Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.

Београдски форум за свет равноправних традиционално је учествовао у обележавању годишњице злочина НАТО пакта у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину. Поред Спомен обележја жртвама НАТО агресије 1999. године, одржан је комеморативни скуп у знак сећања на осамнаест година од НАТО бомбардовања варваринског моста када је погинуло 10 цивила, 17 тешко рањено, а 70 лакше.
Комеморацији су присуствовали представници Војске Републике Србије, Општине Варварин, града Крушевац, као и представници више десетина удружења, установа, политичких странака, предузећа и стотине грађана ове општине.

Напад на варварински мост догодио се 30. маја 1999, на Свету Тројицу, у 13.05 сати, у време када је у малом градићу био свети дан. Око цркве, у близини Велике Мораве, и на мосту било је на стотине грађана. Два НАТО бомбардера, са неколико пројектила, срушила су челични мост. Многи грађани и верници одмах су потрчали како би помогли онима који су имали снаге да запомажу. Али, пет минута после првог уследио је други напад. Морава је тога дана била црвена од крви убијених грађана Варварина.

Присутнима су се обратили Председник општине Варварин Војкан Павић и Председник Скупштине општине Варварин Драгољуб Станојевић истичући да овај трагичан злочин  Варварин никада неће и не може заборавити. “Једна мала и мирна варош, без икаквих војних циљева постала је мета која је подмукло, у два наврата, погођена тог мајског дана 1999. године. Овим речима господин Станојевић указао је апсурд злочина у Варварину, граду у чијој близини није било нити једног војног возила.

У организацији Светског савета за мир (World Peace Council), од 22-23 маја у Бриселу, одржана је серија активности под називом ,,ДА МИР, НЕ НАТО'', поводом одржавања Самита НАТО у овом граду.
Београдски форум представљала је Сандра Давидовић, члан Управног одбора и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду.
На конференцији 24.5., излагала је о агресији НАТО на СРЈ (Србију и Црну Гору) 1999. године, као и о актуелним дешавањима на Балкану.
Београдски форум учествовао је и у анти-ратним протестима у Бриселу, којима је присуствовало преко 10000 људи.

Породици Амбасадора Оливера Потежице
Амбасади Републике Србије у Либији
Кварт Бен Ашур,  Абдал Бен Салам
P.O.Box 1087
Триполи, Либија

Молимо вас да примите најдубље искрено саучешће поводом смрти Вашег супруга и оца, Амбасадора Оливера Потежице.
Његов преран, трагичан одлазак изазвао је дубоку жалост код његових колега и пријатеља, укључујући и пријатеље и колеге из Београдског форума за свет равноправних.
Амбасадора Оливера Потежицу трајно ћемо памтити као врхунског југословенског и српског дипломату, једног од најбољих познаваоца историје и савремених кретања у муслиманском свету, као полиглоту и аутора бројних стручних радова и књига.
Био је Веома пажљив син родитељима, поносан на своју супругу и децу, чијем је образовању и васпитању посветио праву родитељску пажњу.
После октобра 2000., иако политички прогањан и више година протеран из службе спољних послова, Амбасадор Потежица није се одрицао својих професионалних, нити политичких ставова, остао је истински патриота и интелектуалац прогресивних погледа.
Београдски форум је изгубио једног од својих оснивача и истакнутог активисту.

Учесници Конференције ,,Агресија НАТО 18. година после – где смо данас?'',  одржане 23. марта 2017. године у Дому војске Србије, Београд, констатовали су

- да је агресија НАТО 1999. против Србије (СРЈ) извршена грубим кршењем Повеље УН, улоге СБ УН, основних принципа међународних односа, као и Оснивачког акта НАТО од 1949.;
- да агресија НАТО 1999. представља злочин против мира и човечности;

Сагласно томе, учесници Конференције су закључили да државним институцијама  Републике Србије упуте следећи:

А П Е Л

1.    Да се у што краћем року утврди листа свих цивилних жртава агресије НАТО 1999. године. То је морални дуг чије извршење не треба одлагати.
2.    Да се формира Државна комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, уништавања хемијских постројења и трафо станица, по здравље људи и природну околину.
3.    Да се званично покрене питање накнаде ратне штете полазећи од тога да је неоспорна чињеница да је оружана агресија НАТО извршена 1999. године кршењем Повеље УН, основних принципа међународног парава као и оснивачког акта НАТО-а од 1949. године. Ове чињенице јавно су потврдили и представници НАТО као и више лидера земаља чланица НАТО-а из времена агресије.
4.    Да се изврши легализација и поправка Споменика ,,Вечна ватра'' жртвама агресије НАТО 1999. године, у парку ,,Ушће'', на Новом Београду, који је током осамнаестогодишњег периода постојања доживео афирмацију и поштовање јавности. То укључује урезивање имена свих жртава агресије НАТО на плочама око споменика и активирање ''вечног пламена''.
5.    Да се 24. март прогласи Даном сећања на српске жртве и да се тог дана на свим државим институцијама, установама и јавним предузећема државна застава спусти на пола копља.
6.    Да се изврши стручна анализа заступљености и садржине теме о агресији НАТО 1999. године у наставним плановима и уџбеницима основног и средњег образовања како би се отклониле све, евентуалне празнине, једностраности, или политизација, а младим нараштајима омогућило формирање свести на поузданим чињеницама.

У име учесника Конференције , организатори:

Београдски форум за свет равноправних            Клуб генерала и адмирала Србије
Живадин Јовановић, председник                              Миломир Миладиновић, председник
СУБНОР Србије                                                               Друштво српских домаћина
Душан Чукић, председник                                            Нићифор Аничић, председник

Вили Вимер

Сада одгонетамо како би  у  Франуској ствари требало да буду  или како ће се одвијати. Парола оних  који су гурнули нашу Европу и наше домовине у поделе и који се  налазе искључиво у етаблираним политичким круговима сада гласи: Држ'те лопова! Та, мора да је политички нешто испливало на површину што се  многима не допада!   

Ко је, међутим, дозволио владама, скупа са партијама које су им ослонац,  да потегну секиру на наш политички поредак? Поступци оних који су данас одговорни толико су  перфидни да се морамо запитати када  смо имали прилике да искусимо нешто слично? Супстанца наших земаља се испотиха мења, а владе дифамирају сваког оног ко на то указује и машу нам испред носа коначним укидањем слободе мишљења.

Један од представника АфД-a (Алтернатива ѕа Немачку) је овог викенда у Келну указао на оно у шта се свако од нас одавно уверио на улицама. Ко уствари борави у Немачкој, држави Немаца и оних који имају одговарајућу дозволу боравка? Господин Мојтен је описао стање онаквим какво оно јесте. Све ово може се образложити само тиме да наша сопствена Савезна влада пушта да у Немачку уђе ко год хоће, с ону страну немачких закона и независно од  законодавног поступка који прописује свака правнa држава.
Свако ко хоће могао је већ поодавно да види како се променила супстанца Републике. Више није важно само то како су у складу са уставом текле парламентарна дебата и јавна презентација свих аргумената које се тичу закона. Врховни судија је, противно свим важећим законима – Савезна канцеларка! То човеку пада  мучно и екстремно горко не само због последица по Немачку. Ово се дешавало са не тако давним погубним последицама и пропашћу Немачке, када се неки појединац винуо на позицију врховног судије.

Педесет је година од смрти великог канцелара Конрада Аденауера, а Немачка је нека друга замља. То није  заслужио нити је хтео  ни он, a нисмо ни ми.
Ових дана имамо извештаје о томе како је слављен и високо оцењен наступ у Дизелдорфу водећег ЦДУ-кандидата Лашета скупа са дугогодишњим послаником Бундестага Бозбахом. Да ли су ту некога ставили под политичко старатељство, јер другачије не може да се прикрије близина оне која је проузроковала данашњу државну кризу?
Не ради се овде само о појавним формама. Узмимо хришћанске цркве као пример за то како се под знаке питања подводи сопствена веродостојност. Не морамо да волимо АфД, а одређене личности из ове партије изазивају неку врсту политичког повраћања. Постоје сви разлози да  протествујемо и демонстрирамо против ове партије као и других њима политички сличних партија. То нам омогућава наш још увек постојећи поредак.
Само што  многима не улази у главу да против ове партије пуцају из свих црквених цеви, а да у исти мах  истовремено на црквени сабор у Берлину, посвећен великом реформатору Лутеру, бива позван бивши председник Обама, озлоглашен због убистава дроновима које је лично наређивао  и НАТО-напредовања ка нашем суседу - Русији. Или на коме се нећe изговорити ни једно слово o томе да су нас амерички ратови, почев од   рата против Југославије супротног међународном праву, гурнули у невољу и да нам у следећем великом рату прети уништење људске врсте.
Нe мoжемо да се ослободимо утиска  да се овде догађа ниско улагивање mainstream-у (главном току, прим. прев.) Да ли је црквеним великодостојницима прошло кроз главу у  којој мери се њихов актуелни став о миграционој кризи може оценити као мера подршке америчким ратовима? Колатерална подршка у форми вере!

До сада, све до новог издања цензорске државе, у западним демократијама нисмо сматрали могућим да се првоцира нека врста политичког погорома који на Западу, ако оставимо по страни Макартнија или Јозефа Гебелса, нема примера за поређење. Не изненађује нас што штампа, стављена под конац, попут «летећег преког суда», напада сваког ко није на линији главне струје, или "good governance" («доброг управљања», прим. прев.) . Фелдјегер трупa посебне врсте мора да чува «монопол на политичку лаж»  који је наша влада тешко стекла током рата против Југославије и потом користила.
Када би могао да зна за поступаке данашњег Берлина, отац  модeрне немачке државе морао да буде веома забринут. Његов мото је био - никада се не наметати изнад других. То и није могао да нас чуди ако узмемо у обзир време када су наша земља и њени људи били бачени на колена. Али, свe немачкe канцеларe, све до Герхарда Шредера, окрзнуо је наговештај да лажу - оптужба да је њихов став био чиста опортуност.
А, онда су уследили   диктати Берлину против наших суседа и против нас у нашој земљи.  
О томе црвкућу већ и врапци са крова Биг Бена.
Наравно, лична одлука да се прогура миграција „on demand“ (по захтеву, прим.прев.) отерала је Велику Британију у „брегзит“.
Наравно, бескомпромисна немачка политичка агенда интервенција против наших суседа скрајнула  је Француску и друге , тако да се политички спектар дословно разложио.  У Берлину су потегли секиру на чувени европски мировни пројекат.
Па се сада чуде што не мали број наших суграђана захтева десничарски поредак.
(Са немачког превела Бранка Јовановић)

У јануару текуће године у издању Evrobook-a објављена је на српском књига професорке Московског института за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације, Јелене Георгијевне Пономарјове, „Разбојничка држава: Косово у светској политици“. Сам назив књиге имплицира да се њен садржај, пре свега, односи на савремену историју Косова и његовог положаја у данашњим, савременим, светским односима, но, нису заобиђени и сажети историјски аспекти. Књига писана за руску публику даје преглед познатих и непознатих појединости из западног процеса отимања Косова.

Књигу писану једноставним, јасним и сваком читаоцу пријемчивим језиком, професорка Пономарјова започиње историјом Косова од раног средњег века, преко времена светских ратова до косовског питања у социјалистичкој Југославији и самом распаду Југославије. У овом делу она обрађује и питање настанка албанске државе. Историјски увод у књигу објашњава сложене историјске односе Срба и Албанаца на Косову до деведесетих година двадесетог века, њихове сукобе, смањивање српске популације Косова од готово апсолутне већине у средњем веку до трагичне мањине почетком деведесетих. Цео тај историјски период, како она показује, прожет је тежњом да се Косово етнички очисти од Срба, а та тежња је конкретизована оснивањем Призренске лиге 1878. године којом је као циљ свих Албанаца постављено стварање Велике Албаније. Истине ради, помињу се и српски „греси“ као што је био колонизаторски однос спрам Албанаца на Косову почетком двадесетог века.

Вили Вимер  

Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде  у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или  Washington Post -а.  Јер,  они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања:  да ли треба  ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због  досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник  Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер.  Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе,  почев од злочиначких ратова против  Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до  затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може  да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је  саму себе звала ”заједницом високих вредности”.

Тилерсон у Москви –    лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez

Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође -  а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017.  Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог,  тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета.  Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби.  Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство,  провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао  генерал Флин.  Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.   
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу  да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода  у источном делу Средоземног мора са којих су  недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и  времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у  именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције   председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија  се судбоносна интервенција против Сирије  суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
 
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.   
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно  што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће  Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.  
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира  доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон  прворазредни стратешки изазов. Морамо  се замислити над питањем у којим ће околностима  господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у  Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који  превазилази  његовe  могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.  

Какви односи између држава би требало да обликују свет?

Управо на фону  америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.

Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да  мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође,  доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи  водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад  финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје  на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава.  Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став  Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док  нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али  плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.

Интервју Марсела Јопа са бившим немачким политичаром Вили Вимером

Питање: Господине Вимеру, САД су напале сиријску армију која се, пак, у својој земљи, заједно са Русијом, бори против Исламске Државе. Налазимо ли се непосредно пред међународном ескалацијом?
Вимер: Да, на фону једностраног и ничим оправданог поступања САД морамо ствари тако да схватимо. Државе попут САД, Велике Британије и Француске које су пре шест година започеле рат у Сирији не придржавају се ничега. Оне се не придржавају чак ни Повеље УН. Оне поново воде рат на већ виђен начин. У конфликтима које су управо оне саме произвеле. Ово нам је све познато још од рата против Југославије. Када је, ако не сада, нужан сусрет руског председника Путина са америчким председником Трампом!? Јер, расположење у нашој земљи је ескалирало. Људи  су овде исто онако потиштени, неми, ћутљиви и забринути како су то описивали страни дописници  пред избијање Другог светског рата. И тако се осећају људи широм читавог глобуса, јер  овај рамбоидни поступак председника САД, нажалост, поново ставља читав свет пред свршен чин.

Питање: Немачка Савезна влада се - што нимало не чуди - сврстала уз Трампа и поздравила је напад на сиријску армију. Верујете ли да Канцеларки  није преостало ништа друго? Или се она, доиста, слаже са америчком интервенцијом?
Вимер: Морамо наравно да приметимо да сама Савезна влада  има потешкоћа да даје изјаве, имајући у виду немачко учешће у акцијама на сиријском тлу које представља кршење међународног права. Погледајте само «Торнадо» авионе Бундесвера и прикупљање података о  једној касније резореној школи. По мом мишљењу, Савезна влада је тренутно радосна што  можемо   да уперимо  прст  на САД као кривца тако да се сама извуче из дискусија о томе. На другој страни, већ је комично што се сада сврставамо уз председника САД  који је који сат раније оштро критикован због његове политике.

Питање: Ви кажете сасвим јасно: Овакав напад САД није легитиман. Да ли по Вама постоје примерене међународне реакције?
Вимер: Кинези су сасвим јасно рекли: Уопште се не може прихватити да једне држава, и то пре свега једна НАТО-држава,  своје хемијско оружје  отворено производи. Употреба  хемијског оружја  је Пандорина кутија. Ту постоји црвена линија, и то су Кинези јасно ставили до знања. Уз то,  много тога једноставно сами фабрикујемо. Ми  смо видели вриску западне штампе у вези са наводним нападом отровним гасом код Идлиба.  Ипак, много тога се инсценира. Нас већ десетинама година утерују у конфликте.  Западни медији су нас толико лагали  да данас више нико   не даје пишљивог боба  за оно шта говоре АРД, ЦДФ, ЦНН, ББЦ и други. Можемо поћи од тога: Ови медији се стављају на располагање произвођачима ЛАЖИ.

Питање: Русија заступа став да су за напад отровним гасом одговорне сиријске терористичке групе. Фронт између Русије и Запада све више се учвршћује. Шта то значи за мировни процес у Сирији?
Вимер: Наравно - ниште добро. Међутим, актуелна драматична ситуација нуди могућност да се руски и амерички председници што пре сретну. Јер, забринутост људи због могућносту глобалног рата,  Трећег светског рата, је  оправдана. Многи аналитичари указују да  наша данашња злокобна ситуација веома подсећа на кубанску кризу.  То нам јасно показује у каквом се ситуацији данас налазимо. И то мора да се оконча! Сада је добра прилика да апелујемо на разум.

Питање: Морамо ли да након ове интервенције САД у Сирији  пођемо од тога да ће председник САД Трамп ову линију следити и у другим конфликтима и да ли нас и даље очекују овакви једнпострани војни кораци САД-а?
Вимер: Свакако знамо да САД од завршетка Хладног рата следе консеквентну линију: Оне стреме  ка светској владавини. Оне то говоре отворено. Морали бисте да баците поглед на директиве америчких председника које овим људима дозвољавају да воде ратове.  То је онај исти шаблон који смо видели 1939. године.  То нам појашњава у  каквом озбиљном сукобу се сада налазимо. Можемо само да са респектом упутимо поглед на Москву где седи један трезвен, а не неурачунаљив председник попут Трампа. Можемо само предпоставити колико се Русија осећа испровоцирана поступком САД! То је наша стварност!  

Питање: И на крају, господине Вимер: Ви већ дуго времена критички посматрате политичке догађаје у свету. Може ли се ова ситуација упоредити са почеткома рата у Ираку 2003. године?
Вимер: Ја сам ту ближе за поређење са ситуацијом 1939. годино, него са, на лажима заснованим ратом, у Ираку 2003. Oд 1990. године толико се лаже да од тога пуца на све стране. Нема разлике да ли се ту ради о Ираку или о Југославији. То је један клише у америчкој спољној политици који се може пратити од луке у Хавани 1898. и експлозије  америчког бојног брода „USS Maine“ у хаванској луци.  То су  „False Flag“ - догађаји које они непрекидно фабрикују и који им дају за право да нападну друге. Дакле: Или ћемо  ово хитно зауставити или ћемо завршити у невољи! То је нужан закључак.

Интервју: Marcel Joppa
Превод са немачког: Бранка Јовановић

У Српској академији наука и уметности промовисана је књига   ,,Привредни развој Кине - повезивање на кинески начин'' ,  аутора Алексндра Јанковића. Књигу је издао Центар за истраживање повезивања на Путу свиле (Silk Road Conectivity Research Center). О књизи су говорили рецензенти академик Часлав Оцић и професор др Благоје Бабић, Живадин Јовановић, у име издавача и аутор. Током представљања, истакнуто је да реч о првој свеобухватној анализи развоја и достигнућа кинеске привреде, на српском језику која се појављује у време убрзаног развоја српско-кинеске економске сарадње. Део књиге је посвећен кинеској иницијативи  ,, Појаса и Пута'' као и учешћу Србије у њеном остваривању у оквиру групе Кина + 16 земаља Централне и  Југоисточне Европе (1+16 CEE).

Наглашено је да Србија има важну улогу у поменутој групацији земаља што јој омогућава коришћење геополитичког положаја као фактора економског развоја.

Конференција "Агресија НАТО 18 година после- где смо сада?" одржана је 23. априла 2017. године у Свечаној сали Дома војске у Београду. Конференција је окупила преко 250 учесника из Србије ( укључујући АП Косово и Метохију), Републике Српске, Црне Горе и српског расејања, као и велики број дипломата страних земаља у Србији. Скуп је започео минутом ћутања, чиме је одата почаст свим невино страдалим жртвама агресије. У наставку су излагања учесника.

 24. март 1999 - 24. март 2017.

• Убијено 1.008 припадника ВЈ и полицајаца и преко 2.500 цивила међу којима 78 деце
• 8000 људи је рањено
• 54 објекта путне инфраструктуре је уништено, као и 300 школа, болница и зграда државне управе
• 176 споменика културе, од којих 23 средњевековна манастира, теже и лакше је оштећено
• 54 објекта путне инфраструктуре је уништено, од чега 44 мостова
• 28 железничких мостова је оштећено
• 148 стамбених и пословних објеката је порушено
• 561 објекат ВЈ је уништен, 686 је оштећено
• НАТО је извео 2.300 ваздушних удара гађајући 995 објеката
• 1.150 борбених авиона НАТО лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона
• 59 база на територији 12 земаља биле су на располагању НАТО снагама
• 20.00 великих пројектила је лансирано, међу којима је 1.300 крстарећих ракета 37.000 ,,касетних бомби'' са 350.000 касетних пројектила бачено је на територију СРЈ
• Бачено је 10-15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом (време распадања 4,5 милијарде година)
• Директна ратна штета процењена је 100 милијарди долара

На дан 24. марта  навршава се 18 година од почетка агресије НАТО пакта  на Србију и Црну Гору (СР Југославију), у којој је учествовало 19 земаља. Агресија је извршена грубим кршењем Повеље Уједињених нација и основних принципа међународног права, и представља злочин против мира и човечности. Она ће касније послужити као преседан и увод у многе друге агресије и насилна свргавања влада суверених држава. Током агресије настрадало је око 4.000, а рањено око 8.000. грађана. За време 78-дневног немилосрдног  бомбардовањ, агресори су разорили путеве, пруге, мостове, електро-мрежу, породичне домове, болнице, школе, обданишта, ТВ и радио станице, и многе друге цивилне објекте. Ратна штета је процењена на преко 100 милијарди долара. У тој злочиначкој акцији, НАТО је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе и друга забрањена средства, која и данас настављају да узимају животе недужних грађана наше земље. Тим поводом, под геслом ,,ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ'', Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина, организују Конференцију, чија је тема:
,,Агресија НАТО 18 година после- где смо данас?''

Конференција ће се одржати у четвртак 23. марта 2017. године, са почетком у 11 часова, у Дому војске Србије, Браће Југовића 19, Београд.

У петак 24. марта 2017. године, у 11 часова, организовано је свечано полагање цвећа код Споменика деци – жртвама агресије НАТО, у парку Ташмајдан, Београд.
Истог дана у 12 часова, организовано је свечано полагање цвећа код Споменика жртвама агресије НАТО   ''Вечна ватра'', у парку ''Ушће'', Нови Београд.

Позивамо све заинтересоване да присуствује Конференцији 23. марта и да учествују у свечаном полагању цвећа 24. марта.
Очекујемо да ће, поред чланова и пријатеља  организатора,  наведеним догађајима присуствовати и представници студентских и других сродних организација из Србије, укључујући Покрајину Косово и Метохију, из Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Македоније и из српског расејања, као и гости из Русије и дипломатски представници пријатељских земаља.

Београдски форум за свет равноправних

Вили Вимер, бивши и државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао је13.3.2017.интервју главном уреднику листа „World Economy“ (Светска економија)  проф. Др Александру Сосновском

WЕ: Шта уопште  очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел иамеричког председника Трампа?
Вили Вимер:
Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војно-индустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн и други.То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче  је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације, Пери, на америчкој телевизијиCNN отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност однуклеарног рата како је то случај данас. Он је даље потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. Са оваквим тоном у САД ће бити учињено све да садашњег председника Трампа прогласе у неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.

WЕ: У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА - хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића, овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?
Вили Вимер:
Ако за основу свог просуђивања узмемо документе Викиликса, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО-тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/93. Имали одобрење тадашње Савезне владе да можемо да ангажујемо  2000 и вишеагената ЦИА-е. У документима Викликса могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације  из процеса преговора оформирању коалиције за састављање немачке владе. Ми знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно, да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији  делују или да бимогле да делују и посебне организације због нуклеарног оружја које је стационирано у Немачкој. Када све ово саберемо морамо, доиста, рећи да живимо у НАТО-тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе онда ми -скупа гледано - живимо у екстремно тешкој ситуацији. Са оваквом позадином чуди да немачка Савезна канцеларка упосету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору са америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на поводцу.

