај дискусиони панел буде успешан.

Драге колеге,

Сматрам да данас не можемо говорити о “Новом хладном рату” зато што су актуелна ситуација у свету  и расподела снага на међународном нивоу, чак и у самој Европи, потпуно другачије него што су биле у периоду Хладног рата. Тада смо имали само две суперсиле, идеолошки и стратешки супротстављене. Данас живимо у пост-америчком свету, у време рађања мултиполарне стварности, коју карактерише појава нових сила и једног броја држава  које убрзано јачају до тачке да постају способне да буду изазов свакој суперсили. Поред тиога, данас  више нема идеолошког сукоба међу супарничким силама, постоје само стратешке, политичке и економске разлике.

Дозволите да вас подсетим вас да је у време Хладног рата Европа била подељена на западне капиталистичке државе и источне комунистичке, на припаднице НАТО или Варшавског пакта, уз неколико неутралних држава попут Југославије. Блокови су били супротстављени по бројним питањима, а на првом месту било је питање визије света, идеолошки пре свега. Оно што је било тада неспорно је да су Сједињене Америчке Државе (САД) биле предводник западног, док је Совјетски Савез био предводник источног блока. Због тог супарништва настајале су регионалне кризе, трка у наоружању, локални ратови и нестабилности, као и вербалне конфронтације, али до глобалног сукоба није дошло због равнотеже моћи и узајамног страха међу њима.
 
Таква ситуација омогућила је појаву трећег блока, Покрета несврстаних земаља, које су заузеле простор између суперсила и постале важан фактор у међународним односима, балансирајући између њих, штитећи интересе малих држава и афирмишући међународно право и сарадњу. Једна од водећих држава тог покрета била је Југославија, која је помогла многим малим државама да изборе независност и да се ослободе од колонијалних сила, да се економски развијају, политички јачају и уједине се у тај међународни покрет у свом интересу, као и у интересу свих малих држава. Али, упркос свом значају и великом броју држава чланица, покрет никада није имао довољан капацитет да би постао трећа суперсила. Била је то само велика међународна гласачка машина, без стварне војне и економске моћи

Када говоримо о данашњој Европи, морамо имати на уму да је велика већина држава овог континента у чланству Европске Уније, или је у некаквом облику повезана са њом. То значи да је скоро читава Европа данас окренута такозваним “западним вредностима” ма шта то значило, од држава чланица ЕУ, кандидата за чланство у ЕУ, па све до оних “неутралних”, попут Шведске или Швајцарске, или пак Норвешке, на пример, која није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Такво стање је последица периода америчке доминације светом као једине суперсиле, након распада Совјетског Савеза на независне државе, што је САД искористила да их стави под свој утицај. Резултат је тај да је данас скоро читава Европа у америчкој зони утицаја.

Али, иако је данас скоро читава Европа политички окренута Западу, то не значи да су чланице ЕУ и остале европске државе које су јој блиске уједињене и без проблема. Током протеклих година Европска Унија је прошла године раста и јачања, политичког утицаја и финансијске моћи, нарасла је од мале групе држава до снажне међународне организације, окупила од 6 до 28 држава чланица, од групе држава окупљених ради остваривања само једног циља до скоро па супердржаве. Током дугог периода од 1952. године кад је ЕУ створена, па до данас, мењала је своју структуру, уједињујући се све више, од Римског уговора 1958, уједињења изцршне власти 1967, Мастрихтског уговора из 1993., Амстердамског уовора из 1999., усвајања заједничке валуте евро 2002., уговора из Нице 2003. па све до Лисабонског уговора 2009. Та међународна организација, са амбицијом да постане глобална сила и глобална мултиетничка и мултиконфесионална супер држава, мењала је облике и праксе, привукла је бројне европске државе да постану њене чланице, а све у покушају да постане суперсила. Од 1952. године, проширивала се шест пута: 1973, 1981, 1987, 1995, 2004, 2007, па све до 2013. године кад је Хрватска постала њена 28. чланица. Међутим, чини се да је у последњих десет година ЕУ суочена са озбиљним проблемима, и осипањем свог јединства и моћи. Међу државама чланицама почела је да попушта дисциплина, јединство у вези са захедничким циљевима, снага, визија, као и подршка држава чланица, суочавајући се са неслагањима између држава чланица у погледу  унутрашње и спољне политике, политике проширења и других питања  Чини се да Брисел почиње да схвата, уколико је та оцена тачна,  да је преценио свој утицај на толико различитих држава и своје способности да их присиљава, упркос њихових појединачних интереса, д асе уједине око циљева који су им заједнички. Данас смо сведоци да је Уједињено Краљевство (УК) напустило ЕУ у потрази за својом слободом, суверенитетом и независношћу, не без  проблема и последица на обе стране. Одлазак УК учинило је ЕУ много слабијом него што је била пре тога, оштетивши нарочито њену слику оличења напретка, благостања и прогреса, и што је још горе, оставивши је без идеје како да превазиђе излазак из ЕУ једне од донедавно најутицајнијих чланица ове организације организације. Такође, више је него јасно да међу државама чланицама постоји неслагање у вези са структуром организације и њеним будућим трансформацијама. Постоји група држава која се залаже за снажније уједињење извршне власти у покушају да се створи глобална мултинационална супердржава са седиштем у Бриселу, са преовлађујућим  утицајем Брисела над националним државама и њиховом извршном власти. С друге стране, један број држава се томе противи, а најотвореније то раде припаднице Вишеградске групе - Мађарска, Пољска, Словачка и Чешка Република, које не желе да своју националне извршну власт подреде Бриселу. Овај проблем постаје све очигледнији и значајнији јер омета ефикасност организације на многим пољима, попут финансија, буџета, унутрашње и спољне политике.

Када говоримо о проблемима ЕУ, један од најхитнијих за решавање је однос ЕУ и САД. Током мандата бившег председника САД Доналда Трампа, разлике између ЕУ и САД постале су веома озбиљне, од политичких приоритета, економске сарадње са Руском Федерацијом и Кином, па до политике одбране и снабдевања енергентима. ЕУ је сада у ситуацији да мора да бира да ли ће да настави по старом, као што је било пре Трамповог мандата, уз снажне везе и ослонац на САД, или да тражи свој независтан пут. Шта год да одлучи, најпре мора да реши односе између две своје најмоћније чланице, Француске и Немачке, разлике између националних држава оличених у Вишеградској групи, и оних глобално оријентисаних, као и да разреши своје односе са САД и УК.

Дакле, очигледно је да се свет данас знатно разликује  од оног у доба Хладног рата, а претходно изнете чињенице потврђују  због чега данас не можемо говорити о Хладном рату. Међутим, оно о чему можемо говорити је нада да би нови баланс снага и моћи у свету могао бити прилика да поново почне да се поштује међународно право, а не само интереси најмоћнијих држава.

Београд, 14. 03. 2021.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији,
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Изјава Живадина Јовановића за Политику, 11. март 2021. године

„Милошевић је претеча борбе за мултиполарни свет и за демократизацију политичких односа, у чијој основи треба да буду принципи независности, слободе, суверенитета, територијалног интегритета и равноправности свих држава без обзира на њихову територију, број становника, економску или војну моћ“, сматра Живадин Јовановић шеф дипломатије СРЈ. То је, како истиче, било време када је систем униполарног светског поретка био на врхунцу и тек се назирао почетак његовор пада, а „данас смо сведоци да ни једна сила, па ни САД, више није у стању да сама одлучује о било којем важнијем светском питању“.

Онда је Милошевић прерано кренуо у ту борбу, није сагледао какве су могућности земље? Ова питања Јовановић не жели да разматра. „Има много оних, нарочитно на Западу и у НВО сектору, који криве Милошевића и који и данас за све проблеме и тешкоће, па понекад и своје личне, траже разлог у његовој кривици. Ја нећу њима да помажем. Нека они раде свој посао, а развој показује ко је у којој мери био у праву, ко је и у чему грешио“, каже овај дипломата у пензији и додаје да се и даље много политизира и много се мешају реалност и виртуелна реалност. У прилог својој тврдњи наводи, између осталог, пример лицимерја и лажи који су пратили агресију НАТО-а на СРЈ (Србију) пре 22 године, које су после поновили у Ираку, Либији, Украјини...

То што је Милошевић, како каже, био жртва свега тога, не значи да данас треба да му приписујемо бесконачно кривице и одговорности: „Ако пођемо од тога да нема идеалног човека, па нема ни идеалног лидера, онда је и Милошевић био један државник у правом смислу те речи, који се грчевито, свим умећем, борио за мирно политичко решење на КиМ, једнако онако како се борио за мирно политичко решење грађанског рата у БиХ у Дејтону. Једино што су Клинтон, Олбрајтова и Блер желели рат по сваку цену“, оцењује Јовановић и наводи да би тако било без обзира на то ко је био на власти.

Кључне заслуге Милошевића су, каже, Република Српска и Резолуција 1244 СБ УН. „Не бих волео да се праве диспропорције и да му се грешке траже најмоћнијим микроскопима, а да се не види оно што ће пре или касније морати да уђе у истприју – стварање РС и Резолуције 1244 СБ УН, која је најјачи правни аргумент за одбрану наших интереса“, наглашава он. Додаје да се Југославија није распала, него је разбијена систематски, плански, за шта многу већу одговорност имају САД, Немачка и Велика Британија, него било који локални фактор. „Док ми проблеме или односе на Балкану, укључујући и грађанске ратове, разбијање СФРЈ, па разбијање СРЈ, питање КиМ, обајшњавамо само игром локалних фактора, а све везујемо за личност локалног или регионалног карактера, за то време они који су стварно одговорни задовољно трљају руке“, истиче Јовановић и закључује да критика Милошевића данас служи више као димна завеса, да се не би видело шта су грешиле власти од 05. октобра до данас.

Новинар: Биљана Баковић

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

140 година дипломатских односа Србије и САД

Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду.

 
Даме и господо,

Најлепше се захваљујем организаторима на позиву и привилегији да могу да говорим на  Конференцији која је посвећена обележавању 140 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД. Ово је, заиста, изузетна прилика када се сумирају успеси и aнализирају падови, када се промишља о отклањању препрека и трасирању будућности тих односа и сарадње.
Разум налаже да се у грађењу српско-америчких односа у будућности ослањамо на позитивна искуства и тековине, посебно, оне стечене кроз свезништво у два светска рата, као и на допринос српске заједнице просперитету САД који је, у низу подручја као, на пример, у науци и технологији, био изузетан. Тим позитивним искуствима и њиховој вредности за будућност, данас је, с разлогом, посвећена посебна пажња врсних историчара и аналитичара.

Верујем да  смо из дуге традиције наших односа научили главну лекцију: да су се наши односи и сарадња развијали узлазном линијом остварујући велике домете увек  када су у тим односима преовлађивали поверење, партнерство и поштовање  узајамности интереса. И обратно, запостављање значаја историјских искустава, покушаји супституисања партнерства наметањем односа са позиција силе доводили су до падова, удараца и бумеранг ефеката који су повремено превазилазили билатералне оквире.  
Свечаност ове прилике не ослобађа нас обавезе  да подсетимо и тамније стране међусобних односа. Реализам налаже да се одговарајућа пажња посвети и свему ономе што је било супротно не само савезништву у два светска већ и основним нормама међународних односа и што је спречавало нормалне односе и сарадњу две земље. Треба рећи да се Србија и данас  суочава са тешким последицама непринципијелног сврставања  одређених влада  САД на страну непријатеља српског народа у грађанским  ратовима у Хрватској и Босни и  Херцеговини (1992.-1995.), сепаратиста у Црној Гори, иницијатора нехуманих санкција, као и неоснованих оптужби за великодржавље.
Ова Конференција одржава се, управо, у време када српски народ одаје почаст  жртвама агресије НАТО, на челу са САД, која је извршена пре 22 године. Напад на суверену и независну земљу, која није угрожавала ни једну чланицу НАТО, најмање САД, извршен је без одобрења Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, устава земаља-чланица, као и самог  оснивачког акта НАТО-а од 1949. Да ли је употреба највеће војне силе у историји цивилизације против мале, економски и војно неупоредиво слабије земље био израз исправног тумачења правно заснованих међународних односа или безобзирна демонстрација свемоћи?
Иако називана «хуманитарна интервенција», агресија је изазвала велике  људске жртве, превасходно међу цивилима, патње, економска и еколошка разарања. Фаталне последице коришћења  недопустивих оружја  као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне и графитне бомбе, отровни гасови стварани разарањем рафинераја и хемијске индустрије и даље су део свакодневнице милиона људи у Србији.

Човечанство је постало свестно да не постоје „хуманитарне интервенције“, да се систематским разарањем привреде, болница, електро-мреже, цивилне инфраструктуре, школа, обданишта, болница и јавних РТВ медија не бране људска права и нити се шири демократија. Методе геополитике експанзије, доминације, застрашивања и понижавања примењене према савезничкој земљи и народу који су толико дали за одбрану од највећих зала у историји не могу остати без дубоких последица! Треба да се помиримо. Како кад је то немогуће ултиматумом, подвалом ни куповином?
Ово је прилика за позив истраживачима, историчарима, дипломатама нових генерација да  дубље и систематичније приђу изучавању тешког наслеђа новије историје српско-америчких односа, да то чине, отворено, целовито, без предубеђења, поштујући релевантне чињеница и докумената. Хиљаде књига, мемоара и истраживачких радова о агресији НАТО објављено је у Србији и широм света. Било би многоструко корисно уколико би и државне институције Србије подржале раније покренуту иницијативу за оснивање Центра за истраживање повода, узрока и последица агресије НАТО. Ово тим пре што то није била ни «ваздушна кампања», ни «бомбардовање», ни «хуманитарна интервенција», ни «мали косовски рат» већ агресивни рат  глобалног војног савеза са глобалним циљевима и глобалним последицама.

Датум 24.март 1999. је тачка преокрета глобалних односа - од врхунца наметнутог  униполарног светског поретка, ка његовој низбрдици, пропадању и одласку са сцене, на једној, односно, ка рађању, успону и конституисању новог, мултиполарног светског поретка, на другој страни. Нови глобални тренд спречава глобалну доминацију, изузетност и пирамидално уређење и отвара могућност конституисања светског поретка заснованог на партнерству, сувереној равноправности и другим демократским начелима.

Мултиполарност не значи просту замену доминације једног центра у кондоминијум више центара, већ спречавање сваког вида империјализма и доминације као негације слободе, хуманизма и демократије.
 
Агресија НАТО против СРЈ (Србије) 1999. остаће записана у историји савремене цивилизације као велико посрнуће, мрља на лицу елита водећих земаља Запада,  која се не може оправдати нити одговорност њених протагониста умањити.  Уједно, она је далеко највећи ударац српско-америчким односима задат од тадашње администрације Била Клинтона, уз асистенцију Тонија Блера и Герхарда Шредера.

Око 250.000 Срба и других људи протераних са Косова и Метохије у периоду након што је КФОР (НАТО под вођством САД) преузео бригу за безбедност и слободу кретања, ни после 22 године проведене у прогонству, немају могућности за слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове. Тешко је, заиста, поверовати да САД и Немачка, односно, НАТО и ЕУ, не располажу реалним полугама да се то оствари, бар приближно онако како је остварено за избеглице и расељена лица других националности. Зашто изостаје извршавање јасне, принципијелне обавезе према српском народу утврђене  докуменатима Г-7, КГ, НАТО, ЕУ, ОЕБСА, ПСЕЕ и потврђене резолуцијом СБ УН 1244?
Однос тзв. међународне заједнице према праву 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у своје домове и имања на Косову и Метохији, није само мера принципијелности и хуманизма, то је је, у исто време, сведочанство о отвореној дискриминацији према српској нацији као целини.
Наводни “масакр цивила” у Рачку, 15. јануара 1999. године, који је искоришћен као окидач за напад, био је инсцениран од Вилјема Вокера . Радило се о легитимној антитерористичкој акцији српских снага безбедности против припадника терористичке ОВК, о којој је претходно обавештена Мисија за верификацију ОЕБС. Тужилаштво Хашког трибунала је одустало од оптужбе за Рачак.
Рамбује је велика обмана у стилу «алиби дипломатије». Редитељи те представе нису желели ни преговоре, ни споразум о мирном решењу већ оверу перцепције о кривцу с којим се не може другачије него оружаном силом.

Хенри Кисинџер  сматра да је тзв. споразум из Рамбујеа срамни документ који никада није требало да се појави, да су захтеви такви да их не би прихватила ни једна суверена држава и да је једини циљ био да се пред јавношћу оправда долазећи напад на Југославију. Високи амерички званичници су тврдили да су лествицу у  Рамбујеу циљано подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити.

Шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕЦММ)  уочи агресије НАТО Дитмар Хартвиг пише  да је европској и светској јавности стање на Косову и Метохији пре почетка агресије погрешно представљано и да је то био део припрема за напад НАТО који је извршен без оправданог  разлога. Иако шеф представништва ЕУ,  Хартвиг се не устручава да писмом упозори канцеларку Ангелу Меркел, да би признање сецесије било неправедно и опасно, да је ЕУ (ЕЗ) 1999. године  одиграла срамну улогу у припремању јавности за неоснован напад НАТО-а. «Све је почело лажима», тврде немачки интелектулци и уметници међународног реномеа као и део политичара.
Сличну оцену износи и високи функционер ОЕБС, немачки генерал, Хајнц Локвај у  објављеним списима. Из обиља извештаја КВМ који су му, по положају били доступни, он оцењује да није било политичке воље да се искористе мирна средства решавања проблема на Косову и Метохији.
Немачки политичар, бивши високи функционер ОЕБС Вили Вимер , сматра да је рат био циљ, да су тзв. договором од октобра 1998.  везане руке државних снага безбедности а пуштене с поводца терористичке групе. Преносећи ставове америчких  званичника на самиту НАТО крајем априла 2000. у Братислави, он пише канцелару Герхарду Шредеру  да је напад на Југославију 1999. извршен да би се исправила грешка генерала Двајта  Ајзенхауера из Другог светског рата да би се на Балкану накнадно распоредила америчка војска. И, заиста, одмах по окончању оружане агресије, САД су на Косову и Метохији изградиле једну од својих највећих војних база на свету - «Бондстил», код Урошевца. За њом су се «као ниска бисера» (Вимер) просуле нове базе у Бугарској, Румунији, Мађарској, Пољској, Балтичким републикама... Тако је, коначно, «исправљена» «грешка» генерала Ајзенхауера: 65 година после америчке трупе су распоређене у новим базама од Балтика до Медитерана и Голфа, ближе руским границама. То што, одавно нема ни Варшавског пакта, ни Стаљина, ни комунизма, па чак ни Горбачова и Јељцина је пука коинциденција! У Европи је данас више америчких војних база него што их је икада пре пада Берлинског зида, било! О нуклеарном оружју и ракетама да се и не говори. НАТО и војно-индустријски комплекс морају оправдати своје постојање, Европа, не само Немачка, мора остати у «загрљају»!

