Две деценије после, све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље - основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доманације засноване на војној моћи и хегемонији Запада на челу са САД.

«Мали косовски рат», како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или «Милосрдни анђео» како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година после, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног  тако економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда «бољег живота» усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду «свеобухватног правно обавезујућег документа», да призна да је силом отето добило и «правно» покриће. Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону априла 1999. НАТО је и званично од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70-ту годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евро-атлантској осовини, поготову стање односа Брисел-Москва-Вашингтон-Пекинг , да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999 била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о «хуманитарној интервенцији»? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70-ту годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију?... Размимоилажења и поделе око Косова и Метохије, Ирана, Сирије, Русије, Кине, Северног тока, доприноса финансирању НАТО-а, миграцији, мултилатерализму и другим стратешким питањима се шире и продубљују. Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест о тим променама. Ни НАТО, дефинитивно, није више оно што беше 90-тих година прошлог столећа.

Живадин Јовановић

КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ

Било је то време припрема за преговоре у Дејтону. И Европа и Русија биле су слабе у том процесу, па су свесно препустиле диригентску палицу америчкој администрацији. Немачки геополитички циљеви били су у великој мери задовољени разбијањем СФРЈ, те је у окончању грађанског рата у БиХ тадашњи Бон видео консолидацију тих циљева, ко год водио игру. Француској дипломатији било је важније како се њена улога пројектује у јавности од тога колики ће бити њен стварни утицај на исход и потоњи распоред снага. Велика Британија је, као у и другим сличним случајевима, наступала као члан англоамеричког двојца. Козирјев и Јељцин су били сарадници у америчком пројекту за БиХ. Ипак, у завршници Јељцин је покушао да сам себи одреди награду за „минули рад“ тиме што би у Москву истовремено довео Милошевића и Туђмана и домаћој јавности се представио као важан, чак и самосталан играч у решавању озбиљног европског проблема. На његову жалост, његови западни партнери, пре свих вашингтонски, нису му дозволили да то оствари. Туђман се није појавио на замишљеном тројном самиту у Москви. У тим условима Слободан Милошевић је разговоре са Јељцином настојао да искористи како би Русија једнострано одустала од санкција према СР Југославији, што би му ојачало преговарачку позицију у Дејтону, као и положај на Балкану и унутар земље

Svetskim presedanom na presedan, ukratko bi se mogla opisati do kraja neizvesna i uzbudljiva sednica Generalne konferencije Uneska koja će biti upisana kao veliki istorijski obrt. Pariski pokušaj da teritorija Kosova koje nije opštepriznata država, niti članica Ujedinjenih nacija, postane deo Uneska, zablokiran je.

Odolele ucenama Zapada: Mnoge zemlje članice Uneska nisu popustile pod pritiskom

Tako je Zapad u nadmetanju sa Srbijom, posle neuspelog pokušaja da progura rezoluciju o Srebrenici u Ujedinjene nacije, ubeležio i drugi veliki poraz u u novijoj istoriji. Dok proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica ovakav ishod vidi kao buđenje bipolarnog sveta, premijer Srbije Aleksandar Vučić ukazuje da se Srbija suprotstavila mnogo većim od sebe, koji nisu uspeli da je unize ni politički zgaze. To, međutim, nameće pitanje sledi li Beogradu, koji opet oslonac nalazi u Moskvi, posle ove izvojevane bitke, osveta i kazna.

Da li je bolje da Srbija gubi međunarodne bitke, da ne bi provocirala kažnjavanje Vašingtona i Brisela, odgovara pitanjem bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović.

Beograd, prema njegovim rečima, treba da se bori u svim svetskim organizacijama za sebe i sopstvene interese i da se ne opterećuje time da li će srpski uspeh nekog naljutiti.

- Srbija ima i pravo i obavezu da radi u svom interesu. Samo tako će pokazati i dokazati Evropi da je država i da neće da pada na kolena i da bude pretvorena u evropski otirač - kaže Jovanović napominjući da je Beograd pokazao da radi za sebe, a ne protiv bilo koga drugog.
On dodaje da Srbija ne treba da stavlja sebi olovo oko noge i tone u močvari da bi zadovoljila Zapad.

O pariskim presedanima je govorio amabasdor Srbije u Unesku Darko Tanasković koji kaže da Velika Britanija koja se najviše zalagala za Kosovo, u stvari pomogla Srbiji.