WЕ: Доналд Трамп је недавно свом  претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе затакву тврдњу. Ако се то доиста догодило онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне са немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?
Вили Вимер
Морамо поћи од тога да је ово питање можда централно питање наше земље уопште. И то у вези са америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску Унију ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињењаНемачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеним савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био једргачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Оно што смо од тада добили јесте промена карактера НАТО за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези са овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, али не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, увезан са Повељом Уједињених Нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке  Савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел до сада карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника - од Клинтона до Обаме - док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би Савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону, неће бити збора.  

WЕ: Месецима  смо причали о "Руским хакерима" и страховањима да ће Русија покушати да преко хакера утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних "дугих прстију" ЦИА-е седи у Франкфурту. Шта је ту истина?
Вили Вимер
Тешко да  грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената Викиликса који су се до сада испоставили каопоуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер активности може увек изнова да дође до озлоглашених "Фалсе Флаг" операција. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва да можемо да рачунамо са тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије  иза спектакулраних акицја на пољу сајбер активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би,  имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички  циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.

Посета Бујара Нишанија Бујановцу и Прешеву

Удовичко двориште је појам за неограђено, двориште поломљених плотова и ограда. Около таквог дворишта једино је капија исправна, али знани или незнани, звани и незвани посетиоци радије, под велом ноћи, праве споредне, мање уочљиве пролазе у двориште, ломећи повије и плотове. Временом удовичко двориште практично остаје без плота илити ограде, а углавном незвани посетиоци улазе у двориште без позива и договора.

Ове асоцијације на стара времена побуђује необична посета, албанског председника Бујара Нишанија јужним српским општинама Бујановцу и Прешеву. Најпре се о њој чуло, онако успут, из медија да Бушани долази у Бујановац. Затим су после извесног времена, исти медији пренели да је то познато властима у Србији, односно, да су власти ''упознате''. Ништа није речено какав је став о овој необичној посети шефа суседне државе на позив преседника Општине. Онда је, уочи саме посете објављено да Нишани, поред Бујановца, посећује и Прешево

Србија води добросуседску политику, политику отворености, разумевања, сарадње и немешања у унутрашње послове. Пошто је Албанија сусед Србије, било је за очекивати да се необична посета смести у одговарајући оквир - као добросуседска или некако другачије, да се јавности објасни шта Србија очекује од посете шефа суседне државе, односно, шта председник Нишани, у ствари нишани?

Политика отворености значи отвореност за равноправност, сарадњу међусобно уважавање, краће речено, отвореност за добре намере и добре намернике. Отвореност свакако не значи отвореност за мешање у унутрашње послове или, далеко било, за некаква ''обележавања територија'', или за нова прекрајања граница.

Истини за вољу, сличне посете чинили су и лидери неких других суседа Србије, заобилазећи Београд као њен главни град. Примера ради, Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, у јулу прошле године, посетио је Нови Пазар да би, како је објаснио, поред осталог, ''координирао активности СДА у региону, односно СДА БиХ, Санџака, Хрватске, Црне Горе, Косова и Македоније''. Својевремено је Стипе Месић, председник Хрватске шетао по Војводини, бирајући, са пратњом својих људи најатрактивније фирме које ће после његове посете купити хрватски тајкуни. Пре отприлике годину дана премијер суседне Мађарске, Викор Орбан, објавио је да је Мађарска влада обезбедила око 160 милиона евра као помоћ припадницима мађарске националне мањине у Војводини, коју ће расподељивати руководство једне политичке странке припадника Мађарске националне мањине - Савез војвођанских Мађара. Никоме и не пада на памет да се таква помоћ каналише преко Владе Србије или Владе Војводине, најмање преко буџета Србије. Ако је европски стандард да помоћ Србије Србима на Косову и Метохији мора да се каналише преко буџета Приштине, откуда  други стандард када је реч о слању помоћи мађарске владе припадницима мађарске националне мањине у Србији? Да ли Влада суседне Мађарске нема поверења да поклон у готовини каналише преко државних органа Србије, или је по среди неки други разлог да се позамашни новац каналише преко једне политичке опције? При томе, Мађарска је сусед, независна држава, а Косово и Метохија покрајина у саставу Србије.

Шта можемо још очекивати и од Албаније, а и од других суседа Србије, након необичне посете Бујара Нишанија? Постоје ли границе не прихватљивог понашања? Постоје ли границе трпљења понижавања Србије? Како Србија схвата своју државност у временима када је други третирају као разграђено удовичко двориште?

Гост Београдског форума ове недеље био је Давид Стокингер, члан Главног одбора иницијативе Solidarwerkstatt - за слободну, неутралну и солидарну Аустрију и функционер Социјал-демократске партије Аустрије.

Том приликом, г. Стокингер урадио је интервју са др Невеном Цветићанином, научним сарадником Института за друштвене науке, на тему текућих дешавања на Балкану, као и утицаја који актуелне промене на међународном плану имају на овај део Европе.

Ова прилика искоришћена је и за дружење и јачање веза са Форумом.

У свечаној сали Војне академије, у присуству кадета и полазника Командно-штабног и Генерал-штабног усавршавања, као и бројних запослених у овој војнообразовној установи, промовисана је књига «Карактер ратова за разбијање Југославије», аутора генерала у пензији проф. др. Радована Радиновића. Генерала у пензији Радиновића и његове госте примио је начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић, који је и присуствовао представљању овог научно-образовног штива.

Поред аутора књигу су представили и господин Живадин Јовановић, некадашњи министар спољних послова СРЈ и актуелни председник Београдског форума за свет равноправних, војни службеник Станислав Стојановић из Института за стратегијска истраживања, те пуковник Горан Жупац начелник Високих студија безбедности и одбране, као и потпуковник Слободан Ђукић, начелник Катедре друштвених наука у Војној академији.

Представљајући књигу, говорници су се сложили да је она у методолошком смислу веома добро конципирана, да обрађује тему са намером да јавности представи догађаје на начин на који су се заиста и збили, али и активности које су им претходиле. Лаконски приступ писању књиге учинио је да буде погодна за стручну, али и ширу јавност. У сваком случају, обрађујући ову тему, аутор је у знатној мери допринео научно-истраживачком раду и дао иницијативу историчарима да користећи наводе из књиге у првом лицу, дају оцену о историјско-политичким околностима у том периоду.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, упутио је телеграм саучешћа Њ.Е. Александру Чепурину, Амбасадору Руске Федерације у Србији, поводом смрти Виталија Чуркина, сталног представника Руске Федерације у Уједињеним нацијама. У телеграму је, између осталог, речено:
,,Амбасадор Виталиј Чуркин био је један од најистакнутијих руских и светских дипломата, који је својим радом на многим истакнутим дужностима руске дипломатије оставио неизбрисиви траг борца за праведни међународни поредак, равноправност и партнерство засновано на поштовању узајамних интереса.
Србија, српски народ и српска дипломатија памтиће трајно Виталија Чуркина, не само као врхунског професионалца у дипломатији, већ и као оданог пријатеља који је добро познавао и високо ценио Србију, њен допринос заједничкој победи над наци-фашизмом и њену посвећеност миру, безбедности у Европи и свету и равноправној сарадњи.
Српска јавност ће посебно памтити принципијелно ангажовање Виталија Чуркина као сталног представника Руске Федерације при Уједињеним нацијама, његову постојану подршку поштовању суверенитета и територијалног интегритета Србије, као и његово одлучно одбијање антисрпске иницијативе појединих сталних чланица Савета безбедности у вези са ратним догађањима у Сребреници.''

Живадин Јовановић
председник Београдског форума за свет равноправних

Живадин Јовановић

Сандра Давидовић

Невен Ђенадија

Генерал Лука Кастратовић

Генерал Видосав Ковачевић

ДРАГУТИН БРЧИН

Верица Томановић

Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних

Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним  односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи,  неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености,  равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.

Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не  рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.

Могући елементи нове нормалности

Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.

Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.

Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења  одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и  положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа  представљају повољнији амбијент за такву одлуку.

Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни  могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље. 

НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ,  Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса,  према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК  и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара  Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара  Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.

 Вили Вимер, Немачка

Било је нечега у том његовом говору. Он је био мање објава битке колико се посветио отвореном заклињању у сам програм. Но, ко данас жели да слуша говор Трампа?! То неће, пре свега, они који су окосница политике глобализације за коју су последњих двадесет и пет година  измислили једну реч варку “американизација”. Нови Председник је показао  Клинтону и Сорошу границу до које могу да иду у свом деловању. То ће имати последица не само по Америку већ по све нас. Коме су више потребне саветничке услуге ислужених бивших чланова немачке владе којима су служили немачким концернима за њихове европске и трансатланске циљеве?

Немачка влада као део међународне полит-секте?

Већ је било уочљиво да влада Меркелове уопште ни не слути да ли се и како у окружењу републиканског кандидата Трампа размишља о Немачкој и Европи. То јој се онда вратило кроз новинске интервјуе. Овај сигнал је бацио светлост на дубину раскида Савезне канцеларке са немачком политичком традицијом. Од оснивања Савезне Републике Немачке градила се традиција одржавања добрих односа са сваким лидером који се најављивао у САД.  Нове људе смо упознали пре него што би они прошли саслушања у Конгресу и ступили на своје положаје. Није постојала могућност за политичко изненађење јер су  наше националне и европске идеје имале одраза у документима нових америчких администрација. Тога сада више нема и то је еклатантан неуспех владе Меркелове. И то се неће поправити тако што ће Меркелова и њени спољнополитички регрути демонстрирати хладну незаинтересованост за новог човека у Вашингтону. Ми смо на то, када је у питању гаспођа др. Меркел, већ навикли, јер се то испољило у односу према председнику Руске Федерације, господину Путину.
Наравно, не очекујемо од наше Владе да према другим владама буде у “односу љубави”. Али, као грађани ове земље имамо право на то да се наша влада држи традиције свих досадашњих савезних влада и да се понаша професионално. Непрофесионално понашање Савезне владе има за последицу држање неке врсте истоветне “еквидистанце”  и “према лево  и преме десно”, према председницима  Путину и Трампу. Због тога је Савезна канцеларка допустила  да се претпоследњег дана службовања америчког председника Обаме у исти мах са америчким бомбардовањем,  засија позната “божићна јелка”. Да ли је она од сада заступница Обаме на земаљском шару? Све до оног часа када се заврши очигледно посве ново доба председника Трампа?
Самим Американцима није ни дато да се у складу са својом вољом позабаве својим председником после и поводом његовог говора. Наша Влада има обавезу да комуницира са сваком владом на свету  како то одговара добронамерно схваћеним немачким и европским интересима. Будући да јој је таква комуникација у случају Москве срамно недостајала, сада је на реду и само савезништво са САД.

Хоће ли се 17.-19. фебруара, на конференцији “Ратови и  преврати” у Минхену прогласити америчка влада у егзилу?

Амерички изборни систем, коме је хитно потребно преиспитивање, донео је додуше у оба дома једнозначну већину и тиме у суштини ојачао леђа новом председнику. Они по којима је председник Трамп у свом говору 20. јануара 2017. г. ошинуо као по естаблишменту који је заказао на свим пољима и који, у основи, сноси одговорност за банкрот САД,  увелико су задржали своје позиције, образујући у Вашингтону надпартијски републиканско-демократски ратни естаблишмент са санатором Мекејном на челу. Свакога дана стижу вести о намерама ових чланова Конгреса  да појачају ратну политику влада, од председника Клинтона наовамо. Њима је стало до продубљивања банкрота САД. Не постоји боља прилика од Минхена да се у те сврхе свет суочи  са овом америчком алтернативом политици новоизабраног Председника. Хоће ли се немачка влада ухватити у то коло? Није ли ова могућност са шансама за успех разлог више да се поменута конференција откаже не само за ову годину, већ  да се, због доказаног угрожавања мира никаде више ни не закаже?  У Минхену се  поводом ове или оне теме, уз помоћ  црквених достојанственика, радо повлаче “црвене линије”. Зар није дошло време да се повуче нова “црвена линија” када је у питању хушкање на рат у форми Минхенске конференицје “ратова и преврата”?

Савезна влада радо седи између свих столица

Председник Трамп је под куполом Капитола, говорио о патротизму. Можда је понеко од нас помислио да се везе ка Немачкој могу  подједнако пронаћи преко архитекте овог Капитола  као и самог новог Председника. То је сигурно разлог да се тачно схвати његов говор. Ми свакога дана кукамо да је свет, због америчке политике у последњих двадесет и пет година, претворен у прах и пепео и да људи беже из ратном захваћених подручја. Због политике за коју је и Немачка одговорна.
Преживели међу палим америчким војницима су у петак на паради, испред Беле куће, својим дирљивим сећањем на погинуле, јасно поставили питање њиховим најмилијим: За шта су мртви, уствари,  дали своје животе, за које интересе? Нови амерички председник  томе супротставља размишљање о интересу сваког  грађанина своје земље и куне се у патриотизам. Он то чини оним скоро истим речима које је и 7.априла 2016. изговорио руски председник Путин у Петрограду. Зашто се у Немачкој тако помно прикривају слике из Русије које приказују милионе људи који се сећају свог "Вечног пука", својих палих војника?  Исто се догађа у Русији што и сада у Вашингтону. А Савезна влада Немачке? Зар није у стању да да свој допринос поводом једне те исте теме која се отвара скоро истовремено у Петрограду и Вашингтону? Зар нема баш никакву представу о томе шта је добро за немачке грађане?

Америка излази на улице

Ми можемо да се за штошта припремимо  и  могуће је да нам то буде довољно фасцинантно. У годинама када смо тумарали од једног до другог рата многи су зачуђено трљали очи: Где се деде мировни покрет? А, он је седео у влади и био уствари партија рата. Сада Сједињене Државе имају новог председника који, од оне секунде када је изабран, чврсто стоји иза става да га рат са Русјом не занима. Против њега се усмеравају протести који од првог дана доводе у питање његову легитимност. Много тога говори у прилог тези да ће свака тема које се председник Трамп дотакне водити ка глобалним масовним протестима. Он није за рат, али, јао!,  уколико посегне за оружјем!

Са немачког превела Бранка Јовановић

БЕОГРАД, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Некадашњи шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да санкције предсједнику Републике Српске Милораду Додику немају никаквог основа и да охрабрују све оне који су, у ствари, за укидање Дејтонског споразума.

"Те санкције против лидера Републике Српске охрабрују све носиоце концепта унитарне БиХ, све оне који су у ствари за укидање Дејтонског споразума и мислим, да такве мере директно или посредно воде одржавању и продубљивању нестабилности", рекао је Јовановић у изјави за Срну.

Јовановић је истакао да тврдње како је Додик прекршио Дејтонски споразум представљају замјену теза и изразио наду да ће нова америчка администрација размотрити ове, како је рекао, "ванвременске кораке" и укинути санкције.

"Tакве оптужбе су замена теза. Они којима је Дејтонски споразум и дејтонско уређење трн у оку и који желе на сваки начин да изврше потпуну ревизију како би то остало само празна љуштура, који желе да лише Републику Српску свих надлежности према Уставу донетом у Дејтону, они сада лицемерно и крајње дрско оптужују Додика да он наводно крши споразум", рекао је Јовановић.

Он је указао да је Дејтонски споразум је у интересу Репоублике Српске - и није проблем што ентитет тражи очување својих надлежности по Дејтону, него је проблем за оне који хоће да то укину и да Република Српска, ако је не би сасвим укинули, онда да постане празна љуштура.

"Не мислим да је Додик на било који начин прекршио Дејтонски споразум. Он га брани, у ствари. Мислим да би и он био срећан кад би Дејтонски споразум поштовали они који су га иницирали и сви који су га потписали", оцијенио је Јовановић.

Обавештавамо чланове и пријатеље Београдског форума за свет равноправних да ће се редовна Годишња скупштина Форума одржати у галерији ,,Прогрес'', у суботу 28. јануара 2017. године, у Београду, улица Змај Јовина бр. 6 (Улаз из Кнез Михајлове), са почетком у 11 часова.

Скупштина ће размотрити Извештај о раду Форума у 2016. години, Извештај Надзорног одбора и усвојити Оквирни програм рада за 2017. годину.

У радном делу Скупштине, председник Београдског форума Живадин Јовановић ће у уводном излагању говорити о актуелним националним и спољнополитичким питањима и циљевима рада Форума, као независног, нестраначког и непрофитног удружења.

Отворено писмо историчара Др Дариа Видојковића, поводом недавне изјаве Валентина Инцка о Републици Српској

Herr Inzko,

Како са Ваше стране још увек нема примереног извињења због Ваше недавне срамне изјаве којом  Републику Српску и злогласну, усташку НДХ стављате у исти кош, осећам обавезу да Вам, као историчар, предочим неке чињенице с тим у вези.

Као прво, тврдите да сте погрешно схваћени. Према дискурсној теорији француског постмодернистичког филозофа Мишела Фукоа, у једном дискурсу битна ја изјава, дакле оно што се каже, а не оно што се евентуално можда мислило. Само на основу реченог, тј. изговореног, дискурс се развија и само речено, дакле изјава, се уопште у том дискурсу може узети у обзир, ништа друго. Према томе, Ви да сте хтели рећи нешто друго, Ви бисте то и учинили. Но, Ви, Herr Inzko, сте рекли баш оно што сте рекли, и тако је забележено и записано. Ту нема никакве дилеме нити изврдавања више! Ви се морате мерити према Вашим речима, које су у историјском контексту у најмању руку гнусне!

Либерални капитализам, ради штедње, предложио да у историју не путује сам већ у пакету са НАТО-ом, ЕУ, и униполарним поретком.

Радничка партиципација има добре шансе за В.Д. стање, док самоуправљање не преузме већински пакет акција.

У Београдском форуму за свет равноправних представљена је књига српских и руских аутора '' Балканска криза''. Књигу на руском језику издао је Словенски институт Руске академије наука (РАН), Центар за изучавање савремене балканске кризе. Овај центар је до сада издао око двадесет књига о Балканској кризи с краја 20. и почетка 21. века, углавном, сведочанства савременика и учесника. Књигу (400 стр.)   је припремила и уредила проф. др Јелена Гускова, инострани члан Српске академија наука и уметности.

Београдски форум Вам жели срећну Нову годину и Божић. У новој 2017. обећавамо још много успешних пројеката, као и већу и истрајнију борбу за истину и равноправност!

Креативан тим Беофорума

Неувођењем санкција Русији Србија купује време ЕУ да их и она укине што је услов да ЕУ почне да води рачуна о сопственим интересима и споственој будућности – рекао је Живадин Јовановић, ранији дипломата и садашњи председник Боеградског форума за свет равноправних у интервјуу Радио Београду. Он је додао да ЕУ инсистира на дбросуседству као принципу својих чланица и кандидата за чланство. Ако држи до свог кредибилитета ред је да и сама у својој пракси покаже да се тог принципа придржава и у односу према Русији као свом највећем и најзначајнијем суседу. Јовановић сматра да су санкције према Русији засноване на исконструисаној оптужби да је Русија одговорна за „Мајдан“ иако је јасно да су „Мајдан“ изазвали они који су објавили да им је циљ излазак НАТО на границе Русије.  Јовановић је изразио уверење да ће санкције према Русији бити укинуте, јер је Русија незаменљив партнер ЕУ у развоју, безбедности и решавању сваког озбиљнијег проблема.

Пише: Комнен Бећировић

Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.

Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију  према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО

Поводом смрти професора Велка Валканова, искреног и  великог пријатеља народа Србије, изражавамо најдубље саучешће чланова и пријатеља Београдског форума за свет равноправних.
Као истакнути и веома цењени универзитетски професор,  национални политичар, народни трибун  и хуманиста, професор Валканов се до краја свог живота борио за развој добросуседских односа, за разумевање и сарадњу  између Бугарске и Србије.  
Био је уз српски народ у најтежим моментима његове недавне историје и, као карактеран,  високо морални интелектуалац , научник широких и визионарских  погледа, храбро се борио за истину, против сатанизације Србије,  српског народа  и његовог државног руководства.

Осуђивао је агресију НАТО пакта 1999. године и насилну сецесију Косова и Метохије, као империјалистички пројекат и грубо кршење основних принципа межународног права. Био је један од иницијатора и оснивача Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића пред Муђународним судом  за бившу Југославију и несебично се борио  за заштиту права и достојанства  његове породице.
Професор Велко Валканов  је био и веома активан учесник  на више  међународних скупова  Београдског форума за свет равноправниху, због чега ће члановима и пријатељима Београдског форума   остати у трајној и незаборавној успомени  као неустрашиви борац за мир, слободу, социјалну правду и прогрес.

Београд, 2. 12. 2016.

Живадин Јовановић, Председник Београдског форума за свет равноправних 

у Кубанској амбасади у Београду.Хвала на вредностима којима си нас задузио и на пријатељском срцу за Србију

Поводом смрти Фидела Кастра, револуционара, идеолога и Председника Републике Кубе Председник Београдског форума за свет равноправних уписао се у књигу залости

Светски поредак је на прекретници - ка поштовању суверене равноправности свих земаља и народа, миру и развоју, или ка доминацији једног центра и глобалном сукобу. Јасно је опредељење мирољубивих снага света за мирно и праведно решавање свих проблема, за поштовање Повеље ОУН, против хаоса, доминације и интервенционизма. Неопходно је јачање јединства снага мира и прилагођавање метода њихове борбе новим условима и дубоким променама у распореду моћи на глобалном плану. Мултиполарни поредак укида доминацију једног центра и отвара просторе за демократизацију међународних односа. Те просторе треба да освоје и испуне снаге мира. Мултиполарни није замена доминације једног центра доминацијом више центара. То је почетак новог светског поретка заснованог на равноправности и достојанству свих народа а не на доминацији самопроглашених «изузетних» и вазалству «мање обдарених». Једино поштовање суверене равноправности ствара услове за трајни мир, стабилност и напредак свих земаља и народа.

Ово су неки од ставова које је председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић изложио на Светској конференцији о миру, одржаној 21. новембра 2016. године у бразилском граду Сао Луис-у, провинција Марињао. У раду конференције учествовале су делегације мировних организација и покрета из 50 земаља са свих континената. Организатор је био Бразилски центар за мир (Цебрапаз) а конференцијом је председседавала Сокоро Гомес, председница Светског савета за мир, афилиације УН. Конференцији су присуствовали и највиши представници Провинције Марињао која има око 10 милиона становника.

Најновије издање Београдског форума за свет равноправних, књига ,,Карактер ратова за разбијање Југославије'', аутора проф. др Радована Радиновића, генерала у пензији, промовисана је у четвртак 17. новембра 2016. године пред бројном публиком у Свечаној сали београдског Дома Војске.

Промоцију књиге водио је директор Београдског форума за свет равноправних, Драгутин Брчин, а о књизи су, поред аутора, говорили генерал у пензији проф. др Бранко Крга, некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије, уредник издања др Станислав Стојановић и генерал у пензији Драган Паскаш, некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе , док је директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин поздравио све присутне и такође дао кратко виђење књиге.

