СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ СМРТИ

У новинама

У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ОКОНЧАЊА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО-а 1999. НА СРЈ

agresija

Двадесет и прва годишњица од окончања оружане агресије НАТО-а на Србију, односно СР Југославију 1999. навршава се 10. јуна. У сусрет историјском датуму, Печат објављује текстове које су угледни аутори из наше земље и света посветили овом јединственом догађају у новијој историји: огромна НАТО ратна машинерија, на крају 20. века, извршила је оружану агресију на суверену европску земљу.
Текстови које ћете читати у овом и наредном броју избор су излагања учесника велике прошлогодишње Међународне конференције, одржане 22. и 23. марта 2019. у Дому ВС, у Београду, поводом две деценије од почетка НАТО агресије на нашу земљу. Организатори поменутог скупа били су Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
Излагања учесника конференције наћи ће се и у зборнику АГРЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ. Ово издање ускоро излази из штампе и садржаће стотинак прилога аутора из Србије и из земаља (око 40) Европе, Азије и Америке, мећу којима је и нобеловац Петар Хандке. Издавач је Београдски форум за свет равноправних, а зборник се може наручити телефоном (011 32 83 778), мејлом Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или у Сремској 6/IV, Београд.

 

НАТО ЗАСНОВАН НА ЛАЖИ

Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса

Јевгениј Примаков Млађи
посланик Руске државне думе, Русија

primakovПоштовани пријатељи, говорићу на руском. Двадесет година је прошло од оног дана када су први пут у Европи после Другог светског рата пале бомбе на европску престоницу, на мостове, на куће, на касарне, на дечје вртиће, на школе. Тај догађај од ког нас дели 20 година сада многе наше колеге на Западу тумаче у стилу: „Дајте да то оставимо историчарима.“

Прошле недеље сам био на Конференцији, баш овде. Београдски дијалог. Тамо је био представник Аустрије који је много времена провео радећи у Приштини. Његов говор звучао је отприлике: „Добро, а што се секирате? Било је то, било је, па прошло. Дајте, нека историчари то разјасне, а ми ћемо гледати у будућност.“ Знате, баш неки позитиван приступ.
Будућност? Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса. Недавно је Савет Федерације Русије – то је горњи дом руског парламента – донео резолуцију, где је за главну претњу по светску безбедност данас именовао Северноатлантску алијансу. Дајте да јасно кажемо да је то агресивна међународна организација која је више пута кршила међународно право, и која је започињала ратове, укључујући и оне изван оквира властите надлежности, на територији других држава. Србија је била прва у низу тих злочина. Статистичари су израчунали да је на сваког грађанина Савезне Републике Југославије дошло отприлике по два килограма муниције и гвожђа од бачених бомби. Два килограма на сваког!