- Britanski predstavnik nastojao je da objasni kako bi bio presedan ukoliko GK ne bi postupila u skladu sa preporukom Izvršnog saveta, jer se to nikada do sada nije dogodilo. Odgovarajući na njegovu diskusiju, primetio sam da je zapravo logično da dođe do tog presedana, zbog toga što nikada u istoriji Uneska nije postojala nedržava to jest entitet čiji se prijem u ovu organizaciju traži - predočio je Tansković.

Žao mi je što u EU plaču

Premijer Aleksandar Vučić prokomentarisao je da mu je žao što su brojni evropski zvaničnici i Priština toliko razočarani, jer samoproglašeno Kosovo nije primljeno u Unesko, istakavši da je i on razočaran što su ušli u taj proces ne obaveštavajući Srbiju.
- Kuknjavu i žalopojke iz Prištine neću da komentarišem. A to što vidim da brojni EU zvaničnici, takođe, plaču, šta da im radim? To je njihova politika, priznali su nezavisnost Kosova i ponašaju se skladu s njom, a Srbija u skladu sa svojom nije priznala i neće priznati nezavisnost Kosova - poručio je Vučić.
Emir Kusturica ocenio je da je ova odluka posle neusvajanja rezolucije o Srebrenici, na kojoj su posebno insistirali Englezi i Amerikanci, možda i najveća politička pobeda. Dodaje i da je dobar znak, ne samo zato što će biti sačuvana svetska kulturna baština, već i što govori da UN nisu više mesto gde se sprovodi volja jednog naroda, već se polako uspostavlja novi svet.

- Ovo je reakcija novog svetskog poretka, dobra reakcija. Donedavno su u tom istom svetu žmurili kada su vandali rušili bogomolje, u međuvremenu se svet, izgleda promenio - istakao je Kusturica, dodajući da je najveća pobeda što postoji svest koja drži do kulture i tradicije i ne dozvoljava da se sekirama odseku srpski koreni.

Od braće opet nož u leđa

Crna Gora je nastavila da podiže ruku protiv Srbije. Sramni potez režima Mila Đukanovića je izazvao veliki broj komentara na društvenim mrežama, a priličan broj građana Srbije je naveo da nikada više neće letovati na Crnogorskom primorju. Makedonija je takođe bila protiv Srbije, pa je srpski premijer prokomentarisao da su Podgorica i Skoplje pokazali da im je Priština važnija od Srbije.
Bog nije u snazi, već u istini, prokomentarisao je sednicu rečima Aleksandra Nevskog ruski ambasadaor u Srbiji Aleksandar Čepurin koji se nada da će rezultat glasanja u Parizu dati pozitivnu dinamiku obnavljanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. On je naglasio da su Srbi još jednom pokazali da imaju hrabro srce, puno strpljenja i snažan duh.

Moramo više da se cenimo!

- Moramo biti čvršći u odbrani interesa Srbije, i moramo više da budemo država nego što smo danas, jer koliko sebe cenite, toliko će vas ceniti drugi - kaže Živadin Jovanović. - Treba li slušati London, autora rezolucije o Srebrenici, ili SAD koje su bombardovale Jugoslaviju? Šta imamo od toga da nas Zapad tapše po ramenu i udeli koji kompliment? Te pohvale mogu samo da zabrinu, jer oni ne hvale zbog naših uspeha, već zato što se radi u njihovom interesu.
Francuskom pukovniku Žaru Ogaru koji je bio angažovan na Kosovu, laknulo je što Kosovo neće biti deo Uneska. Da je primljeno to bi, kako kaže, bila prilika za desatanizaciju OVK kojoj bi se omogućilo da, pod plaštom čestitosti, nastavi ka neizmenjenom cilju, brisanju prošlosti srpskog i hrišćanskog Kosova.

Slavlje u Mitrovici

U severnom delu Kosovske Mitrovice Srbi su proslavili odluku Generalne konferencije kolonama automobila koje su okićene srpskim zastavama kružile ulicama uz zvuke sirena. Gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić kazao je da je Srbija danas ostvarila važnu diplomatsku pobedu, da je pravda zadovoljena, jer oni koji su rušili i palili srpske manastire na Kosovu 2004. i 2008. godine danas ne mogu biti njihovi zaštitnici.

