Извод из књиге «1244 кључ мира у Европи», Живадин Јовановић

Издавач: Београдски форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, 2018. (стр 203-207).

Већина ТВ интервјуа одвијала се са терасе пасареле која повезује зграду РТС-а са Пионирским домом у Таковској број 2, где је, до злочиначког ког бомбардовања зграде РТС-а 23. априла 1999.  био инсталиран сателитски бим-одашиљач. Други интервјуи и директна укључивања у информативне емисије страних телевизија реализовани су из студија РТС-а. Немали број интервјуа током агресије НАТО-а дат је у згради СМИП-а. Неколико дана пре бомбардовања зграде Савезног министарства одбране и Генералштa6a, кадаје уједно озбиљно оштећена и зграда СМИП-а, канцеларија министра била је привремено смештена у згради Хотела „Палас", на Обилићевом венцу, а потом у адаптираној згради у Булевару мира број 26 где су такође примани страни новинари и ТВ екипе. Неке од америчких телевизија имале су, кpaћe или дуже време током агресије НАТО-а, своје импровизоване студије у хотелу „Интерконтинентал" одакле сам такође дао неколико интервјуа. Интервјуи са терасе пасареле били су, углавном, у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле, у даљини, изнад кровова зграда, пojaвu ce одблесак а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову „Милосрдни анђео", или „рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана. Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о„праведним" циљевима њихових влада и кри- вици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора.

TB CNN током агресије НАТО-а дао сам још најмање два интервјуа у директон укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО-а и даје тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ни једном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ћe бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље жртве агресије, износио. Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у аркивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Тањуга. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП-ом што је затим прослеђено свим ДКП-има широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије.

Један од интервјуа CNN-y „уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио га је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако мга је сећање конкретник питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали, или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свој „кец" из рукава: „Господине министре, није ми јасно како вас, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона"? Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари та питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме „тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговора. Био сам свестан да програм Лари Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам: „Лари — почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности — овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратуiемо ми да вас победимо, рaтујeмo само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и некик других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, Хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну 'помоћ', убрзано одлазиле у историју."

У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у Хотелу „Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћаo у хотел. Једног јутра из безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно?

Други интервју CNN-y чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. Формат је био да у времену од пола сата или 40-ак минута одговарам на питања кора страних дописника који би се налазили у студију CNN-a y Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО-а и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. CNN је то прихватио. Емисија је почела нормално, водитељ ме је представио, али још нисам изговорио прву реченицу, умешао се водитељ и привидно узбуђеним гласом који сам пратио почео без прекида да се извињава гледаоцима због лоших веза, да објашњава да то није ништа необично када је реч о везама са земљом у којој тече рат, да му је много жао. И тако је следио непрекинути низ реченица без секунде паузе. Пошто је мојих договорених пет минута „појео" водитељ, једнако брзо је дао реч првом страном дописнику да постави питање. Било ми је потпуно јасно да CNN није желео да испоштује договор, да, без обзира на отвореност и демократске капацитете није желео ни тих пет минута да посвети оценама и чињеницама једног званичног југословенског представника. Јер, „тешкоће на везама" су напрасно настале чим сам изговорио прве речи и волшебно нестале истог часа када је истекло договореник пет минута. Чим су се везе „нормализовале" водитељ је брже-боље дао реч првом новинару. И то новинару једног, не сећам се тачно ког, руског медија. Руски новинар је такође „брзински" кратко и јасно издекламовао питање: „Господине министре, зашто страним новинарима не одобравате визе, забрањујете улазак и извештавање из Југославије?" Био сам шокиран и питањем и CNN-овим избором страног дописника. Руском новинару сам одговорио једнако брзо, мирно и сталожено: „Драги пријатељу, из Југославије тренутно извештава око 120 страних новинара, од тог броја 31 новинар је из Русије. Дозвољавам да то није довољно. Реците колико акредитација руских новинара би задовољило ваша очекивања, упутите их на моју адресу и обећавам да ћe истога часа бити одобрене." Руски новинар није реаговао јер су уследила питања новинара из другик земаља, али не са толико предубеђења. Докле је сезала америчка злоупотреба појединаца из нашег братског руског рода? Колико пута сам од Гелбарда, Холбрука и других представника администрације Била Клинтона током даноноћних преговора о Косову и Метохији, као крунски аргумент да нешто морамо да прихватимо, чуо: „Са овим (што траже) су се сложили наши руски (Јељцинови) партнери"! То што сам на тај „аргумент" обично одговарао да ми немамо проблема у директном комуницирању са нашим руским пријатељима те да Американци не морају да се труде да нам преносе никакве поруке "руске браћe" није их импресионирало, нити реметило њихову навику.

Пише: Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Пре неколико дана (12. јануара 2021.), на самом крају 91. године  његовог живота, умро је истакнути члан Београдског форума Сава Живанов. Умро је један племенит човек, истакнути научни радник и универзитетски  професор. Умро је човек који  је живео скромно, мирно и поштено, посвећен  пре свега пуној  бризи о својој  породици (супруга и двоје деце, унучад).  А  умро је како је и живео –  такође  тихо:  у сну.
      
Истовремено, међутим, Сава Живанов био је читавог живота (често и по цену не малих  личних одрицања) веома посвећен и  научним истраживањима  врло сложене  и контроверзне тематике, којом се као научник бавио. А бавио се, од самог почетка своје професорске и научне каријере, око педесет година, научним истраживањем историјског и социјалног развоја Совјетског Савеза, односно  Русије.  И, оставио  врло студиозно и  неуобичајено обимно научно дело.  Његов одлазак је повод да се још једном, с поносом што смо га познавали, осврнемо на то дело. И одмах да кажем, на самом почетку  овог осврта, када је реч о научном изучавању  руске тематике и импозантним резултатима које је остварио, иако појединац, Проф. др Сава Живанов постао је уствари институција
        
2. Бавио  се, најпре, политиколошким  и социолошким истраживањима развоја те велике (тада социјалистичке) земље, све до слома њеног друштвено-економског и политичког система и распада Совјетског Савеза као државе 90-тих година прошлога века. Та истраживања окончао је изванредним емпиријско-аналитичким приказом тога слома, односно руске варијанте тзв. „транзиције“, у којој су –  као саветници увезени  са  Запада – учествовали и неки наши каснији „транзициони реформатори“. Томе је била посвећена његова књига – Русија у време Јељцина (1990 – 1999), објављена 2002. године (дакле, на самом почетку истоветне српске „транзиције“ из бившег социјализма у бивши капитализам).
        
Међутим, трагајући за узроцима и дубљим разумевањем последица савремених политичких и друштвених  збивања која је пратио,  професор се у исто време деценијама бавио  и истраживањем новије историје Царске Русије. А, судећи по енергији и ентузијазму с којим је, од почетка 20-их година овога века, објављивао у серији, једну за другом, вансеријске књиге (на чак 5.044 странице текста до 2012. године!), то је  изгледа било доба његове „зреле младости“, којом је  успешно пркосио биолошким законима. Подухватио се, наиме, реализације једног сопственог замашног  пројекта о историји Русије на прелазу из 19. у 20. век. Тачније,  од средине 19. века (кримски ратови) и почетка њеног реформисања до Првог светског рата (у делу Русија на прелому векова, објављеном 2002.), и њеног учешћа у европској политици 1878.–1914. (у  делу Русија и раскол Европе, које је објављено 2005.године). У оквиру тога пројекта,   --  после ове  две (у извесном смислу, уводне) студије о историји Русије „на прелому векова“ --  објавио је, од 2007. до 2012.године, још три врло опсежне  двотомне студије о руској револуцији:  Пад Руског царства,  Русија 1917. и Црвени Октобар. Ова шестотомна трилогија о руској револуцији представља, уствари, животно дело Саве Живанова. Њоме се он сврстао међу најбоље познаваоце и најпродуктивније научне истраживаче ове тематике; којом су се иначе, посебно почев од 90-их година прошлога века, бавили многи озбиљни научници (и у Русији и у свету). Објавио је, потом, 1914. године, и књигу (418 страница) - Европа пред први Велики рат  (Корени, узроци и поводи Великог рата).
        
Радећи на припремама ових студија, Живанов је успоставио широку сарадњу са својим иностраним колегама и  учествовао на великим међународним конференцијама о овој тематици у Москви, Лењинграду,  Бечу. На Међународном конгресу историчара, одржаном у Мадриду од 26. августа до 3. септембра 1990. године,            изабран је за члана Бироа Међународне комисије за историју руске револуције и именован за иностраног члана Научног савета Руске академије наука за историју ратова и револуција. Научна методологија његових историографских истраживања, утемељених на целовитој презентацији и објективој анализи историјских чињеница, потврђивала се у сучељавању са сличним напорима историчара из других земаља, усмереним ка превазилажењу једностраности  и идеолошких интерпретација ових историјских догађаја. А и у нашој научној јавности,  на промоцијама организованим поводом сваке његове књиге, резултати тих његових истраживања, добили су је такође високе оцене.
        
3. Довољно ће бити, томе у прилог, осврнути се на две последње  (двотомне) књиге из Савине трилогије  о руској револуцији. Прва од њих има   наслов  Русија 1917, али описује збивања у овој земљи током само  шест месеци у оквиру те године, дакле врло кратко раздобље „згуснуте историје“ Русије: од почетка марта до почетка септембра, тј. од цареве абдикације до у предвечерје Октобарске револуције.
 
Њена тема је, уствари, руска револуција, коју Живанов схвата као процес. И зато, фебруарски политички преврат (који, иначе, како то и други чине, и сам назива фебруарском револуцијом), третира само као прву фазу тога процеса.
       
Из ове књиге се види да су, са свргавањем цара, формирањем Привремене владе и проглашењем широких личних и политичких слобода, тек настајала и настављала се још дубља и судбоноснија  политичка превирања, која су се тицала и државног уређења, и природе друштвених односа. Јер (како на почетку књиге истиче Живанов, позивајући се на руског академика Павла Васиљевича  Волобујева) – „народна тежња за хлебом прерасла је огромном снагом у његов занос за слободом, који се више није могао зауставити“.

Књига садржи исцрпан конкретно-историјски приказ свих  токова противречих збивања у Русији на великој историјској прекретници. Али, истовремено и социолошку анализу  историјских чињеница. Анализу која је изведена без идеолошких предубеђења, иако наравно има у виду и касније историјске исходе и све, врло противречне – и тадашње и потоње – идеолошки мотивисане интерпретације (на које аутор често и изричито упућује у оквиру приказа појединих догађаја). Анализу која износи и описује све чињенице: догађаје, њихове актере, мотиве, дилеме и изазове са којима се суочавало руско друштво тога доба. У књизи су дате и упечатљиве, егзактне али врло живописне, животне биографије водећих личности (из разних друштвених слојева), које су биле учесници у тим збивањима, уносећи у ову научну студију и неке елементе историјског романа, и потсећајући на нека књижевна дела непревазиђених руских класика. А то је и посебан, специфичан квалитет, какав се иначе ретко среће у научним радовима о ширим друштвеним процесима.  
Књига, дакле, садржи целовит и егзактан опис и анализу чињеница, да би се тек из њих самих помаљала или наслућивала могућа и неизбежна тумачења њиховог стварног и далекосежног историјског смисла. Да би се управо на основу конкретно – историјске анализе, схватило у пуном опсегу да је, ипак, реч о темељном класном друштвеном сукобу који се исказује кроз жестоке политичке борбе, у чијем је средишту питање – шта после свргавања царског полуфеудалног режима?
           
Са таквим методолошким приступом, Живанов уверљиво показује зашто ни покушаји компромисног излаза из друштвене и политичке кризе путем споразума грађанских либералних демократа и умерених социјалиста – а да би се избегао (како се убрзо показало, неизбежан) грађански рат – уствари и нису имали реалну шансу. Као ни покушаји да се излаз нађе насилним „завођењем реда“ у држави и у војсци, што је испробано неуспелим војним пучем у августу 1917.

Додуше, грађански рат је до почетка јесени 1917. био избегнут. Али, проглашење буржоаско-демократске републике није било довољан ни одржив одговор на општу друштвену и политичку кризу. И зато је   следила радикализација и даље заоштравање друштвених и политичких сукоба – управо на питању: република заснована на коалиционој власти либералних грађанских демократа и умерених социјалистичких партија; или на власти совјета као органа револуционарне демократије.

А то ће неумитно водити ка „јуришу на небо“ и Октобарској револуцији, која је била преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века.  И то је тема Савине завршне,  најобимније и такође  двотомне студије Црвени Октобар (680 стр. први, и 797 стр. други том).

Ова књига такође обрађује врло кратко раздобље “згуснуте историје“ Русије (које је, по речима аутора, „најдраматичнији период у историји Русије“): од септембра 1917. до средине јула 1918. године. Она има наслов  Црвени Октобар,  и њен први том представља студију о Октобарској револуцији (у, да тако кажем, ужем, догађајном смислу); а други (под насловом: Совјети или уставотворна скупштина) посвећен је главном резултату те револуције: успостављању власти совјета, као изворних демократских органа власти „радних и експлоатисаних маса“ (како се онда говорило).
Овом књигом Сава Живанов завршава своју шестотомну трилогију о руској револуцији, која је, уствари, његово животно дело. Њоме се он сврстава међу најистакнутије познаваоце и најпродуктивније научне истраживаче ове тематике, којом су се иначе бавили многи озбиљни научници (и у Русији и у свету) и о којој постоји врло обимна научна литература. А ово - по много чему јединствено, капитално дело Саве Живанова - има, ван сваке сумње, врло истакнуто место у тој литератури.

4. Извори на основу којих су написане ове књига су веома богати и разноврсни. Од архивских докумената, новинских извештаја онога времена, сећања савременика и учесника збивања, до многобројних  монографија и студија које обрађују ову тему. Дакле, практично све што је доступно као извор (а данас је, уствари, све је  доступно) проф. Живанов је користио да би написао ове књиге!

Полазећи од тако широке документационе  основе, Сава врло сликовито приказује  како је и зашто фебруарска револуција  (која је збацила цара и 1. септембра прогласила грађанску демократску Републику), под вођством бољшевика, прерасла у радикалну социјалну, односно социјалистичку револуцију. Како је бољшевички политички преврат  (у амбијенту општег погоршања материјалних услова живота, сељачких побуна, радничких незадовољстава и буђења националних покрета) довео до драматичне „револуције у револуцији“, те на Другом конгресу совјета усвојени историјски декрети о миру, земљи и власти. А  потом, предузимане и мере које су превазилазиле и најрадикалније Лењинове замисли: тзв. „црвеногардејски јуриш на капитал“, када је акцијама радника непредвиђено рушена капиталистичка својина у индустрији:  фабрички колективи радника преузимали фабрике, проглашавали их својином Републике и успостављали радничко (само)управљање. И најзад, усвајање првог совјетског Устава у јулу 1918. године и распламсавање суровог грађанског рата, који је водио не само тешким материјалним разарањима, него условљавао и сужавање револуционарних тековина и деформисање изворне демократске природе совјетског система, насталог с Октобарском револуцијом (што ће остати трајно обележје тога система, све до његовог урушавања 90-их година прошлога века).
И све то у амбијенту обновљених немачких ратних дејстава против Русије без армије; масовне глади по градовима и нежитним губернијама;  јачања „белог“ и „црвеног терора“, те успостављања једнопартијске власти  с  диктаторским обележјима.Следствено томе, и завршно поглавље књиге (на скоро 70 стр.)  са насловом Епилог, има поднаслов: Плиме и осеке Револуције. Од демократије совјета ка једнопартијској диктатури.

5. Када је реч о карактеру ових књига (Русија 1917. и Црвени октобар),  ово је, пре свега – научно заснована догађајна, политичка и социјана историја, у којој се приказују кључна збивања и главни процеси. Али, истовремено, проткана промишљеним политиколошким и социолошким анализама. Догађајне токове прате анализе дејства многих објективних фактора историјског развоја, а не само активности и утицај главних актера историјских збивања (бољшевичког Централног комитета и Савета народних комесара; вођстава опозиционих политичких партија и других друштвених групација).
Зато је примењен метод егзактног хронолошког приказа догађаја, уз анализе главних проблема које су покушавали да разреше актери тих догађаја. Излажу се погледи учесника различитих идејних опредељења (а не само најутицајних лидера Револуције Лењина и Троцког); њихова каснија сећања, као и каснија тумачења историчара који су се тиме бавили.
По томе су ове опсежне књиге (и то се, уствари, односи на читаву Савину трилогију о руској револуцији) – образац како се од конкретног историографског истраживања иде ка уопштавању, уз истовремено указивање и на сва досадашња тумачења историјских догађаја о којима је реч (и од самих учесника и савременика, и од оних који су то накнадно чинили). И како се (доскора веома политизована и идеологизована) тема може успешно научно обрадити – без идеологизације и политизације.
Ово је утолико значајније што је реч о теми која није само (а рекао бих, ни пре свега) руска тема. Октобарска револуција  била је преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века. Догађај за који се везују велики сукоби у самој Русији – вишегодишњи, сурови грађански рат; али и страна војна инервенција удружених капиталистичких држава. Догађај који је условио каснију дугогодишњу политичку одбојност и конфронтацију капиталистичког света према Совјетском Савезу (који је био главни продукт Октобра); и потом (после краткотрајног савезништва у Другом светском рату)  - глобалну политичку подељеност у свету и  „хладни рат“ као доминантно обележје међународних односа у току 20. века.

Ова револуција је, зато, већ у време када се десила, у јеку Првог светског рата, снажно потресла свет (како је то назначио и њен хроничар Џон Рид насловом своје чувене књиге). А, радикалне историјске промене настале с њом, посредно или непосредно, битно су утицале на европске и светске историјске токове и у деценијама које су следиле (и до Другог светског рата, а нарочито после њега).
Зато није случајно што су и у истриографији (не само  совјетској, него ништа мање и у западној) деценијама доминирале наглашене идеолошке једностраности у тумачењу реалних  историјских чињеница.  Ове књиге Проф. др Саве Живанова спадају у врхунске научне радове који смиреније, осмишљеније и објективније, дакле, истинитије, обрађују историју руске  Октобарске револуције. И не само  по својој обимности,  него пре свега по свом квалитету и објективности приказа и анализе превазилазе многе друге радове који су се последњих петнаестак година појавили у свету.
(Поводом смрти Саве Живанова, на дан његове сахране 16.јануара 2021.)

Офанзива Запада на Србе с обе стране Дрине упалила је аларм и у Москви, а шеф Кремља Владимир Путин одлучан је да заустави све притиске којима је циљ уништење Републике Српске и отимање Косова од Србије.

Избором Џозефа Бајдена за шефа Беле куће притисци на Бањалуку, али и на Београд, постали су све отворенији и јачи. Подршка у удару на Србију стиже и из европске уније, и то преко Мирослава Лајчака и званичног Брисела, који се ближи решењима која заговара Немачка када су у питању статус Косова и РС. Званична Европа користи косовско питање да би се додатно обрачунала са Доналдом Трампом, па чак иду дотле да минимализују значај споразума који су Београд и Приштина потписали у Белој кући у присуству Доналда Трампа. Рат ЕУ и Америке (погледајте оквир) који се води преко Србије подигао је Москву у пуну приправност.

- Москва помно прати сваки потез Запада, поготово када је у питању однос према нашим традиционалним савезницима. Руски председник је више пута поновио да су Срби братски народ. О најновијим дешавањима и начинима да предупреди покушаје Бајдена и Запада да Србима опет отму све руски шеф државе и његови најближи сарадници су у сталном контакту са српским руководством. Њима је Путин послао недвосмислену поруку која гласи: "Нећу дозволити Бајдену нити било коме другом да сломи кичму Србији" - преноси ставове Кремља извор Српског телеграфа из дипломатских кругова.

Ненад Поповић, министар: Русија је и досад била наш најјачи ослонац у борби за очување КиМ и заштиту РС

ПРИТИСАК ПОВРАТНИКА

Укидање Дејтонског споразума које заговарају Бајденове демократе, а што би довело до гашења Српске, било је тема и током недавног састанка најближег Путиновог сарадника Сергеја Лаврова са Милорадом Додиком. И тада је из Бањалуке руски дипломата поручио да Москва не прихвата било каква одступања од међународних споразума, као што је то документ из Дејтона. Истовремено и Путин и Лавров истичу да по питању Косова све земље чланице Уједињених нација морају да поштују Резолуцију 1244.

Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој, у разговору за Српски телеграф истиче да нема никакве сумње да ће промена администрације у Вашингтону неповољно утицати по српске интересе на Балкану.

- Они који се враћају у Белу кућу и Стејт департмент добар део своје каријере су изградили на политици да су Срби криви за све. Очекујем притиске, али повољна околност је то што ово ипак није време деведесетих, а Србија није ни изолована ни слаба нити је свет униполаран. То нам даје маневарски простор за деловање јер овог пута имамо партнерства која ће нам сигурно дати шири простор у борби за наше интересе, а ту, пре свега, мислим на Русију, која је и до сада била наш најјачи ослонац у борби за очување Косова у саставу Србије и заштиту Републике Српске - поручује министар.

Јовановић: Русија се никад неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану

БИТКА НА ТРИ ФРОНТА

Додаје да уз руску подршку Србија и сама ради на јачању своје позиције на међународној сцени.

Дубоко сам уверен да ће државно руководство Србије, са председником Вучићем на челу, на најбољи начин заштитити наше државне и националне интересе - нагласио је Поповић.

Бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић истиче да ће, упркос претњама отимачином РС и одузимањем КиМ, Русија трајно бити опредељена за поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.

- Не знам колико пута би требало више Путин и Лавров да понове да су за решења прихватљива Србији, да се мора поштовати Резолуција 1244 СБ УН да би неверне Томе прихватиле чињеницу да Русија неће одобрити сепаратизам. Није то само због пријатељства, што смо браћа по оружју, него и због руских интереса. Не жели Москва да направи грешку на међународном плану и охрабри сепаратизам на својој територији. И никад се неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану. Београд мора да се бори за КиМ, РС, европске интеграције, а Русија ће увек давати подршку и неће дозволити да Србији буде сломљена кичма - закључује Јовановић.

Извор: www.republika.rs

Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио амбасадорки др Љиљани Никшић, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима.

У емисији Контрапункт, поводом Захвалнице која је на адресу Министарства спољних послова Србије, крајем прошле године стигла из Беле куће са својеручним потписом 45. председника САД Доналда Трампа, говоримо о успесима дипломатије светосавског пацифизма као и феноменолошким променама којима су политика и дипломатија подвргнуте у савременим условима.

Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима који ће остати запамћен у историји српске дипломатије као посебан гест пријатељства Трампове администрације и председника Трампа лично, као лидера једне од светских суперсила. Први човек САД послао је захвалницу Срском амбасадору у Београду др Љиљани Никшић.

Гости емисије Контрапункт су доајени српске дипломатије: Енес Карабеговић, Владислав Јовановић и Живадин Јовановић, амбасадор др Љиљана Никшић и Слободан Кљакић, публициста и новинар.

Послушајте аудио снимак емисије:

Аутор емисије је Биљана Ђоровић

Извор: www.rts.rs

ОСУДА БЕЗУМЉА

Београдски форум за свет равноправних дубоко узнемирен најоштрије осуђује безумни антицивилизацијски акт скрнављења споменика ослободиоцима Београда. Реч је о злослутом нападу на достојанство и слободу Града Хероја, на антифашистичке традиције Србије и њено стратешко партнерство, пријатељство и савезнишштво са Русијом.

Позивамо надлежне органе да спроведу ефикасну истрагу и одговорне приведу правди.

Поштовани пријатељи,

Желим да на овај начин у своје име и у име Управе Београдског форума да Вам честитам предстојећу Нову 2021. годину и божићне празнике. Пред нама су нови изазови да одржимо висок ниво активности и афирмишемо циљеве и вредности за које се Београдски форум бори већ 20 године: слободу и равноправност, мир и сарадњу, разумевање и толеранцију. У томе ћемо, као и до сада, бити упорни, доследни и активни.

Као и до сада, рачунамо на Вашу несебичну помоћ, знање и енергију.

Желимо Вам личну срећу и добро здравље,

Живадин Јовановић
Председник 

Гостовање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца у емисјији "Од четвртка до четвртка" на Спутњику.

Избори у САД нису судски завршени, а да би се прејудицирао Џо Бајден у Белој кући, цела демократска компанија бивших кадрова окупила се срећна да може опет да малтретира Србију и да оствари интересе које није успела у претходних 20 година - чак ни под бомбама. Ипак, то је рачун без крчмара, јер они још нису у прилици чак ни да одлучују.

Овако у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка” бивши амбасадор Раде Дробац оцењује седницу Спољнополитичког одбора Представничког дома америчког Конгреса на којој су албански лобисти покренули мисију с циљем да новом председнику САД трасирају спољну политику према западном Балкану. Та политика подразумева жестоке притиске на Србију да призна независно Косово.

Не треба само да заборавимо, каже Дробац, да је та група људи која је дискутовала, а међу којима су Елиот Енгел, Медлин Олбрајт и Данијел Сервер, иста она која је 1999. била крива за све оно што се десило у односима Америке и Србије – бомбардовање, агресија, жртве, санкције, малтретирање српског народа по свим питањима и Хашка суђења.
Србија није променила мишљење ни под бомбама

Они су, према речима нашег саговорника, најодговорнији за константан притисак на Србију да учини нешто што је далеко од њеног интереса, и неспојиво са њим.

„Не знам на основу чега мисле да ће после 20 година Србија урадити оно што није под бомбама ни у рату хтела да учини. Овај случај коинцидира са чињеницом да се сада открива да су Срби у том рату оборили још неке авионе, па и невидљиве. Да се Србија није одбранила у том рату ми данас не бисмо уопште разговарали на овакав начин. Америчка страна и НАТО имали су бројне жртве о којима се ћути и велике материјалне штете. Били су огорчени  што им је једна мала земља пружила такав отпор и што је успела да не капитулира. То што неки покушавају да 1999. представе као пораз Србије није истина, јер имамо међународне документе који потврђују суверенитет Србије на својом јужном покрајном, а постоји и значајан број земаља које су повукле признање независности Косова, што све говори да је то далеко од решене ситуације,” сматра Дробац који је данас заменик председника „Београдског форума за свет равноправних“.

Акција против свих интереса Србије

У очекивању промена које би требало да наступе у САД, бар према жељама Бајдена и и Клинтонових, они покушавају већ унапред да припреме терен за офанзиву која се не односи само на Косово већ и на Дејтон, Републику Српску, а притискају Србију да одустане од све бољих односа са Русијом и Кином, оцењује наш саговорник.

„То је апсолутно супротно интересима Србије и не знам под којим условима и са којима бенефитима би Србија од тога одустала, поготово што је сада војна интервенција искључена,“ рекао је Раде Дробац.
Геноцид на Косову – ноторна лаж Елиота Енгела

Елиот Енгел је пред Обором за спољне послове изустио неколико ноторних неистина као што је она да су Срби извршили геноцид на Косову иако сви знамо да оптужница о тој теми не постоји.

Наш саговорник сматра да је јавни медијски простор данас поприште озбиљних ратова у којима се средства не бирају и у којима се лаж проглашава за истину, а истина проглашава за нешто што је ретроградно.

„Сведоци смо ерозије морала, здравог разума и чињеница, јер је чињеница само они што неки медији говоре. Сви се сећамо деведесетих када су у Босни, Хрватској и Словенији само Срби били оптужени, а добро знамо да не може да постоји кривица само са једне стране. Мислим да је то један од разлога и за ово суђење у Хагу где се покушава  направити један вештачки баланс да су злочини Шиптара на Косову први пут сада на овакав начин стављени у први план,” каже наш саговорник.

Он додаје да се страхује да то што су пред спољнополитичким одбором Конгреса сада покушали да пребаце одговорност за злочине на српску страну само део стратегије да се ослободе они који су оптужени у Хагу. То, као и негирање агресије на СР Југославију  представља политику силе која се ни по чему не разликује од оне која је вођена у претходним вековима, само што је сада окупана у новим медијима који то приказују као нешто позитивно, а оне који су жртве као кривце.
Имамо обавезу да заштитимо истину

Дробац има искуство из деведесетих прошлог века када је био помоћник министра за информисање. Трудили су се, каже, да направе што више материјала, чињеница, доказа и вести како би се та поплава лажи, превара, подметања и оптужби зауставила.

„И поред тог што је дебаланс био видан, ипак су те наше информације налазиле свој пут. Жао ми је што од 2000. немамо организовану државну пропаганду, односно, одбрану сопственог суверенитета и истине. Отимају нам верске објекте, историју, јунаке, проглашавају наше страдање бесмислено, а њихове геноциде победама. Због тога имамо обавезу да штитимо истину, јер ако је не штитимо, а иде нам у прилог,   бићемо жртва не само политичких завера које стварно постоје према нама, него и лажних представа јавности. Они ће мислити да чине добро дело када поново буду бирали Бајдена или Олбрајтову, јер они кажњавају зле Србе,“ закључио је Раде Дробац.

Др Миливоје Павловић

Да ли је Србији потребно петнаест врста буквара са често различитим ортографским решењима, и сме ли се уџбеник третирати као обична роба, а не као сложен производ од чијег садржаја зависи лице сутрашњег друштва?

У многим дечјим рукама уџбеник је прва, темељна књига на коју се, касније, надовезују друга штива и друга знања. У бројним породицама, уџбеник је језгро будуће кућне библиотеке. Новија наставна учила, па и електронска, не могу да замене својства уџбеника, нити да покрију разноликости индивидуалних способности ђака. Кад су добро дидактичко-методички обликовани, уџбеници успешно воде ђаке ка вишим ступњевима образовања и самообразовања, обезбеђујући везу са светом знања и по хоризонтали и по вертикали.

Као предмет свакодневног ишчитавања, уџбеник није само „складиште информација”, већ сложени инструментаријум којим се битно утиче на трајне представе о свету и систем вредности.

Тако је у сваком друштву, па и у српском, где издавање уџбеника има двестагодишњу традицију. Прве српске уџбенике створио је Вук Караџић, утемељитељ многих наших наука. Године 1814. написао је прву српску граматику, 1818. „Српски рјечник”, а 1827. први српски буквар.

Српска држава одувек је бринула о издавању школске литературе и поверавала тај посао од посебног интереса специјализованој јавној установи. Од 1957. то је обавеза Завода за уџбенике, националне установе која представља темељ оног што је најквалитетније у домаћем образовању, науци и учености. Од оснивања до данас, нема иоле озбиљнијег домаћег научника и истраживача који није на списку Заводових аутора или рецензената, као што нема детета или одраслог човека који се нису образовали на неком од 400 милиона примерака уџбеника досад припремљених и објављених у овој кући.

Упркос овим одликама својих издања, Завод последњих година послује с великим тешкоћама и непринципијелним притисцима истискује се из школа. Удруженим снагама приватних издавача, од којих су многи с иностраним оснивачким капиталом, Заводове књиге гурају се на маргину. Остављен му је простор (и обавеза) да издаје малотиражне уџбенике за стручне школе, за децу с посебним потребама и за припаднике националних мањина. Тзв. јавни интерес националног издавача изгубио се под коруптивним и неетичким притисцима приватне иницијативе, која није толико оптерећена дидактичком димензијом уџбеника колико тиражним ефектима и могућношћу да се интерпретацијом наставне грађе утиче на лице сутрашњег друштва.

О томе сведоче повремене медијске афере о инцидентима с појединим уџбеницима и лекцијама – од избацивања Десанке Максимовић до грубог (у основи погрешног) третирања писаца с двојном националном припадношћу, попут Владана Деснице, дубровачке књижевности, и сл. На делу су и реликти „јевропејских” претензија, али не онако како их је Вук замишљао. Суочени смо с последицама које не познају друге земље: тржишно учешће националног издавача десет пута је мање од приватног и иностраног…

Уџбеници су књиге с великим тиражима, али овде није реч само о комерцијалном интересу.

Кључна промена у области наставне литературе у Србији настала је наопако изведеном либерализацијом тржишта, као да је уџбеник обична роба, а не веома сложен производ. Тај процес започео је 2003. досовски министар Кнежевић, а наставили су потоњи челници министарства. С образложењем да треба демонополизовати положај Завода за уџбенике и обезбедити слободан проток свих идеја у вези са школом и образовањем, на тржиште су уведени – потом и фаворизовани – приватни и инострани издавачи с маркетиншком службом оперисаном од етичких препрека. Сада у Србији скоро свако може да објављује уџбеник и „напада” школе. Актуелни закон предвиђа да наставнички колективи бирају уџбенике у договору са саветима родитеља, а у пракси то најчешће изгледа овако: одлуку доноси директор школе, неретко у зависности од додатних материјалних стимуланса којима државни издавач (Завод), и кад би хтео, не може да се служи.

Агенција за борбу против корупције била је 2016. основала радну групу која се бавила злоупотребама у школама приликом набавке уџбеника. Истим закључком Министарство просвете позвано је да покрене прекршајне поступке, али је променом министра прекинута активност радне групе формиране због овог задатка.

Наопако схваћена либерализација тржишта умножила је број издавача (сада их има око седамдесет), али није донела квалитетније уџбенике нити ниже цене. Напротив. Стање је близу хаотичног, јер школе чешће обилазе накупци и прекупци него просветни инспектори. У неким областима околности су скоро риплијевске: у Србији је, од различитих издавача, одобрено за употребу петнаест врста буквара, што би било много и за научно и економски знатно развијеније државе. У неким букварима писана и штампана слова азбуке нацртана су различито, због чега се Вук окреће у гробу. Наставничка већа и директори школа не могу да разрешавају ортографске дилеме нити да се баве ликовним решењима која нарушавају јединство српског језика и његовог писма. Не могу да улазе ни у идеолошку профилисаност појединих уџбеника. Због тога је сасвим уместан захтев, који је подржало Одељење историјских наука САНУ (уз сагласје Извршног одбора Академије) да се новим законом бар издавање књига из тзв. идентитетског пакета повери државном издавачу.

А што се тиче буквара, новом министру просвете смо (в. д. директора Завода др Милорад Марјановић и долепотписани председник Надзорног одбора) предложили да бар подржи идеју о јединственом српском буквару за све школе у Србији, Републици Српској и дијаспори (ако буде среће, и у Црној Гори).

Можемо ли обједињеном научном, културном и народносном енергијом доћи до основне књиге (буквара) која би сву српску децу на исти начин увела у азбуку због које смо, још у Вуково доба, били уврштени у народ с културом, а не само с историјом?

У вези с уџбеницима питања има још, а ниједно, нажалост, није наградно…

Професор Факултета за културу и медије и председник Надзорног одбора Завода за уџбенике

Извор: politika.rs

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића
за дневни лист „Политика“, 30. 11. 2020.
 

Нова „златна грозница“ предстваља реакцију на покушаје глобалне доминације одређених западних замља, сигуран је искусни дипломата Живадин Јовановић. То је, како наводи, уједно и реакција на праксу штампања новца без покрића, које је постало посебно изражено од 2008. године, Јовановић додаје да финансијска и економска криза произашла из неодговарајућег система глобалног либералног капитализма, а појачана је глобалним заоштравањем односа у сфери безбедоносне политике.

Живадин Јовановић подсећа да је глобална атмосфера несигурности појачана незабележеном трком у наоружању и да никада нису били већи издаци у те сврхе. САД је, додаје, потрошила 400 милиона долара за наручивање нових ракета, а све то изазива тензију и несигурност. Проблем заоштравају, како додаје, и због тренда хлађења мултилитерализма и јачања национално орјентисаних политика. Америка иступа из међународних организација, напустили су Глобални споразум о климатским променама, као и Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, а на томе су радили и Барак Обама и Доналд Трамп.

Јовановић додаје да су све бруталнији покушаји Запада, тачније САД, да контролишу Кину и Русију на економском и финансијском плану. Јовановић подсећа да Кина, Русија, Бразил, Јужноафричка Република и Индија, мењају глобални распоред моћи и то управо на штету западних земаља. Наравно да нове економске и политичке силе желе више долар као монету, јер он представља моћно оружије одржавања америчке доминације на глобалном плану. О промени односа довољно говори и чињеница да некад 90% светске трговине обављало у доларима, а сада половина. „Кина и Русија које су стратешки глобални партнери прешле су на међусобна плаћања у јуану, односно у рубљама, а њихови послови само у енергетском сектору вреде 400 милијарди долара. Замислите тај ударац за долар.“, додаје саговорник Јовановић.

Јовановић сматра да је улагање у злато природна реакција на негатива дешавања на  глобалном финансијком пољу, а томе се свака земља прилагођава на свој начин. Тако и мала Србија. Реч је о нужди да се заштитимо у неизвесним временима. Међутим, кључно је то да међу великим силама недостаје глобални дијалог како би се смањиле тензије и турболенције. Свака земља би, како додаје, сходно својој снази, требало да узме удео у решавању глобалних финансијских и економских проблема.

>>ПРЕУЗМИТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ЧЛАНАК<<

Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед  улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште.

Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције.

Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама.
Изузетну пажњу и све време проведено на светом трону СПЦ посветио је завршавању Храма Светог Саве, у томе је непрекидно сарађивао са државним институцијама и другим црквама, а посебно Руском православном црквом. Спокојан је што у часу упокојења тај вишевековни подухват српског народа и Србије успешно приведен крају и што га предаје будућим генерацијама.
Са посебном пажњом пратио је положај делова српског народа који живе изван Србије и читавог српског расејања. Увек је налазио време да и поред великих обавеза прима и слуша делегације и угледне појединце српског расејања, да их посаветује и одговори на оно што их тишти. Редовно им је поручивао да је најважније да чувају свој духовни, национани и културни идентитет и да, у том смислу, највећу пажњу посвете правилном усмеравању и образовању младих, који треба да буду поносни што су српског порекла. Залагао се да Србија, као матица увек брине и помаже деловим српског народа изван Србије, српској дијаспори у очувању свог идентитета и заштити од асимилације. И у том погледу, градио је мостове између свих делова српског народа, у снажењу осећаја припадности и јединства, као услова за разумевање и повезивање са другим народима.

Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Београд, 20. 11. 2020. године                                
Београдски форум за свет равноправних

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве.