Када сам летео овамо, у авиону је на седишту до мене седела врло лепа српска девојка. Летела је из Париза, где живи и ради од 1999. године. Када је био рат, она је имала 10 година. Она памти завијање сирена, памти како су је родитељи вукли у склониште, а она није хтела да иде, јер је имала пса који се бојао. Сада она има тридесет година. А, ево, ова деца на фотографијама (фотографије деце жртава агресије НАТО-а на изложби у Дому ВС, прим. уред.) – они немају ни тридесет, ни двадесет, ни петнаест година – они никада неће одрасти, готово је – они немају будућност. Може ли се тако нешто опростити? Не! Може ли се тако нешто заборавити и ићи у будућност? Не! То је немогуће.
Треба говорити о томе да је Северноатлантска алијанса агресивна организација, злочиначка организација, која мора пре или касније одговарати за почињене злочине. Схватамо да сада, вероватно, још увек није погодан тренутак за то, политички контекст је сложен, али та организација ће пре или касније бити кажњена за злочине које је извршила, у складу с међународним правом, не мислим ни на какав волунтаризам. Пре или касније доћи ће до својеврсног нирнбершког, или још некаквог другог процеса, можда ће се због историјског контекста одржати и у Хагу, када ће бити одређене репарације које морају да исплате, како организација НАТО, тако и земље које су најактивније учествовале у ратним злочинима. То ће се свакако десити. Можда ми то нећемо дочекати, али можда ће наша деца. Али то ће обавезно бити, пре или касније.
Они су отворили Пандорину кутију. Под знаком питања се нашао читав систем међународног права и безбедности. Испоставило се да рат може бити започет без Савета безбедности УН. И шта даље? Даље се испоставило да НАТО блоку Савет безбедности УН није потребан, може просто започети рат – као 2003. године на Ирак. Рекли су да није обавезно одобрење Савета безбедности! Може се и овако: једна земља окупи коалицију и каже: „хуманитарни циљеви“ – и напред! Бивши представник УН за људска права у бившој Југославији недавно је изрекао врло интересантно признање. Рекао је да је током војне агресије НАТО-а у Савезној Републици Југославији погинуло више људи него на Косову, чију кризу је та операција наводно требало да заустави. НАТО је нанео више зла него што је било на паролама. Може ли се то опростити? Може ли се то заборавити? Не, не може!
Та организације је заснована на лажи. И изговор за напад на Србију био је лажан, како је много пута до сада оцењено и како смо и на овој конференцији оценили – наводно спречавање жртава међу цивилним становништвом Косова! Испоставило се да је НАТО одговоран за далеко више жртава него што их је било током легитимних антитерористичких акција.
Акције НАТО-а увек су праћене медијским кампањама. Када становништву европских земаља испирају мозак, када се убацују лажни циљеви, ствара се информациони зид. Видели смо то много пута, не само овде. Видели смо то у Украјини, видели смо то у Грузији, у Либији, у Сирији, Ираку и у другим земљама.
Та организације је заснована на лажи. Чак и сада, када земље НАТО-а оптужују Русију да заправо она, Русија, води такву агресивну политику. То је такође лаж. Свесна лаж. И ми треба да се замислимо сада, двадесет година после тих догађаја, зашто се то ради? Зато што се никада ништа случајно не догађа. Зашто се та лаж шири? Шта нам она спрема даље, свима нама?
Даље, да видимо такозвани војни Шенген у Европи, када се олакшава пребацивање трупа преко територије европског континента, када више не треба тражити дозволу од сваке посебне европске државе за пребацивање НАТО војске. Милијарде евра се улажу у проширење путева, мостова и друге инфраструктуре, ради пребацивања војске. Сједињене Државе излазе из уговора који ограничавају оружје за масовно уништење. Војни контингенти НАТО-а размештају се на истоку Европе, чиме се крше договори. А постоји оснивачки акт, споразум Русија–НАТО који је требало да заустави напредовање војне структуре НАТО-а на исток. Тамо је речено да НАТО не може константно да размешта војне контингенте на територији земаља нових чланица НАТО-а. А како онда објаснити тенковске бригаде и војне контингенте у Пољској, Румунији, на Прибалтику итд.? Нама кажу: „Они се ротирају. Они нису стални.“ То јест тенкови стоје, посаде долазе и одлазе. Знате, као што на авионским летовима мењају посаду негде на аеродрому. То је лаж.
Сада се из године у годину замагљују и релативизују сви споразуми и све структуре које спречавају рат, и то се ради смишљено. А то је почело пре 20 година.
Зато управо сада треба говорити о ратној претњи, о напорима који морају бити уложени за спречавање рата. Јер, то би био последњи рат. А ми се плашимо за нашу децу. Ми не желимо да видимо нашу децу у таквом сценарију.

Позивам Европљане да се тргну и поставе питања својим владама.
Други важан проблем јесу последице рата. Ми видимо подељени српски народ. Видимо људе који су остали без прехрамбених производа и лекова на Косову и Метохији. У Митровици. А шта видимо – тамо је много међународних организација које се наводно брину за права цивилног становништва на Косову и Метохији, које су подстицале НАТО на почетак или учествовале у тој информационој галами. Да ли се силно брину за Србе који живе на Косову? Таквих организација нема. Не! Никог не брине то што треба увести лекове, довести храну туда, заштитити права српске, сада већ мањине на Косову и Метохији! А Приштина води политику истискивања Срба одатле. Зашто ми то видимо, а Европа на ово стидљиво жмури? Зато што је тако угодно и комфорно, зато што је сада, после догађаја од пре 20 година, створена врло интересантна политичка ситуација. Видимо како се све понавља, не само овде већ и у Сирији, Украјини итд. Када агресивна екстремистичка заједница, мотивисана политички, а често још ојачана наоружаним милитантним групама, диктира своју агенду земљама Европе, када земље Европе и центар доношења одлука са своје стране, такође, потпадају у зависност од тих људи. Управо зато Украјинци, мислим на украјинску власт, Кијев, тако марљиво користе тактику војних провокација против Русије, а онда трче до Сједињених Држава и говоре: „Заштите нас од руског агресора“!
Организација изграђена на лажи, на агресији, на започињању ратова – пре или касније биће заустављена. И правда ће тријумфовати. Хвала!