У наставку је видео снимак говорника на одржаној промоцији.

Живадин Јовановић

Текст који следи представља редиговано и проширено излагање Живадина Јовановића председника Београдског форума за свет раноправних и некадашњи министар за иностране послове СРЈ, на промоцији књиге ,,Путин снага Србије'', аутора Драгомира и Богољуба Карића, 23. октобра 2016., на Међународном сајму књига, у Београду.

Позив да говорим о књизи „Путин снага Русије“, аутора Богољуба и Драгомира Карића, представља за мене велику част и особито задовољство. Ово осећање утолико је  јаче што се ради о реткој књизи српских аутора, на српском језику која је посвећена лидеру пријатељске Русије, великом пријатељу Србије и српског народа, а може се слободно рећи – јединственом државнику савременог света. Државнику који се од других разликује по далековидости, храбрости и посвећености истини, правди и светском поретку равноправности.

Некадашњи француски мајор Пјер Анри Бинел познат по томе што је нашој војсци предао планове НАТО бомбардовања и тиме одложио почетак агресије, упутио је јавно писмо српском народу. Због подршке Србима остао и без признања Легије части.

Бинел је пред судом осуђен на 5 година затвора, а како је рекао он се не каје и то би урадио опет. Погледајте шта је Француз поручио нашем грађанима Србије поводом приближавања Србије злочиначком НАТО пакту. Пре седамнаест година почела је Нато агресија против једног поносног и слободног народа, српског народа. Саучесници ове драме налазили су се и у великом делу јавног мњења злоупотребљеног пропагандом НАТО-а и његових сателита. Будући да сам учествовао у покушају да ово зло спречим, све те догађаје који ће запечатити кривце за будућност и историју, био сам приморан да пратим из мог француског затвора. А када је тај злочин био најављен, ја сам осетио стид помешан са поносом и чашћу. Најпре, стид јер сам видео своју земљу како добровољно улази у издајство. Било је то у ствари издајство самога себе, јер разлози за бомбардовање нису постојали, јер учешће у таквом безчашћу није могло да служи француском народу, и , најзад, оно најгоре, наши политичари тиме су издали традиционално пријатељство исковано историјским наслеђем. Тако су „савезници" бомбардујући Београд, као некада, у другом светском рату нацисти, сами себе оцрнили у будућности. Али, ја сам осетио и понос. Још за време мог ангажовања у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је стање Срба у Босни и Херцеговини било јако тешко, Срби су увек држали реч када би нешто рекли, чак и према тим окупационим снагама . То није била сарадња, него, просто, поштовање дате речи онога што је потписано Дејтонским диктатом. У ово неславно време НАТО-а и његових саучесника, једино су Срби показивали храброст и часност. Служећи казну у париском затвору, све време сам осећао пријатељство према неправедно бомбардованим Србима. Бомбардовани сте зато што сте хтели да браните своје постојање, своју културу и своју слободу. Углавном, зато што сте бранили своја основна права. Био сам поносан гледајући како се ваши родољуби под бомбама окупљају на мостовима, као живе мете које желе да спасу отаџбину коју воле. У току мог робијања, добио сам много поздрава од Срба из Француске, али и из Србије. У мојој радној соби, ја чувам једну разгледницу на којој су српски и француски војници из времена ратова на Балкану 1918.године. На њој на српском језику пише: српски и француски официри у првом светском рату, а на француском је додато: „Хвала мој команданте Пјер Анри Бинел ! Србија се моли за тебе овог марта 1999." То је разгледница број 188, франкофилско издање 1999., са потписом проф. Бранка Васиљевића. Где год сам се селио, носио сам ту разгледницу са собом. Када сам, најзад, тог 29. августа 1999. изашао из затвора, ви сте већ били однели победу. Ударци ваших непријатеља нису вам сломили отпор, нису се више чули, ни америчка секретарка, нити брбљиви Холбрук. Сви ти брбљивци уступили су тада место једном финском преговарачу. Наравно, мојој драгој Србији причињена је огромна штета, али ви тада нисте били устукнули и чували сте још увек вашег председника. Када су ме 2003. позвали моји пријатељи Мила Алечковић и Ив Батај, а затим и издавачка кућа „Гутембергова Галаксија" (и њен директор Миле Баврлић) који је прихватио да на српском језику штампа моју књигу „Злочини Нато", најзад ми се пружила прилика да посетим земљу коју сам толико волео и да сретнем хероје који су издржали под убилачким бомбама. Прешао сам Ибар у Косовској Митровици под погледима Албанаца готово пуним мржње, али и под заштитом Срба са северне обале. Тада сам тек схватио колико је мој родни крај Аријеж, у планинама јужне Француске, сличан тој јужној српској покрајини. Сличан по планинама, сличан по народу који је исто тако навикнут на тежак рад на планинској земљи и на оштре зиме. И народ из мог родног краја такође је морао да се бори против освајача који су долазили са севера и за нас , пореклом са Пиринеја, високи Монсегур исто је што и Косово Поље за српски народ. Али, политичка злоупотреба се наставила, као и признање независности српског Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита.

Професор Др Радован Радиновић, генерал у пензији, добитник је престижне награде ,,СРЕБРНИ ВИТЕЗ'' за књигу ,,КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ'', чији је издавач Београдски форум за свет равноправних. Ову награду генералу Радиновићу доделио је Међународни словенски књижевни форум. Награда је уручена на великој свечаности у Ставропољу (Руска Федерација) пред неколико хиљада присутних.
Међу 400 стотине предложених аутора, у различитим областима књижевног стваралаштва, додела ове награда је својеврстан преседан јер се награђују само дела објављена током године на руском језику. У обраћању на овој свечаности, генерал Радиновић захвалио је жирију и присутнима, и истакако да је ова награда велики подстицај и признање развоју руско-српских односа, посебно у области књижевности и науке. Она је признање и читавом српском народу, чију културу и историју, руски народ изузетно цени.

Подсећамо да је ова књига била и у најужем избору за награду недељника ,,Печат'' за 2016. годину у области науке. Ова студија на 400 страница аргументовано осветљава главне спољне и унутрашње узроке и факторе разбијања Југославије и разобличава бројне тезе и заблуде о српској кривици за разбијање Југославије', која је била искрени сан јужнословенских народа.

Центар за истраживање повезивања (Conectivity Research Center- COREC) и кинеска новинска агенција Синхуа настављају сарадњу. Споразум о сарадњи два удружења потписали су данас у седишту Беофорума г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и COREC-a и  г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. COREC ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.

Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association). Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повезивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC), које ће даље преузети активности у вези са пројектом Пута свиле.

Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,

почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.

 
Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу додељено признање Општине Варварин

Скупштина Општине Варварин доделила је своје највише признање – Плакету са повељом, председнику Београдског форума за свет равноправних Живадину Јовановићу. Признање је уручио председник Општине Варварин инг. Војкан Павић на свечаној седници Скупштине Општине одржаној 23. септембра 2016. године., поводом Дана Општине.
Захваљујући се, у име награђених, Живадин Јовановић је истакао да грађани и руководство Општине Варварин чине велике напоре да унапреде привредни, културни и друштвени развој, како би Варварин изашао из круга неразвијених. Резултати тих напора су видљиви. То природно подстиче и друге чиниоце изван Општине да, у складу са својим могућностима, охрабре и подрже напоре локалне напоре. Он је посебно истакао солидарност и значајну помоћ српског расејања Општини Варварин, како у отклањању отклањању последица агресије НАТО 1999. године, тако и касније. О томе сведоче новоизграђени мост преко Велике Мораве, споменик погинулим грађанима Варварина, реконструисани хотел ,,Плажа'', обезбеђивање специјалног возила за Центар за децу са посебним потребама.

Пред одборницима СО Варварин, гостима из више других општина и градова, представницима Амбасаде Руске Федерације и окупљеним грађанима, Јовановић је рекао да Варваринско поље и обале Велике Мораве сведоче ко су протеклих векова били агресори и окупатори Србије, а ко њени савезници и пријатељи у најтежим временима. Нагласио је да се историјска искуства никад не смеју запостављати или заборављати, као и да их треба уважавати када се трасира садашњост и будућност Србије.

Београдски форум за свет равноправних успоставио је сарадњу са кинеском новинском агенцијом Синхуа (Xinhua). Споразум о сарадњи данас су у седишту Беофорума потписали г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. Форум ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.

Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association).

Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повзивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC).

Осамнаеста Скупштина "Фонда дијаспора за матицу" одржана је 6. августа у Београду. Једна од најважнијих активности Фонда је хуманитарни рад, а пошто се средства за хуманитарне потребе опорезују по стопи од 20 одсто, упућен је апел надлежним државним органима да ослободе Фонд плаћања пореза и на тај начин допринесу ширењу хуманитарних активности.

На седници Скупштине Фонда дијаспора за матицу оцењено је да су потребе за пружањем хуманитарне помоћи све веће, а да су приходи хуманитарних организација све мањи. То је запажање овог удружења које је од свог оснивања пре 17 година до данас у хуманитарне потребе у земљи уложило више од пет милиона евра, пише у саопштењу Фонда.

Скупштини је, поред представника расејања из разних делова света, присуствовао лични изасланик патријарха, епископ топлички Арсеније који је, поред осталог, изразио признање Фонду за добру сарадњу са СПЦ, за помоћ избеглицама и расељеним лицима, као и за редовне испоруке основних животних намирница народним кухињама на Косову и Метохији.

У саопштењу се наводи да од резултата хуманитарног рада у протеклих годину дана, као најзначајнији су издвојени помоћ народним кухињама на Косову и Метохији, сваког месеца у вредности од 100.000 динара. Обезбеђено је такође и возило за децу са посебним потребама у Варварину, у вредности од 10.000 евра. Пружена је помоћ Центру за колективни смештај расељених лица на Брезовици-Косово и Метохија, у вредности од 3000 евра. Фонд је помогао више хуманитарних и патриотских удружења, укључујући удружење Јадовно, за редовна поклоничка путовања у местима страдања Срба на Велебиту и Пагу.

• Не понижавају Србију ни Ковач, ни Хасанбеговић, ни Изетбеговић, ни Тачи. Наш Лала би пре посумњао да то чине Берлин и Вашингтон, игрицама тзв. асиметричне дипломатије.
• Добросуседство је кључни део спољне политике Србије, поготову, ако би почела и ЕУ да третира као суседа.
• Не помаже ламентирање да је Србија преспавала пад Берлинског зида. Биће опасно ако преспава пад униполарног поретка.

У четвртак, 21. јула 2016. године, Београдски форум за свет равноправних имао је прилику да угости Мери Марту Волш и Базила Хенрија, ирске хуманитарце и ауторе. Гости су се упознали са активностима Београдског форума и изразили интересовање да учествују у њима, нарочито када је реч о међународним конференцијама Форума.
Мери Марта Волш и Базила Хенри су аутори књиге под називом ,,Сакривени геноцид на Косову'', а припремили су и књигу под називом ,,Злочини у Великој хочи'', у којој су објавили податке о злочинима такозване Ослободилачке војске Косова, у којима је десетине Срба отето и убијено. Текст Мери Волш ,,Посматрач на суду врана: личне успомене са Косова, 1999.-2009.’’, постао је предмет великог интересовања због јавног истицања дискриминаторног става УНМИК-а према српском становништву на Косову и Метохији.

Београдски форум за свет равноправних,
Београд 21. јул 2016.

 

Слика бр. 1: Анти-НАТО демонстрације у Варшави

У организацији Светског савета за мир (World Peace Council), 8.-9. јула 2016. године у Варшави, одржана је конференција под називом ,,ДА МИР, НЕ НАТО!'', на којој је представника имао и Београдски форум за свет равноправних. Беофорум је представљао господин Станислав Гашпаровски, који је говорио на задату тему, а затим и учествовао у анти-НАТО демонстрацијама, које су одржане у центру Варшаве, одакле су се учесници, симболично упутили према згради амбасаде Сједињених америчких држава.

World Peace Council protests against NATO summit in Warsaw

У наставку можете прочитати говор господина Гашпаровског одржаног 8. јула у Варшави на тему ,,ДА МИР, НЕ НАТО!''

By destabilizing Balkans USA and NATO are destabilizing Europe

Ladies and Gentlemen, esteemed Comrades, protectors of the more peaceful, human and civilized tomorrow.
On my way to this event, that I am most privileged and honoured to take part in, I wondered what would have been my reaction if I was a wandering Alien and that I have stumbled upon this planet Earth of today?
As my ancestors most certainly would have been descendents of Irene, the goddess of Peace, I would doubtlessly be saddened  and  highly disillusioned by the world that I have discovered. This planet Earth that is bestowed to us with all her beauty, richness and abundance and able to provide peace and plenty to every single human and leaving creature, would look to me as the land of Ares, the nemesis. Dominated and run by brutal force and greed, by the lust for power, by wars and killings, by abuse and destruction, and by terror that is generating misery, famine, suffering and grief.
Dear friends, imagine if that confused and saddened creature has asked any one of us to help him to understand reasons for this appalling state of affairs in our world today, would you be able to explain it and what would be your response?
Mine would be quick, short and qualified: I will say NATO.
As someone coming from a country, ex Yugoslavia, that was destroyed by NATO, and from today's Serbia that is still occupied by NATO, I am a witness of how brutal and destructive, but unjustified that force is.  
Seventeen economically and militarily biggest countries have waged a relentless war and destruction on my country with the pretexts of protecting human lives and democracy. We all know that their reasons were bogus and highly cynical and that nothing is further from the truth than these lies.
I wouldn't be dwelling upon the physical and human destruction that NATO has inflicted on Yugoslavia at the time of war, as such are well documented facts about NATO crimes that no one has yet paid for. However one crime that even today is killing people of southern Europe and Balkans is depleted uranium. A legacy of NATO aggression for hundred years in the future.   
Rather, I would like to talk about the ongoing aggression and domination by the western allies that is inflicted upon my country and beyond.

 

Слика бр. 2: Господин Гашпаровски са генералним секретаром Светског савета за мир, Ираклисом Цавдардисом и другим учесницима скупа

Serbia today is an occupied land in every way, but formal. Following the NATO aggression historical part of Serbia, Kosovo i Metohija are annexed territory that is run via the terrorist organization UCK, by NATO and EU. Americans have there a military base of huge proportions. EU and NATO are doing nothing but turning blind eye to the ethnic cleansing of Serbs and others. They don't prosecute or punish the crimes, the trafficking of drugs, slaves and human organs that are main businesses of this new "government".
In the rest of the Serbia proper, after the new so called democratic government has taken power some 30,000 qualified and experienced civil servants were replaced by uneducated, inexperienced, but politically suitable people. I guess, that it is easier to indoctrinate, control and govern someone who doesn't know what he is doing.
Economically and financially the country was firstly destroyed through corrupt privatization. Domestic banks were replaced by foreign ones, that are depriving citizens and industry of any investment funds. Stripped of all industry, resources and finance, but simultaneously opened by liberalization and free market to unfair competition from multi nationals. Serbia today is poor, fully IMF dependent country with high unemployment and low income. Our history is rewritten and our losses and victims are denied justice. More than 70% of our school books are made and printed in Germany. My country is a dominion of the NATO and EU.
Unfortunately, situation is not better in the rest of the Balkans. Further to the artificially created State of Kosovo, NATO is encouraging creation of the greater Albania by destabilizing Macedonia, further threatening Serbia, Montenegro and northern Greece.
Bosnia i Herzegovina is intentionally divided, and Serbs from Republika Srpska are denied right to self determination and rapprochement with Serbia. Such politics have only one objective in mind and that is to divide and rule.
By destabilizing Balkans USA and NATO are destabilizing Europe. By waging global wars and aggression USA and NATO are crating refuges and more terrorism. Isn't this maybe a way to a divided and broken Europe that is collapsing under the sheer weight of destituted victims of such USA and NATO policies?   
Coming back to me and my wandering Alien, it is highly possible that after hearing all this he will conclude that I am as much confused and saddened as he is. However, between two of us ll still be a big difference. He would be free to return to his peaceful and more human world, where I would have no other choice, but to stay here with you and fight for a better tomorrow.
Thank you

 
Слика бр. 3: Анти НАТО демонстрације у Варшави

Ни чему не води да се понашамо глупо, као да не разумемо шта се дешава. Није реч о Хрватској, па чак ни Меркеловој.

Да је зависило од Немачке и Меркелове не верујем да би било кризе у монетарној унији, избегличке кризе, кризе Шенгенског и Лисабонског система, Брегзита, „анти ракетних" база и санкција против Русије и много сличног. ЕУ и Меркелова нису извршавала обећања и обавезе према Србији и када су их преузимали као лидери чврстих позиција у стабилним земаљама. Данас када је читава ЕУ постала нестабилно полдручје, када отуда капитал бежи а неизвесност расте, када већина лидера, укључујући и Мркелову, Оланда и друге није сигурна колико дуго ће још остати у седима, биће још више обећања, али на жалост, са још мање покрића.

Пут ка ЕУ прекинут је за саобраћај у до сада незабележеном земљотресу. Да ли ће бити рекноструисан, када и како, да ли ће за Србију икада постати проходан? Да ли ће Србија икада добити накнаду штете за досадашња улагања и страдања?

Србија може, као и досад, да плаћа друмарину без преседана, али тзв. једини пут је разорен и непроходан sine die.

Што се Меркелове тиче почео бих да јој верујем тек када би се извинила за злочине немачке држааве против српског народа током Другог светског рата, посебно за масовно стрељање ђака, наставника и других цивила октобра 1941. у крагујевачким „Шумарицама", као и када би прихватила да надокнади ратну штету изазвану агресијама 1941-1945. и 1999.

Београд, 4. Јули 2016.

Sa postovanjem / Regards,

Zivadin Jovanovic

AMBASADA BOLIVARSKE REPUBLIKE VENECUELE U SRBIJI
B e o g r a d

Dragi prijatelji,

Beogradski forum za svet ravnopravnih osuđuje svaki pokušaj mešanja u unutrašnje poslove I destabilizacije Bolivarske Republike Venecuele, kao suverene I nezavisne zemlje, članice OUN i drugih međunarodnih organizacija.
Jedino narod Venecuele odlučuje o sistemu, karakteru unutrašnjeg uređenja, unutrašnjoj i spoljnoj politici, kao I o suverenom raspolaganju ekonomskiim i prirodnim bogatstavima svoje zemlje.
Želimo prijateljskom narodu Venecuele mir, stabilnost i svestrani razvoj u slobodi, bez biločijeg mešanja sa strane.

Živadin Jovanović,
Predsednik Beogradskog Foruma za svet ravnoprvnih

Одлука грађана Велике Британије да ова земља напусти Европску унију последица је дугорочне системске кризе ове интеграције, неспособности и немоћи бриселског бирократског апарата да се прилагоди новим изазовима, отуђености и ароганције управљачке елите и превелике зависности Европске уније од САД. Та криза се испољава као и економска, финансијска, социјално-политичка, а њена је суштина у карактеру самог система неолибералног концепта.

БРЕГЗИТ даље продубљује кризу концепта ЕУ који је заснован на одузимању надлежности националних држава и концентрацији власти у бирократизованом центру  без контроле. Подручје ЕУ ушло је у дуги период политичке нестабилности и неизвесности. Сеоба корпоративног капитала из ЕУ је неизбежан процес са свим последицама на развојном, социјално економском и политичком плану. Како ће се, кад и по коју цену наћи излаз, остаје нејасно.

После илегалног отцепљења Косова и Метохије, сепаратизам у Европи овим је добио нови подстицај. Очигледно је да ће ЕУ у дужем периоду бити приморана да се бави собом, својим кризама, међу којима избегличка криза и даље остаје тешко решив проблем, као тежак изазов. Политика проширења објективно је доведена у питање, без обзира на изјаве челника, чији је искључив мотив смиривање тензија. Илузорна су очекивања прилива капитала и инвестиција са подручја које је у дубокој  кризи и дефициту.

Што се Србије тиче, тренутак је да се више окрене себи и концепту уравнотежене спољне политике. Реформе морају да уваже нове реалности и ослободе се досадашњих неолибералних илузија, уз ослонац на сопствене економске, природне, научне и људске ресурсе, на једној страни, и задржавање отворености за сарадњу са свима на реципрочној основи. Националне ресурсе, као што су пољопривредно земљиште, воде, привредне потенцијале, као што су Телеком, ЕПС, Дунав осигурање и сл. треба сачувати и унапредити као основу снажног јавног сектора. Притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или од Влада појединих држава, морају се одлучније одбијати. Политику приватизације и развоја треба водити у складу са интересима Србије, одбијајући све притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или држава.

У новим условима, расте значај сарадње Србије са партнерима као што су Русија, Кина и друге чланице БРИКС-а и све земље које сарадњу не условљавају никаквим политичким уступцима.

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
УДРУЖЕЊЕ ЧЛАНОВА И ПРИЈАТЕЉА МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗРЕЊАНИН и
ДРУШТВО СРПСКО­РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА ЗРЕЊАНИН

имају част да Вас позову на промоцију књиге
КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
аутора генерала, проф. др Радована Радиновића

О књизи ће говорити:
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
председник Београдског форума

др СТАНИСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
уредник

МИЛИЦА АРЕЖИНА
потпредседница Скупштине Београдског форума

МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ
члан Управног одбора Београдског форума
и
АУТОР

Понедељак, 27. јун 2016. године у 19 часова
САЛОН НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЗРЕЊАНИНУ
Зрењанин, Суботићева 1.

Председник Београдског форума, Живадин Јовановић учествовао је у раду Шангајског форума одржаног 28-30. маја 2016. године. Тема овогодишњег 11. по реду овог великог међународног скупа била је „Повезивање, интеграција, иновације: Изградња заједнице заједничке судбине у Азији“. У раду Шангајског форума учествовало је седам стотина научника, стручњака, политичара и пословних људи из читавог света, а у току тродневног рада, на пленарним седницама и панелима, поднето је 100 реферата. Поред учесника из Кине и азијских земаља који су били најбројнији, највише представника дошло је из Европе, а затим из Америке, Африке и Аустралије. Приметно је било одсуство представника из бивших југословенских република, иако су на пример, Брисел и већина чланица Европске уније били видно заступљени.

Посебну пажњу учесника изазвала су излагања Сусила Бамбанг Јудајоно, бившег председника Индонезије, Дагфина Хајбратена, генералног секретара Нордијског савета министара, Енрика Лете, бившег премијера Италије, Розарије Марин, бивше министарке финансија САД-а, Франса Беркота, добитника Нобелове награде за економију 2007. године, Паула Ногуеира Батисте, потпредседника Нове развојне банке (БРИКС) и других.
Са високим представницима домаћина и организатора Фудан универзитета и Развојног института Фудан, Живадин Јовановић је водио разговоре о будућој сарадњи. Током тродневног боравка у Шангају, срео се са великим бројем представника кинеских и других страних научних и културних институција, привредних компанија и медија. У великом броју сусрета било је речи о остваривању Иницијативе „Један појас и један пут“ и резултатима Србије као важне учеснице у том пројекту. У разговорима са кинеским домаћинима изражено је велико задовољство брзим развојем пријатељских односа и сарадње две земље и уверење да ће предстојећа званична посета кинеског председника Си Ђинпинга Србији дати велики подстицај даљем унапређењу свестране сарадње.