Учесницима самита у Братислави амерички представници су саопштили да је нападом на Југославију 1999., без одобрења СБ УН, створен преседан који ће НАТО  користити увек када оцени да је потребно, «без обзира на легалистичке интерпретације»  европских савезника. Вимер је забележио и закључке НАТО-а да се Русији не дозволи приступ Балтичком мору, а да Србија трајно буде искључена из европског развоја. Дакле, стратегија из 1949. «Русију држати ван Европе», 50 година касније амандирана је додатком «и Србију»!
У дужем периоду званични амерички став је био да је тзв. «ОВК» терористичка организација повезана са међународним тероризмом и организованим криминалом (шверц дроге, људи, оружја). Такав став је напуштен маја 1998. године и сусретом Ричарда Холбрука са командантима тзв. ОВК у месту Јуник, јуна исте године (позната фотографија магазина «Тајм»). У то време је, како у писаној изјави за Међународни трибунал у Хагу сведочи  пуковник Џон Кросланд, британски војни изасланик у Београду, усвојен план за обарање Слободана Милошевића чијој реализацији треба да допринесе и тзв. ОВК. Од тог часа, твдри Кросланд, постало је безначајно шта он или било ко други мисли о карактеру ОВК. Агресија НАТО 1999. је јединствен пример сарадње НАТО-а као организације која наводно дели и штити демократске и цивилизацијеске вредности, са једном терористичком и криминалном организацијом.
САД су као стална чланица Савета безбедности, водећа чланица Контакт Групе, Г-7, НАТО, пре и током агресије НАТО, заступале став да се у решавању питања статуса Косова и Метохије морају поштовати суверенитет и територијални интегритета СРЈ (Србије као правне наследнице). САД су биле иницијатор и међу првим земљама које су признале илегално  једнострано отцепљење, потом и даље, оне су промотор независности тзв. Косова и координатор притиска на Србију да се одрекне дела силом отете своје државне територије и да нелегалну творевину призна за легалну.
И данас, док обележавамо велику годишњицу дипломатских односа две земље, једнострана политика САД наставља да буде извор дубоке забринутости Србије и српског народа. Та забринутост је тим већа  што се, поред непринципијелног захтева за признавање илегалног, насилног отцепљења Косова и Метохије и притисака да Србија то прихвати као свршени чин, настављају паралелни притисци и на Републику Српску да прихвати ревизију Дејтонског споразума и унитаризацију Босне и Херцеговине,  на штету стечених права српског народа и свођење Републике Српске на голу форму.

Питање будућег статуса Косова и Метохије одавно је превазишло оквире локалног, или регионалног питања. На њему се прелама однос према принципима мира и безбедности, неповредивости суверенитета и територијалног интегритета у трећем миленијуму.
Већи део човечанства одбија да прихвати илегално отцепљење као свршени чин. Забринутост због преседана илегалног, насилног отцепљења територије једне суверене земље, оснивача Друштва народа, УН, ОЕБС и многих других међународних организација, територије која је, уз све друго, још увек под мандатом УН, не смањује се ни после 20 година. Напротив. Све је већи број земаља које не крију да су биле изложене великим притисцима америчке дипломатије да илегални чин прихвате као легални. Досад је 18 земаља повукло своја признања, а није мали број оних које преиспитују своје  исхитрене одлуке о признању.
Поделе су присутне и унутар ЕУ, па и самог НАТО-а и то је оно што посебно смета водећим чланицама. Све више се схвата да агресија НАТО 1999. није ништа добро донела ни Балкану, ни Европи ни глобалним односима, да је признање једностране сецесије 2008. од већине чланица ЕУ и НАТО само даље закомпликовало односе, продубило поделе и пореметило безбедносну архитектуру на европском континенту.

Тешко је, заиста, поверовати да Србија икада може да се одрекне свог суверенитета и територијалног интегрита, да директно или индиректно призна одузимање виталног дела своје државне територије, колевку националног, државног и духовног идентитета. Вероватније је да ће се поделе даље продубљивати и ширити, осим, разуме се, уколико би дошло до преиспитивања досадашње политике свршених чинова, уцена и понижавања Србије.
Имајућу све то у виду, намеће се недвосмислен закључак да се кључ будућих односа Србије и САД налази у враћању међусобног поверења и уважавања. Притом је јасно да се поверење не може наметнути, декларисати, нити купити. Темпо његовог поновног успостављања зависи превасходно од америчке спремности да се питање статуса Косова и Метохије решава преговорима, уз уважавање суверенитета и територијалног интегиртета Србије, у складу са Повељом УН и, разуме се, у оквирима резолуције СБ 1244. До агресије 1999. САД су се у свим међународним фопрумима залагале или се саглашавале са ставом да се решење тражи мирним путем, преговорима, уз широку аутономију за Косово и Метохију, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, као и резолуције СБ УН 1244 чији су иницијатор. Србија је  доказала отвореност за пуно поштовање и извршавање неизвршених делова тог и других документа и очекује једнаку спремност других чему САД могу допринети.
Србија и српски народ баштине дуго и богато историјско искуство, никада се нису огрешили о савезништво и пријатељство са било којом земљом па ни са САД-ом, са којима желе разумевање, добре односе и обострано корисну сарадњу.

Очигледно је да прилази с краја прошлог века не испоручују жељене резултате. Српско-амерички односи у 21. веку зависиће превасходно од тога - да ли ће САД прихвати Србију као независну европску земљу и партнера, а српски народ као чиниоца мира, безбедности и напретка на Балкану и у Европи?

***

1 Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду, трећи панел: Од васздушног моста у Другом светском рату до ваздушне кампање 1999.
2 Амерички дипломата, Шеф Мисије за верификацију (Kosovo Verification Mission-KVM)
3 Бивши државни секретар САД
4 Шеф Мисије за надгледање Европске заједнице (ECMM – European Community Monitoring Mission) до марта 1999.
5 Писмо канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007., Живадин Јовановић „1244 кључ мира“, 2018., Београдски Форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, стр. 862-4
6 Вили Вимер, ЦДУ, државни секретар у Министраству одбране, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС
7 Тзв. договор Милошевић-Холбрук, од 13. октобра 1998.
8 Писмо канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000., исто, стр. 822-24

Гост "Магазина Србија на вези" био је Живадин Јовановић, потпредседник Управног одбора и један од оснивача Фонда дијаспора за матицу. Са Мирјаном Раичевић Тасић разговарао је о активностима које је Фонд обављао у претходном периоду, укључујући бригу и пажњу према матици у ванредној ситуацији.

Живорад Јовановић говори и о недавном сусрету са Арно Гујоном, директором Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и о плановима те непрофитне хуманитарне организације, међу којима је и оснивање Меморијала свим српским жртвама у 20. веку.

Фонд дијаспора за матицу основан је 1999. године, како би помогао опоравак матице, доприносећи улагањима у обнову инфраструктурних објеката, после НАТО бомбардовања, а после више од две деценије постојања, одржао је први пут Скупштину онлајн.

Фонд дијаспора за матицу - донације у протеклом периоду

Поред прихода од камате на орочена средства, у периоду од протеклих 6 месеци, Фонд је примио више добровољних прилога од својих чланова и пријатеља.

Тако је на пример, др инж. Милоје Ж. Милићевић из Берлина, председник УО Фонда, уплатио укупно 5000 евра, др Љиљана Вернер, председница НО Фонда из Хановера 3000 евра, Ратко (Роберт) Милићевић, члан УО Фонда из Камбере 2000 AUD.

Током акције прикупљања прилога за заустављање пандемије COVID 19 у Србији, ангажаовали су се млади српске дијаспоре уНемачкој, Канади. Од прикупљених средстава финансирана је набавка ултразвучног скенера за Болницу у Крагујевцу (10 000 евра).

Фонд дијаспора за матицу је одмах по избијању пандемије COVID 19 уплатио Министарству здравља Републике Србије помоћ од 100000 евра, за набавку ургентне медицинске опреме у Србији и Републици Српској.

Након катастрофалног земљотреса у Петрињи и околини (Хрватска), Фонд је помогао Епархији горњо-карловачкој са 10 000 евра за санацију Парохијског дома и храма СПЦ у Петрињи. Већи број чланова Фонд и њене Управе, упутили су директну помоћ пострадалима у том земљотресу.

Од текућих редовних активности, треба истаћи да, Фонд наставља шесту годину заредом, са пружањем помоћи Народним кухињама на Косову и Метохији, за набавку основних животних намирница, у вредности од 100 000 динара сваког месеца, као и са пружањем помоћи Удружењу „Ана Антонијевић" из Крагујеваца, које се стара о 200 деце оболеле о церебралне парализе. Ова помоћ се остварује већ пуних пет година.

Извор: www.rts.rs

NEKADAŠNjI ministar spoljnih poslova,  predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih,  Živadin Jovanović podsetio je u jutarnjem programu “Hepi” televizije na samit NATO iniciran od strane Amerikanaca u Bratislavi krajem aprila 2000. godine, kada se  NATO saglasio da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.

- Amerikanci su dugo imali u planu napad na Jugoslaviju. Za pripremu tog napada znalo se dugo, ali je američki problem bio to što je smatrano da je delikatno da sami napadnu Jugoslaviju i želeli su da u to uvuku saveznike, kako bi i njihovoj javnosti bolje objasnili tu akciju, tj. da SAD ne nastupaju unitarno. Bilo je dosta muke da se ubede svi američki saveznici za takvu akciju. Došlo se do toga da to ne bude presedan. Kad je počela agresija, onda su i saveznici iz Evrope videli da SAD malo drži do savezništva i da američki generali samostalno odlučuju i o izboru ciljeva i svemu drugom. Bili su zatečeni tim zapovedničkim stavom SAD prema tradicionalnim saveznicima - rekao je Jovanović.

Jovanović je onda objasnio kako je izgledao samit u Slovačkoj.

- Kada se to završilo, onda su Amerikanci inicirali samit NATO-a i budućih članica tog saveza, krajem aprila 2000. godine u Bratislavi. Tu su bile i Rumunija, Bugarska, Ma]arska... Tada su Amerikanci saopštili evropskim saveznicima na najvišem nivou da napad na Jugoslaviju, bey obyira na njihovu “legalističku poziciju, predstavlja presedan koji će biti korišćen u svim prilikama kada to Amerika oceni za potrebno, da je strategija NATO-a širenje na istok, ka Rusiji i da je za sprovođenje te strategije mnogo bolje primenjivati američke zakone i u Evropi, nego evropske. U tom smislu, usvojeno je 10 tačaka koje je bivši državni sekretar za odbranu Nemačke i potpredsednik parlametarne skupštine OEBS-a u Beču, Vili Vimer preneo kancelaru Gerhardu Šrederu svojim pismom od 2. maja 2000. Američki predstvnici na samitu su, pored ostalog, izneli stav da SRJ opstaje izvan svih zakona, poručujući da kao takva ne treba da postoji. To je bio jasan znak da SAD teže da odvoje Crnu Goru od Srbije. Takođe je predviđeno da Poljska mora biti okružena "dobrim susedima" i da predstavlja branu izbijanja Rusije na Baltičko more, a da Bugarska i Rumunija budu most NATO ka Aziji. Što se Srbije tiče, Vimer je zabeležio američki stav koji doslovce glasi: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. Kao poluga  za to korišćen je i Haški tribunal - rekao je nekadašnji ministar.

Jovanović je istakao da se SAD kao i EU moraju odlučiti između Beograda i Prištine.

- Ili će se vratiti poštovanju međunarodnog prava i Rezoluciji 1244 ili ostaje dugoročno duboko nepoverenje Srbije prema Americi. Poverenje se ne nametnuti silom, oktroisati ili proglasiti u interesu maglovitih obećanja. Ono se jedino može izgrađivati strpljenjem, uzajno korisnom saradnjom, međusobnim poštovanjem u praksi. Potrebno je da se SAD, zbog sebe samih i svojih interesa, prilagođavaju međunarodnim pravnim i moralnim principima uvažavajući priotom i nove globalne odnose. Vreme, kada su SAD širom planete silom stvarale realnosti i zahtevale da se svi drugi bespogovorno prilagođavaju  tome, uglavnom, je deo prošlosti - rekao je on i istakao da se Srbija ne može ravnati prema američkim predstavama, već prema svojim interesima.

Govoreći o globalnim promenama u svetu, Jovanović je primetio da relativno slabljenje apsolutne dominacije SAD traje duže vreme, ali ako je potrebno ono se i datumski može vezati za 1999. godinu, odnosno za vreme agresije NATO pod dirigentskom palicom Klintona. Agresija je lansirana jednostranom odlukom, kršenjem svih međunarodnih zakona, uključujući Povelju UN i Završni dokument OEBS iz Helsinkija, zaobilaženjem Saveta bezbednosti, ali je okončana odlukom Saveta bezbednosti, rezolucijom SB UN u čijem oblikovawu su učestvovali Rusija, Kina, EU kao i SRJ. Otuda u rezoluciji i odredbe o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ, pravu na vrćanje dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije (na granične prelaze), na slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica (uključujući 250.000 Srba i drugih nealbanaca) i druge. Istina je da nisu sve odredbe tog dokumenta toliko povoqne za Srbiju i Srbe, ali nema razloga da se značaj pomenutih odredaba umanjuje, ili dovodi u pitawe, jer one imaju istu pravnu snagu kao i sve druge i zato se na njih treba uvek iznova pozivati, zahtevati wihovo poštovawe i ostvarivawe u praksi.

Jovanović je primetio da globlni pregovarački sto nije četvorougaoni sa unapred rezervisanim čeonim mestom za SAD, već okrugao, da niko ko za njim sedi ne može sam da odluči o važnim međunarodnim pitanjima, već svi zajedno, poštujući jedni druge kao ravnopravni partneri. To je obrazac za mir, stabilnost i napredak, nikako pretnje, ucene ili jednostrana nametanja.

Бајденова честитка председнику Александру Вучићу је неуобичајена, непристојна и увредљива.

Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе.

Непријстојна јер пријатељске земље и савезници никада не држе лекције једна – другој о задацима. Када се то, ипак, деси онда је израз хегемоније, а не демократије.

Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанетесрпском народу 1999. године и продубљује неповерење, уместо да јача узајамно поштовање.

То што Бајден траже да се Србија помири са отимањем Косова и Метохије и да га призна као независну државу, равно је залагању за безакоње и хаос у Европи и свету. То је став да сила и претње силом буду изнад сваког закона.

То је опасно поигравање силом у новом формату глобалних односа.

Ове старе поруке новог америчког председника упаковане су у подсећања на 140 година дипломатских односа пријатељства и савезништва две земље у два светска рата и на допринос српске дијаспоре развоју и напретку САД.

Фрапантно недостаје осећање да све то више обавезује Бајдена на исправљање грешака његових предходника према Србији и српском народу, него српског председник Вучића који се бори за поштовање Повеље УН и основних принципа међународних односа и легитимних интереса суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Живадин Јовановић за ТВ „Студио Б“, 08. 02. 2021.

Офанзива Запада на Србе с обе стране Дрине упалила је аларм и у Москви, а шеф Кремља Владимир Путин одлучан је да заустави све притиске којима је циљ уништење Републике Српске и отимање Косова од Србије.

Избором Џозефа Бајдена за шефа Беле куће притисци на Бањалуку, али и на Београд, постали су све отворенији и јачи. Подршка у удару на Србију стиже и из европске уније, и то преко Мирослава Лајчака и званичног Брисела, који се ближи решењима која заговара Немачка када су у питању статус Косова и РС. Званична Европа користи косовско питање да би се додатно обрачунала са Доналдом Трампом, па чак иду дотле да минимализују значај споразума који су Београд и Приштина потписали у Белој кући у присуству Доналда Трампа. Рат ЕУ и Америке (погледајте оквир) који се води преко Србије подигао је Москву у пуну приправност.

- Москва помно прати сваки потез Запада, поготово када је у питању однос према нашим традиционалним савезницима. Руски председник је више пута поновио да су Срби братски народ. О најновијим дешавањима и начинима да предупреди покушаје Бајдена и Запада да Србима опет отму све руски шеф државе и његови најближи сарадници су у сталном контакту са српским руководством. Њима је Путин послао недвосмислену поруку која гласи: "Нећу дозволити Бајдену нити било коме другом да сломи кичму Србији" - преноси ставове Кремља извор Српског телеграфа из дипломатских кругова.

Ненад Поповић, министар: Русија је и досад била наш најјачи ослонац у борби за очување КиМ и заштиту РС

ПРИТИСАК ПОВРАТНИКА

Укидање Дејтонског споразума које заговарају Бајденове демократе, а што би довело до гашења Српске, било је тема и током недавног састанка најближег Путиновог сарадника Сергеја Лаврова са Милорадом Додиком. И тада је из Бањалуке руски дипломата поручио да Москва не прихвата било каква одступања од међународних споразума, као што је то документ из Дејтона. Истовремено и Путин и Лавров истичу да по питању Косова све земље чланице Уједињених нација морају да поштују Резолуцију 1244.

Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој, у разговору за Српски телеграф истиче да нема никакве сумње да ће промена администрације у Вашингтону неповољно утицати по српске интересе на Балкану.

- Они који се враћају у Белу кућу и Стејт департмент добар део своје каријере су изградили на политици да су Срби криви за све. Очекујем притиске, али повољна околност је то што ово ипак није време деведесетих, а Србија није ни изолована ни слаба нити је свет униполаран. То нам даје маневарски простор за деловање јер овог пута имамо партнерства која ће нам сигурно дати шири простор у борби за наше интересе, а ту, пре свега, мислим на Русију, која је и до сада била наш најјачи ослонац у борби за очување Косова у саставу Србије и заштиту Републике Српске - поручује министар.

Јовановић: Русија се никад неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану

БИТКА НА ТРИ ФРОНТА

Додаје да уз руску подршку Србија и сама ради на јачању своје позиције на међународној сцени.

Дубоко сам уверен да ће државно руководство Србије, са председником Вучићем на челу, на најбољи начин заштитити наше државне и националне интересе - нагласио је Поповић.

Бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић истиче да ће, упркос претњама отимачином РС и одузимањем КиМ, Русија трајно бити опредељена за поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

- Не знам колико пута би требало више Путин и Лавров да понове да су за решења прихватљива Србији, да се мора поштовати Резолуција 1244 СБ УН да би неверне Томе прихватиле чињеницу да Русија неће одобрити сепаратизам. Није то само због пријатељства, што смо браћа по оружју, него и због руских интереса. Не жели Москва да направи грешку на међународном плану и охрабри сепаратизам на својој територији. И никад се неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану. Београд мора да се бори за КиМ, РС, европске интеграције, а Русија ће увек давати подршку и неће дозволити да Србији буде сломљена кичма - закључује Јовановић.

Извор: www.republika.rs

Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио амбасадорки др Љиљани Никшић, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима.

У емисији Контрапункт, поводом Захвалнице која је на адресу Министарства спољних послова Србије, крајем прошле године стигла из Беле куће са својеручним потписом 45. председника САД Доналда Трампа, говоримо о успесима дипломатије светосавског пацифизма као и феноменолошким променама којима су политика и дипломатија подвргнуте у савременим условима.

Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима који ће остати запамћен у историји српске дипломатије као посебан гест пријатељства Трампове администрације и председника Трампа лично, као лидера једне од светских суперсила. Први човек САД послао је захвалницу Срском амбасадору у Београду др Љиљани Никшић.

Гости емисије Контрапункт су доајени српске дипломатије: Енес Карабеговић, Владислав Јовановић и Живадин Јовановић, амбасадор др Љиљана Никшић и Слободан Кљакић, публициста и новинар.

Послушајте аудио снимак емисије:

Аутор емисије је Биљана Ђоровић

Извор: www.rts.rs

Гостовање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца у емисјији "Од четвртка до четвртка" на Спутњику.

Избори у САД нису судски завршени, а да би се прејудицирао Џо Бајден у Белој кући, цела демократска компанија бивших кадрова окупила се срећна да може опет да малтретира Србију и да оствари интересе које није успела у претходних 20 година - чак ни под бомбама. Ипак, то је рачун без крчмара, јер они још нису у прилици чак ни да одлучују.

Овако у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка” бивши амбасадор Раде Дробац оцењује седницу Спољнополитичког одбора Представничког дома америчког Конгреса на којој су албански лобисти покренули мисију с циљем да новом председнику САД трасирају спољну политику према западном Балкану. Та политика подразумева жестоке притиске на Србију да призна независно Косово.

Не треба само да заборавимо, каже Дробац, да је та група људи која је дискутовала, а међу којима су Елиот Енгел, Медлин Олбрајт и Данијел Сервер, иста она која је 1999. била крива за све оно што се десило у односима Америке и Србије – бомбардовање, агресија, жртве, санкције, малтретирање српског народа по свим питањима и Хашка суђења.
Србија није променила мишљење ни под бомбама

Они су, према речима нашег саговорника, најодговорнији за константан притисак на Србију да учини нешто што је далеко од њеног интереса, и неспојиво са њим.