Аутор је унук Јевгенија Примакова, бившег премијера и министра инострних послова Руске Федерације

 

ЦРНО ПОГЛАВЉЕ ЕВРОПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Сећање на злочине империјализма није само чин части и поштовања жртава. Сећање и, штавише, едукација људи о убилачкој природи овог система једини је начин да се култивише неопходна свест за шири фронт који ће устати против планова тзв. великих сила и њихових покушаја да убијajу људе у будућности

Јаковос Тофари
председник Светске федерације демократске омладине (WFDY), Кипар

tofariУпућујем вам топле и војне поздраве од антиимперијалистичке омладине света. Велика је част да овде, данас, представљам Светску федерацију демократске омладине, у овом граду који је крвљу платио планове и интересе западног империјализма.

Од самог почетка, од првог тренутка, чак и током бомбардовања, Светска федерација демократске омладине, наша федерација и наше организације чланице дошле су у Београд да изразе своју солидарност и да осуде злочин који је почињен од стране НАТО-а према овим људима. Сећање на злочине империјализма није само чин части и поштовања жртава. Сећање и, штавише, едукација људи о убилачкој природи овог система једини је начин да се култивише неопходна свест за шири фронт који ће устати против планова тзв. великих сила и њихових покушаја да убијajу људе у будућности. Неспорно је да је након 1992. године империјализам започео агресију нових размера. Такозваним Стратешким концептом савеза из 1991. НАТО је дао себи право да интервенише у било којој земљи света. Наравно, НАТО никада није мировао, нити је поштовао права људи, чак ни пре тога. У сваком региону НАТО шири беду, патњу и бол који се не могу заборавити, као ни државни удари, насилне интервенције и успостављање диктатура у многим земљама.

Империјализам, некада под изговором обнове демократије, некада под изговором хуманитарне интервенције, узроковао је смрт милиона људи. Његови злочини се и даље настављају, а правде нема. Урушавање социјалистичких европских земаља је ојачало НАТО и дозволило му да се шири на Исток. Следећи идеју краја историје, НАТО је постајао све јачи у некадашњим социјалистичким земљама. Прво примањем у чланство Мађарске, Пољске и Чешке Републике, присиљавајући их да поново опреме своју војску оружјем из САД, Немачке и Француске, трошећи милионе евра на оружје и бацајући оно што већ имају. Током ових процеса НАТО је био ангажован у рату у Хрватској и бомбардовању у Босни, али овај злочин је једино могао бити закључен коначном поделом онога што је остало од Југославије. Тзв. хуманитарна интервенција НАТО-а је доживела свој врхунац бомбардовањем Југославије између марта и јуна 1999. године. Овај рат је поставио преседан за будуће војне интервенције империјализма, на тзв. хуманитарној основи, и тзв. превентивним ратовима који не значе ништа друго до експанзију империјалистичких интереса САД, ЕУ и НАТО-а.
Ефекти овог црног поглавља европске историје су и даље видљиви у региону Балкана. Повећање национализма, присуство страних снага, оснивање и проширење НАТО база су само неки од ефеката. Ефекти на цивилно становништво су још увек видљиви, разорене породице, психолошки ефекти на популацију која је преживела бомбардовање и економске тешкоће је било тешко превазићи нарочито за оне с мало ресурса. Последње поглавље злочина у Југославији била је једнострана декларација независности Косова, декларација која је одмах призната од стране САД и више од 80% држава ЕУ. WFDY је од самог почетка овог злочина строго осудила ову илегалну акцију.