Шангајски форум је основан 2005. године и убрзо је постао један од најпознатијих и најутицајнијих конференција у свету. Традиционално, суорганизатори су Фудан универзитет, један од најпрестижнијих универзитета у свету, и корејска Фондација за високе студије. Извршни организатор је Развојни институт Фудан универзитета. Форум је невладина, непрофитна академска организација која своје симпозијуме одржава сваког маја у Шангају.

-  Живадин Јовановић са високим представницима домаћина Шангајског форума - Фудан универзитета и Развојног института Фудан, проф. Чен Јинцанг и проф. Чен Југанг, са сарадницима
- Књига „Србија у великом рату 1914-1918“ проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, у издању Београдског форума и Српске књижевне задруге, на енглеском, дар за библиотеку Фудан универзитета у Шангају

Као и сваке године, од завршетка агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године, и овог 30. маја, делегација Београдског форума за свет равноправних и Фонда дијспора за матицу коју су чинили Милица Арежина, др Станислав Стојановић, проф. др Милан Недељковић и Никола Чубрић, били су у мирном и питомом поморавском граду Варварину који је преживео велике страхоте изазване разорним бомбардовањем и рушењем познатог варваринског моста.
Уз присуство председника Скупштине општине, делегација је положила цвеће на спомен-обележје на коме су имена жртава које су страдале у бомбардовању моста, међу којима је и име ученице Математичке гимназије из Београда, Сање Миленковић, родом из Варварина, и одали тужну пошту погинулима.

У ДОМУ КУЛТУРЕ ПРЕДСТАВЉЕН ЗБОРНИК "НОВИ ХЛАДНИ РАТ"

У градском Дому културе представљена је књига НОВИ ХЛАДНИ РАТ - зборник радова са међународног скупа који је у организацији Београдског форума одржан марта 2014. године у Београду, поводом 15. годишњице НАТО агресије. На самом почетку, скупу се обратио директор Дома културе у Варварину господин Горан Ћеличанин, а потом су о књизи, сажето и аналитички, говорили др Станислав Стојановић, уредник, Милица Арежина, потпредседница Скупштине Форума и проф. др Милан Недељковић из Крушевца. Учешће у разговору о књизи узео је и председник Скупштине општине Варварин, господин Братислав Ташић.
Након завршетка представљања ове књиге, учесници – међу којима је био и ранији председник општине Варварин, господин Зоран Миленковић, задржали су се са делегацијом у дужем разговору који се односио на многобројне активности Београдског форума и дугогодишњу успешну сарадњу са представницима општине Варварин. Том приликом предате су поклон књиге за библиотеку Дома културе, као и за учеснике који су били присутни.

Београд, 1. јун 2016.

Београдски форум наставља интензивне међународне активности. На позив Белоруског фонда за мир, делегација Београдског форума боравила је у Белорусији од 12-14 маја. Делегацију су чинили Милица Арежина потпредседница Скупштине Београдског форума и Драгутин Брчин, директор. Постигнут је договор о више конкретних пројеката сарадње. Делегација је посетила Амбасаду Републике Србије у Минску, где је примљена од стране амбасадора Вељка Ковачевића.

На позив Универзитета Нисантаси из Истанбула, Турска, проф. др Радош Смиљковић, председник Програмског савета Форума учествовао је 26-27. маја у раду Међународе конференције „Избеглице из перспективе међународних миграција“. Један од организатора ове конференције је и Фондација "Славјани" из Бугарске.
Представници Фонда дијаспора за матицу и Београдског форума, Станислав Гашпаровски, члан Управе и Драгутин Брчин учествоваће 3-4. јуна у Цириху на првом Сајму академске и привредне дијаспоре који се, под покровитељством Привредне коморе Србије и Министарства спољних послова Србије, а у организацији Удружења српских привредника у Швајцарској, одржава први пут.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума учествује на великом међународном скупу "Шангајски форум 2016" који се од 28-31. маја одржава на Фудан универзитету у овом граду. Тема овогодишњег скупа је „Међуповезаност-интеграције-иновације".

У посети Београдском форуму била је делегација Фонда Светог Андреја Првозваног и Центра националне славе (Руска Федерација) на челу са потпредседницом З. Медојевом.

Београд, 30. мај, 2016.

На позив Белоруског фонда за мир делегација Београдског форума, који су чинили Милица Арежина, потпредседница Скупштине Форума и Драгутин Брчин, директор, била је од 12-16. маја 2016. године у посети Републици Белорусији. У оквиру посете Делегација је присуствовала централном догађају - Свечаној академији поводом обележавања 55. годишњице постојања и успешног рада Белоруског фонда за мир.

Свечаној академији, у велелепном здању Националне филхармоније у Минску присуствовало је више од 700 гостију из свих државних и друштвених структура Белорусије, представници свих конфесија, представници дипломатског кора: Русије, Казахстана, Монголије, Немачке, Италије, Кине и Србије, као и представници ОУН. Поздравни говор председника Републике Белорусије Александра Лукашенка прочитао је заменик шефа администрације председника Игор Бузовски.
Гостима се обратио Максим Владимирович Миско, председник Белоруског фонда за мир нагласивши традицију и успешан рад Фонда кроз нове форме, примерене садашњем времену. У трочасовном културно-уметничком програму, наступили су бројни врхунски уметници Белорусије. Посебну пажњу публике изазвао је наступ омладинске позоришне групе која је на упечатљив начин подсетила на годишњицу нуклеарне катастрофе у Чернобиљу.
На посебном пријему, белоруским домаћинима поруку Београдског форума и његовог председника Живадина Јовановића пренела је Милица Арежина, потпредседница Скупштине. У свом обраћању, она је нагласила значај Меморандума о сарадњи две мировне организације који је потписан у марту ове године, приликом посете делегације Фонда за мир на челу са председником Максимом Миском. Госпођа Арежина подсетила је и  на солидарност белоруског народа са Србијом, а посебно на значај посете председника Лукашенка Београду, за време бомбардовања 1999. године.
Предложени су облици даље сарадње: учешће на међународним конференцијама, студентска сарадња, размена информација и заједнички наступ у Светском савету за мир, чији је Београдски форум члан. Две организације подржавају постављање споменика у Минску, односно у Београду угледним личностима и ствараоцима који су обележили националну историју и културу Србије односно Белорусије.
Делегацију Београдског форума примио је амбасадор Републике Србије у Белорусији, господин Вељко Ковачевић, који је посебно истакао значај Београдског форума у остваривању ових идеја као и унапређењу укупне сарадње на друштвеном и културном плану између две државе.

Током посете, Делегација је имала прилику и да се упозна са богатом културом белоруског народа, као и са ослободилачком традицијом Великог отаџбинског рата, и доприносом белоруског народа победи над наци-фашизмом.

Vimer je ostri kriticar sankcija EU protiv Rusije za koje smatra da najvecu stetu nanose Evropi, odnosno, Nemackoj a jedino koriste globalnim ciljevima SAD.

У СКЦ „Свети Сава“ у Суботици 25. јануара је представљена књига академика Василија Крестића Геноцидом до велике Хрватске.

У подужем уводном делу, пре него је говорио аутор књиге, проф. Мира Радојевић је између осталог рекла:

-Имамо овде књигу која се бави односима Срба и Хрвата и то може да напише само неко ко се тим проблемом бавио неколико деценија и ко је схватио да се проблеми не рађају преко ноћи.

… Имамо једну књигу која показује задивљујуће знање једног историчара, проткано кроз познавање историје током неколико векова. Једно зање историчара који је више деценија свог живота и стваралечког рада потрошо да разуме, ја бих рекла, најтежи проблем са којим се после косовско-метохијског питања или заједно са њим суочила српска нација, који је при томе имао довољно тог осећаја одговорности исвести да морал историчара мора да буде испред свега да не питајући за цену у тим истраживањима и резултатима истих изађе у јавност спреман да се суочи како је један песник рекао „са силама немерљивим“. И да нам остави једну књигу са којом ћемо моћи много тога да научимо, која може да нам буде нека врста узора и дан нас подсети, можда се са мојим мишљењем многи неће сложити – Срби понекада лако заборављају – да ће ова књига бити ту да неке ствари не смемо заборавити.

Ова књига није оптужба, није ни осуда, она је једноставно збир научних знања и научних тумачења…

На крају предавања академик Василије Крестић је дао своје мишљење на питање да ли у будућности, у ЕУ, као заједници где и Срби теже, буду бољи односи са Хрватима.

– Сваки паметан човек би желео да буду добри односи, али будући да се они не одричу своје политике и својих политичких постулата из прошлости па и онога које је породио Туђман тешко је очекивати да ће се у нама блиској будућности било шта истински боље догодити између та два народа. Мене плаши то њихово тако антисрпско понашање које њих интегише, које њих обједињује, а заправо завађа нас до краја и граница које су неразмрсиве.

Извор: http://srbin.info/

Генерал Проф. Радован Радиновић

Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.

О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.

Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.

Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.

Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.

Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.

Да ли ће Нови пут свиле изменити светски поредак у којем живимо? Каква се економска, а каква геополитичка визија крије иза тог кинеског пројекта вредног око хиљаду милијарди долара? Хоће ли Европа бити у стању да искористи прилику која јој се указује, и како ће на све то реаговати власници актуелног глобалног поретка, Сједињене Америчке Државе?

Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.

Ђинпинг поставио Обаму тамо где му је место
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:

„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“

Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.

Може ли Кина да замени Русију
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.

„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?

Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.

Кина се претвара у гигантски финансијски мехур
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.

Извор:http://rs.sputniknews.com

"Постскриптум с Алексеем Пушковым" - одна из ведущих аналитических программ российского телевидения. P.S. посвящен важнейшим событиям в стране и за ее пределами. В программе неоднократно принимали участие видные российские и зарубежные политики: Евгений Примаков, Сергей Степашин, Геннадий Селезнев, Игорь Иванов, Григорий Явлинский, Юрий Лужков, Патриарх Московский и всея Руси Алексий II, Кондолиза Райс, Генри Киссинджер, Джордж Робертсон, Зоран Джинджич и другие. Программа пользуется популярностью и авторитетом среди влиятельной политической и бизнес-элиты России и СНГ. Каждую субботу несколько десятков миллионов телезрителей, а это наиболее активная часть населения страны, отдают свое предпочтение Постскриптуму и ее автору и ведущему Алексею Пушкову.

Живадин Јовановић и проф. Радован Радиновић, ТВ Мост, Нови Сад, 24.3.2016.

др Лука Кастратовић, генерал у пензији, члан Управе Клуба генерала и адмирала Србије.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

В.Максим Миско, председник Белорусог Фонда за мир, председник Управе Белоруског Фонда за мир.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

проф. др Александар Растовић, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

др Станислав Стојановић, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.

 ПРЕДЛОГ: СВАКОГ 24. МАРТА ДРЖАВНЕ ЗАСТАВЕ НА ПОЛА КОПЉА

У Београду је 23. марта 2016. године, одржана трибина посвећена сећању на жртве агресије НАТО против Србије (СРЈ) започете пре 17 година. Организатори трибине били су: Београдски форум за свет равнопрваних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.. Трибини су присуствовали представници студената, српског расејања, Владимир Чушев, амбасадор Белорусије, дипломатски представници Руске Федерације, Народне Републике Кине, Републике Анголе, Швајцарске и других пријатељских земаља.

Минутом ћутања учесници трибине одали су пошту 1008 погинулим браниоцима - војницима и полицајцима и окјо 2500 убијених цивила, међу којима је и 80 деце од неколико месеци до пунолетства.

Учесницима Трибине обратили су се Максим Миско, председник Фонда за мир Белорусије и Захарије Захаријев, председник Фондације „Славјани“ из Бугарске. Под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ о последицама НАТО агресије и глобализацији интервенционозма говорили су: Живадин Јовановић, председник Београдског форума, др Радован Радиновић, генерал у пензији, др Станислав Стојановић, дипломата, генерал у пензији др Лука Кастратовић и историчар проф.др. Александар Растовић.

Запажене су оцене учесника да је агресија НАТО пре 17 година била тачка преокрета у глобалним односима ка неограниченом војном интервенционизму САД и НАТО, одлучујући корак у спровођењу стратегије ширења НАТО на Исток, ка руским границама, милитаризацију Европе и међународних односа уопште, руинирање система УН и правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и произвођења хаоса зарад лакшег остваривања егоистичних економских и геополитичких интереса. Констатовано је да време доминације униполарног поретка завршено, да су светски односи ушли у период тектонских промена и да се велики сукоби могу избећи само прихватањем Русије и Кине као равноправних партнера и незаобилазних фактора у решавању иоле озбиљнијих међународних проблема. Указано је да се међународни тероризам убрзано прелива са Средњег и Блиског Истока и Северне Африке на тло Европе и да ће се такав тренд наставити обухватајући и друге земље и континенте. Да би се то зауставило, неопходно је да Запад, а пре свега САД, напусте политику двоструких стандарда, поделу на терористичких организација на «ослободилачке» и «терористичке», на «умерене» и «екстремистичке». Ако 90-тих година није било политичке воље да се поштују одлуке Савета безбедности о прекидању финансирања, обучавања и наоружавања терористичке ОВК на Косову и Метохији, ако није схватано упозорење да Запад (НАТО) својом подршком сецесионизму на делу државне територије Србије припрема одскочну даску за тероризам и организовани криминал као централној и Западној Европи, крајње је време да схвати да је био заслепљени егоистичним интересима, нереалним геополитичким циљевима, русофобијом и србофобијом. Упозорено је да ће се преливање тероризма ка Западу убрзати уколико се хитно не пресеку канали финансирања, обуке наоружавања ИСИС-а што, превасходно зависи од политичке воље најмоћније силе Запада. Предложено је да се ихтно сазове Светска копнференција о тероризму под окриљем УН која би дала зелено светло за припрему Међународне конвенције о борби против тероризма. Учесници трибине су најоштрије осудили терористичке нападе у Белгији и претходно у Француској изражавајући саоучешће породицама невино страдалих људи.

Око 200 присутних представника нестраначких, неависних удружења прихватили су иницијативу да се Влади Републике Србије предложи да сваког 24. марта државне заставе на званичним институцијама буду спуштене на пола копља у знак сећања и поштовања људских жртава агресије НАТО.

Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.

Утврдити списак цивилних жртава

Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.

Затражити накнаду ратне штете

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.

Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.

Разарање цивилних објеката и структура

19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.

Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.

У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...

Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.

Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, СУБНОР СРБИЈЕ, КЛУБ ГЕНЕРАЛАИ АДМИРАЛА СРБИЈЕ И ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ОРГАНИЗУЈУ ТРИБИНУ „АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“

Трибина ће се одржати у среду, 23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са почетком у 10 часова.

На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић, др Станислав Стојановић, проф. др Радован Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др Александар Растовић.

Почасни гости Трибине биће господин Максим Миско, председник Управе Белоруског Фонда за мир и проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.

ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ

У четвртак, 24. марта 2016. године представници наведених организација,студената Београдског Универзитета, дипломатски представници пријатељских земаља и гости из иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.

ПОЗИВАМО ВАС ДА УЧЕСТВУЈЕТЕ У ОВОМ ПРОГРАМУ.

Живадин Јовановић

КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ

Било је то време припрема за преговоре у Дејтону. И Европа и Русија биле су слабе у том процесу, па су свесно препустиле диригентску палицу америчкој администрацији. Немачки геополитички циљеви били су у великој мери задовољени разбијањем СФРЈ, те је у окончању грађанског рата у БиХ тадашњи Бон видео консолидацију тих циљева, ко год водио игру. Француској дипломатији било је важније како се њена улога пројектује у јавности од тога колики ће бити њен стварни утицај на исход и потоњи распоред снага. Велика Британија је, као у и другим сличним случајевима, наступала као члан англоамеричког двојца. Козирјев и Јељцин су били сарадници у америчком пројекту за БиХ. Ипак, у завршници Јељцин је покушао да сам себи одреди награду за „минули рад“ тиме што би у Москву истовремено довео Милошевића и Туђмана и домаћој јавности се представио као важан, чак и самосталан играч у решавању озбиљног европског проблема. На његову жалост, његови западни партнери, пре свих вашингтонски, нису му дозволили да то оствари. Туђман се није појавио на замишљеном тројном самиту у Москви. У тим условима Слободан Милошевић је разговоре са Јељцином настојао да искористи како би Русија једнострано одустала од санкција према СР Југославији, што би му ојачало преговарачку позицију у Дејтону, као и положај на Балкану и унутар земље

 Аутор: Кристофер Блек, адвокат, Канада

11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.

Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.

8. марта на Правном факултету Универзитета у Београду, г Аљоша Миленковић, писац, продуцент и новинар Ал џазире(ALJAZEERA) одржао је предавање на тему „Мигрантска криза“.

Током свог излагања г Миленковић је приказао лице и наличје кризе која потреса Европу, а која по његовом дубоком уверењу има корене још у акцијама које су спроводили косовски Албанци још деведесетих година двадесетог века.

Приказивањем снимака и фотографија које се из неког разлога нису нашле своје место у светским и националним медијима, г Аљоша је поткрепљивао свој став да криза у којој се налазимо није само низ спонтаних несрећних околности већ добро испланирана акција у којој се највеће патње људи злоупотребљавају како би се замаскирале врло опасне намере интересних група.

Након излагања г Миленковића, студенти су имали прилику да постављањем питања усмере даљи ток разговора.
Уз не тако светле прогнозе за окончање ове и неких будућих криза, г Аљоша је закључио предавање поручивши студентима да вероватно долази крај Европе каквом смо је ми познавали и да никада здраво за готово не узимају информације које се пласирају у медијима. Пожелео им је да се воле, мисле својом главом и воле нашу земљу. Немојте правити исте грешке које је направила моја генерација, упозорио је г Миленковић на самом крају.

Доналд Трамп је код Ларија Кинга, а поводом годишњице бомбардовања Србије критиковао Била Клинтона и злочиначки напад на Србе савезнике Америке у оба рата.

– Клинтонови су направили хаос на Балкану и на Косову. Погледајте шта смо направили Србији ваздушним бомбардовањем са сигурне висине. Ти исти Срби су спасавали америчке пилоте у Другом светском рату.

Велика је грешка што смо бомбардовали народ који је био наш савезник у оба светска рата. Клинтонови сматрају то за успех, а мене је то срамота.

Упућујем извињење Србима за све грешке америчке политике, а пре свега Клитонових. Нама у борби против исламског тероризма требају савезници који имају ратно искуство борбе са овим злом – а то су у Европи Руси и Срби.

Ако а будем на челу Америке биће промењен спољнополитички курс који је до сада често био погрешан

На Правном факултету Универзитета у Београду, 3. марта, одржано је предавање под називом „Венецуела данас“. Предавање је одржала отправница послова Боливарске Републике Венецуеле Диа Надер Де Ел Андари, пред око две стотине студената.

Тинк танк међународна асоцијација пута свиле
Шенжен, Кина, 23-24 фебруар 2016.

23. фебруар 2016., Шенжен, Кина

Симболично лансирање декларације из Шенжена

Ми, 80 представника око 70 тинк-танк организација, из више од 50 земаља, учествовали смо у првом Дијалогу Пута Свиле, одржаном 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, граду посебно значајном за остваривање иницијативе познате као „Појас и пут“. Домаћини Конференције су били Кинески центар за савремене светске студије, Влада муниципије Шенжена и Универзитет Фудан. Учесници Конференције су основали и прогласили почетак рада Међународног тинк-танк удружења Пут свиле.

Мишљења смо да је стари Пут свиле подстицао трговину и културну размену између евро-азијских цивилизација, доприносио рађању особеног духа Пута свиле који се одликовао мирољубивом сарадњом, отвореношћу и укљученошћу, заједничким учењем, заједничком коришћу и узајамном добити. У новој ери дух Пута свиле се обнавља иницијативом „Појас и пут“ коју је покренула Кина. Овај подухват укључује и изналажење нових могућности концепта обострано добитне сарадње.

Верујемо да иницијатива „Појас и пут“ даје нову енергију славном Путу свиле, зближавајући земље и подстичући узајамно корисну сарадњу ка новим високим дометима. Имајући у виду трендове у глобалној привреди и излазећи у сусрет заједничким очекивањима светске заједнице, Иницијатива „Појас и пут“ доприноси уравнотеженом и одрживом развоју светске економије. Верујемо да већа повезаност представља темељ Иницијативе „Појаса и пута“. Боља повезаност у инфраструктури као што су транспорт, енергетика и телекомуникације допринеће расту трговине и културне размене дуж „Појаса и пута“, уливајући нову дајући нову енергију регионалном и глобалном социјално-економском развоју.

Верујемо да синергија развојних стратегија представља критични корак за остваривање Иницијативе „Појас и пут“. Изградња механизама за политичку комуникацију на више нивоа представља императив за земље учеснице, за истраживање и охрабривање подударности интереса страна учесница, за заједничку израду и примењивање планова сарадње, за правовремено реаговање на ризике и изазове у сарадњи.

Ми верујемо да је прихватање концепта заједничког и одрживог развоја саставни део концепта Иницијативе „Појас и пут“. Да би се постигао вишестрани, уравнотежени, независни, самоодрживи развој Иницијатива „Појас и пут“ ставља нагласак на зелени, ниско-карбонски развој, посвећује одговарајућу пажњу заштити природног окружења, позива на иновације у технологији, систем и управљање који откривају нове хоризонте развоја. Ми верујемо да Иницијатива „Појас и пут“ предпоставља визију и посвећеност политичара, активно учешће предузећа, медија, друштвених организација, уз важну улогу коју играју и тинк-танк организације. Оснивање Међународног тинк-танк удружења обезбеђује важну платформу да тинк-танкови нуде савете за управљање и друштвено-културну размену.

Предлажемо да у оквиру Међународног удружења тинк-танк Пута свиле тинк-танк организације спроводе истраживања и воде расправе о Иницијативи „Појас и пут“ обезбеђујући консултације и дајући предлоге владама за координацију развојних стратегија и политика, као и за изградњу узајамног поверења.

Предлажемо да, у оквиру Међународног удружења тинк-танкова Пута свиле, учесници подстичу културну размену, унапређују разумевање Иницијативе „Појас и пут“ и да истовремено проширују узајамно разхумевање између народа партнерских земаља дуж „Појаса и пута“ доприносећи на тај начин даљем јачању односа између народа и подстицању јавне подршке.

Верујемо да ће дијалог о Путу свиле следити принцип прилагођавања и отворености, да ће се развити у мотор за размену информација, идеја и сабирање мудрости са циљем обезбеђивања интелектуалне подршке и друштвене основе Иницијативе „Појас и пут“.

Доприносећи социјално-економском и културном развоју, узајамном разумевању нација Иницијатива „Појас и пут“ ће помоћи уклањању развојног јаза, ширењу могућности запошљавања младих и пшодизању животног стандарда чинећи друштва напреднијим и хуманијим.

Радимо заједно да бисмо идејама и саветима доприносили политици остваривања Иницијативе „Појас и пут“, за добро народа дуж „Појаса и пута“, за узајамне добити и заједнички развој земаља учесница, за мир, достојанство и добробит свих.

 Живадин Јовановић

Чонгчинг, језгро града повезаног са Волоградом

Кинески председник Си Ђинпинг покренуо је 2013. године иницијативу познату као Нови пут свиле 21. века која обухвата Поморски пут свиле и Економски појас. Овај глобални мултидимензионални концепт  познат је као Иницијатива  „Појас и пут“. Иницијатива „Пут и појас“ има дугорочни карактер и за њено остваривање је предвиђен рок од 35 година. Иницијатива претпоставља директно учешће  око 60 земаља Азије, Африке и Европе. До сада је меморандуме и друге документе о учешћу у реализацији Иницијативе потписало око 30 земаља. Према доступним информацијама за њену реализацију биће потребно око 900 милијарди долара, плус 315 милијарди долара које би уложила Европска унија за проширивање и модернизацију сопствене инфраструктуре.

