Изјава председника Београдског форума за свет равноправни, Живадина Јовановића, за дневни лист „Политика“, 03. 05. 2021.

Лидери чланица Покрета несврстаних у Београду 1961. године (Фото Музеј историје Југославије)

Покрет несврстаних земаља ове године обележава шест деценија постојања, а Београд би тим поводом требало да опет буде домаћин једне конференције као што је то био у септембру 1961. године. План државног руководства Србије јесте да организује скуп у другој половини октобра, рачунајући да ће тада епидемијска ситуација у свету, а поготово у нашој земљи, бити знатно релаксиранија. Идеја је да то буде конференција на нивоу министара спољних послова, на које би били позвани представници 120 држава чланица Покрета несврстаних, као и оних које су, као и Србија, у статусу посматрача, а којих је 25 укупно.

... Бивши дипломата Живадин Јовановић, наводи да Србија треба да обележи овај велики јубилеј јер јој је то дужност као „родног места” Покрета несврстаних. Поред тога, истиче Јовановић за наш лист, Србија на тај начин опет може да афирмише Београд као место одакле се лансирају идеје за нови век, нови поредак, за мултиполарност, равноправност, за ближу сарадњу земаља с приближно истим интересима.

Обележавању 60 година од оснивања несврстаних прикључио се и Институт за међународну политику и привреду, из кога је иначе потекла сама идеја о оснивању овог покрета, будући да је институт некада био везан за председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Директор института проф. др Бранислав Ђорђевић каже да је при крају рад на међународном зборнику на тему Покрета несврстаних у коме ће бити прилози више од 20 аутора из несврстаних земаља, биће организован скуп на којем ће учествовати амбасадори несврстаних земаља акредитованих у Београду, а припрема се и виртуелна изложба. „Институт има много грађе која се односи на Покрет несврстаних. То су књиге из земље и иностранства које су објављиване о Покрету несврстаних, од Београдске конференције па надаље”, каже Ђорђевић за „Политику”. И проф. Ђорђевић и бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић сматрају да би Србији било од користи да је пуноправни члан Покрета несврстаних.

Признајући да је пристрасан као „заљубљеник” у Покрет несврстаних, Јовановић указује да је могућност организовања скупа поводом 60 година од оснивачке конференције – прилика и предност коју не би требало пропустити. „Тај покрет данас обједињава скоро две трећине држава чланица УН, неке од њих су растуће моћи и економије, а две су чланице БРИКСА – Индија и Јужна Африка. Кина је редовно посматрач у Покрету несврстаних. То је наслеђе позитивног карактера које много значи за афирмацију Србије на глобалном плану”, указује он и истиче да је битно да свих тих 120 земаља једино Србију, од свих бивших република СФРЈ, препознају као баштиника традиције несврстаних земаља.

Од великог значаја за Србију је и то што је први од пет основних принципа несврстаних – поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих земаља. „Мислим да много несврстаних земаља, па и других, имају проблеме са сепаратизмом, активним или притајеним. Србија може да добије велику подршку у својој борби за очување легитимних права над КиМ”, истиче Јовановић.

Указује и да су данас међународни односи на прекретници, исто као почетком шездесетих. Подсећа на ондашњу доминантну поделу на тзв. слободни свет и свет иза „гвоздене завесе” и оцењује да су и данас сличне поделе и конфронтације у глобалним односима. Председник САД Џозеф Бајден данас говори о „алијанси демократија” (савезу демократских земаља), за разлику, ваљда, од ауторитарних система – првенствено Русије и Кине. „Србија мора да гледа унапред и да види да ће пре или касније бити суочена с питањем – јесте ли демократија или ауторитарни режим”, напомиње он.

Између несврстаних свакако постоје и проблеми, понекад дође и до сукоба, додаје Јовановић, али у покрету који има две трећине држава света мора се претпоставити да није баш све идеално и да се не слажу у сваком питању. Али је у принципу то организација где има највише сагласности око суверенитета, територијалног интегритета, око равноправности, немешања у унутрашње послове, око слободе избора самосталног пута развоја.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/478168/Nesvrstani-se-na-jesen-vracaju-u-Beograd

Изјава председника Беофорума, Живадина Јовановића
за дневни лист "Политика" од 26. 04. 2021.

 - Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да је Србија мирољубива држава и она се у тој борби за мир, равноправну сарадњу и безбедност усаглашава са ЕУ. За „Политику” истиче да постоје озбиљне разлике у политици Србије и ЕУ. „Брисел је преко НАТО-а укључен у интервенционизам чиме се нарушава суверенитет држава. Ми не можемо да се сложимо са таквом политиком, јер смо у Европи једина жртва такве политике у модерној историји. Више од 20 земаља ЕУ је подржало једнострано отцепљење Косова и не може Србија да се сложи са таквом политиком. Ове земље су прекршиле документ из Хелсинкија и нанеле штету европском систему безбедности и сарадњи. ЕУ тражи од Србије да усклади своју политику према Русији и Кини и ту је Брисел жртва америчке стратегије, по којој ове две велике силе шире малигни утицај. То је бесмислено, јер Москва и Пекинг политику темеље на међународном праву и не мешају у нашу унутрашњу политику”, каже Живадин Јовановић.

 - „Подршка једностраном отцепљењу Косова и Метохије није ништа друго него политика разбијања земље. То су исте оне земље које су имале кључну улогу у растурању СФРЈ, које су преко Солане кумовале агресији на нашу земљу и које данас разбијају Србију. Морамо данас о томе отворено говорити, јер признавање независности такозваног Косова је геополитика разбијања Србије и српског националног корпуса. То што ми имамо развијене економске односе, што смо придружени чланови евроазијске уније, не можемо то да бацимо тек тако, јер економску корист имају грађани наше земље. Ми се нећемо и не можемо одрећи Русије и Кине, јер оне заступају наше виталне државне и националне интересе, не само под окриљем УН, већ и на међународном плану”, каже Јовановић. Наглашава да није реално да уводимо санкције Русији и да оптужујемо Кину, речником који слушамо из Вашингтона и Брисела који је непримерен. „Витални интерес Србије је сарадња са ЕУ и да постанемо чланица ове организације, али никада по цену одрицања КиМ и слободе одржавања и продубљивања стратешких односа са Русијом и Кином”, закључује Живадин Јовановић.

Извор: www.politika.rs/

Преузми чланак овде

Из дневног листа „Политика“, рубрика „Погледи“ 01. 02. 2021.
Др Владимир Првуловић

Hнјe нека новост да живимо у временима када је све или готово свe дeвалвирано. Од мирољубиве коегзистенције, преко курса долара и евpa, схватања брачне заједнице, до тралиционалних пријатељстава. То се види и кроз односе међу државама, визе између народа, позиције Васељенске патријаршије према политички наметнутим захтевима  за аутокефалност новонасталих националних цркава, кроз братске односе Србије и Црне Горе и  пријатељске са отцепљеним ју-републикама, до црногорског, македонског, хрватског и словеначког признавања тзв. независне државе Косво. То се огледа и у ставу цивилизацијског света према поновном претварању исконске хришћанске Аја Софије у џамију. Плашимо се да ова ноншалантност предсказује и могући однос западног, хришћанског али и дела православног света, према покушајима отимања Косова и Метохија, са свим српским светињама и културним споменицима, од стране бивших терориста ОВК. Са подршком њихових симпатизера из западних земаља. Зато је тако сурово, грубо, антисрпски, антиправно (с обзиром на Резолуцију СБ 1244), одјекнула изјава председника САНУ проф. др Владимира Костића, дата Радио Београду још 2015, да „неко овом народу тре6а да каже да Косово више није де факто, нити де јуре у нашим рукама, те да је једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово". Сада је гостујући на једној ТВ поновио „да статус кво не постоји, да Косово није наше и да што пре то треба схватити". Да лије могуће да то изјављује председник кровне научне и уметничке институције Србије, са славном прошлоћу и научним и уметничким величинама из историје српског народа? Да ли овим жели да оповргне раније тврдње о академијиним великосрпским аспирацијама, понављане од бивших југословенских република током отцепљења од СФРЈ, поводом никада озваниченог Меморандума САНУ? Дакле треба показати да је САНУ еволуирао (прецизније девлавирао!) од „великосрпске“ институције у заједницу слободних соросевских модерних мислилаца опште културе, противника сваког подсећања на српски национални идентитет и интересе. У том смислу, пошто је САНУ свела одељење друштвених наука на пар научника, треба само још примити представнике „друге Србије" и других „слободоумних" институција и посао је завршен.

Изјава Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“, 01. 02. 2021.

„Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић, ипак не жели да даје сугестију косовским Албанцима које све начине могу да примене да оструирају насатвак дијалога  с Београдом, јер каже да не може да зна колико ће зла да дође из Приштине. „Никад Србија неће напустити Резолуцију 1244 и нисмо ми криви за замрзнути конфликт, већ они који су прекинули примену те резолуције. То се догодило оног часа када је Србија извршила све и када је Запад престао да извршава своје обавезе, ту мислим на право на око 250 000 протераних Срба са КиМ да се врате безбедно и слободно на своја огњишта. Истовремено Приштина је требало да омогући стварање атмосфере слободе кретања и да престане са претњама и застрашивањем српског народа и преко лажних оптужница“, каже за наш лист Живадин Јовановић

Живадин Јовановић истиче да хиперинфлација предлога значи признавање грешке у досадашњем приступу решавања питања КиМ. Наводи да је прошло 20 година од како Запад покушава да реши проблем КиМ, али да ништа нису успели и држе иницијативу с разним предлозима који су често контрадикторни и удаљени од реалности. „То им не смета да нападају Србију да нисмо довољно флексибилни и затежемо с наставком дијалога, што је ван памети. Не треба да се муче и да измишљају топлу воду, већ треба да се врате Резолуцији 1244 као полазној основи без које нема одрживог решења и да не остају укопани у деведесетим годинама. Међу тим творцима идеја за разрешење питања статуса Косова и Метохије јесу људи који су лично одговорни за одсуство решења и замрзнути конфликт“, каже Јовановић. Наводи да они живе у илузијама да може да се наметне решење, а догађаји у Европи и свету показују да нема шансе да се примени неко анахроно решење. Каже да данас сви траже нове формуле прилагођавања односима на глобалном плану и водеће чланице ЕУ наводе да Европа мора да се окрене себи и својим интересима и на тај начин оствари глобални утицај у свету. “

Др Миливоје Павловић

Да ли је Србији потребно петнаест врста буквара са често различитим ортографским решењима, и сме ли се уџбеник третирати као обична роба, а не као сложен производ од чијег садржаја зависи лице сутрашњег друштва?

У многим дечјим рукама уџбеник је прва, темељна књига на коју се, касније, надовезују друга штива и друга знања. У бројним породицама, уџбеник је језгро будуће кућне библиотеке. Новија наставна учила, па и електронска, не могу да замене својства уџбеника, нити да покрију разноликости индивидуалних способности ђака. Кад су добро дидактичко-методички обликовани, уџбеници успешно воде ђаке ка вишим ступњевима образовања и самообразовања, обезбеђујући везу са светом знања и по хоризонтали и по вертикали.

Као предмет свакодневног ишчитавања, уџбеник није само „складиште информација”, већ сложени инструментаријум којим се битно утиче на трајне представе о свету и систем вредности.

Тако је у сваком друштву, па и у српском, где издавање уџбеника има двестагодишњу традицију. Прве српске уџбенике створио је Вук Караџић, утемељитељ многих наших наука. Године 1814. написао је прву српску граматику, 1818. „Српски рјечник”, а 1827. први српски буквар.

Српска држава одувек је бринула о издавању школске литературе и поверавала тај посао од посебног интереса специјализованој јавној установи. Од 1957. то је обавеза Завода за уџбенике, националне установе која представља темељ оног што је најквалитетније у домаћем образовању, науци и учености. Од оснивања до данас, нема иоле озбиљнијег домаћег научника и истраживача који није на списку Заводових аутора или рецензената, као што нема детета или одраслог човека који се нису образовали на неком од 400 милиона примерака уџбеника досад припремљених и објављених у овој кући.

Упркос овим одликама својих издања, Завод последњих година послује с великим тешкоћама и непринципијелним притисцима истискује се из школа. Удруженим снагама приватних издавача, од којих су многи с иностраним оснивачким капиталом, Заводове књиге гурају се на маргину. Остављен му је простор (и обавеза) да издаје малотиражне уџбенике за стручне школе, за децу с посебним потребама и за припаднике националних мањина. Тзв. јавни интерес националног издавача изгубио се под коруптивним и неетичким притисцима приватне иницијативе, која није толико оптерећена дидактичком димензијом уџбеника колико тиражним ефектима и могућношћу да се интерпретацијом наставне грађе утиче на лице сутрашњег друштва.

