Проф. Зоран Аврамовић

НЕ оспоравању права на државу и слободу

 (Реч на представљању књиге „Како је говорио Михаило Марковић“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2012., приређивач Станислав Стојановић, 5. 12. 2012. Задужбина Илије М.Коларца.)

Поштовани чланови и пријатељи Београдског форума,

Дозволите да најпре похвалим одлуку ваше управе да објави ову књигу. То је најбољи начин да се трајније обележе присуство и активност свог члана, какав је био академик Михаило Марковић. Пред нашим читаоцима већ се налази једна књига његових пријатеља «Михаилу Марковићи у спомен» (2011.). Надамо се да ће нешто слично учинити САНУ и Филозофски факултет на коме је академик Марковић провео свој радни век.

Књига о којој вечерас говоримо одличан је пример друштвеног и јавног ангажмана академика Михаила Марковића. То није једина књига тог жанра. Да подсетим на књигу Друштвена мисао на граници миленијума (2000.). О том ангажману бих нешто рекао у овој прилици. Дакле, не о Михаилу Марковићу филозофу, научнику, педагогу и наставнику, већ о њему као интелектуалцу.

Интелектуалц није сваки страчњак а ни свако ко је стекао висока образовања. Преузимам оно знање овог појма по којем  је интелектуалац онај  припадник народа или онај грађанин државе који заузима јавне ставове о друштвеним и политичким проблемима. Он другим речима, показује бригу за опште добро или јавни интерес. У супротном, он је приватна личност, стручњак који нема храбрости или неће да јавно каже шта мисли о неким општедруштвеним питањима.

Оваково разумевање интелектуалца суочава нас са мисаоним наслеђем о проблему односа научника (филозофа) и идејнополитичког ангажмана. У том погледу постоје две традиције мишљења.

Прва традиција- Макс Вебер. Научник из области друштвених наука треба да у свом научном раду буде вредносно неутралан. Међутим, он не може да се ослободити властитих идејнополитичких опредељења у истраживању друштва. Он је члан друштва, примио је одређено васпитање и образовање, припада неком друштвеном слоју, изградио је културни идентитет, одређене је старости, припадник је професије. Може ли да одвоји своје знање о друштву од политичких вредности и практичног опредељења?

Макс Вебер је изричит. Наука не даје одговор на питање како треба да уредимо наше животе? Шта да чинимо? На та питања одговара пророк, демагог или  спаситељ. Научник није пророк ни демагог.

У чему је онда допринос науке практичном политичком и личном животу? Ако следимо Веберов став, одговор је: научник нам ставља на располагање известан број знања, методе мишљења, јасноћу. Научник (социолог) може да анализира однос циљева и средстава, значење вредносног (политичког) опредељења а појединцима да укаже на крајњи смисао њихових поступака.

У друштвеном животу и политичким односима постоји стална борба између вредносних становишта и практичног избора између њих. Наука не заступа практична становишта већ указује како одређени практични ставови следе из једног погледа на свет. “Научно заступање практичних становишта је у начелу бесмислено због тога што су различите вредносне сфере у непомирљивој борби једне с другима”(Вебер, 1998). У науци је, неприхватљиво “наметање личног становишта”.

Вебер хоће да каже како научник (и наука) нема шта да тражи у политици. Научник је учитељ а не вођа. Штавише, Вебер иде и даље, па на питање може ли нам наука рећи шта да чинимо одговара – само пророк или спаситељ могу да одговоре на ово питање. Није то посао науке већ је њена дужност да скида чаролије са света («рашчињава свет»).

Захтев за вредносном неутралношћу социологије (науке) на коме инсистира Макс Вебер, мора се довести у везу са  једном другом његовом тврдњом, оном  о свеприсутношћу последица политике. «На свим подручјима заједничког деловања без изузетка појављује се најдубљи утицај творевина власти» (Вебер, II 1976).
 

Друга традиција.Да погледамо како је Рајт Милс одговорио на питање политике и социологије у књизи Социолошка имагинација (1998). По његовом мишљењу, друштвена наука не покушава само да «размађија свет» већ и да га «спаси»; она је примарни носилац разума у људским стварима.

Политички задатак научника друштвених наука је «да стално врши операцију трансмутације личних, приватних невоља у друштвене, јавне проблеме, а те јавне проблеме да пропушта кроз призму људског значења за мноштво појединаца» (Милс, 1998). Управо је социологија позвана да повеже личне невоље и друштвене проблеме а не нека друга наука. А с обзиром да социолог располаже знањем о друштву, његов политички задатак је да у свом раду оцењује: 1) одговорност  доносилаца одлука, 2) анализира последице њиховог деловања, 3 ) уочава структуралне тенденције друштеног живота (Милс,1998).

Дакле, да ли научник остаје научник и када се идејнополитички опредељује?

Видели смо: научник (социолог) је човек који тежи сазнању друштва. Политичар је човек који хоће да влада друштвом. Интелектуалац изражава јавно своје вредносно становиште о проблемима друштва и политике.             