Данас нас је оставио Амфилохије Радовић, Митрополит црногорско-приморски. Оставио нас је дугогодишњи велечасник Српске православне цркве који ће остати у трајном сећању данашњих и будућих генерација као изузетан интелектуалац, човек дубоког, широког и надасве јасног и храброг ума. Ширио  је  веру  у  Бога  и  православљеслужећи  јединству  православља,  СПЦ  и  српског народа. 

Борио  се  против  извртања  историје,  новотарија,  напуштања  традиционалних вредности, слугерањске психологије и сваког покушаја понижавања српског народа као недвојивог  дела  европске  цивилизације.  Ценио  је  и  бранио  српску  историју,  није дозвољаваоскоројевићка  обезвређивања  јединственог  и  часног  места  српског  народа  у европској и светској историји.

Поштовао је све српске великане, без обзира да ли су били духовни великодостојанственици, научници, филозофи или државници, без обзира да ли су потицалииз  Србије,  Црне  Горе  или  других  српских  земаља. Увек  се  дичио  и  поносно истицао непролазну величину Петра Петровића Његоша, као српског духовног, државног, филозофског и књижевног великана европског гласа. Никада се није мирио са неправдом, или неистином. Увек се држао принципа да је одбрана истине, правде и достојанства најсветија дужност сваког човека.

Сагорео је истрајавајући над вредностима слободе, правде, истине и јединства српског народа. Речју и делом се борио се за српско Косово и Метохију, јавно осуђујући агресију НАТО 1999.  године  окупацију  те  свете  српске  земље  и  све  покушаје,  притиске  и  подметања усмерена на то да се Србија понизи, застраши и примора да се сагласи са отимачином.Био је један од највећих српских говорника. Говорио је јасно, бритко и директно о многим судбоносним питањима о којима су други ћутали. То је изазивало противнике, али од тога је много важније, да је будило успаване савести, чувало здрав разум, снажило слободарску, патриотску и незвисну мисао. И јавно је признавао да није непогрешив, али је имао храбрости да то искаже и да своје ставове исправи, и зато су га људи поштовали и следили. О томе говоре и дуготрајне литије  народа у Црној Гори које су, захваљујући њему и његови следбеницима, постале европски и светски феномен и о чијем учинку ће историја тек дати своју праву оцену. За  сваког  је  била  велика  част  познавати,  слушати  његове  мисли  и  сарађивати  са Митрополитом  Амфилохијем  Радовићем.  За Београдски  форум за  свет  равноправних је велика част што је Митрополит Амфилохије Радовић, увек када је могао, учествовао на Форумовим конференцијама, округлим столовима, као и на промоцијама нових књига. Били су то празници и надахнућа за учеснике и слушаоце. Амфилохија Радовића нема више међу нама, али остаје велико и богато наслеђе његових дела, мисли и порука, како да останемо своји, достојанствени и јединствени.

У  наставку  су  излагања  Митрополита  Амфилохија  Радовића  на  Међународној конференцији одржаној 22-23. марта 2019. године поводом дведесете годишњице агресије НАТО,  као  и  фонографски  снимак  опроштајног  говора  на  испраћају  Борислава Милошевића, бившег амбасадора СРЈ у Руској Федерацији. Оба прилога илуструју мисао и ретке особине Амфилохија Радовића, као Митрополита СПЦ, мислиоца и великог патриоте.Београдски форум за свет равноправних-Излагање Амфилохија Радовића на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, Београд, март 2019. године.:Конференција  која  погађа  у  срце  насушних  потреба  савремене  Европе  и  савременога свијета. Ја сам се ту нашао, тако да кажем, донекле и случајно. Али нема ничега случајног што се догађа у људском животу. Као што ми је говорио један наш угледни научник и философ Жарко Видовић кад сам га негде срео. Кажем: «Професоре, случајно се сретосмо». А он мени каже: «Нема ничега случајног. Сваки сусрет је сусрет за вјечност». Тако да и овај сусрет није случајан и ова ваша конференција много важна и много битна, не само за Србију
3a њене проблеме, него уопште за овај простор древне Европе. Јер Балкан није неки прилепак Европе, никада био, него је Балкан родитељ Европе и ове модерне, западне и он треба то да остане. Сам је назив Европа, јелински назив хеленске богиње, оне видовите богиње која гледа од Урала до Гибралтара и обједињује својим очима људе и земаљске народе. Оно што бих хтио овде кратко да кажем то је да се посебно радујем учешћу људи из Западне Европе на овој конференцији. Дакле, колико знам има учесника драгоцених из Њемачке, из Француске и других европских држава који су трезвени. Као што је у своје вријеме рекао знаменити генерал Галоа у Француској Њеоговој светости патријарху Павлу кад смо били за време конференције у Рамбујеу, у Паризу: «Ваша Светости, ви се не борите на Балкану само за себе и на Косову и Метохији. Ви се борите за образ часне Европе». Бог да упокоји генерала Галоа који је рекао једну знамениту и значајну ријеч. Оно што  сам хтио да поменем је да сам у вријеме бомбардовања Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, по благослову Његове светости био на Косову и Метохији и тамо сам сахрањивао оне који су побијени у то вријеме. Био у Пећкој патријаршији и шире, у Пећи, око Пећи. Видео оне који су затварани све до Савиних вода, Белог поља и до Гораждевца и на другим местима до Приштине. Тако да сам у то вријеме био живо присутан у свим тим збивањима  и знам какво је то стање било, несрећно стање на Косову и Метохији које се завршило са овим, тако да кажемо, међународним злочином. Да се жила куцавица српске државе и српског народа сада прогласи за независну државу уз признање једне групе разбојника, који су стид и срам часног и честитог албанског народа, патријархалног, они који данас управљају Косовом и Метохијом. Гледајући то бомбардовање, онда и Београда и читаве Србије и Црне Горе, где су прве бомбе пале на Даниловград (где је убијен младић, војник, а после су, такође, убијена и дјеца на Мурину, у врјеме када је бомбардована и Луштица), схватио сам једну ствар. Нисам историчар, нисам ни војно лице али осећање моје историјско јесте да оно што се данас догађа са Европом на челу са НАТО пактом, није ништа ново. То је наставак крсташких ратова до 13-ог и 14-ог вијека. То је наставак Наполеоновог покушаја освајања свијета и Европе. То је наставак нацифашистичког устројства свијета и Европе. Оно што се данас догађа. Жила куцавица свега тога је управо Косово и Метохија, као што је било у судбинама Европе и свијета Косово од 1389. године, када су звона звонила на храму Нотрдам у Паризу у нади да су хришћани победили Мурата, освајача и императора турскога. Нажалост, он јесте погинуо и пострадао од Милоша Обилића али је чињеница да данашња  политика  званичника,  није  ништа  друго  него  наставак  муратовске  политике, муратовске  тоталитарне  идеологије  која  је  онда  долазила  са  истока,  сада  као  таква  се појављује са запада. Није то политика Европе, по мом схватању, то је политика појединих људи које је вријеме избацило на површину у Европи. Моје осећање као човека, као хришћанина, да је НАТО пакт наставак те и такве Европе која негира ону изворну, исконску Европу, Европу великих римских отаца Цркве Божије, Европе Фрање Асишког, Европе Де Гола, Вили Бранта и других великих, знаменитих људи. Дакле, то је негирање те и такве Европе ониме што сам пронашао и на Косову и, ја бих доставио томе  и  у  Украјини  данас  што  се  догађа  и  што  се  догађа  на  Блиском  Истоку.  За  време мартовског  погрома  2004.  године  био  сам  у  Бриселу  да  разговарам  тамо  са  угледним људима у вези свегатога, па сам се срео и са Венингером, бившим амбасадором овде из Аустрије, теологом, који је сада при Ватикану. Онда сам му рекао: «Не чуди ме то што се догађа на Косову али ме чуди да Европа, хришћанска Европа, у овом тренутку она учествује у уништавању једне хришћанске, православне културе. Да не говоримо о 150 храмова који су тамо рушени, који су уништени, а поготову је то четврте године. Без икакве казне икога убијено је толико људи, 4000 поново протерано, 35 храмова срушено, око 1000 домова уништено само четврте године. Па ме чуди од Европе хришћанске». Он мени каже: «Која је то  хришћанска  Европа?  Оне  који  сада  управљају  Европом,  не  интересује  ни  Пећка патријаршија,  ни  Дечани.  У  питању  су  интереси  политичара  либералних  који  тиме руководе». Ако интерес господари судбинама свијета, онда ту нема будућности свијету. Овом свијету заиста треба мир и треба напредак. Треба заједништво, изворно, исконско заједништво свих народа, првенствено Европе и Америке а онда преко њих и читавога свијета. Надамо се да ће Бог помоћи свима нама и свим људима да се заиста вратимо истинском миру. Овај пост кога ми сада овде празнујемо и упражњавамо је позив на мир, позив да се ослободимо од лењости, од тугоморе, од властољубља и празнословља. И да нам Бог подари здравоумље, смиреноумље, трпљење и љубав. И да не осуђујемо ближње своје, брата свога, да молимо за то Бога. То је и моја молитва, жеља и наше Цркве Божије. Да управо то загосподари срцима свију нас и свих људи и свих земаљских народа. Амин, Боже дај!

Говор  Митрополита  Амфилохија Радовића  на  испраћају  Борислава  Милошевића, бившег  амбасадора  СРЈ  у  Руској  Федерацији, Црна  Гора,  фебруар  2013.  год.

Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“ (стр. 1 и 6), 24. 10. 2020.год.

Дипломата Живадин Јовановић сматра даје реч о важној посети будући да је Русија једна од земаља које су највише погођене епидемијом вируса корона. „Посета министра Лаврова у условима када је дипломатска активност проређена изузетно је значајна и знак је да Србија и Русија и у овим условима одржавају редован дијалог на стратешком нивоу. Она даје подстицај учвршћивању традиционалних пријатељскох односа између две наше земље“, изјавио је Јовановић за „Политику“. Овај искусни дипломата каже да је сигуран да је Русија с посебном пажњом пратила разговоре делегација Београд и Приштине у Вашингтону и анализирала све папире који су тамо потписани.

„Русији сасвим сигурно не одговарају ставке које говоре о девирзификацији сарадње у области енергетике. Такозвани вашингтонски споразум је необичан по много чему јер су се тамо Србија и Америка договарале о томе какав би однос Србија требало да има према трећим земљама. То указује на извесна ограничења у независности наше спољне политике. Ми можемо причати да смо независни, али то неће променити реалност“, каже Јовановић и додаје да ће „папир из Вашингтона“ бити предмет анализе у многим земљама. Каже да је приметио да имамо потребу да се „правдамо Западу“ када год започнемо преговоре с Русима. „Ширење сарадње са Русијом није никаква русофилија већ насушна потреба Србије и њене безбедоносне политике. Наши односи с Русијом и Кином су стратешки, а то немамо у односима са САД, ЕУ и НАТО-ом“,
додаје Јовановић.

Када је у питању отварање руског представништва при Министарству одбране Јовановић подсећа да званични споразум није потписан, нити су саопштени детаљи. Он подсећа да хуманитарци из Српско-руског хуманитарног центра крај Ниша нису добили дипломатски имунитет и да је било много покушаја да се дискредитује рад ових људи. „Под притиском Америке, неколико руских држављана који раде у центру није добило имунитет који уживају хиљаде војника из НАТО-а“, каже наш саговорник. Њега не изненађује чињеница да Владимир Путин неће посетити Србију, као што је договарано, јер су, како подсећа, у већини земаља у кризним ситуацијама шефови држава у обавези да буду на располагању 24 часа.

БЕОГРАД, 16. октобра (Тањуг) - Успех посете специјалног представника Европске уније за дијалог Мирослава Лајчака Београду и Приштини, некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић оцењује као половичан и сматра да Лајчак има намере да обнови прекинути дијалог више него што има амбиција за неки велики напредак.

Јовановић не очекује никакав напредак у дијалогу до завршетка председниццких избора у САД, а Лајчакову улогу специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану".

"Резултат Љачакове турнеје је половичан и он је у начелу добио сагласност за наставак дијалога, али ако се узму у обзир услови које Приштина поставља и њихов став према Заједници српских општина, тешко јеочекивати да ускоро додје до дијалога а и ако додје, тешко је очекивати неки значајнији напредак", истиче Живановић за Тањуг.
Упитан шта Србија може очекивати када је реч о ЗСО, будући да је Лајчак у Приштини рекао да се договорено мора применити у складу са тзв. Уставом Косова, Јовановић сматра да Лајчак на том фону тешко може постићи напредак и неки опипљив резултат те предлаже потпуни повратак Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација.

"Сада видимо да се више разговара о некаквом утицају и значају устава илегалне творевине Косово и о мишљењу Уставног суда такозваног Косова него о Резолуцији Савета безбедности 1244 - као јединог валидног оквира и основа за одрживо и праведно компромисно решење. Лајчак на тај начин у основи наставља мисију засновану на геополитичким интересима истих оних земаља и снага одговорних за разбуктавање тероризма на КиМ, као и агресију 1999. године", наглашава Јовановић.
Он такодје позицију специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану".

"Говори се о њему као специјалном изасланику Европске уније али у питању је скривалица иза које се види одлучујуцћи утицај и интерес Немачке, најмоћније чланице ЕУ", објашњава Јовановић и додаје да Немачка улази у трку са Сједињеним Америчким Државама за поделу интересних тачака на Балкану.

Према његовом мишљењу, Немачка користи ЕУ као покриће да не би огољено наступала преко Лајчака и очигледно је немачки став "наклоњен озакоњењу насилног одузимања државне територије од Србије".

"Немачка се нашла затечена једном иницијативом САД која опет показује да се ни Америка не одриче присуства на Балкану и да је незаобилазни фактор решавања свих питања у Европи, па и косовског питања", сматра бивши шеф југословенске дипломатије.
Како каже, Лајчак има и улогу да поврати улогу и кредибилитет ЕУ у процесу што ће, сматра, бити тежак задатак имајући у виду унутрашње проблеме ЕУ.

"Мислим да никаквог напретка неће бити у дијалогу до председничких избора у САД односно до преузимања власти победника на следецхим америчким изборима. Приштина све што чини и говори, ради мислећи да ће се на власт у САД вратити демократе и да ће на тацни добити признање", истакао је Јовановић и додао да је неопходно да се Србија више позива на Резолуцију 1244 СБУН и свој Устав, држећи до основних принципа медјународног права и Повеље Уједињених нација.
Колико су ти принципи важни, за Јовановића говори и чињеница да председник владе привремених иниституција самоуправе у Приштини, Авдулах Хоти, неколико пута јавно тражи одрицање од Резолуције 1244.

Упитан за писмо које је објавио бивши косовски премијер Иса Мустафа, а у којем му шефица европске дипломатије и посредник у дијалогу Федерика Могерини 2015. године наводно потврдјује да Заједница српских општина неће имати извршна овлашћења, Јовановић одговара да оно, уколико се испостави као тачно, јасно разобличује пристрасну позицију ЕУ, као и политику коју смо, како каже, упознали у давним временима - политику слабљења утицаја Србије.

"Сматрам да је посреди нефер позиција Брисела. Брисел је почео своју посредничку мисију у дијалогу позивајући се на статусну неутралност. Видимо да се радило о пукој мантри", закључио је Јовановић.

Извор: http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=597666

Сарадња с дијаспором заповест је развоја

Пише Раде Дробац

Данас најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре, а Израел пак живи од своје дијаспоре, која ову земљу развија не само економски већ и несебично гради и потпомаже донацијама и свеколиком помоћи

Дијаспора и Срби у региону, због свог значаја, требало би да буду стратешко питање Србије, с аспекта демографије а посебно њеног економског и сваког другог развоја. Када се има у виду бројност Срба ван Србије, њихово својство потенцијалног демографског резервоара државе, њихов могући допринос опстанку дела популације у земљи (захваљујући финансијској помоћи сународника из иностранства), значај дознака дијаспоре за уравнотежен економски баланс Србије и константан економски развој, а нарочито могућности које постоје а које нису искоришћене, очигледно је да је то огроман некоришћени извор развојних могућности. Због свега тога је императив Србије одржање и неговање њиховог националног идентитета и тесних веза с матицом.

Нажалост, дијаспором и Србима у региону код нас се данас мало ко бави. Нема стратегије развоја односа с дијаспором и Србима у региону, одговарајућих институција, осмишљених активности или одговарајућих финансијских и других средстава за ове сврхе.

Није мало оних који живе ван Србије а осећају се Србима и гаје љубав према својој домовини, или (у великом проценту) желе да помогну својој матици или да се у њу врате. Србија о томе не води рачуна, посебно не на бази сагледавања стварне ситуације у дијаспори и међу Србима у окружењу.

Суочена с „белом кугом“, одливом мозгова, регионалним превирањима, економским проблемима, страним условљавањима, па и најездом миграната, Србија би требало да се ослони на дијаспору и Србе у региону јер они желе да помогну својој матичној земљи, с њом желе да послују и допринесу њеном економском развоју. Неки би да се врате ако би за то постојали услови, пре свега у погледу инвестирања и запошљавања. Данас више него икад пре, јер је пандемија вируса корона променила нагоре услове рада и живота наших сународника посебно на Западу.

Србија има бројну и одану дијаспору, која је своју емотивну везу с матицом доказивала кад год је Србији било тешко. Она је неће уцењивати ни политичким уступцима, ни каматама, ни бенефицијама већим од оних које Србија даје страним инвеститорима. Дијаспора жели да помогне, али и да буде сигурна да ће њено ангажовање показати позитивне резултате и да њена улагања неће бити злоупотребљена.

Због будућности Србије, демографске, националне, државне, економске, културне и сваке друге, врло је важно зауставити одлазак Срба у иностранство, створити услове да остају у матици и ту граде будућност. Али исто је тако важно организовати и мотивисати дијаспору и Србе у региону да улажу у Србију и кроз њен економски и свеколики развој остваре и своје интересе.

ДОНЕТИ СТРАТЕШКЕ ОДЛУКЕ Због свега тога хитно би требало донети неке стратешке одлуке. Прва је да су дијаспора и Срби у региону један од приоритета политике Србије и то не само вербално него и суштински. Затим донети план краткорочних и дугорочних акција у том смислу. То значи створити институционалне и кадровске основе, финансијску базу и осмишљени план развоја односа и мере стимулације за оне који се определе да сарађују с матицом. Једна од кључних одлука које треба донети је да су Србији важнији Срби ван наше земље него националне мањине у њој.

Дуги низ година је Србија давала, и сада даје, огромна средства за очување идентитета бројних мањина у Србији, за неговање њихових посебности и различитости. Истовремено, далеко мања, скоро никаква средства, нити друге ресурсе, обезбеђивала је за помоћ и подршку српској дијаспори и Србима у региону. Треба овде напоменути да су неке националне мањине у Србији, у одређеном проценту експозитуре суседних држава и њихових интереса, у спрези с интересима неких великих сила, и да Србији праве много више проблема него што јој помажу. Ове констатације се не односе на већину припадника националних мањина који себе доживљавају као грађане Србије и своје националне или верске различитости испољавају приватно, онако како се то ради у „западним демократијама“. И нико у томе не треба да их спречава. Констатације се односе на оне који су од своје различитости направили политички и безбедносни проблем за Србију, користећи помоћ и подршку страних фактора. При томе огроман новац и помоћ добијају управо од државе Србије. С друге стране, Срби ван Србије, дијаспора и Срби у региону скоро да не добијају никакву помоћ нити подршку своје матице, а још мање су укључени у било какве политичке акције наше земље према својим домицилним земљама у којима најчешће и не учествују у њиховом политичком животу. Зато би требало размислити и већину средстава до сада намењених националним мањинама усмерити на дијаспору и Србе из региона и створити ефикасне механизме њихове координације и сарадње с матицом. И напокон, кроз буџет и планове развоја уградити да је економска сарадња Србије са Србима ван Србије један од приоритета њене развојне политике. Сматрамо да је Министарство спољних послова једино у прилици да се тим пословима ефикасно бави, али уз кадровска ојачања.
Поред тога, веома је важан и наратив власти према дијаспори и Србима у региону. Наиме, наратив је сада да је Србија на добром путу, да јој привреда расте, да је у региону и свету подигла углед и слично. Не негирајући и те аргументе, желимо да укажемо да ће дијаспора помоћи матици само ако осети да је матица у нечему угрожена, да јој је помоћ потребна и ако је она затражи. Без обзира на неке позитивне аспекте развоја, Србија је у много чему угрожена – демографски, политички, територијално, економски, финансијски и то треба отворено рећи дијаспори. Кад то дијаспора схвати, помоћи ће.
Истовремено, требало би зауставити осипање Срба у иностранству, а које траје већ годинама и деценијама, јер су углавном препуштени себи самима. Зато је императив одржања њиховог националног идентитета, осећања заједништва с матицом, кроз усвајање свеобухватне и делотворне стратегије усмерене ка том циљу. Треба им свесрдно помагати да очувају језик, писмо, обичаје и интерес за збивања у матици, омогућити им квалитетно образовање на матерњем језику, пружити им ефикасну заштиту у домицилним земљама, везивати их за матицу што више и што чвршћим везама, подстицати их да своју будућност и будућност своје деце виде у Србији и кроз Србију.

СВЕТСКИ ПРИМЕРИ ЗА УГЛЕД Подсетимо да Србија подстиче директна улагања из иностранства и даје велике погодности страним улагачима, а зар не би било још боље када би ти улагачи били пореклом Срби јер би Србију доживљавали као своју домовину а не као „посао“, не само ради извлачења профита у иностранство. И зар њихова поузданост не би била много већа него других „странаца“ које за Србију ништа не везује.
Овим поводом указујемо на изузетно добре примере из света – Израел живи од своје дијаспоре, која га не само развија економски већ и несебично гради, донацијама и свеколиком помоћи. Израел је развио високо сложен систем сарадње с дијаспором и омогућио бројне различите моделе за међусобну сарадњу матице и дијаспоре, законски регулисао право сваког појединца из дијаспоре да о трошку државе једном у животу посети Израел, што се показало као изузетно добра мера која је трајно везала дијаспору за матицу, и много тога другога.
Најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре. Када говоримо о Кини данас, ми мислимо углавном на њихове државне компаније и пројекат „Један појас – један пут“, али заборављамо да је више десетина година уназад у Европу, а тако и у друге регионе, стизало много Кинеза који су у земљама у које су дошли правили „економски бум“ на бази економске сарадње са својом матицом, што је било у интересу и матице и дијаспоре. И данас је тако. О овом питању као позитивне примере треба поменути и Јерменију, Индију, Филипине и сл.
Зашто се онда Србија не би угледала на ове државе, проучила њихове прописе и праксу и искористила њихова позитивна искуства за сопствени развој и интерес?

Аутор је амбасадор у пензији,
заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Извор: pecat.co.rs/2020/10/sta-srbija-moze-da-nauci-od-izraela-i-kine

У Београду је 10. октобра 2020. године преминуо Милоје Поповић Каваја, познати српски публициста, књижевник и дипломата. Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, упутио је његвовој породици телеграм саучешћа, у којем је речено:

„У име руководства и чланова Београдског форума за свет равноправних, молим Вас да  примите најдубље саучешће поводом смрти Милоја Поповића Каваје, нашег драгог пријатеља  и дугогодишњег члана  Београдског форума, који је својим активним ангажовањем и великим личним угледом дао немерљив допринос раду и  афирмацији нашег Удружења.“

Милоје Поповић Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Био је новинар листа „Студент“, „Младост“, а касније и листа „Политика“, где су његови чланци наилазили на посебну пажњу и интерес читалаца. Веома је значајна његова активност у својству директора Културно – информативног центра Југославије у Њујорку. Био је први генерални директор „Сава центра“, затим секретар за инострани туризам Савезне владе Југославије, председник Културно-просветне заједнице Београда, саветник Удружења књижевника Србије, председник Југословенског удружења за Уједињење нације и члан Удружења за културу уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у којем се налази и његов легат. Остаће посебно упамћен као писац стихова на познату мелодију Станислава Биничког „Марш на Дрину“, која се и данас изводи као незванична српска химна.

Његово име се налази на спомен плочи постављеној на Споменику Николи Тесли на Нијагари, као вид признања за допринос подизању овог споменика 1976. године. Носилац је многих признања: Орден заслуга за народ, два Златна беочуга Београда, две Повеље Скупштине Београда поводом годишњице ослобођења, Вукове награде, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије. Добио је Орден народног хероја Алжира 1959. године, као признање за допринос Алжирској револуцији.

Као члан Београдског форума за свет равноправних од његовог оснивања, остаће у трајном сећању свих чланова и пријатеља Форума. Неуморно и доследно био је ангажован на афирмацији мира, слободе, равноправности и сарадње међу народима, као и за очување угледа и достојанства своје земље Његов друштвени активизам и јавни став остаће трајан пример залагања за одбрану и заштиту назависности, интегритета, државних и националних интереса Србије.

Политика, 02. 10. 2020.године

Изјава председника Београдског форума за свет равноправних, дата дневном листу Политика 02. 10. 2020. године.

-    Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин
Јовановић каже да је од изузетног значаја да Србија има дугорочне и стратешке интересе и партнерске односе са Кином. За „Политику“ наводи да је изузетно важна подршка коју нам пружа Кина, као економски џин који се развија и који за разлику од других нема политичких условљавања „Узајамна подршка суверенитету и територијалном интегритету је осовина наших односа и са њом морају рачунати многи други на глобалном плану. То је чињеница која представља ограничење политике интервенционизма и разбијање суверених држава да би се лакше манипулисало њиховим богатствима. И Кини је веома важно да јој европска земља Србија даје подршку, јер се види да неки чланови међународне заједнице, под изговорм заштите људских права, то користе као полугу за слабљење Кине и подстицање сепаратизма“, наводи Живадин Јовановић.

-    Највеће замерке на веома добре економске односе наше две држав исказују водеће земље Запада које управо са Кином имају економске односе у којима се годишње размени робе у вредности на стотине милијарде долара. Управо због тога нису јасни притисци и незадовољства која на адресу Вучића стижу са Запада због сарадње са азијским економским џином „Ти притисци су и до сада били видљиви у Вашингтону и нису нови, али је појачан њихов интезитет. Један од главних циљева САД је сузбијање такозваног малигног утицаја Русије и Кине на Балкану. С тим притисцима треба и даље рачунати, али у великој мери зависи од српске политике да ли ће они бити јачи или слабији. Неопходно је да Београд увек истиче своју уравнотежену спољну политику и право да независно од свих других интереса води политику која ће водити рачуна о српским националним интересима“, истиче Јовановић и подсећа да су Кинези увек били ту када је Србији било потребно.

-    Живадин Јовановић наводи да су перспекитве сарадње са Кином велике и да их морамо искористити и подсећа на дугу традицију односа две државе. Од проглашења НР Кине биле су стабилне и у успону у политичким и економским односима и у међународним организацијама. „Нити Кина има тако поузданог партнера као што је Србија, нити Београд има сигурнијег савезника од Пекинга, који никада није примењивао систем условљавања за пружање помоћи и сарадњу. То је данас ипак, ретко у међународним односима“, закључује Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020.

Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас.
„То је стари проблем у чијој основи није недостатак одговарајућих кадрова већ управо несхватање важности дипломатије. Уколико у некој држави наша амбасада има дуго отправника послова, то шаље поруку да нас не занима државни врх у тој земљи. Деси се да веома дуго немамо шефове у изузетно значајним земљама. То није добро јер отправник послова ни приближно нема третман као амбасадор. Веома ретко ће министар спољних послова те државе да га позове на разговор, а о пријему код шефа државе, тешко да може бити речи уопште. Истини за вољу, има професионалних дипломата на местима отправник послова који по способности и резлтатима заслужују да буду амбасадори, али је било појединих амбасадора који би због својих неспособност тешко могли бити и отправници послова.“

Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник.

Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду...
Јовановић сматра да је потребно да се објективизирају основни критеријуми ко може бити предложен за амбасадора или генералног конзула (српско држављанство, ниво образовања, стручност, познавање светских језика). То се може утврдити актом владе.

Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа.
 
То што смо пред формирањем нове Владе није оправдање што имамо непопуњена места амбасадора у изузетно важним земљама. Озбиљне државе воде рачуна о календару избора и та места попуњавају на време, новим шефовима ДКП, или онима који су се затекли на тим местима продужавају мандат за пар месеци. Тaкозвано в.д. стање је свуда штетно, али нигде толико као у дипломатији, укључујући и финансијски аспект јер се читава логистка за амбасадора, изузев његове плате плаћа, а не испоручује резултате (ауто, резиденција, секретар, возач...).

Канал Евроазија започиње серију интервјуа са амбасадорима у Србији, из земаља евроазијског копна. Серијал започињемо интервјуом са Њ.Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Републици Србији.

Како су Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију

Колико је политика великих сила посебно Велике Британије, колико улога Ватикана, учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу – а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ.

Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе.

Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик, за свој књижевни језик, који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника. Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника?

Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

(Извод из интервјуа листу „Јединство“, 17. 08. 2020. стр. 6)

- Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав.

- ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији.

- Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве.

- Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и  отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244.

У Београдском форуму за свет равноправних, 09. септембра 2020. године конституисан је Издавачки савет за монографију „ЕПС под агресијом НАТО 1999. године“, именована је Редакција и усвојен план припрема.

Изадавч монографије је Београдско форум за свет равноправних, а чланови Савета и Редакције, као и аутори су познати стручњаци за области електропривреде. Главни уредник редакције је Слободан Бабић.

Беофорум су посетили инж. Новак Бјелић, бивши ген.директор комбината „Трепча“, Др. Милан Барап и Милорад Радивојевић.

Заједничко је мишљење да је мирно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино уз поштовање суверенитета и територијалног интегитета Србије, Устава Србије и Резолуције СБ УН 1244. Нису прихватљиви никакви притисци са стране, трговина територије у замену за обећања инвестицијама, поготову увлачење Србије у глобалну геоплитику заоштравања преко уношења у дневни ред питања која немају никакве везе са Србијом.

Домаћин, Живадин Јовановић, председник Беофорума, је упознао госте са радом Форума и поклонио им примерак књиге „1244 кључ мира у Европи“.

Ројтерс/ Фабрицио Бенш
ИНТЕРВЈУ
02.09.2020.

У среду је владин портпарол Штефен Зајберт објавио да су лекари универзитетске клинике Шарите пружили недвосмислене доказе о тровању руског опозиционара Алексеја Наваљног нервним отровом типа «новичок». Спутњик је о томе разговарао са Вилијем Вимером:
  

Н: Господине Вимер, како је данас саопштила немачка влада позивајући се на токсиколошке налазе клинике Шарите, руски опозиционар Алексеј Наваљни је „несумњиво“ отрован хемијским војним отровом типа «новичок». Како схватате ову поруку?

В.В: Ово је даљи корак у политици заоштравања односа са Руском Федерацијом. Верујем да морате разликовати неколико ствари. С једне стране, треба поздравити све што је учињено и што се и даље чини у циљу спашавања живота господина Наваљног и уклањању страшних последица било какве акције против њега. У то нема сумње. Само: У овом контексту постоје, наравно, питања за Савезну владу зашто се није обратила неутралним телима у вези са налазима заиста поштоване клинике Шарите. У узаврелој ситуацији коју годинама имамо између НАТО-а и Руске Федерације због НАТО-а, било би прикладно укључити, на пример, швајцарски институт у Шпицу, који ужива недвосмислену репутацију широм света, а не укључити у спорове између НАТО-а и Руске Федерације тела на начин на који се на жалост мора рећи за иначе високо цењени Бундесвер. У том контексту, то ми није довољно, могло је бити другачије. Дакле, сама Савезна влада је умешана у сумње које окружују читав овај процес.

Н: Наводи се да је ова хемикалија коришћена у покушају тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипала и његова ћерке. Као што знамо, то није довело до њихове смрти. Претпостављало се и још увек се претпоставља да је напад изведен по наређењу руске владе. Немачка влада сада позива руско руководство да заузме став о тровању Наваљног. Посматрано сасвим логично: зашто би руска влада користила отров који последњи пут није деловао, на јавном, видео-надгледаном месту, попут аеродрома?

В.В: То су ствари које треба криминолошки обрадити. Морате се запитати која тела би то могла учинити на одговарајући начин имајући у виду међународну димензију која је  постигнута. Ако желите да сазнате шта се заиста догодило, вероватно ћете  на овој планети пронаћи институте који то могу да разјасне, јер је то део њиховог посла. Тадашњи инцидент у Великој Британији је већ покренуо питање да ли је британски извештај тај који треба узети у разматрање или не, имајући у виду чињницу су Скрипалови нападнути у непосредној близини места где су смештени објекти британске владе у Портон Даун-у. Све су ово ствари које доприносе великој несигурности јавности, јер говоре у прилог чињеници да овде делују снаге које покушавају оваквим поступцима против одређених људи да доведу до ратне ситуације у Европи. Тренутни извештај савезне владе не смемо посматрати изоловано од догађаја у Минску и Белорусији. Све су то ствари где смо, после искустава која смо имали изнова и изнова пре америчких избора, а у вези са југословенским ратом, видели да се свакодневно користи свака прилика за увлачење влада у рат. У Сједињеним Америчким Државама суочени смо са ситуацијом у којој је амерички председник Доналд Трамп изгледа одговоран само за стање врта ружа Беле куће, а изван овог врта ружа Демократско-републикански ратни савез је такође одговоран за ток ствари засигурно и код нас у Европи. Амерички председник мора да се запита да ли има било какав утицај на политику своје земље. У таквој ситуацији, коју нажалост проналазимо на Западу уз масовно учешће немачке владе, лако можемо промишљати о томе да ли ћемо бити укључени у спор са Руском Федерацијом пре америчких председничких избора. То је стварност са којом се суочавамо у Европи, и нажалост, морамо се суочити са том стварношћу тако да више не можемо наћи излаз. Или ћемо се понашати као суверена држава или ћемо бити по укусу НАТО-а.

Н: Немачка влада је најавила да ће се консултовати са партнерима у ЕУ и НАТО-у о „одговарајућој заједничкој реакцији“ на овај „застрашујући догађај“. Шта мислите шта се под тим подразумева и шта ће се догодити? Обновљене санкције? Протеривање руских дипломата?

ВВ: У овом контексту не желим ни да размишљам о могућим нивоима ескалације. Пре је реч о декларацији која је прилагођена интересима Лондона. У вези са причом о Скрипалу, Британци су видели да је промишљеност у континенталној Европи била довољно велика да не дозволи даљу политику конфронтације са Руском Федерацијом. До данас је владала велика нелагода међу онима који уобичајено измишљају разлоге за рат. Пре свега треба споменути Лондон. Ако савезна влада сада објави такву декларацију, она неће бити испуштена попут врућег кромпира у Бриселу у НАТО-у, већ ће је поздравити са захвалношћу да би се Немци коначно могли обуздати. То више нема никакве везе са нормалним међународним односима или политиком усмереном на мирољубиву сарадњу. Траже се разлози за рат. Па ипак, видимо да војни инциденти, који се повећавају, подсећају на најгора времена хладног рата. Таква изјава може се класификовати само у овом контексту.

Н: Може ли то бити лажна узбуна треће стране која покушава да изазове баш ову реакцију?

ВВ: Добро запажате. Не смемо занемарити чињеницу да се све ради, укључујући предаторске уцене градоначелника на острву Риген, у вези са Северним током 2. То је приступ са којим се овде суочавамо у политичком контексту који је јединствен у свету. Све се покушава како би се погоршали односи између Савезне Републике Немачке и Руске Федерације. Бог зна шта све пада на памет. Лоша ствар у овој ситуацији је што имамо посла са пријатељском државом на истоку нашег континента, где се сви обручи затежу како би се променили унутрашњи услови а онда ова држава ставила на западни поводац. Описао сам то у књизи заједно са Александром Сосновским - то је континуирана политика. Не можете се претварати на Западу да је то јединствени инцидент с којим имамо овде посла. Ово је свеукупни ланац који је започео у Југославији са Рачком и намештањем тамошњих смртних случајева, а у овом случају се чак ни не завршава Руском Федерацијом. Следећи случај ће сигурно доћи. Ово је продукција која би требало да нас уведе у сукоб како се савезна влада не би могла сакрити иза човечанства.

Подсећање - немачи политичар Грегор Гизи у Бундестагу 1999. год.

Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо Србије, рудници, фабрике, банке...У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!“

Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима, мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права“. Уосталом, и председнице Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисија ЕУ бити геополитика.

Основни принципи међународних односа и Резолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији, очигледно не поштује те принципи нити Резолуцију УН. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају.

Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље.

Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, српска јавност сазнаје посредно од Сема Фабриција и  Ентонија Готфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора“, а не од званичних представника српске дипломатије, или Владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети“ које су Србију потом, стигле? Шта стоји иза „кашњења“ Србије у „придруживању“ Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао“ независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ?

Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. 1944. године белоруски борци су учествовало у ослобађању Београда. 1999. године Лукашенко посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. 2020. године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног карактера. Белорусија принципијено подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала нити једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чиме показује да би такав став променила, Влада Лукашенка је подржала бесцаринску трговину Србије  и ЕАУ.

Србија се придруживањем Декларацији ЕУумешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН. Са друге стране Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори позивајући се на принципе не мешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора
Шта је заједничко у овим опречним ставовима? Вероватно, геополитика ширења на Исток.

И данас на питању односа према изборима у Белорусији огледа се иста политика експанизије и доминације каква се на односу према Србији (СРЈ) огледала 1999. и 2000. године. Прави циљ су Русија и Путин. Само, друга су времена данас, да не буде по оној – пошли на једно а испаде - међутим.

Објављено у Политици:

Београд, 27. 08. 2020.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Поводом текућих догађаја у Белорусији, Београдски форум за свет равноправних сматра да је реч о унутрашњим питањима и да било какво мешање из иностранства није у складу са међународним правом. И према Резолуцији Генералне скупштине УН, забрањено је мешање у изборне процесе било које земље. Сва питања унутрашњих политичких процеса су ствар институција и грађана Белорусије, као независне и суверене земље и треба да се решавају унутрашњим дијалогом.

Недопустиви су, недобронамерни и контрапродуктивни геополитички мотивисани притисци и уцене из иностранства, а поготову једностране санкције које ће бити на штету свих грађана Белорусије.