О томе сведоче повремене медијске афере о инцидентима с појединим уџбеницима и лекцијама – од избацивања Десанке Максимовић до грубог (у основи погрешног) третирања писаца с двојном националном припадношћу, попут Владана Деснице, дубровачке књижевности, и сл. На делу су и реликти „јевропејских” претензија, али не онако како их је Вук замишљао. Суочени смо с последицама које не познају друге земље: тржишно учешће националног издавача десет пута је мање од приватног и иностраног…

Уџбеници су књиге с великим тиражима, али овде није реч само о комерцијалном интересу.

Кључна промена у области наставне литературе у Србији настала је наопако изведеном либерализацијом тржишта, као да је уџбеник обична роба, а не веома сложен производ. Тај процес започео је 2003. досовски министар Кнежевић, а наставили су потоњи челници министарства. С образложењем да треба демонополизовати положај Завода за уџбенике и обезбедити слободан проток свих идеја у вези са школом и образовањем, на тржиште су уведени – потом и фаворизовани – приватни и инострани издавачи с маркетиншком службом оперисаном од етичких препрека. Сада у Србији скоро свако може да објављује уџбеник и „напада” школе. Актуелни закон предвиђа да наставнички колективи бирају уџбенике у договору са саветима родитеља, а у пракси то најчешће изгледа овако: одлуку доноси директор школе, неретко у зависности од додатних материјалних стимуланса којима државни издавач (Завод), и кад би хтео, не може да се служи.

Агенција за борбу против корупције била је 2016. основала радну групу која се бавила злоупотребама у школама приликом набавке уџбеника. Истим закључком Министарство просвете позвано је да покрене прекршајне поступке, али је променом министра прекинута активност радне групе формиране због овог задатка.

Наопако схваћена либерализација тржишта умножила је број издавача (сада их има око седамдесет), али није донела квалитетније уџбенике нити ниже цене. Напротив. Стање је близу хаотичног, јер школе чешће обилазе накупци и прекупци него просветни инспектори. У неким областима околности су скоро риплијевске: у Србији је, од различитих издавача, одобрено за употребу петнаест врста буквара, што би било много и за научно и економски знатно развијеније државе. У неким букварима писана и штампана слова азбуке нацртана су различито, због чега се Вук окреће у гробу. Наставничка већа и директори школа не могу да разрешавају ортографске дилеме нити да се баве ликовним решењима која нарушавају јединство српског језика и његовог писма. Не могу да улазе ни у идеолошку профилисаност појединих уџбеника. Због тога је сасвим уместан захтев, који је подржало Одељење историјских наука САНУ (уз сагласје Извршног одбора Академије) да се новим законом бар издавање књига из тзв. идентитетског пакета повери државном издавачу.

А што се тиче буквара, новом министру просвете смо (в. д. директора Завода др Милорад Марјановић и долепотписани председник Надзорног одбора) предложили да бар подржи идеју о јединственом српском буквару за све школе у Србији, Републици Српској и дијаспори (ако буде среће, и у Црној Гори).

Можемо ли обједињеном научном, културном и народносном енергијом доћи до основне књиге (буквара) која би сву српску децу на исти начин увела у азбуку због које смо, још у Вуково доба, били уврштени у народ с културом, а не само с историјом?

У вези с уџбеницима питања има још, а ниједно, нажалост, није наградно…

Професор Факултета за културу и медије и председник Надзорног одбора Завода за уџбенике

Извор: politika.rs

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића
за дневни лист „Политика“, 30. 11. 2020.
 

Нова „златна грозница“ предстваља реакцију на покушаје глобалне доминације одређених западних замља, сигуран је искусни дипломата Живадин Јовановић. То је, како наводи, уједно и реакција на праксу штампања новца без покрића, које је постало посебно изражено од 2008. године, Јовановић додаје да финансијска и економска криза произашла из неодговарајућег система глобалног либералног капитализма, а појачана је глобалним заоштравањем односа у сфери безбедоносне политике.

Живадин Јовановић подсећа да је глобална атмосфера несигурности појачана незабележеном трком у наоружању и да никада нису били већи издаци у те сврхе. САД је, додаје, потрошила 400 милиона долара за наручивање нових ракета, а све то изазива тензију и несигурност. Проблем заоштравају, како додаје, и због тренда хлађења мултилитерализма и јачања национално орјентисаних политика. Америка иступа из међународних организација, напустили су Глобални споразум о климатским променама, као и Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, а на томе су радили и Барак Обама и Доналд Трамп.

Јовановић додаје да су све бруталнији покушаји Запада, тачније САД, да контролишу Кину и Русију на економском и финансијском плану. Јовановић подсећа да Кина, Русија, Бразил, Јужноафричка Република и Индија, мењају глобални распоред моћи и то управо на штету западних земаља. Наравно да нове економске и политичке силе желе више долар као монету, јер он представља моћно оружије одржавања америчке доминације на глобалном плану. О промени односа довољно говори и чињеница да некад 90% светске трговине обављало у доларима, а сада половина. „Кина и Русија које су стратешки глобални партнери прешле су на међусобна плаћања у јуану, односно у рубљама, а њихови послови само у енергетском сектору вреде 400 милијарди долара. Замислите тај ударац за долар.“, додаје саговорник Јовановић.

Јовановић сматра да је улагање у злато природна реакција на негатива дешавања на  глобалном финансијком пољу, а томе се свака земља прилагођава на свој начин. Тако и мала Србија. Реч је о нужди да се заштитимо у неизвесним временима. Међутим, кључно је то да међу великим силама недостаје глобални дијалог како би се смањиле тензије и турболенције. Свака земља би, како додаје, сходно својој снази, требало да узме удео у решавању глобалних финансијских и економских проблема.

>>ПРЕУЗМИТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ЧЛАНАК<<

Сарадња с дијаспором заповест је развоја

Пише Раде Дробац

Данас најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре, а Израел пак живи од своје дијаспоре, која ову земљу развија не само економски већ и несебично гради и потпомаже донацијама и свеколиком помоћи

Дијаспора и Срби у региону, због свог значаја, требало би да буду стратешко питање Србије, с аспекта демографије а посебно њеног економског и сваког другог развоја. Када се има у виду бројност Срба ван Србије, њихово својство потенцијалног демографског резервоара државе, њихов могући допринос опстанку дела популације у земљи (захваљујући финансијској помоћи сународника из иностранства), значај дознака дијаспоре за уравнотежен економски баланс Србије и константан економски развој, а нарочито могућности које постоје а које нису искоришћене, очигледно је да је то огроман некоришћени извор развојних могућности. Због свега тога је императив Србије одржање и неговање њиховог националног идентитета и тесних веза с матицом.

Нажалост, дијаспором и Србима у региону код нас се данас мало ко бави. Нема стратегије развоја односа с дијаспором и Србима у региону, одговарајућих институција, осмишљених активности или одговарајућих финансијских и других средстава за ове сврхе.

Није мало оних који живе ван Србије а осећају се Србима и гаје љубав према својој домовини, или (у великом проценту) желе да помогну својој матици или да се у њу врате. Србија о томе не води рачуна, посебно не на бази сагледавања стварне ситуације у дијаспори и међу Србима у окружењу.

Суочена с „белом кугом“, одливом мозгова, регионалним превирањима, економским проблемима, страним условљавањима, па и најездом миграната, Србија би требало да се ослони на дијаспору и Србе у региону јер они желе да помогну својој матичној земљи, с њом желе да послују и допринесу њеном економском развоју. Неки би да се врате ако би за то постојали услови, пре свега у погледу инвестирања и запошљавања. Данас више него икад пре, јер је пандемија вируса корона променила нагоре услове рада и живота наших сународника посебно на Западу.

Србија има бројну и одану дијаспору, која је своју емотивну везу с матицом доказивала кад год је Србији било тешко. Она је неће уцењивати ни политичким уступцима, ни каматама, ни бенефицијама већим од оних које Србија даје страним инвеститорима. Дијаспора жели да помогне, али и да буде сигурна да ће њено ангажовање показати позитивне резултате и да њена улагања неће бити злоупотребљена.

Због будућности Србије, демографске, националне, државне, економске, културне и сваке друге, врло је важно зауставити одлазак Срба у иностранство, створити услове да остају у матици и ту граде будућност. Али исто је тако важно организовати и мотивисати дијаспору и Србе у региону да улажу у Србију и кроз њен економски и свеколики развој остваре и своје интересе.

ДОНЕТИ СТРАТЕШКЕ ОДЛУКЕ Због свега тога хитно би требало донети неке стратешке одлуке. Прва је да су дијаспора и Срби у региону један од приоритета политике Србије и то не само вербално него и суштински. Затим донети план краткорочних и дугорочних акција у том смислу. То значи створити институционалне и кадровске основе, финансијску базу и осмишљени план развоја односа и мере стимулације за оне који се определе да сарађују с матицом. Једна од кључних одлука које треба донети је да су Србији важнији Срби ван наше земље него националне мањине у њој.

Дуги низ година је Србија давала, и сада даје, огромна средства за очување идентитета бројних мањина у Србији, за неговање њихових посебности и различитости. Истовремено, далеко мања, скоро никаква средства, нити друге ресурсе, обезбеђивала је за помоћ и подршку српској дијаспори и Србима у региону. Треба овде напоменути да су неке националне мањине у Србији, у одређеном проценту експозитуре суседних држава и њихових интереса, у спрези с интересима неких великих сила, и да Србији праве много више проблема него што јој помажу. Ове констатације се не односе на већину припадника националних мањина који себе доживљавају као грађане Србије и своје националне или верске различитости испољавају приватно, онако како се то ради у „западним демократијама“. И нико у томе не треба да их спречава. Констатације се односе на оне који су од своје различитости направили политички и безбедносни проблем за Србију, користећи помоћ и подршку страних фактора. При томе огроман новац и помоћ добијају управо од државе Србије. С друге стране, Срби ван Србије, дијаспора и Срби у региону скоро да не добијају никакву помоћ нити подршку своје матице, а још мање су укључени у било какве политичке акције наше земље према својим домицилним земљама у којима најчешће и не учествују у њиховом политичком животу. Зато би требало размислити и већину средстава до сада намењених националним мањинама усмерити на дијаспору и Србе из региона и створити ефикасне механизме њихове координације и сарадње с матицом. И напокон, кроз буџет и планове развоја уградити да је економска сарадња Србије са Србима ван Србије један од приоритета њене развојне политике. Сматрамо да је Министарство спољних послова једино у прилици да се тим пословима ефикасно бави, али уз кадровска ојачања.
Поред тога, веома је важан и наратив власти према дијаспори и Србима у региону. Наиме, наратив је сада да је Србија на добром путу, да јој привреда расте, да је у региону и свету подигла углед и слично. Не негирајући и те аргументе, желимо да укажемо да ће дијаспора помоћи матици само ако осети да је матица у нечему угрожена, да јој је помоћ потребна и ако је она затражи. Без обзира на неке позитивне аспекте развоја, Србија је у много чему угрожена – демографски, политички, територијално, економски, финансијски и то треба отворено рећи дијаспори. Кад то дијаспора схвати, помоћи ће.
Истовремено, требало би зауставити осипање Срба у иностранству, а које траје већ годинама и деценијама, јер су углавном препуштени себи самима. Зато је императив одржања њиховог националног идентитета, осећања заједништва с матицом, кроз усвајање свеобухватне и делотворне стратегије усмерене ка том циљу. Треба им свесрдно помагати да очувају језик, писмо, обичаје и интерес за збивања у матици, омогућити им квалитетно образовање на матерњем језику, пружити им ефикасну заштиту у домицилним земљама, везивати их за матицу што више и што чвршћим везама, подстицати их да своју будућност и будућност своје деце виде у Србији и кроз Србију.

СВЕТСКИ ПРИМЕРИ ЗА УГЛЕД Подсетимо да Србија подстиче директна улагања из иностранства и даје велике погодности страним улагачима, а зар не би било још боље када би ти улагачи били пореклом Срби јер би Србију доживљавали као своју домовину а не као „посао“, не само ради извлачења профита у иностранство. И зар њихова поузданост не би била много већа него других „странаца“ које за Србију ништа не везује.
Овим поводом указујемо на изузетно добре примере из света – Израел живи од своје дијаспоре, која га не само развија економски већ и несебично гради, донацијама и свеколиком помоћи. Израел је развио високо сложен систем сарадње с дијаспором и омогућио бројне различите моделе за међусобну сарадњу матице и дијаспоре, законски регулисао право сваког појединца из дијаспоре да о трошку државе једном у животу посети Израел, што се показало као изузетно добра мера која је трајно везала дијаспору за матицу, и много тога другога.
Најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре. Када говоримо о Кини данас, ми мислимо углавном на њихове државне компаније и пројекат „Један појас – један пут“, али заборављамо да је више десетина година уназад у Европу, а тако и у друге регионе, стизало много Кинеза који су у земљама у које су дошли правили „економски бум“ на бази економске сарадње са својом матицом, што је било у интересу и матице и дијаспоре. И данас је тако. О овом питању као позитивне примере треба поменути и Јерменију, Индију, Филипине и сл.
Зашто се онда Србија не би угледала на ове државе, проучила њихове прописе и праксу и искористила њихова позитивна искуства за сопствени развој и интерес?