Ових дана, 20 година након бомбардовања, ширење и поновно јачање НАТО снага, учвршћивање његових односа са Европском унијом, ширење његовог утицаја кроз Партнерство за мир и путем новог Стратешког концепта, који дозвољава интервенцију дежурног полицајца империјалистичких интереса под било каквим изговором унутрашњих проблема, потврђује НАТО као најопаснију убилачку машину нашег света. Не само због седам деценија смрти и уништавања већ због намера за будуће интервенције. Познавајући историју прошле деценије мора се појаснити људима света да НАТО нема место у свету мира и социјалне правде. Све док овај инструмент смрти још увек постоји не можемо се надати крају беде и опресије.
WFDY подржава борбу народа, нарочито младих, за мир и просперитет, стојимо уз оне који се боре за ослобађање земаља и одбрану њиховог суверенитета. Солидарни смо са онима који се боре против било које врсте пресије, против ненародне политике било које владе која ставља интересе монополиста изнад интереса народа. Подржавамо борбу младих за бесплатно образовања, за приступ култури и спорту, за њихово право на рад и рад уз поштовање права. Стојимо заједно са онима који подижу своје гласове против оних који уништавају природну околину наше планете.

Драги пријатељи, драги другови, не смемо грешити! Једни пут за бољу будућност, једини пут да се отарасимо ове болести човечанства је да разумемо и да се супротставимо свим различитим проблемима уопште. Морамо разумети да се злочин догађа управо сада, против народа Венецуеле на исти начин као пре 20 година против ове земље. Масакрирање људи на Блиском истоку је други изданака из истог корена који узрокује ненародне политике, милитаризацију и климатске промене. Једино ће се урушавањем самог империјализма човечанство коначно отарасити НАТО-а и свих других механизама опресије. Борба за збацивање доминантног империјалистичког система је наш приоритет и мора се водити на свим местима где империјализам има свој израз – у фабрикама, школама, на послу, универзитетима и на улицама.

На овај начин можемо изградити јединство и снагу за победу!
На овај начин можемо изградити свет мира и сарадњу међу људима!
На овај начин можемо изградити свет са трајним миром, свет без империјализма!

***

Други део:

 

РУСИЈА ИЗМЕЂУ ДВА МАГНЕТА

Желимо само једно, да као резултат било каквих догађаја у Србији она постане јача, а не слабија у очима оних који су јој непријатељи. О томе нека размисле и они који су против председника Вучића и сам председник Вучић
Константин Затулин
директор Института за дијаспору и интеграције (ЗНД), члан Савета за спољну и одбрамбену политику, члан Јавне коморе Руске Федерације

Ове недеље у Русији је почело обележавање пете годишњице повратка Крима у Русију, који се догодио 2014. године и који у том тренутку није узео било чији живот. За све словенске народе ова седмица се завршава сећањима на трагедију Савезне Републике Југославије која се догодила пре 20 година, на трагедију српског народа.
Припремајући се за данашње учешће на овој међународној конференцији, припремајући свој говор, једноставно сам узео материјале од пре 10 година за Конференцију на којој сам такође говорио на позив господина Живадина Јовановића, коме сам веома захвалан. Желим да кажем да за наше словенске народе увек постоје трагедија и радост, тријумфи и порази, који се међусобно смењују и допуњују. И ми треба, наравно, ако бисмо били способни за то, а морамо бити – да се држимо једни других како бисмо прослављали само победе, као што то чинимо ове недеље.
Али ево, што се тиче историје од пре 20 година, када сам иступао овде, на овом форуму 2009. године, говорио сам о чињеници да ми, руски и српски народ, пре овог рата нисмо у потпуности схватали колико смо блиски, колико нам је судбина слична и колико смо сродни.
Да, имали смо значајне велике периоде у историји. Русија се жртвовала у Првом светском рату, наступивши на страни Србије која је била подвргнута ултиматуму од стране сила Осовине. Пре 20 година Русија, нажалост, није тако поступила. О томе сам говорио 2009. године. Исте године наша коцка је већ била бачена. Минхенски говор нашег председника Путина већ је одржан. Године 2008. супротставили смо се агресији америчке марионете – председнику Грузије, против Јужне Осетије. Тада смо признали две државе на Кавказу, које раније нису биле признате – Јужну Осетију и Абхазију. Али то још увек није био режим санкција, тада још увек није било сасвим јасно да је Русија бацила коцку и да она никада више неће бити у ситуацији у којој се нашла, у којој смо се сви ми затекли 1999. године. Да се ​​то десило 10 година касније, ништа се не би одвијало онако како се одвијало, јер Русија у то време до 2009, а поготово 2019, представља земљу која не би дозволила све оно што је дозволила 1999. године. Иако је чак и тада у Русији већина људи била на страни Срба, и то не само људи већ и званичне структуре – представници народа у Државној думи, у Савету Федерације. Нажалост, наше власти су тада биле потпуно другачије.