Београд, 20. 08. 2020. године

Поводом чланка Вука Драшковића „Као оковани Прометеј“, Политика, Погледи 06. 08. 2020. године

На самом почетку чланка Вук Драшковић (аутор) тврди да би Србија, да је чалница ЕУ, добила више од 22 милијарди евра помоћи. А није чланица ЕУ „због Косова“! Дакле, због те „ситнице“ Србија пропушта велики новац.

Прво, ова тврдања аутора је погодбена, непроверљива јер није заснована на чињеницама. Ако пожуримо са признањем отимачине века, смањићемо губитак. Друго, нико не може бити сигуран, зашто Србија није чланице ЕУ, ни да ли ће икада постати. Од како су аутор и СПО у разним форматима у власти, ни једна прогноза, нити обећања чланства нису се показали реалним, а листа услова је расла. То је искуство, није предпоставка.

ЕУ је у најдубљој кризи, њени лидери опомињу нестрпљиве кандидате, да ће у наредну деценију – две имати друге проритете. Зато свако помињање чланства данас више је ритуал, ехо прохујалог, чувања образа оних коју су своју политичку будућност поистоветили са „једном алтернативом“, реагенс на „малигне утицаје“, него политика реалних циљева.
Треће, „ударни“ почетак чланка показује меру „принципијелности“ заступника дилерског правца у српској политици чији заступници огољено подржавају трговину – Косово за донације, инвестиције и „бољи живот“. У условима сиромаштва, кризе и конфузије о националним и државним приоритетима, такав прилаз потурају као кукавичје јаје, следећи при том опробани клише – за све је крив аутократа Милошевић, демократски лидери само треба да заврше „папирологију“. За узврат њима се обећавају признања и промоције, за њих се резервишу епитети: храброст, визионарство, миротворност, реализам, одговорност. Сви други су негативци, митомани... Самопоштовања ради, треба подсетити да се економије чланица ЕУ у периоду од 2000. године приходовале из Србије око 50 милијарди евра репатријацијом профита својих компанија, посебно банака које су готово у потпуности окупирале српско финансијско тржиште. Такође, да је ратна штета изазвнана незаконитом агресијом НАТО, процењена на преко 100, а штета од санкција на преко 150 милијарди USD. И те цифре, бар мало, помажу разумевању величине помоћи ЕУ.

Аутор искривљује садржину Резолуције СБ УН 1244, иако је то најважнији правно обавезујући документ којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, а Косово третира као широка аутономија. И никако другачије. Хоти на Макроновој конференцији јавно тражи укидање Резолуције 1244, јасно је, то је интерес и ментора сецесије. Зашто укидање, ако је за Србију тако лоша, ако легализује агресију, како нас уверава аутор? И још по неко. Са друге стране неправним, необавезујућим, саветодавним документима, аутор придаје хипертрофирани непостојећи значај и снагу. Тврди да је Резолуција 1244 легализовано „бомбардовање НАТО“, што је изум до којег нису стигли ни заступници најширег тумачења тог документа. Лидери НАТО-а су јавно признали да су 1999. године прекршили међународно право (Повеља УН). Агресију су осудиле многе земље и великани цивилизације, бивши и садашњи лидери најмоћнијих земаља света. Своје времено то је учинио и Доналд Трамп, бизнисмен, сада председник САД-а. Необавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде проглашава за „пресуду о статусу Косова“, а потом, чак и да је суд потврдио „независност Косова“! Да ли је могуће да више од половине чланица УН и две трећине човечанства крши „судску одлуку“, у том оквиру пет чланица: ЕУ, Русија, Кина, Индија...? Омаловажавање свега што је у корист Србије, а величање свега на штету Србије (а у корист Приштине), постао је образац иступања дела српске образовановштине.
Аутор педантно набраја гаранције Србима из „Устава Косова“. Да ли је толико наиван, циничан или нешто треће? О Ахтисаријевом плану говори све најбоље, па чак твдри да је њиме „Косово стекло право на чланство у међународним организацијама“.

Где, у каквом систему, може неодобрен, непотписан, неусвојен документ бити извор права и обавеза? Ко одлучује о чланству – односне организације или Ахтисари. Властима, опозицији, САНУ, СПЦ сумарно, једним потезом „демократски“ приписује служење „постистином“, као да су управо они сковали „план потковице“, сценарио за „масакр цивила у Рачку“, Маркале и многе друге конструкције и обмане. Штета што се чешће не приказују документарни филм немачког аутора „Све је почело једном лажи“ и чешки „Отето Косово“.
Заиста, ко користи „постистину“ и „окива“ Прометеја  - они који се позивају на право, принципе и Устав, који осуђују агресију као злочин, или они који мишљења проглашавају за пресуде, Ахтисарија за ауторитет изнад Савета безбедности, који омаловажавају Устав и институције своје земље, а као меру истине и правде цитирају илегалне творевине, који оправдавају агресију?
Аутор пише о „изгубљеном Милошевићевом рату“ и о „капитулацији“ у Куманову. Прво, то није био Милошевићев, него рат Клинтона, Олбрајтове, Блера и Шредера, односно НАТО-а. Остаће забележена као велика срамота и мрља на лицу Запада и као еклатантан пример геополитике постистине. Друго, према званичном ставу државних институција Србије, то је био злочин против мира и човечности. Данас се агресија наставља другим средствима. Треће, агресори нису успели да остваре планове због којих су покренули агресију, о томе сведоче и садашњи притисци на Србију.

Преговори о окончању агресије,  уз посредовање Русије трајали су од априла до јуна 1999. године, уз учешће УН, САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, Шпаније и др. Након пет рунди преговора, у Београду постигнут је договор Милошевић – Черномидин – Ахтисари 03. јуна, Војно-технички споразум 09. јуна и Резолуција СБ УН 1244 10. јуна 1999. године. То је мировни пакет који је темељ мира не само на Балкану, већ и у Европи. Са пораженом страном се не преговара месецима, од ње се не тражи пристанак, њој се не дају гаранције какве су записане у Резолуцији 1244. Позивање на главу VII Повеље, унето је у Резолуцију 1244 противно предходном договору између С. Милошевића и В. Черномидина. Одступање је резултат прљавог „постистинског“ дила (deal) Черномидин – Ал Гор.
Највжније је ипак, да се Резолуцијом СБ УН 1244 потврђује поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије), гарантује право свих избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак (и за 250 000 Срба и других неалбанаца), враћање „договорених контигената Војне безбедности и српске полиције“, поред осталог и на међународне граничне прелазе. Свесни великих и непремостивих ограничења које Резолуција СБ УН 1244 представља за реализацију експанзионистичких циљева, западне силе желе укидање Резолуције вршећи притисак на Србију да се одрекне тог документа и подршке пријатељских земаља.

По питању статуса Косова и Метохије постоји само једна мериторна одлука, то је Резолуција СБ УН 1244. У хијерархији правних аката, та Резолуција има највећи правни значај и правну снагу јер је донета од највишег органа за питање мира и безбедност. Она представља компромис интереса највећих светских сила и СРЈ, а не само интереса било које силе или регионалне организације (НАТО, ЕУ) појединачно. Решење не може бити уравнотежено, праведно и одрживо, уколико се преговори воде у формату једне геополитичке интеграције, уз напор да се други држе даље од преговарачког процеса, како би се Србији лакше наметнуло решење супротно њеним и интересима других заинтересованих, решење које одговара само експанзији НАТО-а на Исток. Такво усмерење неодољиво подсећа на понашање Француске, Велике Британије и Италије 1938. године, током одузимања Судетске области од Чехословачке уз уцењивање Прага, на једној и држање СССР-а у изолацији, на другој страни. Историја је показала колико је минхенски преговарачки формат служио миру, а колико стратегији ширења на Исток (Drang nach Osten).

Србија никоме није предала тапију коју као држава има над Косовом и Метохијом. Верујем да то никад неће учинитии. Што се тиче Прометеја, ако је окован, Србија са тим нема никакве везе. А ко Прометеја окива, то знају у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону. Једном ће и то открити.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Измештање људи и народа по Земљиној кугли део је историје човечанства од самих почетака. Некад добровољно, а некад присилно, често због економских невоља, а који пут из политичких разлога, каткад бежећи од ратних пожара, а понека учествујући у њима, поједници и групе напуштали су завичај тражећи срећу и безбедно место у новом географском, друштвеном и културном окружењу. Савремени антрополози говоре да је историја идентитета – след сеоба, случајности и прилагођавања. Један од њих француски научник Мишел Ажије, творац синтагме „нови космополитизам“, чак тврди да ни једно људско биће никад није било аутохтоно и да су границе увек биле нестабилне.

Ова релативизација односи се и на српски народ, чије сеобе одавно интезивно теку у различитим правцима, и у силовитим таласима запљускују све континенте. Од Чарнојевића до наших дана, али и пре Чарнојевића, Срби на разним меридијанима планете деле сложено осећање двоструке припадности, уносећи у дијаспоричност света бреме својих антрополошких специфичности. То су људи са двоструким теретом на плећим подвргнути не баш „обреду раздавајња и спајања“; они су и тамо и овде.

Сањајући завичај из даљине, избеглица се, као и свака мањина, свакодневно суочава с недостатком моћи у односу на различиту већину. Једна песникиња је то осећање дивно описала овим речима: „Овде је сувишно овде – тамо је сувишно тамо“. Нешто млађи писац српског порекла Велимир Чолић, избегао је у Бретању, у књизи „Егзил за почетнике“ овако описује емоције нашег сународника измештеног из завичаја: „Кишни човек, затворен у тишини, прожет грчевима и промуклим кашљем несанице“.

Размере интелектуалне тескобе избеглица није скривао ни Данило Киш, који се у Паризу преселио добровољно, и није ово измештање доживео као „изгнанство из синтаксе“: одселио се као већ познати писац, и у граду светлости наставио је (иако полиглота) да пише на српском, „језику на коме сања“. Описујући Париз из перспективе коју је више видео као номадску него гастарбајтерску, у једном разговору рекао ми је да, када се пробуди, и када чује како се нашијенци испод прозора дозивају и псују на српском, одједном не зна где је -на Вождовцу или у десетом арондисману...

Наши разговори о социокултурној, друштвеној и економској позицији исељених из Србије, као што се види, не морају да почну с Црњанским, који је први снажније обрадио емотивни свет измештених, дефинишући Србе као „народ сеоба“. Како у метафоричним „Сеобама“, тако и у „Роману о Лондону“, чији је главни јунак такође емигрант. Етно-историјски простор Срба и надаље се шири брзином коју су поспешили ратови, санкције, епидемије и глобализација. Београдски афористичар Митар Ђерић изразио је нове невоље овом ефектном сликом: „Један је Црњански, а много сеоба“.

Историје је штедро разбацала делове српског народа најпре по Балкану и Подунављу, а потом по целој планети, тако да данас нема географске тачке на којој се на српском српском не дозива лепша будућност и не сања она звезда у бескрајном плавом кругу.

Више од трећине нашег народа данас живи изван матице (између 3,5 и 4 милиона људи). Иако у почетку економски рањиви, неки од тих људи данас су пословно веома моћни и располажу имовином којом могу да се убрзају препородни процеси у српској привреди. Према подацима Народне банке Србије (за 2018. годину), дијаспора само легалним токовима годишње унесе у матицу око 3,4 милијарде евра. Другим каналима пристиже бар још толико. А то је тек део средстава која би могло бити искоришћена, а леже у банкама. Недавно је Стеван Барт, војвођанкси Немац рођен 1937. године у Футогу, а сада успешни електроинжињер у Немачкој, писао да  Срби у Немачкој – иначи други по бројности међу странцима у овој земљи – располажу имовином од најмање 50 милијарди евра. Према наводима овог југошвабе, који пише на српском и немачком језику,  90% својих прихода остварених у Немачкој, Срби и троше у тој земљи.

Српска матица превазишла је некадашњу навику да људе у расејању назива именима с неприкривеном идеолошком конотацијом. Термини попут избеглиштва, емиграције, и исељеништва замењени су неутралном позајмљеницом из грчког  - дијаспора (дословно: део народа раштркан по свету). Али, део предрасуда као да је и даље на снази. На пример, матица не чини довољно да средства која дозначује дијаспора преусмери из потрошње у инвестиције. Још мање се труди да изнађе механизме директног и повлашћеног улагања дијаспоре у капиталне пројекте у Србији. Зар наши сународници из света не заслужују исти, ако не и бољи третман у односу на стране улагаче и кредиторе?

Држава још није вратила дуг „Фонду дијаспора за матицу“, који је својевремено узурпирала досовска власт... Зграда у Васиној улици у Београду, адптирана је за контакте са дијаспором, у међувремену је је усмерена на друге намене, а некадашње Министарство за дијаспору спуштено је на ниво Канцеларије, а потом Управе, која дуже од три године нема директора. Вапај за бољом комуникацијом с матицом један наш човек из белог света овако је исказао на недавном састанку у Београду: „Ако вас седам милиона има у Влади Србије 16 министарства, зар нас четири милиона расељених има само једно?“

Матица се предуго колеба око бољег третмана људи из дијаспоре и њихових улагања, иако је сасвим белодано да су у односу на све друге, па и на видове банкарског уцењивачког кредитирања, једино прилози из расејања редовни, безинтересни и без условљавања. Дијаспора стално треба да осећа, као неку врсту унутрашњег гласа, тај позив да се врати у матицу и да с муком стечен новац уложи тамо где су јој корени.

Проф. Миливоје Павловић
Члан Скупштине Фонда дијаспора за матицу
Текст је изашао у дневном листу „Политика“, Погледи, 11. 08. 2020.

Чланак објављен у дневном листу „Политика“ 05. 08. 2020.

Првих дана протеста у Београду и Србији међу демонстрантима је ухапшено и неколико странаца - Израелаца, Руса, Тунижана и слично. Вест је одмах добила прворазредан значај и експресно је страни фактор окривљен да стоји иза протеста а одмах након тога, као по команди, велики део медија је почео да оптужује Руску федерацију (РФ) да да је она та која стоји иза покушаја страних фактора да руше власт у Србији Пар дана се само о томе дебатовало у медијима и још није сасвим престало.

Хајка на Русију је кренула одједном, као на нечији знак, и у њој су учествовали и они медији за које се сматра да су блиски власти. Крајње необично имајући у виду да би управно они требали истицати чињенице које иду у прилог власти, а не против ње. Неспорно је да су односи између Србије и РФ изузетно добри, да РФ најснажније и најотвореније подржава Србију, нарочито око КиМ, али и у многим другим питањима. На пример у одбрани од покушаја осуде Србије као геноцидне државе. Познато је и да Русија не само да испод тржишне цене Србији продаје софистицирано оружје, него јој га и поклања. Такође, РФ одлучно и упорно не дозвољава тзв „Косову“ да постане члан најзначајнијих међунродних организација (МО), одлучујуће утиче на један број земаља да повуку признање дато лажној држави „Косово“, више пута је значајно помогла Србији приликом елементарних непогода, па и недавно у борби против Короне, и много што шта друго. Како је онда могуће да претходно изнето угледни и тиражни (гледани) медији не узимају у обзир већ „наседају“ на јефтину НАТО пропаганду. Одговор је да страног фактора има, али не у смислу подстицања протеста од стране РФ, већ у утицају „Запада“ на наше медије у смислу организованог и усмераваног пристрасног и лажног извештавања о томе ко стоји иза протеста. Подсетимо да РФ у Србији има само агенцију Спутњик, а САД и ЕУ имају безброј медија на које утичу. Пошто ова диверзија на РФ очито није успела, одједном се почело причати да иза овог покушаја медијског и политичког компромитовања РФ стоји до сада мало помињана „дубока држава Србије“. која, према тим наводима, ради супротно политици власти.

Напад на РФ је био још један у низу промашених потеза лобија НАТО и „Запада“ са циљем да се унесе раздор у односе Србије и Русије. Прави циљ овог покушаја је намера „Запада“ (САД и ЕУ) да Србију изолује од њеног најважнијег савезника и тако лакше оствари своје циљеве у односу на Србију, а то је у овом моменту да „прогура“ независност „Косова“ и његово чланство у УН. „Запад“ жели да „на брзину“ доврши питање „Косова“, по рецепту примењеном према Македонији. Међутим, ако Срби више икоме иоле верују, то је Русији и Путину, а ако икоме не верују, то је „Западу“, па је то јалов посао, без изгледа на успех. Наиме, није довољно делити комплименте руководству Србије, правити филмове о значају Србије и њених великана за свет, обећавати Србији чланство овде и онде - једног дана - наравно ако се испуне увек неки нови критеријуми, плаћати гомилу невладиних организација и спонзорисати бројне медије у Србији да лепо говоре и пишу о вама. Треба учинити и нешто конкретно, суштински, у интересу Србије, а то „Запад“ не чини, нити ће, јер Србији подилази само да би је преварио и отео јој, за почетак Косово и Метохију, а онда можда лакше и друге територије. Јер, о територијама је реч, не о демократији, правима, суживоту, принципима. Не треба се заваравати, питања која чекају у реду да их „Запад“ интернационализује кад се питање КиМ реши по њиховом рецепту су Прешевска долина, ако већ не буде део неког од пакета који „Запад“ планира у оквиру актуелних преговора, Рашка (Санџак) и Војводина. Након тога или истовремено се може очекивати и урушавање Републике српске (РС) у унитарну муслиманску БиХ а, након свега, форсираће се и чланство Србије и „Независног Косова“ у НАТО.  Поред тога, КиМ располаже богатствима која леже у косовском тлу и има непроцењив геостратешки значај за „Запад“ због могућности војне контроле Европе, Блиског истока, РФ и држава некадашњег Источног блока, Јадранског мора и шире.

Напоменимо и то да је подстицање побуна у другим државама ексклузивни специјалитет „Запада“, а не Русије. Поред тога, сведоци смо да је одмах након избора у Србији „Запад“ (и САД и ЕУ), кренуо  у велику офанзиву на Србију, пре свега око питања КиМ. Такође, у Конгресу је покренута процедура да се донесе декларација о Сребреници која би, као и до сада, Србију и Србе окарактерисала као геноцидан народ, што би био увод у нови покушај урушавања РС. Истовремено, САД је одвојила значајна средства за НВО у Србији са циљем да приближе вредности САД нашој земљи. И много шта друго је покренуто према Србији, и то управо у време вакума власти, када нису конституисани ни Народна скупштина ни Влада. Поштовање принципа владавине права, на шта се тај исти „Запад“ непрекидно позива, налагало би да се сви преговори обуставе до конституисања власти у Србији.

Зар онда није очигледно ко руши Србију споља, без обзира ко је у њеној власти.

Београд, 19. 07. 2020. г

Раде Дробац

Амбасадор у пензији,
заменик Председника Београдског за свет равноправних

Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020.

„На питању Косова оцртавају се глобална кретања и глобалне амбиције појединих фактора. Најиздашнију, дуготрајну и свеобухватну подршку албанском сепаратизму на Косову и Метохији пружала је и наставља да пружа данас Немачка. Јасно је да таква подршка води стварању „велике Албаније“, пре свега на рачун српског народа, али такође, на рачун Македоније, Црне Горе и Грчке. Циљеви немачке политике су у суштини експанзионистички и показују утркивање са САД. Немачка при том, користи ЕУ у којој има доминантну позицију, затим НАТО и сопствену економску и финансијску надмоћ. Њени су циљеви слободан и неограничен приступ Јадрану и Средоземном мору, саобраћајне везе према Блиском истоку и централној Азији и сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану. У томе њени интереси коинцидирају са интересима САД. Тзв „немачки модел“ у суштини значи Немачки диктат Србији, да се помири са концептом тзв. „велике Албаније“. Немачки модел је довео до уједињења Немачке, а данас се покушава наметнути као модел за уједињавање свих Албанаца.

У новијој историји Немачка је учествовала у финасирању, наоружавању и обуци сепаратиста и терориста тзв. ОВК. Имала је активну улогу у агресији НАТО 1999. године, а била је међу првим земљама које су 2008. године признале једнострано илегално оцепљење које су прогласили бивши лидери терористичке ОВК. До агресије НАТО Немачка је тајно помагала сепаратисте, а од 2000. године на даље, интезивно опремала и наоружавала тзв. безбедносне снаге Албанаца.
Косово је постало тачка преокрета у глобалним односима. Од начина његовог решавања у великој мери зависи да ли ће глобални односи, бар у извесној мери почивати на принципима и Повељи УН, или ће се продубљивати хаос са претњом глобалног суноврата. Једно, међутим, мора бити јасно нема мирног уравнотеженог и одрживог решења по мери геополитичких интереса једне, било које силе или групације.

Агресија НАТО 1999. године прекинута је компромисом свих кључних фактора европских и светских односа и СР Југославије, Управо зато ни решење косвског проблема који је заоштрен 1999. године није могуће данас,  без компромиса између Србије и свих фактора који су учествовали у постизању договора јуна 1999. године. Шта више, због промена у распореду глобалне моћи које су настале у међувремену, данас је такав приступ још неопходнији него раније. Дакле, уравнотежено и одрживо решење је могуће само под окриљем Уједињених нација и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Тај услов није остварљив тако што ће се решење наметнути Србији у Бриселу или Берлину, а Русији и Кини допустити само да дизањем руку у Њујорку потврде примат геополитичких циљева Немачке и САД, односно Запада. Таква рачуница била би велика заблуда упоредива само са заблудом западних сила у Минхену септембра 1938. године.

Србија би требало да задржи и ојача своје принципијелне позиције, захтевајући поштовање свог суверенитета и теритријалног интегритета у складу са Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244, и свог Устава. На тој основи у будуће може рачунати на још ширу и снажнију међународну подршку. Треба да се чува било каквих лавирања између тих вредности и некаквих обећања или финансијско економских понуда. За мир и стабилност нису довољна обећања и гаранције оних чији је циљ мања и слабија Србија.“

Ових дана је пажњу јавности изазвала вест да је Десанка Максимовић изостављена из програма наставе у школама у Србији. Министарство образовања се брани немушто, истичући да одлука није коначна, образложење надлежних служби за тај чин је можда чак и цинично, а многи, међу којима и Удружење књижевника Србије бурно негодују.

Пре неког времена наша јавност је врло негативно оценила чињеницу да су у неким нашим уџбеницима издавачи одобрили да стоји да је „данак у крви“ био добра прилика за напредовање српске деце у турској администрацији, кроз службу у јаничарима, јер да су остали са родитељима ту прилику не би имали.

У неким нашим уџбеницима је пре пар година стајало да је бомбардовање Србије било оправдано јер није прихватила споразум из Рамбујеа.

Данас су на делу покушаји да се сва књижевност писана латиницом сврста у хрватску књижевност а само она писана ћирилицом у српску, односно, по тим тумачењима Србијанску, што је још опасније јер ван простора српске културе оставља све оне српске писце који не живе у Србији, по чему би онда сви они требали бити Хрвати, „Косовари“, „Македонци или „Бошњаци“. Као примере навешћу само Иву Андрића, Мешу Селимовића, Ивана Мажуранића и многе друге. Код овог случаја морам поставити једно сасвим просто питање: ако су српски и хрватски језици различити, како онда могу делити књижевност која је писана истим језиком. Ћирилица и латиница нису одреднице националне припадности нити различитости језика већ форма писменог изражавања па то не може бити основа за поделу. Из изнетог произилази да то ипак нису два различита језика, већ исти језик. Ако је то тако зашто се онда инсистира на њиховој различитости и на основу тога присваја део културне баштине?

Везано за ову тему је и следеће: неко је у Србији пре десетак година, не знам са којим циљем, одлучио да се у српски језик уведе женски род за професије. Само по себи то не говори много, али ако пођемо од тога да је тзв хрватски језик, тражећи начин да се разликује од српског, управо то учинио, поставља се питање зашто то сада ми чинимо- да ли да би српски личио на хрватски и кроз неко време хрватски „научници“ доказивали како је српски настао од хрватског или зашто? Напомињем да је пре пар година Одбор за стандардизацију српског језика НСРС дао свој негативан став на ову појаву али нико није предузео никакве мере да се то измени а у јавним медијима се и даље форсира тај „новоговор“.

Недавно, је образовни портал ЕУ Николу Теслу представио као „чувеног хрватског научника“ али је МСП, хвала богу, на то реаговао па је то делимично, али на жалост не и суштински, измењено.

Напомињем да је у говору приликом уласка Хрватске у ЕУ, хрватски премијер у званичном говору рекао да су чувени Хрвати као Никола Тесла, Руђер Бошковић и сл. задужили свет својким изумима.

Недавно је Бугарска изашла са ставом да су сви језици на простору Балкана пореклом Бугарски, а понајвише македонски.

Пре пар дана је у Албанији приказан документарни филм који је тврдио да су сви културно историјски споменици на Косову и Метохији, укључујући и српске манастире, њих је око 1400, албански и да их је Србија незаконито присвојила.

У Црној гори се ових месеци отима имовина српске православне цркве, која тамо постоји 800 година. Не треба сумњати да је то само увод за сличан поступак на Косову и Метохији.

Устаљена је пракса у западним земљама да се као Срби означавају сви они који учине неке злочине, кривична дела или преступе, а у највећем броју тих случајева се ради о „Косоварима“, „Бошњацима“ или слично. Најновији пример је из САД када је извесни Бећировић, вичући Алах Акбар насрнуо на америчке полицијце, том приликом ранио тројицу, а потом убијен из ватреног оружја. Одмах је проглашен „Србином“.

На крају, на овом низу који може бити и много дужи, треба споменути да је СДА у БиХ пре неки дан изашла са оценом да је у борби против нациста у 2. светском рату страдало више муслимана него других народа на простору Југославије.

Све ово заједно сигурно није случајно. Јасно је да је то тек део укупне стратегије сатанизације Срба, прекрајања њихове историје и културе како би се делегитимисало њихово постојање и право место у историји и култури на овим просторима и, истовремено, легализовало нечије туђе. Зато је крајње време да се држава тиме позабави и то да се према томе постави системски и дугорочно, како у односу на пропаганду суседних земаља и „Запада“, тако и према пропустима у нашим редовима. Либерализам се ни у економији није показало добрим а камоли то не може бити у образовању, култури и друштву. У том домену државу и њену одговорност за стање нико не сме и не може заменити, нарочито не страни издавачи школских уџбеника. Оваквим се појавама мора стати на пут, не само реаговати кад се нешто деси, него на томе радити унапред, да се не би десило. Можда је проблем Десанке Максимовић то што је њена поезија патриотска, прожета дубоком љубављу према својој земљи и народу. Нека надлежни утврде да ли је то некоме проблем и зашто, како се то не би више дешавало, а хоће, ако као до сада пређемо преко тога и системски не решимо. То што је након притиска јавности враћена у програм није разлог да се од истраге одустане. Кључни проблем у томе је, као и у многим другим областима друштва и државној администрацији, лоша кадровска политика. Са лошим кадровима ни добар систем не може да буде успешан, а са добрим и лош систем може бити ефикасан .

Београд, 09. 06. 2020. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Да ли је тачно то што пишу Вечерње новости, да ће Брисел сутра уручити Марку Ђурићу текст свеобухаватног правно обавезујућег споразма о Косову и Метохији, или није, брзо ћемо сазнати.

По свему судећи „дипломатски извори“ на које се Новости позивају су извори из државних структура Србије. Видеће се такође, да ли се ради о припреми српске јавности, или о пробном балону. У сваком случају време и начин саопштавња, не показују много поштовања према тој истој јавности.

Српски званичници су увек до сада тврдили да не постоји никакав предлог споразума, да о томе није било преговора и критиковали су као недобронамерне све коментаре и упозорења да је директно или индиректно признавање једностраног одцепљења штетно и опасно по Србију и српски народ. Данас, министар спољних послова Ивица Дачић, саопштава да текст и евентуална намера да се уручи српском званичнику, нису били познати нити најављени. Могло би се разумети да је то припремано и планирано иза леђа званичне Србије.

Уколико би стварно дошло до уручивања текста неког споразма, у чијој примреми Србија није учествовала, није знала, нити је унапред обавештена, онда би се чин уручивања могао третирати, не само као уцена, већ и као ултиматум Србији. Пошто се дуго у медијима врти теза о споразуму „по немачком моделу“, онда је очигледно реч о ултиматуму, а не о споразуму, као изразу слободне воље Србије, јер у томе, заиста, више има свега другог него слободне воље.
О чијем је ултиматуму реч? Формално, то је ЕУ, фактички то је ултиматум Немачке. Додуше, поред Меркелове, опет више формално него суштински, то има и подршку Макрона. Суштински, међутим,

Макрон данас по питању Косова и Метохије, игра сличну улогу коју је септембра 1938. године одиграо француски премијер Даладје приликом одузимања Судета од Чехословачке. Француска је данас повукла подршку суверенитету и теритријалном интегритету Србије, онако како је 1938. године повукла гараниције дате Чехословачкој. Гурнула је у страну своје ставове изражаване у Контакт групи и у СБ УН, све једно да ли због „обуздавања“ или слепог праћења немачке експанзионистичке геополитике.

Уколико би се обистинила најава Новости, то би предстваљало флагрантно понижавање Србије, које би се тешко могло покрити стандардним „објашњењима“ о реализму, будућности и мудрости српске политке. И Даладје и Чемберлен су 1938. године говорили да је предаја Судета у интересу спашавања мира. Председник Путин, међутим, у свом недавном тексту објављеном у америчком часопису „Национални интереси“ (The National Interest), поводом 75. годишњице победе над фашизомом, тај чин Даладјеа и британског премијера Чемберлена, окараткерисао као издају.
Када се најављује уручивање споразма о Косовоу и Метохији „по немачком моделу“?
Пре свега, то се дешава непосредно пошто је, после дуже паузе због опструкције Приштине, обновљен дијалог о техничким, економски и питањима спровођења раније потписаних договора, укључујући и тзв. Бриселски, након што је утврђен календар и дневни редови наредних састанака. Како онда објаснити тај заокрет иза леђа Србије, да се уручи свеобухватни правно обавезујући споразум који се суштински своди на признавање једностраног одцепљења Косова и Метохије?! Може ли се такав однос Немачке уз асистенцију Француске сместити у оквире узајамног поштовања, партнерства и „заједничких европских вредности“?

Надајмо се да ће Србија препозанти да су њени кључни западни партнери погазили црвену линију толерисања непоштовања Србије и српског народа. Не може Србија због донација, субвенција и обећања да се одрекне самопоштовања, идентитета и историје. Јесте криза, биће још већа, али Србија не може и не жели да изневери себе, своју прошлост, ни своју будућност у слобод и инезависности.

Ово је време када Србија има техничку владу и када је преокупирана формирањем нове владе, чија ће орјентација и политика зависити од воље народа, независно од притисака „квинте“, запада или појединаца. Покушаји прејудицирања политике нове владе, тако што ће јој се предати у наслеђе један ултиматум, у најмању руку нису принципијелни, још мање партнерски.

Преокупирани пандемијом и знацима економске кризе ни један истински партнер не би то злоупотребљавао, онако како то чине Немачка уз Сагласност Француске и неке друге земље.
Најзад ово је време када су Европа и свет у епохалним превирањима, а глобални односи се суочавају са растућим тензијама, неповерењем, глобалном светском кризом.     Ако је општа карактеристика глобална нестабилност, поделе и криза, да ли је то тренутак када може доћи до одрживог решења за Косово и Метохију и то под ултиматумима. Србија треба чврсто да остане на принципијелним позицијама одбране свог суверенитета и територијалног интегритета, мирног решавања питања Косова и Метохије на основама универзалних принципа међународног права, Повеље УН, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Таква позиција ће у будућности наилазити на све одлучнију и ширу међународну подршку, јер једино таква позиција одговрава миру, стабилности и напретку.

Живадин Јовановић
Београд, 29. 07. 2020. године

Живадин Јовановић каже да не зна да ли су САД заиста средином 90-их година били близу идеје да српском народу у Републици Српској признају право на независност

Као и присаједињење Србији и додаје да је тадашње југословенско руководство то тражило, али, како даље наводи министар иностраних послова у време СРЈ, Србија се мора залагати за КиМ пре свега кроз Резолуцију СБ УН 1244 и Устав, пише Политика, преноси Косово Онлајн.

“Позиција политике ондашњег руководства и свих који су учествовали у преговорима је била да, као и други народи када је кренуло разбијање Југославије, и српски народ оствари право на самоопредељење. Било је ту отпора јер је Југославија разбијена да би се разбила компактност српског народа. На томе су посебно били ангажовани Немци и Британци. Иста та Немачка којој се, справом спочитава да сада оружава косовске Албанце, а сетимо се да је почетком деведесетих година тајно наоружава Хрватску “, истиче Јовановић.

Објавила Политика и Б92: www.b92.net

24. јул 2020. Москва

Руско историјски друштво Државног централног музеја савремене уметности Фондације "Историја Отаџбине" је позвало представнике Беофорума на онлајн Округли сто о Путу до победе, друштвено-политички и научни значај циклуса путујућих изложби за 75. годишњицу ослобођења народа Европе од нацизма. У име Беофорума учествовао је  заменик председника Беофорума, амбасадор Раде Дробац.

Излагање амбасадора Радета Дробца:

Даме и господо,
Драге колеге,

Желео бих да се захвалим организаторима овог округлог стола на позиву представнику Београдског форума да узме учешће на овом скупу и да изразим своје задовољство јер је  посвећен очувању историјског сећања о Другом светском рату и, истовремено, супротстављању покушајима ревизије исхода тог рата и рехабилитације нацизма.

Драге колеге, током тог несрећног рата, у мултинационалној и мултиконфесионалној земљи, каква је била Југославија, српски народ је био језгро изузетно снажног отпора против нацизма. Много је Срба изгубило своје животе током те дуге четири године у борбама против фашиста. Поред тога, стотине хиљада њих изгубило је своје животе у концентрационим логорима на територији Југославије и у суседним земљама, као жртве стравичног и бруталног истребљења од стране окупационих снага у нашој земљи, у концентрационим логорима у иностранству и, посебно, у марионетској злочиначкој држави под називом "Независна држава Хрватска" која је основана на делу земље зване Хрватска, након уласка фашиста у нашу државу. Само у концентрационом логору Јасеновац у тој злочиначкој држави, током његовог постојања, убијено је око 700.000 Срба, око 33.000 Јевреја и око 80.000 Рома, сви су били цивили, а међу њима било је много жена и, још горе, деце.

У вези са савременим идентитетом народа Европе и Другим светским ратом и историјским искуствима XX века, можда је неопходно да вас подсетим да није само Немачка окупирала Југославију, већ су делови земље били под окупацијом Италије, Мађарске и Бугарске. Делови њене територије дати су народима који су били пријатељски настројени према фашистима, попут Хрвата у Независној Држави Хрватској или Албанаца на Косову и Метохији, које је формално било под Италијом, али где су Албанци угњетавали српско становништво без мере или ограничења. Важно је знати да је током Другог светског рата ту покрајину напустило више од 120.000 Срба, како би избегли убиства и терор од стране Албанаца.

Након завршетка Другог светског рата било је мање-више јасно ко је имао позитивну а ко негативну улогу у том рату и шта се заиста догодило у нашој земљи и Европи.

Да ли је и данас тако? Само направимо кратак преглед ствари. Немачка је предводник демократије, економски лидер Европске уније, политички веома утицајна у Европи и нарочито у Европској унији. Али, веома чудно, у односу на Југославију,  Немачка је била међу земљама које су се највише ангажовале у њеном насилном разбијању, подржавајући кога- исте партнере из периода Другог светског рата - Хрвате и Албанце и, против кога – Срба. Хрватска је данас независна држава, чланица ЕУ, све време критикује Србију, Албанци са Косова и Метохије, после војне агресије НАТО на Југославију  (можемо слободно рећи Србију), управо због питања Косова, покушавају да отму ту српску покрајину од остатка земље и да успоставе сопствену државу на српском тлу, као први корак ка формирању „Велике Албаније“ или, како они кажу „историјске Албаније“. Уз помоћ Немачке (можемо слободно рећи ЕУ), наравно.

Ко су опет лоши момци - Срби природно, као током Другог светског рата.

Драге колеге,
Окупили смо се овде да разговарамо о ревизији исхода Другог светског рата и рехабилитацији нацизма. Опростите ми ако нисам испунио ваша очекивања, али постоји ли бољи пример повратка исте политике и истих актера из времена Другог светског рата, можда без формалне ревизије историје, али још опасније, са ревизијом чињеница на терену, без узнемиравања света, али уз постизање истих циљева у новим околностима и окружењу. Надам се да ће овај кратки преглед допринети да боље схватите савремену ситуацију у нашем региону и Европи.

Хвала на пажњи.

Пише Раде Дробац

Важно је да будемо свесни да ће се косовски чвор пресећи у УН, а не ван ове кровне међународне организације, и ту ће свако предложено решење дочекати Русија

Ситуација на Косову и Метохији се протекле недеље, некако изненада, поново нашла у средишту међународних активности и интензивних „посредничких“ напора пре свега водећих западних држава, а као реакција на то, и из Руске Федерације.

Чини се да је серија тајних разговора „посредника“ западних сила, пре свега администрације председника САД Д. Трампа с Приштином и Београдом, резултирала неким решењима на терену која су, ценећи по догађајима који су уследили и који ће тек уследити, створила предуслове, или дала повод, ако ни за шта друго, оно за обнову дијалога Београда и Приштине. Основа тог посредовања, овога пута, били су притисци најпре на Приштину да укине мере „реципроцитета“, те формира „Владу“ без обзира да ли је легитимна, или не.

ГРЕНЕЛОВА АКЦИЈА Најаву бурних догађања протекле недеље наговестила је твитер објава Ричарда Гренела, посредника САД за дијалог Београда и Приштине, да ће се већ 27. јуна, у Вашингтону, у Белој кући, срести водећи представници Београда и Приштине, А. Вучић и Х. Тачи, и да ће разговори бити посвећени економској сарадњи, а не решавању политичких питања.
Интересантан је тајминг састанка – уочи Видовдана и у тренутку вакуума власти у Београду, с обзиром на то да је једини легалан политички представник Србије могао бити председник Вучић.
Ова објава је била окидач за низ дешавања у кратком периоду. Очито је овај састанак био неочекиван а нарочито за заинтересоване за посредовање у овом сукобу, па је већ 22. јуна, дан после избора, у Београд долетео Мирослав Лајчак, посредник ЕУ. Садржину и елементе разговора које је имао с Вучићем не знамо, али је било очито да ЕУ не жели да посредовање око Косова и Метохије препусти САД, нити да евентуално решење до кога би се Гренеловим посредовањем дошло буде мимо интереса и ставова ЕУ, пре свега Немачке. Одмах након тога Вучић је телефоном разговарао с председником Француске Макроном.