Аутор је амбасадор у пензији,
заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Извор: pecat.co.rs/2020/10/sta-srbija-moze-da-nauci-od-izraela-i-kine

Политика, 02. 10. 2020.године

Изјава председника Београдског форума за свет равноправних, дата дневном листу Политика 02. 10. 2020. године.

-    Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин
Јовановић каже да је од изузетног значаја да Србија има дугорочне и стратешке интересе и партнерске односе са Кином. За „Политику“ наводи да је изузетно важна подршка коју нам пружа Кина, као економски џин који се развија и који за разлику од других нема политичких условљавања „Узајамна подршка суверенитету и територијалном интегритету је осовина наших односа и са њом морају рачунати многи други на глобалном плану. То је чињеница која представља ограничење политике интервенционизма и разбијање суверених држава да би се лакше манипулисало њиховим богатствима. И Кини је веома важно да јој европска земља Србија даје подршку, јер се види да неки чланови међународне заједнице, под изговорм заштите људских права, то користе као полугу за слабљење Кине и подстицање сепаратизма“, наводи Живадин Јовановић.

-    Највеће замерке на веома добре економске односе наше две држав исказују водеће земље Запада које управо са Кином имају економске односе у којима се годишње размени робе у вредности на стотине милијарде долара. Управо због тога нису јасни притисци и незадовољства која на адресу Вучића стижу са Запада због сарадње са азијским економским џином „Ти притисци су и до сада били видљиви у Вашингтону и нису нови, али је појачан њихов интезитет. Један од главних циљева САД је сузбијање такозваног малигног утицаја Русије и Кине на Балкану. С тим притисцима треба и даље рачунати, али у великој мери зависи од српске политике да ли ће они бити јачи или слабији. Неопходно је да Београд увек истиче своју уравнотежену спољну политику и право да независно од свих других интереса води политику која ће водити рачуна о српским националним интересима“, истиче Јовановић и подсећа да су Кинези увек били ту када је Србији било потребно.

-    Живадин Јовановић наводи да су перспекитве сарадње са Кином велике и да их морамо искористити и подсећа на дугу традицију односа две државе. Од проглашења НР Кине биле су стабилне и у успону у политичким и економским односима и у међународним организацијама. „Нити Кина има тако поузданог партнера као што је Србија, нити Београд има сигурнијег савезника од Пекинга, који никада није примењивао систем условљавања за пружање помоћи и сарадњу. То је данас ипак, ретко у међународним односима“, закључује Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

(Извод из интервјуа листу „Јединство“, 17. 08. 2020. стр. 6)

- Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав.

- ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији.

- Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве.

- Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и  отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244.

Поводом чланка Вука Драшковића „Као оковани Прометеј“, Политика, Погледи 06. 08. 2020. године

На самом почетку чланка Вук Драшковић (аутор) тврди да би Србија, да је чалница ЕУ, добила више од 22 милијарди евра помоћи. А није чланица ЕУ „због Косова“! Дакле, због те „ситнице“ Србија пропушта велики новац.

Прво, ова тврдања аутора је погодбена, непроверљива јер није заснована на чињеницама. Ако пожуримо са признањем отимачине века, смањићемо губитак. Друго, нико не може бити сигуран, зашто Србија није чланице ЕУ, ни да ли ће икада постати. Од како су аутор и СПО у разним форматима у власти, ни једна прогноза, нити обећања чланства нису се показали реалним, а листа услова је расла. То је искуство, није предпоставка.

ЕУ је у најдубљој кризи, њени лидери опомињу нестрпљиве кандидате, да ће у наредну деценију – две имати друге проритете. Зато свако помињање чланства данас више је ритуал, ехо прохујалог, чувања образа оних коју су своју политичку будућност поистоветили са „једном алтернативом“, реагенс на „малигне утицаје“, него политика реалних циљева.
Треће, „ударни“ почетак чланка показује меру „принципијелности“ заступника дилерског правца у српској политици чији заступници огољено подржавају трговину – Косово за донације, инвестиције и „бољи живот“. У условима сиромаштва, кризе и конфузије о националним и државним приоритетима, такав прилаз потурају као кукавичје јаје, следећи при том опробани клише – за све је крив аутократа Милошевић, демократски лидери само треба да заврше „папирологију“. За узврат њима се обећавају признања и промоције, за њих се резервишу епитети: храброст, визионарство, миротворност, реализам, одговорност. Сви други су негативци, митомани... Самопоштовања ради, треба подсетити да се економије чланица ЕУ у периоду од 2000. године приходовале из Србије око 50 милијарди евра репатријацијом профита својих компанија, посебно банака које су готово у потпуности окупирале српско финансијско тржиште. Такође, да је ратна штета изазвнана незаконитом агресијом НАТО, процењена на преко 100, а штета од санкција на преко 150 милијарди USD. И те цифре, бар мало, помажу разумевању величине помоћи ЕУ.

Аутор искривљује садржину Резолуције СБ УН 1244, иако је то најважнији правно обавезујући документ којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, а Косово третира као широка аутономија. И никако другачије. Хоти на Макроновој конференцији јавно тражи укидање Резолуције 1244, јасно је, то је интерес и ментора сецесије. Зашто укидање, ако је за Србију тако лоша, ако легализује агресију, како нас уверава аутор? И још по неко. Са друге стране неправним, необавезујућим, саветодавним документима, аутор придаје хипертрофирани непостојећи значај и снагу. Тврди да је Резолуција 1244 легализовано „бомбардовање НАТО“, што је изум до којег нису стигли ни заступници најширег тумачења тог документа. Лидери НАТО-а су јавно признали да су 1999. године прекршили међународно право (Повеља УН). Агресију су осудиле многе земље и великани цивилизације, бивши и садашњи лидери најмоћнијих земаља света. Своје времено то је учинио и Доналд Трамп, бизнисмен, сада председник САД-а. Необавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде проглашава за „пресуду о статусу Косова“, а потом, чак и да је суд потврдио „независност Косова“! Да ли је могуће да више од половине чланица УН и две трећине човечанства крши „судску одлуку“, у том оквиру пет чланица: ЕУ, Русија, Кина, Индија...? Омаловажавање свега што је у корист Србије, а величање свега на штету Србије (а у корист Приштине), постао је образац иступања дела српске образовановштине.
Аутор педантно набраја гаранције Србима из „Устава Косова“. Да ли је толико наиван, циничан или нешто треће? О Ахтисаријевом плану говори све најбоље, па чак твдри да је њиме „Косово стекло право на чланство у међународним организацијама“.

Где, у каквом систему, може неодобрен, непотписан, неусвојен документ бити извор права и обавеза? Ко одлучује о чланству – односне организације или Ахтисари. Властима, опозицији, САНУ, СПЦ сумарно, једним потезом „демократски“ приписује служење „постистином“, као да су управо они сковали „план потковице“, сценарио за „масакр цивила у Рачку“, Маркале и многе друге конструкције и обмане. Штета што се чешће не приказују документарни филм немачког аутора „Све је почело једном лажи“ и чешки „Отето Косово“.
Заиста, ко користи „постистину“ и „окива“ Прометеја  - они који се позивају на право, принципе и Устав, који осуђују агресију као злочин, или они који мишљења проглашавају за пресуде, Ахтисарија за ауторитет изнад Савета безбедности, који омаловажавају Устав и институције своје земље, а као меру истине и правде цитирају илегалне творевине, који оправдавају агресију?
Аутор пише о „изгубљеном Милошевићевом рату“ и о „капитулацији“ у Куманову. Прво, то није био Милошевићев, него рат Клинтона, Олбрајтове, Блера и Шредера, односно НАТО-а. Остаће забележена као велика срамота и мрља на лицу Запада и као еклатантан пример геополитике постистине. Друго, према званичном ставу државних институција Србије, то је био злочин против мира и човечности. Данас се агресија наставља другим средствима. Треће, агресори нису успели да остваре планове због којих су покренули агресију, о томе сведоче и садашњи притисци на Србију.

Преговори о окончању агресије,  уз посредовање Русије трајали су од априла до јуна 1999. године, уз учешће УН, САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, Шпаније и др. Након пет рунди преговора, у Београду постигнут је договор Милошевић – Черномидин – Ахтисари 03. јуна, Војно-технички споразум 09. јуна и Резолуција СБ УН 1244 10. јуна 1999. године. То је мировни пакет који је темељ мира не само на Балкану, већ и у Европи. Са пораженом страном се не преговара месецима, од ње се не тражи пристанак, њој се не дају гаранције какве су записане у Резолуцији 1244. Позивање на главу VII Повеље, унето је у Резолуцију 1244 противно предходном договору између С. Милошевића и В. Черномидина. Одступање је резултат прљавог „постистинског“ дила (deal) Черномидин – Ал Гор.
Највжније је ипак, да се Резолуцијом СБ УН 1244 потврђује поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије), гарантује право свих избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак (и за 250 000 Срба и других неалбанаца), враћање „договорених контигената Војне безбедности и српске полиције“, поред осталог и на међународне граничне прелазе. Свесни великих и непремостивих ограничења које Резолуција СБ УН 1244 представља за реализацију експанзионистичких циљева, западне силе желе укидање Резолуције вршећи притисак на Србију да се одрекне тог документа и подршке пријатељских земаља.

По питању статуса Косова и Метохије постоји само једна мериторна одлука, то је Резолуција СБ УН 1244. У хијерархији правних аката, та Резолуција има највећи правни значај и правну снагу јер је донета од највишег органа за питање мира и безбедност. Она представља компромис интереса највећих светских сила и СРЈ, а не само интереса било које силе или регионалне организације (НАТО, ЕУ) појединачно. Решење не може бити уравнотежено, праведно и одрживо, уколико се преговори воде у формату једне геополитичке интеграције, уз напор да се други држе даље од преговарачког процеса, како би се Србији лакше наметнуло решење супротно њеним и интересима других заинтересованих, решење које одговара само експанзији НАТО-а на Исток. Такво усмерење неодољиво подсећа на понашање Француске, Велике Британије и Италије 1938. године, током одузимања Судетске области од Чехословачке уз уцењивање Прага, на једној и држање СССР-а у изолацији, на другој страни. Историја је показала колико је минхенски преговарачки формат служио миру, а колико стратегији ширења на Исток (Drang nach Osten).

Србија никоме није предала тапију коју као држава има над Косовом и Метохијом. Верујем да то никад неће учинитии. Што се тиче Прометеја, ако је окован, Србија са тим нема никакве везе. А ко Прометеја окива, то знају у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону. Једном ће и то открити.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Чланак објављен у дневном листу „Политика“ 05. 08. 2020.

Првих дана протеста у Београду и Србији међу демонстрантима је ухапшено и неколико странаца - Израелаца, Руса, Тунижана и слично. Вест је одмах добила прворазредан значај и експресно је страни фактор окривљен да стоји иза протеста а одмах након тога, као по команди, велики део медија је почео да оптужује Руску федерацију (РФ) да да је она та која стоји иза покушаја страних фактора да руше власт у Србији Пар дана се само о томе дебатовало у медијима и још није сасвим престало.

Хајка на Русију је кренула одједном, као на нечији знак, и у њој су учествовали и они медији за које се сматра да су блиски власти. Крајње необично имајући у виду да би управно они требали истицати чињенице које иду у прилог власти, а не против ње. Неспорно је да су односи између Србије и РФ изузетно добри, да РФ најснажније и најотвореније подржава Србију, нарочито око КиМ, али и у многим другим питањима. На пример у одбрани од покушаја осуде Србије као геноцидне државе. Познато је и да Русија не само да испод тржишне цене Србији продаје софистицирано оружје, него јој га и поклања. Такође, РФ одлучно и упорно не дозвољава тзв „Косову“ да постане члан најзначајнијих међунродних организација (МО), одлучујуће утиче на један број земаља да повуку признање дато лажној држави „Косово“, више пута је значајно помогла Србији приликом елементарних непогода, па и недавно у борби против Короне, и много што шта друго. Како је онда могуће да претходно изнето угледни и тиражни (гледани) медији не узимају у обзир већ „наседају“ на јефтину НАТО пропаганду. Одговор је да страног фактора има, али не у смислу подстицања протеста од стране РФ, већ у утицају „Запада“ на наше медије у смислу организованог и усмераваног пристрасног и лажног извештавања о томе ко стоји иза протеста. Подсетимо да РФ у Србији има само агенцију Спутњик, а САД и ЕУ имају безброј медија на које утичу. Пошто ова диверзија на РФ очито није успела, одједном се почело причати да иза овог покушаја медијског и политичког компромитовања РФ стоји до сада мало помињана „дубока држава Србије“. која, према тим наводима, ради супротно политици власти.