„Не знам на основу чега мисле да ће после 20 година Србија урадити оно што није под бомбама ни у рату хтела да учини. Овај случај коинцидира са чињеницом да се сада открива да су Срби у том рату оборили још неке авионе, па и невидљиве. Да се Србија није одбранила у том рату ми данас не бисмо уопште разговарали на овакав начин. Америчка страна и НАТО имали су бројне жртве о којима се ћути и велике материјалне штете. Били су огорчени  што им је једна мала земља пружила такав отпор и што је успела да не капитулира. То што неки покушавају да 1999. представе као пораз Србије није истина, јер имамо међународне документе који потврђују суверенитет Србије на својом јужном покрајном, а постоји и значајан број земаља које су повукле признање независности Косова, што све говори да је то далеко од решене ситуације,” сматра Дробац који је данас заменик председника „Београдског форума за свет равноправних“.

Акција против свих интереса Србије

У очекивању промена које би требало да наступе у САД, бар према жељама Бајдена и и Клинтонових, они покушавају већ унапред да припреме терен за офанзиву која се не односи само на Косово већ и на Дејтон, Републику Српску, а притискају Србију да одустане од све бољих односа са Русијом и Кином, оцењује наш саговорник.

„То је апсолутно супротно интересима Србије и не знам под којим условима и са којима бенефитима би Србија од тога одустала, поготово што је сада војна интервенција искључена,“ рекао је Раде Дробац.
Геноцид на Косову – ноторна лаж Елиота Енгела

Елиот Енгел је пред Обором за спољне послове изустио неколико ноторних неистина као што је она да су Срби извршили геноцид на Косову иако сви знамо да оптужница о тој теми не постоји.

Наш саговорник сматра да је јавни медијски простор данас поприште озбиљних ратова у којима се средства не бирају и у којима се лаж проглашава за истину, а истина проглашава за нешто што је ретроградно.

„Сведоци смо ерозије морала, здравог разума и чињеница, јер је чињеница само они што неки медији говоре. Сви се сећамо деведесетих када су у Босни, Хрватској и Словенији само Срби били оптужени, а добро знамо да не може да постоји кривица само са једне стране. Мислим да је то један од разлога и за ово суђење у Хагу где се покушава  направити један вештачки баланс да су злочини Шиптара на Косову први пут сада на овакав начин стављени у први план,” каже наш саговорник.

Он додаје да се страхује да то што су пред спољнополитичким одбором Конгреса сада покушали да пребаце одговорност за злочине на српску страну само део стратегије да се ослободе они који су оптужени у Хагу. То, као и негирање агресије на СР Југославију  представља политику силе која се ни по чему не разликује од оне која је вођена у претходним вековима, само што је сада окупана у новим медијима који то приказују као нешто позитивно, а оне који су жртве као кривце.
Имамо обавезу да заштитимо истину

Дробац има искуство из деведесетих прошлог века када је био помоћник министра за информисање. Трудили су се, каже, да направе што више материјала, чињеница, доказа и вести како би се та поплава лажи, превара, подметања и оптужби зауставила.

„И поред тог што је дебаланс био видан, ипак су те наше информације налазиле свој пут. Жао ми је што од 2000. немамо организовану државну пропаганду, односно, одбрану сопственог суверенитета и истине. Отимају нам верске објекте, историју, јунаке, проглашавају наше страдање бесмислено, а њихове геноциде победама. Због тога имамо обавезу да штитимо истину, јер ако је не штитимо, а иде нам у прилог,   бићемо жртва не само политичких завера које стварно постоје према нама, него и лажних представа јавности. Они ће мислити да чине добро дело када поново буду бирали Бајдена или Олбрајтову, јер они кажњавају зле Србе,“ закључио је Раде Дробац.

Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед  улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште.

Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције.

Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама.
Изузетну пажњу и све време проведено на светом трону СПЦ посветио је завршавању Храма Светог Саве, у томе је непрекидно сарађивао са државним институцијама и другим црквама, а посебно Руском православном црквом. Спокојан је што у часу упокојења тај вишевековни подухват српског народа и Србије успешно приведен крају и што га предаје будућим генерацијама.
Са посебном пажњом пратио је положај делова српског народа који живе изван Србије и читавог српског расејања. Увек је налазио време да и поред великих обавеза прима и слуша делегације и угледне појединце српског расејања, да их посаветује и одговори на оно што их тишти. Редовно им је поручивао да је најважније да чувају свој духовни, национани и културни идентитет и да, у том смислу, највећу пажњу посвете правилном усмеравању и образовању младих, који треба да буду поносни што су српског порекла. Залагао се да Србија, као матица увек брине и помаже деловим српског народа изван Србије, српској дијаспори у очувању свог идентитета и заштити од асимилације. И у том погледу, градио је мостове између свих делова српског народа, у снажењу осећаја припадности и јединства, као услова за разумевање и повезивање са другим народима.

Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Београд, 20. 11. 2020. године                                
Београдски форум за свет равноправних

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“ (стр. 1 и 6), 24. 10. 2020.год.

Дипломата Живадин Јовановић сматра даје реч о важној посети будући да је Русија једна од земаља које су највише погођене епидемијом вируса корона. „Посета министра Лаврова у условима када је дипломатска активност проређена изузетно је значајна и знак је да Србија и Русија и у овим условима одржавају редован дијалог на стратешком нивоу. Она даје подстицај учвршћивању традиционалних пријатељскох односа између две наше земље“, изјавио је Јовановић за „Политику“. Овај искусни дипломата каже да је сигуран да је Русија с посебном пажњом пратила разговоре делегација Београд и Приштине у Вашингтону и анализирала све папире који су тамо потписани.

„Русији сасвим сигурно не одговарају ставке које говоре о девирзификацији сарадње у области енергетике. Такозвани вашингтонски споразум је необичан по много чему јер су се тамо Србија и Америка договарале о томе какав би однос Србија требало да има према трећим земљама. То указује на извесна ограничења у независности наше спољне политике. Ми можемо причати да смо независни, али то неће променити реалност“, каже Јовановић и додаје да ће „папир из Вашингтона“ бити предмет анализе у многим земљама. Каже да је приметио да имамо потребу да се „правдамо Западу“ када год започнемо преговоре с Русима. „Ширење сарадње са Русијом није никаква русофилија већ насушна потреба Србије и њене безбедоносне политике. Наши односи с Русијом и Кином су стратешки, а то немамо у односима са САД, ЕУ и НАТО-ом“,
додаје Јовановић.

Када је у питању отварање руског представништва при Министарству одбране Јовановић подсећа да званични споразум није потписан, нити су саопштени детаљи. Он подсећа да хуманитарци из Српско-руског хуманитарног центра крај Ниша нису добили дипломатски имунитет и да је било много покушаја да се дискредитује рад ових људи. „Под притиском Америке, неколико руских држављана који раде у центру није добило имунитет који уживају хиљаде војника из НАТО-а“, каже наш саговорник. Њега не изненађује чињеница да Владимир Путин неће посетити Србију, као што је договарано, јер су, како подсећа, у већини земаља у кризним ситуацијама шефови држава у обавези да буду на располагању 24 часа.

БЕОГРАД, 16. октобра (Тањуг) - Успех посете специјалног представника Европске уније за дијалог Мирослава Лајчака Београду и Приштини, некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић оцењује као половичан и сматра да Лајчак има намере да обнови прекинути дијалог више него што има амбиција за неки велики напредак.

Јовановић не очекује никакав напредак у дијалогу до завршетка председниццких избора у САД, а Лајчакову улогу специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану".

"Резултат Љачакове турнеје је половичан и он је у начелу добио сагласност за наставак дијалога, али ако се узму у обзир услови које Приштина поставља и њихов став према Заједници српских општина, тешко јеочекивати да ускоро додје до дијалога а и ако додје, тешко је очекивати неки значајнији напредак", истиче Живановић за Тањуг.
Упитан шта Србија може очекивати када је реч о ЗСО, будући да је Лајчак у Приштини рекао да се договорено мора применити у складу са тзв. Уставом Косова, Јовановић сматра да Лајчак на том фону тешко може постићи напредак и неки опипљив резултат те предлаже потпуни повратак Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

"Сада видимо да се више разговара о некаквом утицају и значају устава илегалне творевине Косово и о мишљењу Уставног суда такозваног Косова него о Резолуцији Савета безбедности 1244 - као јединог валидног оквира и основа за одрживо и праведно компромисно решење. Лајчак на тај начин у основи наставља мисију засновану на геополитичким интересима истих оних земаља и снага одговорних за разбуктавање тероризма на КиМ, као и агресију 1999. године", наглашава Јовановић.
Он такодје позицију специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану".

"Говори се о њему као специјалном изасланику Европске уније али у питању је скривалица иза које се види одлучујуцћи утицај и интерес Немачке, најмоћније чланице ЕУ", објашњава Јовановић и додаје да Немачка улази у трку са Сједињеним Америчким Државама за поделу интересних тачака на Балкану.

Према његовом мишљењу, Немачка користи ЕУ као покриће да не би огољено наступала преко Лајчака и очигледно је немачки став "наклоњен озакоњењу насилног одузимања државне територије од Србије".

"Немачка се нашла затечена једном иницијативом САД која опет показује да се ни Америка не одриче присуства на Балкану и да је незаобилазни фактор решавања свих питања у Европи, па и косовског питања", сматра бивши шеф југословенске дипломатије.
Како каже, Лајчак има и улогу да поврати улогу и кредибилитет ЕУ у процесу што ће, сматра, бити тежак задатак имајући у виду унутрашње проблеме ЕУ.

"Мислим да никаквог напретка неће бити у дијалогу до председничких избора у САД односно до преузимања власти победника на следецхим америчким изборима. Приштина све што чини и говори, ради мислећи да ће се на власт у САД вратити демократе и да ће на тацни добити признање", истакао је Јовановић и додао да је неопходно да се Србија више позива на Резолуцију 1244 СБУН и свој Устав, држећи до основних принципа медјународног права и Повеље Уједињених нација.
Колико су ти принципи важни, за Јовановића говори и чињеница да председник владе привремених иниституција самоуправе у Приштини, Авдулах Хоти, неколико пута јавно тражи одрицање од Резолуције 1244.

Упитан за писмо које је објавио бивши косовски премијер Иса Мустафа, а у којем му шефица европске дипломатије и посредник у дијалогу Федерика Могерини 2015. године наводно потврдјује да Заједница српских општина неће имати извршна овлашћења, Јовановић одговара да оно, уколико се испостави као тачно, јасно разобличује пристрасну позицију ЕУ, као и политику коју смо, како каже, упознали у давним временима - политику слабљења утицаја Србије.

"Сматрам да је посреди нефер позиција Брисела. Брисел је почео своју посредничку мисију у дијалогу позивајући се на статусну неутралност. Видимо да се радило о пукој мантри", закључио је Јовановић.

Извор: http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=597666

Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020.

Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас.
„То је стари проблем у чијој основи није недостатак одговарајућих кадрова већ управо несхватање важности дипломатије. Уколико у некој држави наша амбасада има дуго отправника послова, то шаље поруку да нас не занима државни врх у тој земљи. Деси се да веома дуго немамо шефове у изузетно значајним земљама. То није добро јер отправник послова ни приближно нема третман као амбасадор. Веома ретко ће министар спољних послова те државе да га позове на разговор, а о пријему код шефа државе, тешко да може бити речи уопште. Истини за вољу, има професионалних дипломата на местима отправник послова који по способности и резлтатима заслужују да буду амбасадори, али је било појединих амбасадора који би због својих неспособност тешко могли бити и отправници послова.“

Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник.

Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду...
Јовановић сматра да је потребно да се објективизирају основни критеријуми ко може бити предложен за амбасадора или генералног конзула (српско држављанство, ниво образовања, стручност, познавање светских језика). То се може утврдити актом владе.

Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа.
 
То што смо пред формирањем нове Владе није оправдање што имамо непопуњена места амбасадора у изузетно важним земљама. Озбиљне државе воде рачуна о календару избора и та места попуњавају на време, новим шефовима ДКП, или онима који су се затекли на тим местима продужавају мандат за пар месеци. Тaкозвано в.д. стање је свуда штетно, али нигде толико као у дипломатији, укључујући и финансијски аспект јер се читава логистка за амбасадора, изузев његове плате плаћа, а не испоручује резултате (ауто, резиденција, секретар, возач...).

Ројтерс/ Фабрицио Бенш
ИНТЕРВЈУ
02.09.2020.

У среду је владин портпарол Штефен Зајберт објавио да су лекари универзитетске клинике Шарите пружили недвосмислене доказе о тровању руског опозиционара Алексеја Наваљног нервним отровом типа «новичок». Спутњик је о томе разговарао са Вилијем Вимером:
  

Н: Господине Вимер, како је данас саопштила немачка влада позивајући се на токсиколошке налазе клинике Шарите, руски опозиционар Алексеј Наваљни је „несумњиво“ отрован хемијским војним отровом типа «новичок». Како схватате ову поруку?

В.В: Ово је даљи корак у политици заоштравања односа са Руском Федерацијом. Верујем да морате разликовати неколико ствари. С једне стране, треба поздравити све што је учињено и што се и даље чини у циљу спашавања живота господина Наваљног и уклањању страшних последица било какве акције против њега. У то нема сумње. Само: У овом контексту постоје, наравно, питања за Савезну владу зашто се није обратила неутралним телима у вези са налазима заиста поштоване клинике Шарите. У узаврелој ситуацији коју годинама имамо између НАТО-а и Руске Федерације због НАТО-а, било би прикладно укључити, на пример, швајцарски институт у Шпицу, који ужива недвосмислену репутацију широм света, а не укључити у спорове између НАТО-а и Руске Федерације тела на начин на који се на жалост мора рећи за иначе високо цењени Бундесвер. У том контексту, то ми није довољно, могло је бити другачије. Дакле, сама Савезна влада је умешана у сумње које окружују читав овај процес.

Н: Наводи се да је ова хемикалија коришћена у покушају тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипала и његова ћерке. Као што знамо, то није довело до њихове смрти. Претпостављало се и још увек се претпоставља да је напад изведен по наређењу руске владе. Немачка влада сада позива руско руководство да заузме став о тровању Наваљног. Посматрано сасвим логично: зашто би руска влада користила отров који последњи пут није деловао, на јавном, видео-надгледаном месту, попут аеродрома?

В.В: То су ствари које треба криминолошки обрадити. Морате се запитати која тела би то могла учинити на одговарајући начин имајући у виду међународну димензију која је  постигнута. Ако желите да сазнате шта се заиста догодило, вероватно ћете  на овој планети пронаћи институте који то могу да разјасне, јер је то део њиховог посла. Тадашњи инцидент у Великој Британији је већ покренуо питање да ли је британски извештај тај који треба узети у разматрање или не, имајући у виду чињницу су Скрипалови нападнути у непосредној близини места где су смештени објекти британске владе у Портон Даун-у. Све су ово ствари које доприносе великој несигурности јавности, јер говоре у прилог чињеници да овде делују снаге које покушавају оваквим поступцима против одређених људи да доведу до ратне ситуације у Европи. Тренутни извештај савезне владе не смемо посматрати изоловано од догађаја у Минску и Белорусији. Све су то ствари где смо, после искустава која смо имали изнова и изнова пре америчких избора, а у вези са југословенским ратом, видели да се свакодневно користи свака прилика за увлачење влада у рат. У Сједињеним Америчким Државама суочени смо са ситуацијом у којој је амерички председник Доналд Трамп изгледа одговоран само за стање врта ружа Беле куће, а изван овог врта ружа Демократско-републикански ратни савез је такође одговоран за ток ствари засигурно и код нас у Европи. Амерички председник мора да се запита да ли има било какав утицај на политику своје земље. У таквој ситуацији, коју нажалост проналазимо на Западу уз масовно учешће немачке владе, лако можемо промишљати о томе да ли ћемо бити укључени у спор са Руском Федерацијом пре америчких председничких избора. То је стварност са којом се суочавамо у Европи, и нажалост, морамо се суочити са том стварношћу тако да више не можемо наћи излаз. Или ћемо се понашати као суверена држава или ћемо бити по укусу НАТО-а.

Н: Немачка влада је најавила да ће се консултовати са партнерима у ЕУ и НАТО-у о „одговарајућој заједничкој реакцији“ на овај „застрашујући догађај“. Шта мислите шта се под тим подразумева и шта ће се догодити? Обновљене санкције? Протеривање руских дипломата?

ВВ: У овом контексту не желим ни да размишљам о могућим нивоима ескалације. Пре је реч о декларацији која је прилагођена интересима Лондона. У вези са причом о Скрипалу, Британци су видели да је промишљеност у континенталној Европи била довољно велика да не дозволи даљу политику конфронтације са Руском Федерацијом. До данас је владала велика нелагода међу онима који уобичајено измишљају разлоге за рат. Пре свега треба споменути Лондон. Ако савезна влада сада објави такву декларацију, она неће бити испуштена попут врућег кромпира у Бриселу у НАТО-у, већ ће је поздравити са захвалношћу да би се Немци коначно могли обуздати. То више нема никакве везе са нормалним међународним односима или политиком усмереном на мирољубиву сарадњу. Траже се разлози за рат. Па ипак, видимо да војни инциденти, који се повећавају, подсећају на најгора времена хладног рата. Таква изјава може се класификовати само у овом контексту.

Н: Може ли то бити лажна узбуна треће стране која покушава да изазове баш ову реакцију?

ВВ: Добро запажате. Не смемо занемарити чињеницу да се све ради, укључујући предаторске уцене градоначелника на острву Риген, у вези са Северним током 2. То је приступ са којим се овде суочавамо у политичком контексту који је јединствен у свету. Све се покушава како би се погоршали односи између Савезне Републике Немачке и Руске Федерације. Бог зна шта све пада на памет. Лоша ствар у овој ситуацији је што имамо посла са пријатељском државом на истоку нашег континента, где се сви обручи затежу како би се променили унутрашњи услови а онда ова држава ставила на западни поводац. Описао сам то у књизи заједно са Александром Сосновским - то је континуирана политика. Не можете се претварати на Западу да је то јединствени инцидент с којим имамо овде посла. Ово је свеукупни ланац који је започео у Југославији са Рачком и намештањем тамошњих смртних случајева, а у овом случају се чак ни не завршава Руском Федерацијом. Следећи случај ће сигурно доћи. Ово је продукција која би требало да нас уведе у сукоб како се савезна влада не би могла сакрити иза човечанства.

Подсећање - немачи политичар Грегор Гизи у Бундестагу 1999. год.

Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо Србије, рудници, фабрике, банке...У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!“

Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима, мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права“. Уосталом, и председнице Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисија ЕУ бити геополитика.

Основни принципи међународних односа и Резолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији, очигледно не поштује те принципи нити Резолуцију УН. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају.

Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље.

Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, српска јавност сазнаје посредно од Сема Фабриција и  Ентонија Готфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора“, а не од званичних представника српске дипломатије, или Владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети“ које су Србију потом, стигле? Шта стоји иза „кашњења“ Србије у „придруживању“ Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао“ независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ?

Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. 1944. године белоруски борци су учествовало у ослобађању Београда. 1999. године Лукашенко посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. 2020. године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног карактера. Белорусија принципијено подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала нити једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чиме показује да би такав став променила, Влада Лукашенка је подржала бесцаринску трговину Србије  и ЕАУ.

Србија се придруживањем Декларацији ЕУумешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН. Са друге стране Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори позивајући се на принципе не мешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора
Шта је заједничко у овим опречним ставовима? Вероватно, геополитика ширења на Исток.