Сутрадан, 23. 6, Вучић је посетио Москву, где је имао дуг и садржајан разговор с Путином. Из онога што се могло наслутити из медија, и Лавров, 18. 6. у Београду, и Путин у руској престоници, поновили су принципијелне ставове Москве, уз нагласак да сва евентуална решења за КиМ морају бити у интересу Србије и у оквирима одредаба Резолуције 1244.
Сутрадан, изненада, објављен је предлог оптужнице Специјалног суда за злочине почињене на Косову у којем се налазе и имена Хашима Тачија и Кадрија Весељија. Одмах је Тачи обавестио Гренела да је због оптужнице спречен да дође на састанак у Вашингтон, након чега је и нови „премијер Косова“ А. Хоти учинио исто. Тиме је стављена тачка на овај, како се у делу јавности очекивало „историјски“ састанак у Белој кући пре него што је до њега и дошло. Гренел је изјавио да ће састанак бити организован у неком другом термину, али не прецизирајући када. У међувремену, Хоти се у Бриселу састао са скоро свим водећим личностима ЕУ (Ш. Мишел, Д. Мекалистер, У. Фон дер Лајен, О. Вархељи), а дан после њега је састанке са готово истим личностима имао и Вучић.

Пре годину дана опростили смо се од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља,
оснивача и члана Беофорума, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити
у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај
да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке,
интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином
која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.

Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати већ на којој основи, о чему и с ким

Једино легитимно полазиште јесте да је Косово и Метохија део Србије, привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. А мандат СБ је – управљање Косовом и Метохијом до постизања решења које обезбеђује суверенитет и територијални интегритет Србије и најширу аутономију за Косово и Метохију у оквиру Србије. Овакав мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја уопште била замислива.

Једина основа са изгледом за успех преговора су: Повеља УН, ОЕБС и Устав Србије, дакле, међународно јавно право, никако привредна, трговинска, инвестициона или „клупска“ обећања или аранжмани. Суверенитет и територијални интегритет Србије су државне и националне вредности изнад сваке друге.

Пошто је Резолуција СБ УН 1244 основни, оквирни компромис и пошто још увек није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-општеобавезујућег свеобухватног документа, без потцењивања, погрешног тумачења, бирања, негирања или ревидирања.
Једини гарант евентуалног договора о будућем статусу може бити СБ УН. То не могу бити претенденти који више деценија према Србији примењују двоструке стандарде, који су оптерећени експанзионистичким геополитикама и својим растућим унутрашњим поделама.

Sporazum koji su Amerikanci predložili Beogradu i Prištini kao rešenje kosovskog pitanja podrazumeva ostanak južne srpske pokrajine u sastavu Republike Srbije.

Ovo je bio i jedan od glavnih razloga zašto je sastanak u Vašingtonu miniran, a iza svega stoje mnogo moćnije strukture od predstavnika kosovskih Albanaca kojima nikakav dogovor na Zapadnom Balkanu ne ide u prilog.

Malo je reći da su svi bili iznenađeni kada je predstavnik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel izjavio da SAD nude Srbima i Albancima rešavanje egzistencijalnih, odnbosono ekonomskih pitanja stanovništva, dok se politička ostavljaju u drugom planu.

Samo nekoliko dana pre najavljenog sastanka u Beloj kući, Grenel izlazi sa predlogom da se na Kosovu formira posebna ekonomska zona po uzoru na model kineskog Šenžena.

Grenel je, u intervjuu za američku "Njuzmaks" televiziju, izjavio kako Beogradu i Prištini predlaže kineski model ekonomske saradnje po ugledu na specijalnu ekonomsku zonu u kineskom gradu Šenženu.

GRENELOV PLAN

Prve naznake jasnog sukoba oko rešenja kosovskog pitanja uočljive su iz Grenelovih izjava kojima je osudio pokušaje evropskih zvaničnika da nametnu političko rešenje.

- Odlučili smo da se umešamo jer postoji duga istorija takozvanih eksperata koji su insistirali na političkom pristupu u dijalogu, ignorišući ekonomiju. Kada sam razgovarao sa ljudima i privrednicima u Prištini i Beogradu, jasno je bilo da oni žele ekonomski razvoj, posao za mlade, da žele nadu - rekao je Grenel i podsetio na prve rezultate američkog posredovanja u dijalogu, sporazume o obnavljanju avionskog i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine.

Američki izaslanik naveo je "ekonomski pristup" kao prvi korak da bi se došlo do dugotrajnog rešenja za odnose Beograda i Prištine. Grenel ističe da SAD žele formiranje "mini Šenžen zone", aludirajući na prvu posebnu ekonomsku zonu u Kini.

- Mislimo da je to veoma dobra ideja. Ako možete da kreirate radna mesta, ako možete da dovedete kapital i tako primorate dve strane da se zbliže ekonomski i tržišno, onda su politička pitanja sledeći korak. A politička pitanja su stvar Evrope - rekao je Grenel.

Поводом 20 година Београдског форума за свет равноправних

Пише Раде Дробац

Током две деценије постојања и рада Београдски форум се афирмисао као осведочено патриотска организација, својеврсни светионик ширења истине и симбол отпора нападима на Србију и покушајима њеног тоталног урушавања у условима свеколике окупације

У нашој јавности и у дијаспори Београдски форум за свет равноправних стекао је статус извора веродостојних чињеница, аргумената, ставова и оцена о најактуелнијим дешавањима у земљи и свету и, због својих принципијелних ставова, заснованих на стратешким и дугорочним интересима Србије и српског народа, сматра се институцијом од највећег поверења. У иностранству се цени и поштује као веродостојан фактор истине, прогресивна организација која се бори за мир и бољи свет, свет без рата, агресије, претњи, наметања, превара, подметања, израбљивања људи и покоравања других држава, једном речју – за слободу и равноправност. Током протеклих двадесет година упорно и предано брани интересе Србије и Срба и промовише истину и чињенице о њима а против насртаја оних који их угрожавају и који покушавају да своје интересе остваре на рачун интереса Србије и њених грађана. Својим јавним деловањем Београдски форум покушава да парира мору дезинформација, тенденционих оптужби и клевета на рачун наше земље и нашег народа, али и да својим идејама и визијама укаже на истинске државне интересе и на правце којим би овдашње власти требало да се крећу.

КУЋА ПАТРИОТА Као независно, невладино, непрофитно и нестраначко удружење грађана, од оснивања Форум окупља прогресивне интелектуалце, искрене патриоте, који својим угледом и оствареним резултатима најбоље говоре о Форуму, његовим циљевима и деловању. Међу члановима Београдског форума су академици, бивши министри, амбасадори, професори, дипломате, високи државни службеници, официри, угледни привредници, културни посленици, новинари и многи други. Сви они се несебично ангажују у Форуму са циљем залагања за националне и државне интересе Републике Србије и очување њеног територијалног интегритета и суверенитета, за њену политичку промоцију, економски просперитет и културну афирмацију, за мир, равноправност и сарадњу у свету на основу поштовања међународног права и равноправне међународне сарадње.

Форум окупља и бројне поштоваоце и пријатеље у земљи, дијаспори и иностранству, а посебно се истиче нобеловац Петер Хандке, који је присуствовао неким скуповима Београдског форума одржаним поводом сећања на злочин агресије НАТО-а на СРЈ.

Треба подсетити да је, 2000. године, након рушења патриотске власти, нова власт интересе Србије поистоветила са интересима западних сила, промовишући их уместо наших, гушећи у Србији све патриотске снаге и спроводећи политику разбијања патриотске свести, институција значајних за одбрану земље и оних медија који су до тада бранили интересе Србије. Тада је било врло тешко опстати а камоли супротставити се сили не само сопствене власти већ и њених ментора из иностранства. Једино је Београдски форум тада јавно дизао глас против такве политике, извртања чињеница, прогона патриота, предаје Косова и Метохије, дивље приватизације и много чега другог. Београдски форум је и настао као реакција на намеру западних сила, у спрези са тада новом влашћу, да се Србија уруши, и као покушај да се посртање Србије и њен суноврат спречи. Био је свестан да ће због патриотских ставова и активности бити суочен са оспоравањима у тадашњем политичком врху земље, с медијском и сваком другом блокадом и омаловажавањем његових чланова и симпатизера.
Због те блокаде Београдског форума у широј јавности је и данас недовољно познато за шта се и колико залагао у настојању да његови ставови и аргументи постану опште прихваћени у политичкој структури Србије и у српској јавности. Две деценије није одступао од својих патриотских и принципијелних позиција и у периоду после смене непатриотске власти 2012. године, ти ставови полако али сигурно добијају све шири легитимитет и потврду и међу политичким факторима у Србији и у нашој јавности.
Управо је зато важно истаћи, као илустрацију доследног деловања Форума, да је без обзира на опструкције свих врста, од првог дана оснивања, 22. маја 2001, агресију НАТО-а на СРЈ називао правим именом – агресија. У то време су коришћени еуфемизми „војна интервенција“, „бомбардовање“, „војна акција“ и сл., а термин „агресија“ је користио само Београдски форум. Тек од доласка на власт СНС-а 2012. државни представници почињу да користе термин „агресија НАТО-а“, а потом и медији. Био је то један од првих корака ка повратку политици заштите националних интереса Србије, чему је Форум допринео.
Таква је и идеја „активне војне неутралности“, коју је Форум промовисао 2001. године на округлом столу Форума под називом „Југославија и евроатлантске војне и политичке интеграције“, супротно тада свеприсутној кампањи за учлањење Србије и Црне Горе у НАТО, подржаваној и од тадашњих власти у Србији. Данас је активна војна неутралност државна политика Србије.

КЉУЧ МИРА И ИСТИНА О ТЕРОРИСТИМА Форум је од почетка упорно користио термин „терористичка ОВК“ и то чини и данас, указујући неуморно да је „Косово“ део светске фундаменталистичке терористичке мреже и регрутни центар терориста за Сирију.

Форум у континуитету указује и на погубне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом у агресији НАТО-а на СРЈ и упорно се залаже за веће ангажовање Народне скупштине (НС) и интерресорне радне групе НС о овом питању. О погубним последицама уранијумске муниције најбоље сведочи писмо финског министра за животну средину Пека Хависта ЕУ у којем говори о штетним последицама које ће трајати хиљадама година.
Форум се већ годинама залаже за подизање споменика жртвама агресије НАТО-а, независно од споменика жртвама свих ратова, који се нуди као замена, јер НАТО злочине треба посебно обележити и издвојити од других.

Форум и сада заступа тезу да се агресија НАТО-а на нашу земљу наставља кроз настојања лидера НАТО чланица да се КиМ отме од Србије а Република Српска уруши у некакву унитарну БиХ, притисцима да се Србија веже за НАТО, и многим другим средствима.
На скупу Форума „Међународни односи на прагу XXI века“, одржаном још 2001. године, први пут код нас је изнета теза о „мултиполарном свету“, што је данас реалност.
Поменимо и најновију идеју, у чију вредност ћемо се тек уверити, а то је –поштовање Резолуције СБ УН 1244 као „кључа мира у Европи“. У својој истоименој књизи председник Форума Живадин Јовановић врло опширно и аргументовано заступа мишљење да је само Резолуција СБ ОУН 1244 основа за постизање мира и трајног решења између Србије и њене аутономне покрајине. Форум редовно истиче да бројне повремене „иницијативе“ западних сила за решење овог питања замагљују једноставне чињенице па се ствара утисак да постоје неке конкретне могућности да се овај сукоб реши на неки други начин, а истина је да западне силе у свакој иницијативи гледају да намире своје и интересе сецесиониста у Приштини на рачун интереса Србије. Сви њихови предлози и иницијативе се своде на исто – предају Косова и Метохије, а то није договор већ само довршавање агресије, овога пута присилом уместо грубом војном силом, и осуђено је на неуспех, што ће време показати.

ОДБРАНА, СНАГА И ЛИЧНО ПОЖРТВОВАЊЕ Данас, двадесет година након оснивања, Београдски форум је не само опстао већ је и даље на бранику своје домовине и њених највиших вредности, а Србија је у одређеној мери и одбрањена захваљујући, између осталог, напорима и залагањима Београдског форума који је, и када то други нису смели, јавно и јасно износио своје ставове у погледу оцене стања, проблема, активности, намера, циљева и последица различитих чинилаца укључених у српски јавни и политички простор, и чини то и сада.

За две деценије постојања Београдски форум је организовао низ међународних и националних скупова, учествовао на многим скуповима у земљи и иностранству, безброј пута износио јавно своје ставове и мишљења, издавао бројна саопштења, покретао апеле и иницијативе а његови најугледнији чланови су општепознати у јавности Србије, па и шире. Паралелно са тим активностима, као комплементарну, али веома значајну и плодну активност, Београдски форум је развио издавачку делатност и његове књиге, публикације и зборници нашли су место у архивама значајних институција и појединаца у земљи иностранству.

Током свих двадесет протеклих година постојања и рада Београдски форум је суочен са многобројним и великим проблемима, од финансијских и материјалних до различитих опструкција и маргинализација, али је снагом својих ставова и уверења, интелектуалним капацитетима својих чланова, патриотским циљевима и деловању, успео да све проблеме благовремено решава. Ово стога што су сви активни чланови Форума свој рад у овој организацији засновали да добровољности и што су многи патриотски оријентисани држављани наше земље, било из Србије или из иностранства, у Београдском форуму препознали „своју“ организацију, ону с којом деле ставове и чије аргументе и залагања подржавају.

Аутор је амбасадор у пензији и заменик председника Београдског форума

Извор: www.pecat.co.rs/2020/06/nacionalni-svetionik/

Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати, већ на којој основи, о чему и с ким.

Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква  идеја, икада икоме пала на памет.

Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право.

Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања.

Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН.

Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак.

Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника

Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ.
Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити са тежњама за легализазију сепаратизма, тероризма и агресије.

Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија.

Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине.

Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу.

Једино принципијелност у решавању  статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима.

Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса.
То једино може бити Савет безбедности УН.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Београдски форум за свет равноправних је на седници Управног одбора, 16. јуна, донео Одлуку да се придружи Апелу Клуба генерала и адмирала Србије да се генерал Ратко Младић одмах пребаци у болницу ради хитног предузимања одговарајуће медицинске помоћи.
Истовремено, Београдски форум апелује на одговарајуће националне и међународне институције, организације и удружења да се придруже овом Апелу у циљу заштите живота и основних људских права генерала Ратка Младића.

Беофорум је дубоко забринут за здравље генерала Младића, оштро осуђује угрожавање његових основних људских права и указује да се оваквим односом доводи у питање правo на правично и фер суђење. Сви судови би требало први да поштују људска права, а једно од основних, је право на лечење и равноправност пред судовима, што оваквим понашањем Хашки суд угожава.
Беофорум овом приликом жели да укаже да  је небрига суда у Хагу већ и раније производила трагичне последице по неке од оптужених Срба.
У наставку је интегрални текст Апела:

АПЕЛ КЛУБА ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА СРБИЈЕ

Клуб генерала и адмирала Србије има поуздана сазнања да је генерал Ратко Младић  дуже време у врло лошем здравственом стању. Забрињавајућеје да се болест у последње време свакодневно  погоршава, а да се болесник налази у притворској јединици где не постоје одговарајући услови за дијагностиковање стања и лечење.

Упознати смо да су браниоци генерала Младића поднели захтев Механизму за кривичне судове у Хагу да се пацијент, због овако тешког стања, премести у болницу ради   примене адекватне терапије и одговарајуће медицинске неге, са чиме су сагласни и српски лекари упућени у Младићево здравствено стање.

Забринути смо да се, и поред овако тешког стања, не уважавају бројни апели одбране и породице за његову хоспитализацију, да се игноришу евидентне здравствене компликације и да му се угрожавају основна људска права у здравственој заштити (право на адекватно лечење, право на информације о стању здравља, о лечењу и предстојећим интервенцијама).

Одбрани се не достављају редовно службени извештаји и званична медицинска документација о његовом здравственом стању нити седмичне информације о здравственом стању његовом медицинском тиму.  Веома му је угрожен и сам живот.То највише брине, јер је тиме занемарено природно, међународно право и људско достојанство.

Оваквим односом доводи се у питање и право на фер и правично суђење због његових ограничених могућности у припреми и учешћу у наставку суђења.

Јавно апелујемо на Механизам за кривичне судове у Хагу да се испоштује једно од основних људских права - право на лечење и да се генерал Младић хитно премести у одговарајућу здравствену установу ради специјалистичког дијагностиковања стања и адекватног лечења.

Апелујемо да се званична медицинска документација редовно доставља одбрани, а седмична информација о здравственом стању његовом медицинском тиму у складу са одлуком жалбеног већа.

Апелујемо на одговарајуће институције Уједињених нација, Међународни комитет црвеног крста и на органе власти Републике Србије, првенствено Министарство правде, да одлучно захтевају предузимање предложених мера у циљу заштите живота и основних људских права генерала Младића.

Захтевамо да се генерал Ратко Младић одмах пребаци у болницу ради хитног предузимања одговарајућих мера лечења.

На седници Извршног одбора Клуба  донета је одлука да се овај апел јавно објави.

У Београду, 15. јуна 2020. године    
генерал-мајор др Лука Кастратовић

Руско историјски друштво Државног централног музеја савремене уметности Фондације "Историја Отаџбине" је позвало представнике Беофорума на онлајн Округли сто о Покрету отпора, људи, историја и сећање. У име Беофорума учествује заменик председника амбасадор Раде Дробац.

Округли сто
Покрет отпора: људи, историја, сећање
Москва, 11. јун 2020.

Излагање амбасадора у пензији Радета Дропца,
заменика директора Београдског форума за свет равноправних

Даме и господо,
Драге колеге,

Пошто сам представљен као амбасадор, сматрам да би било опортуно да кажем да сам учесник  овог Округлог стола у име Београдског форума за свет равноправних, као и да сам амбасадор у пензији. Београдски форум постоји већ 20 година, залаже се за мир, једнакост и поштовање међународног права, за одбрану интереса Србије и српског народа. У том циљу сарађује са многим међународним организацијама сличне орјентације. Када је тема која нас је овде окупила у питању желео бих да се организаторима Округлог стола  захвалим што су на њега позвали представника Београдског форума, и да изразим задовољство што је овакво окупљање уприличено поводом 75. годишњице завршетка Другог светског рата.

Прави је тренутак да се поново поведе разговор о борби против фашизма зато јер смо већ извесно време суочени са покушајима широм света, а нарочито у западним државама, да се историјске чињенице измене и да се историја изнова напише, у покушају да се очисти прошлост агресорских сила које су у рату биле поражене и које су у том рату починиле починиле злочине против човечности. Истовремено се ради на умањивању и занемаривању  улоге и победа сила које су успеле, у прво реду да се одбране, а потом и да добију рат, униште фашистичку пошаст и помогну у ослобођењу многих окупираних земаља.

Данас, након 75 година, морамо да понављамо чињенице за које се веровало да су општепознате и историјски доказане, не само да би био потврђен њихов неоспорни значај, него и да би се спречило рађење неког новог фашизма и да би се заштитио интегритет и достојанство држава које су највише допринеле у борби против злочина и за то платиле велику цену у људским животима и разарањима.

Многи су допринели борби против фашизма, али је победи највише допринео Совјетски Савез и за то је платио страдањем огромног броја својих становника. Са поносом могу рећи да је Југославија, у Европи, била међу наистакнутијим државама у регионалном отпору против фашизма и значајно допринела победи Савезника, а на првом месту Совјетског Савеза.
Морам истаћи да је југословенски покрет отпора, Титови партизани, покренут у јулу 1941. године, био током целог рата толико снажан да је Хитлерова Немачка била приморана да током целог рата у Југославији држи преко десет дивизија. Титови партизани су у највећем проценту били Срби и управо су они били најјача сила покрета отпора у Југославији. Зашто? Зато што је ситуација у Југославији била нешто компликованија од оних у другим европским државама. Југославија је била не само под немачком окупацијом, него су неке делове територије окупирле и Италија, Мађарска и Бугарска. При томе је на њеној територији основана послушничка држава, НДХ - Независна Држава Хрватска, која не само што је била верни савезник нацистичке Немачке, него још горе, починила је ужасан геноцид, у првом реду, над Србима, али и у нешто мањој мери и над јеврејским и ромским становништвом. Само у концентрационом логору Јасеновац убијено је преко 700.000 Срба, око 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. Сви су били цивили, а међу њима је било и много жена и што је најстрашније, деце. Део муслиманског становништва придружио се хрватским фашистичким војним снагама, „усташама“, и помогао им у борби против Срба, који су били предводници антифашистичке борбе. Југословенски Срби били су на удару са више страна и претрпели су тешке губитке. Током Другог светског рата убијено је око 1.700.000 грађана Југославије, а од око 1.200.000 Срба.

Борбе у Југославији биле су веома жестоке, како против окупатора, тако и између различитих заверених страна унутар земље. Као што се Совјетски Савез може поносити храброшћу својих војника и цивила борбом код Стаљинграда, Лењинграда и Курска, југословенски партизани увек ће памтити  и битку на Сутјесци, Неретви, Козари и другим местима.

Други светски рат је збратимио ослободилачке војске читавог напредног света, уливајући наду да се такве страхоте више неће поновити. Немамо право да то данас   заборавимо, нити да занемаримо обавезу да бранимо истину о тим временима, догађајима, чињеницама и учесницима, нити да прекинемо борбу против историјског ревизионизма.
Уверен сам да ће данашњи округли сто томе дати свој допринос.

У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ОКОНЧАЊА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО-а 1999. НА СРЈ

Двадесет и прва годишњица од окончања оружане агресије НАТО-а на Србију, односно СР Југославију 1999. навршава се 10. јуна. У сусрет историјском датуму, Печат објављује текстове које су угледни аутори из наше земље и света посветили овом јединственом догађају у новијој историји: огромна НАТО ратна машинерија, на крају 20. века, извршила је оружану агресију на суверену европску земљу.
Текстови које ћете читати у овом и наредном броју избор су излагања учесника велике прошлогодишње Међународне конференције, одржане 22. и 23. марта 2019. у Дому ВС, у Београду, поводом две деценије од почетка НАТО агресије на нашу земљу. Организатори поменутог скупа били су Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
Излагања учесника конференције наћи ће се и у зборнику АГРЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ. Ово издање ускоро излази из штампе и садржаће стотинак прилога аутора из Србије и из земаља (око 40) Европе, Азије и Америке, мећу којима је и нобеловац Петар Хандке. Издавач је Београдски форум за свет равноправних, а зборник се може наручити телефоном (011 32 83 778), мејлом Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или у Сремској 6/IV, Београд.

НАТО ЗАСНОВАН НА ЛАЖИ

Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса

Јевгениј Примаков Млађи
посланик Руске државне думе, Русија

Поштовани пријатељи, говорићу на руском. Двадесет година је прошло од оног дана када су први пут у Европи после Другог светског рата пале бомбе на европску престоницу, на мостове, на куће, на касарне, на дечје вртиће, на школе. Тај догађај од ког нас дели 20 година сада многе наше колеге на Западу тумаче у стилу: „Дајте да то оставимо историчарима.“

Прошле недеље сам био на Конференцији, баш овде. Београдски дијалог. Тамо је био представник Аустрије који је много времена провео радећи у Приштини. Његов говор звучао је отприлике: „Добро, а што се секирате? Било је то, било је, па прошло. Дајте, нека историчари то разјасне, а ми ћемо гледати у будућност.“ Знате, баш неки позитиван приступ.
Будућност? Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса. Недавно је Савет Федерације Русије – то је горњи дом руског парламента – донео резолуцију, где је за главну претњу по светску безбедност данас именовао Северноатлантску алијансу. Дајте да јасно кажемо да је то агресивна међународна организација која је више пута кршила међународно право, и која је започињала ратове, укључујући и оне изван оквира властите надлежности, на територији других држава. Србија је била прва у низу тих злочина. Статистичари су израчунали да је на сваког грађанина Савезне Републике Југославије дошло отприлике по два килограма муниције и гвожђа од бачених бомби. Два килограма на сваког!

Када сам летео овамо, у авиону је на седишту до мене седела врло лепа српска девојка. Летела је из Париза, где живи и ради од 1999. године. Када је био рат, она је имала 10 година. Она памти завијање сирена, памти како су је родитељи вукли у склониште, а она није хтела да иде, јер је имала пса који се бојао. Сада она има тридесет година. А, ево, ова деца на фотографијама (фотографије деце жртава агресије НАТО-а на изложби у Дому ВС, прим. уред.) – они немају ни тридесет, ни двадесет, ни петнаест година – они никада неће одрасти, готово је – они немају будућност. Може ли се тако нешто опростити? Не! Може ли се тако нешто заборавити и ићи у будућност? Не! То је немогуће.
Треба говорити о томе да је Северноатлантска алијанса агресивна организација, злочиначка организација, која мора пре или касније одговарати за почињене злочине. Схватамо да сада, вероватно, још увек није погодан тренутак за то, политички контекст је сложен, али та организација ће пре или касније бити кажњена за злочине које је извршила, у складу с међународним правом, не мислим ни на какав волунтаризам. Пре или касније доћи ће до својеврсног нирнбершког, или још некаквог другог процеса, можда ће се због историјског контекста одржати и у Хагу, када ће бити одређене репарације које морају да исплате, како организација НАТО, тако и земље које су најактивније учествовале у ратним злочинима. То ће се свакако десити. Можда ми то нећемо дочекати, али можда ће наша деца. Али то ће обавезно бити, пре или касније.
Они су отворили Пандорину кутију. Под знаком питања се нашао читав систем међународног права и безбедности. Испоставило се да рат може бити започет без Савета безбедности УН. И шта даље? Даље се испоставило да НАТО блоку Савет безбедности УН није потребан, може просто започети рат – као 2003. године на Ирак. Рекли су да није обавезно одобрење Савета безбедности! Може се и овако: једна земља окупи коалицију и каже: „хуманитарни циљеви“ – и напред! Бивши представник УН за људска права у бившој Југославији недавно је изрекао врло интересантно признање. Рекао је да је током војне агресије НАТО-а у Савезној Републици Југославији погинуло више људи него на Косову, чију кризу је та операција наводно требало да заустави. НАТО је нанео више зла него што је било на паролама. Може ли се то опростити? Може ли се то заборавити? Не, не може!
Та организације је заснована на лажи. И изговор за напад на Србију био је лажан, како је много пута до сада оцењено и како смо и на овој конференцији оценили – наводно спречавање жртава међу цивилним становништвом Косова! Испоставило се да је НАТО одговоран за далеко више жртава него што их је било током легитимних антитерористичких акција.
Акције НАТО-а увек су праћене медијским кампањама. Када становништву европских земаља испирају мозак, када се убацују лажни циљеви, ствара се информациони зид. Видели смо то много пута, не само овде. Видели смо то у Украјини, видели смо то у Грузији, у Либији, у Сирији, Ираку и у другим земљама.
Та организације је заснована на лажи. Чак и сада, када земље НАТО-а оптужују Русију да заправо она, Русија, води такву агресивну политику. То је такође лаж. Свесна лаж. И ми треба да се замислимо сада, двадесет година после тих догађаја, зашто се то ради? Зато што се никада ништа случајно не догађа. Зашто се та лаж шири? Шта нам она спрема даље, свима нама?
Даље, да видимо такозвани војни Шенген у Европи, када се олакшава пребацивање трупа преко територије европског континента, када више не треба тражити дозволу од сваке посебне европске државе за пребацивање НАТО војске. Милијарде евра се улажу у проширење путева, мостова и друге инфраструктуре, ради пребацивања војске. Сједињене Државе излазе из уговора који ограничавају оружје за масовно уништење. Војни контингенти НАТО-а размештају се на истоку Европе, чиме се крше договори. А постоји оснивачки акт, споразум Русија–НАТО који је требало да заустави напредовање војне структуре НАТО-а на исток. Тамо је речено да НАТО не може константно да размешта војне контингенте на територији земаља нових чланица НАТО-а. А како онда објаснити тенковске бригаде и војне контингенте у Пољској, Румунији, на Прибалтику итд.? Нама кажу: „Они се ротирају. Они нису стални.“ То јест тенкови стоје, посаде долазе и одлазе. Знате, као што на авионским летовима мењају посаду негде на аеродрому. То је лаж.
Сада се из године у годину замагљују и релативизују сви споразуми и све структуре које спречавају рат, и то се ради смишљено. А то је почело пре 20 година.
Зато управо сада треба говорити о ратној претњи, о напорима који морају бити уложени за спречавање рата. Јер, то би био последњи рат. А ми се плашимо за нашу децу. Ми не желимо да видимо нашу децу у таквом сценарију.

Позивам Европљане да се тргну и поставе питања својим владама.
Други важан проблем јесу последице рата. Ми видимо подељени српски народ. Видимо људе који су остали без прехрамбених производа и лекова на Косову и Метохији. У Митровици. А шта видимо – тамо је много међународних организација које се наводно брину за права цивилног становништва на Косову и Метохији, које су подстицале НАТО на почетак или учествовале у тој информационој галами. Да ли се силно брину за Србе који живе на Косову? Таквих организација нема. Не! Никог не брине то што треба увести лекове, довести храну туда, заштитити права српске, сада већ мањине на Косову и Метохији! А Приштина води политику истискивања Срба одатле. Зашто ми то видимо, а Европа на ово стидљиво жмури? Зато што је тако угодно и комфорно, зато што је сада, после догађаја од пре 20 година, створена врло интересантна политичка ситуација. Видимо како се све понавља, не само овде већ и у Сирији, Украјини итд. Када агресивна екстремистичка заједница, мотивисана политички, а често још ојачана наоружаним милитантним групама, диктира своју агенду земљама Европе, када земље Европе и центар доношења одлука са своје стране, такође, потпадају у зависност од тих људи. Управо зато Украјинци, мислим на украјинску власт, Кијев, тако марљиво користе тактику војних провокација против Русије, а онда трче до Сједињених Држава и говоре: „Заштите нас од руског агресора“!
Организација изграђена на лажи, на агресији, на започињању ратова – пре или касније биће заустављена. И правда ће тријумфовати. Хвала!

Аутор је унук Јевгенија Примакова, бившег премијера и министра инострних послова Руске Федерације

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт  1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности. Агресија је почела некон лажне и бесомучне медијске капање западних медија и није имала никакав лгитимитет у институцијама које треба да бране међународно право.

У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска и материјална штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина.

Агресија НАТО на СРЈ је представила преседан и за нападе НАТО на друге земље, као што су Авганистан, Ирак и друге. Српске жртве злочиначке агресије НАТО, а посебно јунаци са Паштрика и Кошара су наша обавеза да Косово и Метохију никада и ни по коју цену не смемо преспустити никоме.

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерал и адмирала Србије су 10. јуна 2020. уз присуство чланова удружења и други активисти, положили цвеће свим жртвама НАТО агресије у Парку Ташмајдан на Споменик Деци жртвама агресије.

Да се не заборави! 1999-2020

ПРЕУЗМИТЕ: http://beoforum.rs/dokumenti/BRIKS1.pdf

ПРЕУЗМИТЕ: http://beoforum.rs/dokumenti/BRIKS2.pdf

    
Изјава Живадина Јовановића за Политку, 03. 06. 2020.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић, каже да није никаква тајна да Запад, пре свега Америка, третира Кину као великог противника. И пошто Кина, истиче он, иде незадрживо јер има три пута бржи економски и технолошки развој него Запад, на Западу се боје Кине. „Није тајна да се Запад грубо меша у унутрашње ствари Кине преко Хонгконга. Није се то тамо десило због нарасле демократске потребе него је подстакнуто од Запада, постоји технологија коју смо и ми сами осетили на својој кожи како се уз помоћ пара подржава демократија”, објашњава Јовановић за „Политику”. Америка је, како оцењује, декларисала Кину као свог непријатеља. Овде се ради о мешању Запада у унутрашње послове Кине преко Хонгконга. Исправно је, каже, да Србија пружи подршку Кини у овом часу у самосталном избору пута и друштвеног уређења и супротстављању сваком мешању у њене унутрашње послове.

Јовановић подсећа на веома важан економски моменат у сарадњи са Кином. „Србија, и у време Југославије и у последње две деценије, наставља са јачањем сарадње са Кином у свим областима, и посебно што је нама видљиво снажење наше економске, инвестиционе, финансијске сарадње. Кинеске инвестиције и кинеско инволвирање у привредни развој Србије већ узима озбиљно учешће у укупном расту БДП-а Србије. Међу државама на југоистоку Европе, Србија је једина која са Кином има споразум о свеобухватном, стратешком партнерству. И међу земљама формата „17 плус један” има највећи број кинеских инвестиција, на шта се понекад са завишћу гледало у неким државама”, каже Јовановић и наглашава да је за обе државе готово од једнаког значаја међусобна подршка у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

Више на: politika.rs/scc/clanak/455365/Vucic-pisao-Si-Dinpingu-Hongkong-je-za-Srbiju-sastavni-deo-Kine

Поштовани господине Министре,

У име Београдског форума за свет равноправних и у моје лично име, упућујем Вам искрене честитке и најбоље жеље поводом Дана српске дипломатије.

Српска дипломатија се калила, јачала и развијала кроз вековну борбу за слободу, независност и достојанство српског и других народа, као најважнијих и трајних вредности, одлучно одбијајући све притиске, уценене и мешања са стране. Зато је Србија у огромној већини светске заједнице и данас препазната као поуздан партнер, ослонац мира, разумевања и равноправне сарадње.

Уверен сам  да ће интензивне и динамичне активности српске дипломатије, под Вашим руководством, и у ово време дубоких промена у Европи и свету, знати да сачува трајне вредности, доприносећи даљој афирмацији Србије као суверене, независне и неутралне земље, ефикаснијој заштити легитимних права српског народа у региону и одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије, у складу са основним принципима међународног права, резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом.

Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних

Вирус Ковид -19, или једноставније Корона, на путу је одласка, или се бар надамо. Свако чудо за три дана, каже наш народ. Али свако чудо, ма какво било, па и најстрашније, донесе и нешто позитивно. Или би бар требало. А то позитивно су поуке. Ако се из нових збивања које нам се десе не извуку поуке и предузму мере како не бисмо други пут били затечени, како бисмо били спремнији да се са тим чудом ухватимо у коштац, десиће нам се да стално изнова бивамо затечени и да из ватре вадимо врело кестење, а тако није морало. Мало ли нам се пута у историји управо то и дешавало, поготово у политици, да понављамо и заблуде и грешке и зато бивамо сурово кажњени. Зато је важно објективно сагледати шта се све збило и збивало, као први корак у извлачењу поука. Много је чињеница које би у тој анализи биле од користи али навешћу само нека, по мени најважнија, лична запажања.

Иако наш здравствени систем није много знао о Корони, брзо је реаговао и успешно се са њом носио. „Рат“ су добили људи на првој линији фронта, лекари, медицинско особље и здравствени систем у целини, уз подршку државе, наравно. Још једном се показало да Срби започињу ратове у најнеповољнијим условима али да их својим самопожртвовањем, инвентивношћу и одговорношћу и, морам рећи, људскошћу, успешно решавају. Као и обично, наш највећи ресурс су људи и тако је било и сада. Наша земља није имала опрему за борбу против Короне, али је веома брзо успела да се снађе и набави је у довољној мери да успешно одговори основним потребама. Да је имала опрему на време, заразио би се мањи број припадника здравствених служби, војске и полиције, па самим тих и других људи. Нека то буде једна од поука- не чекати да се нешто деси већ мислити унапред.

Поука би могла бити и да у образовање, професионализам, што значи и стандард, нашег медицинског особља, треба много више уложити и стимулисати их да остају у земљи а не да посао и срећу траже у иностранству. То значи не само подићи им личне дохотке, већ побољшати услове рада и опрему, уложити у науку и у институције.

Оно што сматрам кључним у свему овоме је питање поверења и у директној је вези са претходно изнетим. Наиме, бројне информације о томе да је вирус вештачки створен са различитим глобалним циљевима, као и да ће свет након Короне бити потпуно другачији, крајње су неуобичајена и превише озбиљна питања. Стизале су информацији о озбиљном сукобу „глобалиста“ и „националиста“ у САД, односно председника САД Д. Трампа и „дубоке државе“, оптужбама Д. Трампа на рачун Светске здравствене организације (СЗО), којој су САД ускратиле финансирање, критике на рачун Била Гејтса, многих других водећих личности здравства у САД и свету, на непримерену кампању наметања непроверених вакцина на силу, на подизање тужбе против значајних личности САД због издаје, педофилије и многих других грехова. Те , и многе друге информације, су некако прећутане у водећим медијима. Ово је битно и због тога што је наша земља сигурно једна од првих у свету која се уверила у лажи, клевете и манипулације неких западних кругова, назовимо их њиховом „дубоком државом“, у веродостојност њихових информација, који не презају ни од нелегалне и нелегитимне агресије иако знају да су разлози за њу лажни. Још тада је у нашем народу створено велико неповерење у све што кажу и раде а оно се одржавало и свих ових година притисака и клевета на рачун Србије.

Ове вести током Короне само су наставиле и продубиле то неповерење. Зато је поука да наша власт добро провуче кроз филтер наших стручних људи све њихове информације, мишљења и налоге, па и у области здравства. Свако некритичко прихватање њихових кампања створиће неповерење народа и у нашу власт, што не би требало дозволити. Зато је поука да се нико не тера на присилно вакцинисање већ да се добро провере вакцине, од стране наших стручњака и института, па ће их грађани и сами прихватати, као што је то било раније, у време када су веровали да држава штити њихово здравље и интересе. Сви су свесни да данас светом, нарочито западним, владају новац и профит и да људско здравље, па и живот, немају никакву цену. Напротив, нису ретке изјаве појединих западних личности о неопходности смањења људи на планети, бескорисности старије популације и неопходности „решавања“ тих питања. Уз вести о штетним последицама појединих вакцина у свету, фармацеутским лобијима, информацијама да последњих 30 вакцина у употреби у САД нису тестиране на прописан начин, па самим тим ни безбедне за употребу, односно штетне или, у најмању руку, неефикасне, и бесомучне кампање да се сви „морају“ вкацинисати, логично је растуће неповерење грађана. Зато вакцине не треба наметати, већ повратити поверење, а то се једино може уколико се оживе наши институти и активирају наши стручњаци јер ће људи веровати нашим стручњацима и институцијама.

