„МАТЕМАТИКА” ЛАРИЈА КИНГА И CNN-ове „СМЕТЊЕ НА ВЕЗАМА"

Књиге

lari i zika

Извод из књиге «1244 кључ мира у Европи», Живадин Јовановић

Издавач: Београдски форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, 2018. (стр 203-207).

Већина ТВ интервјуа одвијала се са терасе пасареле која повезује зграду РТС-а са Пионирским домом у Таковској број 2, где је, до злочиначког ког бомбардовања зграде РТС-а 23. априла 1999.  био инсталиран сателитски бим-одашиљач. Други интервјуи и директна укључивања у информативне емисије страних телевизија реализовани су из студија РТС-а. Немали број интервјуа током агресије НАТО-а дат је у згради СМИП-а. Неколико дана пре бомбардовања зграде Савезног министарства одбране и Генералштa6a, кадаје уједно озбиљно оштећена и зграда СМИП-а, канцеларија министра била је привремено смештена у згради Хотела „Палас", на Обилићевом венцу, а потом у адаптираној згради у Булевару мира број 26 где су такође примани страни новинари и ТВ екипе. Неке од америчких телевизија имале су, кpaћe или дуже време током агресије НАТО-а, своје импровизоване студије у хотелу „Интерконтинентал" одакле сам такође дао неколико интервјуа. Интервјуи са терасе пасареле били су, углавном, у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле, у даљини, изнад кровова зграда, пojaвu ce одблесак а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову „Милосрдни анђео", или „рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана. Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о„праведним" циљевима њихових влада и кри- вици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора.

TB CNN током агресије НАТО-а дао сам још најмање два интервјуа у директон укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО-а и даје тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ни једном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ћe бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље жртве агресије, износио. Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у аркивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Тањуга. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП-ом што је затим прослеђено свим ДКП-има широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије.

Један од интервјуа CNN-y „уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио га је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако мга је сећање конкретник питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали, или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свој „кец" из рукава: „Господине министре, није ми јасно како вас, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона"? Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари та питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме „тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговора. Био сам свестан да програм Лари Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам: „Лари — почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности — овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратуiемо ми да вас победимо, рaтујeмo само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и некик других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, Хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну 'помоћ', убрзано одлазиле у историју."

У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у Хотелу „Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћаo у хотел. Једног јутра из безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно?

Други интервју CNN-y чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. Формат је био да у времену од пола сата или 40-ак минута одговарам на питања кора страних дописника који би се налазили у студију CNN-a y Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО-а и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. CNN је то прихватио. Емисија је почела нормално, водитељ ме је представио, али још нисам изговорио прву реченицу, умешао се водитељ и привидно узбуђеним гласом који сам пратио почео без прекида да се извињава гледаоцима због лоших веза, да објашњава да то није ништа необично када је реч о везама са земљом у којој тече рат, да му је много жао. И тако је следио непрекинути низ реченица без секунде паузе. Пошто је мојих договорених пет минута „појео" водитељ, једнако брзо је дао реч првом страном дописнику да постави питање. Било ми је потпуно јасно да CNN није желео да испоштује договор, да, без обзира на отвореност и демократске капацитете није желео ни тих пет минута да посвети оценама и чињеницама једног званичног југословенског представника. Јер, „тешкоће на везама" су напрасно настале чим сам изговорио прве речи и волшебно нестале истог часа када је истекло договореник пет минута. Чим су се везе „нормализовале" водитељ је брже-боље дао реч првом новинару. И то новинару једног, не сећам се тачно ког, руског медија. Руски новинар је такође „брзински" кратко и јасно издекламовао питање: „Господине министре, зашто страним новинарима не одобравате визе, забрањујете улазак и извештавање из Југославије?" Био сам шокиран и питањем и CNN-овим избором страног дописника. Руском новинару сам одговорио једнако брзо, мирно и сталожено: „Драги пријатељу, из Југославије тренутно извештава око 120 страних новинара, од тог броја 31 новинар је из Русије. Дозвољавам да то није довољно. Реците колико акредитација руских новинара би задовољило ваша очекивања, упутите их на моју адресу и обећавам да ћe истога часа бити одобрене." Руски новинар није реаговао јер су уследила питања новинара из другик земаља, али не са толико предубеђења. Докле је сезала америчка злоупотреба појединаца из нашег братског руског рода? Колико пута сам од Гелбарда, Холбрука и других представника администрације Била Клинтона током даноноћних преговора о Косову и Метохији, као крунски аргумент да нешто морамо да прихватимо, чуо: „Са овим (што траже) су се сложили наши руски (Јељцинови) партнери"! То што сам на тај „аргумент" обично одговарао да ми немамо проблема у директном комуницирању са нашим руским пријатељима те да Американци не морају да се труде да нам преносе никакве поруке "руске браћe" није их импресионирало, нити реметило њихову навику.

kljucmira