И данас на питању односа према изборима у Белорусији огледа се иста политика експанизије и доминације каква се на односу према Србији (СРЈ) огледала 1999. и 2000. године. Прави циљ су Русија и Путин. Само, друга су времена данас, да не буде по оној – пошли на једно а испаде - међутим.

Објављено у Политици:

Београд, 27. 08. 2020.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Ових дана је пажњу јавности изазвала вест да је Десанка Максимовић изостављена из програма наставе у школама у Србији. Министарство образовања се брани немушто, истичући да одлука није коначна, образложење надлежних служби за тај чин је можда чак и цинично, а многи, међу којима и Удружење књижевника Србије бурно негодују.

Пре неког времена наша јавност је врло негативно оценила чињеницу да су у неким нашим уџбеницима издавачи одобрили да стоји да је „данак у крви“ био добра прилика за напредовање српске деце у турској администрацији, кроз службу у јаничарима, јер да су остали са родитељима ту прилику не би имали.

У неким нашим уџбеницима је пре пар година стајало да је бомбардовање Србије било оправдано јер није прихватила споразум из Рамбујеа.

Данас су на делу покушаји да се сва књижевност писана латиницом сврста у хрватску књижевност а само она писана ћирилицом у српску, односно, по тим тумачењима Србијанску, што је још опасније јер ван простора српске културе оставља све оне српске писце који не живе у Србији, по чему би онда сви они требали бити Хрвати, „Косовари“, „Македонци или „Бошњаци“. Као примере навешћу само Иву Андрића, Мешу Селимовића, Ивана Мажуранића и многе друге. Код овог случаја морам поставити једно сасвим просто питање: ако су српски и хрватски језици различити, како онда могу делити књижевност која је писана истим језиком. Ћирилица и латиница нису одреднице националне припадности нити различитости језика већ форма писменог изражавања па то не може бити основа за поделу. Из изнетог произилази да то ипак нису два различита језика, већ исти језик. Ако је то тако зашто се онда инсистира на њиховој различитости и на основу тога присваја део културне баштине?

Везано за ову тему је и следеће: неко је у Србији пре десетак година, не знам са којим циљем, одлучио да се у српски језик уведе женски род за професије. Само по себи то не говори много, али ако пођемо од тога да је тзв хрватски језик, тражећи начин да се разликује од српског, управо то учинио, поставља се питање зашто то сада ми чинимо- да ли да би српски личио на хрватски и кроз неко време хрватски „научници“ доказивали како је српски настао од хрватског или зашто? Напомињем да је пре пар година Одбор за стандардизацију српског језика НСРС дао свој негативан став на ову појаву али нико није предузео никакве мере да се то измени а у јавним медијима се и даље форсира тај „новоговор“.

Недавно, је образовни портал ЕУ Николу Теслу представио као „чувеног хрватског научника“ али је МСП, хвала богу, на то реаговао па је то делимично, али на жалост не и суштински, измењено.

Напомињем да је у говору приликом уласка Хрватске у ЕУ, хрватски премијер у званичном говору рекао да су чувени Хрвати као Никола Тесла, Руђер Бошковић и сл. задужили свет својким изумима.

Недавно је Бугарска изашла са ставом да су сви језици на простору Балкана пореклом Бугарски, а понајвише македонски.

Пре пар дана је у Албанији приказан документарни филм који је тврдио да су сви културно историјски споменици на Косову и Метохији, укључујући и српске манастире, њих је око 1400, албански и да их је Србија незаконито присвојила.

У Црној гори се ових месеци отима имовина српске православне цркве, која тамо постоји 800 година. Не треба сумњати да је то само увод за сличан поступак на Косову и Метохији.

Устаљена је пракса у западним земљама да се као Срби означавају сви они који учине неке злочине, кривична дела или преступе, а у највећем броју тих случајева се ради о „Косоварима“, „Бошњацима“ или слично. Најновији пример је из САД када је извесни Бећировић, вичући Алах Акбар насрнуо на америчке полицијце, том приликом ранио тројицу, а потом убијен из ватреног оружја. Одмах је проглашен „Србином“.

На крају, на овом низу који може бити и много дужи, треба споменути да је СДА у БиХ пре неки дан изашла са оценом да је у борби против нациста у 2. светском рату страдало више муслимана него других народа на простору Југославије.

Све ово заједно сигурно није случајно. Јасно је да је то тек део укупне стратегије сатанизације Срба, прекрајања њихове историје и културе како би се делегитимисало њихово постојање и право место у историји и култури на овим просторима и, истовремено, легализовало нечије туђе. Зато је крајње време да се држава тиме позабави и то да се према томе постави системски и дугорочно, како у односу на пропаганду суседних земаља и „Запада“, тако и према пропустима у нашим редовима. Либерализам се ни у економији није показало добрим а камоли то не може бити у образовању, култури и друштву. У том домену државу и њену одговорност за стање нико не сме и не може заменити, нарочито не страни издавачи школских уџбеника. Оваквим се појавама мора стати на пут, не само реаговати кад се нешто деси, него на томе радити унапред, да се не би десило. Можда је проблем Десанке Максимовић то што је њена поезија патриотска, прожета дубоком љубављу према својој земљи и народу. Нека надлежни утврде да ли је то некоме проблем и зашто, како се то не би више дешавало, а хоће, ако као до сада пређемо преко тога и системски не решимо. То што је након притиска јавности враћена у програм није разлог да се од истраге одустане. Кључни проблем у томе је, као и у многим другим областима друштва и државној администрацији, лоша кадровска политика. Са лошим кадровима ни добар систем не може да буде успешан, а са добрим и лош систем може бити ефикасан .

Београд, 09. 06. 2020. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Да ли је тачно то што пишу Вечерње новости, да ће Брисел сутра уручити Марку Ђурићу текст свеобухаватног правно обавезујућег споразма о Косову и Метохији, или није, брзо ћемо сазнати.

По свему судећи „дипломатски извори“ на које се Новости позивају су извори из државних структура Србије. Видеће се такође, да ли се ради о припреми српске јавности, или о пробном балону. У сваком случају време и начин саопштавња, не показују много поштовања према тој истој јавности.

Српски званичници су увек до сада тврдили да не постоји никакав предлог споразума, да о томе није било преговора и критиковали су као недобронамерне све коментаре и упозорења да је директно или индиректно признавање једностраног одцепљења штетно и опасно по Србију и српски народ. Данас, министар спољних послова Ивица Дачић, саопштава да текст и евентуална намера да се уручи српском званичнику, нису били познати нити најављени. Могло би се разумети да је то припремано и планирано иза леђа званичне Србије.

Уколико би стварно дошло до уручивања текста неког споразма, у чијој примреми Србија није учествовала, није знала, нити је унапред обавештена, онда би се чин уручивања могао третирати, не само као уцена, већ и као ултиматум Србији. Пошто се дуго у медијима врти теза о споразуму „по немачком моделу“, онда је очигледно реч о ултиматуму, а не о споразуму, као изразу слободне воље Србије, јер у томе, заиста, више има свега другог него слободне воље.
О чијем је ултиматуму реч? Формално, то је ЕУ, фактички то је ултиматум Немачке. Додуше, поред Меркелове, опет више формално него суштински, то има и подршку Макрона. Суштински, међутим,

Макрон данас по питању Косова и Метохије, игра сличну улогу коју је септембра 1938. године одиграо француски премијер Даладје приликом одузимања Судета од Чехословачке. Француска је данас повукла подршку суверенитету и теритријалном интегритету Србије, онако како је 1938. године повукла гараниције дате Чехословачкој. Гурнула је у страну своје ставове изражаване у Контакт групи и у СБ УН, све једно да ли због „обуздавања“ или слепог праћења немачке експанзионистичке геополитике.

Уколико би се обистинила најава Новости, то би предстваљало флагрантно понижавање Србије, које би се тешко могло покрити стандардним „објашњењима“ о реализму, будућности и мудрости српске политке. И Даладје и Чемберлен су 1938. године говорили да је предаја Судета у интересу спашавања мира. Председник Путин, међутим, у свом недавном тексту објављеном у америчком часопису „Национални интереси“ (The National Interest), поводом 75. годишњице победе над фашизомом, тај чин Даладјеа и британског премијера Чемберлена, окараткерисао као издају.
Када се најављује уручивање споразма о Косовоу и Метохији „по немачком моделу“?
Пре свега, то се дешава непосредно пошто је, после дуже паузе због опструкције Приштине, обновљен дијалог о техничким, економски и питањима спровођења раније потписаних договора, укључујући и тзв. Бриселски, након што је утврђен календар и дневни редови наредних састанака. Како онда објаснити тај заокрет иза леђа Србије, да се уручи свеобухватни правно обавезујући споразум који се суштински своди на признавање једностраног одцепљења Косова и Метохије?! Може ли се такав однос Немачке уз асистенцију Француске сместити у оквире узајамног поштовања, партнерства и „заједничких европских вредности“?

Надајмо се да ће Србија препозанти да су њени кључни западни партнери погазили црвену линију толерисања непоштовања Србије и српског народа. Не може Србија због донација, субвенција и обећања да се одрекне самопоштовања, идентитета и историје. Јесте криза, биће још већа, али Србија не може и не жели да изневери себе, своју прошлост, ни своју будућност у слобод и инезависности.

Ово је време када Србија има техничку владу и када је преокупирана формирањем нове владе, чија ће орјентација и политика зависити од воље народа, независно од притисака „квинте“, запада или појединаца. Покушаји прејудицирања политике нове владе, тако што ће јој се предати у наслеђе један ултиматум, у најмању руку нису принципијелни, још мање партнерски.

Преокупирани пандемијом и знацима економске кризе ни један истински партнер не би то злоупотребљавао, онако како то чине Немачка уз Сагласност Француске и неке друге земље.
Најзад ово је време када су Европа и свет у епохалним превирањима, а глобални односи се суочавају са растућим тензијама, неповерењем, глобалном светском кризом.     Ако је општа карактеристика глобална нестабилност, поделе и криза, да ли је то тренутак када може доћи до одрживог решења за Косово и Метохију и то под ултиматумима. Србија треба чврсто да остане на принципијелним позицијама одбране свог суверенитета и територијалног интегритета, мирног решавања питања Косова и Метохије на основама универзалних принципа међународног права, Повеље УН, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Таква позиција ће у будућности наилазити на све одлучнију и ширу међународну подршку, јер једино таква позиција одговрава миру, стабилности и напретку.

Живадин Јовановић
Београд, 29. 07. 2020. године

Пише Раде Дробац

Важно је да будемо свесни да ће се косовски чвор пресећи у УН, а не ван ове кровне међународне организације, и ту ће свако предложено решење дочекати Русија

Ситуација на Косову и Метохији се протекле недеље, некако изненада, поново нашла у средишту међународних активности и интензивних „посредничких“ напора пре свега водећих западних држава, а као реакција на то, и из Руске Федерације.

Чини се да је серија тајних разговора „посредника“ западних сила, пре свега администрације председника САД Д. Трампа с Приштином и Београдом, резултирала неким решењима на терену која су, ценећи по догађајима који су уследили и који ће тек уследити, створила предуслове, или дала повод, ако ни за шта друго, оно за обнову дијалога Београда и Приштине. Основа тог посредовања, овога пута, били су притисци најпре на Приштину да укине мере „реципроцитета“, те формира „Владу“ без обзира да ли је легитимна, или не.

ГРЕНЕЛОВА АКЦИЈА Најаву бурних догађања протекле недеље наговестила је твитер објава Ричарда Гренела, посредника САД за дијалог Београда и Приштине, да ће се већ 27. јуна, у Вашингтону, у Белој кући, срести водећи представници Београда и Приштине, А. Вучић и Х. Тачи, и да ће разговори бити посвећени економској сарадњи, а не решавању политичких питања.
Интересантан је тајминг састанка – уочи Видовдана и у тренутку вакуума власти у Београду, с обзиром на то да је једини легалан политички представник Србије могао бити председник Вучић.
Ова објава је била окидач за низ дешавања у кратком периоду. Очито је овај састанак био неочекиван а нарочито за заинтересоване за посредовање у овом сукобу, па је већ 22. јуна, дан после избора, у Београд долетео Мирослав Лајчак, посредник ЕУ. Садржину и елементе разговора које је имао с Вучићем не знамо, али је било очито да ЕУ не жели да посредовање око Косова и Метохије препусти САД, нити да евентуално решење до кога би се Гренеловим посредовањем дошло буде мимо интереса и ставова ЕУ, пре свега Немачке. Одмах након тога Вучић је телефоном разговарао с председником Француске Макроном.

Сутрадан, 23. 6, Вучић је посетио Москву, где је имао дуг и садржајан разговор с Путином. Из онога што се могло наслутити из медија, и Лавров, 18. 6. у Београду, и Путин у руској престоници, поновили су принципијелне ставове Москве, уз нагласак да сва евентуална решења за КиМ морају бити у интересу Србије и у оквирима одредаба Резолуције 1244.
Сутрадан, изненада, објављен је предлог оптужнице Специјалног суда за злочине почињене на Косову у којем се налазе и имена Хашима Тачија и Кадрија Весељија. Одмах је Тачи обавестио Гренела да је због оптужнице спречен да дође на састанак у Вашингтон, након чега је и нови „премијер Косова“ А. Хоти учинио исто. Тиме је стављена тачка на овај, како се у делу јавности очекивало „историјски“ састанак у Белој кући пре него што је до њега и дошло. Гренел је изјавио да ће састанак бити организован у неком другом термину, али не прецизирајући када. У међувремену, Хоти се у Бриселу састао са скоро свим водећим личностима ЕУ (Ш. Мишел, Д. Мекалистер, У. Фон дер Лајен, О. Вархељи), а дан после њега је састанке са готово истим личностима имао и Вучић.

Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати већ на којој основи, о чему и с ким

Једино легитимно полазиште јесте да је Косово и Метохија део Србије, привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. А мандат СБ је – управљање Косовом и Метохијом до постизања решења које обезбеђује суверенитет и територијални интегритет Србије и најширу аутономију за Косово и Метохију у оквиру Србије. Овакав мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја уопште била замислива.

Једина основа са изгледом за успех преговора су: Повеља УН, ОЕБС и Устав Србије, дакле, међународно јавно право, никако привредна, трговинска, инвестициона или „клупска“ обећања или аранжмани. Суверенитет и територијални интегритет Србије су државне и националне вредности изнад сваке друге.

Пошто је Резолуција СБ УН 1244 основни, оквирни компромис и пошто још увек није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-општеобавезујућег свеобухватног документа, без потцењивања, погрешног тумачења, бирања, негирања или ревидирања.
Једини гарант евентуалног договора о будућем статусу може бити СБ УН. То не могу бити претенденти који више деценија према Србији примењују двоструке стандарде, који су оптерећени експанзионистичким геополитикама и својим растућим унутрашњим поделама.

Sporazum koji su Amerikanci predložili Beogradu i Prištini kao rešenje kosovskog pitanja podrazumeva ostanak južne srpske pokrajine u sastavu Republike Srbije.

Ovo je bio i jedan od glavnih razloga zašto je sastanak u Vašingtonu miniran, a iza svega stoje mnogo moćnije strukture od predstavnika kosovskih Albanaca kojima nikakav dogovor na Zapadnom Balkanu ne ide u prilog.

Malo je reći da su svi bili iznenađeni kada je predstavnik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel izjavio da SAD nude Srbima i Albancima rešavanje egzistencijalnih, odnbosono ekonomskih pitanja stanovništva, dok se politička ostavljaju u drugom planu.

Samo nekoliko dana pre najavljenog sastanka u Beloj kući, Grenel izlazi sa predlogom da se na Kosovu formira posebna ekonomska zona po uzoru na model kineskog Šenžena.

Grenel je, u intervjuu za američku "Njuzmaks" televiziju, izjavio kako Beogradu i Prištini predlaže kineski model ekonomske saradnje po ugledu na specijalnu ekonomsku zonu u kineskom gradu Šenženu.

GRENELOV PLAN

Prve naznake jasnog sukoba oko rešenja kosovskog pitanja uočljive su iz Grenelovih izjava kojima je osudio pokušaje evropskih zvaničnika da nametnu političko rešenje.

- Odlučili smo da se umešamo jer postoji duga istorija takozvanih eksperata koji su insistirali na političkom pristupu u dijalogu, ignorišući ekonomiju. Kada sam razgovarao sa ljudima i privrednicima u Prištini i Beogradu, jasno je bilo da oni žele ekonomski razvoj, posao za mlade, da žele nadu - rekao je Grenel i podsetio na prve rezultate američkog posredovanja u dijalogu, sporazume o obnavljanju avionskog i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine.

Američki izaslanik naveo je "ekonomski pristup" kao prvi korak da bi se došlo do dugotrajnog rešenja za odnose Beograda i Prištine. Grenel ističe da SAD žele formiranje "mini Šenžen zone", aludirajući na prvu posebnu ekonomsku zonu u Kini.

- Mislimo da je to veoma dobra ideja. Ako možete da kreirate radna mesta, ako možete da dovedete kapital i tako primorate dve strane da se zbliže ekonomski i tržišno, onda su politička pitanja sledeći korak. A politička pitanja su stvar Evrope - rekao je Grenel.

Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати, већ на којој основи, о чему и с ким.

Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква  идеја, икада икоме пала на памет.

Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право.

Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања.

Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН.

Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак.

Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника

Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ.
Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити са тежњама за легализазију сепаратизма, тероризма и агресије.

Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија.

Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине.

Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу.

Једино принципијелност у решавању  статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима.

Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса.
То једино може бити Савет безбедности УН.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Вирус Ковид -19, или једноставније Корона, на путу је одласка, или се бар надамо. Свако чудо за три дана, каже наш народ. Али свако чудо, ма какво било, па и најстрашније, донесе и нешто позитивно. Или би бар требало. А то позитивно су поуке. Ако се из нових збивања које нам се десе не извуку поуке и предузму мере како не бисмо други пут били затечени, како бисмо били спремнији да се са тим чудом ухватимо у коштац, десиће нам се да стално изнова бивамо затечени и да из ватре вадимо врело кестење, а тако није морало. Мало ли нам се пута у историји управо то и дешавало, поготово у политици, да понављамо и заблуде и грешке и зато бивамо сурово кажњени. Зато је важно објективно сагледати шта се све збило и збивало, као први корак у извлачењу поука. Много је чињеница које би у тој анализи биле од користи али навешћу само нека, по мени најважнија, лична запажања.

Иако наш здравствени систем није много знао о Корони, брзо је реаговао и успешно се са њом носио. „Рат“ су добили људи на првој линији фронта, лекари, медицинско особље и здравствени систем у целини, уз подршку државе, наравно. Још једном се показало да Срби започињу ратове у најнеповољнијим условима али да их својим самопожртвовањем, инвентивношћу и одговорношћу и, морам рећи, људскошћу, успешно решавају. Као и обично, наш највећи ресурс су људи и тако је било и сада. Наша земља није имала опрему за борбу против Короне, али је веома брзо успела да се снађе и набави је у довољној мери да успешно одговори основним потребама. Да је имала опрему на време, заразио би се мањи број припадника здравствених служби, војске и полиције, па самим тих и других људи. Нека то буде једна од поука- не чекати да се нешто деси већ мислити унапред.

Поука би могла бити и да у образовање, професионализам, што значи и стандард, нашег медицинског особља, треба много више уложити и стимулисати их да остају у земљи а не да посао и срећу траже у иностранству. То значи не само подићи им личне дохотке, већ побољшати услове рада и опрему, уложити у науку и у институције.