Корона је на најдиректнији начин показала да нема солидарности у многим међународним организацијама и између многих држава и да се треба ослонити на своје стручњаке и ресурсе. Част оним другима који су показали људскост и солидарност.

Слажем се зато са онима који траже да међународне здравствене институције треба да одговоре да ли је вирус вештачки, али сматрам да бисмо требали да тражимо одговоре и на многа друга питања, како би те информације поделили са нашим сународницима.
На крају, питање поверења је у целој овој причи, па и глобалној, кључно.

Београд, 14. 05. 2020. г
Раде Дробац
Амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Дан сећања на страдање кинеских новинара током агресије НАТО постаје и симбол заједништва и пријатељства два народа, кинеског и српског. У тој илегалној оружаној агресији 7. маја 1999. године почињен је злочин против мира и човечности бомбардована је, не случајно, Амбасада НР Кине од авиона САД. Погинули су кинески новинари Хи Хиши, Ђу Ђинг и  Сао Ђинхуан. Уписали су се у наше трајно сећање и памће.

Наши народи су током своје дуге, слободарске историје били на удару истих империјалних сила које су у 19 и 20. веку кројиле политичку мапу света како на Истоку Азије, тако и на Балкану. Током Другог светског рата нашли  смо се на удару сила Осовине – Тројног пакта: ми на удару сила Осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом и њиховим сателитима; Кина на удару јапанског милитаризма.

Каснио је мир на крају Другог светског рата, као што све касни на Балкану. За нас је рат завршен тек 15. маја 1945. На Далеком Истоку рат је завршен тек 2. септембра 1945, када је и званично капитулирао Јапан.

Двадесети век памте наши народи по великим жртвама. Чувамо сећање на голготу Србије у Првом светском рату,  геноцид почињен над Србима у Другом светском рату, страдње народа у СССР-у ─ 27 милона  жртава, холокауст упамћен по 6 милиона убијених Јевреја. Памтимо страдње преко 25 милиона Кинеза страдалих од руке јапанских завојевача. Прошли и овај век је и у знаку борбе за очувања територијалног интегритета обе пријатељске државе.

Страдање кинеских новинара само је део историје злочина светских завојевача. Сећање на овај злочин лековито је за освежавање памћења на односенаши народа. Ми памтимо помоћ НР Кине током до тада невиђених санкција тзв. међународне заједнице када смо добили изузетну помоћ кроз кредите и бартер аранжмане исказане у стотинама милиона долара. Памтимо и на сваком кораку дожиљавамо принципијелну подршку НР Кине на међународној политичкој сцени, посебно у Уједињеним нацијама. Зато је Дан сећања на кинеске новинаре  више од сећања на страдалнике током агресије НАТО. То је историјско памћење, историјско размеђе када се препознају истински пријатељи који су се и у овој години обележеној вирусом Ковид 19 потврдили: ваздушни мост са медицинском опремом и лекарском екипом успоставила је Кина. Кина и Русија били су часни изузеци у време када човечанство није показало људски ниво солидарности у сузбијању пошасти, посебно онај технолошки и привредно најразвијениоји део.

Све су то истински, људски разлози којима се руководе Удружење боравца НОР-а Нови Београд и Удружење „Стара Бежанија“ да се на трајан начин чува сећање на страдале кинеске новинаре као метафору вековне историјске судбине и потврђеног челичног пријатељства два народа. Од тог кобног 7. маја 1999. године кинески новинари су  део наше историје и, посебно, памћења Новог Београда. Прошле године одали смо им почаст полагањем венаца и приређивањем  вечери у Храму културе „Стара Бежанија“ када су, уз учешће акредитованих новинара кинеских редакција у Београду приређене изложба и пројекција документарног филма о бомбардовању Амбасаде НР Кине. Имали смо подршку Удружења новинара Србије, Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије. У настајању је лепа страница прошлости јер нас је све више који успостављамо однос према времену исписаном жртвама, борбом и солидарношћу непокореног света.

Овогодишњи програм обележавања Дана сећања на погинуле кинеске новинаре обележићемо на интернет порталима и полагањем цвећа на спомен обележје код некадашње бомбардоване зграде Амбасаде НР Кине. Део нашег Програма 75 година од победе над фашизмом биће остварен 2. септембра у Храму културе: у Соби сећања отворићемо сталну поставку фотографија и документа како о страдању кинеских новинара, тако и борби кинеског народа током Другог светског рата – све до коначне победе и успостављања НР Кине.

Сећање на страдале кинеске новинаре велико је сидро које нам омогућује поуздану, историјски проверену тачку ослонца у овом турбулентном времену, одредница је без које нису  могући историјско сазнање и путоказ за неку будућу историју и неко будуће сећање и памћење.

Од тог кобног 7. маја 1999. године Син Синг, и Ђи Ђинг, дописници дневног листа Гуангминг жибао, и Сао Јунхуан,  дописник Новинске агенције Синхуа, недељиви су део историје кинеског и српског народа. Трагедија кинеских новинара заувек нас је спојила.

Слава погинулим кинеским новинарима!

Ранко Р. Спалевић,
књижевник, члан Београдског форума - аутор пројекта „Култура сећања Новобеограђана“

Филм о бомбардовању РТС за које је,  уместо НАТО,
  осуђена жртва- Драгољуб Милановић,аутори:
Љиљана Милановић и Милош Марковић

НАТО авиони су у ноћи 23. априла 1999. г. бомбардовали зграду РТС у Београду којом приликом је погинуло 16 радника који су те ноћи били у смени.
То је први пут у историји да је током неког сукоба намерно гађан неки медијски објекат таквог типа и значаја. Убиство новинара је ратни злочин а намерно бомбардовање зграде највеће медијске куће у СР Југославији је био злочин без преседана. Тако нешто се никада после тог безумног и суровог криминалног чина није догодило нигде у свету.
Циљ овог злочина је био да се ућутка редак глас истине о злочинима, страхотама, материјалним штетама, тровању уранијумом, неправди, безакоњу и бесмислу који је ширио РТС, како би се тада, у одсуству истине, права и правде, жртва наставила комадати уз громогласне оптужбе да је сама крива за зло које јој се наноси.
РТС је, ипак, само неколико сати касније,м наставио да емитује програм са других локација, доказујући да истина увек нађе нечин да дође до онога ко жели да је чује.

После 5. октобра 2000. г., након насилног рушења власти у Србији, и њеног преузимања од НАТО послушника, генерални директор Драгољуб Милановић РТС, медијске установе која је била кост у грлу НАТО злочинаца, .морао је бити кажњен као пример за све оне Србе који се опиру окупацији и окупатору. На дан 5. октобра је линчован испред зграде РТС коју су похарале НАТО шристалице а, након тога,  у процесу који није имао везе са правом, правдом и законом, осуђен је на десет година затвора због“тешког дела против опште сигурности“. Крив је био што људе који су те ноћи погинули од НАТО бомбардовања није преместио на неко „безбедније“ место. Смисао оптужбе и пресуде је био кажњавање онога и оних који су окупаторској сили пружили отпор, бранили своју земљу и свој народ, а циљ да се онима који би то у некој будућности можда поновили запрети да на то и не помишљају јер ће проћи као Драгољуб Милановић. НАТО злочинци су помиловани а осуђен је онај који им се супротставио.

НАТО интереси, сила и логика не треба да нас чуде, то су класичне методе насилника и свих окупатора, али пресуда нашег суда и наших судија мора. Јер, пресуда Драгољубу Милановићу је пресуда и свим оним храбрим сународницима који су бранили границе своје земље и за то погинули. Вероватно су и њих њихови официри и старешине требали да склоне на нека безбеднија места, на пример у затвор, подрум или слично, како би они лако и мирно ушетали у нашу земљу и покорили је. На њихову несрећу и на наш понос, наш народ је своју храброст и одлучност исказивао када год је то било најтеже и најпотрребније па су они своју авантуру 1999. г. скупо платили. Ни преврат 2000. г. није им донео коначну победу и безусловну окупацију земље јер се и даље рву са нама а ми и даље, колико толико, бранимо своје интересе и своје границе.
Поред судија и суда, за сваку осуду је и већина интелектуалаца и медија који, ако се тада нису придружили осудама Драгољуба Милановића, онда су „мудро“ ћутали. Можда тада нису схватили да је Милановић персонификација осуде свих нас који смо бранили своју земљу и свој народ, мада је очито да 16 радника РТС није убио Милановић већ НАТО. Можда би данас била прилика за извињење и исправљање неправде.

Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије

Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику.

ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот.

ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор.
Зашто? Зато што је српски народ у дугој и турбулентној историји Европе профилисан као самостална, независна и достојанствена и несаломива нација која је, полазећи од историјских искустава, свог геополитичког положаја и својих културно-духовних корена увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом. Управо је то сметало и смета нашим западним партнерима, најпре онима који су носиоци концепта европске и глобалне доминације, посебно њиховој стратегији продора на Исток, разбијања и потчињавања Русије и Кине.

ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице.
Уместо да држи иницијативу захтевима за доследно и целовито спровођење Резолуције 1244, Србија је подлегла притисцима удаљујући се од права, Повеље УН, Финалног документа ОЕБС-а и одлука СБ УН и препустила се арбитрарном преговарачком процесу. Ствари су отишле толико далеко да је Србији набијен комплекс одговорности за замрзнути конфликт, све до преговарачког поглавља 35 које практично инаугурише тезу да се замрзнути конфликт може превазићи једино када Србија потпуно нормализује своје односе с тзв. Косовом. Да призна да је нормално то што јој је силом, неправом, неморалом и махинацијама отет део државне територије, и то онај у коме се налазе корени њеног националног, културног и духовног идентитета.

ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?!
У наступу искрености, поједини западни саговорници полугласно говоре – етничко чишћење није допустиво, али понекад може бити политички целисходно! Да ли смо се и с тим антисрпским мутацијама универзалних цивилизацијских норми помирили, и за које добро? Хоћемо ли и однос западних партнера према неотуђивом праву 230.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у њихове домове и на њихова имања узети у обзир и када говоримо да се Срби и Србија високо поштују? Да ли разумемо да игнорантски однос западних партнера према праву протераних Срба није никакво споредно питање, или изузетак него израз њиховог суштинског односа према српском народу као старој, европској конститутивној нацији? Део тог односа је и однос према обесправљеним целинама српског народа у Црној Гори, Хрватској, као и однос према Републици Српској.

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове.
Потребно је да почнемо да верујемо да се бар неке од наших грешака могу исправити, поготову онда када су наши напори, очекивања и захтеви у складу са универзалним принципима, цивилизацијским вредностима и новим реалностима. Такве су грешке, на пример, досадашње удаљавање од Резолуције 1244, превасходно индиферентност према праву Србије да захтева њену пуну примену и извршавање свих одредаба од интереса за Србију. Још је већа грешка јавно ламентирање да Резолуција 1244 није добра за Србију, што је равно саморањавању и помагању Приштини и њеним досадашњим или доскорашњим покровитељима. Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије. Отуда сви притисци, уцене, подметања па и понека понижавајућа понуда Србији да призна илегално отцепљење, да потпише тај тзв. „свеобухватни, правнообавезујући документ“. Да призна да је крива, што својевремено антологијски овековечи покојни песник Добрица Ерић.
И прихватање фамозног поглавља 35 грешка је која се може исправити. Ради се о једностраној листи од више страница ултимативних захтева Србији који су правно неутемељени, једнострани и понижавајући. Слични захтеви нису никада постављани ниједној земљи кандидату, па зато имају дискриминаторски карактер. Најзад, такви захтеви су постављени у сасвим другачијим околностима од садашњих, и под низом bona fides претпоставки које се нису оствариле због помањкања одговорности других, за шта Србија не сноси одговорност.

НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни.

Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове.
Тешко је претпоставити да би СБ постигао консензус о таквом „дилу“ који би значио редукцију и ревизију постојеће одлуке, независно од тога ко би био иницијатор, или спонзор такве одлуке. За неке чланице то би било неприхватљиво с принципијелног становишта, за друге би значило даље нагризање ауторитета СБ и правне сигурности, за треће охрабривање сепаратизма с којим су суочене на сопственим територијама. Суштински, то би ишло у прилог геополитике хегемонизма носилаца униполарног поретка који је практично део историје. Истовремено, на Балкану то би значило заоштравање конфликтног потенцијала, а не корак ка миру. Приче о инвестицијама, заједничком напретку, повезивању, бољем животу и сличним, чак и писаним обећањима, ни раније нису биле реалне. С наступом економско-финансијског цунамија после пандемије ЦОВИД-19 биће још и мање, ако не и пука пропаганда. О томе на свој начин говори и чињеница да 21 годину после усвајања Резолуције СБ 1244 није извршена њена одредба о обавези међународне заједнице (ЕУ) о економској обнови и реконструкцији региона.
Грешка је и то што се резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ и негативном мишљењу Међународног суда правде у јавном третирању приписују својства која та документа немају. Наиме, то су, правно посматрано, само саветодавна, дакле, правно необавезујућа документа која имају своју вредност, али углавном саветодавну и политичку. Она се не могу поредити, поготову надредити (са) одредбама Резолуције 1244 која је правно општеобавезујући документ. Такав однос политичких структура може се и мора променити јер је јасно да не можемо наставити да радимо у корист сопствене штете, да преувеличавамо препреке, а умањујемо вредност или сасвим одбацујемо аргументе у прилог одбрани наших легитимних и легалних интереса.
За то су потребни политичка храброст, визија и савезници. Ако смо тога свесни, имаћемо их. Апсолутизација старих шаблона, формата и аргумената које је време превазишло, исказивање храбрости у саглашавању с геополитиком и интересима оних који су нас разарали, умишљајно тровали и убијали свих 90-их година прошлог века данас би били показатељ дезоријентисаности и фаталног анахронизма. Временска дистанца која нас дели од тог периода није тако дуга, али глобалне промене никада нису биле дубље и судбоносније. Можда су и зато тешко схватљиве.

ИЗВОР: www.pecat.co.rs/2020/05/kome-smeta-rezolucija-1244

Живадин Јовановић

У рукама читаоца је књига-споменик борцима славне Црвене армије СССР-а палим у борбама за ослобођење Србије и Југославије од фашистичко-нацистичких окупатора у завршници Другог светског рата. На њеним страницама записана су имена хероја којима су вредности слободе и људског достојанства били изнад свих других вредности. Хиљадама километара далеко од своје домовине они су се једнако херојски борили као и на бранику својих домова. Били су вођени свешћу да су слобода, част и достојанство недељиви, да се нико не може осећати потпуно слободним и безбедним док сви народи не буду равноправни и слободни.

Овде су имена преко 11.000 црвеноармејаца-хероја који су се, раме уз раме, са борцима народно-ослободилачке војске и партизанских јединица Југославије (НОВ и ПОЈ) изборили за нашу слободу. А они сами нису је дочекали. Постоји ли јачи или уверљивији начин исказивања солидарности и хуманизма! Постоји ли већа обавеза од памћења тих хероја!
Ова књига угледног српског издавача „Гамбит“, из Јагодине, представља изванредан прилог култури сећања. То је до сада најкомплетнији попис хероја Црвене армије палих у борбама за ослобађање Србије и широм Југославије. Књига се појављује у години када савезници и слободољубиви свет, а посебно Русија и Србија, обележавају 75. годишљицу победе над наци-фашизмом као неупоредиво највећим злом у историји цивилизације. Књига нас опомиње да су српски и руски народ, као и увек у историјски судбоносним биткама и прекретницама, у Европи и свету, били заједно: и као жртве геноцидног безумља нацизма и фашизма и као народи који су, сразмерно својој моћи, дали највећи допринос победи над том немани.

Црвена армија СССР-а и руски народ дали су одлучујући допринос слому наци-фашизма и поднели највеће људске жртве у Другом светском рату. Разуме се, да су све претензије да неко други има веће заслуге за победу савезника у том рату историјски неутемељене, морално нечасне и политички мотивисане што је случај и са свим другим покушајима ревизије историје. После руског и пољског народа, српски народ је поднео највеће жртве током Другог светског рата. Немерљив је његов допринос победи савезника јер је чинио огрому већину у саставу НОВ и ПОЈ и током четворогодишње народно-ослободилачке борбе на подручју Југославије везивао од 12 до 16 фашистичко-нацистичких дивизија.
Не сме се заборавити да су те жртве и допринос победи над наци-фашизмом, такође, уграђени у темеље мира, безбедности и сарадње  савремене Европе,
укључујући њене институције и интеграциије. Зато, не може бити спорно да у Европи не сме бити места хијерархијском или хладно-ратовском поимању односа међу државама и народима, политици интервенционизма, сфера утицаја, реваншизма, санкција, или двоструких стандарда.

Ова књига је још једно сведочанство да су српски и руски народ више од савезника. То су братски нарди истих корена, културе, морала и односа према слободи. Како за себе, тако и за друге народе. Посвећеношћу и уздизањем сећања на пале Црвеноармејце творци ове књиге поручују садашњим и будућим генерацијама да наставе да поштују историју, истину и достојанство јер су то услови слободе и напретка. Историјска искуства су једини поуздани ослонац за поглед у будућност мира и истинског напретка.  
Победа над наци-фашизмом остварена је пре заједничком борбом савезника против сила осовине. За то треба захвалити реализму лидера антихитлеровске коалиције, заједничким напорима савезника, њиховој спремности да усклађују различите интересе. То је, коначно, резултирало у постизању мира и историјски значајних договора који су сублимирани у Повељи Уједињених нација. У ово време продубљивања подела и неповерења на глобалном плану, обезвређивања међународног права и институција светског поретка заснованог на резултатима Другог светског рата, та искуства могла би да буду инспирација и дуг за обнову дијалога на врху сталних чланица Савета безбедности УН, за реафирмацију партнерства и равноправности, за враћање вере у мирну и просперитетну будућност човечанства.

Живимо у времену када се као малигно ткиво проширује и продубљује ревизија историје и кривотворења узрока, одговорности и последица Првог и Другог светског рата. С једне стране видна су настојања да се умањи одговорност одговорних за холокауст и друге врсте геноцида, а с друге стране, да се умањи одлучујући допринос СССР-а и Црвене армије слому фашизма и нацизма. Посебан облик ревизије историје представљају покушаји да се квислиншки режими, фашистичке формације и творевине,  колаборационисти свих боја, представе као легитимне, народне па чак и као антифашистичке снаге.

У ревизију историје ангажовани су квази-историчари, квази-уметници, медији за масовно информисање и многе друге видљиве и невидљиве полуге и механизми. У многим земљама Западне Европе (ЕУ) у ревизију су увечене и државне и институције, као што су парламенти, затим, Европски парламент (ЕП), Парламентарна скупштина СЕ и друге у којима се усвајају документаа о изједначавању одговорности фашистичких агресора и жртава агресије. То потврђује да процес ревизије историје није спонтан, да се систематски охрабрује уз наглашено коришћење антикомунистичке реторике и да се у све то улажу велика средства. На другој страни, исте те земље у Генералној скупштини УН гласају против докумената којима се осуђују рехабилитација нацистичких и фашистичких идеолога и вођа, јединица и сарадника окупатора,  пораст неофашизма и неонацизма, расизма, и других облика екстремизма и дискриминације.  Посебно забрињава продор ревизије историје у уџбенике  свих нивоа образовања.

Ова књига је изузетан пример како се активним односом и стрпљивим истраживањем даје  допринос неговању културе сећања, очувању истине о узроцима, одговорностима и тековинама Другог светског рата, допринос поштовању хероја  палих за слободу, памћењу преко педесет милиона жртава наци-фашизма.
Још је много задатака у одбрани од политике прекрајања историје. Ова књига треба да буде инспирација како данашњим тако и будућим истраживачима да се посвете остваривању сличниох пројеката. Они су потребни као брана против кривотворења и манипулација, као дуг према херојима одбране и жртвама тако и као превенција од новог зла, као прилог очувању таквих тековина као што су мир, међународно право и систем Уједињених нација.

Издавачка кућа «Гамбит» заслужује велико признање за за успешно истраживање и велики издавачки успех, а ова јединствена књига - да се нађе у свим месним и школским библиотекама и породицама широм Србије, Русије и бивших југословенских република.

Предговор за књигу-попис Црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Југославије од фашистичких окупатора, аутора Златомира Лазића

 
Вили Вимер ¹

Ради објективног сагледавања прилика скренуо сам пажњу на неуобичајен интервју господина Стивена Сејкара са кинеским амбасадором у Лондону у вези са Короном. Тако нешто обично се догађа непосредно пред избијање рата.  Ову улогу су, од рата против СР Југославије наовамо, на себе преузели  BBC и CNN. Ово не изгледа као некоординисан поступак на шта јасно указује антикинеска изјава алијансе обавештајних служби англосаксонских држава, објављена прошлог викенда.  Ова сaрадња под именом „Five eyes only“ потекла је из времена  Другог светског рата и служи јачању ратних капацитета језгра англосаксонског света, којима доприносе  и  остали следбеници  из држава Коменвелта. Ова формација постоји још од Кримског рата, а  око 1939. г.  прикључиле  су јој се и САД.
 
У изјави, објављеној крајем прошле недеље, Кина је била, изложена за њу апсолутном неприхватљивом руинирању угледа  оптужбом да је одговорна за глобалне последице пандемије КОВИД 19. Неко би то означио као покер, али на оној  државној највишој равни, на коју је  председник Трамп дигао овај проблем на својој чувеној конференцији за штампу 4. марта 2020., нема више покера као игре. Комбинацију ВВС+„Five eyes only“  није могуће никако другачије надиграти  до употребом оружја. Ако све крене тим путем,  мораћемо да се вратимо на анализу свих матрица понашања држава  са почетка ове године. Онда ћемо доћи до тога да је  управо од те временске тачке форматирана  способност света за рат.

У светској привреди која доживљава привредни бум и путовња ондашњих размера рат није био могућ. Јер би и онај који би га повео постао његова жртва. Отадаје  свет спуштен на доњу тачку  неопходних услова функционисања. Сада је  читав свет покривен режимом кнтроле. То што се његов систем делимично подиже последица је избегавања његовог самоубиства. Корона је нагризла стратешке потеницјале  и могуће је да питање само времена када ће они бити изгубљени. На то указују француски наосач авиона и група носача САД код Гуама. Наше државе се налазе у оној ситуацији коју је током хладног рата НАТО на сваке две године увежбавао на највишем нивоу као ситуацију пред избијање рата. Сада генерални секретар НАТО говори о томе како ће Русија и Кина,  у случају првог таласа заразе стратешки истовремено стећи предност. А онда би дошло до дугог и трећег таласа. У односу на  шта се то господин Столтенберг  позиционира и на на шта треба да се спремимо?

Са немачког превела Бранка Јовановић

 ¹ Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши - државни секретар у Министарству одбране Немачке, посланик Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а

  
Живадин Јовановић:
Разговор са Николом Врзићем, Радио “Спутњик”, 1. мај 2020.
  

„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме  пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић.
„Вашингтон се, ипак, определио за погрешан приступ, покушавајући да оптуживањем Кине скрене пажњу са сопствених проблема – од почетног потцењивања опасности и кашњења са мерама, од неславне прве позиције у свету по броју заражених и преминулих до пораста броја незапослених на преко 25 милиона људи.“

Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини.
Такву подршку, уверен је Живадин Јовановић, не треба ни очекивати, не само због односа европских земаља с Кином већ и зато што је „Трампова администрација до сада већ у великој мери закомпликовала и ослабила трансатлантску осовину, тако да, изузев Велике Британије, нема иоле озбиљније европске државе која би сада стала иза захтева САД за стварање анти-кинеске коалиције. То се видело и на недавном састанку Г7, која није успела да усвоји заједничко саопштење зато што европске чланице ове групе нису прихватиле амерички захтев да се Ковид-19 назове кинеским вирусом.“

У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“.

“Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић.
На другој страни, логично би дошло до даљег јачања стратешког партнерства Русије и Кине, до још веће координације њихових стратешких активности.
Економска криза и преокупираност Запада сопственим проблемима упутиће многе земље света, пре свега земље у развоју, на још приснију сарадњу са Кином, посебно у оквиру Иницијативе Појаса и Пута, сматра Јовановић.

Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини.
САД, при свим својим унутрашњим поделама и неизвесностима које је период пандемије даље заоштрио, тешко да ће имати одговоре на глобалне изазове, поготову за конфронтацију са Кином која би се неминовно претворила у глобално погоршање.

Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка.

Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.

Прогноза
ТРКА

Уз часне изузетке, човечанство није показало завидну висину солидарности у сузбијању пандемије Ковид 19. Посебно, није његов западни део.
Сада је време грозоморне трке ко ће први пронаћи вакцину, што значи, ко ће бити успешнији у убеђивању збуњене јавности да је његова вакцина најбоља и да није усмерена на контролу људи.

Може се десити да пропагирање, а не квалитет вакцине, одлучи о проценту  акција у глобалном управљању  Планетом.

Ако је до генетике епохалних изумитеља и Срби би и у овој трци имали шансе, бар да подмире сопствене потребе, али ако је до пропаганде она се и даље батрга безнадежној препандемијској „јединој алтернативи“.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 29. април 2020.

Проф. др. мед. dr. h. c. Паул Роберт Вогт

КОМЕНТАР ГОСТА проф. др. мед. dr. h. c. Паула Роберта Фогта
Разматрања једног забринутог швajцарског грађанина
 
Предговор: Зашто износим свој став?
 
Из 5 разлога:
 
1. Више од 20 година радим са својом фондацијом «EurAsia Heart – A Swiss Medical Foundation». у Еврoазији, радио сам у Кини скоро годину дана и у континуитету  сам био повезан са «Union Hospital of Tongji Medical College/Huazhong University of Science and Technology»  у Вухану, где имам једну од своје четири гостујуће професуре у Кини.  Имао сам прилику да своју 20-годишњу везу са Вуханом константно  одржавам и у овим временима.

2. КОВИД-19 није само проблем механичке вентилације, већ на исти начин утиче и на срце. 30% свих пацијената који не преживе јединицу интензивне неге умире из кардиолошких  разлога.

3. Последња могућа терапија затајења плућа је инвазивна кардиолошка или кардиохируршка терапија: употреба «ЕКМО», метода «екстракорпоралне оксигенације мембране», односно повезивање пацијента са екстерним, вештачким плућима, која у случају овакве  клиничке слике могу преузети функцију плућа пацијента онолико дуго док његова плућа  поново не почну да дишу.

4. Једноставно су ме питали за мишљење.

5. Нисам могао да без противљења  прихватим ни  ниво медијског извештавања, нити коментаре  бројних читалаца и то на теме етике, расизма и еугенике. Било је неопходно  да им сепод хитно супротстави нечији одговор, заснован на поузданим подацима  и информацијама.
 
Изнете чињенице   потичу из научних радова, који су прошли тзв. «peer-review»  (рецензију) и који су објављени у најбољим медицинскми часописима . Многе од ових чињеница биле су познате до краја фебруара. Да су приметили  ове медицинске чињенице и да су били у стању да раздвоје идеологију, политику и медицину, Швајцарска би данас, са великом вероватноћом , била у бољем положају: не бисмо били  други у свету по величини броја позитивних на КОВИД-19 по глави становника, имали бисмо значајно мањи број људи који су изгубили живот  у контексту ове пандемије .Поред тога, врло је вероватно да не бисмо имали делимично, непотпуно блокирање («Lock-down») наше економије нити контроверзне расправе о томе како можемо „изаћи из свега овога“.
Желим још да напоменм, да могу да дам  све научне радове у оригиналу које овде будем споменуо.
 
1. Бројке у медијима

Разумљиво је да сви желе да на овај или онај начин схвате обим ове пандемије. Међутим, свакодневна аритметика нам не помаже, јер не знамо колико је људи дошло у  контакт са вирусом без последицае а колико је људи заправо оболело.
 
Број асимптоматских носача КОВИД-19 је важан како би се поставиле претпоставке о ширењу пандемије. Међутим, да бисмо имали употребиве  податке, било је неопходно   да се у почетку пандемије  изврши широко   тестирање становништва . Данас можемо само да нагађмо колико је Швајцараца имало контакт са КОВИДОМ-19. У једном заједничком документу америчких и кинеских аутора објављено је још 16. марта 2020. године да на 14 документованих случајева долази 86 недокументованих  особа, позитивних на КОВИД-19. Зато у Швајцарској рачунамо са тим  да је вероватно 15 до 20 пута
више КОВИД-19 позитивних људи него што је се то приказује  у дневним калкулацијама.

Да бисмо проценили тежину пандемије, потребни су нам и други подаци:

•    Егзактна широм света важећа дефиниција дијагнозе  "оболео од КОВИДА-19:
     а) позитиван лабораторијски тест+симптоми
     б) ) позитиван лабораторијски тест + симптоми + одговарајући резултат у ЦТ плућа или
     ц) позитиван лабораторијски тест, без симптома, али одговарајући налаз у ЦТ плућа
•    број хоспитализованих пацијената са КОВИДОМ-19 у општем одељењу
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на одељењу интензивне неге
•    број вентилираних пацијената са КОВИДОМ-19
•    број пацијената са КОВИДОМ-19 на ЕКМО
•    број КОВИД-19 преминулих
•    број заражених лекара и медицинских сестара
Само ови бројеви дају слику степена озбиљности ове пандемије односно опасности овог вируса. Тренутна акумулација бројева је тако непрецизна и има дозу „сензационалистичке штампе“ – а то је оно  последње што нам у овој ситуацији треба.
 

2. «Обичан грип»

Да ли је овде у питању  само „обичан грип“ који наилази сваке године и против кога обично не предузимамо  «ништа» - или је у питању опасна пандемија која захтева ригидне мере?
Да бисте разјаснило ово питање, дефинитивно не треба да питате статистичаре који никада нису видели пацијента. Чиста, статистичка процена ове пандемије је ионако неморална. Морате питати људе на првој линији фронта.

Нико од мојих колега - и, наравно, ни ја - и нико од особља за негу не могу се сетити да су у последњих 30 или 40 година владале следеће прилике, наиме:

1. читаве клинике су попуњене пацијентима који имају исту дијагнозу;
2. читаве јединице интензивне неге пуне се пацијентима који имају исту дијагнозу;
3. 25% до 30% медицинског особља и лекара такође добијају потпуно исту болест коју имају они пацијенти  о којима брину;
4. било је премало респиратора;
5. одабир пацијената морао је да се изврши не на темељу медицинских разлога, већ само зато што број  оболелих био велики иједноставно је недостајао одговарајући материјал;
6. сви тешко болесни пацијенти имали су исту - униформну - клиничку слику;
7. начин смрти свих који су умрли на интензивној нези је исти;
8. Лекови и медицински материјал прете да нестану.
Због 1- 8. је јасно да се ради о опасном вирусу који је узрок ове пандемије.
Погрешна  је тврдње да је „грип“ подједнако опасан и да сваке године односи  исти број жртава. Такође, олако се тврди да  се не зна да ли је неко умро  «од» или «због»,КОВИДА-19 .
     
Упоредимо грип и КОВИД19: Да ли Вам се чини да су сви пацијенти увек умирали "због" грипа, али никада ниједан «са» грипом? Да ли смо ми лекари у контексту пандемије КОВИД-19 одједном толико заглупели да више не разликујемо да ли неко умире «са» КОВИДОМ -19 или „због,“ КОВИДА-19 ако ови пацијенти имају типичну клинику, типичне лабораторијске налазе и  типичан ЦТ плућа? Аха, па, наравно у случају дијагнозе "грип" сви лекари су увек били  при пуној свести  и примењивали  су све дијагностичке процедуре и били  су увек сигурни: не, у случају грипа сви не умиру »због» грипа, али само у случају КОВИДА-19  многи умиру «са» КОВИДОМ-19.
 
Поред тога: ако је у Швајцарској наводно било 1.600 умрлих од грипа у једној години, говоримо о 1.600 смртних случајева током 12 месеци - без превентивних мера. Са КОВИДОМ-19, међутим, било је 600 смртних случајева за 1 (!) месец упркос масовним противмерама. Радикалне противмере могу смањити ширење КА-19 за 90% - тако да можете замислити који би сценарио пос тојао да нису примењене противмере.
 
Поред тога: у Швајцарској  је током једног месеца  хоспитализовано 2200 пацијената због КОВИДА-19, а истовремено до 500 пацијената је хоспитализовано у различитим одељењима интензивне неге. Нико од нас никада није видео такву ситуацију у случају «грипа».
 
Око 8% неговатеља такође добије  грип у случају „обичног“ грипа, али од тога нико не умире. Код КОВИДА19 је инфицирано   25% до 30% неговатеља и то са значајном смртношћу. Десетине лекара и медицинских сестара који су бринули о КОВИД-19 пацијентима умрло  је због исте инфекције.
 
Такође: потражите бар једном егзакттне бројке о «грипу»! Нећете наћи ниједну. Оно што ћете наћи јесу процене типа: приближно 1000 или 1600 у Швајцарској; око 8000 у Италији; око 20.000 у Немачкој. Студија ФДА (Агенције САД за храну и лекове)   испитивала је случај 48.000 умрлих од грипа годишње  у САД. Резултат је био следећи: све могуће клиничке слике подвођене су под  еијагнозу „смрт због упале плућа“, па тако на пример имамо и запаљење плућа и у случају једног новорођенчета које је приликом порођаја аспирирало плодову воду у плућа. У овој анализи број ефективно „умрлих од грипа“ драматично је опао испод 10 000.
 
У Швајцарској такође не знамо тачан број пацијената који сваке године умиру од грипа. И то упркос десетинама прескупих  система прикупљање података; упркос бесмисленом двоструком и троструком уношењу података од стране клиника, здравствених осигуравајућих кућа и здравствених директората; упркос бесмисленом и прескупом ДРГ систему који производи само нонсенс ми нисмо у стању  да дамо егзактан  број пацијената хоспитализованих због грипа на месечном нивоу! Али зато трошимо милионе и милијарде на прескупе и контрапродуктивне ИТ пројекте.  
 
На основу тренутног мањкавог степена знања  ми  уопште узев не можемо да говоримо о «обичном грипу». И зато  опција да се без отпора зарази читаво друштво није никакв рецепт. Онај рецепт,  nota bene који су  Велика Британија, Холандија и Шведска испробале и одустале од њега једна за другом.
 
Због тренутног, неадекватног нивоа знања, подаци за март такође уопште не говоре ништа. Ми се можда можемо срећно провући или доживети катастрофу. Ригидне  мере доводе до тога да се крива болесних одржава  равном. Али не ради се само о врхунцу криве, већ и о површини испод криве, а њу у коначници репрезентује  број смртних случајева.
 
3. «Само стари и болесни умиру»

Проценти - секундарне дијагнозе - морал и ЕУГЕНИКА

Старост оних који су умрли у Швајцарској је између 32 и 100 година. Постоје и неке студије и извештаји који показују да су и  деца преминула од КОВИДа-19.
 
Да ли ће 0,9% или 1,2% или 2,3% умрети од КОВИДА-19 је секундарно питање и само је храна за статистичаре. Релевантан је само апсолутни број смртних случајева узрокованих овом пандемијом. Да ли је 5000 смртних случајева мање лоше ако то представља 0,9% свих носилаца КОВИДА-19? Или је 5.000 мртвих горе ако они чине 2.3% свих носилаца КОВИДА-19?
 
Просечна старост умрлих пацијената је наводно 83 године, што многи – а таквих је превише у нашем друштву – на сваки начин  вреднују као занемарљив податак.
 
Не смемо да превиђамо овакву опуштену великодушност нашег друштва када је у питању смрт других. Довољно добро ми  је позната и друга ствар - тренутна повика и пребацивање кривице када болест погоди нас саме или некога нама  блиског.  
 
Старост је релативна. Један кандидат за председника САД данас је има 73, а други 77 година. Достизање високе старости, у којој смо очували аутономност,  уз добар квалитет живота, најдрагоценије је добро због кога  смо ми у Швајцарској улагали у здравствени систем. И резултат је медицине што можемо, уз добар квалитет живота,  да доживимо дубоку старост са три дијагнозе осредње тежине Јесу ли ова позитивна достигнућа нашег друштва сада  изненада не само обезвређена већ су нам, што је још горе, постала само терет?
 
Поред тога: ако се прегледа 1000 старијих од 65 година или 1000 изнад 75 година који су претходно били убеђени да су здрави, након детаљне провере  више од 80% њих имаће нове 3  "секундарне дијагнозе", посебно када је реч о широко распрострањеним дијагнозама као што су "висок крвни притисак” или “шећер ”.
 
Неки медијски чланци и коментари читалаца – а, по мени њих је превише  - овакве  дискусије прелазе све границе,   зраче лошом еугеником и подсећају на позната времена. Да ли заиста морам да именујем те године? Изненађен сам што се наши медији не труде да о овој теми пишу  без увијања. Наши медији си ти који објављују ова бедна мишљења у својим колумнама  и редакције их објављују непромењене. И једнако је невероватно је да политичари не сматрају да је неопходно да изнесу јасан став о овом питању.
 
4. Ова пандемија је најављена

Да ли је Швајцарска била минимално припремљена за ову пандемију? НИЈЕ.
Да ли су предузете мере предострожности када је КОВИД-19 избио у Кини? НИСУ.
 Јесмо ли смо знали да ће се пандемија ЦОВИД-19 проширити по свету?
ЈЕСМО, БИЛА ЈЕ НАЈАВЉИВАНА И ДО МАРТА 2019. ПОСТОЈАЛИ СУ  ПОДАЦИ О ТОМЕ.