Чонгчинг, један од 13 мостова преко реке Јангце

Предвиђена средства би се улагала у изградњу и модернизацију мреже путева, железничких пруга, авио-саобраћаја, телекомуникација, лука и водених путева, логистику и све друго што је у функцији унапређења и ефикасности трговине, инвестиција, индустрије, енергетике и других области сарадње. Све то треба да допринесе бржем преовладавању социјално-економских проблема и обезбеђивању услова за заједнички економски напредак. За велики број земаља учесница Иницијативе то треба да значи повећавање могућности за запошљавање младих, искорењивање беде и сиромаштва, смањивање простора за разне видове екстремизма, стихијских миграција, као и извора нестабилности и сукоба.

Чонгчинг, 33 милиона становника. Мост на Јангце

Уз повезивање у привреди и инфраструктури, Иницијатива „Појас и пут“ обухвата и повезивање у култури, науци, медијима и свим другим областима од значаја за јачање разумевања, узајамног поштовања и културно-социјални напредак.

Иако је од покретања Иницијативе „Појас и пут“ протекло тек нешто више од три године, у њеном остваривању већ је успостављено 75 економских и слободних трговинских зона у 35 земаља дуж Пута свиле 21. века. Те зоне су, према званичним кинеским подацима, у току протекле три године уплатиле преко сто милијарди долара у буџете односних држава, на име пореза. Истовремено је у тим зонама до краја 2015. године запослено 950 хиљада радника.

Земље Југоисточне и централне Европе, међу којима је и Србија, учествују у реализацији Иницијативе као групација „Кина плус 16“. За реализацију пројеката инфраструктурног повезивања ове групације као дела глобалног пројекта „Појас и пут“, Кина је, за сада, издвојила десет милијарди долара. Од тога, за Србију је одвојено 1,5 милијарди долара, што говори да Србија има врло значајну улогу у оквиру Иницијативе. Таква улога и врло позитиван третман Србије, резултат су, како значаја геополитичког положаја Србије, тако и односа стратешког партнерства са Кином које карактеришу дуга традиција пријатељства, дубоког међусобног поверења и поштовања, као и приврженост основним принципима међународних односа и Повеље ОУН. Кина је, као стална чланица СБ, увек исказивала разумевање и подршку легитимним интересима Србије. Маја 1992. године, Кина је била једина стална чланица Савета безбедности УН која није гласала за увођење санкција према Србији (СРЈ). Кина признаје суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом и Метохијом као интегралним делом Србије и, разуме се, није признала једнострано отцепљење Приштине. На другој страни, Србија је одувек подржавала и наставља да подржава политику једне Кине.

Прошле седмице у Шенжену, приморском граду од 13 милиона становника, тик уз Хонг Конг, одржана је међународна конференција тинк-тенк удружења Пута свиле на којој је учествовало око осамдесет проминентних стручњака, научника, политичара и јавних личности из око педесет земаља Азије, Европе, Африке и Јужне Америке. На конференцији је усвојена Декларација из Шенжена и основано Међународно удружење тинк-тенк организација Пута свиле. Његов задатак ће бити да обезбеђује сталну интелектуалну подршку остваривању иницијативе „Појас и пут“. У раду конференције су учествовали проминентни научници, културни и јавни радници као високи политички представници Владе Кине, региона са водећом улогом у релизацији Иницијативе и КП Кине. Међу страним представницима, запажено је ућешће бивше председнице Републике Киргистан, Розе Отунбајеве, као и бившег канцелара Аустрије, Алфреда Гузенбауера. Из групације „Кина плус 16“ запажено је учешће представника Мађарске, Румуније, Бугарске, Турске док је са подручја бивше Југославије једини учесник био представник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић који је уједно био известилац првог од три тематска панела - о инфраструктурном и повезивању народа и цивилизацијау култури, образовању, науци и надградњи уопште.

Страни учесници Конференције имали су прилике да, поред Пекинга, посете Шенжен, прву слободну царинску зону у Кини и један од светских произвођача телекомуникационе опреме, Чонкчин, индустријски и комуникациони центар који годишње производи 3 милиона моторних возила и 55 милиона лап-топ компјутера и општину Дацу у провинцији Сечуан која баштини око 1.300 скулптура из 11.- 13. Века, које су под заштитом УНЕСКО-а.

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

На основу свега што се могло сазнати током Конференције у Шенжену, бројних сусрета и разговора са државним, провинцијским и локалним представницима власти, са представницима  науке, планирања, културе, образовања, здравства, као и на основу обилазака градова, лука, универзитета, културних и других установа – стиче се недвојбени утисак да је свестрани развој Кине без преседана у савременом свету, да Кина, као ретко која друга земља, има дугорочну визију, како сопственог тако и развоја светских односа, коју незадрживо спроводи и условима светске кризе, да се одлучно бори за мир, равноправност и поштовање основних принципа међународних односа и да ће и пре прогнозираних рокова постати прва економска сила у свету.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

На међународној конференцији о иницијативи „Појас и пут“,
одржаној 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, Кина.

Имам велику част да Вам пренесем најтоплије поздраве и најбоље жеље за успех ове значајне конференције од чланова и пријатерља Београдског форума за свет равноправних, једног независног удружења интелектуалаца основаног 2000. Желео бих искрено да честитам нашим организаторима-Кинеском центру за савремене светске студије, Влади Шенжена и Фудан Универзитета на оснивању међународног удружења тинк-тенка Пута свиле, као и на усвајању декларације глобалног мултидимензионалног пројекта 21. века- „Појас и пут“.

Шенжен симболизује развој Кине као модерне, отворене и земље са најдинамичнијим социо-економским развојем у савременом свету. Отвореност и најшира повезаност Шенжена са другим деловима света у трговини и индустрији, комуникацијама, иновацијама, култури, туризму, спорту и многим другим областима представља јединствену инспирацију за наше будуће напоре и циљеве.

Оквир сталне сарадње, размене идеја и иницијатива између тинк-тенк организација Пут свиле 21.века је данас успостављен. Од сада биће потребно да у међусобној комуникацији обезбеђујемо садржину којом ћемо испунити договорени оквир. Повезивање бизниса са бизнисом, професионалаца са професионалцима, научника са научницима, уметника са уметницима, медија и новинара са медијима и новинарима, студената са студентима и породица са породицама, представљаће наш трајни задатак и изазов.

Повезивање је врло широк појам, готово без граница. Што више у томе успевамо, то ћемо откривати још више потреба за развој успостављених веза и за сасвим нова повезивања. Што се тиче физичког повезивања, оног у инфраструктури и привреди уопште, дозволите да подсетим да су Србија и Кина, као постојани партнери, ангажовани у изградњи и модернизацији стратешког европског коридора 10 у модернизацији многих других путева и железничких пруга у изградњи мостова и термо-електрана. У току су преговори о изградњи српско-кинеског индустријског парка. Трипартитни српско-мађарско-кинески споразум је постигнут о модернизацији пруге Београд-Будимпешта која ће допринети пропусној моћи коридора 10 и олакшати повезивање региона Медитерана и централне Европе. Дунав, као важна саобраћајна артерија Европе треба развити и као значајну везу унутар Иницијативе „Појас и пут“ а посебно као део пројекта „Три мора“ (Јадранско, Црно, Балтичко море).

Што се тиче повезивања народа са народима, по мом мишљењу посебну пажњу треба посветити областима културе, образовања, медија и младих. У свим овим областима биће потребна одговарајућа координација и средњерочни програми сарадње. Област културе, практично нуди неограничене могућности за ширење и јачање међусобног разумевања, поштовања и поверења међу народима. У том смислу, одлука Кине да у Београду изгради свој културни центар је охрабрујућа и инспиративна. То ће бити први дом културе Кине у једном стратешки веома важном делу европског континента. Ја се искрено надам да ће и моја земља, Србија, бити спремна на реципрочни корак-да у Пекингу отвори дом српске културе чим јој то финансијске могућности буду дозволиле.

Повезивање лидера омладине земаља дуж „Појаса и пута“, привлачење и укључивање младих у остваривање иницијативе, представља логичан и неопходан изазов. Остваривање Иницијативе „Појас и пут“ тиче се њихове будућности и напретка. С друге стране, дугорочни карактер Иницијативе захтева континуитет напора, увек нове мостове младих ка будућности. Коме су потребнији мостови, пруге, путеви, телекомуникације, запошљавање и бољи услови живота него младима. Младе, образоване људе треба охрабрити да се добро упознају са суштином и приоритетима Иницијативе „Појас и пут“да би исту разумели, прихватили и остваривали. Овакав прилаз, на средњи и дужи рок, уједно може заштитити младе нараштаје од опасности да постану жртве разних врста екстремизама и масовних принудних миграција.

Регионални и подрегионални форуми младих о „Појасу и путу“, семинари, радионице, фестивали су форме које могу бити погодне за подстицање интересовања и укључивања младих у остваривање ове Иницијативе. Уколико би постојала сагласност, Београдски форум је спрема да буде домаћин регионалног „Кина плус 16“ форума младих лидера „Појаса и пута“.

Тема „Појаса и пута“ могла би, на одговарајући начин, да буде део наставе у образовању. Ако Владе сагласно својим дугорочним интересима, учестују у остваривању Иницијативе, политичка воља и форма за прихватање овог предлог,а не би требало да представљају проблем. Паралелно, потребо је да унапређујемо сарадњу и повезивање између академија наука и универзитета на свим нивоима-истраживачам, професора,планера и студентских удружења. Стипендије за студирање кинеског и других језика дуж „Појаса и пута“ треба такође да буду један од заједничких приоритета. Како охрабрити постдипломске студије, мастер и докторске тезе о „Појасу и путу“, једно је од питања које заслужује разматрање.

Како охрабрити медије за масовно комуницирање, посебно телевизијске мреже и новинске агенције да посвете континуирану пажњу у остваривању Иницијативе. Повезивање међу удружењима новинара, новинских агенција, телевизијских мрежа, свакако може допринети подизању јавне свести о „Појасу и путу“. Да ли би, на пример, успостављање пула новинских агенција земаља учесница, била једна од идеја за разматрање.

Доприносећи социо-економском и културном развоју, узајамном поверењу међу нацијама учесницама Иницијативе ова Иницијатива ће допринети уклањању јаза између развијених и неразвијених, отварању нових могућности запошљавања младих и подизању квалитета живота на виши ниво чинећи наша друштва напреднијим и хуманијим.

Одређене форме и подручја повезивања могу се даље размотрити у оквиру групе „Кина плус 16“. То би свакако добро било зато што повећава флексибилност и уважавање специфичних потреба овог региона. Београдски форум сматра умесним да иницира редовне тинк-тенк састанке „Кина плус 16“ као огранка Међународног удружења основаног на данашњој Конференцији у Шенжену.

Дозволите да истакнем да Србија и Кина имају дугу традицију пријатељских односа и узајамно корисне сарадње. Ово ме чини посебно задовољним и зато што сам једно време у прошлости имао привилегију да и сам скромно будем укључен у развој односа између наших земаља. Две земље су одавно прихватиле дугорочни, стратешки прилаз међусобним односима заснованим на универзалним принципима међународног права, узајамном поверењу и заједничкој добити. Оне и данас, на истим принципима, успешно и отворено сарађују на остваривању иницијативе „Појас и пут“. Већ су постигнути добри резултати. Овај тренд напретка у односима учвршћен је и даље подстакнут посетом кинеског премијера Ли Кећанга Србији 2014. год, када је Србија била домаћин трећег „Кина плус 16“ самита. Прошле године српски премијер Александар Вучић учинио је узвратну посету Кини и у Пекингу учествовао на петом самиту „Кина плус 16“.

Иницијатива „Појас и пут“ је отворила нови широки простор за јачање традиционалног пријатељства и стратешке сарадње између Србије и Кине. Из наше скромне позиције, наставићемо да и даље пружамо подршку узлазном тренду наших укупних односа.

 

Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње

Danas se navršava 15 godina od terorističkog akta nad autobusom „Niš ekspresa“ koji je prevozio raseljene Srbe do grobnih mesta u svojim mestima dakle su proterani. Za ne mali broj njih, to je značilo susret sa onim što su godinu ili dve ranije izbegli, smrt.

„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje“ započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa“ Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.

Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.

Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.

Нова књига проф. Др Радована Радиновића

U издању Београдског форума за свет равноправних управо се појавила нова књига Проф. Радована Радиновића: Карактер ратова за разбијање Југославије. Иако је реч о делу једног генерала, а и наслов би могао да упућује на размишљања у том правцу, ово није првенствено војно-стручна анализа ратовања у процесу разбијања Југославије. То је, пре свега, пројекат реномираног научника који, прецизном анализом догађаја и улога локалних и међународних фактора, долази до одговора на кључна друштвено - историјска питања и указује на суштинске узроке, односно циљеве актера и последице.

Она, уствари, нуди одговор на суштинско и још увек контроверзно, питање: зашто је, по други пут у једном веку, дошло до краха државе Јужних Словена? И, чије су „заслуге“, чије одговорности за поновно разбијање Југославије, створене после Првог и обновљене после Другог светског рата?

А то чини у, још увек суштински контроверзном, историјском контексту, када је пуна истина о томе – ко је то, како и зашто учинио, и какве су биле стварне улоге учесника у тим збивањима – затрпана тешким идеолошким наслагама, најчешће, у знаку наметнуте доминантне српске кривице). Наслагама, под којима се једва разазнаје да се и те улоге и укупан смисао збивања, уствари, представљају у драстичном нескладу с реалним историјским чињеницама које побијају ту, наводну, кривицу. А такво идеолошко замућење је и данас – две деценије после сепаратистичког ратног разарања југословенске федерације - доминантна карактеристика не само званичних интерпретација настанка нових државица на развалинама бивше федерације (уграђена и у њихове државне протоколе), него и многих „научних обрада“ и образложења, и у тим државама и у иностранству.

Oва књига је, насупрот томе, умногоме јединствен покушај да се оцене и закључци о намерама и улози сваког актера у том процесу, и последицама до којих је њихово деловање довело, изведу – кроз сучељавање неспорних теоријских појмова о рату и агресији и егзактних историјских чињеница и догађаја који су водили разбијању Југославије. Утолико је ова књига и веома значајан прилог објективном и истинитом сагледавању суштине недавне југословенске трагедије. Трагедије, која је – разарајући Југославију – сахранила и један (вековни) племенити сан Јужних Словена, за чије остваривање је, како се испоставило, узалуд уложено и много енергије и много људских живота кроз читав 20. век. Сан за који је и генерал Радиновић, после свега што се десило, испољио склоност оцени да је уствари био илузија.

Аутор одбацује тезу да је Југославија пала због тога што је „пао комунизам“, те нестао геополитички разлог њеног постојања. Такође, да је српски народ, Србија и њена интелектуална елита крива за нестанак Југославије. Пала је, сматра, пре свега због излива атавистичке мржње код неких словенских народа, који су живели у тој заједничкој држави -- према Србији и српском народу. Наравно, уз одлучну и одлучујућу подршку неких моћних страних сила, сходно њиховим геополитичким интересима.

У том смислу, у књизи је – кроз методолошки ракурс теоријских дефиниција појмова и класификације рата и агресије – извршена детаљна анализа историјских чињеница о свакој зараћеној страни понаособ, њиховим војним стратегијама и конкретним акцијама у Словенији, Хрватској и у Босни и Херцеговини. Није изостављена ниједна релевантна чињеница. Нису прећутани злочини нити потцењене жртве нити једне зараћене стране. Емпиријском анализом чињеница, сходно стриктним методолошким захтевима војне науке, утврђиване су каракеристике и обележја сваког оружаног сукоба. И тек на основу тога, формулисане су оцене о њиховом карактеру и стварном историјском смислу. Стога се може рећи да су оцене и закључци, изведени на овај начин, врло аргументовани и непобитни.

А основни закључак је -- да се овде уопште не може говорити ни о каквој “великосрпској агресији“; нити о „одбранбеним“ и „домовинским“ ратовима оних који су наводно били изложени тој „агресији“. Него, да све анализиране конкретне историјске чињенице говоре сасвим супротно: да су на делу били – сепаратистички ратови за разарање заједничке државе. И, да ратова не би ни било да их сепаратисти (који су их покренули) нису желели.

У припреми ове књиге коришћена је релевантна стручна и мемоарска литература из пера аутора свих зараћених страна, истраживања и студије аутора који су се бавили тематиком разбијања Југославије. Стога је ова књига лишена не само било какве пристрасности или тенденциозих селекција чињеница, него и повишеног тона у њиховој анализи и спекулативних, емотивних или једностраних опсервација о трагичним реалностима процеса разбијања Југославије (извршеног на штету свих њених грађана). Утолико је овакав прилог истинитом разјашњавању ове, још увек трауматичне, теме драгоценији – као објективно и научно засновано сазнајно достигнуће.

(Из представљања књиге на Скупштини Београдског форума за свет равноправних, 23. јануара 2016.).

Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних

Нормализација односа

Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(http://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)

Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини

„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“

Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.

Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?

Колико заиста знамо о функционисању Европске уније

Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.

Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.

Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.

Чији пример да следимо

Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?

Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?

Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?

За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.

Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.

Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.

Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.

Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.

Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.

Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.

Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.

Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?

Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.

ФОРУМ НЕЗАВИСНЕ МИСЛИ

Сеоба народа последица незајажљивости и интервенционизма богатих

Београдски форум има за собом 16 година рада на промовисању идеја мира и сарадње, равноправности људи, народа и држава. За то време објавио је близу 200 књига, организовао много међународних и националних конференција, учествовао на међународним скуповима и у мировним активностима широм света. Одржава контакте и сарадњу са великим бројем организација сличног усмерења, у земљи и иностранству, како у оквиру Светског савета за мир, чији је члан, тако и на билатералној основи. Недавне међународне конференције поводом 100-те годишњице Првог светског рата, као и поводом 40 година од оснивања ОЕБС-а, које је Форум организовао са партнерским удружењима из Русије, окупиле су интелектуалце, дипломате и друге стручњаке високих стваралчких домета из Србије, окружења и преко 40 земаља света, што илуструје ширину, ниво контаката и углед Форума.

Ово су неке од констатација изнетих на редовној годишњој Скупштини овог независног, нестраначког удружења одржаној у галерији «Прогрес», уз присуство великог броја чланова, пријатеља и представника других удружења, научних и културних институција и дипломатског кора.

Оцењено је такође, да се Форум афирмисао као место окупљања и дијалога слободних, независних мислилаца и истраживача о најважнијим националним, регионалним, европским и светским проблемима, као што су: развој у условима кризе, политика активне неутралности, глобални интервенционизам, позадина ревизије историје, тероризам. Форум се залаже за поштовање система Међународног права заснованог на Повељи УН и за јачање улоге Уједињених чије раноправне чланице представљају једину легитимну међународну заједницу. У складу са тим, Форум сматра да Дејтонски споразум и Резолуција СБ УН 1244 о Косову и Метохији, представљају интегрални део међународног права, имају трајни карактер. Притисци и манипулације страних фактора да се изврши њихова ревизија, или да Србија одустане од њих зарад обећања бржег кретања ка чланству у ЕУ, по оцени Форума, представљају опасност, воде дестабилизацији у региону и нису прихватљиви.

Форум је остварио значајне резултате у издаваштву. Издања Форума постала су референца за многе истраживаче, аналитичаре и научнике из разних делова света, којима је стало до чињеница и оцена најважнијих регионални и светских тема и проблема. Посебно охрабрује растуће интересовање за издања Форума који испољавају млади истраживачи из Русије, Европе, Америке. Књига „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, коју је Форум издао заједно са Српском књижевном задругом, и то два издања на српском и по једно на руском, енглеском и немачком језику, промовисана је у Европи, Азији, Америци и Аустралији где је побудила велико интересовање научника и шире читалачке публике.

Највише публикација Форума посвећено је проблему статуса Покрајине Косово и Метохија, циљевима и последицама агресије НАТО против Србије (СРЈ) и разбијању СФРЈ. И књига Проф Радована Радиновића, генерала у пензији, „Карактер ратова за разбијање Југославије“, која је управо изашла из штампе и представљена на Скупштини, показује тематску оријентацију и аналитичке домете Форума и његових чланова. О књизи је говорио др Станислав Стојановић, уредник и аутор предговора.

У излагањима је речено да је међународни тероризам дуготрајна и глобална опасност, која се може не искоренити само војним и репресивним средствима, већ координираном глобалном стратегијом, под окриљем Савета безбедности УН, која обухвата мере за бржи економски, социјални и образовно-културни развој делова света порекла тероризма. Обновљена је иницијатива за одржавање светског самита ради припрема и усвајања међународне конвенције о борби против тероризма. У овој фази, најважније је да се пресеку канали финансирања, наоружавања, инфилтрације и обуке терориста. Проблем избеглица и масовне економске миграције, резултат је дуготрајне политике експлоатације и глобалног интервенционизма према земљама у развоју која је довела до огромног социјално-економског јаза између богатих и сиромашних делова света. Суштински говорећи, егоизам, незајажљивост и расизам богатих довео је и до раста свих врста екстремизма, тероризма и масовних миграција становништва. Што је још горе, поједине богате силе злоупотребљавају тероризам за експанзију својих гоестратешких интереса стимулишући на тај начин његово ширење и бумеранг ефекте.

Избегличка и емигрантска криза претвара се у трајнин процес и стање савремене цивилизације. Велика је илузија да се то може решити палијативним, технократским или хладноратовским методима, као што су: подизање зидова, слање војске и полиције на границе, одређивање квота, подела на пожељене и непожељне, изградња мамутских сабирних центара, позивањем на одредбе о реадмисији и слично. Поједине европске земље понашају се тако као да би желела да Балкан постане нова Крајина из доба Аустроугарске: брана или сабиралиште емиграната да би оне и даље могле да уживају благодети акумулираног богатства! На њихову жалост, то данас није могуће! Неопходне су дугорочне, корените промене у глобалним прилазима најбогатијих и најодговорнјих: напуштање политике војног експанзионизма и глобалног интервенционизма, политике насилног обарања легално изабраних влада земља са независном политиком. Треба јасно рећи да ратови које покрећу најбогатије земље, неизвесност и пустош које изазивају главни су покретачи милиона безнадежних, а не њихова лењост или похлепа за лагодним животом!

У извештају за Скупштину и у излагањима је истакнуто да се Србија одлучније мора поставити у односу на прогон Срба са Косова и Метохије, као и у односу на обесправљеност делова српског народа у бившим југословенским републикама, посебно у Хрватској и Црној Гори. Реафирмисана је иницијатива Форума за оснивање Савета Срба у региону, који би се бавио њиховим заједничким проблемима, остваривањем људских и грађанских права, у складу са међународним стандардима.

Изражена је једнодушна солидарност са Оливером Ивановићем, као и свим другим жртвама политике, политичког прогона и политике двостуких стандарда који и даље преовлађују у институцијама Европске Уније. Српски национални и државни интереси, достојанство српског народа, морају бити изнад свих других вредности и краткорочних калкулација.

Београдски форум за свет равноправних

Београд, 23. јануар 2016.