КАКАВ ЈЕ ТО БИО РАТ

Када сам пре 10 година говорио о свом ставу према том догађају, користио сам и мемоаре госпође Олбрајт, који су тада тек изашли у руском издању под називом „Рат у којем смо победили“. Какав је то рат био? Наравно, то је био рат против Југославије као државе и против Срба као народа. На страницама својих мемоара, архитекта овог рата, државни секретар Сједињених Држава, много говори о томе зашто је сматрала да су Срби криви за све. С обзиром на свој концепт историје, веровала је да Срби плаћају за свој пораз, покушавају да се реванширају за пораз у Косовској бици 1389. године. Али ако се праве такве тврдње против Срба као народа, онда је очигледно да је српски народ унапред крив, шта год да уради. То је, наравно, био рат против Европе и УН, због тога да би се на мапу Европе ставила полубандитска држава, која сада већ након 20 година не крије своје намере да се створи та „Велика Албанија“ заједно са суседном Албанијом. О томе говоре политичке личности и лидери Албаније, о томе говоре и албанске вође с Косова. Очигледно је да је ово била жеља да се успори развој Европе стављањем овог чира на њено тело.
Истовремено је, наравно, то био рат против међународног права и УН, као јединог арбитра признатог у свету. Постоји епизода у којој министар спољних послова Велике Британије Робин Кук каже америчком државном секретару да његови правници сматрају да још увек мора постојати нека врста одобрења УН за почетак војних дејстава, а амерички државни секретар, пишући о томе с поносом, љутито му каже: „Промените своје правнике“ јер вам није потребно никакво одобрење, не морате никога да питате за – право јачег. Био је то у сваком смислу амерички рат. Цео његов ток говори о томе да је то био рат по мустри Сједињених Држава, које нису навикле да жртвују људе, али су навикле да седећи високо у кабинама својих авиона, изван граница домета средстава ПВО, бомбардују градове и села, без обзира на губитке које то може проузроковати. Ни у каквом случају се не сме дозволити прелазак овог рата у фазу копнене операције, јер гласачи неће разумети ако се појаве жртве међу вашим војницима и официрима. Био је то амерички рат.
Наравно био је то и рат против Русије, иако тамо нису то сви схватали, а тим пре нису желели да то виде људи из одлазећег режима, последње године владавине Јељцина. Сећам се како је у нашем Савету за спољну одбрамбену политику – то заправо није ни владина ни државна организација – наступао тадашњи помоћник председника за међународне послове, говорећи о томе какве циљеве имају руска дипломатија, председник и његова администрација, у односу на оно што се дешавало у Југославији. Као прво, каже он, ово што се догађа не сме увући Русију у сукоб. Русија не жели да буде учесница сукоба. А други циљ је спречавање опозиције да искористи ситуацију, односно да се патриотским снагама Русије не дозволи да замерају свом руководству због тако дефанзивног понашања.
Госпођа државни секретар САД у својој књизи пише да се у то време према Русији примењивао принцип такозваног „двоструког магнета“ – да најпре привуче Русију на заједничко деловање и заједничке напоре (она чувена посредничка мисија Черномирдин–Ахтисари је еклатантан пример тога), а затим је требало учинити тако да сопствене ултиматуме (натовске западне ултиматуме) упућене Србији, братском народу, изриче баш Русија и то је та суштина „двоструког магнета“. Могло би се рећи да су они тада (90-их) остваривали своје циљеве.
Најзад, то је био и рат против Слободана Милошевића. Нема сумње у то. Када сам наступао 2009. године, само ћу цитирати оно што сам рекао тада: „Данас постоји веома много људи који желе да баце камен у леђа покојном бившем председнику Југославије. Присуствовао сам церемонији сахране Слободана Милошевића, и оно што сам тада говорио и ово што сада кажем је потпуно иста ствар. Свакој особи, сваком политичару се дешава да направи много грешака. И Милошевић их је вероватно имао, али се у потпуности за њих искупио својом трагичном и херојском судбином. А сведоци америчких иницијатора рата још једном наглашавају да се предрасуде према Милошевићу морају уклонити из историје Југославије. Посебно желим то да кажем у присуству мог пријатеља Борислава Милошевића, који је овде присутан.“