Напад на РФ је био још један у низу промашених потеза лобија НАТО и „Запада“ са циљем да се унесе раздор у односе Србије и Русије. Прави циљ овог покушаја је намера „Запада“ (САД и ЕУ) да Србију изолује од њеног најважнијег савезника и тако лакше оствари своје циљеве у односу на Србију, а то је у овом моменту да „прогура“ независност „Косова“ и његово чланство у УН. „Запад“ жели да „на брзину“ доврши питање „Косова“, по рецепту примењеном према Македонији. Међутим, ако Срби више икоме иоле верују, то је Русији и Путину, а ако икоме не верују, то је „Западу“, па је то јалов посао, без изгледа на успех. Наиме, није довољно делити комплименте руководству Србије, правити филмове о значају Србије и њених великана за свет, обећавати Србији чланство овде и онде - једног дана - наравно ако се испуне увек неки нови критеријуми, плаћати гомилу невладиних организација и спонзорисати бројне медије у Србији да лепо говоре и пишу о вама. Треба учинити и нешто конкретно, суштински, у интересу Србије, а то „Запад“ не чини, нити ће, јер Србији подилази само да би је преварио и отео јој, за почетак Косово и Метохију, а онда можда лакше и друге територије. Јер, о територијама је реч, не о демократији, правима, суживоту, принципима. Не треба се заваравати, питања која чекају у реду да их „Запад“ интернационализује кад се питање КиМ реши по њиховом рецепту су Прешевска долина, ако већ не буде део неког од пакета који „Запад“ планира у оквиру актуелних преговора, Рашка (Санџак) и Војводина. Након тога или истовремено се може очекивати и урушавање Републике српске (РС) у унитарну муслиманску БиХ а, након свега, форсираће се и чланство Србије и „Независног Косова“ у НАТО.  Поред тога, КиМ располаже богатствима која леже у косовском тлу и има непроцењив геостратешки значај за „Запад“ због могућности војне контроле Европе, Блиског истока, РФ и држава некадашњег Источног блока, Јадранског мора и шире.

Напоменимо и то да је подстицање побуна у другим државама ексклузивни специјалитет „Запада“, а не Русије. Поред тога, сведоци смо да је одмах након избора у Србији „Запад“ (и САД и ЕУ), кренуо  у велику офанзиву на Србију, пре свега око питања КиМ. Такође, у Конгресу је покренута процедура да се донесе декларација о Сребреници која би, као и до сада, Србију и Србе окарактерисала као геноцидан народ, што би био увод у нови покушај урушавања РС. Истовремено, САД је одвојила значајна средства за НВО у Србији са циљем да приближе вредности САД нашој земљи. И много шта друго је покренуто према Србији, и то управо у време вакума власти, када нису конституисани ни Народна скупштина ни Влада. Поштовање принципа владавине права, на шта се тај исти „Запад“ непрекидно позива, налагало би да се сви преговори обуставе до конституисања власти у Србији.

Зар онда није очигледно ко руши Србију споља, без обзира ко је у њеној власти.

Београд, 19. 07. 2020. г

Раде Дробац

Амбасадор у пензији,
заменик Председника Београдског за свет равноправних

Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020.

„На питању Косова оцртавају се глобална кретања и глобалне амбиције појединих фактора. Најиздашнију, дуготрајну и свеобухватну подршку албанском сепаратизму на Косову и Метохији пружала је и наставља да пружа данас Немачка. Јасно је да таква подршка води стварању „велике Албаније“, пре свега на рачун српског народа, али такође, на рачун Македоније, Црне Горе и Грчке. Циљеви немачке политике су у суштини експанзионистички и показују утркивање са САД. Немачка при том, користи ЕУ у којој има доминантну позицију, затим НАТО и сопствену економску и финансијску надмоћ. Њени су циљеви слободан и неограничен приступ Јадрану и Средоземном мору, саобраћајне везе према Блиском истоку и централној Азији и сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану. У томе њени интереси коинцидирају са интересима САД. Тзв „немачки модел“ у суштини значи Немачки диктат Србији, да се помири са концептом тзв. „велике Албаније“. Немачки модел је довео до уједињења Немачке, а данас се покушава наметнути као модел за уједињавање свих Албанаца.

У новијој историји Немачка је учествовала у финасирању, наоружавању и обуци сепаратиста и терориста тзв. ОВК. Имала је активну улогу у агресији НАТО 1999. године, а била је међу првим земљама које су 2008. године признале једнострано илегално оцепљење које су прогласили бивши лидери терористичке ОВК. До агресије НАТО Немачка је тајно помагала сепаратисте, а од 2000. године на даље, интезивно опремала и наоружавала тзв. безбедносне снаге Албанаца.
Косово је постало тачка преокрета у глобалним односима. Од начина његовог решавања у великој мери зависи да ли ће глобални односи, бар у извесној мери почивати на принципима и Повељи УН, или ће се продубљивати хаос са претњом глобалног суноврата. Једно, међутим, мора бити јасно нема мирног уравнотеженог и одрживог решења по мери геополитичких интереса једне, било које силе или групације.

Агресија НАТО 1999. године прекинута је компромисом свих кључних фактора европских и светских односа и СР Југославије, Управо зато ни решење косвског проблема који је заоштрен 1999. године није могуће данас,  без компромиса између Србије и свих фактора који су учествовали у постизању договора јуна 1999. године. Шта више, због промена у распореду глобалне моћи које су настале у међувремену, данас је такав приступ још неопходнији него раније. Дакле, уравнотежено и одрживо решење је могуће само под окриљем Уједињених нација и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Тај услов није остварљив тако што ће се решење наметнути Србији у Бриселу или Берлину, а Русији и Кини допустити само да дизањем руку у Њујорку потврде примат геополитичких циљева Немачке и САД, односно Запада. Таква рачуница била би велика заблуда упоредива само са заблудом западних сила у Минхену септембра 1938. године.

Србија би требало да задржи и ојача своје принципијелне позиције, захтевајући поштовање свог суверенитета и теритријалног интегритета у складу са Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244, и свог Устава. На тој основи у будуће може рачунати на још ширу и снажнију међународну подршку. Треба да се чува било каквих лавирања између тих вредности и некаквих обећања или финансијско економских понуда. За мир и стабилност нису довољна обећања и гаранције оних чији је циљ мања и слабија Србија.“

Живадин Јовановић каже да не зна да ли су САД заиста средином 90-их година били близу идеје да српском народу у Републици Српској признају право на независност

Као и присаједињење Србији и додаје да је тадашње југословенско руководство то тражило, али, како даље наводи министар иностраних послова у време СРЈ, Србија се мора залагати за КиМ пре свега кроз Резолуцију СБ УН 1244 и Устав, пише Политика, преноси Косово Онлајн.

“Позиција политике ондашњег руководства и свих који су учествовали у преговорима је била да, као и други народи када је кренуло разбијање Југославије, и српски народ оствари право на самоопредељење. Било је ту отпора јер је Југославија разбијена да би се разбила компактност српског народа. На томе су посебно били ангажовани Немци и Британци. Иста та Немачка којој се, справом спочитава да сада оружава косовске Албанце, а сетимо се да је почетком деведесетих година тајно наоружава Хрватску “, истиче Јовановић.

Објавила Политика и Б92: www.b92.net

Поводом 20 година Београдског форума за свет равноправних

Пише Раде Дробац

Током две деценије постојања и рада Београдски форум се афирмисао као осведочено патриотска организација, својеврсни светионик ширења истине и симбол отпора нападима на Србију и покушајима њеног тоталног урушавања у условима свеколике окупације

У нашој јавности и у дијаспори Београдски форум за свет равноправних стекао је статус извора веродостојних чињеница, аргумената, ставова и оцена о најактуелнијим дешавањима у земљи и свету и, због својих принципијелних ставова, заснованих на стратешким и дугорочним интересима Србије и српског народа, сматра се институцијом од највећег поверења. У иностранству се цени и поштује као веродостојан фактор истине, прогресивна организација која се бори за мир и бољи свет, свет без рата, агресије, претњи, наметања, превара, подметања, израбљивања људи и покоравања других држава, једном речју – за слободу и равноправност. Током протеклих двадесет година упорно и предано брани интересе Србије и Срба и промовише истину и чињенице о њима а против насртаја оних који их угрожавају и који покушавају да своје интересе остваре на рачун интереса Србије и њених грађана. Својим јавним деловањем Београдски форум покушава да парира мору дезинформација, тенденционих оптужби и клевета на рачун наше земље и нашег народа, али и да својим идејама и визијама укаже на истинске државне интересе и на правце којим би овдашње власти требало да се крећу.

КУЋА ПАТРИОТА Као независно, невладино, непрофитно и нестраначко удружење грађана, од оснивања Форум окупља прогресивне интелектуалце, искрене патриоте, који својим угледом и оствареним резултатима најбоље говоре о Форуму, његовим циљевима и деловању. Међу члановима Београдског форума су академици, бивши министри, амбасадори, професори, дипломате, високи државни службеници, официри, угледни привредници, културни посленици, новинари и многи други. Сви они се несебично ангажују у Форуму са циљем залагања за националне и државне интересе Републике Србије и очување њеног територијалног интегритета и суверенитета, за њену политичку промоцију, економски просперитет и културну афирмацију, за мир, равноправност и сарадњу у свету на основу поштовања међународног права и равноправне међународне сарадње.

Форум окупља и бројне поштоваоце и пријатеље у земљи, дијаспори и иностранству, а посебно се истиче нобеловац Петер Хандке, који је присуствовао неким скуповима Београдског форума одржаним поводом сећања на злочин агресије НАТО-а на СРЈ.

Треба подсетити да је, 2000. године, након рушења патриотске власти, нова власт интересе Србије поистоветила са интересима западних сила, промовишући их уместо наших, гушећи у Србији све патриотске снаге и спроводећи политику разбијања патриотске свести, институција значајних за одбрану земље и оних медија који су до тада бранили интересе Србије. Тада је било врло тешко опстати а камоли супротставити се сили не само сопствене власти већ и њених ментора из иностранства. Једино је Београдски форум тада јавно дизао глас против такве политике, извртања чињеница, прогона патриота, предаје Косова и Метохије, дивље приватизације и много чега другог. Београдски форум је и настао као реакција на намеру западних сила, у спрези са тада новом влашћу, да се Србија уруши, и као покушај да се посртање Србије и њен суноврат спречи. Био је свестан да ће због патриотских ставова и активности бити суочен са оспоравањима у тадашњем политичком врху земље, с медијском и сваком другом блокадом и омаловажавањем његових чланова и симпатизера.
Због те блокаде Београдског форума у широј јавности је и данас недовољно познато за шта се и колико залагао у настојању да његови ставови и аргументи постану опште прихваћени у политичкој структури Србије и у српској јавности. Две деценије није одступао од својих патриотских и принципијелних позиција и у периоду после смене непатриотске власти 2012. године, ти ставови полако али сигурно добијају све шири легитимитет и потврду и међу политичким факторима у Србији и у нашој јавности.
Управо је зато важно истаћи, као илустрацију доследног деловања Форума, да је без обзира на опструкције свих врста, од првог дана оснивања, 22. маја 2001, агресију НАТО-а на СРЈ називао правим именом – агресија. У то време су коришћени еуфемизми „војна интервенција“, „бомбардовање“, „војна акција“ и сл., а термин „агресија“ је користио само Београдски форум. Тек од доласка на власт СНС-а 2012. државни представници почињу да користе термин „агресија НАТО-а“, а потом и медији. Био је то један од првих корака ка повратку политици заштите националних интереса Србије, чему је Форум допринео.
Таква је и идеја „активне војне неутралности“, коју је Форум промовисао 2001. године на округлом столу Форума под називом „Југославија и евроатлантске војне и политичке интеграције“, супротно тада свеприсутној кампањи за учлањење Србије и Црне Горе у НАТО, подржаваној и од тадашњих власти у Србији. Данас је активна војна неутралност државна политика Србије.

КЉУЧ МИРА И ИСТИНА О ТЕРОРИСТИМА Форум је од почетка упорно користио термин „терористичка ОВК“ и то чини и данас, указујући неуморно да је „Косово“ део светске фундаменталистичке терористичке мреже и регрутни центар терориста за Сирију.