***

Извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/531668/Drugi-samar-mocnom-Zapadu

Политика

БЕОГРАД, 16. ЈУЛА /СРНА/ - Бивши шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је Срни да је одлука Народне скупштине Републике Српске о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ у интересу очувања уставног поретка и Српске и БиХ и да је она оправдана.

"Ова одлука је у интересу очувања уставног поретка онако како је утврђен у Дејтонском споразуму и да се прекине процес дерогирања уставних надлежности ентитета. То је уједно и услов да се народи БиХ окрену развоју - економије, инфраструктуре, културе...", рекао је Јовановић, који је и предсједник организације Београдски форум за свијет равноправних.

Он је истакао да је референдум најдемократскија форма изражавања воље народа, да ту нема изузетака, те да се теза како су референдуми некада у име демократије, а некада против "заснива једино на сили и арбитрарности, а не на међународном праву и међународноправној пракси".

Некадашњи дипломата истакао је да је код бошњачког руководства годинама подгријавано осјећање да је могуће у ходу измијенити оно што је договорено и потписано у Дејтону и отуда стално растућа очекивања Сарајева да ће добити нешто што му није припало нити му припада данас по Дејтонском споразумом.

Јовановић је оцијенио да је нека врста толеранције таквог процеса дерогирања Дејтонског споразума довела до ситуације да "сада Дејтон бране они који га систематски руше, који су злоупотребљавали Бонска овлашћења и празнили ентитете и Републику Српску од уставних надлежности".

Он је указао на то да су исти центри моћи противуставно ревидирали Устав утврђен у Дејтону, вршили централизацију надлежности у Сарајеву "стално говорећи да је то, тобоже, у интересу неке функционалне европске државе" иако се на другим странама, наводно, у интересу демократије, функционалности и европеизације захтевају децентралиизација, регионализација, па чак и федерализација".

"На примјер, од Србије се захтева измена важећег Устава, да би се и формално-правно одрекла своје покрајине Косово и Метохија, да би се албанскопј националној мањини пирзнало право на самоопредељење, да би се Војводини фактички признао статус федералне јединице, а региони у Србији претворили у нешто попут кантона у Федерацији БиХ. На другој страни, српском народу у РС, у БиХ, који није национална мањина већ и у смислу међународног права – нација, народ - не признаје природно, неотуђиво право да самостално управља својим пословима онако како је утврђено међународним правним актом, какав је Дејтонски споразум и Уставом", нагласио је Јовановић.

Он је истакао да проблеми настају стога што су одређене силе и центри моћи навикли да арбитрирају шта је по праву и Уставу, а шта није. Позивају се на некакав «дух Дејтона», иако је потпуно јасно шта пише у Уставу усвојеном у Дејтону.

Јовановић је нагласио да је веома важно да се подсјети да је Дејтонски споразум ратификован у Савјету безбједности УН и да је тим чином постао саставни дио система међуанародног права заснованим на Повељи УН.

"Онај ко би хтео да гази Дејтон, тај у ствари гази систем заснован на Повељи УН, јер Дејтонски споразум је после потписивања у Паризу, ратификован у Савету безбедности УН", поручио је Јовановић.
У БиХ постоје озбиљни проблеми чија су изворишта, прво, у несређеним односима унутар Федерације БиХ и друго, у политици западних центара моћи којом подгревају наду бошњачких политичара да је могуће укинути суштину Дејтонског споразума – равноправност два ентитета и три конститутивна народа. Излаз је у доследном спровођењу Дејтона, а не у наметању било каквих «духова» и арбитрарних тумачења са позиција силе.

Аутор: ЈЕЛЕНА ЈОКАНОВИЋ - АЛО
08.12.2013

Југословенске и српске дипломате имале прилику да се упознају са борцем против апархејда

Југословенски дипломата Павле Јевремовић један је од ретких људи из Србије који су имали прилику да се сретну са легендарним борцем против репресивне политике апартхејда Нелсоном Манделом. Јевремовић у разговору за „Ало!“ открива да је до сусрета дошло 21. марта 1990. године у Виндхуку, када је Југославија као чланица Савета за Намибију позвана да присуствује свечаном проглашењу независности Намибије од Јужноафричке Републике.
Нелсон Мандела | Фото: Реутерс
„Он је већ тада био жива легенда. Човек који је 26 година провео у затвору и одатле ушао право у вртлог светске политике. И тада се видело да је државник великог формата, па иако је то била сасвим службена прилика, нико није отишао без личних импресија“, присећа се Јевремовић првог и последњег сусрета званичника Југославије и Јужноафричке Републике, којем је присуствовао као саветник тадашњег председника Председништва СФРЈ Јанеза Дрновшека.