УКЛОНИТЕ РЕЧ: ‘СРБИМА

Данас Борислав Милошевић није присутан. Нажалост, у међувремену смо га сахранили. Присуствовао сам и другој церемонији. За Борислава Милошевића на српској земљи није било места, сахрањен је у Црној Гори, иако је, све у свему, она такође српска земља, тако да, заиста, овде не постоји никакав проблем. Није ту проблем, он је у томе што је док сте припремали ову конференцију цео свет сазнао за пресуду Радовану Караџићу. И то је апсолутно у духу англосаксонске бахатости и хипокризије очигледан изазов да се баш на овај дан, баш ове недеље објави да четрдесет година затворске казне за Радована Караџића није довољно – потребна му је доживотна казна. Чак и да је вечан, не треба га пуштати из затвора. Али Радован Караџић, као и Слободан Милошевић заправо су вечни. Вечно је сећање на њих као људе. Један од њих је умро, други је жив, али ће трајно сећање на њих у историји не само српског народа већ и нашег руског народа сигурно остати.
На крају бих хтео да кажем да од самог почетка догађаја у Украјини, од 2013. године, нисам био овде у Србији – морао сам да се бавим другим стварима и то је оцењено како треба. Поново је јуче две стотине посланика Државне думе стављено на списак непожељних, укључујући и мене. Пре тога, некима од нас, дакле и мени по шести пут је забрањен улазак у Украјину, а истовремено је украјински суд досудио да будем ухапшен. Не разумем како то да ми је истовремено забрањен и улаз у Украјину и да хоће да ме ухапсе. Тешко је то комбиновати, али они очигледно могу да комбинују било шта у својој глави. Морамо схватити да национални спорт за Русе и Србе као што је издаја, доводи до трагичног исхода. Не смемо дозволити издају у нашим редовима. Морамо разумети и не смемо се поводити за разним слоганима и идејама које нас могу довести до трагичног исхода. Опет говорим о овоме јер присуствујемо овде на Конференцији уочи сутрашњих манифестација. Знамо да се оне одигравају, ми се у Русији не мешамо. Заправо, ово је искључиво унутрашња ствар Србије и српског народа, бирача, грађана како да процени своју владу, председника, шта да ради итд. Желимо само једно, да као резултат било каквих догађаја у Србији она постане јача, а не слабија у очима оних који су јој непријатељи. О томе нека размисле и они који су против председника Вучића и сам председник Вучић. Они сви заједно треба да размисле у чему греше и због чега Србија постаје слабија, а не јача због ових или оних догађаја. Искрено то кажем, верујте ми.
Покушао сам са својим колегама: и са Jeленом Гусковом, која овде седи, и са Сергејом Бабурином, све то време, чак и ако нисмо у Србији, да учинимо нешто што бисмо могли додатно да урадимо. Посебно 2002. године, када су још увек наши миротворци стајали на Слатини, превозили смо хуманитарну помоћ преко целе територије Русије, Бугарске, Македоније Србима на Косову и Метохији. Наш тадашњи амбасадор у Београду уплашио се критике и рекао је: „Молим вас уклоните реч ’Србима’, напишите да генерално помажете свима на Косову, и Албанцима и Србима, свима, да некоме, не дај Боже, не падне на памет да се буни.“ А ми смо рекли: „Не. Ми носимо ову хуманитарну помоћ на неколико ауто-возова из владе и града Москве, управо Србима са Косова и Метохије.“

После неколико година изградили смо 75 кућа у општини Исток, селу Осојане, које смо предали српским избеглицама. Не знам шта се догодило с тим кућама. Дошао сам сада и желим да сазнам шта се заправо десило са овим поклоном владе Москве. Желели смо да се врате на Косово они Срби који су били приморани да побегну из своје општине, из свог села, изградили смо српско село од новца владе Москве на Косову. И мислим да имамо довољно могућности да покажемо љубав и пријатељство једни према другима, и у најтежим и најодговорнијим тренуцима.
У завршници цитираћу крај свог говора још једном и тиме ћу завршити. Морамо признати да када не делујемо, када не изводимо закључке, укључујући и поражене у нашој властитој политичкој елити, када их не позивамо на одговорност, не дајемо прилику правим патриотама да говоре с политички високих трибина, већ оним нарученим или стидљивим патриотама, а код нас у Русији сада је модерно бити стидљиви патриота, који у сваком тренутку може да се одрекне свог патриотизма. То значи да нисмо ништа разумели, да нисмо ништа научили из трагедије у Југославији. Хајде да извучемо поуку из овога. Хвала!