1. САРС се догодио  2003 . год .
2. МЕРС је избио  2012. године .
3. 2013. године је немачки Бундестаг расправљао  о сценаријима катастрофа: Како ће се Немачка припремити за катастрофе, попут поплава? У том контексту разговарало се и о томе како би Немачка морала да реагује на будућу пандемију САРС-а!  Да,  2013. године немачки Бундестаг је  симулирао САРС пандемију короне у Европи и Немачкој!  
4. 2015. години , у заједничким експерименталном раду  истраживача три америчка иниверзитета,  Вухана  и једног италијанског научника из Варезе, који има лабораторију у Белинзони. Они су у лабораторији синтетички произвели корона вирус,заразивши ћелијске културе и мишеве. Разлог рада је била жеља да се произведе вакцина односно моноклонско антитело како би се опремили ѕа борбу са следем пандемијом короне.    
5. Крајем 2014. године америчка влада обуставила је истраживања МЕРСА и САРСА на годину дана због опасности по људе.   
6. Године 2015. Бил Гејтс одржао је надалеко  запажен говор, тврдећи да је свет неспреман за следећу пандемију  короне.
7. Године 2016. појавио се још један истраживачки рад који се бавио вирусима короне. "Сажетак" ове публикације  нам се просто топи у устима, јер је савршен опис онога што се тренутно догађа: “Focusing on SARS-like CoVs, the approach indicates that viruses using the WIV1-CoV spike protein are capable of infecting human alveolar endothelium cultures directly without further spike adaptation. Whereas in vivo data indicate attenuation relative to SARS-CoV, the augmented replication in the presence of human Angiotensin-Converting-Enzyme Typ 2 in vivo suggests that the virus has significant pathogenic potential not captured by current small animal models.” ("Фокусирајући се на САРСУ сличан КоВс, приступ указује да  су вируси који користе WIV!-CoV протеин шиљака, способни да директно заразе културе људске алвеоларног ендотелиума без даље адаптације шиљака. Док in vivo подаци  указују на слабљење у односу на САРС-КоВ, појачана репликација у присуству хуманог ензима који претвара ангиотензин типа 2 in vivo указује да вирус има значајан патогени потенцијал који није заробљен у тренутним моделима малих животиња.")
8. У марту 2019. године у епидемиолошкој студији Пенг Чоуа из Вухана  је речено да се, измађу осталог, на основу  биологије вируса короне код слепих мишева («bat», „шишмиш“) из Кине, може предвидети да ускоро може доћи до  још једне нове пандемије короне. И то сигурно! Оно што није могло да се са сигурношћу тврди било је када и где , али је речено да ће Кина бити жариште.    

У принципу, било је 8 КОНКРЕТНИХ, ЈАСНИХ УПОЗОРЕЊА ТОКОМ 17 ГОДИНА да ће се то догодити . А ОНДА СЕ ЗБИЉА ДОГОДИЛО! У децембру 2019. године, 9 месеци након упозорења Пенг Чоуа . Кинези обавештавају СЗО након што су опсервирали 27 пацијената са атипичном пнеумонијом без смртног исхода. Већ 31. децембра  започиње тајвански ланац реакција, који се састојао од укупно 124 мере   - и све то је објављено до 3. марта 2020. године. И, не! Није било објављено на тајванско-кинеским  језику у неком азијском медицинском часопису, већ, у сарадњи са Универзитетом Калифорнија у «Журналу Америчког медицинског друштва» («Journal of American Medical Association” )
Једино што смо морали да учинимо било је: да од 31. децембра 2019. унесемо „бат + коронавирус “ у „PubMed“, u Америчку националну медицинску библиотеку и сви подаци су били доступни. И требало је да се до краја фебруара 2020. Само прате публикације како би се знало 1) шта нас чека и 2) шта нам је чинити .
 
Узбекистан је у децембру наредио евакуацију своја 82 ученика из Вухана и ставио их је у карантин. 10. марта упозорио сам Швајцарску из Узбекистана, јер су ме питали за мишљење: парламентарци, Савезно веће, БАГ, медији.   
 
И шта је Швајцарска урадила од 31. децембра  2019.године?  Дана када је   Кина  обевестила СЗО? Наша   влада, наш БАГ, наши експерти, наша комисија за пандемију? Изгледа да ништа нису приметили!. Наравно да је ситуација је  била деликатна. Постављало се питање да ли би требало да се обавести становништво? Да нле ће  то  посејати панику? Како поступити?  Најмање што је могло да се уради било је бар да се проуче изврсни радови  кинеских и америчко-кинеских  научника који су објављени у у најбољим америчким и енглеским медицинским часописима .    
 
Барем је могао - а то је било изводљиво и без обавештавања становништва, без  сејања   панике - да се допуни потребан медицински материјал. Срамна је чињеница да је Швајцарска са својим здравственим системом вредним 85 милијарди, у којем просечна 4-члана породица средње класе више не може  да плаћа премије здравственог осигурања , после 14 дана благих покушаја критке  сада на тепету због недостатка маски, због премало дезинфекционих средстава и премало медицинске опреме. Шта је урадила комисија за пандемију? Није ли због овога   потребан ПУК? Али не таква, коју би запосели политичари.  .   
 
И тако се неуспешност  служби наставила до дана данашњег. Ниједна од мера које су успешно применили Сингапур, Тајван, Хонг Конг или Кина нису примењене.Границе нису затварене, није било граничне контроле, свако јемогао и јошувек може лако да имигрира  у Швајцарску а да уопште  не  буде  проверен (то сам лично искусио  15. марта ).
 
Аустријанци су били ти који су затворили границу са Швајцарском, а италијанска влада је коначно зауставила СББ крајем марта. И тако даље, и тако даље. А, да, још увек не постоји карантин за оне људе који улазе у Швајцарску!
 
Да ли су консултовали    групу научника  Антонија Ланцавекиа из Белинзоне? Антонио Ланцавеки, који учествовао  као коаутор у горе споменутом научном истраживању  произведених синтетичких корона вируса ? Како је могуће да  г. Ланцавекиа 20. марта на једној  малој телевизији из Тесина каже да је овај вирус изузетно заразан и изузетно отпоран – а да БАГ  22. марта, дакле два дана касније, пише о "сребрном зраку светла на хоризонту"?    
 
Како је могуће да мешовита америчко-кинеско група аутора  6. марта у часопису «Наука» («Science»)   објави да су само комбиновано затварање граница и локални полицијски час ефикасни, да могу да сузбију ширење вируса за 90%, а  да БАГ и Савезно веће притом објаве да је затварање граница бескорисно, "јер би већина људи ионако већ била заражена код куће".
 
Утврдили су да  ношење маски  није неопходно - али не зато што њније доказана   ефикасност те мере. Не! Просто нису били у стању да обезбеде довољно маски . Било би комично да није толико трагично: уместо да признате сопствене пропусте и одмах их исправите, боље је било позвати  немачког амбасадора. Шта ли му је само речено?  Да 85 милијарди вредан  швајцарски здравствени систем нема маске да заштити своје грађане, медицинске сестре и лекаре?   
 
Серију срамотних грешака можемо проширити на:  дезинфекцију руку! Препоручује се, јер је била ефикасна још у доба шпанског грипа! Да ли смо икада чули наше доносиоце одлука која су средства за дезинфекцију  ефикасна, а која не? Нисмо, иако је 6. фебруара 2020. у часопису «Болничка инфекција» (Hospital  Infection ”) сажетак 22 рада. Ту је објављено  да вируси короне могу да преживе на металу, пластици и стаклу до 9 дана и која три дезинфекциона средства убијају вирус у року од 1 (!) минута, а која не. Наравно, нису могли да препоруче  конкретно право средство за дезинфекцију:  грађани би тада схватили га нема у довољним количинама, јер је складиште средстава против пандемије расформирано  2018. и није било залиха дезифицијенаса (62% - 71% етанол убија вирус короне у року  од једног минута)   
 
Када су потешкоће пандемије постале очигледне и самом  БАГ-у, објављено је да пацијенти који морају да иду на одељење интензивне неге ионако имају  лоше шансе . Ово је било у супротности са 4 раније објављена научна рада, који су се слагали да би 38% до 95% свих пацијената који су морали да иду на одељење интензивне неге могло бити отпуштено кући.
 
Овде не желим да спомињем друге ствари. Две су јасне: пандемија је најављена најмање 8 пута од 2003. године. А након што је 31. децембра 2019. године СЗО пријављено избијање епидемије, имали су два месеца да проуче исправне податке и извуку исправне закључке. Тајван, на пример, чије су 124 мере  рано објављене има најмање заражених и умрлих и нема "блокаду" привреде.
 
Мере азијских земаља оквалификоване  су као немогуће за нас из политичких и дифузних разлога .  Један од њих било је : праћење заражених људи . Наводно тако нешто немогуће је у друштву које, гле, своје приватне податке без проблема  преноси и складишти на разним облацима и на Фејсбуку. Шта значи праћење? Ако нпр. сиђем из авиона у Ташкенту, Пекингу или Иангону, а Swisscom-u треба 10 секунди да ми пожели добродошлицу   у дотичној земљи. Није ли то праћење? Не,   код нас тога нема!
 
Да смо се боље орјентисали, видели бисмо да су неке земљебиле успешне    и без увођења ригидних мера. У Швајцарској су предузете полуригидне или   нису предузете уопште никакве мере, али су заправо дозволили ди се колективно зарази становништво . Ригидније мере су предузете прекасно. Да су благовремено реаговали, можда не би морали да уведу такве мере - и уштедели бисмо себи тренутне расправе о "излазу из ситуације". Уопште не желим  да говорим  о економским последицама.
 
5. Политички аспекти - пропаганда

Зашто нисте бацили поглад на Азију? Било је довољно времена. Или другим речима: Како сте гледали на Азију? Одговор је јасан: арогантно, незналачки и паметујући. Типично   европск, или да кажем типично швајцарски?
 
Си Ђинпинг је био још љубазан када је рекао да је Европа због свог „нарцизма“ врло брзо постала глобално жатиште пандемије. Додао бих: због своје ароганције, незнања и огромне дозе паметовања..
 
Све  више  читалаца  наших медија  у својим  коментарима примећује   да би ипак требало да престанемо да константно поучавамо друге ако, заједно са Шпанијом,имамо највећу стопу раста позитивних на КОВИД 19  и једну од највиших стопа смртносту у односу на број становника.  
 
Европа се није призвала памети.  Америка - барем њени научници и понеки од њених политичких новинара - реаговали су другачије. Америка је препознала изврсне  научне радове кинеских аутора и објавила их у својим најбољим медицинским часописима. Чак су се и  у часопису „Инострани послови“ (“Forеign Affairs”), најважнијем часопису са есејима о међународној политици, нашли радови  са насловима попут: „Шта може свет да научи од Кине“; или „Кина има апликацију, а остатак света нема план“; надаље, да је „међународна сарадња научника пример“ како и у другим областима треба „радити мултиполарно и заједно“и како је свет „међусобно повезан“. Чак  је и често цитирани тону Фаучи, Трампов главни виролог, у часопису  «Foreign Affairs»,   похвалио сарадњу са кинеским колегама.
 
Чињеница да америчко политичко руководство није поступало на исти начин није проблем научника који су, укључујући и СЗО, похвалили одличан рад Кинеза на терену: „Кинези тачно знају шта раде“; "И они су стварно, стварно добри у томе" («the Chinese know exactly what they do»; «and they are really, really good at it”)
Немачки магазин “Дeр Шпигел“ („Der Spiegel“), противећи се овоме,  објавио је чланак под називом „Смртоносна ароганција“ и под тим није мислио на Америку, већ на арогантну Европу.
 
Шта су чињенице?

1. Након епидемије САРС-а, Кина је инсталирала програм праћења који би требало што раније да пријави запажену концентрацију атипичних упала плућа. Када су четири пацијента у овој земљи са њеном гигантском популацијом у кратком времену показала атипичну пнеумонију, систем праћења активирао је аларм.
2. Након 27 (други извори кажу: 41) случајева дијагностициране атипичне упала плућа пацијената у Вухану али још увек без иједног   смртног исходс Кинеска влада је 31. децембра обавестила СЗО
 
3. 7. јануара 2020. године, исти тим Пенг Чоуа, који је упозорио на коронарну пандемију у марту 2019. године, поделио је са светом  потпуно дефинисан геном узрочника вируса, како би се што је брже могуће развили сетови тестова   широм света, истражила вакцинацију и произвела моноклонална антитела
4. супротно мишљењу СЗО, Кинези су у јануару блокирали Вухан ѕабраном путовања и увођењем  полицијског  часа.
5. Нећу да детаљишем и о осталим мерама које је Кина предузела. По мишљењу међународних истраживачких тимова, Кина је тим раним и радикалним мерама спасила живот стотинама хиљада пацијената.
6. 31. децембра 2019. Тајван је забранио  све летове из Вухана. Преостале 124 мере, предузете у Тајвану објављене су у «Журналу Америчке медицинске  асоцијације» («Journal of American Medical Association»). Требало их је само узети у обзир.
 
Нема  сумње, да је кинеска командна и контролна структура у почетку сузбила релевантне информације, али обрнуто, касније је деловала још ефикасније у ограничавању пандемије. Поступање са офталмологом Ли Венлианг је страшно, али се уклапа у догађаје  ове врсте. Када је 1918. амерички доктор Лоринг Мајнер у округу Хаскел у америчкој држави Кансас угледао неколико пацијената са симптомима грипа који су премашивали озбиљност претходног обратио се Служби за јавно здравство Сједињених Држава („United States Public Health Service“)и затражио подршку. Она га је одбила. Три пацијента из округа Хаскел  добила су позив за војску. Алберт Гишел, подофицир - НУЛТИ пацијент- проширио је вирус у компанији за коју је кувао и која је пребачена у Европу. 40 дана касније у Европи је било 20 милиона заражених, а 20.000 мртвих. Пандемија 1918. изазвала је више смртних случајева, него Први светски рат.
 
Оптужбе Запада због "третмана" Ли Венлианга су оправдане, али су прожете двоструким стандардима. Зар се не зна какву судбину на Западу доживљавају звиждачи који следе своје високе вредности. Америчка влада је такође покушала да филтрира медицинске информације тако што је дала упутство водећим Трамповим виролозима у  Америци да пре свке своје изјаве за јавност  прво разговарају са потпредседником  Мајком Пенсом, што је у недавно публикованом часопису « Наука» («Science»)  објављено у чланку под насловом «Учините нам једну услугу» означено као  „неприхватљиво “ и било упоређено са Кином.
Политика је једно, а научни рад друго. До  краја  фебруара 2020. године појавило се толико одличних научних радова кинеских и мешовитих америчко-кинеских аутора да се могло знати шта је пандемија и шта треба учинити.
 
Зашто смо у  свему оманули?

Зато што ни политичари, ни медији нити већина грађана нису у стању да у оваквој ситуацији раздвоје идеологију, политику и медицину. Вирусна пнеумонија је медицински, а не политички проблем. Захваљујући политичко-идеолошком игнорисању медицинских чињеница, Европа је саму себе   за веома кратко претворила  у центар глобалне пандемије – а у сред  среде нашла се Швајцарска као друга у свету по висини стопе инфекција према броју становника.

Политика и медији овде играју веома неславну улогу. Уместо да се фокусирају на сопствене неуспехе, они одвлаче пажњу становништва   настављајући са својим глупавим антикинеством (China-Bashing). Уз то, као и увек, долази антирусизам (Russia-Bashing) потом антитрампизам  (Trump-Bashing) . Трамп не мора уопште никоме да се свиди  - али све док се  САД мере  са Швајцарском  смрћу од КОВИДА 19 по глави становника, мораће да дођу до цифре 30.000 мртвих.
 
Како неко може  константно да критикује друге земље ако земља са најскупљим  здравственим системом по глави становника - другим  у свету- заузима друго место у свету по броју инфицираних по глави становника,  ако нема довољно маски, довољно дезинфицијенса или довољно медицинске опреме? Швајцарска није изненађена овом пандемијом - након 31. децембра 2019. имала је најмање 2 месеца да се хитно предузму неопходне мере предострожности. И медији су итекако допринели таквом понашању. Медијско извештавање  исцрпљује се говорима који улепшавају оно  што Савезо веће и БАГ иницирају као и критикама других земаља.
 
Доста је примера глупих удараца по Кини: "Кинези су криви"! Свако ко тврди нешто слично не разуме ништа о биологији и животу уопште. "Све пандемије потичу из Кине". Шпански грип је уствари био амерички грип, ХИВ је дошао из Африке, ебола је дошла из Африке, свињска грипа из Мексика, епидемија колере из 1960-их са милионима смртних случајева из Индонезије и МЕРС са Блиског Истока са центром  у Саудијској Арабији.
 
Да , САРС је стигао из Кине. Али Кинези су, за разлику од нас, научили како је часопис „Foreign Affairs» “ 27. марта 2020. објавио: „Прошле пандемије разоткриле су слабост Кине. Ова осветљава  њене снаге “.
 
Ако се константно тврди да су бројке које је Кина објавила о пандемији КОВИД 19 ионако све улепшаване, шта то значи? Да ли то значи да ми не морамо ништа да предузмемо у вези с тим? Или значи нешто много важније:  да је-ако су ове бројке заиста улепшане -  у питању још опаснија пандемија против  које се у Европи морају предузети мере предострожности? Толико о логици имитирања бесмисленог, политичког блебетања.
 
Константним изјавама попут оних „Кинези ионако само лажу“; „Тек Тајвану не можете ништа да верујете“; „Сингапур, породична диктатура ионако лаже“ не можемо се носити са овом пандемијом. И овде амерички магазин «Foreign Affairs»  - који по својој природи засигурно није склон Кини - агира паметније, као што можемо прочитати у издању од 24. марта 2020.: „САД и Кина би могле да сарађују у поразу пандемије. Уместо тога, њихов антагонизам чини ствари горим ”. Или  21. марта: „Потребан је свет да се оконча пандемија. Научна сарадња не познаје границе - на срећу “.
 
Могу само да поздравим критике Лукаса Берфуса, посебно његову изјаву:
«Зашто неких фабрика више нема у Биберисту. Али их има Вухану. И да ли овај проблем са алокацијом можда не утиче само на целулозу, већ и на информације, образовање, храну и лекове ».
 
Ова изјава погађа у мету и разоткрива нашу ароганцију и наше незнање.
 
Није ли нам већ доста то што је Запад на почетку ове пандемије гледао на Кину  уображено и  са одређеним злурадошћу? Мора ли Кина да се злонамерно клевеће због подршке западним земљама? До данас је Кина испоручила 3,86 милијарди маски, 38 милиона заштитних одела, 2,4 милиона уређаја за инфрацрвене мерење температуре и 16 000 вентилатора. Није наводна тежња Кине за светском моћи, већ неуспех западних земаља довео  до тога да Запад буквално виси о кинеској медицинској инфузији.
 
6. Одакле потиче овај вирус?

На нашем глобусу има око 6400 врста сисара. «Слепи мишеви» (“bats”) и (ноћни слепићi (“megabats”)   чине 20% популације сисара. Постоји 1000 различитих врста слепих мишева и megabats (ноћних слепића). Они су једини сисари који могу да лете, што објашњава њихов велики опсег кретања.
 
Шишмиши и ноћни слепићи домаћини су безброј вируса. Вероватно су слепи мишеви и летећи слепићи  били портал   вирусима у породично стабло сисара у историји њиховог развоја.
 
Постоје многи опасни вируси који су са "слепих мишева" прешли на људе и који  су и одговорни су за многе болести: малие богиње, заушке, беснило, Марбуршку грозницу, еболу и друге ретке, али ништа мање опасне болести .  И код других сисара вируси који потичу од слепог миша увек изновав доводе до масовне смрти у узгоју свиња, пилића или птица.
Ово су биолошки процеси стари милионима година. Такође у ДНК здравих људи налазе се остаци виралних генетских секвенци које су у њу "уграђене" током миленијума.
 
1. САРС и МЕРС су појачали истраживања на вирусима короне, управо зато што се   очекивала скора нова епидемија или пандемија вируса короне . Кинески истраживачи су детаљно проучавали 22 од 38 познатих и никако дефинитивно класификованих вируса короне, између осталог, погледајте Пенг Чоуову публикацију о епидемиологији "коронавируса слепог миша у Кини" и друге, горе споменуте, америчке ауторе. Пенг Чоу је у марту 2019. године предвидио избијање нове епидемије короне из следећих разлога:
a. Великог биодиверзитета у Кини;
b. великог броја слепих мишева у Кини;
c. високе густине насељености у Кини = блиског суживота животиња и људи;
d. високе генетске варијабилности „слепих мишева“, тј. велике вероватноће да се геном појединих врста коронавируса може спонтано променити као резултат случајних мутација;
e. високо активне генетске рекомбинације вируса короне што значи да вируси короне различите врсте размењују међусобно секвенце генома које могу постати агресивније за људе;
Чињеница је да многи од тих вируса - вируси короне, али и еболе или Марбуршки вируси - живе заједно у овим "слепим мшевима" и  због тога могу да  случајно размене генетски материјал
Иако није доказано, Пенг Чоу је такође поменуо и кинеске прехрамбене навике , које повећавају вероватноћу да се ови вируси пренесу са животиња на људе. Пенг Чоу је у свом чланку из марта 2019. године упозорио на пандемију короне. И написао је да не може тачно да каже када и где ће избити ова пандемија, али да ће Кина врло вероватно бити „жариште“. Толико о научној слободи. Пенг Чоу и његова група из Вухана наставили су истраживања и они су 7. јануара идентифицирали геном КОВИД-19 и поделили га са светом.  
 
Постоје четири теорије о томе како овај вирус прешао на људе је :

1. КОВИД 19 је директно пренет са једног слепог миша на човека. Тај конкретни вирус о коме је реч  у  96 % се генетски поклапа са актуелним КОВИД 19 вирусом.  Међутим, структура овог вируса му онемогућава да се  усидри на АЦЕ ензим (Angiotensin-Converting-Enzyme) тип 2 у ћелији плућа. Међутим, вирусу је овај ензим потребан да би могао да продре у ћелије плућа (и у ћелије срца, бубрега и црева) и да их уништи.
 
2. Вирус КОВИД-19 је на људе прескочио са панголина, малезијског сисара са кршутима који је илегално увезен у Кину и у почетку није био узрочник болести. У контексту узастопних трансмисија са човека на човека овај вирус је  због хуманих услова, захваљујући мутацији или адаптацијји  могао да се коначно усидри на рецептор АЦЕ2 и продре у  ћелије, чиме се пандемија "покренула".
3. Постоји сој родитеља ова оба КОВИД-19 вируса  који је, нажалост, остао до данас неоткривен.
4. Упитању је у лабораторији синтетизовани  вирус, јер је управо рађено на његовом  стварању и је још 2016..године детаљно описан његов  механизам изазивања болести. Виролози којима је било  постављено питање о томе негирали су наравно  текву могућност, али нису могли ни да је искључе, што може да сепрочита у чланку «The proximal origin of SARS-CoV-2» Kristianе Andersen, публикованом  у часопису «Nature Medicine»:
Посебност ових чињеница је да корона вируси могу да живе заједно са вирусом еболе на истом «слепом мишу», а да он не оболи. Са једне стране, ово је научно занимљиво,   јер се можда могу пронаћи имунолошки механизми који објашњавају зашто се ови слепи мишеви не разбољевају. Ови имуни механизми против корона вируса и вируса еболе могу да дају увиде од значаја за  хомо сапиенса. Са друге стране, ове су чињенице забрињавајуће. јер   можемо да замислимо да се због високе, активне, генетске рекомбинације може формирати супервирус који ће имати дужи период инкубације од тренутног вируса КОВИД-19, али смртоносност вируса еболе.
САРС је имао смртност од 10%, смртност МЕРС-а износила је 36%. Није била заслуга хомо сапиенса што се САРС и МЕРС нису тако брзо ширили  као сада КОВИД-19. Упитању је била само срећа. Тврдња да се вирус са високом стопом смртности није могао проширити јер је пребрзо убијао свог домаћина била је тачна  у време када је „заражени“ караван камила напустио Ксијан ка путу свиле и када због његове високе смртности није стигао у следећи караванссерај.  Данас је се све одвија у секунди. Данас су сви масовно умрежени. Вирус који убија за 3 дана ипак и даље обилази свет. Сви знају Пекинг и Шангај. Ја познајем Вухан већ 20 година. Нико од мојих колега и познаника никада није чуо за Вухан. Али, да ли су људи видели   колико је било странаца тамо у Вухану - у граду за који  "нико" није чуо - и како су се они муњевито расули по свим регионима света? То је ситуација данас.    
 
7. Шта знамо? Шта не знамо?
 
Знамо

1. да је вирус агресиван;
2. да средњи период инкубације траје 5 дана; максимални период инкубације још није јасан;
3. да асимптоматски носиоци ЦОВИД-19 могу инфицирати друге људе и да је тај вирус "изузетно заразан" и "изузетно отпоран" (А. Ланзавекиа);
4. знамо популације ризика;
5. да у протеклих 17 година није било могуће развити ни вакцинацију ни моноклонално антитело против цорона вируса;
6. да вакцинација против било коронске вируса никада није развијена;
7. да такозвана "вакцинација против грипа" има само минималан ефекат упркос   популарном рекламирању.

Шта не знамо?

Да ли постоји имунитет након инфекције. Одређени подаци указују на то да људи од 15. дана могу развити имуноглобулине Г класе, што би требало да спречи поновну инфекцију истим вирусом. Али то још није дефинитивно доказано;

1. колико дуго би се могао заштитити могући имунитет;
2. да ли овај вирус КОВИД-19 остаје стабилан или ће се мало другачији КОВИД-19 поново проширити светом у јесен, аналогно уобичајеном таласу грипа против кога нема имунитета;
3. да ли ће нам помоћи веће температуре лета јер је КОВИД-19 нестабилан на вишим температурама. Овде се мора поменути да се вирус МЕРС ширио на Блиском Истоку од маја до јула, када су температуре далеко више него што смо их ми икада доживели;
4. Колико је потребно да се популација толико зарази да вредност Р буде <1:
Ако тестирате милион људи у Цириху у одређеном тренутку,   12% до 18% ЦОВИД-19 ће се рећи да је позитивно. Да би се пандемији одузео њен пандемски карактер, Р вредност мора бити <1, тј . Око 66% становништва морало је имати контакт са вирусом и развити имунитет. Нико не зна колико дуго, колико месеци ће проћи док инфекција, која тренутно треба да буде 12% до 18%, не достигне 66%!  Али може се претпоставити да ће ширење вируса са 12% на 18%  и на 66% популације и даље генерисати тешко болесне пацијенте.
5. Не знамо ни колико ћемо се дуго бавити овим вирусом. Два извештаја, која није требало да буду доступна јавности (План реаговања владе на КОВИД и звештај Империал колеџа Лондон), независно долазе до фазе „краја“   у трајању од 18 месеци;
6. и не знамо да ли ћемо се овим вирусом  баавити у форми епидемије / пандемије или можда чак и ендемије;
7. још увек немамо признату и широко применљиву дефинисану терапију; Никада нисмо могли ни да је презентујемо  за случају грипа.
Можда би власти и медији требало да коначно изнесу чињенице на сто, уместо што ссваког другог презентују вести  о некаквој наводно успешној  вакцини која че се убрзо појавити,  

8. Шта сада можемо да радимо?

Не могу   да одговорим ни на питање о најбољим решењима. Да  ли  Швајцарска   уопште може да обузда пандемију ће се инфекција становнштва наставит да се шири јер су све мере у почетку биле преспаване,. упркос покушајима да се утиче на њен ток.Све је могуће
 
Ако је то тако, све штоможемо јесте да се надамо  данећемо платити ову „политику “ са по мени превише мртвих и критично болесних. И да неће бити превише пацијената који ће патити од дугорочних последица инфекције КОВИДОМ-19, попут захваљујучи КОВИДУ 19 новонастале плућне фиброзе , поремећеног метаболизма глукозе и нових кардиоваскуларних болести.  Дугорочне последице заразе САРС-ом  су документоване  и након 12 година од наводног излечења. Надајмо се да ће се КОВИД-19 понашати другачије.
 
Укидње „блокада“ или повратак ономе што ми сматрамо нормалним сигурно је свачија жеља. Који кораци ће проузроковати које трајне  негативне последице приликом враћања у нормално стањекоје    - односно у случају поновниог распламсавања  рате инфекције  - нико не може да предвиди. Сваки корак ка ублажавању у основи је корак у непознато.
 
Можемо рећи само оно што није изводиво: активна инфекција неризичних група вирусом КОВИД-19 сигурно је чисто лудило. То може пасти на памет само људима који немају појма о биологији, медицини и етици:

1. свакако не долази у обзир да се намерно заразе милиони здравих грађана агресивним вирусом о којем заправо не знамо апсолутно ништа, ни обим акутне штете нити  дугорочне последице;
2. што је већи број вируса по популацији, већа је и могућност случајне мутације, што вирус може учинити још агресивнијим. Стога дефинитивно не би требало да  активно помажемо у повећању броја вируса по популацији.
3. Што је више људи заражено КОВИДОМ-19, то је вероватније да ће се овај вирус „боље“ «адаптирати» на људе и постати још катастрофалнији. Претпоставља се да се то једном већ догодило;
4. са државним резервама наводно у висини од 750 милијарди, неетично је и неморално да се заразе милиони здравих појединаца из  пуких економских разлога;
5. намерна инфекција здравих људи овим агресивним вирусом озбиљно би поткопала један од фундаменталних  принципа читаве историје медицине због чисте, краткорочне економских „забринутости “ : принцип «као прво,  не чини штету» ( „primum nil nocere” ) Ја бих одбио да као лекар уопште учествујем у једној таквој кампањи вакцинације.  .
Одређивање концентрације антиттела ијела КОВИД-19 и ИгГ-антитела у крви очигледно иде руку под руку са неутрализацијом вируса КОВИД-19. Квантитативна и квалитативна дијагностика ових    антитела до сада је истражена само у малом клиничком истраживању на  23 пацијента.   Тренутно није могуће одговорити на питање да ли ће масовно одређивање присуства антитела у крви допринети  контролисаној деблокади, ако се резистентним  особамакоје се више не могу заразити  допусти слободнно кретање. Исто тако  је нејасно када ће ова метода  бити клинички валидна да би била широкопримењива.
 
 
9.    Будућност
 
Ова пандемија поставља многа политичка питања. Часопис  „Foreign Affairs”  са Доналдом Трaмпом и Ентони Фаучијем   на насловној страни  је 28. марта 2020. написао: „Куге нам говоре ко смо. Стварне лекције пандемије биће политичке “.
 
Ова политичка питања биће национална и међународна.
 
Прва питања дефинитивно ће утицати на наш здравствени систем. Са буџетом од 85 милијарди, Швајцарска - по броју корона-пацијената на један милион становника - пласирала се на друго место у свету. Честитамо! Каква срамота! Швајцарској након 14 дана недостаје основни и јефтин материјал. То је последица тога   када самопроглашени „здравствени политичари“, „економисти здравља“ и ИТ стручњаци инвестирају  милијарде у пројекте као што су е-здравство, електронске здравствене картице, прескупи клинички информациони системи (питајте Кантоналну болницу Луцерн!).   рачунари на тоне и „велики подаци »    повлачећи без циља милијарде из здравственог система. А медицинска професија и ФМХ су буквално превише глупи да би се коначно супротставили томе. Они преферирају да их свеке недеље стављају на стуб срама као  «пијавице» и «криминалце».  Швајцарска мора коначно даповеде истрагу  колико се од 1  милион новчаних средстава из касе користи за медицинске услуге, које пацијенту директно користе, а колико проневереног новца тече у лобистичка удружења која не припадају медицинској бранши и која се бесрамно богате од колача вредног  85 милијарди, без да су икада виделиједног јединог пацијента. И, наравно,   коначно треба да дпровееде  адекватна контрола квалитета медицинских услуга. Не желим овде да тематизујем даље мере као део реорганизације швајцарског здравственог система.
 
Међународна питања се превасходно тичу нашег односа са Кином и азијским земљама уопште. Критичке ставове прихватам. . Али константно, глупо „ Bashing “ других нација не може бити рецепт за заједничко решавање глобалних проблема - чак и не желим да говорим о „решавању“. Уместо што се имаитира  брбљање  бесмислене пропаганде, можда би се требало бавити ауторима који у ствари имају шта да кажу на високом нивоу, као што су:

•    Панкај Мишра: "Из рушевина царства"
•    Кишоре Махбубани:"Азијско чудо. Катализатор мира "
•    "Да ли је Запад нешто изгубио
•    "Умеју ли Азијци да  мисле ?"
•    Лее Куан Иев: "Поглед једног човека на свет"
•    Давид Енгелс: "На путу ка царству"
•    Ноам Чомски: "Ко влада светом"
•    Бруно Мацаес: "Зора Евроазије"
•    Џозеф Стиглиц: „Богати и сиромашни“
•    Стефан Лесених: "Потоп поред нас»
•    Параг Кхана: "Наша азијска будућност"
Читање је још увек  не значи потврду да су сви ови аутори у свему у праву. Али било би од велике вредности за Запад - укључујући Швајцарску - да  своје паметовање , игниранцију и бахатост повремено замене чињеницама, разумевањем и сарадњом. Алтернатива је заиста само да покуша да елиминише своје претпостављене конкуренцију, пре или касније, у рату. Свако може сам да одлучи шта ће мислити о овом „решењу “ .
 
У том се смислу може само надати да ће се човјечанство боље сјећати. Сањање је увек дозвољено.
 
Изазови су глобални. А следећа пандемија је одмах иза угла. А можда ће то бити узроковано супер вирусом и попримити ону меру коју радије не бисмо замислили.

Са немачког превела Бранка Јовановић

Николас Мадуро Морос
председник
Боливарске Републике Венецуеле
Каракас, 29. март 2020. године

Српском народу

Најпре бих желео да поздравим, уз дубоку наклоност, све припаднике
слободарског српског народа, а потом и да вам се обратим поводом озбиљних
дешавања усмерених против мира и стабилности у Венецуели, у тренутку када би
брига држава и влада требало да буде усредсређена на заштиту живота и
здравља њихових становника, узевши у обзир убрзани развој пандемије Ковида-
19.

Као што је опште познато, 26. марта текуће године Влада Сједињених
Америчких Држава је најавила изузетно озбиљну акцију против групе високих
званичника венецуеланске државе, укључујући и мене лично као председника
Боливарске Републике Венецуеле изабраног у складу са Уставом.
Поменута акција подразумева изношење званичне оптужбе пред
правосудним системом Сједињених Америчких Држава, што, не само да је само по
себи незаконито, већ такође тежи да подржи лажну оптужбу за трговину дрогом и
тероризам, с јединим циљем да произведе наводну јудицијализацију
венецуеланских власти.

Ова америчка фарса укључује нечувено нуђење међународне награде
ономе ко пружи информацију о председнику и високим званичницима Венецуеле,
што доводи до опасне напетости на континенту. Због свега наведеног сматрам да
је неопходно да се поново осврнемо на ова дешавања која отркивају
извитоперени заплет иза оптужби Министарства правде.
Само један дан раније, 25. марта ове године, Боливарска Република
Венецуела је известила домаћу и међународну јавност о развоју операције на
територији Колумбије, која је за циљ имала да угрози живот председника
Републике, чланова његове породице и високих званичника венецуеланске
државе, као и напад на цивилне и војне објекте у нашој земљи. Вођа поменуте
војне операције је господин Кливер Алкала (шп. Clíver Alcalá), пензионисани
генерал венецуеланских оружаних снага.
Поменути приговори изнети су од стране Венецуеле са пуном
одговорношћу, дан након што су венецуеланске полицијске снаге 24.марта
откриле контролну операцију на аутопуту на северу Колумбије, у близини границе
са Венецуелом, и заплениле велику количину ратног оружја у једном цивилном
возилу.

Истрага је показала да се ради о софистицираном арсеналу који је био
намењен једној групи бивших припадника венецуеланских и колумбијских војних и
паравојних снага који се обучавају у камповима смештеним на колумбијској
територији.

Дана 26. марта, поменути Кливер Алкала је из свог дома у граду Баранкиљи
(шп. Barranquilla) дао изјаву једном колумбијском медију, којом је потврдио своје
учешће у раније наведеним дешавањима, признавши да је био вођа поменуте
војне операције и откривши да је наоуружање било набављено на захтев
господина Хуана Гваида (шп. Juan Guaidó), народног посланика, који себе назива
привременим председником Венецуеле и служи као оперативац Вашингтона у
нашој земљи. Он је такође потрвдио да је оружје било намењено спровођењу
војне операције која је за циљ имала убиство високих званичника венецуеланске
државе и владе, и изазивање државног удара у Венецуели.
Господин Алкала је објаснио да је оружје било прибављено посредством
уговора који су потписали он лично, господин Хуан Гваидо (шп. Juan Guaidó),
амерички саветници и господин Хуан Хосе Рендон (шп. Juan José Rendón),
политички саветник председника Ивана Дукеа (шп. Iván Duque), а који је
спроведен у дело уз сазнање званичника колумбијске владе.

Невероватан одговор Владе САД на ово признање било је изношење
оптужби поменутих на почетку овог писма, уз неумесно укључивање имена
господина Алкале као наводног припадника венецуеланских власти, а не као
плаћеника кога су унајмиле Сједињене Америчке Државе да спроведе
терористичку операцију усмерену против Владе Венецуеле.
У прилог валидности ових тврдњи не треба поменути ништа више од
наводног привођења господина Алкале од стране колумбијских снага безбедности
и његовог непосредног изручења властима америчке Управе за сузбијање
наркотика (енг.DEA). При спровођењу овог необичног чина, заточеник без лисица
се руковањем опростио од оних који су га заробили, баш испред степеница авиона
који ће га специјалним летом одвести до Сједињених Америчких Држава. Све ово
указује на то да је реч о намештаљци која за циљ има спашавање некога кога
сматрају америчким агентом.

Мора се истаћи да је првобитно било замишљено да се ова осујећена
оружана операција изведе крајем текућег месеца, баш у тренутку када се
Венецуела бори да сузбије пандемију Ковида-19, што је управо и главна битка
читавог човечанства.

Наш народ ту борбу води веома успешно. Појачавањем здравствених мера,
као и увођењем масовног карантина у целој држави, успели смо да зауставимо
криву заразе и одржимо мали број позитивних на Ковид-19, као и преминулих од
последица истог.

Због свега наведеног, Влада Боливарске Републике Венецуеле упозорава
нашу браћу и сестре из политичких организација и друштвених покрета Републике
Србије на кораке које предузима администрација Доналда Трампа. Чини се да је
Доналд Трамп, и поред забрињавајуће убрзаног ширења Ковида-19 међу
америчким народом, одлучио да заоштри своју агресивну политику уперену
против суверених држава у региону, а посебно против венецуеланског народа.