Оно што сматрам кључним у свему овоме је питање поверења и у директној је вези са претходно изнетим. Наиме, бројне информације о томе да је вирус вештачки створен са различитим глобалним циљевима, као и да ће свет након Короне бити потпуно другачији, крајње су неуобичајена и превише озбиљна питања. Стизале су информацији о озбиљном сукобу „глобалиста“ и „националиста“ у САД, односно председника САД Д. Трампа и „дубоке државе“, оптужбама Д. Трампа на рачун Светске здравствене организације (СЗО), којој су САД ускратиле финансирање, критике на рачун Била Гејтса, многих других водећих личности здравства у САД и свету, на непримерену кампању наметања непроверених вакцина на силу, на подизање тужбе против значајних личности САД због издаје, педофилије и многих других грехова. Те , и многе друге информације, су некако прећутане у водећим медијима. Ово је битно и због тога што је наша земља сигурно једна од првих у свету која се уверила у лажи, клевете и манипулације неких западних кругова, назовимо их њиховом „дубоком државом“, у веродостојност њихових информација, који не презају ни од нелегалне и нелегитимне агресије иако знају да су разлози за њу лажни. Још тада је у нашем народу створено велико неповерење у све што кажу и раде а оно се одржавало и свих ових година притисака и клевета на рачун Србије.

Ове вести током Короне само су наставиле и продубиле то неповерење. Зато је поука да наша власт добро провуче кроз филтер наших стручних људи све њихове информације, мишљења и налоге, па и у области здравства. Свако некритичко прихватање њихових кампања створиће неповерење народа и у нашу власт, што не би требало дозволити. Зато је поука да се нико не тера на присилно вакцинисање већ да се добро провере вакцине, од стране наших стручњака и института, па ће их грађани и сами прихватати, као што је то било раније, у време када су веровали да држава штити њихово здравље и интересе. Сви су свесни да данас светом, нарочито западним, владају новац и профит и да људско здравље, па и живот, немају никакву цену. Напротив, нису ретке изјаве појединих западних личности о неопходности смањења људи на планети, бескорисности старије популације и неопходности „решавања“ тих питања. Уз вести о штетним последицама појединих вакцина у свету, фармацеутским лобијима, информацијама да последњих 30 вакцина у употреби у САД нису тестиране на прописан начин, па самим тим ни безбедне за употребу, односно штетне или, у најмању руку, неефикасне, и бесомучне кампање да се сви „морају“ вкацинисати, логично је растуће неповерење грађана. Зато вакцине не треба наметати, већ повратити поверење, а то се једино може уколико се оживе наши институти и активирају наши стручњаци јер ће људи веровати нашим стручњацима и институцијама.

Корона је на најдиректнији начин показала да нема солидарности у многим међународним организацијама и између многих држава и да се треба ослонити на своје стручњаке и ресурсе. Част оним другима који су показали људскост и солидарност.

Слажем се зато са онима који траже да међународне здравствене институције треба да одговоре да ли је вирус вештачки, али сматрам да бисмо требали да тражимо одговоре и на многа друга питања, како би те информације поделили са нашим сународницима.
На крају, питање поверења је у целој овој причи, па и глобалној, кључно.

Београд, 14. 05. 2020. г
Раде Дробац
Амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Дан сећања на страдање кинеских новинара током агресије НАТО постаје и симбол заједништва и пријатељства два народа, кинеског и српског. У тој илегалној оружаној агресији 7. маја 1999. године почињен је злочин против мира и човечности бомбардована је, не случајно, Амбасада НР Кине од авиона САД. Погинули су кинески новинари Хи Хиши, Ђу Ђинг и  Сао Ђинхуан. Уписали су се у наше трајно сећање и памће.

Наши народи су током своје дуге, слободарске историје били на удару истих империјалних сила које су у 19 и 20. веку кројиле политичку мапу света како на Истоку Азије, тако и на Балкану. Током Другог светског рата нашли  смо се на удару сила Осовине – Тројног пакта: ми на удару сила Осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом и њиховим сателитима; Кина на удару јапанског милитаризма.

Каснио је мир на крају Другог светског рата, као што све касни на Балкану. За нас је рат завршен тек 15. маја 1945. На Далеком Истоку рат је завршен тек 2. септембра 1945, када је и званично капитулирао Јапан.

Двадесети век памте наши народи по великим жртвама. Чувамо сећање на голготу Србије у Првом светском рату,  геноцид почињен над Србима у Другом светском рату, страдње народа у СССР-у ─ 27 милона  жртава, холокауст упамћен по 6 милиона убијених Јевреја. Памтимо страдње преко 25 милиона Кинеза страдалих од руке јапанских завојевача. Прошли и овај век је и у знаку борбе за очувања територијалног интегритета обе пријатељске државе.

Страдање кинеских новинара само је део историје злочина светских завојевача. Сећање на овај злочин лековито је за освежавање памћења на односенаши народа. Ми памтимо помоћ НР Кине током до тада невиђених санкција тзв. међународне заједнице када смо добили изузетну помоћ кроз кредите и бартер аранжмане исказане у стотинама милиона долара. Памтимо и на сваком кораку дожиљавамо принципијелну подршку НР Кине на међународној политичкој сцени, посебно у Уједињеним нацијама. Зато је Дан сећања на кинеске новинаре  више од сећања на страдалнике током агресије НАТО. То је историјско памћење, историјско размеђе када се препознају истински пријатељи који су се и у овој години обележеној вирусом Ковид 19 потврдили: ваздушни мост са медицинском опремом и лекарском екипом успоставила је Кина. Кина и Русија били су часни изузеци у време када човечанство није показало људски ниво солидарности у сузбијању пошасти, посебно онај технолошки и привредно најразвијениоји део.

Све су то истински, људски разлози којима се руководе Удружење боравца НОР-а Нови Београд и Удружење „Стара Бежанија“ да се на трајан начин чува сећање на страдале кинеске новинаре као метафору вековне историјске судбине и потврђеног челичног пријатељства два народа. Од тог кобног 7. маја 1999. године кинески новинари су  део наше историје и, посебно, памћења Новог Београда. Прошле године одали смо им почаст полагањем венаца и приређивањем  вечери у Храму културе „Стара Бежанија“ када су, уз учешће акредитованих новинара кинеских редакција у Београду приређене изложба и пројекција документарног филма о бомбардовању Амбасаде НР Кине. Имали смо подршку Удружења новинара Србије, Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије. У настајању је лепа страница прошлости јер нас је све више који успостављамо однос према времену исписаном жртвама, борбом и солидарношћу непокореног света.

Овогодишњи програм обележавања Дана сећања на погинуле кинеске новинаре обележићемо на интернет порталима и полагањем цвећа на спомен обележје код некадашње бомбардоване зграде Амбасаде НР Кине. Део нашег Програма 75 година од победе над фашизмом биће остварен 2. септембра у Храму културе: у Соби сећања отворићемо сталну поставку фотографија и документа како о страдању кинеских новинара, тако и борби кинеског народа током Другог светског рата – све до коначне победе и успостављања НР Кине.

Сећање на страдале кинеске новинаре велико је сидро које нам омогућује поуздану, историјски проверену тачку ослонца у овом турбулентном времену, одредница је без које нису  могући историјско сазнање и путоказ за неку будућу историју и неко будуће сећање и памћење.

Од тог кобног 7. маја 1999. године Син Синг, и Ђи Ђинг, дописници дневног листа Гуангминг жибао, и Сао Јунхуан,  дописник Новинске агенције Синхуа, недељиви су део историје кинеског и српског народа. Трагедија кинеских новинара заувек нас је спојила.

Слава погинулим кинеским новинарима!

Ранко Р. Спалевић,
књижевник, члан Београдског форума - аутор пројекта „Култура сећања Новобеограђана“

Филм о бомбардовању РТС за које је,  уместо НАТО,
  осуђена жртва- Драгољуб Милановић,аутори:
Љиљана Милановић и Милош Марковић

НАТО авиони су у ноћи 23. априла 1999. г. бомбардовали зграду РТС у Београду којом приликом је погинуло 16 радника који су те ноћи били у смени.
То је први пут у историји да је током неког сукоба намерно гађан неки медијски објекат таквог типа и значаја. Убиство новинара је ратни злочин а намерно бомбардовање зграде највеће медијске куће у СР Југославији је био злочин без преседана. Тако нешто се никада после тог безумног и суровог криминалног чина није догодило нигде у свету.
Циљ овог злочина је био да се ућутка редак глас истине о злочинима, страхотама, материјалним штетама, тровању уранијумом, неправди, безакоњу и бесмислу који је ширио РТС, како би се тада, у одсуству истине, права и правде, жртва наставила комадати уз громогласне оптужбе да је сама крива за зло које јој се наноси.
РТС је, ипак, само неколико сати касније,м наставио да емитује програм са других локација, доказујући да истина увек нађе нечин да дође до онога ко жели да је чује.

После 5. октобра 2000. г., након насилног рушења власти у Србији, и њеног преузимања од НАТО послушника, генерални директор Драгољуб Милановић РТС, медијске установе која је била кост у грлу НАТО злочинаца, .морао је бити кажњен као пример за све оне Србе који се опиру окупацији и окупатору. На дан 5. октобра је линчован испред зграде РТС коју су похарале НАТО шристалице а, након тога,  у процесу који није имао везе са правом, правдом и законом, осуђен је на десет година затвора због“тешког дела против опште сигурности“. Крив је био што људе који су те ноћи погинули од НАТО бомбардовања није преместио на неко „безбедније“ место. Смисао оптужбе и пресуде је био кажњавање онога и оних који су окупаторској сили пружили отпор, бранили своју земљу и свој народ, а циљ да се онима који би то у некој будућности можда поновили запрети да на то и не помишљају јер ће проћи као Драгољуб Милановић. НАТО злочинци су помиловани а осуђен је онај који им се супротставио.

НАТО интереси, сила и логика не треба да нас чуде, то су класичне методе насилника и свих окупатора, али пресуда нашег суда и наших судија мора. Јер, пресуда Драгољубу Милановићу је пресуда и свим оним храбрим сународницима који су бранили границе своје земље и за то погинули. Вероватно су и њих њихови официри и старешине требали да склоне на нека безбеднија места, на пример у затвор, подрум или слично, како би они лако и мирно ушетали у нашу земљу и покорили је. На њихову несрећу и на наш понос, наш народ је своју храброст и одлучност исказивао када год је то било најтеже и најпотрребније па су они своју авантуру 1999. г. скупо платили. Ни преврат 2000. г. није им донео коначну победу и безусловну окупацију земље јер се и даље рву са нама а ми и даље, колико толико, бранимо своје интересе и своје границе.
Поред судија и суда, за сваку осуду је и већина интелектуалаца и медија који, ако се тада нису придружили осудама Драгољуба Милановића, онда су „мудро“ ћутали. Можда тада нису схватили да је Милановић персонификација осуде свих нас који смо бранили своју земљу и свој народ, мада је очито да 16 радника РТС није убио Милановић већ НАТО. Можда би данас била прилика за извињење и исправљање неправде.

Живадин Јовановић

У рукама читаоца је књига-споменик борцима славне Црвене армије СССР-а палим у борбама за ослобођење Србије и Југославије од фашистичко-нацистичких окупатора у завршници Другог светског рата. На њеним страницама записана су имена хероја којима су вредности слободе и људског достојанства били изнад свих других вредности. Хиљадама километара далеко од своје домовине они су се једнако херојски борили као и на бранику својих домова. Били су вођени свешћу да су слобода, част и достојанство недељиви, да се нико не може осећати потпуно слободним и безбедним док сви народи не буду равноправни и слободни.

Овде су имена преко 11.000 црвеноармејаца-хероја који су се, раме уз раме, са борцима народно-ослободилачке војске и партизанских јединица Југославије (НОВ и ПОЈ) изборили за нашу слободу. А они сами нису је дочекали. Постоји ли јачи или уверљивији начин исказивања солидарности и хуманизма! Постоји ли већа обавеза од памћења тих хероја!
Ова књига угледног српског издавача „Гамбит“, из Јагодине, представља изванредан прилог култури сећања. То је до сада најкомплетнији попис хероја Црвене армије палих у борбама за ослобађање Србије и широм Југославије. Књига се појављује у години када савезници и слободољубиви свет, а посебно Русија и Србија, обележавају 75. годишљицу победе над наци-фашизмом као неупоредиво највећим злом у историји цивилизације. Књига нас опомиње да су српски и руски народ, као и увек у историјски судбоносним биткама и прекретницама, у Европи и свету, били заједно: и као жртве геноцидног безумља нацизма и фашизма и као народи који су, сразмерно својој моћи, дали највећи допринос победи над том немани.

Црвена армија СССР-а и руски народ дали су одлучујући допринос слому наци-фашизма и поднели највеће људске жртве у Другом светском рату. Разуме се, да су све претензије да неко други има веће заслуге за победу савезника у том рату историјски неутемељене, морално нечасне и политички мотивисане што је случај и са свим другим покушајима ревизије историје. После руског и пољског народа, српски народ је поднео највеће жртве током Другог светског рата. Немерљив је његов допринос победи савезника јер је чинио огрому већину у саставу НОВ и ПОЈ и током четворогодишње народно-ослободилачке борбе на подручју Југославије везивао од 12 до 16 фашистичко-нацистичких дивизија.
Не сме се заборавити да су те жртве и допринос победи над наци-фашизмом, такође, уграђени у темеље мира, безбедности и сарадње  савремене Европе,
укључујући њене институције и интеграциије. Зато, не може бити спорно да у Европи не сме бити места хијерархијском или хладно-ратовском поимању односа међу државама и народима, политици интервенционизма, сфера утицаја, реваншизма, санкција, или двоструких стандарда.

Ова књига је још једно сведочанство да су српски и руски народ више од савезника. То су братски нарди истих корена, културе, морала и односа према слободи. Како за себе, тако и за друге народе. Посвећеношћу и уздизањем сећања на пале Црвеноармејце творци ове књиге поручују садашњим и будућим генерацијама да наставе да поштују историју, истину и достојанство јер су то услови слободе и напретка. Историјска искуства су једини поуздани ослонац за поглед у будућност мира и истинског напретка.  
Победа над наци-фашизмом остварена је пре заједничком борбом савезника против сила осовине. За то треба захвалити реализму лидера антихитлеровске коалиције, заједничким напорима савезника, њиховој спремности да усклађују различите интересе. То је, коначно, резултирало у постизању мира и историјски значајних договора који су сублимирани у Повељи Уједињених нација. У ово време продубљивања подела и неповерења на глобалном плану, обезвређивања међународног права и институција светског поретка заснованог на резултатима Другог светског рата, та искуства могла би да буду инспирација и дуг за обнову дијалога на врху сталних чланица Савета безбедности УН, за реафирмацију партнерства и равноправности, за враћање вере у мирну и просперитетну будућност човечанства.

Живимо у времену када се као малигно ткиво проширује и продубљује ревизија историје и кривотворења узрока, одговорности и последица Првог и Другог светског рата. С једне стране видна су настојања да се умањи одговорност одговорних за холокауст и друге врсте геноцида, а с друге стране, да се умањи одлучујући допринос СССР-а и Црвене армије слому фашизма и нацизма. Посебан облик ревизије историје представљају покушаји да се квислиншки режими, фашистичке формације и творевине,  колаборационисти свих боја, представе као легитимне, народне па чак и као антифашистичке снаге.

У ревизију историје ангажовани су квази-историчари, квази-уметници, медији за масовно информисање и многе друге видљиве и невидљиве полуге и механизми. У многим земљама Западне Европе (ЕУ) у ревизију су увечене и државне и институције, као што су парламенти, затим, Европски парламент (ЕП), Парламентарна скупштина СЕ и друге у којима се усвајају документаа о изједначавању одговорности фашистичких агресора и жртава агресије. То потврђује да процес ревизије историје није спонтан, да се систематски охрабрује уз наглашено коришћење антикомунистичке реторике и да се у све то улажу велика средства. На другој страни, исте те земље у Генералној скупштини УН гласају против докумената којима се осуђују рехабилитација нацистичких и фашистичких идеолога и вођа, јединица и сарадника окупатора,  пораст неофашизма и неонацизма, расизма, и других облика екстремизма и дискриминације.  Посебно забрињава продор ревизије историје у уџбенике  свих нивоа образовања.

Ова књига је изузетан пример како се активним односом и стрпљивим истраживањем даје  допринос неговању културе сећања, очувању истине о узроцима, одговорностима и тековинама Другог светског рата, допринос поштовању хероја  палих за слободу, памћењу преко педесет милиона жртава наци-фашизма.
Још је много задатака у одбрани од политике прекрајања историје. Ова књига треба да буде инспирација како данашњим тако и будућим истраживачима да се посвете остваривању сличниох пројеката. Они су потребни као брана против кривотворења и манипулација, као дуг према херојима одбране и жртвама тако и као превенција од новог зла, као прилог очувању таквих тековина као што су мир, међународно право и систем Уједињених нација.

Издавачка кућа «Гамбит» заслужује велико признање за за успешно истраживање и велики издавачки успех, а ова јединствена књига - да се нађе у свим месним и школским библиотекама и породицама широм Србије, Русије и бивших југословенских република.

Предговор за књигу-попис Црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Југославије од фашистичких окупатора, аутора Златомира Лазића

 
Вили Вимер ¹

Ради објективног сагледавања прилика скренуо сам пажњу на неуобичајен интервју господина Стивена Сејкара са кинеским амбасадором у Лондону у вези са Короном. Тако нешто обично се догађа непосредно пред избијање рата.  Ову улогу су, од рата против СР Југославије наовамо, на себе преузели  BBC и CNN. Ово не изгледа као некоординисан поступак на шта јасно указује антикинеска изјава алијансе обавештајних служби англосаксонских држава, објављена прошлог викенда.  Ова сaрадња под именом „Five eyes only“ потекла је из времена  Другог светског рата и служи јачању ратних капацитета језгра англосаксонског света, којима доприносе  и  остали следбеници  из држава Коменвелта. Ова формација постоји још од Кримског рата, а  око 1939. г.  прикључиле  су јој се и САД.
 
У изјави, објављеној крајем прошле недеље, Кина је била, изложена за њу апсолутном неприхватљивом руинирању угледа  оптужбом да је одговорна за глобалне последице пандемије КОВИД 19. Неко би то означио као покер, али на оној  државној највишој равни, на коју је  председник Трамп дигао овај проблем на својој чувеној конференцији за штампу 4. марта 2020., нема више покера као игре. Комбинацију ВВС+„Five eyes only“  није могуће никако другачије надиграти  до употребом оружја. Ако све крене тим путем,  мораћемо да се вратимо на анализу свих матрица понашања држава  са почетка ове године. Онда ћемо доћи до тога да је  управо од те временске тачке форматирана  способност света за рат.

У светској привреди која доживљава привредни бум и путовња ондашњих размера рат није био могућ. Јер би и онај који би га повео постао његова жртва. Отадаје  свет спуштен на доњу тачку  неопходних услова функционисања. Сада је  читав свет покривен режимом кнтроле. То што се његов систем делимично подиже последица је избегавања његовог самоубиства. Корона је нагризла стратешке потеницјале  и могуће је да питање само времена када ће они бити изгубљени. На то указују француски наосач авиона и група носача САД код Гуама. Наше државе се налазе у оној ситуацији коју је током хладног рата НАТО на сваке две године увежбавао на највишем нивоу као ситуацију пред избијање рата. Сада генерални секретар НАТО говори о томе како ће Русија и Кина,  у случају првог таласа заразе стратешки истовремено стећи предност. А онда би дошло до дугог и трећег таласа. У односу на  шта се то господин Столтенберг  позиционира и на на шта треба да се спремимо?

Са немачког превела Бранка Јовановић

 ¹ Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши - државни секретар у Министарству одбране Немачке, посланик Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а

  
Живадин Јовановић:
Разговор са Николом Врзићем, Радио “Спутњик”, 1. мај 2020.
  