Форум у континуитету указује и на погубне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом у агресији НАТО-а на СРЈ и упорно се залаже за веће ангажовање Народне скупштине (НС) и интерресорне радне групе НС о овом питању. О погубним последицама уранијумске муниције најбоље сведочи писмо финског министра за животну средину Пека Хависта ЕУ у којем говори о штетним последицама које ће трајати хиљадама година.
Форум се већ годинама залаже за подизање споменика жртвама агресије НАТО-а, независно од споменика жртвама свих ратова, који се нуди као замена, јер НАТО злочине треба посебно обележити и издвојити од других.

Форум и сада заступа тезу да се агресија НАТО-а на нашу земљу наставља кроз настојања лидера НАТО чланица да се КиМ отме од Србије а Република Српска уруши у некакву унитарну БиХ, притисцима да се Србија веже за НАТО, и многим другим средствима.
На скупу Форума „Међународни односи на прагу XXI века“, одржаном још 2001. године, први пут код нас је изнета теза о „мултиполарном свету“, што је данас реалност.
Поменимо и најновију идеју, у чију вредност ћемо се тек уверити, а то је –поштовање Резолуције СБ УН 1244 као „кључа мира у Европи“. У својој истоименој књизи председник Форума Живадин Јовановић врло опширно и аргументовано заступа мишљење да је само Резолуција СБ ОУН 1244 основа за постизање мира и трајног решења између Србије и њене аутономне покрајине. Форум редовно истиче да бројне повремене „иницијативе“ западних сила за решење овог питања замагљују једноставне чињенице па се ствара утисак да постоје неке конкретне могућности да се овај сукоб реши на неки други начин, а истина је да западне силе у свакој иницијативи гледају да намире своје и интересе сецесиониста у Приштини на рачун интереса Србије. Сви њихови предлози и иницијативе се своде на исто – предају Косова и Метохије, а то није договор већ само довршавање агресије, овога пута присилом уместо грубом војном силом, и осуђено је на неуспех, што ће време показати.

ОДБРАНА, СНАГА И ЛИЧНО ПОЖРТВОВАЊЕ Данас, двадесет година након оснивања, Београдски форум је не само опстао већ је и даље на бранику своје домовине и њених највиших вредности, а Србија је у одређеној мери и одбрањена захваљујући, између осталог, напорима и залагањима Београдског форума који је, и када то други нису смели, јавно и јасно износио своје ставове у погледу оцене стања, проблема, активности, намера, циљева и последица различитих чинилаца укључених у српски јавни и политички простор, и чини то и сада.

За две деценије постојања Београдски форум је организовао низ међународних и националних скупова, учествовао на многим скуповима у земљи и иностранству, безброј пута износио јавно своје ставове и мишљења, издавао бројна саопштења, покретао апеле и иницијативе а његови најугледнији чланови су општепознати у јавности Србије, па и шире. Паралелно са тим активностима, као комплементарну, али веома значајну и плодну активност, Београдски форум је развио издавачку делатност и његове књиге, публикације и зборници нашли су место у архивама значајних институција и појединаца у земљи иностранству.

Током свих двадесет протеклих година постојања и рада Београдски форум је суочен са многобројним и великим проблемима, од финансијских и материјалних до различитих опструкција и маргинализација, али је снагом својих ставова и уверења, интелектуалним капацитетима својих чланова, патриотским циљевима и деловању, успео да све проблеме благовремено решава. Ово стога што су сви активни чланови Форума свој рад у овој организацији засновали да добровољности и што су многи патриотски оријентисани држављани наше земље, било из Србије или из иностранства, у Београдском форуму препознали „своју“ организацију, ону с којом деле ставове и чије аргументе и залагања подржавају.

Аутор је амбасадор у пензији и заменик председника Београдског форума

Извор: www.pecat.co.rs/2020/06/nacionalni-svetionik/

У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ОКОНЧАЊА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО-а 1999. НА СРЈ

Двадесет и прва годишњица од окончања оружане агресије НАТО-а на Србију, односно СР Југославију 1999. навршава се 10. јуна. У сусрет историјском датуму, Печат објављује текстове које су угледни аутори из наше земље и света посветили овом јединственом догађају у новијој историји: огромна НАТО ратна машинерија, на крају 20. века, извршила је оружану агресију на суверену европску земљу.
Текстови које ћете читати у овом и наредном броју избор су излагања учесника велике прошлогодишње Међународне конференције, одржане 22. и 23. марта 2019. у Дому ВС, у Београду, поводом две деценије од почетка НАТО агресије на нашу земљу. Организатори поменутог скупа били су Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
Излагања учесника конференције наћи ће се и у зборнику АГРЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ. Ово издање ускоро излази из штампе и садржаће стотинак прилога аутора из Србије и из земаља (око 40) Европе, Азије и Америке, мећу којима је и нобеловац Петар Хандке. Издавач је Београдски форум за свет равноправних, а зборник се може наручити телефоном (011 32 83 778), мејлом Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или у Сремској 6/IV, Београд.

НАТО ЗАСНОВАН НА ЛАЖИ

Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса

Јевгениј Примаков Млађи
посланик Руске државне думе, Русија

Поштовани пријатељи, говорићу на руском. Двадесет година је прошло од оног дана када су први пут у Европи после Другог светског рата пале бомбе на европску престоницу, на мостове, на куће, на касарне, на дечје вртиће, на школе. Тај догађај од ког нас дели 20 година сада многе наше колеге на Западу тумаче у стилу: „Дајте да то оставимо историчарима.“

Прошле недеље сам био на Конференцији, баш овде. Београдски дијалог. Тамо је био представник Аустрије који је много времена провео радећи у Приштини. Његов говор звучао је отприлике: „Добро, а што се секирате? Било је то, било је, па прошло. Дајте, нека историчари то разјасне, а ми ћемо гледати у будућност.“ Знате, баш неки позитиван приступ.
Будућност? Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса. Недавно је Савет Федерације Русије – то је горњи дом руског парламента – донео резолуцију, где је за главну претњу по светску безбедност данас именовао Северноатлантску алијансу. Дајте да јасно кажемо да је то агресивна међународна организација која је више пута кршила међународно право, и која је започињала ратове, укључујући и оне изван оквира властите надлежности, на територији других држава. Србија је била прва у низу тих злочина. Статистичари су израчунали да је на сваког грађанина Савезне Републике Југославије дошло отприлике по два килограма муниције и гвожђа од бачених бомби. Два килограма на сваког!

Када сам летео овамо, у авиону је на седишту до мене седела врло лепа српска девојка. Летела је из Париза, где живи и ради од 1999. године. Када је био рат, она је имала 10 година. Она памти завијање сирена, памти како су је родитељи вукли у склониште, а она није хтела да иде, јер је имала пса који се бојао. Сада она има тридесет година. А, ево, ова деца на фотографијама (фотографије деце жртава агресије НАТО-а на изложби у Дому ВС, прим. уред.) – они немају ни тридесет, ни двадесет, ни петнаест година – они никада неће одрасти, готово је – они немају будућност. Може ли се тако нешто опростити? Не! Може ли се тако нешто заборавити и ићи у будућност? Не! То је немогуће.
Треба говорити о томе да је Северноатлантска алијанса агресивна организација, злочиначка организација, која мора пре или касније одговарати за почињене злочине. Схватамо да сада, вероватно, још увек није погодан тренутак за то, политички контекст је сложен, али та организација ће пре или касније бити кажњена за злочине које је извршила, у складу с међународним правом, не мислим ни на какав волунтаризам. Пре или касније доћи ће до својеврсног нирнбершког, или још некаквог другог процеса, можда ће се због историјског контекста одржати и у Хагу, када ће бити одређене репарације које морају да исплате, како организација НАТО, тако и земље које су најактивније учествовале у ратним злочинима. То ће се свакако десити. Можда ми то нећемо дочекати, али можда ће наша деца. Али то ће обавезно бити, пре или касније.
Они су отворили Пандорину кутију. Под знаком питања се нашао читав систем међународног права и безбедности. Испоставило се да рат може бити започет без Савета безбедности УН. И шта даље? Даље се испоставило да НАТО блоку Савет безбедности УН није потребан, може просто започети рат – као 2003. године на Ирак. Рекли су да није обавезно одобрење Савета безбедности! Може се и овако: једна земља окупи коалицију и каже: „хуманитарни циљеви“ – и напред! Бивши представник УН за људска права у бившој Југославији недавно је изрекао врло интересантно признање. Рекао је да је током војне агресије НАТО-а у Савезној Републици Југославији погинуло више људи него на Косову, чију кризу је та операција наводно требало да заустави. НАТО је нанео више зла него што је било на паролама. Може ли се то опростити? Може ли се то заборавити? Не, не може!
Та организације је заснована на лажи. И изговор за напад на Србију био је лажан, како је много пута до сада оцењено и како смо и на овој конференцији оценили – наводно спречавање жртава међу цивилним становништвом Косова! Испоставило се да је НАТО одговоран за далеко више жртава него што их је било током легитимних антитерористичких акција.
Акције НАТО-а увек су праћене медијским кампањама. Када становништву европских земаља испирају мозак, када се убацују лажни циљеви, ствара се информациони зид. Видели смо то много пута, не само овде. Видели смо то у Украјини, видели смо то у Грузији, у Либији, у Сирији, Ираку и у другим земљама.
Та организације је заснована на лажи. Чак и сада, када земље НАТО-а оптужују Русију да заправо она, Русија, води такву агресивну политику. То је такође лаж. Свесна лаж. И ми треба да се замислимо сада, двадесет година после тих догађаја, зашто се то ради? Зато што се никада ништа случајно не догађа. Зашто се та лаж шири? Шта нам она спрема даље, свима нама?
Даље, да видимо такозвани војни Шенген у Европи, када се олакшава пребацивање трупа преко територије европског континента, када више не треба тражити дозволу од сваке посебне европске државе за пребацивање НАТО војске. Милијарде евра се улажу у проширење путева, мостова и друге инфраструктуре, ради пребацивања војске. Сједињене Државе излазе из уговора који ограничавају оружје за масовно уништење. Војни контингенти НАТО-а размештају се на истоку Европе, чиме се крше договори. А постоји оснивачки акт, споразум Русија–НАТО који је требало да заустави напредовање војне структуре НАТО-а на исток. Тамо је речено да НАТО не може константно да размешта војне контингенте на територији земаља нових чланица НАТО-а. А како онда објаснити тенковске бригаде и војне контингенте у Пољској, Румунији, на Прибалтику итд.? Нама кажу: „Они се ротирају. Они нису стални.“ То јест тенкови стоје, посаде долазе и одлазе. Знате, као што на авионским летовима мењају посаду негде на аеродрому. То је лаж.
Сада се из године у годину замагљују и релативизују сви споразуми и све структуре које спречавају рат, и то се ради смишљено. А то је почело пре 20 година.
Зато управо сада треба говорити о ратној претњи, о напорима који морају бити уложени за спречавање рата. Јер, то би био последњи рат. А ми се плашимо за нашу децу. Ми не желимо да видимо нашу децу у таквом сценарију.

Позивам Европљане да се тргну и поставе питања својим владама.
Други важан проблем јесу последице рата. Ми видимо подељени српски народ. Видимо људе који су остали без прехрамбених производа и лекова на Косову и Метохији. У Митровици. А шта видимо – тамо је много међународних организација које се наводно брину за права цивилног становништва на Косову и Метохији, које су подстицале НАТО на почетак или учествовале у тој информационој галами. Да ли се силно брину за Србе који живе на Косову? Таквих организација нема. Не! Никог не брине то што треба увести лекове, довести храну туда, заштитити права српске, сада већ мањине на Косову и Метохији! А Приштина води политику истискивања Срба одатле. Зашто ми то видимо, а Европа на ово стидљиво жмури? Зато што је тако угодно и комфорно, зато што је сада, после догађаја од пре 20 година, створена врло интересантна политичка ситуација. Видимо како се све понавља, не само овде већ и у Сирији, Украјини итд. Када агресивна екстремистичка заједница, мотивисана политички, а често још ојачана наоружаним милитантним групама, диктира своју агенду земљама Европе, када земље Европе и центар доношења одлука са своје стране, такође, потпадају у зависност од тих људи. Управо зато Украјинци, мислим на украјинску власт, Кијев, тако марљиво користе тактику војних провокација против Русије, а онда трче до Сједињених Држава и говоре: „Заштите нас од руског агресора“!
Организација изграђена на лажи, на агресији, на започињању ратова – пре или касније биће заустављена. И правда ће тријумфовати. Хвала!