У јеку пандемије, уместо да се усредсреди на глобалну политичку сарадњу
на пољу здравља и сузбијања вируса, влада Сједињених Држава је, напротив,
само појачала једностране принудне мере и одбацила захтеве међународне
заједнице да се укину или умање незаконите санкције које онемогућавају
Венецуели да набавља лекове, медицинску опрему и намирнице.
Истовремено су забрањени и хуманитарни летови из Сједињених Држава за
Венецуелу који би на стотине Венецуеланаца заробљених у економској и
здравственој кризи која је затекла Сједињене Државе могли да врате у њихову
отаџбину.

Изношењем овако озбиљних чињеница, Венецуела потврђује своју
непоколебљиву вољу да одржи односе засноване на поштовању и сарадњи са
свим народима, утолико више због новонастале ситуације након избијања
епидемије вируса Ковида-19, која приморава одговорне владе да раде удруженим
снагама, остављајући све различитости по страни.
Под овако озбиљним околностима, молим за вашу драгоцену подршку у
овом несвакидашњем и произвољном прогону који се спроводи кроз нову верзију
разјареног макартизма ослобођеног након Другог светског рата. Док су у том
периоду произвољно етикетирали своје непријатеље као комунисте да би их
прогонили, данас то раде тако што их каприциозно сврставају у категорије
терориста или наркодилера, а да за то немају баш никаквих доказа.
Осуда и неутралисање ових неоправданих напада на Венецуелу било би од
великог значаја за спречавање Вашингтона да сутра спроведе сличне кампање
против других народа и влада света. Сви се морамо придржавати начела Повеље
Уједињених нација како бисмо спречили да прекомерни унилатерализам доведе
до међународног хаоса.

Браћо и сестре, будите у потпуности уверени да је Венецуела
непоколебљива у својој борби за мир, и да ће истрајати у томе под било којим
оклностима. Ниједна империјалистичка агресија, ма колико жестока била, неће
учинити да скренемо са пута суверености и независности који градимо већ две
стотине година, нити ће нас одвратити од свете одговорности да сачувамо животе
и здравље нашег народа, суочавајући се са страшном светском пандемијом
вируса Ковида-19.

Користим ову прилику да изразим своју солидарност и солидарност народа
Венецуеле са свим људима који данас трпе озбиљне последице ове пандемије.
Ако морамо да научимо неку лекцију из овог тешког искуства, то је да само заједно
можемо пребродити све ово и наставити даље. Политички и економски модели
који заговарају себичлук и индивидуализам показали су се као потпуни промашај у
суочавању са овом ситуацијом. Хајде да заједно чврстим кораком кренемо ка
новом свету у којем ће владати правда и социјална једнакост, и у којем ће срећа и
испуњеност самог људског бића бити крајњи циљ наших дела.

Изузетно ценим солидарност коју српски народ непрекидно изражава мојој
земљи и мом народу осуђујући криминалну блокаду која нам је наметнута, као и
многим другим земљама света. Користим и ову прилику да вам поновим изразе
свог најдубљег поштовања и наклоности, и да вас позовем да уједињени
наставимо да градимо будућност испуњену надом и достојанством.

Николас Мадуро Морос

Проф. АЛДО БЕРНАРДИНИ

 
Данас је у Риму преминуо универзитетски професор Алдо Бернардини, велики итлијански и европски научник у области међународног јавног права, члан Међународног комитета за одбарну Слободана Милошевића, аутор великог броја научних дела.  Биоје редовни професор универзитета у Риму, Барију и другим универзитеетским центрима у Италији а гостујући предавач на многим универзитетима у Европи и свету, међу којима и на Правном факултету Универзитета у Београду. Носилац је многих италијанских и међународних награда и одликовања за допринос науци међународног јавног права.

У италијанским, европским, светским и српским стручним публикацијама и медијима објавио је велики број ауторских текстова и интервјуа борећи се храбро и аргументовано за истину о разбијању Југославије, неправдама према Србији и српском народу и последицама насилног разбијања Југославије по будућност Европе и светских односа. Заступао је оцену да је Југославија разбијена на низ државица да би велике силе лакше управљале тим важним геополитичким простором, а да је Хашки ad hoc трибунал био антисрпска творевина носилаца политике доминације и неоколонијализма, односно, кључних чланица НАТО-а.

Посетио је Слободана Милошевића у Хагу и о својим разговорима са њим објавио више чланака и интервјуа. Сматрао је да је Милошевићева смрт наступила због тога што му је била ускраћена могућност правилног лечења.
Често је посећивао Београд и Србију и учествовао на многим међународним конференцијама о циљевима и последицама илегалне агресије НАТО на СРЈ (Србију) 1999.

У српској јавности, поред осталог,  познат је и као аутор књиге књиге "Како је убијена Југославија".

Београдски форум за свет равноправних, друга независна и стручна удружења, као и српска јавност, памтиће професора Алда Бернардинија као великог пријатеља и неустрашивог борца за истину и правду.
Нека му је вечна хвала и слава.

Вили Вимер, Немачка

Гуам је довољно далеко да би нас забрињавао у овим болним данима. Гуам нам је био ближи пре нешто више од стотину година, што показује и олупина брода  немачке царске морнарице у луци Гуам. Данас Гуам има функцију америчког позадинског носача авиона, са којег се практично контролишу велики делови азијског копна. Овај значај Гуама тренутно подвлачи чињеница да амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“ и са њим повезане борбене групе носача, журно грабе пловећи пут Гуама. Према извештајима међународне штампе, невидљиви непријатељ зван "COVID 19", већ је проузроковао болести у посадама америчке борбене групе и је питање времена када ће на дневни ред доћи употреба једног од америчких "поморских драгуља" за стварање окоснице америчке глобалне моћи у временима глобалне епидемије.

Брзина којом се куга шири у Сједињеним Државама, утиче на брзину постизања готовости  борбених група авиона што је итекако значајно, и што се не сме потцењивати глобално, као ни за државе савезнице. Јер, нису важне не само за Сједињене Државе. Острво Гуам је с друге стране света за нас и из оправданих разлога. Имамо бескрајне расправе о економском утицају Covid 19 и последицама смртоносне куге. Такозвана "кинеска пандемија" коју је тако назвао председник Трамп, могла би нас сустићи брже него што бисмо желели. Да ли суштински развој зависи од тога на шта тренутно усмеравамо све снаге наших влада како бисмо се одбранили од ове „куге де-глобализације“? Да ли се, поводом „COVID 19“, заиста, бавимо суштином? Може се очекивати да ће се, вероватно, и пред судом захтевати накнада штете од три билиона долара против кинеске владе јер се већ сада тиме баве америчке адвокатске фирме? Као што можете прочитати, одговарајуће адвокатске фирме су веома близу једног и другог америчког политичког кампа.

Председник Трамп већ је показао велику тојагу против Кине на својој "конференцији за новинаре COVID 19", 17. марта 2020., када је говорио о "кинеској епидемији". То је покушај  враћања кривице Кинезима  за америчку испоруку смртоносног вируса у Вухан.
Тако, Вухан има  потенцијал за глобална сукобљавања, чији се утицај не може преценити. Узгред, такође, у правцу реалнијег размишљања, посебно, у временима док свет тренутно пати, треба да будемо свесни да је нуклеарна деструктивна снага која долази из одговарајуће опремљене подморнице, довољна да учини свет неприкладним за живот. До сада нико није могао да одговори на питање чиме се бавимо у условима „ COVID 19“? Да ли је то вирус који се јавља природним путем? Да ли овај вирус долази из једне од органских лабораторија и има карактер оружја? Да ли је вирус мутирао у Вухану?

Доајен модерне биотехнологије, бечки професор Хенрих Волхмајер неуморно истиче нешто посебно о Вухану. Најзад, Вухан није само први град на свету који је у потпуности одређен најновијом 5Г технологијом. Ова технологија би могла изазвати мутације у организму због свог зрачења. Да ствар буде још гора, дигитализација је додала да ефекти нису испитивани током много година теренских тестова, у складу са међународним стандардима за увођење велике нове технологије. Коначно, поставља се питање које би могло бити „пресудно за рат“: да ли су околности на јесен прошле године свесно или немарно коришћене на глобалним војним такмичењима у Вухану за ширење вируса у облику којим се шири глобално?
Одговори на ова питања требало би да буду предуслов за ефикасне стратегије за борбу против свих опасности.

Да бисте могли да утврдите да је болесст смртоносна не морате да гледте сувеише далеко. Погледајте како изгледају суседне земље, постављајте питања која је потребно решити у нашем заједничком интересу. На крају, није ли Швајцарска мобилисала целу медицинску службу швајцарских оружаних снага та мера која показује озбиљност ситуације!? У ове аранжмане уграђен је међународно познати АБЦ институт у Spiez-у, који је ових дана „милитаризиран“. Врхунски руководиоци хемијско-индустријског комплекса из већег подручја Базела ових дана окупљени су у Спиезу, Швајцарска, јасно говори једно. Да је све то резулат одговарајућих вежби из 2012/2013, које су такође изведене у другим европским земљама. Код нас у Немачкој, резултати су, без последица, нестали у фијокама у време пре Јенса Спахна.

Одговори на ова питања треба да стигну од СЗО, Светске здравствене организације Уједињених нација. Али тамо нису одговорне државе.  СЗО је  англосаксонски пројекат глобалних милијардера који диктирају да ова међународна организација спроводи њихове глобалне идеје. У мери у којој Уједињене нације нису успеле, или су се лоше одиграле улогу у очувању мира, њене под-организације, као што је СЗО, су постале пуко оруђе светског поретка у интересу ових глобалних милијардера. У том поретку националну државу би требало заменити Новим светским поретком невладиних организација. Прошле недеље, вести Би-Би-Си-ја су објавиле да је бивши британски премијер Гордон Браун позвао на успостављање светске владе за "COVID 19".

Није чудо кад бројни и добро упућени савременици на све гледају са великом сумњом. Хмм! „COVID 19“ нуди простор, не само да државе ограничавају права људи. За друге је то стање среће што је толико националних држава и њених инструмената од општег интереса, сачувано да се борба против смртоносне болести уопште може водити.

Вили Вимер, 31. 03. 2020

ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ

Фонд дијаспора за матицу уплатио је 11.720.000 динара (100.000,00 евра) као прву помоћ матици за заустављање и искорењивање пандемије COVID 19. Помоћ је уплаћена на банковни рачун Министарства здравља Републике Србије а намењена је набавци најнеопходније медицинске опреме, лекова и материјала за ургентне потребе здравствених установа у Србији, укључујући Покрајину Косово и Метохију, и у Републици Српској.

Изражавајући признање и захвалност свим досадашњим донаторима, Управни одбор Фонда дијаспора за матицу је позвао сународнике, физичка и правна лица да,  свако у складу са својим могућностима, у овом тешком периоду искаже солидарност и придружи се акцији прикупљања хуманитарне помоћи, у дијаспори и матици, како би се пандемија вируса COVID 19 савладала у што краћем времену и отклониле њене последице. (ближе сајт Фонда: www.fonddijaspora.rs).

ИНСТРУКЦИЈЕ ЗА УПЛАТУ ДОНАЦИЈА:

Банка Поштанска штедионица 200-2406200102033-52

PaymentInstructionsEUR.pdf
PaymentInstructionsUSD.pdf
PaymentInstructionsAUD.pdf
PaymentInstructionsCHF.pdf
PaymentInstructionsCAD.pdf

Maрина Чолић
извршни секретар Фонда дијаспора за матицу

Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.

Водитељ: Господине Вимер, шта Вам данас пада на памет кад помислите на НАТО бомбардовање 1999. године?

Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику "мршаве државе". Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав "цивилизацијски напредак" Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право.

Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади?

Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација.
Тек када учинимо Повељу Уједињених нација мерилом за наше акције, можемо створити регионалну безбедносну организацију попут НАТО-а. То је био разлог за приступање Немачке НАТО-у 1956. године. То је била одбрамбена организација са строгом регионалном границом. Оно што се догодило 1999. године учинило је НАТО глобалним снабдевачем војних услуга за Сједињене Државе. То значи да смо променили карактер НАТО-а, мимо немачког Бундестага и воље немачког народа. Данас у НАТО-у нисмо у складу с одлукама немачког Бундестага. Ако размислимо о томе зашто ствари иду наопако на тако многим подручјима у овој републици, то је почело са ратом против Југославије и кршењем међународног права.

Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време?

Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг  и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу.

Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан?

Вимер: Имам у виду  Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године.

Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио?

Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали.

Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни?

То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо  потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност.

Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен ...

Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан.

Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим?

Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других.

Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело?

Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе - све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939.

Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто?

Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар  врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време  декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади.

Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом?

Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо.

Извор: https://de.sputniknews.com/politik/20200325326691032-nato-krieg-gegen-jugoslawien-aufreissen-des-globus-fuer-angelsaechsische-interessen--willy-wimmer/

21 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА АГРЕСИЈЕ НАТО

Поводом 21. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ) Представни Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије данас су положили цвеће код споменика деци жртвама агресије НАТО у Парку “Ташмајдан” и код Споменика свим жртвама агресије НАТО “Вечна ватра” у Парку пријатељства на Новом Београду.

Током агресије МАТО која је трајала од 24. марта до 19. јуна 1999. године од бомби НАТО погинуло је 1.100 војника и полицајаца и преко 2.500 цивила, међу копјима и 98-моро деце. Прецизна листа погинулих, осим за војнике и полицајце, још увек није прецизно утврђена иако је недавно саопштено да ће се рад на томе убрзати. Још је мање извесно колико је број грађана изгубио животе у међувремену било од рана задобијених рањавањем, било од малигних болести због употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других завбрањених оружја и средстава, било током разминирања терена од неексплодираних средстава, посебно од заосталих касетних бомби.

Низ конференција, изложби и других манифестација удружења, грађана у земљи и иностранству, поводом ове годишњице отказан је услед пандемије вируса COVID-19. Међународне конференције су отказане у Београду, Москви и Паризу где је, поред конференције, била предвиђена и премијера филма “Балканска међа” посвећеног десанту јединица Руске армије на аеродром “Слатина”, у Приштини.

Београдски форум за свет равнопрвних,
Клуб генерала и адмирала Србије

Лист: ПОЛИТИКА

У поводу 21 годишњице агресије НАТО на нашу земљу, неопходно је да се поново сетимо свог зла које је тиме нането нашем недужном народу и нашој прелепој и напаћеној земљи. Током 78 дана бесомучних воздушних и копнених напада убијено је око 3500 људи, рањено око 12500, половина од тог броја цивила, укључујући и 89. деце, земља и људи су затровани на дужи рок а материјална штета је немерљива. Али поред бола због тог дивљачког, срамотног и суровог чина, који је оставио тешке последице по целу нацију, које осећамо и дан данас и осећаћемо их још дуго, и материјално и у души, беса због неправде која нам је тиме учињена јер су разлози за њу лажни а повод измишљен и исконструисан, као и туге за нашим жртвама и тешким разарањима земље, треба да осећамо и понос. Ово стога што, упркос огромне несразмере у војној, економској, демографској и свакој другој снази у корист НАТО, објективно гледано, агресија на нашу земљу није успела. Упркос највишој војној технологији, бесомучним и безбројнимн „хируршки прецизним“ ваздушним нападима, даноноћне опсаде наше границе, СР Југославија се одбранила. Без обзира на огромну штету коју нам је нанео, чињеница је да НАТО није успео да у СРЈ уђе ни педаљ, нити је успео да у својим земљама, а ни у другим државама у свету, докаже оправданост своје агресије. Да је тако доказ су „Кумановски споразум“ и резолуција СБ УН 1244 која гарантује територијални интегритет и суверенитет СРЈ, данас државе наследнице Републике Србије, над целом својом територијом, укључујући и над КиМ. Да је рат изгубљен, тога не би било. Тога треба увек да се сетимо и од тога да полазимо у одбрани своје земље и њених интереса и у периоду који је пред нама јер ако смо Србију одбранили тада, у тоталном рату, одбранићемо је и сада.
То је изузетно важно јасно рећи јер се многи већ две деценије, као и дан данас, упињу да докажу како смо у том сукобу поражени, како смо заувек изгубили КиМ, како је та „прича“ завршена, како не треба ни помишљати да га можемо вратити и да је најбоље да га „достојанствено“ препустимо окупаторима и терористима, а у новије време,  бар да се са њима нагодимо у смислу да нам бар „нешто“ наше дају, а све остало наше задрже. Такви аргументи су део „ратне пропаганде“ срачунате да код нас створи дефетизам и песимизам. То се чини због тога што питање КиМ, супротно њиховим тврдњама, ни из далека није решено. Проглашење „независности Косова“ је правно ништавно, без обзира на признање тог нелегалног чина од једног броја држава и узурпације територије КиМ од стране, суштински, снага НАТО, које глуме снаге ОУН. Да је то проглашење правно ништавно доказује и чињеница да, осим западних сила, остале значајне државе света то нису признале. Исто тако, неке државе претходно дато признање сада повлаче и то постаје незаустављив процес. Лажна држава Косово не може да постане члан озбиљних МО јер је већина држава не признаје. Поред тога, глобална збивања у свету иду нама на руку, па САД и НАТО журе да питање наше јужне покрајине решавају што пре и без учешћа других великих сила, пре свега Руске Федерације и Кине, што неће моћи..

Подсетимо се овом приликом да је та „непогрешива“ и „софистицирана“ ратна машинерија током сукоба, уместо правих циљева погађала макете, грејалице, акумулаторе, шпорете, мотке, покварене тракторе и слично. Уместо војске, погађала је одбачену и разбацану војну опрему, напуштене заклоне, лажна скровишта, напуштене бараке и друге лажне и намерно постављене циљеве. Опседала је нашу  границу из правца Албаније, али није успела да пробије одбрану. То су чињенице и, неспорно, велика брука за такву и толику силу. Са друге стране, мало, или нимало, се говори о стварним губицима НАТО, у техници и људству а они нису били занемарљиви

И да не заборавимо да су све активности западних сила, а пре свега САД и НАТО, који су сами себе овластили да решавају „југословенску кризу“ биле и остале злонамерне, усмерене против Срба и Србије и њихових легалних и легитимних интереса, супротно међународном праву, правди и истини. Када помињем Србе, мислим на све оне Србе који су били расути по целој Југославији, по свим републикама и покрајинама, а када говорим Србија, мислим на нашу државу Србију, у каквој год да је државној форми била, јер је она, у суштини, била права мета свих напада западних сила, а не они који су са њом били у некавој државној симбиози.
На крају, али не мање важно, нелегална и злочиначка НАТО агресија произвела је и тешке последице на мир у свету, међународне односе и међународно право и ни то не смемо да превидимо и да о томе ћутимо јер је агресија на Југославију ударила темеље потоњем понашању САД и НАТО према другим државама и постала шаблон у њиховим каснијим нападима на друге земље.

Раде Дробац
амбасадор у пензији
заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности.

У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Од дефанзивног НАТО је прешао у офанзивни, интервенционистички савез са јасном експанзионистичком политиком, посебно на Исток.
Агресија и потоња окупација Косова и Метохије, незаконито успостављање војне базе «Бондстил», једне од највећих америчких војних база у свету, једнострано проглашавање независности територије под м,андатом Уједињених нација, грубо кршење резолуције СБ УН 1244, представљају опасне преседане, тешке ударце европском и глобалном систему безбедности, као и охрабривање ширења сепаратизма и тероризма са несагледивим последицама.

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација уједињени за младе упутили су писмо Норвешком Нобеловом комитету поводом информације да је известан број посланика Норвешког парламента и других личности из западних земаља, покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту. (Интегрални текст: www.beoforum.rs).       

Писмо српских организација са чињеницама и принципијелним  оценама о илегалној агресији и офанзивној природи НАТО наишло је на широку подршку и публицитет у Србији, српском расејању и у иностранству. Интегрални текст у Србији су објавили угледни дневни листови, више новинских агенција као и многи електронски медији и друштвене мреже. преведенона руски, немачки, италијански и објављено у бројним медијима у Италији, Швајцарској, Русији, Грчкој, САД и другим земљама. Писмо су подржале многе организације и познате личности широм света међу којима је и Светски савет за мир, придружени члан ЕCOSOC-a (ОУН), са седиштем у Атини, који обједињава више хиљада мировних организација и покрета са свих континената. Од познатијих светских личности и интелектуалаца подршку ставовима из писма су изразили бивши француски политичар Ив Боне, руски политичар и научник Сергеј Бабурин, немачки политичар Вили Вимер, фински политичар и књижевница Пирко Турпеинен-Сари, италијанска књижевница Џин Тоши Висконти Маразани, америчка ауторка и борац за мир Шарон Тенисон, познати канадски дипломата амбасадор Џејмс Бисет и многи други.

Београдски форум, Клуб генерала и адмирала и Фондација уједињени за младе обнављају своје иницијативе да државни опргани од НАТО земаља затраже накнаду ратне штете, да ашто пре попишу све жртве агресије НАТО како не би пале у заборав и како би престала јавна спорења око њиховог броја, да покрену рад Владиног интересорног и стручног тела за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом које је формирано пре годину дана, да се што пре активира пламен споменика жртвама агресије у Парку пријатељства на Новом Београду, да се установи и изгради Српски меморијал жртава геноцида у 20. веку, попут меморијала «Јад Вашем», у Израелу и меморијала «Арарат», у Јерменији.

Наведене организације сматрају да је дошло време да владе земаља чланица НАТО и ЕУ преиспитају своје улогу у агресији 1999. и политику према Србији и српском народу, да се јавно извину за жртве и незаконито разарање Србије (СРЈ) и да се врате спровођењу резолуције СБ УН 1244 као једино прихватљиве, принципијелне основе за праведно и одрживо мирно решење будућег статуса Косова и Метохије, као покрајине са широком аутономијом у оквиру Србије. Нови трендови у глобалним односима, нова парадигма  афирмисања равноправности, партнерства и владавине основних принципа Повеље УН нису спојиви са настављањем политике Клинтонових, Олбрајтове, Блера и других као да се у протекле три деценије ништа није променило.

Београдски Форум за свет равноправних, Живадин Јовановић
Клуб генерала и адмирала Србије генерал Миломир Миладиновић
Фондација Уједињени за младе проф. Др Даница Грујичић

Милорад Вукашиновић, новинар и публициста, говорио је о узроцима и последицама агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Аутор је на предавању посебно говорио о феномену „милитаризације светске политике“ и кршењу основних начела међународног права од стране држава – чланица НАТО алијансе.

Поводом иницијативе да се НАТО-у додели Нобелова награда за мир

ОТВОРЕНО ПИСМО НОБЕЛОВОМ КОМИТЕТУ
Београдског форума, Клуба генерала и адмирала Србије и Фондације за младе

Поводом вести у српским медијима да је известан број посланика Норвешког парламента званично покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и  Фондација за младе упутили су отворено писмо Норвешком Нобеловом комитету.

У писму се, поред осталог, подсећа да је НАТО, пре 21 годину, без одобрења Савета безбедности, извршио илегалну агресију на Србију (СРЈ) чиме је грубо прекршио Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949.

Наводи се да је током агресије погинуло између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, да је рањено преко 12.500 људи, а да тек треба да се процени број жртава од каснијих последица као и штета нанета природној околини. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара.

Истиче се да је то био први рат после Другог светског рата на европском тлу који је преседан за праксу незаконитих интервенција широм света, кршење Повеље УН и улоге СБ УН, као и за охрабривање сепаратизма и тероризма. То је био моменат преласка НАТО-а из дефанзивног у офанзивни савез и кршење принципа УН да се мир може бранити само мирним средствима.

У писму се посебно подвлачи да је НАТО употребио пројектиле са осиромашеним уранијумом и друга забрањена оружја просторно и временски неограниченог дејства што је својевремено оштро осуђено у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Употреба осиромашеног уранијума оставила трајне тешке последице, узрокујући масовна малигна обољења одузимајући, данас и у будућности, животе хиљада недужних људи.

У писму се истиче да је, с обзиром на све изложено, агресија НАТО 1999 била злочин против мира и човечности, који је, поред људских жртава и огромних разарања, представљао велики ударац миру и стабилности на Балкану, у Европи и глобално. То је био увод у нови хладни рат који и данас траје – наводи се у отвореном писму.

Потписници у име њихових организација – Живадин Јовановић, генерал Миломир Миладиновић и Проф. Др Даница Грујичић, на крају, изражавају наду да ће Норвешки Нобелов Комитет посветити одговарајућу пажњу изнетим аргументима.

Београд, 20. Март 2020.
Марина Чолић, извршни секретар
Београдског форума за свет равноправних

ПИСМО:

Норвешки Нобелов комитет
0255 Oslo
Henrik Ibsens gate 51
Norway

Уважени чланови Комитета за Нобелову награду за мир,

Пишемо вам у име Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и Фондације Заједно за младе, независних непрофитних, нестраначких организација из Србије и српске дијаспоре.
Из медија смо сазнали да је НАТО званични кандидат за Нобелову награду за мир 2020. године. С тим у вези, дозволите да вам скренемо пажњу на следеће:

1. Пре тачно 21 годину, НАТО је покренуо илегалну војну агресију на Србију (СРЈ) која је трајала 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, чиме је прекршена Повеља УН-a, завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, као и сопствени Оснивачки акт (1949). Био је то злочин против мира и човечности.

2. Током агресија погинуло је  3500 до 4000 људи, укључујући 89 деце, а рањено преко 12500 људи. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара. Никада није процењен број људских жртава због пролонгираних последица агресије и нанете штете природном окружењу.

3. Као први рат после Другог светског рата на европском тлу, агресија НАТО на Србију (СРЈ) била је прекретница ка увођењу праксе неограничених агресија и интервенција широм света.
Ова агресија била је почетак трансформације самог НАТО-а из дефанзивног у офанзивни савез, занемарујући принцип УН-а да се мир може бранити само мирним средствима.

4. Агресија извршена у савезу са сепаратистичком терористичком организацијом ОВК поставила је преседан охрабрујући ширење сепаратизам, тероризам и кршење међународног права.

5.  Током агресије, НАТО снаге су користиле пројектиле са осиромашеним уранијумом и другo забрањенo наоружање и методe, оштро осуђене у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Ово је оставило трајне последице, узрокујући опасност од малигних обољења и одузимајући животе хиљадама недужних особа.

6.  Овај злочин против мира и човечности изазвао је трајну нестабилност на Балкану. Oзбиљно je утицао на стабилност Европе. Истовремено, НАТО је нанео ненадокнадиву штету европском (ОЕБС) и светском поретку мира и безбедности (УН), уводећи тако еру новог хладног рата.

У нади да ове чињенице завређују вашу пажњу и разматрање, молимo вас прихватите изразе нашег најдубљег поштовања.

Београд, март 2020. године

Београдски форум за свет равноправних
Живадин Јовановић

Клуб генерала и адмирала Србије
Генерал Миломир Миладиновић

Фондација Заједно за младе
Проф. др Даница Грујичић

Зборник рефетара поднетих са Међународне конференције поводом 20 година од агресије, која је одржана 22-23. марта 2019. у Београду, је изашао из штампе.

Штампање ове књиге је само једна од активности којим ће Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије обележити 21. годишњицу НАТО агресије на СРЈ.

Издавач књиге је Београдски форум за свет равноправних;
Уредник: генерал Радован Радиновић;
Тврд повез, 336 стр.

Књигу можете поручити на мејл адресу Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели по цени од 1200 динара.

U Atrijumu Doma Vojske Srbije predstavljene su dve knjige iz edicije „Ratnik“: „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ i „General Nebojša Pavković – svedočenje iz Finske“.

Mirjana Sandić, urednik ovih knjiga objasnila je da prva knjiga predstavlja dnevničke zapise generala Nebojše Pavkovića pretočene u knjigu, dok je druga rezultat razgovora Dragane Marković i Radenka Mutavdžića sa generalom Pavkovićem u Finskoj gde služi zatvorsku kaznu.

Prema njenim rečima edicija „Ratnik“ nastala je sa idejom da pripadnici vojske i njeni komandanti koji su branili granice svoje otadžbine za vreme NATO agresije zabeleže svoja sećanja na te dane i ono što se događalo na Kosovu i Metohiji.

Milan Mijalkovski, recenzent knjige „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ ocenio je da je ova knjiga važan dokument o istoriji Srbije u poslednjoj deceniji 20 veka.

– Za dve godine u ovoj ediciji je objavljeno 12  knjiga. Bez obzira što su od pomenutih događaja prošle dve decenije, njihovo pojavljivanje je izavalo veliko interesovanje i skoro sve knjige su rasprodate – istakla je Mirjana Sandić.

– General Pavković je častan, hrabar i odlučan komandant koji je komandovao Prištinskim korpusom Treće armije Vojske Jugoslavije. Navode iz knjige je potkrepio sa 29 dokumenata o angažovanju prištinskog korpusa, koji verno istinito svedoče o događajima na Kosovu i Metohiji. Upravo zato što daje istinu o jednom teškom i važnom periodu, knjiga se našla na udaru mnogih i bilo je dosta protivljenja njenom objavljivanju – rekao je Mijalkovski i naveo da knjiga zapravo ima dve tematske celine. Jedna sadrži činjenice o terorizmu albanskih separatista na Kosovu i Metohiji radi razbijanja teritorijalnog integriteta naše zemlje. Takođe razotkriva i uzroke i manifestacije savezništva između terorističke OVK i, kako je rekao, amoralnih anglosaksonskih hegemona kao inostranih sponzora OVK.

Двадесет прва годишњица од оружане агресије НАТО

НАСТАВЉАЊЕ АГРЕСИЈЕ ДРУГИМ СРЕДСТВИМА

Понедељак, 23. март 2020.

11:00 Конференција „Настављање агресије другим средствима”, у Дому Војске Србије, свечана сала, од 11:00 до 15:00 часова, Браће Југовића 19, Београд.

Говоре:

- Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних;
- Генерал-потпуковник Миломир Миладиновић,
  председник Клуба генерала и адмирала Србије;
- Александар Кањшин, председник Међународне федерације официра у резерви;
- Проф. др Даница Грујичић, директорка Института за радиологију и онкологију;
-  Генерал-потпуковник Радован Радиновић, члан УО Београдског форума;
- Раде Дробац, заменик председника Београдског форума;
- Пуковник Драгомир Крстовић, члан Клуба генерала и адмирала Србије.

Уторак, 24. март 2020.

11:00 Полагање цвећа код Споменика деци жртвама НАТО агресије, парк Ташмајдан
12:00 Полагање цвећа код споменика жртвама НАТО агресије „Вечна ватра”
 „Парк пријатељства” на Ушћу, Нови Београд.

Време ће показати да је Слободан Милошевић био српски државник епохе који је доследно и храбро бранио државотворност и достојанство српске нације, државне и националне интересе Србије у најтежем периоду новије историје. Mилошевић је заслужан за поновно успостављање државно-уставног јединства Србије, за окончање грађанског рата у БиХ и стварање Републике Српске. Залагао се за окончање међународног туторства у БиХ како би пуну одговорност за одрживост и развој БиХ преузеле институције утврђене Уставом који је интегрални део Дејтонског споразума. Иницирао је први Споразума о специјалним паралелним односима СРЈ и РС као и успостављање редовног ваздушног саобраћаја Београд-Сарајево-Бања Лука.  Руководио је херојском одбраном земље од злочиначке оружане агресије НАТО 1999. Постигао је договор познат као споразум Милошевић-Ахтисари-Черномирдини који је 10. јуна 1999. преточен у Резолуцију СБ УН 1244. Тим свеобухватним правним документом највеће правне снаге у међународном правном поретку, иза којег стоји консенсус пет сталних чланица СБ УН, гарантује се суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а широка аутономије за Покрајину Косово и Метохија. Њиме је, поред осталог, предвиђено слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, као и враћање договорених контигената српске војске и полиције у Покрајину, укључујући на граничне прелазе према Албанији што још увек није извршено.

Милошевић је иницирао и увео вишестраначки политички систем и концепт приватизације који обезбеђује акционарско учешће запослених у својини предузећа. Бранио је  српски народ од манипулација идеолога либералног мултинационалног корпоративног система доминације и експлоатације. Његов визионарски говор у очи другог круга председничких избора 2000. има историјски значај као карактеризација епохе доминације униполарног светског поретка. Историчари ће тешко заобићи његову вреченицу: «Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије». Натоизирани медији, НВО као и део инфериорних политичара и данас за све недаће оптужују Слободана Милошевића по истом клишеу како западни центри моћи деценијама оптужују српски народ за све проблеме на Балкану тражећи алиби за своју освајачку и експанзионистичку политику.

Киднаповање Милошевића из притвора у Београду где је био под судском контролом и заштитом и предаја тзв. Хашком трибуналу представљају јединствен случај најгрубљег кршења Устава и људских права и нациналну срамоту нанету Србији од тзв. демократске власти. Током хашког процеса Милошевић је храбро, аргументовано и достојанствено бранио истину и достојанство Србије и српског народа. Праву вредност и значај те одбране тек ће време и историчари објективно оценити.

Док се агресија и отимање Косова и Метохије настављају другим средствима, док се систематски врши ревизија Дејтонског споразума, Резолуције СБ УН 1244 и одлука Подгоричке скупштине од 1918, док се српски народ понижава, застрашује и непрекидно цепа, док се на широком простору скрнаве и узурпирају српске светиње, док догма приватизације приводи крају распродају свега што је иоле вредно у Србији, разуме се, да не постоје ни елементарни услови за објективно вредновање улоге и политике Слободана Милошевића.

Време и историчари, а не политичари и агресори, ће свакога поставити на место које заслужује.

Београд, 11. март 2020.
Живадин Јовановић - председник

Док се настављају агресија, отимање српских територија, ревизије Дејтона, укидање Републике Српске, не постоји елементарни услови за вредновање Слободана Милошевића као последњег државника епохе и његове принципијелне политике одбране Србије и српске нације.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума

Nova ponuda Amerike za rešenje pitanja Kosova, ponovna kampanja evropskih zemalja protiv migranata i strah od koronavirusa su teme emisije „Od četvrtka do četvrtka“, o kojima govori ambasador u penziji Rade Drobac.

Drobac, koji je bio ambasador Srbije u Mađarskoj, govoriće i o tome treba li Srbija da sledi mađarski model za migrante? Čega se Orban plaši i da li ima podršku svojih građana? Može li novac EU da stopira izbeglice iz Turske? Da li je očekivano da Amerika preti sankcijama ukoliko Srbija ne pristane na nove predloge rešenja kosovskog problema? Šta nudi rešenje „korekcija granice“ ili formiranje „Zajednice plus“? Da li je strah od koronavirusa medijski predimenzioniran?

Крилатица из наслова има две димензије, једна је вештачка јер намеће политички избор између западних сила данашњице (САД, ЕУ и НАТО) и Руске федерације (РФ), а друга је друштвено-историјска и односи се на утицаје западне цивилизације (Аустрија, Аустро-Угарска, Немачка...) и источњачке (Турске пре свега, али и Визаантије) на нашу земљу и народ кроз историју, при чему је она реална и основана.

Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини.

Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне. Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају - војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна,  упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог. Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др.

Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“.
Са друге стране РФ, иако није много улагала у Србију, ни новца, ни труда, ни времена, ни политичке па ни меке моћи, у кључним тренуцима је Србији помогла и помаже јој и данас. Без РФ би одбрана КиМ била немогућа, у СБ УН је кључни фактор одбране виталних интереса Србије, помаже нашој земљи у кључним економским сферама- војно-техничкој сарадњи и енергетици. При томе, за разлику од „Запада“, РФ своју подршку и помоћ ничим не условљава. Једнако је важно и што су и Србија и РФ на мапи геополитичих планова „Запада“ виђене као њихови „непријатељи“, што су оба народа слободарска јер не желе да буду ничији поданици и што су кроз векове, поред многих сличности и историјских контаката, у многим ситуацијама помагали једни другима, колико су могли. Звучи можда претерано рећи да је Србија помагала РФ, али за то има основа. Споменимо само чињеницу да је у II. Светском рату херојски отпор народа у Југославији, у огромном проценту Срба, одложио напад Хитлера на СССР на неколико месеци, што је било од непроцењиве користи за припрему одбране, и такође, ако је и данас РФ крајња мета продора либералног капитализма на „Исток“, вишедеценијски херојски отпор Срба (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије) окупацији НАТО опет је дао прилику РФ да ојача и оспособи се за одбрану, ако буде, не дај боже, требало.

Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос  и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског
Форума за свет равноправних

Амбасадор Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Живадин Јовановић и Млађен Цицовић директор Представништва Републике Српске у Амбасади Руске Федерације поводом Дана браниоца отаџбине 25. 02. 2020.

Поводом десете годишњице смрти професора Михаила Марковића (24.2.1923-7.2.2010) преносимо његов интервју дат недељнику НИН у децембру 1999. године

Академик Михаило Марковић (76) у дугом, бурном и плодоносном животу био је сарадник НОБ од 1941, професор на Филозофском факултету у Београду, “праксисовац” и предавач на Корчуланској школи, па дисидент и предавач на америчким универзитетима, после високи функционер СПС-а… Данас, изван политике али левичар и даље.

Професоре Марковићу, да ли се као човек који је свој живот посветио левој идеји, сада на крају 20. века осећате као губитник?

— Не, не осећам се као губитник иако има доста разлога за забринутост. О историјским процесима се не може говорити језиком спорта и лутрије. За разлику од биолошке еволуције они су много бржи, али су од људског живота много спорији. Потребни су векови да би нешто “победило” или “било поражено”. Сем тога, ми врло разноврсне и сложене процесе произвољно укалупљујемо у просте одсечне речи, на пример: “лево”, “десно”, “капитализам”, “комунизам”. Додуше, ми то морамо да радимо да бисмо могли да мислимо. При том, што је речник једноставнији, одступања од стварности су грубља, што је он богатији, артикулисанији – ближи смо истини.

Шта значе, рецимо, “победа” и “пораз” десне и леве идеје? Десно је био нацизам па је био уништен. Десно је био и анархични либерални капитализам, па је 1928. године доживео слом. Тренутно је врло моћна десница на Западу али је неизвесно колико дуго ће то још трајати. С друге стране, “леве снаге” су биле победнице у Другом светском рату и под Стаљином су стално јачале. Међутим, за такву “леву идеју” се ја нисам борио. Нисам “свој живот посветио” ни оној “левици” код нас, од Тита до данас, чији је основни циљ власт и лично богаћење. Не осећам се као губитник јер сам у свом народу нешто допринео, да се слобода, правда и лично достојанство прихвате за основне вредности које животу дају смисао. Отпор у име тог смисла највеће светске силе нису успеле да скрше нити данас знају како да га савладају. Кад је тај пркосни отпор злу неочекивано снажно и јединствено испољен недавно, имао сам интензивно осећање да нисам узалуд живео.