„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме  пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић.
„Вашингтон се, ипак, определио за погрешан приступ, покушавајући да оптуживањем Кине скрене пажњу са сопствених проблема – од почетног потцењивања опасности и кашњења са мерама, од неславне прве позиције у свету по броју заражених и преминулих до пораста броја незапослених на преко 25 милиона људи.“

Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини.
Такву подршку, уверен је Живадин Јовановић, не треба ни очекивати, не само због односа европских земаља с Кином већ и зато што је „Трампова администрација до сада већ у великој мери закомпликовала и ослабила трансатлантску осовину, тако да, изузев Велике Британије, нема иоле озбиљније европске државе која би сада стала иза захтева САД за стварање анти-кинеске коалиције. То се видело и на недавном састанку Г7, која није успела да усвоји заједничко саопштење зато што европске чланице ове групе нису прихватиле амерички захтев да се Ковид-19 назове кинеским вирусом.“

У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“.

“Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић.
На другој страни, логично би дошло до даљег јачања стратешког партнерства Русије и Кине, до још веће координације њихових стратешких активности.
Економска криза и преокупираност Запада сопственим проблемима упутиће многе земље света, пре свега земље у развоју, на још приснију сарадњу са Кином, посебно у оквиру Иницијативе Појаса и Пута, сматра Јовановић.

Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини.
САД, при свим својим унутрашњим поделама и неизвесностима које је период пандемије даље заоштрио, тешко да ће имати одговоре на глобалне изазове, поготову за конфронтацију са Кином која би се неминовно претворила у глобално погоршање.

Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка.

Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.

Вили Вимер, Немачка

Гуам је довољно далеко да би нас забрињавао у овим болним данима. Гуам нам је био ближи пре нешто више од стотину година, што показује и олупина брода  немачке царске морнарице у луци Гуам. Данас Гуам има функцију америчког позадинског носача авиона, са којег се практично контролишу велики делови азијског копна. Овај значај Гуама тренутно подвлачи чињеница да амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“ и са њим повезане борбене групе носача, журно грабе пловећи пут Гуама. Према извештајима међународне штампе, невидљиви непријатељ зван "COVID 19", већ је проузроковао болести у посадама америчке борбене групе и је питање времена када ће на дневни ред доћи употреба једног од америчких "поморских драгуља" за стварање окоснице америчке глобалне моћи у временима глобалне епидемије.

Брзина којом се куга шири у Сједињеним Државама, утиче на брзину постизања готовости  борбених група авиона што је итекако значајно, и што се не сме потцењивати глобално, као ни за државе савезнице. Јер, нису важне не само за Сједињене Државе. Острво Гуам је с друге стране света за нас и из оправданих разлога. Имамо бескрајне расправе о економском утицају Covid 19 и последицама смртоносне куге. Такозвана "кинеска пандемија" коју је тако назвао председник Трамп, могла би нас сустићи брже него што бисмо желели. Да ли суштински развој зависи од тога на шта тренутно усмеравамо све снаге наших влада како бисмо се одбранили од ове „куге де-глобализације“? Да ли се, поводом „COVID 19“, заиста, бавимо суштином? Може се очекивати да ће се, вероватно, и пред судом захтевати накнада штете од три билиона долара против кинеске владе јер се већ сада тиме баве америчке адвокатске фирме? Као што можете прочитати, одговарајуће адвокатске фирме су веома близу једног и другог америчког политичког кампа.

Председник Трамп већ је показао велику тојагу против Кине на својој "конференцији за новинаре COVID 19", 17. марта 2020., када је говорио о "кинеској епидемији". То је покушај  враћања кривице Кинезима  за америчку испоруку смртоносног вируса у Вухан.
Тако, Вухан има  потенцијал за глобална сукобљавања, чији се утицај не може преценити. Узгред, такође, у правцу реалнијег размишљања, посебно, у временима док свет тренутно пати, треба да будемо свесни да је нуклеарна деструктивна снага која долази из одговарајуће опремљене подморнице, довољна да учини свет неприкладним за живот. До сада нико није могао да одговори на питање чиме се бавимо у условима „ COVID 19“? Да ли је то вирус који се јавља природним путем? Да ли овај вирус долази из једне од органских лабораторија и има карактер оружја? Да ли је вирус мутирао у Вухану?

Доајен модерне биотехнологије, бечки професор Хенрих Волхмајер неуморно истиче нешто посебно о Вухану. Најзад, Вухан није само први град на свету који је у потпуности одређен најновијом 5Г технологијом. Ова технологија би могла изазвати мутације у организму због свог зрачења. Да ствар буде још гора, дигитализација је додала да ефекти нису испитивани током много година теренских тестова, у складу са међународним стандардима за увођење велике нове технологије. Коначно, поставља се питање које би могло бити „пресудно за рат“: да ли су околности на јесен прошле године свесно или немарно коришћене на глобалним војним такмичењима у Вухану за ширење вируса у облику којим се шири глобално?
Одговори на ова питања требало би да буду предуслов за ефикасне стратегије за борбу против свих опасности.

Да бисте могли да утврдите да је болесст смртоносна не морате да гледте сувеише далеко. Погледајте како изгледају суседне земље, постављајте питања која је потребно решити у нашем заједничком интересу. На крају, није ли Швајцарска мобилисала целу медицинску службу швајцарских оружаних снага та мера која показује озбиљност ситуације!? У ове аранжмане уграђен је међународно познати АБЦ институт у Spiez-у, који је ових дана „милитаризиран“. Врхунски руководиоци хемијско-индустријског комплекса из већег подручја Базела ових дана окупљени су у Спиезу, Швајцарска, јасно говори једно. Да је све то резулат одговарајућих вежби из 2012/2013, које су такође изведене у другим европским земљама. Код нас у Немачкој, резултати су, без последица, нестали у фијокама у време пре Јенса Спахна.

Одговори на ова питања треба да стигну од СЗО, Светске здравствене организације Уједињених нација. Али тамо нису одговорне државе.  СЗО је  англосаксонски пројекат глобалних милијардера који диктирају да ова међународна организација спроводи њихове глобалне идеје. У мери у којој Уједињене нације нису успеле, или су се лоше одиграле улогу у очувању мира, њене под-организације, као што је СЗО, су постале пуко оруђе светског поретка у интересу ових глобалних милијардера. У том поретку националну државу би требало заменити Новим светским поретком невладиних организација. Прошле недеље, вести Би-Би-Си-ја су објавиле да је бивши британски премијер Гордон Браун позвао на успостављање светске владе за "COVID 19".

Није чудо кад бројни и добро упућени савременици на све гледају са великом сумњом. Хмм! „COVID 19“ нуди простор, не само да државе ограничавају права људи. За друге је то стање среће што је толико националних држава и њених инструмената од општег интереса, сачувано да се борба против смртоносне болести уопште може водити.

Вили Вимер, 31. 03. 2020

Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.

Водитељ: Господине Вимер, шта Вам данас пада на памет кад помислите на НАТО бомбардовање 1999. године?

Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику "мршаве државе". Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав "цивилизацијски напредак" Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право.

Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади?

Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација.
Тек када учинимо Повељу Уједињених нација мерилом за наше акције, можемо створити регионалну безбедносну организацију попут НАТО-а. То је био разлог за приступање Немачке НАТО-у 1956. године. То је била одбрамбена организација са строгом регионалном границом. Оно што се догодило 1999. године учинило је НАТО глобалним снабдевачем војних услуга за Сједињене Државе. То значи да смо променили карактер НАТО-а, мимо немачког Бундестага и воље немачког народа. Данас у НАТО-у нисмо у складу с одлукама немачког Бундестага. Ако размислимо о томе зашто ствари иду наопако на тако многим подручјима у овој републици, то је почело са ратом против Југославије и кршењем међународног права.

Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време?

Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг  и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу.

Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан?

Вимер: Имам у виду  Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године.

Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио?

Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали.

Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни?

То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо  потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност.

Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен ...

Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан.

Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим?

Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других.

Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело?

Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе - све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939.

Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто?

Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар  врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време  декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади.

Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом?

Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо.

Извор: https://de.sputniknews.com/politik/20200325326691032-nato-krieg-gegen-jugoslawien-aufreissen-des-globus-fuer-angelsaechsische-interessen--willy-wimmer/

Док се настављају агресија, отимање српских територија, ревизије Дејтона, укидање Републике Српске, не постоји елементарни услови за вредновање Слободана Милошевића као последњег државника епохе и његове принципијелне политике одбране Србије и српске нације.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума

Nova ponuda Amerike za rešenje pitanja Kosova, ponovna kampanja evropskih zemalja protiv migranata i strah od koronavirusa su teme emisije „Od četvrtka do četvrtka“, o kojima govori ambasador u penziji Rade Drobac.

Drobac, koji je bio ambasador Srbije u Mađarskoj, govoriće i o tome treba li Srbija da sledi mađarski model za migrante? Čega se Orban plaši i da li ima podršku svojih građana? Može li novac EU da stopira izbeglice iz Turske? Da li je očekivano da Amerika preti sankcijama ukoliko Srbija ne pristane na nove predloge rešenja kosovskog problema? Šta nudi rešenje „korekcija granice“ ili formiranje „Zajednice plus“? Da li je strah od koronavirusa medijski predimenzioniran?

Крилатица из наслова има две димензије, једна је вештачка јер намеће политички избор између западних сила данашњице (САД, ЕУ и НАТО) и Руске федерације (РФ), а друга је друштвено-историјска и односи се на утицаје западне цивилизације (Аустрија, Аустро-Угарска, Немачка...) и источњачке (Турске пре свега, али и Визаантије) на нашу земљу и народ кроз историју, при чему је она реална и основана.

Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини.

Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне. Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају - војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна,  упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог. Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др.

Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“.
Са друге стране РФ, иако није много улагала у Србију, ни новца, ни труда, ни времена, ни политичке па ни меке моћи, у кључним тренуцима је Србији помогла и помаже јој и данас. Без РФ би одбрана КиМ била немогућа, у СБ УН је кључни фактор одбране виталних интереса Србије, помаже нашој земљи у кључним економским сферама- војно-техничкој сарадњи и енергетици. При томе, за разлику од „Запада“, РФ своју подршку и помоћ ничим не условљава. Једнако је важно и што су и Србија и РФ на мапи геополитичих планова „Запада“ виђене као њихови „непријатељи“, што су оба народа слободарска јер не желе да буду ничији поданици и што су кроз векове, поред многих сличности и историјских контаката, у многим ситуацијама помагали једни другима, колико су могли. Звучи можда претерано рећи да је Србија помагала РФ, али за то има основа. Споменимо само чињеницу да је у II. Светском рату херојски отпор народа у Југославији, у огромном проценту Срба, одложио напад Хитлера на СССР на неколико месеци, што је било од непроцењиве користи за припрему одбране, и такође, ако је и данас РФ крајња мета продора либералног капитализма на „Исток“, вишедеценијски херојски отпор Срба (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије) окупацији НАТО опет је дао прилику РФ да ојача и оспособи се за одбрану, ако буде, не дај боже, требало.

Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос  и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског
Форума за свет равноправних

Амбасадор Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Живадин Јовановић и Млађен Цицовић директор Представништва Републике Српске у Амбасади Руске Федерације поводом Дана браниоца отаџбине 25. 02. 2020.

Поводом десете годишњице смрти професора Михаила Марковића (24.2.1923-7.2.2010) преносимо његов интервју дат недељнику НИН у децембру 1999. године

Академик Михаило Марковић (76) у дугом, бурном и плодоносном животу био је сарадник НОБ од 1941, професор на Филозофском факултету у Београду, “праксисовац” и предавач на Корчуланској школи, па дисидент и предавач на америчким универзитетима, после високи функционер СПС-а… Данас, изван политике али левичар и даље.

Професоре Марковићу, да ли се као човек који је свој живот посветио левој идеји, сада на крају 20. века осећате као губитник?

— Не, не осећам се као губитник иако има доста разлога за забринутост. О историјским процесима се не може говорити језиком спорта и лутрије. За разлику од биолошке еволуције они су много бржи, али су од људског живота много спорији. Потребни су векови да би нешто “победило” или “било поражено”. Сем тога, ми врло разноврсне и сложене процесе произвољно укалупљујемо у просте одсечне речи, на пример: “лево”, “десно”, “капитализам”, “комунизам”. Додуше, ми то морамо да радимо да бисмо могли да мислимо. При том, што је речник једноставнији, одступања од стварности су грубља, што је он богатији, артикулисанији – ближи смо истини.

Шта значе, рецимо, “победа” и “пораз” десне и леве идеје? Десно је био нацизам па је био уништен. Десно је био и анархични либерални капитализам, па је 1928. године доживео слом. Тренутно је врло моћна десница на Западу али је неизвесно колико дуго ће то још трајати. С друге стране, “леве снаге” су биле победнице у Другом светском рату и под Стаљином су стално јачале. Међутим, за такву “леву идеју” се ја нисам борио. Нисам “свој живот посветио” ни оној “левици” код нас, од Тита до данас, чији је основни циљ власт и лично богаћење. Не осећам се као губитник јер сам у свом народу нешто допринео, да се слобода, правда и лично достојанство прихвате за основне вредности које животу дају смисао. Отпор у име тог смисла највеће светске силе нису успеле да скрше нити данас знају како да га савладају. Кад је тај пркосни отпор злу неочекивано снажно и јединствено испољен недавно, имао сам интензивно осећање да нисам узалуд живео.

У чему се не слажете са преовлађујућим мишљењем да је левица и идејно и политички “банкротирала”?

— То “преовлађујуће” мишљење је врло површно. Банкротирати могу поједине политичке партије, њихове вође и идеолошки програми. Трајно ће живети пројекти ослобођења и остварења правичнијих и хуманијих односа међу људима и народима. Трајну снагу ће “левици” увек изнова давати борба за политичку, економску и културну слободу, за што праведнију и равномернију расподелу материјалних средстава, за непрестано усклађивање појединачне иницијативе и друштвене регулације, за помоћ заједнице образовању, науци и култури; најзад, за разумни ниво социјалне сигурности сваког грађанина. Само бескрајно наивни људи могу мислити да ће за овакве циљеве човечанство икад престати да се ангажује.

„Преговори и праведни компромис у оквирима Резолуције СБ УН 1244  - ДА! Ултиматум, диктат или рокови – НЕ!“ изјавио је, поред осталог, Живадин Јовановић за ТВ Пинк и ТВ О2. Јовановић је упозорио на историјска искуства и кад је реч о ултиматумима и када је реч о „гаранцијама Запада“. Ултиматуми нису метод за однос према Србији и Србија их је увек одбијала као покушаје понижавања српске нације и државе. Што се тиче гаранција, Запад никада у новијој историји није испоштовао гаранције према Србији и увек је био на страни њених противника.  Зато нису извршне обавезе према Србији из Резолуције СБ УН 1244, зато је Запад једнострано ревидирао Дејтонски споразум увек одузимајући права Републици Српској, зато је Запад (Хавијер Солана) кумовао оцепљењу Црне Горе, зато на Косово није враћено 250 000 протераних Срба и других неалбанаца, зато није формирана заједница српских општина.

Претња ултиматумом у вези са Косовом и Метохијом синхронизована је са покушајем обесправљивања СПЦ у Црној Гори. Запад је увек према Србији водио преварна политику и зато Србије не може веровати у било какве нове гаранције Запада. Политика сабијања, дискриминације и кажњавања Србије увек је била интегрални део антисловенске и посебно антируске политке, тако је било у време разбијања СФРЈ а затим и СРЈ, тако је било и у време оружане агресије 1999, тако је било и са Ахтисаријевим планом 2007, а тако је и данас. Једино су данас другачији односи, другачији услови, а ни међународни положај  Србија није више исти нити се историја може вратити назад.

Јовановић је такође подсетио да је Народна скупштина Републике Србије још 2007. године одбила тзв. Ахтисаријев план, као што га је одбио и Савет безбедности УН. Додавање неких „плусева“ данас  - није ништа друго него покушај препакивања старих превазиђених идеја насталих у посве другачијим европским и светским околностима. Нуђење трговине – ви признајте независност Косова и Метохије, ми вам гарантујемо чланство у ЕУ, наравно када будете испунили све услове -  је слика и прилика западног лицемерја и крајње понижавајућег третмана Србије.

Од данс до сутра Запад мења своју тактику: данас вас тапше по раменима и ласка вашој кључној улози на Балакну, храбрости и предвидивости ваше политике, а већ сутрадан вас оптужује за национализам, велико-државље, неспровођење „заједничке“ ЕУ спољне и безбедносне политике, све до тога да вас оптужује за реметилачку политику. Данас вам кажу да ће прихватити сваки договор из директних преговора Београда и Приштине и како нема никаквих рокова, већ сутрадан излазе са ултиматумом „Ахтисари и неколико плусева“ и поручују да је то ургентно, неодложно колико и нови амречки председнички избори?!

У наставку, Јовановић је упозорио да се „дил“, односно трампа, нуди Србији по истом моделу по којем и Палестинцима – дајте територију да би сте боље живели. То тешко може бити само лицемерје, а ако и јесте, онда је добрано зачињено идеологијом  изузетности са мирисом расизма.

Јовановић сматра да државна територија суверенитет и национално достојанство нису вредности које се могу упарити са моднијалистичким, меркантилистичким и сличним мерилима. Србија може бити сиромашна у економско-социјалном смислу, али никад није била, нити је данас, сиромашна у здравом разуму, моралу, и хуманизму.

Изјаву за ТВ О2 Јовановић је завршио констатацијом да не схвата од куда толика упорност да садашња америчка администрација истим методама којима су се служили Клинтон, Олбарајтова и Блер, наставља спровођење једне неморалне, компромитоване и посве неуспешне политике према Србији у вези са Косовом и Метохијом, та пропала политика настала је у посве другачијим околностима у САД, Европи и свету нанаевши велику штету, пре свега, самим САД. Што се тиче европских сила и саме ЕУ, њихова политика окретања себи имала би неке шансе на успех, само ако почне ревизијом досадашње имеријалистичке и реваншистичке политике према Србији. Без тога сви ће и даље остати заробљеници прошлости и туђих интереса – сматра Јовановић.

Живадин Јовановић (аутор текста)
Председник Београдског форума за свет равноправних

Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна.

Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највећих  и најпровокативнијих демонстрација војне силе оличених у предстојећим војним вежбама САД/НАТО „Бранилац Eвропе 2020“  и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “.

Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Сигурно не зато што је та Резолуција лоша за Србију па оне на тај начин желе Србији да помогну. Запад саботира даљу примену резолуције СБ 1244  зато што је Србија извршила све своје обавезе, Запад је тиме постигао свој основни циљ, замрзао даљу примену и заштитио своје миљенике у Приштини! Зашто Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ? Зато што штите ауторитет међународног права,  аутопритет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу. Није сасвим јасно, нити логично, зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244, а још чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Јер, ипак се ради о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, гарантује њен суверенитет и територијани интегитет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија. Њиме се, уједно гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Предвиђа се и враћање договорених контигената Војске и полиције Србије, поред осталог, и «на важније граничне прелазе»?

Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано.Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија, савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање би омогућило да Србија заузме активну преговарачку позидију и да мобилише још ширу и одлчучнију међународну подршку. Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка «да нама нико ништа не нуди» осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом «свеобухватном правно обавезујућем документу». Може ли докуменат који још нико није видео, чији елементи нису познати, али за који се, уз одређене ограде, верује да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице СРЈ? У чему би нови допкумент који се таско често помиње а о коме се готово ништа не зна, састављен изван, окриља СБ УН, уз ауторство Немачке, могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244, и ко би био његов гарант? Ако се циља да гарант и том документу буде СБ УН, да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале, о документу? С обзиром на формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанизије НАТО на исток (или, на запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисла или из Кореје и Јужног кинеског мора). Има ли у томе уважавања интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се и даље рачуна на ексклузивитет западних сила које ни кога, ни за шта не питају? Да ли је могуће да докуменат који би био производ политике доминације, војног експанзионизма и униполарности задовољи очекивања и интересе носилаца новог, партнерског, мултилатералног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за «деал», односно, трговину по формули «признавање сецесије за развој и бољи живот»?!

И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Украјинске православне цркве), претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати – покушајем укидања историје, Српке православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета и отимања црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је - буђење и уједињавање српског народа у одбрани од још једне агресије, на први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије НАТО експанзионистичке гополитике.

Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја, имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови носиоци тиме показују да не одустају од геополитике тоталне доминације  у Европи и свету, игноришући епохалне промена у глобалним односима ка равноправности и демократизацијии, ругајући се цивилизацији која се управо спрема да обележи 75-ту годишњицу од краха  сличних геополитичких илузија.

Десет година од смрти академика Михаила Марковића
Београд, 7. фебруар 2020.

Навршило се десет година од одласка Михаила Марковића, академика САНУ, великана српске, југословнске и европске филозофске мисли и истакнутог борца за националну и социјалну правду друге половине 20. века и почетка 21. века.

Тим поводом у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ) одржана је трибина на којој су о Михаилу Марковићу и његовом научном опусу говорили универзитетски професори Петар Шкундрић, Славко Гордић, Зоран Аврамовић и Миланко Говедарица, као и Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

Трибини су присуствовали председник САНУ Владимир Костић, академици САНУ, државни секретар у Министарству културе и информисања Александар Гајовић, народни посланици, велики број научних, културних и јавних личности из Београда и других градова Србије.

У излагањима говорника је истакнуто да је Михајло Марковић, најпознатији српски филозоф 20. века и један од водећих европских и светских филозофа. У науци и јавном деловању заступао је напредне погледе, храбро се борио против окупатора и фашизма. Био је педагог, научник и аутор научних дела непролазне вредности. Оснивао је или  руководио катедрама, институтутима, часописима, организацијама. Предавао је на најпрестижнијим универзитетима у Европи, САД и Канади, Латинској Америци, Африци. Биран је у европске и светске форуме најугледнијих филозофских умова своје епохе. Добитник је високих националних и међународних признања, награда и одликовања. Био је изразити противник догматизма. У време административног социјализма борио се против догме о свемоћи државе и непогрешивости Партије. Као дисидент, изгубио је катедру и професуру на Филозофском факултету у Београду и био оснивч Корчуланске школе. У последњој деценији свога живота био је оснивач и члан управе Београдског форума, независног, нестраначког и непрофитног удружења интелектуалаца у оквиру којег је написао и објавио велики број студија и радова критикујући догму приватизације и систем мултинационалног, неолибералног, корпоративног капитализма који производи масовно сиромаштво на једној и ексклузивно богатство узаног круга екстремно богатих, на другој страни, разарајући хуманизам, морал и цивилизацијске вредности уопште.

До краја живота Михајло Марковић се залагао за равноправност разних облика својине, за очување и ефикасност јавног сектора у стратешким гранама (воде,шуме, оранице, војна индустрија, електро-привреда, телекомуникације, железнице), за друштво социјалне правде и партиципативну демократију.  Покренута је иницијатива за организовано изучавање научног и филозофског опуса Михајла Марковића, и указано на потребу унапређења развоја филозофских и друштвених наука, уопште. Организатор трибине, Београдски форум за свет равноправних је најавио штампање излагања са овог скупа.

Делегација Београдског форума полаже цвеће на спомен академика Михаила Марковића

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

  
Пише: Раде Дробац
Амбасадор у пензији, заменик председника Беофорума
  

На други дан Божића који славе православни Срби у Црној Гори (ЦГ) је ступио на снагу Закон о слободи вероисповести који, супротно свом називу, практично омогућава држави да лиши Српску православну цркву (СПЦ) свих својих верских објеката и добара у ЦГ па самим тим, на дужи рок, и опстанак и рад СПЦ у ЦГ.

Закон је, у припреми, током усвајања и након тога, изазвао бурне реакције значајног дела популације, пре свега оне која се, упркос огромним притисцима , претњама и хајком, и даље осећа Србима и која исповеда православну веру у оквиру СПЦ.

Подршку Србима и верницима СПЦ у ЦГ дали су власти Републике Србије, Републике Срске и Руске Федерације. Да ли је њихова одмерена вербална подршка довољна показаће време које долази, али дозвољавам себи да сумњам јер се овде не ради о локалном размимоилажењу већ делу глобалног „западног“ пројекта уситнавања Срба и њихових територија, ма где год били, овог пута са фокусом на СПЦ јер она као институција надилази државне границе и чува национални идентитет и памћење народа, а управо је српски идентитет и то памћење оно што треба уништити да би се Срби преобратили и асимиловали у неке друге народе, временом, нестали, односно постали потпуно минорна и маргинализована фоклорна етничка заједница.

На делу је континуирани специјални рат против Срба и Србије и што пре то схватимо и кренемо да се бранимо, то боље. Са овом агресијом треба да се  суочимо са оружјем које то једино може спречити, а то је истина и чињенице која се, из мени неразумљивих разлога, не користе. До сада је наша политика према региону била политика смиривања тензија, избегавања сукоба и повлачења, чиме се агресија само храбрила. Наша добра воља, жеља са сарадњом доживљава се као слабост и попуштање што агресоре само мотивише да наставе још јаче, што и чине.

Уколико се СПЦ и српски народ у ЦГ не одбране, на Косову и Метохији (КиМ) ће се догодити исти сценарио. Зато је ЦГ вододелница будућности Срба у целини и Србије као њихове матичне државе.
У прилог изнетог, истичем да се треба упознати са етничким мапама државног аустријског картографа Хајнрих Бергхауса (Heinrih Berghaus) који је средином 19. века, у сарадњи са водећим аустријским стручњацима објавио, за нас важне, две етнографске мапе. Прва је објављена 1846. г. као „Етнографска мапа Аустријског царства“. Ова званична мапа аустријске државе наводи да је тада у царству било 7.285.000 Немаца (Аустријанаца), 17.033.000 Словена, од чега само Чеха, Мораваца и Словака 7.224.000. У оквиру групе Илиро-Срби (4.804.600) се наводе и Хрвати и Словенци и то Срба штокаваца 2.822.000, Хрвата 813.000 и Словенаца 1.167.300. Посебно је интересантна табела у којој се наводе Италијани и романизовани Срби – 5.183.000. (http://www.davidrumsey.com/maps5304.html).
Друга његова етничка мапа издата је 1847. г. под називом „Етнографска карта Османског царства на тлу Европе“. У њој се наводи да на територијама Србије, Босне и Херцеговине и ЦГ (дакле ван граница Аустријског царства) живи 99% Срба.

Данас се озбиљно морамо замислити где се дедоше толики Срби са овог простора. Одговор је прост, политички инжињеринг, пре свега Аустрије и Ватикана у коме је вера одиграла кључну улогу, претворио је многе Србе у неке друге народе. Прво им је промењена вера чиме је створена основа и за промену идентитета, па на основу тога и за неку нову независну државу. Основа тог новог идентиттета и државе почива на антисрпству јер је творцима тог пројекта то кључно како се ти људи више никаде не би вратили у српство, или са Србима живели као браћа, што би било природно, јер се у суштини ради о истом народу и језику. Зато и данас опстаје и негује се то „ирационално“ антисрпсво“ , што сада добро видимо и у ЦГ.
Премало се говори о чињеницама које су одлучујуће утицале на тај процес. Мало је познато да је у Загребу 1900. г. одржан „Први свекатолички конгрес“  чија је једна од кључних а вероватно и најдалекосежнијих одлука била да се „католици штокавци, односно католици на Илирским територијама, имају претворити у Хрвате“. О томе је подробно писао др Виктор Новак у књигама „Магнум кримен“.

Муслимани, као верска категорија су амандманима на устав СФРЈ 1971. г. добили статус конститутивног народа, из чега се данас изродило Бошњаштво као посебна „Нација“.  Сада желе целу БиХ за себе и , вероватно, да преостале Србе тамо преобрате у Муслимане, чиме би и они постали Бошњаци. Сада је, као најновије, на делу верско цепање православних цркава како би се на тој основи градио неки нови идентиттет, што је случај са ЦГ и Македонијом. Наравно, супротстављен Србима и Србији.
Због свега изнетог морамо најозбиљније схватити да смо у дефанѕиви предуго и да ћемо као народ нестати ако нешто не предузмемо.

Раде Дробац

Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског
Форума за свет равноправних

Živadin Jovanović, diplomata od ugleda

Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona

Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere.

Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja?

-Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama.

Šta upečatljivo pamtite?

-Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast.

Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku?

-Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga.

Kako ste kumunicirali sa Miloševićem?

-Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme.

Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas?

-Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona.

Kakav je bio taj susret?

-Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha.

ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ

Džogiranje u Central parku

-Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.

Motor od „Stelta” Susret sa Kastrom?

-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji.

ИЗВОР: https://www.dan.co.me

Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.

Према последњем попису из 2011. г. у Републици Србији живи око 6 милиона Срба а, према проценама највећег дела оних који се баве проблематиком Срба ван Србије, ван граница Србије живи још око 5 милиона Срба од чега њих 1,5 милиона има и српско држављанство.
Српски национални и културни простор значајно карактерише српски језик који је матерњи за 6.620.699 грађана Србије али неспорно је и да сви који живе у Србији разумеју и говоре српски језик. Такође, и у суседним државама, некадашњим југо републикама, не верујем да има много оних који не разумеју и не говоре српски језик, ма како га они звали. Такође, многи и у другим државама разумеју и говоре српски. На пример, многи у Турској.

Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко  већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили.

Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе.

Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.

Као илустрација степена јединствености српског културног простора може послужити и чињеница да се иста народна музика слуша у целом региону, као и међу онима са наших простора који живе у иностранству, без обзира из које су државе. Кад год су весеља и прославе, изводе се и певају једнако песме из Србије, као и из БиХ, Македоније, ЦГ и других крајева, играју се разна кола, као да су сопствена, само из неког другог краја. Што и јесте тачно. Све више у целом региону гледамо добре серије, „домаће“, некада и у копродукцији, на језику који не треба преводити јер га разумеју и у Србији, и у Хрватској, и у БиХ, и у ЦГ, и у Северној Македонији. Исто је и са филмовима и другим бројним и различитим културним садржајима. Не мање је значајно да су људи у овом целом региону истог или сличног менталног склопа, сличних животних начела и начина живота, сличних преокупација а језик није препрека па је сваки културни садржај лако пријемчив, близак и разумљив.

На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу.
    
Београд, 17. 12. 2019.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља.
Пре ће бити да је „Мали Шенген“ геополитика западних центара моћи.
Све што Запад у овом часу интересује на Балкану јесте легализација отимања Косова и Метохије од Србије, окретање Србије против Русије и чланство Србије у НАТО-у, а на другој страни, унитаризациха БиХ. Све на штету Србије и српског народа.

Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада.

Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019.

„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
Коме би то повећало кредибилитет и утицај?“

Шведскa Краљевска Академија  
Домаћој и иностраној јавности

(Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности)

Од тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима.
Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1.Проф. др  Аврамовић Зоран, научни саветник
2.Проф.др Антонић Слободан, Универзитет у Београду
3.Аничић Микан, ликовни уметник
4.Арбутина Петар, књижевник
5.Др Антић Дејан, Универзитет у Нишу
6.Проф.др Алечковић Мила, Универзитет у Косовској Митровици
7.Prof.Yves Bataille (Iv Bataj) Pariz- Beograd
8. Проф.др Базић Јован, Универзитет у Косовској Митровици
9. Бећковић Матија, САНУ
10. Биковић Милош, сценски уметник
11.Баковић Благоје, књижевник
12.Бећковић Данило, филмски редитељ
13.Проф. др Брдар Милан, научни саветник
14.Проф.др Братина Борис,Универзитет у Косовској Mитровици
15. Барна Лаура, књижевница
16.Проф. др Бојовић Драгиша, Универзитет у Нишу
17.Проф. др Божовић Зоран, Универзитет у Београду и књижевник
18.Проф. др Божовић Раде, Универзитет у Београду
19.Проф. др Владушић Слободан, Универзитет у Новом Саду и књижевник
20. Витезовић Милован, књижевник
21. Војнов Димитрије, филмски сценариста
22.Проф др Вратуша  Вера –Жуњић, Универзитет у Београду
23. проф. Др Вилотијевић Младен, Универзитет у Београду
24.Проф.др Говедарица Миланко, Универзитет у Београду
25.Проф. др Грубор Небојша, Универзитет у Београду
26.Проф. др Душанић Јован, Универзитет у Београд
27.Проф. др Давидовић Лазар, Медицински факултет у Београду
28. Др Дамњановић Јелена, професор
29. Димић Љубодраг, академик САНУ
30. Дугић Бора, музички уметник
31. Проф. др Даниловић Неђо, председник међународног удружења методолога друштвених наука
32. Проф. др Деспотовић Љубиша, научни саветник
33.Ђого Гојко, књижевник
34.Ђидић Љубиша, књижевник
35.Проф. др Ђукановић Борислав, Универзитет Доња Горица, Подгорица
36.Проф.др Ђурковић Миша, научни саветник
37.Ђорђевић Младен, филмски редитељ
38.Проф.др Живановић Ненад, Универзитет у Нишу
39.Златић Богдан, публициста
40.Игњатовић Срба, књижевник
41.Др Јовановић Бојан, научни саветник
42.Др Јанковић Слободан, научни сарадник
43.Јовановић Живадин, дипломата
44.Проф. др Јокић Александар, универзитет у Портланду
44. Проф. др Јовановић Александар, Универзитет у Београду
45.Проф. др Јевтовић Зоран, Универзитет у Нишу
46.Проф. др Јевтић Мирољуб, Универзитет у Београду
47.Јововић Душан, визуелни уметник
48.Кањух Владимир, академик САНУ
49.др Кањух Снежана
50.Кустурица Емир, филмски редитељ и књижевник
51.Др Кањевац Слободан, председник Српског филозофског друштва
52. Кецмановић Владимир, књижевник
53.Проф. др Костић Александар, Универзитет у Косовској Митровици
54.Проф.др  Ковић Милош, Универзитет у Београду
55.Проф.др Ковачевић Милош,Универзитет у Крагујевцу
56.Проф. др  Ковачевић Воја, Универзитет Источно Сарајево
57.Којчић Драгољуб, дипломирани филозоф
58.Кнежевић Милош, политиколог
59.Проф.др Кочовић Драгољуб, Универзитет у Београду
60.Мр Ковач Анђелка, професор клавира, Источно Сарајево
61.Проф. др Костић Тмушић Александра, Универзитет у Косовској Митровици
62.Др Кољевић Богдана Griffith, научна сарадница
63. Проф. др Кошарац Бисерка, Универзитет у Источном Сарајеву
64.Лапчевић Небојша, књижевник
65.Лилић Милица, књижевница
66.Проф др Ломпар Мило, Универзитет у Београду
67.Др Лукић Александар, професор
67.Проф. др Марковић Миодраг, дописни члан САНУ
68.Проф. др Милошевић, Божо, Универзитет у Новом Саду
69.Проф. др Миљковић Ема, Универзитет у Београду
70.Проф. др  Милосављевић Љубинко, Универзитет у Нишу
71.Максимовић Миодраг, књижевник
72.Др. Милорадовић Ненад
73.Проф. др  Милорадовић Софија, Универзитет у Косовској Митровици
74.Проф. др Милашиновић Срђан, Универзитет у Београду
75.Проф. др Митровић Љубиша, Универзитет у Нишу
76.Нововић Драган, адвокат, Нови Пазар
77.Никчевић Желидраг, књижевник
78.Др Новаковић Нада, научна сарадница
79. Проф. др Пипер Предраг, САНУ
80. Проф. др Петровић Александар, Универзитет у Београду
81.Проф. др  Прелевић Душко, Универзитет у Београду
81. Проф. др Пијановић Петар, Универзитет у Београду
82.Петровић Милош, књижевник
83.Петковић Братислав, драмски писац
84.Проф. др Павловић Биљана, Универзитет у Косовској Митровици
85.Проф. др Петровић М. Александар, Универзитет у Косовској Митровици
86.Проф. др Поповић В. Радомир, Богословски факултет
87.Проф. др Питулић Валентина, Универзитет у Косовској Митровици
88.Др  Раковић Александар, научни саветник
89.Проф. др Радосављевић Иван, Универзитет у Београду
90.Проф. др Растовић Александар, научни саветник
91.Проф. др Ракић Бранко, Универзитет у Београду
92.Др Радушки Нада, научна саветница
92 Радисављевић Зоран, књижевник
93.Проф. др  Рељић Митра, Универзитет у Косовској Митровици
94.Радуловић Селимир, књижевник
95.Радоњић Миодраг, сценски уметник
96. Росић Тиодор, књижевник
97.Проф. др Радош Јово, Универзитет у Новом Саду
98.Проф. др Рељић Слободан, Универзитет у Београду
99.Ружић Милан, књижевник
100. Ракочевић Живојин, књижевник
101. Проф. др Степић Миломир,научни саветник
102.Проф. др Станић Драган, Универзитет у Новом Саду
103.Сладоје Ђорђо, књижевник
104.Суђић Бојан, диригент и професор на ФМУ
105.др Сребро Миливоје, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу
106.Проф. др Станковић Вук Дејан, Универзизиет у Београду
107.Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици
108.Селимовић Салих, професор историје, Сјеница
109.  Проф. др Танасковић Дарко, Универзитет у Београду
110.Проф. др Танасић Срето, дописми члан АНУРС
111.Проф. др Трифковић Срђа, Универзитет СТ, ФПН УБЛ
112.Тешић Милосав, академик САНУ
113.Терзић Славенко, дописни члан  САНУ
114. Уљаревић Радомир, књижевник
115.Др Хамовић Драган, књижевник
116.Цветковић Петар, књижевник
117.Проф. др Чолић Љиљана, Универзитет у Београду
118.Проф др  Шљукић Срђан, Универзитет у Нововм Саду
119.Проф.др Шљукић Марица Универзитет у Нововм Саду
120.Проф. др Шијаковић Богољуб, Богословски факултет
121. Проф.др  Шћепановић Михаило, Универзитет у Београду
122.Проф. др Шуваковић Урош, Универзитет у Београду

Укупно 124

Израелска редитељка и историчарка Јаел Кацир снимила је докумнтарни филм „Албански кодекс“. На Етнолошком фестивали у Београду српски гледаоци су имали могућност да виде и процене, поред осталог, да ли је албанска беса стварно била тврђа и од камена, да ли је код наших косовскометохијских Шиптара надилазила суровост живота на Балкану.

На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима.

Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу.

С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије.

Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке.

Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу.

Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки.

Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост.

Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније.

Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.

Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге.

Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права.

Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ!

Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде.

Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ.

Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету.

Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења?

Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда.

Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.

Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци.

Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244.

Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред.

Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији.

Живадин Јовановић

[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019

Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен.

Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто  што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор.

Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са  Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева.

Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај.

Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису  на лицу места, а то не може увек редовним каналима..

На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г.  Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом.

Београд, 27. 11. 2019. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Члан УО Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић

Копромис за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност којиа има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Њима су предходили, или су их следили разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел.

Русија је у тим преговорима играла кључну улогу посредника. Њена улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, САД и ЕУ.

СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН.

Имајући у виду, да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другого светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада.

Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН. Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално. Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу, далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина? Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО.

Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању.

Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима.  За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права.

Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво.

И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара.
24.05.2018. Руски председник Владимир Путин и председник Француске Емануел Макрон на петербуршком међународном економском форуму 2018

И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“.

Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (...) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине.

Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић.

„Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“.
Даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон

„Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг са супругама после свечаног дочека у Пекингу

„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић.

„Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве.

    „Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић.

„Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.

Емануел Макрон и Си Ђинпинг на свечаној церемонији у Пекингу

„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић.

„У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић.

Ових дана директор у америчком Државном секретаријату Томас Зарзецки проверава у Београду да ли Србија куповином руског одбрамбеног оружја поштује или крши америчке законе о санкцијама.
Да би се јавности Србије мисија Зарзецког представила као нешто нормално медији подсећају да је Зарзецки са истим или сличним мандатом до сада обишао око 60 земаља!