ЈУТЈУБ ПЛЕЈЛИСТА:

Линк плејлисте: https://www.youtube.com/playlist

У Сава Центру 23.11.2015-те је одржано Свечано отварање српско-руске изложбе докумената у Сава Центру, а у Дому Војске Србије, 25-ог новембра 2015-те одржано је свечано отварање изложбе фотографија посвећене србији и Русији у Првом светском рату, а затим и Презентација Зборника "Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство", посвећене 100. годишњици од поћетка Првог светског рата.

ЈУТЈУБ ПЛЕЈЛИСТА:

Линк плејлисте: https://www.youtube.com/playlist

ЈУТЈУБ ПЛЕЈЛИСТА:

Линк плејлисте: https://www.youtube.com/playlist

Учесници Међународне научно-друштвене конференције „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у потрази за безбедним светским поретком“која јепосвећена историјским договорима и актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи и која је ујединила представнике многих држава Европе, Азије и Америке, на основу резултата широког друштвеног дијалога и размене мишљења, одржаних у години када се обележава 70. годишњица Јалтске и Потсдамске конференције и 40. годишњица од потписивања Завршног акта Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, сматрају да је потребно да изјаве:

Питања о безбедности и сарадњи у Европи и свету у целини традиционално представљају предмет међудржавних споразума и узајамног деловања земаља. Истовремено, уверени смо да у савременом добу у тој сфери није могућ квалитетан напредак и прогресивно кретање напред без ослањања на мишљење јавности и без ангажовања друштвених иницијатива у развоју новог система безбедности и сарадње, заснованог на узајамном поштовању и поверењу.

Уверени смо да су терористички акти у Турској, експлозија руског авиона на небу над Синајским полуострвом и масовна убиства у Паризу, који су однели стотине живота, постали прави изазов за светску заједницу и показали да је неопходно тражити нове приступе, ојачати и ујединити напоре у координираној борби против међународног тероризма и екстремизма као глобалне опасности за човечанство.

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

Седамдесет година после савезничких конференција на Јалти и у Потсдаму и 40 година од усвајања Завршног документа из Хелсинкија међународни односи ушли су у период дубоких промена. Завршени су периоди биполарног и униполарног уређивања светских односа. Враћање на старе концепте више није могуће. Светски поредак постаје мултиполаран.

Процес мултиполаризације не тече лако, али се не може зауставити. Посебно забрињавају тежње да се по сваку цену, укључујући примену војне силе, сачувају доминација и привилегије, да се озакони право на изузетност, глобални интервенционизам и војна експанзија на Исток. Политика силе којом Запад, на челу са САД, тежи да очува привилегије и стави под контролу богатства планете довела је до дестабилизације, конфликата и разарања многих држава и друштава. Западни центри моћи, носиоци такве тоталитаристичке политике, носе одговорност за дестабилизацију и драматично заоштравање глобалних односа који прете катастрофалним последицама по човечанство.

Прве жртве такве политике у недавној прошлости биле су две Југославије – једна која је разбијена изазивањем грађанских ратова почетком 90-их година прошлог века и друга која је разорена током илегалне агресије НАТО 1999. Тиме је Балкан претворен у зону дуготрајне нестабилности. Ревизијом историје «in vivo» под окриљем Запада, створено је више државица, које тешко да имајубило какве могућности за самостлни развој и независност. Насилно исцртавање нових грница кршењем основних принципа Хелсиншког документа, није завршено. Доказ томе је отимање покрајине Косово и Метохија од Србије и оживљавање планова о стварању тзв. велике Албаније. Највећа жртва деструктивне стратегије САД и Запада на Балкану је српски народ који је разбијен, обесправљен и стављен под контролу вазалских режима. Парадоксално је да Запад паралелно фрагментисање српске нације, на једној и (ре)интеграцију других нација, на другој страни, истовремено проглашава као допринос миру и стабилности, поштовању европских и демократских стандарда! Српско национално питање, не само да је отворено, већ је разбијањем и обесправљивањем српског народа, даље погоршно. Тешко да је то силом наметнуто стање у интересу мира и стабилности. Реч је, дакако, о геополитичком инжењерингу, о империјалним интересима и ни о чему другом.

Живадин Јовановић,
Беогрдски форум за свет равноправних

Међународни тероризам је дуготрајни, глобални и комплексни безбедносни проблем.

До најновије ескалације тероризма коју демонстрира тзв. Исламска држава (убиство преко 200 руских туриста над Синајем, убиство око 130 Парижана у више синхронизованих напада и други), долази у време продубљивања неповерења и конфронтације међу највећим силама, кризе унутар ЕУ, оружаног посезања за туђим богатствима и интересима, опадања делотворности механизама за мирно решавање спорово, велике сеобе народа и деградације основних принципа међународних односа.

Да би се тероризам искоренио, поред реакција земаља чији су грђани и интереси директно угрожени или су директне жртве тероризма, неопходна је квалитативно нова стратегија и однос који у пракси прихвта да је тероризам глобална, дугорочна опасност од које нико није поштеђен. Пре свега, потребно је зауствити тренд продубљивања неповерења међу кључним светским факторима, дати шансу дијалогу и равноправном партнерству. У борбу против тероризма као глобалне опасности треба објединити глобалну међународну заједницу, а то значи Уједињене нације и организације као што је ОЕБС. То би и те организације извукло и периода деградације, прзног хода и манипулација. Након свега, треба да је свакоме јасно да злоупотребама, ексклузивним улогама и двоструким стандардима нема места. Наравно, осим ако неко, ипак, има интереса да се тероризам одржава и шири, што би било кратковидо и контрапродуктивно.

Исламска држава (ИД) се појавила и проширила након познатих интервенција у Авганистану, Ирку, Јемену, Сирији, Либији... Иако су процеси разарања тих држава, територија и друштава поодмакли, неопходан су напори и подршка обнови тих друштава и држава, без наметања туђих интереса. Иначе, прете продубљивање хаоса, ширење ИД и експанзије тероризма.

Политички компромис и прекид рата у Сирији представљао би велики успех за светске заједнице, посебно њеног европског дела, али и најозбиљнији ударац за ИД и тероризам.

Обустављање сваке, директне или прикривене подршке ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.

Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и демократију», такође су важн услов за преокрет ка ефикасној борби и успеху.
Без врћања поштовању основних принципа међународних односа, као што су право на самосталну унутрашњу и спољну политику сваке земље, суверенитет и територијални интегритет, укључујући и суверенитет над природним и економским ресурсима – тешко је замислива не само ефикасна борба против тероризма, већ и мир, безбедност за све и развој.

Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, нарочито у ратом захваћеним подручјима (Блиском Истоку, Магребу, Под-Сахарским земљама) мора ткође, постати интегрални део глобалне стратегије борбе против тероризма.

Можда је дошао тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању тероризма, под окриљем Уједињених нација?

Svetskim presedanom na presedan, ukratko bi se mogla opisati do kraja neizvesna i uzbudljiva sednica Generalne konferencije Uneska koja će biti upisana kao veliki istorijski obrt. Pariski pokušaj da teritorija Kosova koje nije opštepriznata država, niti članica Ujedinjenih nacija, postane deo Uneska, zablokiran je.

Odolele ucenama Zapada: Mnoge zemlje članice Uneska nisu popustile pod pritiskom

Tako je Zapad u nadmetanju sa Srbijom, posle neuspelog pokušaja da progura rezoluciju o Srebrenici u Ujedinjene nacije, ubeležio i drugi veliki poraz u u novijoj istoriji. Dok proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica ovakav ishod vidi kao buđenje bipolarnog sveta, premijer Srbije Aleksandar Vučić ukazuje da se Srbija suprotstavila mnogo većim od sebe, koji nisu uspeli da je unize ni politički zgaze. To, međutim, nameće pitanje sledi li Beogradu, koji opet oslonac nalazi u Moskvi, posle ove izvojevane bitke, osveta i kazna.

Da li je bolje da Srbija gubi međunarodne bitke, da ne bi provocirala kažnjavanje Vašingtona i Brisela, odgovara pitanjem bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović.

Beograd, prema njegovim rečima, treba da se bori u svim svetskim organizacijama za sebe i sopstvene interese i da se ne opterećuje time da li će srpski uspeh nekog naljutiti.

- Srbija ima i pravo i obavezu da radi u svom interesu. Samo tako će pokazati i dokazati Evropi da je država i da neće da pada na kolena i da bude pretvorena u evropski otirač - kaže Jovanović napominjući da je Beograd pokazao da radi za sebe, a ne protiv bilo koga drugog.
On dodaje da Srbija ne treba da stavlja sebi olovo oko noge i tone u močvari da bi zadovoljila Zapad.

O pariskim presedanima je govorio amabasdor Srbije u Unesku Darko Tanasković koji kaže da Velika Britanija koja se najviše zalagala za Kosovo, u stvari pomogla Srbiji.

- Britanski predstavnik nastojao je da objasni kako bi bio presedan ukoliko GK ne bi postupila u skladu sa preporukom Izvršnog saveta, jer se to nikada do sada nije dogodilo. Odgovarajući na njegovu diskusiju, primetio sam da je zapravo logično da dođe do tog presedana, zbog toga što nikada u istoriji Uneska nije postojala nedržava to jest entitet čiji se prijem u ovu organizaciju traži - predočio je Tansković.

Žao mi je što u EU plaču

Premijer Aleksandar Vučić prokomentarisao je da mu je žao što su brojni evropski zvaničnici i Priština toliko razočarani, jer samoproglašeno Kosovo nije primljeno u Unesko, istakavši da je i on razočaran što su ušli u taj proces ne obaveštavajući Srbiju.
- Kuknjavu i žalopojke iz Prištine neću da komentarišem. A to što vidim da brojni EU zvaničnici, takođe, plaču, šta da im radim? To je njihova politika, priznali su nezavisnost Kosova i ponašaju se skladu s njom, a Srbija u skladu sa svojom nije priznala i neće priznati nezavisnost Kosova - poručio je Vučić.
Emir Kusturica ocenio je da je ova odluka posle neusvajanja rezolucije o Srebrenici, na kojoj su posebno insistirali Englezi i Amerikanci, možda i najveća politička pobeda. Dodaje i da je dobar znak, ne samo zato što će biti sačuvana svetska kulturna baština, već i što govori da UN nisu više mesto gde se sprovodi volja jednog naroda, već se polako uspostavlja novi svet.

- Ovo je reakcija novog svetskog poretka, dobra reakcija. Donedavno su u tom istom svetu žmurili kada su vandali rušili bogomolje, u međuvremenu se svet, izgleda promenio - istakao je Kusturica, dodajući da je najveća pobeda što postoji svest koja drži do kulture i tradicije i ne dozvoljava da se sekirama odseku srpski koreni.

Od braće opet nož u leđa

Crna Gora je nastavila da podiže ruku protiv Srbije. Sramni potez režima Mila Đukanovića je izazvao veliki broj komentara na društvenim mrežama, a priličan broj građana Srbije je naveo da nikada više neće letovati na Crnogorskom primorju. Makedonija je takođe bila protiv Srbije, pa je srpski premijer prokomentarisao da su Podgorica i Skoplje pokazali da im je Priština važnija od Srbije.
Bog nije u snazi, već u istini, prokomentarisao je sednicu rečima Aleksandra Nevskog ruski ambasadaor u Srbiji Aleksandar Čepurin koji se nada da će rezultat glasanja u Parizu dati pozitivnu dinamiku obnavljanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. On je naglasio da su Srbi još jednom pokazali da imaju hrabro srce, puno strpljenja i snažan duh.

Moramo više da se cenimo!

- Moramo biti čvršći u odbrani interesa Srbije, i moramo više da budemo država nego što smo danas, jer koliko sebe cenite, toliko će vas ceniti drugi - kaže Živadin Jovanović. - Treba li slušati London, autora rezolucije o Srebrenici, ili SAD koje su bombardovale Jugoslaviju? Šta imamo od toga da nas Zapad tapše po ramenu i udeli koji kompliment? Te pohvale mogu samo da zabrinu, jer oni ne hvale zbog naših uspeha, već zato što se radi u njihovom interesu.
Francuskom pukovniku Žaru Ogaru koji je bio angažovan na Kosovu, laknulo je što Kosovo neće biti deo Uneska. Da je primljeno to bi, kako kaže, bila prilika za desatanizaciju OVK kojoj bi se omogućilo da, pod plaštom čestitosti, nastavi ka neizmenjenom cilju, brisanju prošlosti srpskog i hrišćanskog Kosova.

Slavlje u Mitrovici

U severnom delu Kosovske Mitrovice Srbi su proslavili odluku Generalne konferencije kolonama automobila koje su okićene srpskim zastavama kružile ulicama uz zvuke sirena. Gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić kazao je da je Srbija danas ostvarila važnu diplomatsku pobedu, da je pravda zadovoljena, jer oni koji su rušili i palili srpske manastire na Kosovu 2004. i 2008. godine danas ne mogu biti njihovi zaštitnici.

***

Извор: http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/531668/Drugi-samar-mocnom-Zapadu

24. - 25. новембра 2015. године у Београду (Србија) одржава се Међународна научна конференција „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у трагању за безбедним светским поретком“, посвећена актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи

Од 24. – 25. новембра 2015. године у београдском Сава Центру одржаће се Међународна научна конференција „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у трагању за безбедним светским поретком“, посвећена актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи и свету. Покровитељ Конференције је Председник Србије господин Томислав Николић.

Конференцијом се уједно обележавају три важне међународне годишњице: 70. годишњице Конференције савезничких земаља на Јалти, 70. годишњице Конференције у Потсдаму и 40. годишњице усвајања Хелсиншког завршног документа, односно,.оснивања Организације за безбедност и сарадњу у Европи (КЕБС-ОЕБС).

Организатори Конференције су Београдски форум за свет равноправних и две руске организације - „Центар националне славе“ и Фонд Светог Андреја Првозваног.

Регистрација учесника је од 9:30 сати а почетак Међународне конференције је 24. новембара у 10 сати у главној сали Сава Центра, улаз са Савске стране.

Следећи потребу за широким и равноправним међународним дијалогом, учесници Конференције ће анализирати како историјске тако и савремене аспекте безбедности и сарадње у Европи и свету. Дубоке промене у Европи и свету, настојања да се, на једној страни свет уређује хијарархијом и доминацијом војних и финансијских центара моћи, на другој страни, тенденција да се подржи поштовање принципа међународних односа и међународног права, да се поштује равноправност свих земаља и народа, да се спрече хаос и арбитрарност – представљају изазов за јачање одговорности, партнерства и организовног дијалога беѕ априорног наметања било чије воље или интереса. Један од главних циљева Конференције ће бити отворена дискусија о перспективама међународне сарадње за развој и безбедност у Европи и свету у 21 веку.

Очекује се да ће на Конфернцији учествовати: Председник Републике Србије Томислав Николић, Председник Организације за безбедност и сарадњу у Европи, Први потпредседник Владе Републике Србије, Министар спољних послова Србије, Ивица Дачић, Председник Управног савета Центра националне славе и Фонда Андреја Првозванога, Председник- оснивач Светског Друштвеног Форума "Дијалог цивилизација", Владимир Иванович Јакуњин, Заменик Министра спољних послова Руске Федерације, А.Ј. Мешков (Алексеј Јуревич Мешков), Председник Француске Републике (1974-1981), Валери Жискар д'Естен, Председник Републике Српске, Милорад Додик, ранији државни секретар у министарству одбране Немачке Вили Вимер, канадски научник светског реномеа Мишел Чосудовски, Индијски генерал, бивши командант УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, кинески научник Лин Јонглианг као и многи други светски, европски, српски и руски научници - историчари, дипломате, уметници и јавне личности.

Са одржавањем Конференције повезан је и низ других пратећих догађања. Тако ће 23. новембра, 11.00 ч. у холу Сва Центра бити отворена Српско – Руска изложба докумената о развоју система безбедности, потом, ће истог дана у 12.00 часова почети са радом Округли сто «Млади у процесу изгрдње нових простора безбедности и сарадње», у Хотелу «Краун Плаза», Нови Београд. На крају, 25. новембра у 15.30 часова, у дому Војске Србије биће отворена изложба докумената посвећених учешћу и доприносу Србије и Русије победи савезника у Првом светском рату. Том приликом, уједно биће представљена јавности и српско-руско издање саопштења са прошлогодишње Међународне конференције истих организатора, посвећене 100. годишњици од почетка Првог светског.

Конференција се завршава 25. новембра у Сава Центру (конференцијска сала), где ће се одржати Завршна Пленарна седница, на којој ће се усвојити Завршни документ Конференције. Почетак Завршне Пленарне седнице - у 10 часова.

Београд је право место за покретање демократског, равноправног дијалога о питањима безбедности и сарадње. Много чешће него друге престонице Европе био је жртва катастрофалних ратних разарања, укључујући и у недавној прошлости, што му даје морално право и што га обавезује да буде покретач дијалога, споразумевања и јачања поверења. С друге стране, Београд је родно место Покрета несврстаних земаља, најшире међународне групације после Уједињених нација, која има огромне заслуге за слободу колнијализованих народа, демократизацију система Уједињених нација и посебно – за јачање међународног дијалога и обнову поверења тешко нарушеног у ери хладноратовских заоштравања.

У изградњи хелсиншког процеса Београд је био лидер групације неутралних и несврстаних земаља Европе (Кипар, Малта, СФРЈ, Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска) које су биле покретачка снага за постизање консенсуса о Хелсиншком завршном документу. Тај докуменат, ослоњен на договоре у Јалти и Потсдаму, на резултате Другог светског рата и Повељу Уједињених нација, представља историјски значајно достигнуће и међаш за нове иницијативе усмерене ка осигурању једнаке безбедности за све земље без обзира на њихово пространство, број стновништва, економску или војну моћ. За свој допринос процесу европске безбедности и сарадње Београду је узвраћено тако што је 1977. био домаћин прве министарске Конференција КЕБС-а после Хелсинкија. Ове године Београд ће првих дана децембра поново бити домаћин министарске конференције ОЕБС-а. Поново са циљем да се заустави опасна деградација поверења, међународног права и улоге ОЕБС-а и Уједињених нација, да се покрену иницијативе у правцу смањивања неповерења и напетости, спречавања политике силе, мирног решавања свих спорова уважавањем партнерства и легитимних интерерса свих фактора. Овога пута, Београд је поново стециште европског и светског дијалога и као председавајући ОЕБС-а у години када се навршило 40 година од усвајања Хелсиншког завршног документа.

Радни језици Конференције: српски, руски, енглески.

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Сремска 6, Београд, тел. 328 3778, Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Одбијање Генералне конференције да прими „Републику Косово“ у чланство УНЕСКО резултат је деловања српске дипломатије, принципијелне и пријатељске подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, као и опредељености растућег броја земаља чланица за поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН и резолуције СБ УН 1244.То је уједно одговор праве међународне заједнице на све притиске, уцене, двоструке стандарде и груба кршења међународног права у периоду од почетка 90-тих година прошлог векаи илегалне агресије НАТО 1999. против Србије (СРЈ).

Трајна заштита српске културне, духовне и националне баштине биће могућа само уз трајно и праведно решење статуса Косова и Метохије као интегралног дела Републике Србије уз поштовање њеног важећег Устава и доследну примену Резолуције СБ УН 1244 као трајно важећег правног документа светске заједнице.

Београдски форум за свет равноправних

Просто су невјероватне размјере додворавања које поносни црногорски властодршци и медији у њиховој служби, испољавају према западним моћницима, посебно у хваљењу и слављењу НАТО-а. Евро-атлантске интеграције су постале нека врста њиховог оченаша.

У делиријуму се иде дотле да, прије неки дан, потпредсједник владе Душко Марковић рече како је НАТО највећи цивилизацијски оквир нашега времена, иако је стварност тотално супротна. Наиме тај војни савез је својим апокалиптичним ратовима уствари разоритељ цивилизације, као што показују примјери Србије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и Украјине, претворених у рушевине, очекујући наредне жртве. Сјетимо се уз то, стотина хиљада људских бића унесрећених, убијених, осакаћених и милиона расељених као стравичних плодова НАТО демократије!

Сјетимо се, између безброј примјера, како је у јеку апокалипсе над Србијом, гласноговорник НАТО-а Џими Шеј из своје јазбине у Бриселу, штектао: „Бомбардоваћемо Србију док је одбацимо у камено доба!“ Какав цивилизацијски поклич!

Сјетимо такође, између безброј страхота, варварског иживљавања озвијерних НАТО хуманиста над зликовачки умореним Гадафијем! Погледајмо само шта су НАТО бојовници учинили од споменика разних цивилизација у Ираку и Сирији, који су претрајали хиљаде година! Погледајмо Либију, рај у сахарској пустињи који је НАТО претворио у пакао! А да не говоримо о тровању поднебесја осиромашеним уранијумом и рањавању НАТО авијацијом вјечних небеса раздирањем озонског омотача око планете.

Ипак све ће то бити само увод у зла која могу задесити човјечанство, ако НАТО, као што се стално спрема и пријети, удари на Русију. Упркос томе и свему осталоме, на примјер загађивању људских душа лажју која је зло и отац зла, како вели Јеванђеље, нема нити је било под капом небеском у 76 година постојања НАТО-а таквих му упућених славопојки попут ових које се данас оре из званичне Црне Горе!

Имало би о томе огромно да се каже, што не би стало ни у двадесет томова Енциклопедије Британике, али бих се задржао само на једном поражавајућем примјеру који нас се дубоко тиче и који je управо у вези са „натоманијом“ која је, као нека болест, захватила црногорску политичко-медијску касту. Ради се о Косову, једном од светилишта европске цивилизације које је Нато у спрези са шиптарским терористима разорио, породивши у исти мах монструозно чедо косоварску шиптарску државу коју је црногорска власт међу првима похитала да призна!

И сада су западни моћници, да би овјековјечили свој злочин, упрли да оно што је остало од косовских храмова даду на поклон косоварској држави, примањем исте у свјетску организацију за заштиту културне баштине човјечанства, Унеска! И ту је, на несрећу, црногорска дипломатија похитала да дадне своју подршку том безакоњу, иако је Косово суштаствени дио националног бића Црне Горе колико и Србије, њеног цивилизацијског насљеђа у сваком погледу, будући да су нараштаји Црногораца живјели Косовом, да је Косово највише преживјело у души народа Црне Горе, како вели Павле Ровински велики историчар Црне Горе. И будући да су Црногорци под крсташ барјаком, пјевајући Онамо ‘намо свога старога краља, одиграли велику улогу у ослобођењу српског Јерусалима! А није ли Његош, трагични јунак косовске мисли, како га назва Андрић у свом чувеном есеју, сагорио управо за Косовом! Но, све то изгледа да не постоји за властодршце који хоће да се пошто пото ставе под крило свјетског злотвора кога они бесомучно представљају као свеопштег добротвора!

И још једна ствар која дјелује запрепашћујуће у аминовању од стране црногорског режима да се косовско насљеђе преда на милост и немилост његовим вјековним уништитељима, јесте чињеница да та иста власт неће ни прстом да мрдне како би се величанствена земља Морача са њеним природним и цивилизацијским добрима нашла под заштитом Унеска за што су се стекли сви услови! Да парадокс буде већи, међу тим добрима налази се манастир Морача, најважнији историјски споменик Црне Горе, који је задужбина Немањића баш као и сви косовски манастири. А ту морачку баштину су славили и узносили велики европски и руски аутори током XIX и XX вијека! Напротив, пошто су главари годинама очајнички тражили инвеститора односно упропаститеља Мораче, изгледа да су недавно нашли кинеску аждају Норинко и да рачунају на њу она, да зарад мало струје што се безболно може добити другдје, прогута Морачу са њеним чудесима! Значи власт хрли у Европу, а потапа Европу у Морачи!