Живадин Јовановић


Павле Јевремовић

Делегација Југославије је након церемонијалног дела проглашења независности Намибије позвана да у поподневним часовима оде на разговор са Нелсоном Манделом у приватној резиденцији у којој је био смештен. Састанак је трајао читавих 45 минута, али су Јевремовићеве импресије о Мандели биле снажне.

„Био је то пријатан сусрет, он се срдачно захвалио на подршци Југославије у борби против апартхејда и затражио још значајнију подршку јер је било неизвесно какав ће бити крајњи исход борбе. Иако тада још увек није био лидер, било је јасно да ће то несумњиво постати јер је био човек испред свог времена. Знао је да притиске и ратове треба да замене разумевање и толеранција и утро је пут рехабилитацији тог дела континента. Врло ме је погодила његова смрт. Искрен да будем, за сада не видим његовог политичког наследника, али сигуран сам да је његово наслеђе довољно снажно да још дуго потраје и да се поново једног дана појави човек који ће наставити путем који је утро велики човек и борац Нелсон Мандела”, прича Јевремовић.

Јевремовић је, осим Дрновшека, саветовао некадашње председнике Председништва СФРЈ Борисава Јовића, Стјепана Месића, Бранка Костића, али и Војислава Коштуницу. Био је и амбасадор Србије при Уједињеним нацијама.
Тадашњем сусрету југословенске делегације са Манделом присуствовао је и бивши југословенски и српски дипломата Живорад Јовановић, тада шеф Групе 17 несврстаних земаља. За „Ало!“, Јовановић каже да је Мандела и тада, иако није имао званично државно својство, изазвао веће интересовање и поштовање него било који други шеф државе који је тада био у Виндхуку.

„Био је то планетарни догађај, пуштање на слободу симбола борбе против расизма и сегрегације. Тих дана су се одржавали билатерални састанци више од 60 шефова држава, а сам Мандела их је имао највише, иако у то време није био званичник. Провео је године у казамату једне расистичке државе, али није одавао утисак озлојеђеног човека. Имао је особину која одликује велике људе”, закључује Јовановић.

Слева надесно: Тадашњи амбасадор Живадин Јовановић, Јанез Дрновшек, председник Председништва СФРЈ, Мома Стефановић, дописник

Троднедвна посмртна поворка

Посмртна поворка ићи ће улицама Преторије током три узастопна дана. Излагање ковчега биће уприличено у оквиру обележавања сећања на бившег председника, које ће трајати 10 дана. Два дома парламента ће 9. децембра одржати заједничко заседање у част Манделине заоставштине, а наредног дана ће бити одржана комеморација на стадиону у Совету, на којем има места за 90.000 људи.
Мандела ће бити сахрањен 15. децембра у Кунуу, где је одрастао.
Људи широм земље се моле, певају песме против апартхејда и пале свеће, а стотине људи окупиле су се испред Манделине куће у Хотону, северном предграђу Јоханезбурга, где је умро. Упоредо с тим почеле су и припреме за дочек америчког председника Барака Обаме и двојице његових претходника - Џорџа Буша и Била Клинтона, као и других светских лидера који желе да одају пошту Мандели. Обама долази у Јужну Африку следеће недеље, саопштила је Бела кућа. Он ће се придружити великом броју светских лидера на комеморацији 10. децембра, наводи АФП.

Албер Ками о задатку појединца у наизглед безнадежној ситуацији

Од Рудолфа Хензела, Линдау (Боденско језеро)

Албер Ками, једaн од најважнијих интелектуалаца 20. века, 7. Новембра 2013. године напунио би се 100 година. Тим поводом издавачка кућа Лаика из Хамбурга објавила је књигу чланака, писама, реаговања као и транскрипте одржаних говора и одабране дискусије овог нобеловца . У овој књизи објављене су и странице његовог дневника из 1939. године. У њима се Ками изјашњава о Другом светском рату и улози појединца у ситуацији окарактерисаној као безнадежној. То је књига која потврђује актуелност и вредност дубоких Камијевих мисли и порука све до наших дана.
Одмах по избијању рата он је писао:

Ништа није неопростивије од рата и позива на мржњу народа. Међутим, ако је рат већ избио, бескорисно је и малодушно да, под изговором да за њега нисмо одговорнни, останемо по страни. Куле од слонове кости су се срушиле. Није допуштено ни нама ни другима око нас, да завлачимо главу у песак .