Још априла 2000. на самиту НАТО у Братислави Американци су европским савезницима саопштили да је за циљеве НАТО примена америчких закона у Европи далеко боља од европских. Што се Србије тиче треба је трајно држати изван европског развоја (Вили Вимер, писмо Герхаарду Шредеру, 02. мај 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, 2007., стр. 73.-75.).

Бројне чињенице показују да САД као највећа демократија на свету теже ревизији светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и успостављању светског поретка заснованог на њиховој изузетности и сили. Истовремено Русија и Кина које САД означавају као ауторитарне и ревизионистичке теже светском поретку заснованом на праву и Повељи УН.

8. новембар 2019.

СР Македонија се 1991. г., након референдума, мирно, без сукоба, отцепила од остатка СФР Југославије. Тада је први пут у историји постала држава и понела име Македонија без додатних одредница, с обзиром да је „Вардарска Македонија“ до 1929. г. била у саставу Србије (Јужна Србија), а након тога до 1946. г „Вардарска бановина„ у Краљевини Југославији.

Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и
послушности према „Западу“ није је спасао проблема. Грчка је одмах оспорила име Македонија па је после дужег натезања у званичној међународној терминологији прихваћен као привремени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“.

Како протумачити најновије поруке америчког изасланика Палмера? Шта за Србију значи сарадња са Кином и како се може искористити учешће у пројекту „Појас и пут"? Гост емисије је Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије Савезне Републике Југославије.

Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3721570/u-sredistu-paznje.html

"Политика", 22. 10. 2019.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА -

Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година.

Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине.

"Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић.
 Он је додао да је КиМ глобални проблем који се тиче безбедоносне архиктетуре у свету и руши читав систем међународних односа који је успостављен на резултатима који су настали након Другог светског рата.

"Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић.

На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде.

"На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић.

Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције.

"Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић.

На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету.

"Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић.

Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Недавна дводневна државна посета  (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година.

Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије.
Француске инвестиције у Србији до сада износе 1, 5 милијарди евра, док годишња трговинска размена износи око 1, 1 милијарду евра. Ово је веома важно за Србију, али и даље значајно заостаје за Немачком и Кином, на пример. Током Макронове посете потписана су 22 нова званична документа о сарадњи у области инвестиција, трговине, животне средине, одбране и културне сарадње. Очекује се да ће се у блиској будућности француске инвестиције у Србији удвостручити, а сарадња у другим областима даље значајно проширити.

Међународна конференција
Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва
петак, 22. март 2019.
Дом Војске Србије, Београд

МОМИР БУЛАТОВИЋ,
Председник Савезне Владе СРЈ у време агресије НАТО 1999,
Председник Удружења «Слобода»

Даме и господо,
Хвала свима који су увеличали овај данашњи скуп.

За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи.

Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста.
 
Цијеле 1998. године терористичка организација која је саму себе назвала Ослободилачка војска Косова организовано је обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања формирала је своје базе у Албанији и вршила илегална пребацивања терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбједности и цивиле свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто вријеме, терористи су отели велики број грађана а драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије. Савезна влада је имала дужност да у циљу заштите земље редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе у којем дјелују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома цјелокупне државне структуре Албаније, Грчка је била одредила дубину овог појаса према Албанији на читавих 70 километара. Географски он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је по правилу ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије одлучено је да гранични појас зависно од конфигурације терена буде од 500 метара до 5 километара. У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показивали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно вјерских, исламских фанатика. У мору примјера хејорства и јунаштва које су испољили ови млади људи, мени је посебно остао урезан пример доласка бројних очева ових још увек голобрадих младића. Али очеви нису били дошли да узму дјецу. Они су дошли да се боре заједно са њима. Њихово јунаштво је било још веће. Они нису разликовали своје синове од своје државе и своје домовине.
 
Током љета 1998. године енергичном акцијом снага безбједности терористичке банде на Космету су биле разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем свих дејстава појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица и Албанаца, и Срба, и свих других који су напуштали своје домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе, укључујући и Савезну владу, укључили су се у велику хуманитарну акцију помоћи овим лицима. Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом. Савезна скупштина на сједници од 5. октобра 1998. године, усвојила је закључке од којих је најважнији био, дозволите да цитирам и да видимо колико су актуелни ти закључци и данас:

«Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.»
 
У наставку цитата Савезна скупштина истиче да се
«проблеми на Косову и Метохији могу ријешити само политичким средствима, дијалог уз пуно поштовање и равноправност свих грађана, а међународна заједница томе може допринијети осудом тероризма, спријечавањем било какве помоћи терористима, притиском на представнике Албанаца да отпочну дијалог, подршком економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи у региону Балкана и Европе.»

Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања.

Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети  средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније.

Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору,  једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада.
 
Крајем јануара 1999. године Савет НАТО је овластио свог генералног секретара Хавијера Солану да може да одобри ваздушне ударе против циљева у Савезној Републици Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбједности УН. Указали смо да НАТО дјелује супротно повељи Уједињених нација и тражили смо хитну сједницу Савета безбједности. Ми смо урадили оно што је било до нас, Уједињене нације нису урадиле ништа. Ипак, требао је још један повод, или што је много ближе реалним проценама, метеоролшки услови и прогнозе још увек нису били повољни. Почетак злочина је одложен а на реду је био Рамбује, односно преговори у том чувеном парискоме дворцу. Ови ће преговори свакако ући у историју дипломатије само ће бити представљени са њене тамне стране, јер организатори се нису потрудили да створе макар привид да се жели некакав споразум. Стране које су требале да се договоре о миру и наставку заједничког живота на Космету и у Србији нису се ниједном састале. Иницијатори, представници Контакт групе, односно 8 најмоћнијих земаља свијета, установили су принципе политичкога дјеловања. Коначно, о томе су касније јавно говорили и функционери НАТО званичници, циљ ових преговора је био да српска страна одбије ултиматум па је он зато морао бити тако тврд. У оба случаја, и да смо прихватили и да смо одбили у Рамбујеу, био би једнак резултат. Били бисмо окупирани од НАТО-а, само с једне стране то би било по нашој сагласности и нашој капитулацији, а с друге војне силе.

Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
 
Хвала!

Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici.

OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU

Братислав Ташић
Члан УО Београдског форума

Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт.
Беспрекорни стручњак, посвећен науци коју је успевао да приближи обичним људима на лак и разумљив начин, својствено за људе који доста знају и не престају да уче. Његов издавачки опус остаће као верно сведочанство бурних догађаја из наше савремене историје. И како то он рече, те књиге су могле бити написане и боље али истинитије нису могле.

Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима.

Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута  чела стаје пред Његоша.
Нека Господ његовој напаћеној дужи подари рајског насеља. Уз опроштај од поштованог председника најбоље иду речи великог Његоша: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“!

У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су  организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга.

Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић.

Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000.

Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду

Поштована Председнице Владе Републике Србије,
Поштовани сарадници, пријатељи и поштоваоци Момира Булатовића,

Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.

Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011).
За Председника Републике Црне Горе изабран је на првим вишестраначким изборима 1990. године, а за председника Савезне владе 1998. године. Као Председник Црне Горе и касније као председник Савезне владе

Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ.
Чланови Савезне владе којом је руководио, његови сарадници у државним и политичким пословима, колеге из економских наука памтиће Момира Булатовића као политичара и државника широких демократских погледа у управљању државом и вођењу политике, као  врхунског организатора, као човека благе речи а јаких аргумената. Био је искрено и дубоко опредељен очувању и афирмацији СР Југославије као заједничке државе равноправних република Србије и Црне  Горе. Био је свестан последица насилног дробљења српског националног бића и борио се за заштиту и поштовање основних права делова српског народа на територијама бивших југословенских република. Државне функције није третирао као привилегију, већ као највећу дужност која често захтева жртвовање , личних интереса у корист државних, националних и људских. И као човека и као државника красили су га умереност, скромност, одбрана истине и правдољубивост. Ставовима, методом роковођења и личним понашањем Момир Булатовић је у пракси показивао да политика, право, истина и морал нису супротстављене вредности већ да је њихово јединство и потреба које увек треба следити и остваривати у пракси. Био је полиотичар који поштује реалности живота и односа како на националном и државном плану тако и у међународним односима, али који је непоколебљив у ставу да се и према нашој земљи поштују право и принципи и не арбитрарност и дупли стандарди.
Свакој дужности и послу приступао је са критеријумом државног и национмалног интереса и зато је поступао часно, посвећено и одговорно. То уједно објашњава зашто је Момир Булатовић био толико поштован не само од сарадника док је био на највишим државним дужностима, већ једнако ако не и више, од окружења и јавности, након што се повукао из активне политике. Повлачење из политике за њега није била драма или деградација већ нормалност и део живота. Као врхунски интелектуалац опредељен за социјални, економски и културни напредак, за равноправност, истину и правду наставио је да се бори речју, књигама, предавањима и бриљантним економским и финансијским анализама. Остао је доследан идејама прогреса и социјалне правде о чему је оставио дубоки траг као политичар и државник, али и као научник, педагог и дрштвени радник.  Београдски форум за свет равноправних остаће му трајно захвалан за велики допринос афирмацији идеја равноправности, слободе, мира и равноправне сарадње. Своје познате принципијелне ставове о агресији НАТО као илегалном и злочиначком акту и првом рату на тлу Европе после краја Другог светског рата, изговорио је и недавно на великој Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице од агресије што ће ускоро наћи своје место и у зборнику који је у припреми.

Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење  у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег  одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ.

Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као  илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999.  Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије.
И онда када је  руководство Црне Горе исказивало сепаратистичке тенденције и када је током агресије НАТО имало другачије ставове, Булатовић је остао доследно привржен интересима заједничке државе и заједничке одбране јер је знао да је то најбољи начин за заштиту заједничких интереса и спречавање ширења сепаратизама и нових прекрајања граница на Балкану.
Булатовић се залагао за мирно политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији. Подржавао је све напоре које су у том правцу предузимали Влада и друге институције Републике Србије а посебно позиве на безусловни дијалог. Неговао је конструктивни однос према свим важнијим међународним чиниоцима укључујући чак и оне који су директно подстицали албански сепаратизам и тероризам. Међутим, када је земља била нападнута уз лажне изговоре није се колебао – учинио је све да Врховна команда организује, материјално обезбеди и уједини све сегменте одбране. По окончању агресије, иницирао је усвајање оперативног плана задатака за целовито спровођење резолуције СБ 1244, формирање Комисије за процену ратне штете, комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава.

Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности.
Када је као Председник Црне Горе својевремено био у посети САД, неко од домаћина је питао Булатовића да ли би сарађивао у изласку Црне Горе из федерације са Србијом. Булатовић је дипломатски ставио до знања да је опредељен за очување и јачање СР Југославије. На то су домаћини реаговали да ће, у том случају, потражити неког другог ко ће у томе сарађивати. О томе је Булатовић оставио писани траг.

Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“.

Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан.

Слава му и хвала.

Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana.

Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku.

Живадин Јовановић

Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.
До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика  председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД,  замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.
Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин.

Живадин Јовановић

Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената,  оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну!
Дефетизам и селективни однос запажају се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да  су против Србије а заобилази, изоставља све друго. Тиме се гради утисак као да у том документу нема, готово, ничега на шта Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам! Објашњењава се да се све то чини у име отрежњења и истине - а горе је и од полуистине. Раније су резолуцију СБ багателисали, нападали и тражили њено укидање представници «квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари и НВО  – сви они који су отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање Србије од терета», напуштања политике «седења на две столице», односно, учлањења Србије у НАТО. Наравно, ту су као трабанти и пресвучени комнданти бивше „ОВК“ чији поводац су геополитичке газде продужиле до коридора 10 (Е-75) на истоку до обала Јадрана на западу. Да сви схвате какав је однос НАТО према савезнику у агресији 1999!

Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је  30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину.

Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“.

Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници.
Као и предходних 20 година и ова комеморација је носила тугу и бол за невиним жртама и огорчење према онима који су чинили злочине над цивилима, злочине против мира и човечности,  а ти злочини не застаревају.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем
Питања поставила: Марина Чолић

Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице?

Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно.
Скупштина се одржава у време великих притисака водећих сила Запада да Србија призна нелегално отимање дела њене државне територије, да тиме на себе прихвати одговорност за све што се дешавало у време тероризма, оружане агресије, погрома 2004, илегалне сецесије 2008, све до данашњег дана, да амнестира одговорне за злочиначку оружану агресију НАТО 1999., да тиме плати и како би 5 чланице ЕУ (Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар) одустале од непризнавања тзв. Косова и наравно, да приложи жртву геополитици експанзије НАТО на Исток, на руске границе. Ово је уједно време глобалних промена у коме је изражен тренд смањивања моћи Запада и нарастања моћи Русије, Кине, Индије и других земаља, које се залажу за поштовање међународног права, Повеље и одлука УН, Завршног документа из Хелсинкија и које нису, нити ће признати илегално отцепљење Косова и Метохије. Видећемо да ли ће и на који начин Народна скупштина све то изразити у закључцима или декларацији на овој седници. Такође ћемо видети да ли ће бити нових оцена, ставова и иницијатива, или ће се Народна скупштина задржати на одобравању и прихватању досадашњих оцена, на одавању признања српским преговарачима и на изражавању подршке да се тако настави и у периоду пред нама.

Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине?

Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно  одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре.

Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе.

Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива
поверење у било какве гаранције у будућности. ЕУ као посредник није показала ни неутралност, ни ефикасност, што отвара питање њеног капацитета да успешно изврши посредничку улогу. Еулекс је био механизам за стварање и организовање нове албанске државе на делу српске државне територије.

Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде.  

Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге.

И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану.

Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.?

Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније.

Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година.  Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много  теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година.
Све то стваља пред Србију, њену политику и дипломатију вома озбиљне задатке. Уместо што се обезвређује Резолуције СБ УН 1244, неопходно је реафирмисати њен значај као трајног документа. Ако Запад полази од тога да је питање статуса Косова и Метохије решено њиховим признавањем илегалног отцепљења, Србија би требало да фирмише свој став да је и за  Србију питање статуса Јужне покрајине решено њеним Уставом и Резолуцијом СБ УН 1244, као суштинске аутономије у оквиру Србије. Преговорима треба тај статус разрадити и конкретизовати. Али статус покрајине као  суштинске аутономија, у оквиру Србије, не може се изменити осим евентуално новом одлуком СБ УН. Међутим, нова одлука СБ УН којом би се одустало од неизвршене Резолуције 1244 и којом би се нарушили принципи на којима је заснована као и уставни поредак Србије као чланице УН – не може бити у интересу Србије. Она није реална јер би штетила ауторитету СБ и Повеље УН, нити је вероватно да би је прихватиле Русија, Кина, Индија и др. земље. Треба имати у виду да је њихова подршка Србији, иако пријатељска, уједно израз њихове принципијелне политике и њихових државних интереса, а не само пријатељства према Србији.

Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.

Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године.

Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“.
Награда „Печат времена“ додељује се сваке године за најбоље дело у области науке и друштвене теорије, као и за најбоље књижевно дело, које је први пут објављено у предходној години. Књижевну награду је добио Гојко Ђого за песничку збирку „Клупко“.

Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду.

Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија,  Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“.

У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност).

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

Р Е Ч

На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999.

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности.

Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена».
Време «Печата» тек долази. Хвала. 

Као генерација која је стасавала у Београду после већ истoријске 1968. Године имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“.

Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе.

Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац.

У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне  циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље  одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“.

Ранко Р. Спалевић,
- књижевник, издавач

Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.

И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе.

„Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић.

Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке.

„Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“

Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу.

„То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних.

Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана.

„То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић.

Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду.

„На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ.

Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.

НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА

Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних  страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији.
Француски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив - из намере или непажње - садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.
Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80  шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?
Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.   

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.
Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?
«Један на један» у тзв. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште  имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.
Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.
Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од  стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?  

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?
Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.
Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?    
Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?
Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.
Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.

Живадин Јовановић

У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо:
 

САД:

Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД.

РУСИЈА:

Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244.

КИНА:

Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244.

НЕМАЧКА:

Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!

„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић.

„Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић.

Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић.

„Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић.

Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић.

„Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он.

Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик.

„Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он.

Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић.

Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи.

„Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић.

Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана.

Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу:
"НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ"

Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици:
"НИКО НЕ МОЖЕ ОРУЖЈЕМ НА СРБЕ"

Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења.

Др Дарио Видојковић, Немачка           

Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова!
Истина, такве захтеве смо могли чути и раније, али најавом министра из Албаније Панделија Мајка па и Рамуша Харадинаја, другог ратног злочинца којег је Хаг пустио на слободу упркос доказима о почињеним злочинима, о укидању границе Албаније према територији Косова и Метохије (Србије) је нови и еклатантни корак ка формирању „Велике Албаније“, што може довести до опасних последица по читав регион и по мир и стабилност на Балкану али и шире! Тиме, албански лидери више и не скривају своје праве намере, које су износили и другим начинима у јавност, као што је била застава „Велике Албаније“ прикачена на дрон којег су 2014. пустили на стадион у Београду током утакмице Србија и Албанија.
Овакве албанске намере су крајње опасне по Србе јужно од Ибра, али и за све Србе на Косову и Метохији. Да би се избегло ново етничко чишчење Срба јужно од Ибра и са територије читавог Косова и Метохије, али уједно и да би се спречило најављено стварање „Велике Албаније“, Београду преостаје да одмах прекине Бриселски дијалог и да се питање Косова и Метохије поново врати у окриље УН, поштујући Резолуцију СБ УН 1244! Бриселски дијалог српској страни досада и није донео никакве конкретне користи, осим што је Србија извршавајући договоре, учинила нове једностране уступке Приштини, међу којима је највећи - укидање институција Републике Србије на целој територији Косова и Метохије. Заузврат, српска страна скоро ништа да није ни добила. Једини добитак је управо требало да буде ЗСО, од које, ето, по свој прилици, нема ништа.

Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану.

Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244.

Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!

Живадин Јовановић:
Одговори на питања новинара „Политике“ Дeјана Спаловића, о дипломатији

Да ли дипломата икада иде у пензију?

Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив,  спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за  интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.

Prijem kod Premijera NR Kine Dzurondzija, decembar 1999.

Чиме се данас конкретно бавите?

Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира.
Сведочим о искуиствима Југославије и Србије и њиховом значају за политичку стратегију данас. Добро је што чешће одајемо пошту жртвама за одбрану, не ваља што као нико на свету,  своју часну историју проглашавамо погрешном, митоманском, небеском. Чудимо се и жалимо Унији, Немачкој, Аустрији - свима, од Рејкјавика до Владивостока - што други, дрско, оправдавају обнову неонацифашизма, славе своје цивилизацијске падове и злочине, укључујући геноцид над српским народом, као да не схватамо да их ниподаштавањем наше историје и нације охрабрујемо да буду још дрскији према Србији. Ко на свету даноноћно тврди да је имао погрешну историју, да је зато све изгубио, али да непријатељима попушта зато што је јак!

Повремено иступате у име Београдског форума?

Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.  

Jevgenij Primakov, raniji MIP, potom Premijer Rusije, bio je rado vidjen gost u Beogradu
  

А како се финансирате?

Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када  не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће.

Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра.

Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у  Италији (Forum di Belgrado Italia).
Учествујем у раду Шангајског форума, једне светске „фабрике“ економских, развојних и организационих будућности.

Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори.  А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања.
Зато је понашање црногорске власти према српском народу жалосно и неприхватљиво, а изјава Његове светости упозорење да је такав однос неодржив.   

У Подгорици, 25.7.2018. године
ПРЕДСЈЕДНИК

Др Момчило Вуксановић

Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији
Добро јутро Србијо, 27. јуна 2018. године.

Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку:

Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер

Аутор: Живадин Јовановићнедеља

Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу.

Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања
на 16 радника РТС који су страдали у бомбардовању НАТО 1999. године (Фото Танјуг)

У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља.
8. јуни 2018.

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању.

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране.

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања.

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије.

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.