Докле то махнитање владајуће екипе на челу једне државице која се једва примјећује на карти свијета, а која умишља у мегаломанији својих вођа да игра неку свјетску улогу тиме што се одриче свога миленијумског националног идентитета и ствара неки нови, што даје своју најљепшу област, по цијену дуготрајног дужничког ропства, кинеском исполину који планине претвара у равнине и подиже острва усред океана, што вапи да је стави под своје скуте свјетски злотвор чија је, прије 16 година, и сама била жртва, што удара санкције Русији за љубав промотера фашистичке хунте у Кијеву, што галами на Русију под оптужбом да је она дестабилизује, што се излаже опасности да буде на мети руских ракета, ако Нато, а с њиме и Црна Гора у чије чланство хрли, не дај Боже, зарати на Русију?!

Међутим, да је било мудрости или обичног здравог разума, постајала је шанса да Црна Гора, упркос својој маленкости, одигра значајну међународну улогу посредника између Русије и Запада, неуморно позивајући на смиривање непријатељстава, умјесто радећи на њиховом распаљивању својим сврставањем у табор душмана Русије. Још кажу да Црна Гора мора у Нато, пошто је свака стопа од Лисабона до Истанбула под НАТО, али заборављају да је у много тежим временима Црна Гора, и то баш увелико захваљујући Русији, била једино слободно острво у огромном Отоманском царству и тиме се прославила на историјској позорници свијета. Она Црна Гора коју је, између осталих, славио Алфред Тенисон, пјевајући:

„О најмања од народа,
ти велика Црна Горо,
ти престоле од камена,
с ког узлеће горски оро…“

За бескрајно је жаљење да је од те Црне Горе, данас остао само привид.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 24. 10. 2015)

 Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег квлаитета нити војну неутралност. Ова сарадња ће помоћи да Србија изађе из превелике везаности за НАТО и да уравнотежи међународне односе

ЕУ је у дубокој кризи којој се не назире крај, а јединствена спољна и безбедносна политика је све даљи циљ. И око расподеле моћи (надлежности), монетарне уније, емиграната, Украјине, Блиског Истока, статуса Косова и Метохије, око многих других питања, све је више разлика и подела.
ЕУ никада није била неутрални медијатор. Од самог избијања југословенске кризе почетком 90-тих година до данас када, после Ештонове, Могеринијева посредује између Београда и Приштине, ЕУ и Запад у целини, увек су држали страну супарника и противника Србије. Представници Србије непрекидно апелују на фер однос, на консултације са Србијом када се ради о њеним виталним интересима, позивају да се Брисел огласи дискриминацији Срба и кршењу њихових основних људских права, подизању ограда на њеним границама, суспеднодавњу «Бриселског споразума», о много чему другом. И – никад ништа. Још горе. Следе предлози резолуција и декларација о Сребрници, иницијативе за пријем Приштине у УНЕСКО, продаја Брезовице, претње Републици Српској...
ЕУ у дужем педриоду игнорише српске виталне интересе, потцењује Србију и третира је као монету за поткусуривање апетита других на Балкану.
Време је да Србија један од својих познатих приоритета - развијање добрих односа са суседима, формулише тако да и ЕУ уврсти као суседа, уместо као циљ без алтернативе. Јер, истини за вољу, ЕУ јесте сусед Србије, а суседски односи нису у свему добри како треба да буду. То се показало и током емигрантске кризе којој се не назире крај. Чак су и Велика Британија и неке друге земље-чланице најавиле референдуме о изласку из ЕУ.

Дакле, реторику треба ускладити са искуствима и новим трендовима, како у Европи тако и глобално. Коме звучи логично, партнерски и добронамерно то што разни представници ЕУ имају оштрије захтеве према Србији него према чланицама ЕУ? Еда ли је нормално да се од Србије тражи да поштује спољну и безбедносну политику ЕУ кад је свима знано и очигледно да заједничка спољно-безбедносна политика ЕУ не постоји, не функционише?! Да ли Србија треба да плаћа цену непостојања такве политике?

Посета Премијера Вучића Русији

У суштини, Србија је дфоговорима у Мослви током посете Премијера Вучића добила велику шансу у политици, извозу, инвестицијама, енергетици, грађевинарству, одбрани. Само од Србије зависиа у којој мери ће бити способна да ту шансу искористи.

Судећи по информацијама из медија, Премијер Вучић је од председника Путина и премијера Медведева добио потврду да може да рачуна на руску подршку у Уједињеним нацијама и на међународном плану увек када су српска политика и циљеви јасно дефинисани. То има велики и дугорочни значај јер је Русија растућа светска сила без које ниједан међународни проблем не може бити праведно трајно решен. Када је о Србији реч, то важи и за проблем статуса Косова и Метохије, за нужност поштовања резолуције СБ УН 1244, као једине легитимне основе, а ништа мање и за доследну примену, а не ревизију, Дејтонско-париског споразума о Босни и Херцеговини, односно, за очување Републике Српске.

Договорено је ширење сарадње у енергетици која је Србији важна као гаранција енергетске безбедности, за покретање хемијске индустрије, а омогућава да Србија постане чвориште за снабдевање суседних земаља гасом. Без обзира на разне приче, снабдевање руским гасом нема рационалне алтернативе, ни за Европу а камо ли за Србију.

Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег карактера и не би могла да буде војно неутрална. Ова сарадња даје могућност да Србија изађе из ненормалног положаја превелике везаности за НАТО и да уравнотежи своје односе у области одбране. Ова потреба тим је већа што НАТО ИПАП-ом настоји да трајно ограничи сваку слободу избора партнера у војно-одбрамбеној области. Набавка ескадриле Мигова „29”, хеликоптера, склопова за војна воѕила, уз повољне услове кредиџтирања, кооперација у војној индустрији и други видови сарадње треба да омогуће јачање одбрамбене моћи земље, остваривање политике одвраћања, повећање извоза и заједнички наступ на трећим тржиштима.

Грађевинарство Србије је поновод, после толико година, добило ретку шансу на руском тржишту. То је уједно и шанса за произвођаче опреме. У којој мери ће се то искористити зависи од капацитета српског грађевинарства и од подршке коју добије од српских банака и Владе.

Створена је и прилика за још већи извоз хране и пољопривредних производа. С обзиром на велчичину руског тржишта то није само извозна, већ и шанса за развој наше пољопривреде и села. Разуме се, наши произвођачи и извозници имају обавезу да још већу пажњу посвете квалитету хране јер је руско тржиште у том погледу такође са високим захтевима.

Србија не треба да буде само вербално суверена. Чувајући достигнути ниво односа са Западом, има шансу и велику потребу да брже развија укупне односе са Русијом, Кином, Индијом и другум земљама БРИКСИ, да на тај начин уранотежи и оснажи свој међународни положај. Једино уравнотежена спољна политика гарантује потпуније остваривање националних и државних интереса. Једино таква политика обезбеђује како брзи економски развој тако и заштиту суверенитета и територијалног интегритета. Није то никакво »седење на две столице», какав комплекс намећу прозападни медији, нити је то српски изум. Многе озбиљне земље своју слободу и независност граде на темељима уравнотежених односа и политике. И успевају.

Предуго је Србија доказујући приврженост демократизацији, европским стандардима, окренутост « будућности», била на кратком поводцу Запада. Уместо да добија, кажњавали су је, разарали, отимали територије, банке, фабрике, уништавали оружје, војску, морал, достојанство, културу, историју... Само од 2001. до 2011. приватизацијом су исисали су из њене «заосталости» преко 50 милијарди долара! Време је да се Србија отрезни и усправи.

(Ауторизован текст из разговора за портал ФАКТИ, 01.11.2015.)

Емисију „Свет са Спутњиком", коју заједно реализују Радио Новости и редакција Спутњика, можете да слушате сваке среде на таласима Радија Новости од 17 до 19 часова! Теме данашње емисије су биле посета премијера Србије Александра Вучића Москви, могући исходи те посете и нова позиција Руске Федерације на глобалној политичкој сцени.

У првом делу емисије, од 17 часова гости наше емисије били су Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, и Владимир Ђукановић, народни посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије. Они су говорили о томе хоће ли Србија увести санкције Русији, као што тражи Европска унија, или ће српско–руска економска сарадња бити унапређена баш захваљујући санкцијама које је Европска унија увела Русији; какви су планови Русије у Србији и хоће ли Србија у руском оружју потражити заштиту од америчког оружја којим се наоружавају суседи?

— Живадин Јовановић: На двадесет војних вежби са НАТО–ом, ми изведемо две или три војне вежбе са Русијом. Ми не претерујемо у сарадњи са Русијом, ми претерујемо у сарадњи са НАТО–ом.

Посланик СНС Владимир Ђукановић

— Владимир Ђукановић: Не могу да схватим људе из невладиног сектора који траже од српских привредника да не потпишу споразуме и уговоре са руским привредницима зато што је Европа увела санкције Русији.
— Живадин Јовановић: Склапање споразума са Русијом ствар је суверене одлуке Србије и Србија у вођењу своје политике односа са Русијом не треба да се обазире на мишљење Запада. Доста је тог става — шта ће рећи Брисел, шта ће рећи Вашингтон.
— Владимир Ђукановић: Нама није у интересу да уведемо санкције Русији и то сигурно нећемо урадити.
— Живадин Јовановић: Србија купује време Европи, јер ће она пре или касније сама да укине санкције Русији. Многи привредници у Европи су разочарани увођењем санкција Русији због огромне економске и политичке штете. Србија предњачи над Европом и она ће доћи на српске позиције.
Публициста Љубомир Кљакић

Публициста Љубомир Кљакић

У другом делу емисије од 18.00 часова саговорници су били Љубомир Кљакић, публициста, и Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, који су говорили о утицају Русије и Владимира Путина на стварање новог светског поретка, где је ту место Руске Федерације и долази ли крај америчкој глобалној хегемонији?
— Љубомир Кљакић: ИПАП споразум је не де јуре, али де факто ставио Србију у положај државе–чланице НАТО–а.
— Драган Ђукановић: Долазак Русије у Сирију је само почетак повратка мултиполаризма у свету.
— Љубомир Кљакић: Русија ће бити гарант процеса смиривања ситуације у Сирији.
— Драган Ђукановић: У Украјини очекујем пацификацију, која је нужна. Споразуми из Минска су дали резултата, насиље је обустављено и сукоби су окончани. Најбитније је да у овом тренутку на истоку Украјине више нема оружаних сукоба.
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић

Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић

— Љубомир Кљакић: Америци у догледно време прети један велики финансијски крах и слом.
— Драган Ђукановић: САД морају прихватити нову улогу Руске Федерације, која битно мења међународне односе. Мора се инсистирати на дијалогу, јер без дијалога моћних сила нема светског напретка.
— Љубомир Кљакић: Мора доћи до новог аранжмана између водећих светских сила, у противном човечанству прети један глобални светски сукоб, који никоме не одговара.
— Драган Ђукановић: Русија се вратила на велика врата, као значајан фактор у властитом окружењу, али и широм света, па тако и у нашем региону.
Хвала вам што сте те нас слушали и читали!

Преслушајте емисију овде:

Извор: http://rs.sputniknews.com/politika/20151028/1100601324/vucic-moskva-svet-sputnjik.html#ixzz3pyDOi2Xr

Вили Вимер

Ово више ни бог отац не може да промени. Путинова помоћ Асадовој влади одлучиће о судбини свих нас. То свакако претпоставља да руски председник буде успешан у свом науму. И, није у питању сам наступ руске војне машине у Сирији, иако је сам за себе вредан пажње. Вероватно се у случају ове интервенције не ради само о томе да се покажу границе непријатељски настројеним снагама, окупљеним на иницијативу САД, Велике Британије, Француске, Саудијске Арабије и Катара. Руске снаге желе, а то ће и постићи, да након Афганистана удахну нову самосвест, што и показују у Сирији. Сада сви ми имамо прилику да пратимо ону нит која се, након пуча на Мајдану у Кијеву и на полуострву Крим, показала у ставу ”Можете довде, даље ни макац!” Сада искрсавају неки другачији војници од оних који је руска прошлост презетирала свету.

Док Путинова Русија поштује међународно право САД претварају свет у рушевине

Не бисмо смели да сметнемо с ума да су догађаји у Сирији кренули наопако када је - према извештајима светских медија - требало да дође до договора између Израела и Сирије око Голанске висије која припада Сирији, а коју је окупирао Израел. Ако би се ово показало као тачно, онда је свим средствима морала да се спречи миротворна перспектива на Блиском Истоку. То је ”дежурним кривцима” пошло за руком са застрашујућим успехом. Осим тога, Сирија је била још једна важна ставка на америчкој агенди, и то не само са циљем да се избори за нову мапу на линији Кабул-Дамаск. Од марта 1999., са међународноправно недопустивим ратом против Југославије, почело је разарање постојећег међународноправног поретка у америчком интересу и трансформација законитости широм глобуса у "rule USA". Хенри Кисинџер је био тај коме је у Бону дата катедра за међународно право и који је из свег грла пропагирао тезу да постојеће међународно право које су сви акцептирали треба бацити на ђубриште историје. Уместо њега свет је требало да слуша наређења из Вашингтона.

Након Београда 1999. рат и убијање су тековине Запада

Међународно право и са њим повезан систем мишљења су били оно средство које је омогућавало да се путем преговора превладају чак и претње по опстанак и да се у најбољем случају и уклоне. Тако смо успели да на крају Хладног рата дођемо до уједињења немачке нације. Упркос свим тешкоћама које су биле надасве економске природе, једва смо могли да се померимо од осећања снаге и наде у миротворну Европу. Када је марта 1992. Геншер морао да напусти владу Хелмута Кола, или када је једноставно отишао из ње, пали су у воду и сигнали у правцу мира и споразумевања. Циљ су постали обезбеђивање превласти НАТО у Европи и тежња ка глобалној доминацији САД. Европа као заједничка кућа се муњевито расточила, поставши америчка касарна. НАТО је успут мутирао у глобалну агресивну формацију, уопште и не питајући парламенте за овај пуч изведен против оснивачког НАТО-уговора. Почело је доба регионалних ратова у складу са интересима САД који су наше суседство претворили у прах и пепео, натерали милионе људи на миграцију, отевши им историју и животне основе и који, уствари, представљају предигру за следећи светски рат.

Амерички страх од повратка у земљу војске глобалних вагабунда

Доста се размишљало о улози глобалног полицајца коју су након 1992. САД себи уображено намениле. Свакако је било упадљиво да је амерички буџет одгајио једну војску која доминира њиме. Једну војску која, када се домогла овакве своје улоге, неће лако допустити да јој се она одузме. Уколико би следећи председник САД дошао из редова републиканаца застаће нам дах од тзв. председничких директива које прилично широко дефинишу ”националну безбедност”. Ова војска уствари не може да се врати у САД, а да нужно не провоцира размишљња о могућности државног удара. Након председника Ајзенхауера и његових упозорења о моћи ”војно-индустријског комплекса” имамо основа за многе слутње у том смислу. Ако би се неким случајем то и догодило, онда би се владавина војске коначно и манифестовала. Данас ово није случај у Русији.

Можете довде, даље ни макац?

Досада председник Путин у својој подршци легитимној сиријској влади дела у складу са међународним правом, иако то - ако погледамо изјаве немачких представника на послењем ”немачко-руском Форуму” у Потсдаму - многима можда не одговара. Овде важи она веома тачна британска максима да ”прво треба одрадити прве ствари.” Она итекако важи у случају Сирије. Тамо би морала да се људима поново врати перспектива у сопственој земљи и то не зато што је наша земља постала циљ сиријске миграције. При трезвеној анализи догађаја постаје јасно да нам прегледна руска војна и дипломатска активност после толико година разарања Сирије, спровођеног од стране Запада, враћа наду и зато што се чини да се САД упуштају у разматрање ових чињеница. Русија би могла да на основу опште важећих правила међународног права постави темеље општег пацификовања на Блиском и Средњем Истоку. Коме би овде, у сопственом интересу, требало дати прилику?

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Ненад Узелац
Беофорум

„

Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.

Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.

Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.

Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.

Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних

Вили Вимер

Уистину, брзо је ишчилео супер састанак на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују ”ексцеси културе добродошлице”. У таквим околностома је сасвим могуће да нам се одређене слике не урежу у сећање, мада то заслужују. А, било је таквих слика у Њујорку и било би боље да смо их запамтили. То су слике руског председника Путина које су утолико јасније, што се амерички председник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити уочљивија тако да чак ни немачка, све више диригована, штампа није моглa да сакрије са колико покуњености је наступао председник Обама. Његов руски колега био је његова сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је Г8 у свом нападу самоизолације избацила руског председника кроз врата. Слике и у данашњем медијском околишу још увек више говоре од хиљаду речи. Путин је, изгледа, добро искористио слободно време од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свет.

Русија је поново на позорници

Више је него јасно да контраст западном понашању према Русији након западног пуча у Украјини није могао ни да испадне другачије. Нарочито не онда када се узме у обзир улога руског председника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана након супер сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте након састанка Г7 у Баварској поново промешане. Г7/8 биле су,уз НАТО, највидљивији израз функције тегљача у интересуСАД као ”једине преостале супер силе” и ”незаобилазне нације”. Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свет је отада постао видно другачији.

Контрапројекат убијању и егзекуцијама стиче контуре: Русијa постаје сила међународног права

Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на интернационално заштићену болницу у северноавганистанском граду Кундузу били сасвим излишни. Довољно добро знамо, а и скоро две деценије је стварност светске политике, да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког председника пред Уједињеним нацијама о Асадовим неделима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је применио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примени и насамога себе. Не би такође било наодмет да се позабави својим претходницима, не би ли опскрбио Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезне канцеларке због тока миграција буде утисак да се у Берлину далеко пре уважавају упутства из Вашингтона него брига у сопственој земљи да је влада овде проузроковаластање бесправља.

Насупрот овоме већ дуже времена je јасно дефинисана политика Руске Федерације

Можемо ми ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо ствари стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине под холандским руководством до акција руских војних снага у Сирији Москва се придржава правила која су успоствљена након једног злочиначког рата у Европи и свету да би се спречио нови рат. Када ово неко из Европе као посматрач догађаја упореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се. У земљикоја се чврсто држи само још застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега, републикански председнички кандидати се труде да нам најаве Трећи светски рат. Када погледамо њихов избор речи доћи ћемо до тога да је некада поносна и одговорна Америка на издисају. Ако реч буду имали Бушови васпитаници Чејни и Мекејн перспектива из Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Данас нам утеху не пружају ни њихови демократски противници. Све је и почело пре шеснаест година са Билом и Медлин. Додуше, пре њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да семеђународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено, већ да се замени новим које би било у америчком интересу.

Све о Немачкој нам каже бедни остатак Одељења за међународно право, некадашњег поноса немачког Министарства спољних послова

Итекако има смисла да, неколико дана након прославе јубилеја уједињења Немачке, подсетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975. све до Париске повеље из новембра 1990. године мађународноправни оквир је био тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и ”крунски драгуљ” немачког Министарства спољних послова. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право Бон је показао шта има и имао је успеха. Данас вероватно нико ни не зна да ово Одељење више не постоји што је синоним за стање у целој земљи. Овде у међувремену влада скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размера нашу земљу је погодио талас миграција који се руга нашем уставу. Јер, тамо где нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли уследила некаква акција државе која би уоште оправдала појам државе. А, било је времена када смо били поносни на своју ”правну државу”. Вероватно смо сви преспавали процес замене нашег правног система ”заносима културе добродошлице”. Ово ће нас докрајчитина плану унутрашње политике, спољно-политички остаћемо без државног разума.

Како одржати корак са Москвом

Москва сa својом политиком стоји на политичкој бини света на којој се поново појављује чежња за предвидивошћудогађаја. Вашингтон је симбол разарања света који познајемо и девизе ”Несрећа за све!” Москва нам даје наду коју више не можемо очекивати од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима морамо се, хтели не хтели,прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо шта значи демократска правна држава и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке која је још увек на свом положају. На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку у нас влада хаос на плану и унутрашње и спољне политике. Због тога ми немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Вили Вимер

Остало је још неколико дана до 3. oктобра. To je довољно добар разлог да се са искреном радошћу сетимо догађаја од пре двадесет и пет година.У условима политичких датости у свету ми Немци смо добили шансу да поново успоставимо јединствену државу. Прекид у историји нас и наше нације је више него очигледан. До 1945. године имали смо заједничку историју. Међутим, генерације које сада живе у нашој земљи само условно деле заједничку прошлост. Али зато од 1990. г. поново имамо заједничку будућност. Али, чинимо ли од тога оно најбоље?

Заборавили смо шта је омогућило уједињење Немачке

Многи од нас се усредсређују на догађаје са улица Источне Немачке који нам и данас, чини се, одузимају дах. Пре свега онда када помислимо шта је могло да се догоди да је нешто кренуло по злу. То не смемо ни да замислимо када се само сетимо онога што се у то исто време догађало у далеком Пекингу или недавно на Мајдану у Кијеву. Чак и упечатљивe Демонстрације Понедељком у Лајпцигу биле су само привремена завршница једног развоја који чак ни започео није Хелсиншким процесом. Његово концептуално исходиште је у педестим годинама и има везе са идејама некадашњег пољског министра иностраних послова Рапацког. Фактичко уређење Запада је било оно што нам је омогућило да овај процес не само обликујемо, већ и да га доведемо до таквог краја који ће учинити могућим да не мислимо искључиво на уједињење. Могли бисмо да га поново успоставимо а свакако морамо да се подсетимо доприноса Вилија Бранта и Хелмута Кола том процесу.

Право нам је омогућило уједињење

Ред је да се данас сетимо приликa које су нам омогућиле уједињење. Међутим, тада су постојали и путеви деловања - такозване корпе Хелсиншког процеса - без којих би овај резултат био незамислив. Људска и грађанска права била су кључ успеха. Показало се такође да и у размишљањима о заједничкој европској безбедности, а тиме и о конвенционаном разоружању, живи идеја будућности. Но, корпа економских питања се у годинама након 1990. године разоткрила као капија продорa у Европу оног правог, неулепшаног, капитализма. Па ипак, показала се и једна особеност овог свакако најдужег преговарачког маратона у новијој историји. Он је поставио темеље међународног права тако да су сви поступци требало да служе једном циљу: никада више рат у Европи. Било је више него очигледно да су спорови у Европи били последица Другог светског рата, чак иако се каснијих година на Балкану драматично испоставило у којој мери пракатастрофа Првог светског рата и данданас одређује Европу. Не смемо данас да пропустимо да осврнемо и на став америчког стратега Џорџа Фридмана о том времену. Према њему тежња Сједињених Америчких Држава од 1871., године оснивања Немачког царства, наовамо, имала је за циљ подривање сваке смислене и суштински потребне сарадње између Русије и Немачке, као и стварање разлога за рат.