Оно шта, по његовом мишљењу, појединац у таквој ситуацији треба да чини Ками објашњава у Писму очајнику – такође у дневичким белешкама из 1939. године. Додуше, Ками у овом писму има разумевања за незнанчева осећања подстакнута насталим ратом, али не и за његово очајање:

Пишете ми да Вас овај рат притиска, да сте спремни да умрете, да ово светско лудило не можете да подносите, ову сурову малодушност и ову опаку наивност која још увек верује да се људски проблеми могу решавати крвљу. Читам ваше редке и разумем Вас. Разумем Вас, али не могу више да Вас следим уколико Ви од овог очајања правите животно правило и завлачите се у своје очајање зато што је све ипак узалуд. Јер, очајање је осећање, а не стање. У њему Ви не смете да се учаурите. И то осећање мора да смени јасно разумевање те ствари .

Ками покушава да тражиоцу савета објасни које питање треба да постави самоме себи пре него што одлучи шта још да у тој наоко безизгледној ситуацији учини:

(...) Пре свега, морате да се запитате да ли сте учинили све да се овај рат спречи. (...) Ја сам пак сигуран да нисте учинили све што је нопходно, тј. учинили сте исто онолико мало колико и сви ми. Нисте могли то да спречите? Не, то није тачно. Ви знате да овај рат није био неизбежан. (...) Постоји још један неопходни задатак који треба да се изврши.

Тај неопходни задатак који тражилац савета, Ками сматра, треба такође већ по избијању Другог светског рата да изврши јесте, по мом мишљењу, такође задатак сваког појединца и грађанина у ово наше време у које међународноправно незаконити ратови народима који су њима погођени причињавају незамисливе патње:

Ви имате задатак, не сумњајте у то, пише Ками. Сваки човек има мање или веће поље утицаја. Оно га обавезује и својим манама и својим одликама. Међутим, какво је такво је, оно је ту и одмах употребљиво.Не салећите никога са апелима. Према крви и слободи других треба се обазриво опходити. Али, ви можете да убедите десет, двадесет,тридесет људи да овај рат није био неизбежан, да још није покушано да се сва средства употребе да се он заустави, да то мора да се каже, да се то, уколико је могуће, напише, па ако је потребно и разгалами! Ових десет или двадесет људи рећи ће то другој десеторици који ће то проширити даље .

На крају Ками бодри тражиоца савета да не очајава због историје у којој појединац може све:

Појединци су оно што нас данас шаље у смрт. Зашто не би другим појединцима пошло за руком да свету подаре мир? Ваља само да се почне, а да се не мисли на велике циљеве. Не заборавите да се рат води са онилико одушевљења оних који га желе колико очаја оних који га свом снагом своје душе одбијају .

На другом месту у својим дневничким записима Ками потврђује своје гледиште:

Постоји једна једина судбина, а то је смрт и осим тога нема ничега више. У раздобљу које траје од рођења до смрти ништа није фиксирано: све може да се промени, па чак и рат да се заустави, чак и мир да се одржи ако се то свесрдно, снажно и дуго жели .

Овакву представу човека јасног етичког држања Ками развија и у свом есеју Мит о Сизифу. У апсурдном свету човек је одбацио самога себе. И у овако тешкој ситуацији Ками види само један пут: упркос њој делати, трпети, залагати се. И у последњој вести о Алберу Камију – тако је насловљено последње поглавље књиге Лоуа Марина – велики књижевник и ближњи одговара на питање из једног интервјуа како он види будућност човечанства и шта може да се уради да се до слободног света дође:

Давати ако се може. И не мрзети ако је могуће .