У чему се не слажете са преовлађујућим мишљењем да је левица и идејно и политички “банкротирала”?

— То “преовлађујуће” мишљење је врло површно. Банкротирати могу поједине политичке партије, њихове вође и идеолошки програми. Трајно ће живети пројекти ослобођења и остварења правичнијих и хуманијих односа међу људима и народима. Трајну снагу ће “левици” увек изнова давати борба за политичку, економску и културну слободу, за што праведнију и равномернију расподелу материјалних средстава, за непрестано усклађивање појединачне иницијативе и друштвене регулације, за помоћ заједнице образовању, науци и култури; најзад, за разумни ниво социјалне сигурности сваког грађанина. Само бескрајно наивни људи могу мислити да ће за овакве циљеве човечанство икад престати да се ангажује.

„Преговори и праведни компромис у оквирима Резолуције СБ УН 1244  - ДА! Ултиматум, диктат или рокови – НЕ!“ изјавио је, поред осталог, Живадин Јовановић за ТВ Пинк и ТВ О2. Јовановић је упозорио на историјска искуства и кад је реч о ултиматумима и када је реч о „гаранцијама Запада“. Ултиматуми нису метод за однос према Србији и Србија их је увек одбијала као покушаје понижавања српске нације и државе. Што се тиче гаранција, Запад никада у новијој историји није испоштовао гаранције према Србији и увек је био на страни њених противника.  Зато нису извршне обавезе према Србији из Резолуције СБ УН 1244, зато је Запад једнострано ревидирао Дејтонски споразум увек одузимајући права Републици Српској, зато је Запад (Хавијер Солана) кумовао оцепљењу Црне Горе, зато на Косово није враћено 250 000 протераних Срба и других неалбанаца, зато није формирана заједница српских општина.

Претња ултиматумом у вези са Косовом и Метохијом синхронизована је са покушајем обесправљивања СПЦ у Црној Гори. Запад је увек према Србији водио преварна политику и зато Србије не може веровати у било какве нове гаранције Запада. Политика сабијања, дискриминације и кажњавања Србије увек је била интегрални део антисловенске и посебно антируске политке, тако је било у време разбијања СФРЈ а затим и СРЈ, тако је било и у време оружане агресије 1999, тако је било и са Ахтисаријевим планом 2007, а тако је и данас. Једино су данас другачији односи, другачији услови, а ни међународни положај  Србија није више исти нити се историја може вратити назад.

Јовановић је такође подсетио да је Народна скупштина Републике Србије још 2007. године одбила тзв. Ахтисаријев план, као што га је одбио и Савет безбедности УН. Додавање неких „плусева“ данас  - није ништа друго него покушај препакивања старих превазиђених идеја насталих у посве другачијим европским и светским околностима. Нуђење трговине – ви признајте независност Косова и Метохије, ми вам гарантујемо чланство у ЕУ, наравно када будете испунили све услове -  је слика и прилика западног лицемерја и крајње понижавајућег третмана Србије.

Од данс до сутра Запад мења своју тактику: данас вас тапше по раменима и ласка вашој кључној улози на Балакну, храбрости и предвидивости ваше политике, а већ сутрадан вас оптужује за национализам, велико-државље, неспровођење „заједничке“ ЕУ спољне и безбедносне политике, све до тога да вас оптужује за реметилачку политику. Данас вам кажу да ће прихватити сваки договор из директних преговора Београда и Приштине и како нема никаквих рокова, већ сутрадан излазе са ултиматумом „Ахтисари и неколико плусева“ и поручују да је то ургентно, неодложно колико и нови амречки председнички избори?!

У наставку, Јовановић је упозорио да се „дил“, односно трампа, нуди Србији по истом моделу по којем и Палестинцима – дајте територију да би сте боље живели. То тешко може бити само лицемерје, а ако и јесте, онда је добрано зачињено идеологијом  изузетности са мирисом расизма.

Јовановић сматра да државна територија суверенитет и национално достојанство нису вредности које се могу упарити са моднијалистичким, меркантилистичким и сличним мерилима. Србија може бити сиромашна у економско-социјалном смислу, али никад није била, нити је данас, сиромашна у здравом разуму, моралу, и хуманизму.

Изјаву за ТВ О2 Јовановић је завршио констатацијом да не схвата од куда толика упорност да садашња америчка администрација истим методама којима су се служили Клинтон, Олбарајтова и Блер, наставља спровођење једне неморалне, компромитоване и посве неуспешне политике према Србији у вези са Косовом и Метохијом, та пропала политика настала је у посве другачијим околностима у САД, Европи и свету нанаевши велику штету, пре свега, самим САД. Што се тиче европских сила и саме ЕУ, њихова политика окретања себи имала би неке шансе на успех, само ако почне ревизијом досадашње имеријалистичке и реваншистичке политике према Србији. Без тога сви ће и даље остати заробљеници прошлости и туђих интереса – сматра Јовановић.

Живадин Јовановић (аутор текста)
Председник Београдског форума за свет равноправних

Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна.

Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највећих  и најпровокативнијих демонстрација војне силе оличених у предстојећим војним вежбама САД/НАТО „Бранилац Eвропе 2020“  и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “.

Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Сигурно не зато што је та Резолуција лоша за Србију па оне на тај начин желе Србији да помогну. Запад саботира даљу примену резолуције СБ 1244  зато што је Србија извршила све своје обавезе, Запад је тиме постигао свој основни циљ, замрзао даљу примену и заштитио своје миљенике у Приштини! Зашто Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ? Зато што штите ауторитет међународног права,  аутопритет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу. Није сасвим јасно, нити логично, зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244, а још чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Јер, ипак се ради о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, гарантује њен суверенитет и територијани интегитет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија. Њиме се, уједно гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Предвиђа се и враћање договорених контигената Војске и полиције Србије, поред осталог, и «на важније граничне прелазе»?

Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано.Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија, савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање би омогућило да Србија заузме активну преговарачку позидију и да мобилише још ширу и одлчучнију међународну подршку. Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка «да нама нико ништа не нуди» осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом «свеобухватном правно обавезујућем документу». Може ли докуменат који још нико није видео, чији елементи нису познати, али за који се, уз одређене ограде, верује да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице СРЈ? У чему би нови допкумент који се таско често помиње а о коме се готово ништа не зна, састављен изван, окриља СБ УН, уз ауторство Немачке, могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244, и ко би био његов гарант? Ако се циља да гарант и том документу буде СБ УН, да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале, о документу? С обзиром на формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанизије НАТО на исток (или, на запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисла или из Кореје и Јужног кинеског мора). Има ли у томе уважавања интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се и даље рачуна на ексклузивитет западних сила које ни кога, ни за шта не питају? Да ли је могуће да докуменат који би био производ политике доминације, војног експанзионизма и униполарности задовољи очекивања и интересе носилаца новог, партнерског, мултилатералног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за «деал», односно, трговину по формули «признавање сецесије за развој и бољи живот»?!

И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Украјинске православне цркве), претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати – покушајем укидања историје, Српке православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета и отимања црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је - буђење и уједињавање српског народа у одбрани од још једне агресије, на први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије НАТО експанзионистичке гополитике.

Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја, имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови носиоци тиме показују да не одустају од геополитике тоталне доминације  у Европи и свету, игноришући епохалне промена у глобалним односима ка равноправности и демократизацијии, ругајући се цивилизацији која се управо спрема да обележи 75-ту годишњицу од краха  сличних геополитичких илузија.

Десет година од смрти академика Михаила Марковића
Београд, 7. фебруар 2020.

Навршило се десет година од одласка Михаила Марковића, академика САНУ, великана српске, југословнске и европске филозофске мисли и истакнутог борца за националну и социјалну правду друге половине 20. века и почетка 21. века.

Тим поводом у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ) одржана је трибина на којој су о Михаилу Марковићу и његовом научном опусу говорили универзитетски професори Петар Шкундрић, Славко Гордић, Зоран Аврамовић и Миланко Говедарица, као и Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

Трибини су присуствовали председник САНУ Владимир Костић, академици САНУ, државни секретар у Министарству културе и информисања Александар Гајовић, народни посланици, велики број научних, културних и јавних личности из Београда и других градова Србије.

У излагањима говорника је истакнуто да је Михајло Марковић, најпознатији српски филозоф 20. века и један од водећих европских и светских филозофа. У науци и јавном деловању заступао је напредне погледе, храбро се борио против окупатора и фашизма. Био је педагог, научник и аутор научних дела непролазне вредности. Оснивао је или  руководио катедрама, институтутима, часописима, организацијама. Предавао је на најпрестижнијим универзитетима у Европи, САД и Канади, Латинској Америци, Африци. Биран је у европске и светске форуме најугледнијих филозофских умова своје епохе. Добитник је високих националних и међународних признања, награда и одликовања. Био је изразити противник догматизма. У време административног социјализма борио се против догме о свемоћи државе и непогрешивости Партије. Као дисидент, изгубио је катедру и професуру на Филозофском факултету у Београду и био оснивч Корчуланске школе. У последњој деценији свога живота био је оснивач и члан управе Београдског форума, независног, нестраначког и непрофитног удружења интелектуалаца у оквиру којег је написао и објавио велики број студија и радова критикујући догму приватизације и систем мултинационалног, неолибералног, корпоративног капитализма који производи масовно сиромаштво на једној и ексклузивно богатство узаног круга екстремно богатих, на другој страни, разарајући хуманизам, морал и цивилизацијске вредности уопште.

До краја живота Михајло Марковић се залагао за равноправност разних облика својине, за очување и ефикасност јавног сектора у стратешким гранама (воде,шуме, оранице, војна индустрија, електро-привреда, телекомуникације, железнице), за друштво социјалне правде и партиципативну демократију.  Покренута је иницијатива за организовано изучавање научног и филозофског опуса Михајла Марковића, и указано на потребу унапређења развоја филозофских и друштвених наука, уопште. Организатор трибине, Београдски форум за свет равноправних је најавио штампање излагања са овог скупа.

Делегација Београдског форума полаже цвеће на спомен академика Михаила Марковића

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Трибина: Реинтеграција или разграничење - разговори о будућности Косова и Метохије, одржана 30. јануара 2020.године, у свечаној сали Машинског факултета у Београду.

Процењујући штетност изостанка националне сагласности у погледу оптималног решења за будућност косовскометохијског дела Србије, сматрамо да је дужност српске академске заједнице да понуди свој прилог решавању овог животно важног питања.
Из тог разлога окупили смо компетентне учеснике из различитих области и с различитих становишта да понуде своје прилоге налажењу решења.

Учесници трибине:
- проф. др Оливера Вучић, некадашњи судија Уставног суда
- Живадин Јовановић, некадашњи министар иностр. послова
- проф. др Игор Вуковић, професор Правног факултета у Београду
- проф.др Зоран Чворовић, професор Правног факултета у Крагујевцу
- округли је водио проф. др Часлав Д. Копривица, професор факултета политичких наука БУ

  
Пише: Раде Дробац
Амбасадор у пензији, заменик председника Беофорума
  

На други дан Божића који славе православни Срби у Црној Гори (ЦГ) је ступио на снагу Закон о слободи вероисповести који, супротно свом називу, практично омогућава држави да лиши Српску православну цркву (СПЦ) свих својих верских објеката и добара у ЦГ па самим тим, на дужи рок, и опстанак и рад СПЦ у ЦГ.

Закон је, у припреми, током усвајања и након тога, изазвао бурне реакције значајног дела популације, пре свега оне која се, упркос огромним притисцима , претњама и хајком, и даље осећа Србима и која исповеда православну веру у оквиру СПЦ.

Подршку Србима и верницима СПЦ у ЦГ дали су власти Републике Србије, Републике Срске и Руске Федерације. Да ли је њихова одмерена вербална подршка довољна показаће време које долази, али дозвољавам себи да сумњам јер се овде не ради о локалном размимоилажењу већ делу глобалног „западног“ пројекта уситнавања Срба и њихових територија, ма где год били, овог пута са фокусом на СПЦ јер она као институција надилази државне границе и чува национални идентитет и памћење народа, а управо је српски идентитет и то памћење оно што треба уништити да би се Срби преобратили и асимиловали у неке друге народе, временом, нестали, односно постали потпуно минорна и маргинализована фоклорна етничка заједница.

На делу је континуирани специјални рат против Срба и Србије и што пре то схватимо и кренемо да се бранимо, то боље. Са овом агресијом треба да се  суочимо са оружјем које то једино може спречити, а то је истина и чињенице која се, из мени неразумљивих разлога, не користе. До сада је наша политика према региону била политика смиривања тензија, избегавања сукоба и повлачења, чиме се агресија само храбрила. Наша добра воља, жеља са сарадњом доживљава се као слабост и попуштање што агресоре само мотивише да наставе још јаче, што и чине.

Уколико се СПЦ и српски народ у ЦГ не одбране, на Косову и Метохији (КиМ) ће се догодити исти сценарио. Зато је ЦГ вододелница будућности Срба у целини и Србије као њихове матичне државе.
У прилог изнетог, истичем да се треба упознати са етничким мапама државног аустријског картографа Хајнрих Бергхауса (Heinrih Berghaus) који је средином 19. века, у сарадњи са водећим аустријским стручњацима објавио, за нас важне, две етнографске мапе. Прва је објављена 1846. г. као „Етнографска мапа Аустријског царства“. Ова званична мапа аустријске државе наводи да је тада у царству било 7.285.000 Немаца (Аустријанаца), 17.033.000 Словена, од чега само Чеха, Мораваца и Словака 7.224.000. У оквиру групе Илиро-Срби (4.804.600) се наводе и Хрвати и Словенци и то Срба штокаваца 2.822.000, Хрвата 813.000 и Словенаца 1.167.300. Посебно је интересантна табела у којој се наводе Италијани и романизовани Срби – 5.183.000. (http://www.davidrumsey.com/maps5304.html).
Друга његова етничка мапа издата је 1847. г. под називом „Етнографска карта Османског царства на тлу Европе“. У њој се наводи да на територијама Србије, Босне и Херцеговине и ЦГ (дакле ван граница Аустријског царства) живи 99% Срба.

Данас се озбиљно морамо замислити где се дедоше толики Срби са овог простора. Одговор је прост, политички инжињеринг, пре свега Аустрије и Ватикана у коме је вера одиграла кључну улогу, претворио је многе Србе у неке друге народе. Прво им је промењена вера чиме је створена основа и за промену идентитета, па на основу тога и за неку нову независну државу. Основа тог новог идентиттета и државе почива на антисрпству јер је творцима тог пројекта то кључно како се ти људи више никаде не би вратили у српство, или са Србима живели као браћа, што би било природно, јер се у суштини ради о истом народу и језику. Зато и данас опстаје и негује се то „ирационално“ антисрпсво“ , што сада добро видимо и у ЦГ.
Премало се говори о чињеницама које су одлучујуће утицале на тај процес. Мало је познато да је у Загребу 1900. г. одржан „Први свекатолички конгрес“  чија је једна од кључних а вероватно и најдалекосежнијих одлука била да се „католици штокавци, односно католици на Илирским територијама, имају претворити у Хрвате“. О томе је подробно писао др Виктор Новак у књигама „Магнум кримен“.

Муслимани, као верска категорија су амандманима на устав СФРЈ 1971. г. добили статус конститутивног народа, из чега се данас изродило Бошњаштво као посебна „Нација“.  Сада желе целу БиХ за себе и , вероватно, да преостале Србе тамо преобрате у Муслимане, чиме би и они постали Бошњаци. Сада је, као најновије, на делу верско цепање православних цркава како би се на тој основи градио неки нови идентиттет, што је случај са ЦГ и Македонијом. Наравно, супротстављен Србима и Србији.
Због свега изнетог морамо најозбиљније схватити да смо у дефанѕиви предуго и да ћемо као народ нестати ако нешто не предузмемо.

Раде Дробац

Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског
Форума за свет равноправних

Živadin Jovanović, diplomata od ugleda

Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona

Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere.

Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja?

-Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama.

Šta upečatljivo pamtite?

-Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast.

Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku?

-Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga.

Kako ste kumunicirali sa Miloševićem?

-Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme.

Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas?

-Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona.

Kakav je bio taj susret?

-Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha.

ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ

Džogiranje u Central parku

-Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.

Motor od „Stelta” Susret sa Kastrom?

-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji.

ИЗВОР: https://www.dan.co.me

Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.

Према последњем попису из 2011. г. у Републици Србији живи око 6 милиона Срба а, према проценама највећег дела оних који се баве проблематиком Срба ван Србије, ван граница Србије живи још око 5 милиона Срба од чега њих 1,5 милиона има и српско држављанство.
Српски национални и културни простор значајно карактерише српски језик који је матерњи за 6.620.699 грађана Србије али неспорно је и да сви који живе у Србији разумеју и говоре српски језик. Такође, и у суседним државама, некадашњим југо републикама, не верујем да има много оних који не разумеју и не говоре српски језик, ма како га они звали. Такође, многи и у другим државама разумеју и говоре српски. На пример, многи у Турској.

Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко  већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили.

Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе.

Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.

Као илустрација степена јединствености српског културног простора може послужити и чињеница да се иста народна музика слуша у целом региону, као и међу онима са наших простора који живе у иностранству, без обзира из које су државе. Кад год су весеља и прославе, изводе се и певају једнако песме из Србије, као и из БиХ, Македоније, ЦГ и других крајева, играју се разна кола, као да су сопствена, само из неког другог краја. Што и јесте тачно. Све више у целом региону гледамо добре серије, „домаће“, некада и у копродукцији, на језику који не треба преводити јер га разумеју и у Србији, и у Хрватској, и у БиХ, и у ЦГ, и у Северној Македонији. Исто је и са филмовима и другим бројним и различитим културним садржајима. Не мање је значајно да су људи у овом целом региону истог или сличног менталног склопа, сличних животних начела и начина живота, сличних преокупација а језик није препрека па је сваки културни садржај лако пријемчив, близак и разумљив.

На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу.
    
Београд, 17. 12. 2019.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Била нам је част што смо у протеклој години имали Вашу подршку и помоћ, и надамо се да ћемо у Новој 2020-тој остварити још бољу сарадњу.

„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља.
Пре ће бити да је „Мали Шенген“ геополитика западних центара моћи.
Све што Запад у овом часу интересује на Балкану јесте легализација отимања Косова и Метохије од Србије, окретање Србије против Русије и чланство Србије у НАТО-у, а на другој страни, унитаризациха БиХ. Све на штету Србије и српског народа.

Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада.

Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019.

Дневни лист „Дан“, Подгорица, 1. децембар 2019.

Živadin Jovanović i Dubak
 

Želimo ostati vjerni našoj istoriji i slobodi Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kad nam prijete. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati bogato istorijsko iskustvo, kazao je Jovanović

Poznati diplomata i bivši ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije, Živadin Jovanović, održao je više nego zanimljivo predavanje, pred brojnom publikom u Srpskoj kući, u Podgorici, na temu „Budući status Kosova i Metohije i srpsko nacionalno pitanje na Balkanu”.

-Pred Maticom je ogroman zadatak da bi se dostigao onaj novo prava kakav uživaju manjine u Srbiji. Srbija može biti zadovoljna samo onda kada srpski narod van njenih granica dostigne taj nivo. Šta je prirodnije nego težiti ravnoteži, tom prirodnom stanju. Ovo je jedno od strateških pitanja za Srbiju i srpski narod uopšte. Nije slučajno što su Srbi izvan Srbije obespravljeni i diskriminisani. Riječ je o geopolitici - smatra Jovanović. On ističe da je tu, prije svega, riječ o legitimizaciji procesa asimilacije.

-Što manje Srba to više to više prostora za centre moći. Srbi se i danas tretiraju kao remetilački faktor. Ogoljeni su svakodnevni pritisci da se prizna ilegalna secesija Kosova i Metohije, da se odrekne svog dijela teritorije, svog državnog, nacionalnog, identiteta. Srbija bez toga ne može opstati i to svjetski moćnici znaju. Svi mi kao narod imamo obavezu da se strateški pozabavimo ovim strateškim pitanjem - kazao je, između ostalog, Živadin Jovanović. On je dodao da se ne smije mirno posmatrati pogoršanje ovog pitanja, već da se mora reagovati.

-U rješavanju kosovskog pitanja potreban je realizam, mudrost i dug dah. Moramo rješavati pitanja na dnevnom nivou, ali sa pogledom daleko u budućnost. Moramo biti izdržljivi, uporni, postojani. Agresija NATO pakta bila je prekretnica u globalnim odnosima. Bio je to osvajački rat. Time je napravljen najteži presedan. Ugrozili su svjetski sistem odnosa. Sami sebi su stvorili krizu u kojoj se danas nalaze - kazao je, između ostalog, Jovanović. On je naglasio da se pravedno, mirno i dugotrajno rješenje može tražiti samo u okviru rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.

-U Briselu ne postoji šansa da se po pitanju KiM postigne pravedno i dugoročno rješenje. To je, naprosto, takav mehanizam. On može biti u interesu samo velihih zapadnih moćnika i njihovog vojnog saveza, a ne na korist mira. Takođe, to je rješenje na štetu Evrope. Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kada dobijamo prijetnje. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati naše bogato istorijsko iskustvo. Mi želimo slobodu i dostojanstvo, slobodu koja nema cijene. Želimo da ostanemo vjerni istoriji - zaključio je, između ostalog, Živadin Jovanović u svom nadahnutom govoru.

Uvodnu riječ na Tribini imao je književnik Budimir Dubak. A.Ć.
________________________________________

Dosledan borac

-Živadin Jovanović se borio svim diplomatskim sredstvima da se razumno i pravedno riješi status južne srpske pokrajine. S prestankom aktivne službe nije pristao na povlačenje i ćutanje. Dosledan je i kativan borac za istinu i pravdu - kazao je Budimir Dubak. Jovanović je rođen 1938. godine u Opariću. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1961. U periodu od 1966. do 1970. bio je vicekonzul u Generalnom konzulatu u Torontu. Savjetnik u Kabinetu Predsjednika Republike bio je od 1970. do 1974. godine. Bio je i savjetnik u Ambasadi SFRJ u Najrobiju od 1974. do 1978. godine. Od 1993. do 1994. obavljao je funkciju ambasadora u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove SRJ bio je u periodu 1994 – 1998. Nakon toga postaje Savezni ministar za inostrane poslove SRJ.

„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
Коме би то повећало кредибилитет и утицај?“

Вили Вимер, Немачка

Поводом самита у Лондону: Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго

Kонструкционе слабе тачке НАТО-a постале су видљиве. Оне нису никаква тајна, ма колико се шефови влада држава чланица трудили да их прикажу таквим.
ПОВЕЉА УН Ствар почиње тиме што смернице америчког председника о политици безбедности предвиђаjу потпуно раздвајање употребе војних снага од Повеље Уједињених нација. Сједињеним Државама је нормалан ниво права онај из 1939. године, иако би рат, према Повељи Уједињених нација, требало осудити као консеквенцу два ужасна светска рата. Примена војних средстава морала би да буде стриктно везана за одлуке Савета безбедности Уједињених нација и уопште за право на самоодбрану као право које произлази из Повеље Уједињених нација.

Организације попут НАТО-a требало би дозволити само ако су усклађене с Повељом Уједињених нација, што значи искључиво у оквирима међународног права.
Свакоме је јасно да ови постулати и количина америчке моћи дословно разарају државе чланице НАТО-a. Оне су принуђене или да учествују у ратовима који се воде у америчком интересу, или да се изложе опасности да буду уништене у својој супстанци, и кога брига за међународно право.

РАТ ПРОТИВ СРЈ Најкасније од случаја рата против Савезне Републике Југославије, који је вођен противно међународном праву, свима се демонстрира шта ово значи. Сједињене Државе воде рат из два разлога: њиховом глобалном ширењу не сме нико више да стане на пут. Уз то, досадашњи дуготрајни рат треба да осигура да никоме никада не падне на памет идеја да постави питање одговорности вођства Сједињених Држава према критеријумима Нирнбершког процеса.

ПОЛОЖАЈ ПУДЛИЦЕ Овај „положај пудлице“ држава чланица НАТО-a, који се огледа у њиховој зависности од Сједињених Држава, посебно је уочљив у једном аспекту: обавезе међусобне подршке према НАТО уговору. Колико данас или сутра можемо читати о НАТО сусрету на врху у Лондону, и намери да се ојача обавеза међусобне подршке. Шта би она друго значила до сагласност с потпуном америчком слободом деловања?

Правна обавеза међусобне подршке постојала је у уговору у темељима данас непостојеће „Западноевропске уније“. У њему је било јасно записано како треба да се поступи у случају евентуалног војног напада на неку од чланица. Војни одговор је био, према овом споразуму, неизбежан. НАТО методе нису у складу са овим споразумом. Према њему, све је могуће, у распону од израза жаљења – бива, имали сте пех – па до употребе војне силе.

Управо би требало да источноевропске државе, које се сваког трена костреше против Руске Федерације, буду свесне ове ситуације у својој практичној политици. Једно је гужва, али гужва се ретко смирујe онда када је њено смиривање од значаја. Амерички интереси одређују догађаје, чак и у оном њиховом стадијуму када јавност у државама чланицама почиње да кључа.

ЛОНДОНСКО МРТВОРОЂЕНЧЕ Овај сусрет на врху, који је током два дана прошле недеље одржан у Лондону, већ сада је „мртворођенче политике безбедности“. То се јасно види на две околности: по огромној висини војних издатака којима ниједна држава на глобусу не може ништа да супротстави, и по томе да би они требало да се стално повећавају.
Тиме ће бити угушени цивилни циљеви националних друштава, од борбе против климатских промена до социјалних средстава или до тежишта проучавања будућности који се намећу својом хитношћу.
Двадесет година након краја првог Хладног рата можемо мирне душе да поручимо НАТО-у: Ништа друго и не знате до дронова и тенковских ланаца. Само они који су доживели Хладни рат могу да сањају о Хармеловом извештају и поштовању Хелсиншког процеса из 1975. Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго.
А како би и умео? Руска Федерација жели сарадњу и учешће у заједничком систему безбедности, а управо то неће ни по коју цену да прихвате англосаксонске силе које доминирају НАТО-ом. Из овога логично следи снажно наоружавање, па куд пукло да пукло, јер мирни односи с Руском Федерацијом или, недајбоже, „Европа као заједнички дом“, у визури англосаксонске политике нису могући.
Недостатак убедљиве концепције споразумевања говори више од хиљаду речи, и разоткрива положај подјармљености западноевропских држава у НАТО-у који открива њихову растућу немоћ.
Лондон из ова два дана, такође, подсећа нас на историју оснивања НАТО-а и чувену изреку првог генералног секретара НАТО-а, господина Исмеја. По њој је credo НАТО-а, као консеквенце савезничке политике у Другом светском рату који је вођен против Немачке, био: „Да се Американци укотве у Европи, да се Немци ушкопе и да се Русима не допусти приступ Европи.“
Генерални секретар Уједињених нација Гутереш је пре неколико дана говорио у Берлину о слабљењу глобалне америчке моћи. Да ли то говори НАТО-у да треба да одустане од своје улоге у случају Немачке, и да се Русији омогући европско учешће у обезбеђивању мира? Што се тиче Русије, француски председник Макрон размишља у том правцу. Лондон је у сваком случају, од Шарла де Гола у последњем светском рату и лорда Милнера из доба прелаза у нови век, потпуно погрешно место за концепте мира.

Поштовани г. Хандке,
Нообелова награда долази као симболично признање за Ваше заслуге, допринос светској књижевности и уметности уопште и најсветлијим вредностима цивилизације, као што су морал, истина и правда.

Поносни смо и захвални на Вашу храброст и искрен однос према нашој земљи и народу у најтежим временима  наше недавне историје.

Желимо Вам пуно среће, нових успеха у књижевности и уметности, у прилог бољег света и човечанства.

Београд, 11. 12. 2019.

Искрено Ваш, Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

Шведскa Краљевска Академија  
Домаћој и иностраној јавности

(Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности)

Од тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима.
Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1.Проф. др  Аврамовић Зоран, научни саветник
2.Проф.др Антонић Слободан, Универзитет у Београду
3.Аничић Микан, ликовни уметник
4.Арбутина Петар, књижевник
5.Др Антић Дејан, Универзитет у Нишу
6.Проф.др Алечковић Мила, Универзитет у Косовској Митровици
7.Prof.Yves Bataille (Iv Bataj) Pariz- Beograd
8. Проф.др Базић Јован, Универзитет у Косовској Митровици
9. Бећковић Матија, САНУ
10. Биковић Милош, сценски уметник
11.Баковић Благоје, књижевник
12.Бећковић Данило, филмски редитељ
13.Проф. др Брдар Милан, научни саветник
14.Проф.др Братина Борис,Универзитет у Косовској Mитровици
15. Барна Лаура, књижевница
16.Проф. др Бојовић Драгиша, Универзитет у Нишу
17.Проф. др Божовић Зоран, Универзитет у Београду и књижевник
18.Проф. др Божовић Раде, Универзитет у Београду
19.Проф. др Владушић Слободан, Универзитет у Новом Саду и књижевник
20. Витезовић Милован, књижевник
21. Војнов Димитрије, филмски сценариста
22.Проф др Вратуша  Вера –Жуњић, Универзитет у Београду
23. проф. Др Вилотијевић Младен, Универзитет у Београду
24.Проф.др Говедарица Миланко, Универзитет у Београду
25.Проф. др Грубор Небојша, Универзитет у Београду
26.Проф. др Душанић Јован, Универзитет у Београд
27.Проф. др Давидовић Лазар, Медицински факултет у Београду
28. Др Дамњановић Јелена, професор
29. Димић Љубодраг, академик САНУ
30. Дугић Бора, музички уметник
31. Проф. др Даниловић Неђо, председник међународног удружења методолога друштвених наука
32. Проф. др Деспотовић Љубиша, научни саветник
33.Ђого Гојко, књижевник
34.Ђидић Љубиша, књижевник
35.Проф. др Ђукановић Борислав, Универзитет Доња Горица, Подгорица
36.Проф.др Ђурковић Миша, научни саветник
37.Ђорђевић Младен, филмски редитељ
38.Проф.др Живановић Ненад, Универзитет у Нишу
39.Златић Богдан, публициста
40.Игњатовић Срба, књижевник
41.Др Јовановић Бојан, научни саветник
42.Др Јанковић Слободан, научни сарадник
43.Јовановић Живадин, дипломата
44.Проф. др Јокић Александар, универзитет у Портланду
44. Проф. др Јовановић Александар, Универзитет у Београду
45.Проф. др Јевтовић Зоран, Универзитет у Нишу
46.Проф. др Јевтић Мирољуб, Универзитет у Београду
47.Јововић Душан, визуелни уметник
48.Кањух Владимир, академик САНУ
49.др Кањух Снежана
50.Кустурица Емир, филмски редитељ и књижевник
51.Др Кањевац Слободан, председник Српског филозофског друштва
52. Кецмановић Владимир, књижевник
53.Проф. др Костић Александар, Универзитет у Косовској Митровици
54.Проф.др  Ковић Милош, Универзитет у Београду
55.Проф.др Ковачевић Милош,Универзитет у Крагујевцу
56.Проф. др  Ковачевић Воја, Универзитет Источно Сарајево
57.Којчић Драгољуб, дипломирани филозоф
58.Кнежевић Милош, политиколог
59.Проф.др Кочовић Драгољуб, Универзитет у Београду
60.Мр Ковач Анђелка, професор клавира, Источно Сарајево
61.Проф. др Костић Тмушић Александра, Универзитет у Косовској Митровици
62.Др Кољевић Богдана Griffith, научна сарадница
63. Проф. др Кошарац Бисерка, Универзитет у Источном Сарајеву
64.Лапчевић Небојша, књижевник
65.Лилић Милица, књижевница
66.Проф др Ломпар Мило, Универзитет у Београду
67.Др Лукић Александар, професор
67.Проф. др Марковић Миодраг, дописни члан САНУ
68.Проф. др Милошевић, Божо, Универзитет у Новом Саду
69.Проф. др Миљковић Ема, Универзитет у Београду
70.Проф. др  Милосављевић Љубинко, Универзитет у Нишу
71.Максимовић Миодраг, књижевник
72.Др. Милорадовић Ненад
73.Проф. др  Милорадовић Софија, Универзитет у Косовској Митровици
74.Проф. др Милашиновић Срђан, Универзитет у Београду
75.Проф. др Митровић Љубиша, Универзитет у Нишу
76.Нововић Драган, адвокат, Нови Пазар
77.Никчевић Желидраг, књижевник
78.Др Новаковић Нада, научна сарадница
79. Проф. др Пипер Предраг, САНУ
80. Проф. др Петровић Александар, Универзитет у Београду
81.Проф. др  Прелевић Душко, Универзитет у Београду
81. Проф. др Пијановић Петар, Универзитет у Београду
82.Петровић Милош, књижевник
83.Петковић Братислав, драмски писац
84.Проф. др Павловић Биљана, Универзитет у Косовској Митровици
85.Проф. др Петровић М. Александар, Универзитет у Косовској Митровици
86.Проф. др Поповић В. Радомир, Богословски факултет
87.Проф. др Питулић Валентина, Универзитет у Косовској Митровици
88.Др  Раковић Александар, научни саветник
89.Проф. др Радосављевић Иван, Универзитет у Београду
90.Проф. др Растовић Александар, научни саветник
91.Проф. др Ракић Бранко, Универзитет у Београду
92.Др Радушки Нада, научна саветница
92 Радисављевић Зоран, књижевник
93.Проф. др  Рељић Митра, Универзитет у Косовској Митровици
94.Радуловић Селимир, књижевник
95.Радоњић Миодраг, сценски уметник
96. Росић Тиодор, књижевник
97.Проф. др Радош Јово, Универзитет у Новом Саду
98.Проф. др Рељић Слободан, Универзитет у Београду
99.Ружић Милан, књижевник
100. Ракочевић Живојин, књижевник
101. Проф. др Степић Миломир,научни саветник
102.Проф. др Станић Драган, Универзитет у Новом Саду
103.Сладоје Ђорђо, књижевник
104.Суђић Бојан, диригент и професор на ФМУ
105.др Сребро Миливоје, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу
106.Проф. др Станковић Вук Дејан, Универзизиет у Београду
107.Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици
108.Селимовић Салих, професор историје, Сјеница
109.  Проф. др Танасковић Дарко, Универзитет у Београду
110.Проф. др Танасић Срето, дописми члан АНУРС
111.Проф. др Трифковић Срђа, Универзитет СТ, ФПН УБЛ
112.Тешић Милосав, академик САНУ
113.Терзић Славенко, дописни члан  САНУ
114. Уљаревић Радомир, књижевник
115.Др Хамовић Драган, књижевник
116.Цветковић Петар, књижевник
117.Проф. др Чолић Љиљана, Универзитет у Београду
118.Проф др  Шљукић Срђан, Универзитет у Нововм Саду
119.Проф.др Шљукић Марица Универзитет у Нововм Саду
120.Проф. др Шијаковић Богољуб, Богословски факултет
121. Проф.др  Шћепановић Михаило, Универзитет у Београду
122.Проф. др Шуваковић Урош, Универзитет у Београду

Укупно 124

Израелска редитељка и историчарка Јаел Кацир снимила је докумнтарни филм „Албански кодекс“. На Етнолошком фестивали у Београду српски гледаоци су имали могућност да виде и процене, поред осталог, да ли је албанска беса стварно била тврђа и од камена, да ли је код наших косовскометохијских Шиптара надилазила суровост живота на Балкану.

На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима.

Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу.

С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије.

Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке.

Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу.

Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки.

Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост.

Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније.

Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.

Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Г. Чедомир Марић, предаје донацију Управи Народне библиотеке „Душан Матић“

Члан Беофорума г. Чедомир Марић уручио је Народној библиотеци „Душан Матић“ из Ћуприје 10 примерака књиге „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Реч је о научном делу које обрађује један од најславнијих периода наше историје, а чији су аутори афирмисани историчари, професори на Филозофском факултету Универзитета у Београду и чланови САНУ. За ово дело аутори су добили награду Матице српске. Поред српског, ово дело је обајвљено на енглески, немачки, руски и више других језика. Издавачи су  Београдски форум за свет равноправних и Српска књижена задруга.

Примерке књиге Народним библиотекама по Србији , укључујући Косово и Метохију дарују Београдски форум за свет равноправвних и  Фонд Хилдергард - Хили Кеслер, којим руководи др. Љиљана Вернер, из Хановера. Хилдергард Кеслер је била члан Београдског форума за свет равноправних и  велики пријатељ Србије  и српског народа и по њеној жељи је основан Фонд за помоћ Србији и њеном народу. Др. Љиљана Вернер је личним средствима  и средствима Фонда Хилдегард Хили Кеслер, откупила знатан број примерака ове књиге и у Србији спроводи акцију ширења читалачке публике, посебно међу младима. Тако је и Народна библиотека „Душан Матић“ из Ћуприје, једна од оних која је обухваћена овом акцијом.

Градоначелник Москве, Јуриј Лушков, дао је велики допринос сарадњи  Београда и Москве у низу важних области, а посебно у модернизацији инфраструктуре, третирању отпадних вода, и унапређењу комуналне службе. Ипак, његов највећи допринос је у зближавању народа главних градова две пријатељске и братске земље Србије и Русије. Москва, милиони њених становника, увек су исказивали солидарност са Београдом и Србијом, посебно када је Србији то било најпотребније у време агресије НАТО пакта и санкција западних центара моћи, и пружали значајну хуманитарну помоћ, на чему им Београд и Србија остају вечито захвални. Јуриј Лушков је био велики пријатељ Србије и Београда, и увек ће остати у памћењи као близак пријатељ. Београд саосећа са Московљанима у часу одласка великог пријатеља Србије.

Живадин Јовановић

Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге.

Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права.

Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ!

Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде.

Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ.

Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету.

Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења?

Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда.

Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата.

Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.

Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци.

Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244.

Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред.

Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији.

Живадин Јовановић

[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019

Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен.

Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто  што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор.

Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са  Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева.

Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај.

Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису  на лицу места, а то не може увек редовним каналима..

На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г.  Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом.

Београд, 27. 11. 2019. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Члан УО Београдског форума за свет равноправних