Аутор је унук Јевгенија Примакова, бившег премијера и министра инострних послова Руске Федерације

ПРЕУЗМИТЕ: http://beoforum.rs/dokumenti/BRIKS1.pdf

ПРЕУЗМИТЕ: http://beoforum.rs/dokumenti/BRIKS2.pdf

    
Изјава Живадина Јовановића за Политку, 03. 06. 2020.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић, каже да није никаква тајна да Запад, пре свега Америка, третира Кину као великог противника. И пошто Кина, истиче он, иде незадрживо јер има три пута бржи економски и технолошки развој него Запад, на Западу се боје Кине. „Није тајна да се Запад грубо меша у унутрашње ствари Кине преко Хонгконга. Није се то тамо десило због нарасле демократске потребе него је подстакнуто од Запада, постоји технологија коју смо и ми сами осетили на својој кожи како се уз помоћ пара подржава демократија”, објашњава Јовановић за „Политику”. Америка је, како оцењује, декларисала Кину као свог непријатеља. Овде се ради о мешању Запада у унутрашње послове Кине преко Хонгконга. Исправно је, каже, да Србија пружи подршку Кини у овом часу у самосталном избору пута и друштвеног уређења и супротстављању сваком мешању у њене унутрашње послове.

Јовановић подсећа на веома важан економски моменат у сарадњи са Кином. „Србија, и у време Југославије и у последње две деценије, наставља са јачањем сарадње са Кином у свим областима, и посебно што је нама видљиво снажење наше економске, инвестиционе, финансијске сарадње. Кинеске инвестиције и кинеско инволвирање у привредни развој Србије већ узима озбиљно учешће у укупном расту БДП-а Србије. Међу државама на југоистоку Европе, Србија је једина која са Кином има споразум о свеобухватном, стратешком партнерству. И међу земљама формата „17 плус један” има највећи број кинеских инвестиција, на шта се понекад са завишћу гледало у неким државама”, каже Јовановић и наглашава да је за обе државе готово од једнаког значаја међусобна подршка у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

Више на: politika.rs/scc/clanak/455365/Vucic-pisao-Si-Dinpingu-Hongkong-je-za-Srbiju-sastavni-deo-Kine

Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије

Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику.

ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот.

ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор.
Зашто? Зато што је српски народ у дугој и турбулентној историји Европе профилисан као самостална, независна и достојанствена и несаломива нација која је, полазећи од историјских искустава, свог геополитичког положаја и својих културно-духовних корена увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом. Управо је то сметало и смета нашим западним партнерима, најпре онима који су носиоци концепта европске и глобалне доминације, посебно њиховој стратегији продора на Исток, разбијања и потчињавања Русије и Кине.

ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице.
Уместо да држи иницијативу захтевима за доследно и целовито спровођење Резолуције 1244, Србија је подлегла притисцима удаљујући се од права, Повеље УН, Финалног документа ОЕБС-а и одлука СБ УН и препустила се арбитрарном преговарачком процесу. Ствари су отишле толико далеко да је Србији набијен комплекс одговорности за замрзнути конфликт, све до преговарачког поглавља 35 које практично инаугурише тезу да се замрзнути конфликт може превазићи једино када Србија потпуно нормализује своје односе с тзв. Косовом. Да призна да је нормално то што јој је силом, неправом, неморалом и махинацијама отет део државне територије, и то онај у коме се налазе корени њеног националног, културног и духовног идентитета.

ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?!
У наступу искрености, поједини западни саговорници полугласно говоре – етничко чишћење није допустиво, али понекад може бити политички целисходно! Да ли смо се и с тим антисрпским мутацијама универзалних цивилизацијских норми помирили, и за које добро? Хоћемо ли и однос западних партнера према неотуђивом праву 230.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у њихове домове и на њихова имања узети у обзир и када говоримо да се Срби и Србија високо поштују? Да ли разумемо да игнорантски однос западних партнера према праву протераних Срба није никакво споредно питање, или изузетак него израз њиховог суштинског односа према српском народу као старој, европској конститутивној нацији? Део тог односа је и однос према обесправљеним целинама српског народа у Црној Гори, Хрватској, као и однос према Републици Српској.

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове.
Потребно је да почнемо да верујемо да се бар неке од наших грешака могу исправити, поготову онда када су наши напори, очекивања и захтеви у складу са универзалним принципима, цивилизацијским вредностима и новим реалностима. Такве су грешке, на пример, досадашње удаљавање од Резолуције 1244, превасходно индиферентност према праву Србије да захтева њену пуну примену и извршавање свих одредаба од интереса за Србију. Још је већа грешка јавно ламентирање да Резолуција 1244 није добра за Србију, што је равно саморањавању и помагању Приштини и њеним досадашњим или доскорашњим покровитељима. Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије. Отуда сви притисци, уцене, подметања па и понека понижавајућа понуда Србији да призна илегално отцепљење, да потпише тај тзв. „свеобухватни, правнообавезујући документ“. Да призна да је крива, што својевремено антологијски овековечи покојни песник Добрица Ерић.
И прихватање фамозног поглавља 35 грешка је која се може исправити. Ради се о једностраној листи од више страница ултимативних захтева Србији који су правно неутемељени, једнострани и понижавајући. Слични захтеви нису никада постављани ниједној земљи кандидату, па зато имају дискриминаторски карактер. Најзад, такви захтеви су постављени у сасвим другачијим околностима од садашњих, и под низом bona fides претпоставки које се нису оствариле због помањкања одговорности других, за шта Србија не сноси одговорност.

НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни.

Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове.
Тешко је претпоставити да би СБ постигао консензус о таквом „дилу“ који би значио редукцију и ревизију постојеће одлуке, независно од тога ко би био иницијатор, или спонзор такве одлуке. За неке чланице то би било неприхватљиво с принципијелног становишта, за друге би значило даље нагризање ауторитета СБ и правне сигурности, за треће охрабривање сепаратизма с којим су суочене на сопственим територијама. Суштински, то би ишло у прилог геополитике хегемонизма носилаца униполарног поретка који је практично део историје. Истовремено, на Балкану то би значило заоштравање конфликтног потенцијала, а не корак ка миру. Приче о инвестицијама, заједничком напретку, повезивању, бољем животу и сличним, чак и писаним обећањима, ни раније нису биле реалне. С наступом економско-финансијског цунамија после пандемије ЦОВИД-19 биће још и мање, ако не и пука пропаганда. О томе на свој начин говори и чињеница да 21 годину после усвајања Резолуције СБ 1244 није извршена њена одредба о обавези међународне заједнице (ЕУ) о економској обнови и реконструкцији региона.
Грешка је и то што се резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ и негативном мишљењу Међународног суда правде у јавном третирању приписују својства која та документа немају. Наиме, то су, правно посматрано, само саветодавна, дакле, правно необавезујућа документа која имају своју вредност, али углавном саветодавну и политичку. Она се не могу поредити, поготову надредити (са) одредбама Резолуције 1244 која је правно општеобавезујући документ. Такав однос политичких структура може се и мора променити јер је јасно да не можемо наставити да радимо у корист сопствене штете, да преувеличавамо препреке, а умањујемо вредност или сасвим одбацујемо аргументе у прилог одбрани наших легитимних и легалних интереса.
За то су потребни политичка храброст, визија и савезници. Ако смо тога свесни, имаћемо их. Апсолутизација старих шаблона, формата и аргумената које је време превазишло, исказивање храбрости у саглашавању с геополитиком и интересима оних који су нас разарали, умишљајно тровали и убијали свих 90-их година прошлог века данас би били показатељ дезоријентисаности и фаталног анахронизма. Временска дистанца која нас дели од тог периода није тако дуга, али глобалне промене никада нису биле дубље и судбоносније. Можда су и зато тешко схватљиве.

ИЗВОР: www.pecat.co.rs/2020/05/kome-smeta-rezolucija-1244

Лист: ПОЛИТИКА

У поводу 21 годишњице агресије НАТО на нашу земљу, неопходно је да се поново сетимо свог зла које је тиме нането нашем недужном народу и нашој прелепој и напаћеној земљи. Током 78 дана бесомучних воздушних и копнених напада убијено је око 3500 људи, рањено око 12500, половина од тог броја цивила, укључујући и 89. деце, земља и људи су затровани на дужи рок а материјална штета је немерљива. Али поред бола због тог дивљачког, срамотног и суровог чина, који је оставио тешке последице по целу нацију, које осећамо и дан данас и осећаћемо их још дуго, и материјално и у души, беса због неправде која нам је тиме учињена јер су разлози за њу лажни а повод измишљен и исконструисан, као и туге за нашим жртвама и тешким разарањима земље, треба да осећамо и понос. Ово стога што, упркос огромне несразмере у војној, економској, демографској и свакој другој снази у корист НАТО, објективно гледано, агресија на нашу земљу није успела. Упркос највишој војној технологији, бесомучним и безбројнимн „хируршки прецизним“ ваздушним нападима, даноноћне опсаде наше границе, СР Југославија се одбранила. Без обзира на огромну штету коју нам је нанео, чињеница је да НАТО није успео да у СРЈ уђе ни педаљ, нити је успео да у својим земљама, а ни у другим државама у свету, докаже оправданост своје агресије. Да је тако доказ су „Кумановски споразум“ и резолуција СБ УН 1244 која гарантује територијални интегритет и суверенитет СРЈ, данас државе наследнице Републике Србије, над целом својом територијом, укључујући и над КиМ. Да је рат изгубљен, тога не би било. Тога треба увек да се сетимо и од тога да полазимо у одбрани своје земље и њених интереса и у периоду који је пред нама јер ако смо Србију одбранили тада, у тоталном рату, одбранићемо је и сада.
То је изузетно важно јасно рећи јер се многи већ две деценије, као и дан данас, упињу да докажу како смо у том сукобу поражени, како смо заувек изгубили КиМ, како је та „прича“ завршена, како не треба ни помишљати да га можемо вратити и да је најбоље да га „достојанствено“ препустимо окупаторима и терористима, а у новије време,  бар да се са њима нагодимо у смислу да нам бар „нешто“ наше дају, а све остало наше задрже. Такви аргументи су део „ратне пропаганде“ срачунате да код нас створи дефетизам и песимизам. То се чини због тога што питање КиМ, супротно њиховим тврдњама, ни из далека није решено. Проглашење „независности Косова“ је правно ништавно, без обзира на признање тог нелегалног чина од једног броја држава и узурпације територије КиМ од стране, суштински, снага НАТО, које глуме снаге ОУН. Да је то проглашење правно ништавно доказује и чињеница да, осим западних сила, остале значајне државе света то нису признале. Исто тако, неке државе претходно дато признање сада повлаче и то постаје незаустављив процес. Лажна држава Косово не може да постане члан озбиљних МО јер је већина држава не признаје. Поред тога, глобална збивања у свету иду нама на руку, па САД и НАТО журе да питање наше јужне покрајине решавају што пре и без учешћа других великих сила, пре свега Руске Федерације и Кине, што неће моћи..

Подсетимо се овом приликом да је та „непогрешива“ и „софистицирана“ ратна машинерија током сукоба, уместо правих циљева погађала макете, грејалице, акумулаторе, шпорете, мотке, покварене тракторе и слично. Уместо војске, погађала је одбачену и разбацану војну опрему, напуштене заклоне, лажна скровишта, напуштене бараке и друге лажне и намерно постављене циљеве. Опседала је нашу  границу из правца Албаније, али није успела да пробије одбрану. То су чињенице и, неспорно, велика брука за такву и толику силу. Са друге стране, мало, или нимало, се говори о стварним губицима НАТО, у техници и људству а они нису били занемарљиви

И да не заборавимо да су све активности западних сила, а пре свега САД и НАТО, који су сами себе овластили да решавају „југословенску кризу“ биле и остале злонамерне, усмерене против Срба и Србије и њихових легалних и легитимних интереса, супротно међународном праву, правди и истини. Када помињем Србе, мислим на све оне Србе који су били расути по целој Југославији, по свим републикама и покрајинама, а када говорим Србија, мислим на нашу државу Србију, у каквој год да је државној форми била, јер је она, у суштини, била права мета свих напада западних сила, а не они који су са њом били у некавој државној симбиози.
На крају, али не мање важно, нелегална и злочиначка НАТО агресија произвела је и тешке последице на мир у свету, међународне односе и међународно право и ни то не смемо да превидимо и да о томе ћутимо јер је агресија на Југославију ударила темеље потоњем понашању САД и НАТО према другим државама и постала шаблон у њиховим каснијим нападима на друге земље.

Раде Дробац
амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Трибина: Реинтеграција или разграничење - разговори о будућности Косова и Метохије, одржана 30. јануара 2020.године, у свечаној сали Машинског факултета у Београду.

Процењујући штетност изостанка националне сагласности у погледу оптималног решења за будућност косовскометохијског дела Србије, сматрамо да је дужност српске академске заједнице да понуди свој прилог решавању овог животно важног питања.
Из тог разлога окупили смо компетентне учеснике из различитих области и с различитих становишта да понуде своје прилоге налажењу решења.