НАТО И ЕУ ПРИМЕЊУЈУ ИСТЕ ПОЛИТИКЕ

Говорећи о НАТО-у не смемо заборавити да Европска унија примењује политичке праксе које су у складу с праксама НАТО-а. Потребно је имати на уму да су већина држава ЕУ такође и верне чланице НАТО-а
Деспина Маркоу
Комитет за међународну демократску солидарност, Грчка

У име Грчког комитета за међународну демократску солидарност, желимо да захвалимо Београдском форуму за свет равноправних, као и Светском савету за мир, за позив да учествујемо на овој конференцији поводом 20-годишњице НАТО бомбардовања некадашње Југославије. Двадесет година је прошло откад је ратна машинерија НАТО-а напала суверену државу Југославију и њене народе, али катастрофалне последице напада још увек су видљиве, не само у само Србији већ на целом Балкану. Последице осећамо и ми, Грци. Постала је јавна тајна да доктрина усвојена на годишњим Самиту НАТО-а само доноси освајачке ратове, интервенције, обојене револуције, брзе субверзије влада које им нису по вољи, постављање лидера спремних да спроводе одлуке НАТО-а у дело, упркос и против воље и интереса њихових народа. На последњем самиту у Бриселу, доктрина снажне превенције и одбране само може изазвати осећање нелагодности. Дужност је балканских народа да се припреме за искуства која им се у овом тренутку осећају далека и мало вероватна.
Говорећи о НАТО-у не смемо заборавити да Европска унија примењује политичке праксе које су у складу с праксама НАТО-а. Потребно је имати на уму да су већина држава ЕУ такође и верне чланице НАТО-а. Све су одговорне и саучеснице су. Заједно планирају и примењују ову политику и упркос повременим међусобним неслагањима, трвењима и расправама око поделе плена, на крају увек нађу начин да се сложе како што боље да експлоатишу богатства под земљом, на земљи и под морем, али такође и путеве транспорта тог богатства, а у корист њихове буржоаске класе. У Грчкој не заборављамо прљаву улогу тадашње владе, за време бомбардовања, као и грчког министра спољних послова и данашњег председника Социјалистичке интернационале.
Сукоб НАТО-а и ЕУ с Русијом и Кином још једно је озбиљно питање које балкански народи, али не и само они, морају да имају у виду. Њихова лицемерна нервоза у решавању проблема за све нас значи да ћемо ми трпети последице њихове нетрпељивости, а то представља огромну опасност за мир у региону. Позивамо народе региона да уједине снаге у припремама за акцију спречавања свих империјалистичких интервенција у свим деловима света, као и затварања свих НАТО и америчких база. Такође је потребно радити против ксенофобије, нетолеранције и расизма, као и свега што узрокује појаву фашизма. Потребно је показати солидарност тако да сви могу да живе у праведном систему, без недаћа и експлоатације.
Наше оружје је међународна солидарност у борби против империјалистичког варварства. Ово варварско понашање никад неће престати ако народ сам не устане и избори се за своју будућност. Неће престати ако злодела не буду спречена деловањима у сопственим државама, али и заједничким деловањима, уједињеним у борби, пошто је суштинско значење империјализма садржано у слогану који су грчки антиимперијалисти узвикивали пре двадесет година и још увек узвикују током демонстрација. Империјалисти деле свет људском крвљу секући границе. Игра се наставља. Гледамо шта се данас догађа у Венецуели. Одлучни смо никад да не заборавимо, никад да не опростимо.


Извор:
http://www.pecat.co.rs/2020/06/secanje-na-vreme-smrti/
http://www.pecat.co.rs/2020/06/secanje-na-vreme-smrti-2/