***

Текстови у књизи  о којој вечерас говоримо одличан су пример споја научног знања и друштвеног (не политичког као тежња према власти) ангажмана. Пред нама је  интелектуалац  у Милсовом значењу појма. Михаило Марковић јавно одговора на питање  - како треба да уредимо наше животе?

Сви текстови у овој књизи обухватају одговоре на кључне проблеме српског друштва-избеглице, незапосленост, приватизацију, Косово, невладине организације, устав, политичку прошлост. У тим текстовима налазимо један квалитет друштвеног мишљења. Они су написани са чврстим ослонцем на агрумантативно знања а не идеолошко, у њима се заступају социјалистичке и патриотске вредности, кроз њих провејава морална доследност у ставовима које Михаило Марковић заступа. У свом интелектуаланом  деловању Михаило Марковић се никоме није додворавао, нити је прилагођавао своју мисао текућим политичким констелацијама. Свако је био у прилици да прихвати његово становише, да уђе у дебату и полемику или да га не прихвати. У томе је био демократски квалитет Михаила Марковића као интелектуалца.

Моју пажњу привлаче они текстови Михаила Марковића у којима се бави проблемом односа југословенства и српства, тачније разбијањем Југославије и српским интересима у том историјском догађају. Указујем на два аспекта овог питања.

Михало Марковић је некако остао по страни јавног говора о улози српског интереса у процесу разбијања  СФРЈ. Док је у том говору преовлађивало уврење да је страни фактор одговоран за разбијање бивше државе и у томе видео  чин неправде, наш академик је неправду налазио у одбацивању од стране Запада начела  самоопредељења народа. Запад је пресудио да републичке границе постану државне а касније 2008. године, да  покрајинске границе у Србији буду државне(!). У томе је био чин неправде а не у одлуци да СФРЈ више не постоји. Ако се руши једна вишенационална држава онда то треба да се обави по начелу самоопредељења народа.

Друга важна тема у разматрању  односа југословенство - српство свакако је улога Слободана Милошевића. Морална вредност његовог става је у томе што није властиту политичку елиминацију из СПС претворио у реваншистички гнев. Он анализира «грех» некадашњег председника Србије као последицу смелости да највећој сили савременог света каже НЕ у њеном походу покоравања Србије. Овде је остао наш академик недоречен. То НЕ морало је да има свој разлог. Зашто се супротставио господару света? Да ли због очувања југословенске државе, због супротстављања гангстерском капитализму или због одбране српских права и слобода?

Ово питање ће тек бити предмет  анализа и тумачења. Ја бих овде изнео једну могућу интерпетацију деловања С.Милошевића. У средишту тог тумачења није његов говор (говори) о српству и југословенству из којих се може закључити да је био присталица југословенске државне идеје. О политичком деловању говоре далеко више дела и резултати. А то дело је стварање српске држава на простору бивше СФРЈ. Дакле, Милошевић је знао као и сваки политички образован грађанин  СФРЈ да је проблем југословенске државе од 1918 године био међунационални конфликт, посебно Срба и Хрвата. Морао је знати да су Хрвати три пута били на страни поражених а потом брзо прешли на страну победника (1918, 1945, 1992). У таквим односима није било перспективе за српски национални и државни интерес. Није српска дефанзива могла да иде у недоглед. Коме треба доказивати шта је све изнесено из српског винограда у тих  седамдесет година. У таквим околностима  Милошевић као оличење једне српске политике, појављује се као први српски политичар који је нексплицирано (тацит језиком) саопштио став по коме Срби неће више бити на жртвенику југословенства. У томе је његова трагедија, у томе што је био на челу заокрета од југословенства према српству. Али, то није била јасна политика, дуготрајно осмишљавана. То није била политика у говору. Али, то је политика дела. Независно од јавних намера, обнова српске државности је била дело које је започео Хашки сужањ.

Дакле, оно НЕ, у дубинским токовима политике С.Милошевића и његових следбеника међу којима је био и Михаило Марковић, било је НЕ оспоравњу права српском народа на своју државу и своју слободу.

“Да би могла да буде јасна, разговетна, експлицитно изражена дијагноза свог времена, филозофија мора бити објективна и критичка”.

“Модерна цивилизација је настала из грубе, безобзирне пљачке, с једне стране, и из неуморног, високо мотивисаног рада, с друге стране”.

“Слобода говора и штампе претворила се у слободу центара финансијске моћи да по вољи купују пропагандне агенције, које ће купити масовне медије и њихове истакнуте новинаре и масовно пласирати било коју корисну неистину као «информацију”.

“Свеопште лицемерје и превара, наравно, не мимоилазе ни нашу земљу. Великим родољубима сесматрају људи који никада ништа нису ризиковали или жртвовали за свој народ”.

“Кажу да човек бар двапут прави биланс свог живота. Први пут у четрдесетим, кад је младост већ прохујала, деца већ рођена, дела углавном остварена (ако их је било и могло бити), кад човек већ зна ко је и шта је и какви су изгледи да ће у животу још нешто остварити. Други пут биланс се прави при крају, у седамдесетим или осамдесетим, кад већ пада сутон и животни пламен полако догорева”.