Учесници трибине:
- проф. др Оливера Вучић, некадашњи судија Уставног суда
- Живадин Јовановић, некадашњи министар иностр. послова
- проф. др Игор Вуковић, професор Правног факултета у Београду
- проф.др Зоран Чворовић, професор Правног факултета у Крагујевцу
- округли је водио проф. др Часлав Д. Копривица, професор факултета политичких наука БУ

Две деценије после, све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље - основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доманације засноване на војној моћи и хегемонији Запада на челу са САД.

«Мали косовски рат», како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или «Милосрдни анђео» како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година после, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног  тако економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда «бољег живота» усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду «свеобухватног правно обавезујућег документа», да призна да је силом отето добило и «правно» покриће. Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону априла 1999. НАТО је и званично од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70-ту годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евро-атлантској осовини, поготову стање односа Брисел-Москва-Вашингтон-Пекинг , да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999 била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о «хуманитарној интервенцији»? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70-ту годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију?... Размимоилажења и поделе око Косова и Метохије, Ирана, Сирије, Русије, Кине, Северног тока, доприноса финансирању НАТО-а, миграцији, мултилатерализму и другим стратешким питањима се шире и продубљују. Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест о тим променама. Ни НАТО, дефинитивно, није више оно што беше 90-тих година прошлог столећа.

Живадин Јовановић

КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ

Било је то време припрема за преговоре у Дејтону. И Европа и Русија биле су слабе у том процесу, па су свесно препустиле диригентску палицу америчкој администрацији. Немачки геополитички циљеви били су у великој мери задовољени разбијањем СФРЈ, те је у окончању грађанског рата у БиХ тадашњи Бон видео консолидацију тих циљева, ко год водио игру. Француској дипломатији било је важније како се њена улога пројектује у јавности од тога колики ће бити њен стварни утицај на исход и потоњи распоред снага. Велика Британија је, као у и другим сличним случајевима, наступала као члан англоамеричког двојца. Козирјев и Јељцин су били сарадници у америчком пројекту за БиХ. Ипак, у завршници Јељцин је покушао да сам себи одреди награду за „минули рад“ тиме што би у Москву истовремено довео Милошевића и Туђмана и домаћој јавности се представио као важан, чак и самосталан играч у решавању озбиљног европског проблема. На његову жалост, његови западни партнери, пре свих вашингтонски, нису му дозволили да то оствари. Туђман се није појавио на замишљеном тројном самиту у Москви. У тим условима Слободан Милошевић је разговоре са Јељцином настојао да искористи како би Русија једнострано одустала од санкција према СР Југославији, што би му ојачало преговарачку позицију у Дејтону, као и положај на Балкану и унутар земље

Svetskim presedanom na presedan, ukratko bi se mogla opisati do kraja neizvesna i uzbudljiva sednica Generalne konferencije Uneska koja će biti upisana kao veliki istorijski obrt. Pariski pokušaj da teritorija Kosova koje nije opštepriznata država, niti članica Ujedinjenih nacija, postane deo Uneska, zablokiran je.

Odolele ucenama Zapada: Mnoge zemlje članice Uneska nisu popustile pod pritiskom

Tako je Zapad u nadmetanju sa Srbijom, posle neuspelog pokušaja da progura rezoluciju o Srebrenici u Ujedinjene nacije, ubeležio i drugi veliki poraz u u novijoj istoriji. Dok proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica ovakav ishod vidi kao buđenje bipolarnog sveta, premijer Srbije Aleksandar Vučić ukazuje da se Srbija suprotstavila mnogo većim od sebe, koji nisu uspeli da je unize ni politički zgaze. To, međutim, nameće pitanje sledi li Beogradu, koji opet oslonac nalazi u Moskvi, posle ove izvojevane bitke, osveta i kazna.

Da li je bolje da Srbija gubi međunarodne bitke, da ne bi provocirala kažnjavanje Vašingtona i Brisela, odgovara pitanjem bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović.

Beograd, prema njegovim rečima, treba da se bori u svim svetskim organizacijama za sebe i sopstvene interese i da se ne opterećuje time da li će srpski uspeh nekog naljutiti.

- Srbija ima i pravo i obavezu da radi u svom interesu. Samo tako će pokazati i dokazati Evropi da je država i da neće da pada na kolena i da bude pretvorena u evropski otirač - kaže Jovanović napominjući da je Beograd pokazao da radi za sebe, a ne protiv bilo koga drugog.
On dodaje da Srbija ne treba da stavlja sebi olovo oko noge i tone u močvari da bi zadovoljila Zapad.

O pariskim presedanima je govorio amabasdor Srbije u Unesku Darko Tanasković koji kaže da Velika Britanija koja se najviše zalagala za Kosovo, u stvari pomogla Srbiji.

- Britanski predstavnik nastojao je da objasni kako bi bio presedan ukoliko GK ne bi postupila u skladu sa preporukom Izvršnog saveta, jer se to nikada do sada nije dogodilo. Odgovarajući na njegovu diskusiju, primetio sam da je zapravo logično da dođe do tog presedana, zbog toga što nikada u istoriji Uneska nije postojala nedržava to jest entitet čiji se prijem u ovu organizaciju traži - predočio je Tansković.

Žao mi je što u EU plaču

Premijer Aleksandar Vučić prokomentarisao je da mu je žao što su brojni evropski zvaničnici i Priština toliko razočarani, jer samoproglašeno Kosovo nije primljeno u Unesko, istakavši da je i on razočaran što su ušli u taj proces ne obaveštavajući Srbiju.
- Kuknjavu i žalopojke iz Prištine neću da komentarišem. A to što vidim da brojni EU zvaničnici, takođe, plaču, šta da im radim? To je njihova politika, priznali su nezavisnost Kosova i ponašaju se skladu s njom, a Srbija u skladu sa svojom nije priznala i neće priznati nezavisnost Kosova - poručio je Vučić.
Emir Kusturica ocenio je da je ova odluka posle neusvajanja rezolucije o Srebrenici, na kojoj su posebno insistirali Englezi i Amerikanci, možda i najveća politička pobeda. Dodaje i da je dobar znak, ne samo zato što će biti sačuvana svetska kulturna baština, već i što govori da UN nisu više mesto gde se sprovodi volja jednog naroda, već se polako uspostavlja novi svet.

- Ovo je reakcija novog svetskog poretka, dobra reakcija. Donedavno su u tom istom svetu žmurili kada su vandali rušili bogomolje, u međuvremenu se svet, izgleda promenio - istakao je Kusturica, dodajući da je najveća pobeda što postoji svest koja drži do kulture i tradicije i ne dozvoljava da se sekirama odseku srpski koreni.

Od braće opet nož u leđa

Crna Gora je nastavila da podiže ruku protiv Srbije. Sramni potez režima Mila Đukanovića je izazvao veliki broj komentara na društvenim mrežama, a priličan broj građana Srbije je naveo da nikada više neće letovati na Crnogorskom primorju. Makedonija je takođe bila protiv Srbije, pa je srpski premijer prokomentarisao da su Podgorica i Skoplje pokazali da im je Priština važnija od Srbije.
Bog nije u snazi, već u istini, prokomentarisao je sednicu rečima Aleksandra Nevskog ruski ambasadaor u Srbiji Aleksandar Čepurin koji se nada da će rezultat glasanja u Parizu dati pozitivnu dinamiku obnavljanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. On je naglasio da su Srbi još jednom pokazali da imaju hrabro srce, puno strpljenja i snažan duh.

Moramo više da se cenimo!

- Moramo biti čvršći u odbrani interesa Srbije, i moramo više da budemo država nego što smo danas, jer koliko sebe cenite, toliko će vas ceniti drugi - kaže Živadin Jovanović. - Treba li slušati London, autora rezolucije o Srebrenici, ili SAD koje su bombardovale Jugoslaviju? Šta imamo od toga da nas Zapad tapše po ramenu i udeli koji kompliment? Te pohvale mogu samo da zabrinu, jer oni ne hvale zbog naših uspeha, već zato što se radi u njihovom interesu.
Francuskom pukovniku Žaru Ogaru koji je bio angažovan na Kosovu, laknulo je što Kosovo neće biti deo Uneska. Da je primljeno to bi, kako kaže, bila prilika za desatanizaciju OVK kojoj bi se omogućilo da, pod plaštom čestitosti, nastavi ka neizmenjenom cilju, brisanju prošlosti srpskog i hrišćanskog Kosova.

Slavlje u Mitrovici

U severnom delu Kosovske Mitrovice Srbi su proslavili odluku Generalne konferencije kolonama automobila koje su okićene srpskim zastavama kružile ulicama uz zvuke sirena. Gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić kazao je da je Srbija danas ostvarila važnu diplomatsku pobedu, da je pravda zadovoljena, jer oni koji su rušili i palili srpske manastire na Kosovu 2004. i 2008. godine danas ne mogu biti njihovi zaštitnici.

***

Извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/531668/Drugi-samar-mocnom-Zapadu

Политика

БЕОГРАД, 16. ЈУЛА /СРНА/ - Бивши шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је Срни да је одлука Народне скупштине Републике Српске о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ у интересу очувања уставног поретка и Српске и БиХ и да је она оправдана.

"Ова одлука је у интересу очувања уставног поретка онако како је утврђен у Дејтонском споразуму и да се прекине процес дерогирања уставних надлежности ентитета. То је уједно и услов да се народи БиХ окрену развоју - економије, инфраструктуре, културе...", рекао је Јовановић, који је и предсједник организације Београдски форум за свијет равноправних.

Он је истакао да је референдум најдемократскија форма изражавања воље народа, да ту нема изузетака, те да се теза како су референдуми некада у име демократије, а некада против "заснива једино на сили и арбитрарности, а не на међународном праву и међународноправној пракси".

Некадашњи дипломата истакао је да је код бошњачког руководства годинама подгријавано осјећање да је могуће у ходу измијенити оно што је договорено и потписано у Дејтону и отуда стално растућа очекивања Сарајева да ће добити нешто што му није припало нити му припада данас по Дејтонском споразумом.

Јовановић је оцијенио да је нека врста толеранције таквог процеса дерогирања Дејтонског споразума довела до ситуације да "сада Дејтон бране они који га систематски руше, који су злоупотребљавали Бонска овлашћења и празнили ентитете и Републику Српску од уставних надлежности".

Он је указао на то да су исти центри моћи противуставно ревидирали Устав утврђен у Дејтону, вршили централизацију надлежности у Сарајеву "стално говорећи да је то, тобоже, у интересу неке функционалне европске државе" иако се на другим странама, наводно, у интересу демократије, функционалности и европеизације захтевају децентралиизација, регионализација, па чак и федерализација".

"На примјер, од Србије се захтева измена важећег Устава, да би се и формално-правно одрекла своје покрајине Косово и Метохија, да би се албанскопј националној мањини пирзнало право на самоопредељење, да би се Војводини фактички признао статус федералне јединице, а региони у Србији претворили у нешто попут кантона у Федерацији БиХ. На другој страни, српском народу у РС, у БиХ, који није национална мањина већ и у смислу међународног права – нација, народ - не признаје природно, неотуђиво право да самостално управља својим пословима онако како је утврђено међународним правним актом, какав је Дејтонски споразум и Уставом", нагласио је Јовановић.

Он је истакао да проблеми настају стога што су одређене силе и центри моћи навикли да арбитрирају шта је по праву и Уставу, а шта није. Позивају се на некакав «дух Дејтона», иако је потпуно јасно шта пише у Уставу усвојеном у Дејтону.

Јовановић је нагласио да је веома важно да се подсјети да је Дејтонски споразум ратификован у Савјету безбједности УН и да је тим чином постао саставни дио система међуанародног права заснованим на Повељи УН.

"Онај ко би хтео да гази Дејтон, тај у ствари гази систем заснован на Повељи УН, јер Дејтонски споразум је после потписивања у Паризу, ратификован у Савету безбедности УН", поручио је Јовановић.
У БиХ постоје озбиљни проблеми чија су изворишта, прво, у несређеним односима унутар Федерације БиХ и друго, у политици западних центара моћи којом подгревају наду бошњачких политичара да је могуће укинути суштину Дејтонског споразума – равноправност два ентитета и три конститутивна народа. Излаз је у доследном спровођењу Дејтона, а не у наметању било каквих «духова» и арбитрарних тумачења са позиција силе.

Аутор: ЈЕЛЕНА ЈОКАНОВИЋ - АЛО
08.12.2013

Југословенске и српске дипломате имале прилику да се упознају са борцем против апархејда

Југословенски дипломата Павле Јевремовић један је од ретких људи из Србије који су имали прилику да се сретну са легендарним борцем против репресивне политике апартхејда Нелсоном Манделом. Јевремовић у разговору за „Ало!“ открива да је до сусрета дошло 21. марта 1990. године у Виндхуку, када је Југославија као чланица Савета за Намибију позвана да присуствује свечаном проглашењу независности Намибије од Јужноафричке Републике.
Нелсон Мандела | Фото: Реутерс
„Он је већ тада био жива легенда. Човек који је 26 година провео у затвору и одатле ушао право у вртлог светске политике. И тада се видело да је државник великог формата, па иако је то била сасвим службена прилика, нико није отишао без личних импресија“, присећа се Јевремовић првог и последњег сусрета званичника Југославије и Јужноафричке Републике, којем је присуствовао као саветник тадашњег председника Председништва СФРЈ Јанеза Дрновшека.