Његова Екселенција
Господин Бан Ки Мун
Генерални секретар УН
ЊУ ЈОРК, ЈУ ЕС ЕЈ

Поштовани господине Генерални Секретаре,

Запањен сам одређеним злонамерним, потпуно неоснованим коменатрима који се односе на недавно одржан концерт српских уметника у седишту УН-а, а посебно се тичу мелодије „Марш на Дрину“. Ваша Екселенција је присуствовала овом изванредном културном догађају и могла је да се увери да је програм српских уметника био на највишем уметничком нивоу. Композиција  „Марш на Дрину“ је светски позната српска мелодија и једно од најбољих музичких дела тог жанра икада компонаваних. Посвећена је слободи и достојанству човечанства, и као таква, извођена је у најпознатијим концертним дворанам у целом свету, укључујући и прослављену Бечку Оперу.
Према томе, сви политизирани и малициозни коментари треба да буду одбачени као недостојни и увредљиви.

Искрено Ваш,
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних,
Београд, Србија

Поштовани господине Јовановићу,

Како Ви, имајући у виду Вашу веома дугу професионалну каријеру, и богато политичко искуство, оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, једном речју, стање нације?

Живадин Јовановић: Нација је дубоко подељена географски, социјално и политички. Она је и даље  заморче експериментисања твораца тзв. новог светског поретка у нестајању. Умртвљене су снаге и могућности Србије у култури, науци, технологији, привреди. Друштвену свест карактеришу урушен национални морал, немоћ и чекање. Србија верује у помоћ и спасење од оних који су се вековима уздизали отимајући туђе! Српски интелектуалци, углавном, ћуте као да је то као да је такво стање богомдана неминовност и најважнија одлика демократизације. Визија и интереси Империје, постали је врхунски кредо многих. Док институције, Устав и политичка одговорност постоје само на папиру, токове и судбину друштва одређује комбинација волунатаризма, ауторитарности и политичке незрелости.
Отвореност према суседима, Европи и свету нису спорни. Али, је итекако спорно то што је Србија велике економске и природне ресурсе, будзашто, препустила другима, спорно је, уопште узев, зашто потцењује себе и своје а прецењује друге и туђе. Спорно је, заиста, и зашто Србија данас више цени и поштује оне који су је, пре само 13 година, разарали, убијали, тровали, обогаљивали, који је и данас јавно третирају као трећеразредну државу, а Србе као народ ниже расе, који Србију и на почетку 21. столећа черече и понижавају, него  оне који је поштују, подржавају и бране, који је никада нису разарали, или пнижавали. О којој скали вредности, о каквом коду се ту ради? Време је да Србија одбаци синдром немоћи, колективне кривице и вазалства, да отчепи закречења у свести и чепове у организованости друштва. Време је да се отворена Србија коначно окрене и себи!

Након политичких промена у Србији после 2000. године, Ви сте са групом колега, сарадника и политичких истомишљеника, пре свега, се ангажовали у Београдском Форуму за свет равноправних. Како оцењујете рад, политичке домете    и резултате Форума?

Живадин Јовановић: Београдски форум је добровољно, независно, непрофитно удружење, није ни странка, ни тзв. НВО, и тако треба да остане. Основала га је пре 12 година група српских интелектуалаца међу којима су, поред других, били академици Михајло Марковић, Иван Максимовић и Коста Михајловић, публицисте и књижевници Радош Калајић, Чедомир Мирковић и многи други који су својим  стваралаштвом оставили трајни траг у науци, култури и јавном животу. Форум и данас окупља велики број интелектуалних стваралаца из Србије, окружења и српског расејања. У страним медијима више се пише и говори о активностима Форума него у Србији. Форум се бори се за ширење истине,  равноправност људи, народа и држава, уважавање интереса Србије. И поред медијске блокаде, Форум се и унутар Србије, све више афирмише као остециште и извор слободне, независне мисли. Поштовање људских права у складу са концептом УН који обухвата и социјална, економска, права на здравље, културу, образовање – такође је један од циљева Форума. На међународном плану, Форум се бори за поштовање међународног права демократизацију међународних односа, за укидање страних војних база, а против милитаризације, хегемонизма и војног интервенционизма. О свему томе сведочи и садржина   преко 70 књига политичке, економске, безбедносне, спољно-политичке садржине које су написали и издали чланови и пријатељи Београдски форума.
У Форуму се руководимо резоном – да јадиковке немају вредност, да се углед и права не стичу пљувањем по другоме, да зато свако треба да ради оно што најбоље зна и уме. И још нешто, да своју зловољу и интелектуалну инертнтност не објашљава тезом – да је немоћан, да од њега ништа не зависи. Човек се не сме предати.