Живадин Јовановић


Павле Јевремовић

Делегација Југославије је након церемонијалног дела проглашења независности Намибије позвана да у поподневним часовима оде на разговор са Нелсоном Манделом у приватној резиденцији у којој је био смештен. Састанак је трајао читавих 45 минута, али су Јевремовићеве импресије о Мандели биле снажне.

„Био је то пријатан сусрет, он се срдачно захвалио на подршци Југославије у борби против апартхејда и затражио још значајнију подршку јер је било неизвесно какав ће бити крајњи исход борбе. Иако тада још увек није био лидер, било је јасно да ће то несумњиво постати јер је био човек испред свог времена. Знао је да притиске и ратове треба да замене разумевање и толеранција и утро је пут рехабилитацији тог дела континента. Врло ме је погодила његова смрт. Искрен да будем, за сада не видим његовог политичког наследника, али сигуран сам да је његово наслеђе довољно снажно да још дуго потраје и да се поново једног дана појави човек који ће наставити путем који је утро велики човек и борац Нелсон Мандела”, прича Јевремовић.

Јевремовић је, осим Дрновшека, саветовао некадашње председнике Председништва СФРЈ Борисава Јовића, Стјепана Месића, Бранка Костића, али и Војислава Коштуницу. Био је и амбасадор Србије при Уједињеним нацијама.
Тадашњем сусрету југословенске делегације са Манделом присуствовао је и бивши југословенски и српски дипломата Живорад Јовановић, тада шеф Групе 17 несврстаних земаља. За „Ало!“, Јовановић каже да је Мандела и тада, иако није имао званично државно својство, изазвао веће интересовање и поштовање него било који други шеф државе који је тада био у Виндхуку.

„Био је то планетарни догађај, пуштање на слободу симбола борбе против расизма и сегрегације. Тих дана су се одржавали билатерални састанци више од 60 шефова држава, а сам Мандела их је имао највише, иако у то време није био званичник. Провео је године у казамату једне расистичке државе, али није одавао утисак озлојеђеног човека. Имао је особину која одликује велике људе”, закључује Јовановић.

Слева надесно: Тадашњи амбасадор Живадин Јовановић, Јанез Дрновшек, председник Председништва СФРЈ, Мома Стефановић, дописник

Троднедвна посмртна поворка

Посмртна поворка ићи ће улицама Преторије током три узастопна дана. Излагање ковчега биће уприличено у оквиру обележавања сећања на бившег председника, које ће трајати 10 дана. Два дома парламента ће 9. децембра одржати заједничко заседање у част Манделине заоставштине, а наредног дана ће бити одржана комеморација на стадиону у Совету, на којем има места за 90.000 људи.
Мандела ће бити сахрањен 15. децембра у Кунуу, где је одрастао.
Људи широм земље се моле, певају песме против апартхејда и пале свеће, а стотине људи окупиле су се испред Манделине куће у Хотону, северном предграђу Јоханезбурга, где је умро. Упоредо с тим почеле су и припреме за дочек америчког председника Барака Обаме и двојице његових претходника - Џорџа Буша и Била Клинтона, као и других светских лидера који желе да одају пошту Мандели. Обама долази у Јужну Африку следеће недеље, саопштила је Бела кућа. Он ће се придружити великом броју светских лидера на комеморацији 10. децембра, наводи АФП.

Албер Ками о задатку појединца у наизглед безнадежној ситуацији

Од Рудолфа Хензела, Линдау (Боденско језеро)

Албер Ками, једaн од најважнијих интелектуалаца 20. века, 7. Новембра 2013. године напунио би се 100 година. Тим поводом издавачка кућа Лаика из Хамбурга објавила је књигу чланака, писама, реаговања као и транскрипте одржаних говора и одабране дискусије овог нобеловца . У овој књизи објављене су и странице његовог дневника из 1939. године. У њима се Ками изјашњава о Другом светском рату и улози појединца у ситуацији окарактерисаној као безнадежној. То је књига која потврђује актуелност и вредност дубоких Камијевих мисли и порука све до наших дана.
Одмах по избијању рата он је писао:

Ништа није неопростивије од рата и позива на мржњу народа. Међутим, ако је рат већ избио, бескорисно је и малодушно да, под изговором да за њега нисмо одговорнни, останемо по страни. Куле од слонове кости су се срушиле. Није допуштено ни нама ни другима око нас, да завлачимо главу у песак .

Оно шта, по његовом мишљењу, појединац у таквој ситуацији треба да чини Ками објашњава у Писму очајнику – такође у дневичким белешкама из 1939. године. Додуше, Ками у овом писму има разумевања за незнанчева осећања подстакнута насталим ратом, али не и за његово очајање:

Пишете ми да Вас овај рат притиска, да сте спремни да умрете, да ово светско лудило не можете да подносите, ову сурову малодушност и ову опаку наивност која још увек верује да се људски проблеми могу решавати крвљу. Читам ваше редке и разумем Вас. Разумем Вас, али не могу више да Вас следим уколико Ви од овог очајања правите животно правило и завлачите се у своје очајање зато што је све ипак узалуд. Јер, очајање је осећање, а не стање. У њему Ви не смете да се учаурите. И то осећање мора да смени јасно разумевање те ствари .

Ками покушава да тражиоцу савета објасни које питање треба да постави самоме себи пре него што одлучи шта још да у тој наоко безизгледној ситуацији учини:

(...) Пре свега, морате да се запитате да ли сте учинили све да се овај рат спречи. (...) Ја сам пак сигуран да нисте учинили све што је нопходно, тј. учинили сте исто онолико мало колико и сви ми. Нисте могли то да спречите? Не, то није тачно. Ви знате да овај рат није био неизбежан. (...) Постоји још један неопходни задатак који треба да се изврши.

Тај неопходни задатак који тражилац савета, Ками сматра, треба такође већ по избијању Другог светског рата да изврши јесте, по мом мишљењу, такође задатак сваког појединца и грађанина у ово наше време у које међународноправно незаконити ратови народима који су њима погођени причињавају незамисливе патње:

Ви имате задатак, не сумњајте у то, пише Ками. Сваки човек има мање или веће поље утицаја. Оно га обавезује и својим манама и својим одликама. Међутим, какво је такво је, оно је ту и одмах употребљиво.Не салећите никога са апелима. Према крви и слободи других треба се обазриво опходити. Али, ви можете да убедите десет, двадесет,тридесет људи да овај рат није био неизбежан, да још није покушано да се сва средства употребе да се он заустави, да то мора да се каже, да се то, уколико је могуће, напише, па ако је потребно и разгалами! Ових десет или двадесет људи рећи ће то другој десеторици који ће то проширити даље .

На крају Ками бодри тражиоца савета да не очајава због историје у којој појединац може све:

Појединци су оно што нас данас шаље у смрт. Зашто не би другим појединцима пошло за руком да свету подаре мир? Ваља само да се почне, а да се не мисли на велике циљеве. Не заборавите да се рат води са онилико одушевљења оних који га желе колико очаја оних који га свом снагом своје душе одбијају .

На другом месту у својим дневничким записима Ками потврђује своје гледиште:

Постоји једна једина судбина, а то је смрт и осим тога нема ничега више. У раздобљу које траје од рођења до смрти ништа није фиксирано: све може да се промени, па чак и рат да се заустави, чак и мир да се одржи ако се то свесрдно, снажно и дуго жели .

Овакву представу човека јасног етичког држања Ками развија и у свом есеју Мит о Сизифу. У апсурдном свету човек је одбацио самога себе. И у овако тешкој ситуацији Ками види само један пут: упркос њој делати, трпети, залагати се. И у последњој вести о Алберу Камију – тако је насловљено последње поглавље књиге Лоуа Марина – велики књижевник и ближњи одговара на питање из једног интервјуа како он види будућност човечанства и шта може да се уради да се до слободног света дође:

Давати ако се може. И не мрзети ако је могуће .

Његова Екселенција
Господин Бан Ки Мун
Генерални секретар УН
ЊУ ЈОРК, ЈУ ЕС ЕЈ

Поштовани господине Генерални Секретаре,

Запањен сам одређеним злонамерним, потпуно неоснованим коменатрима који се односе на недавно одржан концерт српских уметника у седишту УН-а, а посебно се тичу мелодије „Марш на Дрину“. Ваша Екселенција је присуствовала овом изванредном културном догађају и могла је да се увери да је програм српских уметника био на највишем уметничком нивоу. Композиција  „Марш на Дрину“ је светски позната српска мелодија и једно од најбољих музичких дела тог жанра икада компонаваних. Посвећена је слободи и достојанству човечанства, и као таква, извођена је у најпознатијим концертним дворанам у целом свету, укључујући и прослављену Бечку Оперу.
Према томе, сви политизирани и малициозни коментари треба да буду одбачени као недостојни и увредљиви.

Искрено Ваш,
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних,
Београд, Србија

Поштовани господине Јовановићу,

Како Ви, имајући у виду Вашу веома дугу професионалну каријеру, и богато политичко искуство, оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, једном речју, стање нације?

Живадин Јовановић: Нација је дубоко подељена географски, социјално и политички. Она је и даље  заморче експериментисања твораца тзв. новог светског поретка у нестајању. Умртвљене су снаге и могућности Србије у култури, науци, технологији, привреди. Друштвену свест карактеришу урушен национални морал, немоћ и чекање. Србија верује у помоћ и спасење од оних који су се вековима уздизали отимајући туђе! Српски интелектуалци, углавном, ћуте као да је то као да је такво стање богомдана неминовност и најважнија одлика демократизације. Визија и интереси Империје, постали је врхунски кредо многих. Док институције, Устав и политичка одговорност постоје само на папиру, токове и судбину друштва одређује комбинација волунатаризма, ауторитарности и политичке незрелости.
Отвореност према суседима, Европи и свету нису спорни. Али, је итекако спорно то што је Србија велике економске и природне ресурсе, будзашто, препустила другима, спорно је, уопште узев, зашто потцењује себе и своје а прецењује друге и туђе. Спорно је, заиста, и зашто Србија данас више цени и поштује оне који су је, пре само 13 година, разарали, убијали, тровали, обогаљивали, који је и данас јавно третирају као трећеразредну државу, а Србе као народ ниже расе, који Србију и на почетку 21. столећа черече и понижавају, него  оне који је поштују, подржавају и бране, који је никада нису разарали, или пнижавали. О којој скали вредности, о каквом коду се ту ради? Време је да Србија одбаци синдром немоћи, колективне кривице и вазалства, да отчепи закречења у свести и чепове у организованости друштва. Време је да се отворена Србија коначно окрене и себи!

Након политичких промена у Србији после 2000. године, Ви сте са групом колега, сарадника и политичких истомишљеника, пре свега, се ангажовали у Београдском Форуму за свет равноправних. Како оцењујете рад, политичке домете    и резултате Форума?

Живадин Јовановић: Београдски форум је добровољно, независно, непрофитно удружење, није ни странка, ни тзв. НВО, и тако треба да остане. Основала га је пре 12 година група српских интелектуалаца међу којима су, поред других, били академици Михајло Марковић, Иван Максимовић и Коста Михајловић, публицисте и књижевници Радош Калајић, Чедомир Мирковић и многи други који су својим  стваралаштвом оставили трајни траг у науци, култури и јавном животу. Форум и данас окупља велики број интелектуалних стваралаца из Србије, окружења и српског расејања. У страним медијима више се пише и говори о активностима Форума него у Србији. Форум се бори се за ширење истине,  равноправност људи, народа и држава, уважавање интереса Србије. И поред медијске блокаде, Форум се и унутар Србије, све више афирмише као остециште и извор слободне, независне мисли. Поштовање људских права у складу са концептом УН који обухвата и социјална, економска, права на здравље, културу, образовање – такође је један од циљева Форума. На међународном плану, Форум се бори за поштовање међународног права демократизацију међународних односа, за укидање страних војних база, а против милитаризације, хегемонизма и војног интервенционизма. О свему томе сведочи и садржина   преко 70 књига политичке, економске, безбедносне, спољно-политичке садржине које су написали и издали чланови и пријатељи Београдски форума.
У Форуму се руководимо резоном – да јадиковке немају вредност, да се углед и права не стичу пљувањем по другоме, да зато свако треба да ради оно што најбоље зна и уме. И још нешто, да своју зловољу и интелектуалну инертнтност не објашљава тезом – да је немоћан, да од њега ништа не зависи. Човек се не сме предати.