Тријумф ”демократске правне државе” у поново уједињеној Немачкој

У оваквим околностима нема друге до да у нашој земљи опстајавају различита сећања на 1989. и године после ње. Управо ради повлачења јасних грaница према мрачним страницама немачке историје, што се нужно односи и на ДДР,требало је створити такву државу која ће функционисати искључиво у складу са правом, а самим тим и са суверенитетом немачког народа. Многи грађани некадашње ДДР имају веома помешана сећања када је у питању начин на који је у Немачкој успостављена та ”демократска правна држава”. На Западу се тај начин сматрао потпуно природним.

Од заједнице правих вредности до разарања међународног права од стране Запада

После свега што се догодило морали бисмо да приметимо једну ствар: Појам ”заједнице правих вредности” је нестао из речника чланица НАТО. Све док су постојали Совјетски Савез и Варшавски уговор то је била опробана и оправдана тољага Запада којом је он могао свакога да притисне. Ратом против Југославије Запад, кога је снажно карактерисало међународно право, кренуо је у уништавање међународног правног поретка, како би реализовао стратешку надмоћ Сједињених Америчких Држава. За девет година се циљ ”Никада више рат у Европи!” преокренуо у своју потпуну супротност. Сједињене Државе су поново увеле рат у Европу, а ми смо у томе суделовали. Бивши савезни канцелар Герхард Шредер је у вези са кризом у Украјини отворено признао да је својом сагласношћу за напад на Београд прекршио међународно право. И не само то! Ми и данданас сматрамо да је наше изузетно постигнуће то што је у наш устав унета забрана агресије. Са немачког тла не би смео да крене више ниједан рат. Међутим, земља која је, као ни једна друга, профитирала од новог правног поретка у Европи поново је постала учесница у нељудским агресивним ратовима. НАТО нам је својим деловањем, увлачећи нас у рат за ратом, све до рата у Либији, извукао ослонац испод ногу на коме стојимо сви ми у Европи.

Канцеларкино унутардржавно уништавање поимања права

Но, неће се стати код разарања међународног права од стране Запада. Свакако је већ био упадљив интензитет са којим се господин Председник савезне државе залагао за војне интервенције за које се испоставило да су централни узрок неизмерне патње у нашем непосредном суседству. Због околности, насталих таласом избеглица, госпођа Савезна канцеларка главом и брадом укинула је централне аспекте европског и немачког правног поретка, не предузимајући никакве ефикасне коракена успостављању тог истог поретка. У земљу може да дође ко хоће и под условима који могу бити на подсмех нашем праву. Према вестима које нам стижу у нашој земљи бораве на стотине хиљада људи о којима држава не зна ништа, а још више их је на путу ка нама. Утисак јавности је да ова савезна влада шурује са онима који свесно желе некакву другачију земљу од данашње Немачке. Наравно, свако има право да се залаже за такву ствар у оквиру нашег уставног поретка. Али, због такве ствари нико нема право да изведе пуч. То право нема ни савезна влада.

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Желимо Европу засновану на миру и правди!

Ми, грађани више европских земаља,забринути смо за будућност нашег континента.Економски, друштвени, политички и културни развој Европе све више се удаљава од онога чему су се народи, и то не само европски, надали после Другог светског рата:да никад више не буде рата и диктатуре, никад више колонијалне власти и експлоатације;да уместо тога остваримо међународно разумевање и међународно помирење, економску обнову и социјалну правду – да живимо у политичкој слободи, културној разноликости и уставној демократији.

Претња слободи, демократији и миру

Висока задуженост у скоро свим европским земљама, високанезапосленост, нарочито међу младима, инфлација која вреба, све слабија мала и средња предузећа и све их је мање, бројна нерешена питања у вези са милионима избеглица са Балкана, из Африке, Блиског Истока и Авганистана, небрига државеза грађанска и људска права, и јачање политичких тензија унутар и између европских држава представљају претњу по напредак, демократију и мир.

Политичка и економска криза су злоупотребљенеда се све вишецентрализује политичка моћ Европске уније – на рачун нашег суверенитета и наших слобода. Многи грађани примеђују да више нема искреног дијалогаса њиховим политичким представницима. Они схватајуда владаоци својим политичким одлукама занемарују људе. Примећују још да се у режимским медијима вештачки ствара одређени осећајнемоћи. Тешке кризе, које се стално изнова потпирују, треба да нас одврате од суштинских питањаи онога што се стварно дешава. Раме уз раме са САД и готово ропски лојално,владе чланица ЕУ и држава НАТО већ годинама крше међународно право. Ми, грађани Европе,саосећамо са свим људима и народима који су много препатили и још увек патезбог тога.

Рат против Југославије означио је Пад. Вишемесечне санкције наметнуте Аустрији 2000. годинеимале су за циљ збацивање демократски изабране владе.Прво 2004, а затим и 2013.и 2014. године,САД и ЕУ су се заједнои увеликоумешале у унутрашње ствари Украјине и тиме допринелеизбијању рата у том региону – у срцу Европе.Поступање према Грчкој од 2010. године надаље било је понижавајуће за цео народ. Народ,чији су преци живели у држави која је колевка европске мисли и културног стваралаштва.

Европско културно наслеђе

Први кодификован закон у Европи потиче из античке Грчке. Политичари античке Грчке препознали су као своју дужност и обавезу свих људи да устану против неправде. Грчки филозофи поставили су темеље научне мисли; трудили су се да нађу одговоре на основна питања друштвене и политичке етике и утврде систематску теорију образовања. У петом веку пре Христа, Хипократ, лекар са острва Коса, установио је лекарску етику која је, кроз векове, извршила суштински формативни утицајна рад здравствених посленика. Грчка је поставила стандарде у архитектури и уметности Европе, узевши људско биће каомеру свега и тиме подстакавши ток догађаја од којих и данас имамо шта да научимо.

Грци су били ти који су смислилиосновна начеламодела европске државе још пре 2.500 година: демократију, поделу властии природно право. Захтевали су да се владине радње морају мерити етикомзаснованом на људској природи – да се не биизродила удеспотизам и тиранију.

Грчки филозоф Аристотел рекао је да у правичној државиновац не сме бити оруђе власти.

Кад год је политика грубе силе одлучила да примени „закон џунгле“, европска историја би запала у амбис ужасне конфронтације и ратова.

Јед којим политика и медији данас изнова стварају атмосферууперену против појединих земаља и народадоноси сећања на прошле несреће на нашем континенту. Ако имамо у виду постојећи деструктивни нуклеарни потенцијал на свету,свако подстицањена војну конфронтацију и рат, као на пример ово што се ради према Русији, је чин чистог лудила.

Европа на раскршћу

Историја Европе је историја неправде и насиља, али и историја превазилажења тих зала снагом сопственогморалног схватања и политичке јачине. Западна и хришћанска хуманистичка традиција створила је одрживеоснове за једнакост пред законом, хуманост и поштовање људског достојанства. Кад год су,током историје, ове темељне вредности могле да врше утицај, људска коегзистенција је била мирна, праведна и сигурна. То је често било праћено општим просперитетом, социјалном правдом у успоном културе.

Европа се одликује богатом разноврсношћу култура и народа на малом простору, од Крита до Северног рта, од Лисабона до Јекатеринбурга. Народи из целе Европе давали су огроман допринос свим сферама животатоком више од 2.500 година.

Развој закона и права у правцу свевеће правичности био је од превасходног значаја за заједничку егзистенцију у миру и слободи, за Европу и цео свет.

Европа је знатно допринела чињеници да су данас људска права и начела међународног права гарантована међународним споразумима (Повеља Уједињених нација,Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Међународни пакт о економски, социјалним и културним правима) и националним уставима.

Због тога захтевамо,

• да заштита људског живота мроа имати апсолутни приоритет, и да се мора зауставити разарање пристојних услова рада, социјалне заштите, пензионог система и здравства, и сви кораци у правцу еутаназије;

јер свако има правона живот и заштиту телесног интегритета. Човеково право на живот је суштина људских права. Оно је од највеће вредности. Људски живот је неприкосновен, неотуђив и не можесе одмеравати у односу на неке друге разлоге. „Поштовање живота“ мора имати апсолутни приоритет. Свака особа има право на живот и физички интегритет. Свако има неотуђива социјална права као што су право наадекватне услове рада, социјално осигурање, одговарајући животни стандардза себе и своју породицу, укључујући одговарајућу храну, одећу и стамбени смештај, право на образовање и учешће у културном и политичком животу;

• да из националних и међународних прописа избаце све идеологије које урушавају породицу;

јер је породица природно и основно језгро друштва и као таква треба да уживанајвећу могућу заштиту и помоћ;

• да се стопирају свирезови у образовањуза јавне школе;да се поново промовишепрофесионални садржајзаснован на научном знању; да се појачају социјална повезаност, социјална етика и грађанско васпитањеи да школе испуњавају уставом поверену мисију да децу образују у зреле и одговорне грађане. Образовање је најосновнијизадатак суверених држава. Не сме да се допусти да млади људи изађу из школе неприпремљениза запошљавање,и тиме препуштени небризи;

јер сваки човек има право на образовање. Оно служи пуном развоју људске личности и чини их способним да преузму одговорност за опште добро и мир. У том смислу, образовање мора да подстиче свест о људском достојанствуи омогући човечанству да стекне и примењује разумевање, толеранцију и пријатељство међу народима;

• да се не сме допустити самопрокламованој међународној „елити“ из света политике, медија и (финансијске) привреде да одлучују о судбини грађана и народа;

јер суверен државе је народ, грађани (суверенитет народа)и управо по том основу грађанима припадају сва политичка грађанска права и слободе; имају слободу говора, слободу окупљања, слободу удруживања, право да одржавају слободне изборе и референдуме. Изабрани званичници и владе морају да буду независни повереници у општем добру. Грађанска слобода информисањаи значај који медији имају за демократију захтевајуод медија да буду посвећени истини и општем добру и извештавају објективно и уравнотежено; привреда мора да буде у служби народа; свака држава је суверенанад сопственим привредним системом, а нарочито својом валутом. Природни ресурси морају да буду заштићени и сачувани за наредне генерације;

• да се обавештајне службе и полицијски органи свих држава ограниче на своје основне задатке у складу са законом и да се прекине свеприсутно узимање личних података изван свих граница;

јер свако има право на приватност. Имамо право на заштиту оддржавне самовоље. Деловање владе је легитимно и законитосамо ако је ограничено наочувањеустава и закона (владавина права);

• да народи и земље не буду присиљавани дазависе од других, као на дужничко ропство(„неприхватљиви дугови“); да се опозову даље подвргавање земаља финансијској доминацији ЕУ, ММФ и сличнихинституција и пратећигубитак државног суверенитета;

јер сви народи имају правода њихова земља, независно од величине, привредне или војне моћи, буде равноправна чланица међунаронародне заједнице;

• да се треба уздржати од сваке врстеуплитања у унутрашње ствари европских држава, било у виду политичког или економског притискаили извршења изборних резултата, те да сви споразумите врсте буду преиначени;

јер сви народи имају право насамоопредељењеи по основу тог права слободу да сами одреде свој политички статус и следе сопствени привредни, друштвени и културни развој;

• да се све европске земље одрекну примене војне силе у наметању својих економских и политичких интереса, те да поштују и повинују се међународном праву. Све ратове треба зауставити;

јер све државе имају право на територијални интегритети политичку независност. Сваки рат крши људска права. Сукоби се морају решавати мирним средствима и за преговарачким столом. Сви имају право на међународни поредак који обезбеђујеживот умиру и слободи.

Људско деловање мора се заснивати на етици

Поштене намере морају поново постати основа свеколике људске коегзистенцијеи политичке активности. Без овог начела, нема поверења у споразумима које закључују државе, што широм отвара врата самовољи. Контролни механизми (као што је „управа“) и технике манипулације сваке врсте, чији је циљ да утичу на људе,уз злоупотребупсихолошких методаи без потпуног и отвореног информисања, лишавају грађане могућности да самостално формирају своје мишљење. На тај начин крши се достојанство човека и уништавају основе политичког дијалога и правни систем.

Народи су способни да својим резоновањем и емпатијом препознају неопходну основну оријентацијуморалне и политичке акције, да мисле и осећају хумано и друштвено опредељено,и науче да делују у складу са тиме. То је предиспозиција људског срца. Вођена разумом и савешћу, таква темељна оријентацијатреба да чини суштину моралних, правних и политичких одлука које усмеравају животе људи и друштво.

Њима се гарантује достојанство људске личностисуочене са пролазним идеологијама.

Нећемо се одрећи оног што је већ препознато као право и оног што се сматра исправним;јер:

„Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдаренаразумом и савешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.“

Манифест је усвојило 300 учесника XXIII Међународне конференције „Храброст да се заузме морални став“ („Mut zur Ethik“)посвећене теми „Слобода, суверенитет и људско достојанство - заштита од деспотије и рата“, која је одржана у Швајцарској од 4 – 6.септембра 2015. године.
Међу учесницима су били следећи говорници, из Швајцарске и иностранства: Dr. Zoltan Adorjan (Словачка), Bob Barr (САД), Prof. Dr. Stanislas Bucyalimwe (Белгија / Демократкса Република Конго), Katalin Z. Csörszné (Мађарска), Nicole Dupras (Француска),Jürgen Elsässer (Немачка), Rev. Dr. Joseph Emmanuel Seemanpillai (Немачка/ Шри Ланка), Bishop EmeritusDr. Elmar Fischer (Аустрија), Dipl.-Ing. Heinz Werner Gabriel (Немачка), Dr. Marek Glogoczowski (Пољска),Axel Grunow (Швајцарска), Dr. Eike Hamer (Немачка), Živadin Jovanović (Србија), Dr. Germán MuruchiPoma (Немачка/ Боливија), Prof. Dr. Velimir Nedeljković (Србија), lic. phil. Nestor Moritz (Швајцарска),Manfred Paulus (Немачка), Dr. Maria Isabel Pérez de Pio (Аргентина), Prof. DI Rudolf Pomaroli (Аустрија),Inge Rauscher (Аустрија), Dr. René Roca (Швајцарска), Dr. Hans Wilde (Аустрија) , Willy Wimmer (Немачка),Prof. DI Dr. Heinrich Wohlmeyer (Аустрија).

© «Mut zur Ethik», Postfach 756, CH-8044 Zürich

Вили Вимер

И то због њене доказане неспособности. Другачије не можемо да оценимо држање Савезне владе у вези са ”искрснућем из самога Ништа” готово милион миграната ове године. При томе је претпоставка да се ради о пукој неспособности ласкава верзија. Јер, ако није у питању неспособност, онда бисмо морали да претпоставимо да Савезна влада дела са циљем да свесно промени квалитет наше земље. То би био пуч против уставног поретка и једне владе која суделује у том чину, која је, дакле, ”пучистичка влада”. У ова времена то није никаква новост, што доказује случај Украјине.

Задржимо се на Савезној влади. Доказано је да нас као грађане ове земље, уз сарадњу наших рођених безбедносних служби, тако шпијунирају да то не би боље извели ни сам Гестапо или Штази. О нама желе да сазнају све, а то раде и Влада и приватни концерни. Полиција најављује методе откривања злочина за које верује да ће бити делотворне и пре него што они буду почињени. У овој земљи све је усмерено против њених грађана, а ова влада се прави да је тек из штампе сазнала о милиону миграната!

A, где су до сада биле све те обавештајне службе, наше организације за помоћ и надасве наши амбасадори у земљама порекла овог миграционог таласа? Они, ето, нису приметили ама баш ништа, а можда нису ни смели ништа ни да примете, све док мигранти нису преплавили грчка острва или пробили мађaрску границу.

Зашто је најважнији ”савезнички партнер” претворио свет у прах и пепео и зашто ми не тражимо од њега да стане са својим злочиначким делима или да бар сам сноси њихове последице? Зашто себи допуштамо да имамо за председника државе човека кoме свега овога још није доста и који жели да види Немачку уплетену у што више ратних операција.

Ми имамо добре разлоге што смо грађанима ЕУ-чланица гарантовали слободу избора места насељавања. Али смо и у овом случају имали добре разлоге да им то не омогућимо преко ноћи. Француска под Саркозијем и Енглеска под Тони Блером јасно су рекле да се у ЕУ-Европи ништа не мора, уколико се у случају развоја одређених догађаја не жели губитак подршке својих грађана. Дакле, ово право насељавања постоји у ЕУ-Европи. Али, оно постоји само овде. Када влада Ангеле Меркел својим изјавама, уредбама и практичном политиком крене линијом да ово право насељавања прошири на цео свет, онда ће она поцепати Европу.

Наравно, може бити да савезна канцеларка више не може да поступа другачије осим да стане на чело избегличког покрета. У том случају нећемо морати више дуго да чекамо крај Европе и наше државе.

Еxitus је у том случају већ наступио. Или, неко замишља да ће се они које маме да дођу овамо својима фамозним изјавама о култури добродошлице подрвргунти процедурама тражења азила или неким другим поступцима са припадајућим консеквенцама? Ми можемо у случају сваке промене политичких датости или постојећих закона у Немачкој да предузмемо мере који су у складу са правним поретком или парламентарном процедуром. Када неко није у стању да гарантује правни поредак, или као држава чека да га подрију, онда је то ”пуч” са врха. Већ су укидање служења основног војног рока и одустајање од атомског оружја јасно показали како се то постиже када се, као у случају ”беспоговорне владавине” и ”демократског централизма”, ради супротно методама које су у традицији наше земље.

Скоро да иде уз ову немачку владу да са острашћеношћу јавно потцењује и понижава једну пријатељску земљу којој можемо да захвалимо суштински допринос нашем уједињењу. Тиме се стиче наклоност озлоглашених америчких НВО. Зашто Мађарска не би смела да се забрине када види да јој се приближава талас избеглица са правца Балкана? Зашто је на удару критика Мађарска, а не друге ЕУ-државе које су нам на овој маршрути далеко ближе од њe?

Можемо да захвалимо Папи и ниједном другом европском премијеру што је указао на хуманитарне последице прелазака Средоземног мора. А, пошто је Папа пореклом из Буенос Ајреса сигурно му је познато до које мере неконторлисани путеви дроге од Буенос Ајреса преко Западне Африке до Амстердама и Тел Авива представљају кичму миграционог таласа из Африке у правцу Европе, пре свега до Шведске, Немачке и Аустрије. Oвдашња полиција итекако сасвим добро зна једно: уиграни путеви трговине људима којима се ”снабдевају” европски бордели преферирају се као веза са мигрантима. Изгледа да одговара нечијој сврси то што - како се прича – зградама са црвеним фењерима и центрима за мигранте у великим градовима Немачке управља једна те иста рука.

Ова Савезна влада није у стању да спроводи законе наше земље ни на улицама, ни на трговима, нити на на нашим границама. Она је, међутим, изабрана да то чини и само због тога је на месту где је. Медији, јавни или приватни, су такви какви су. Тоталитарни! Раније смо, ако није ишло другачије, немачке новине могли да читамо ”између редова”. То данас више није могуће, али зато глодури припадају трансатланској братији.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

У великој сали Дома синдиката у Крушевцу, у оквиру Међународног православног филма у Србији који се такође одржао у овом граду, промовисана је књига „Србија у Великом рату 1914-1918“ аутора проф. Мире Радојевић и и академика Љубодрага Димића.

На промоцији су говорили поред аутора, Љубодраг Ристић, виши научни сарадник на Балканолошком институту САНУ и Живадин Јовановић, председник Београдског форума.

Вили Вимер

Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада.
1. септембра ћемо обележити датум избијања Другог светског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота  и потенцијала без примера поднесе последице овог страховитог рата

Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Немачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више. Поред снажне подршке из Вашингтона управо је Москва била та која је нама Немцима отворила овај пут. Михаил Горбачов је био човек који је говорио о Европи као о ”заједничкој кући”. Сви ми у Европи смо били сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икада раније.

И опет је суштински Русија била та која је након страшног рата дошла ка нама са концептом о могућем миру, као што су већ једном, након Наполеонових ратова, идеје цара Александра и аустријског канцелара Метерниха о ”Светој алијанси” могле да постану стварност. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа имала чврст темељ, јер се Хелсиншка конференција, која је у непосредно после Другог светског рата у бити произашла из совјетско-пољске идеје, показала изузетно успешном. У њеним оквирима могле су чак и моћно наоружане непријатељске државе да воде успешне преговоре о разоружању.

Када се данас осврнемо на ово време, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сада загорчана прослава 3. октобра. Уместо велике свечаности са онима у Берлину који су присуствовали свечаности онда и са другим државницима који их данас представљају, у нас се увлачи застрашујућа брига да ли ћемо уопште и доживети 1. септембар идуће године. Недалеко од руске границе међународним трупама, крцатим нуклеарним арсеналом, поново оштро командују немачки генерали. У Украјини се трупе са војним обележјима која без имало устезања подсећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље која управо са таквим обележјима нужно повезује огроман страх, смрт и уништење. Они који још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче се у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икада раније.

Све ово није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбеди мирну промену власти у једном крајње турбулентном времену упарила се са вашингтонским плацем окренутим на доле. Није у питању била само Украјина чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на Мајдану разнете по команди. Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реговали када би се пучистички режим преко ноћи намерио да им одузме права. И пре свега како када би се успут одстранило присуство руске морнарице са њеном функцијом снабдевања Блиског Истока. Данас нам се намеће утисак да нас је стварни ток догађаја на Криму спасао рата који данас постаје утолико вероватнији.

Шта се то са нама свих ових година у ствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током Зимске олимпијаде у Сочију импресивно пружила доказе у којој мери је сидриште заједничке европске културе?

При трезвеној анализи морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова на Мајдану у Кијеву представљала врхунац европске немоћи која је почела давно пре и непосредно након немачког уједињења, по окончању поделе Европе и након Париског акта из јесени 1990. Ми у Немачкој смо то први осетили и ми смо морали да стекнемо свест о томе да ”социјалну тржишну привреду” и ”демократску правну државу” дугујемо искључиво околности након Другог светског рата да у подељеној Европи нисмо смели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране .

Тек што смо размислили о последицама поделе из угла економије када је у Немачкој преко идеје „shareholder value“ уклоњен веома успешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде. Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтев да се демократија прекомпонује компатибилно тржишту. Ако се не варамо ово ће и успети путем државно-правних консеквенци намераваног Споразума о слободној трговини ТИПП које су досада допрле у јавност. Истовремено са њим биће сахрањена и демократска правна држава која у Немачкој има далеко дубље и јаче корене од оних које има савезничка власт на немачкој територији. Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права показао нам је НАТО рат против СР Југославије којим је прослављен НАТО јубилеј. Њиме је требало да се демонстрира као успешан нови светски поредак у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и целокупан међународно-правни поредак.

Није ли се, међутим, променило много више од овога? Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој - aх, тако просперитетној - земљи на делу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај са крајем. Наше школе усађују деци у главу какву слику о човеку будућности, молим лепо, треба да стекну. Таласи миграција, који који се обијају о беспомоћну немачку савезну владу и непостојeћи евроспки став, доводе у нашу земљу људе којима смо ми својом политиком и ратови наших савезника одузели животне основе. Како ови људи већином долазе из земаља Блиског Истока које означавамо као колевку наше културе тако да смо ми разорили и њихово и наше наслеђе.

И сада да кренемо на Русију? Јесу ли то у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу онако како се то већ једном, пре више од десет година, у случају «Јукоса» чинило могућим, иако се изгледа данас више хватамо у коштац са Саудијцима због фракинга? Или је у питању нешто друго? Aко се боље загледамо у трезвену слику о себи самима биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика. Овде мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари уместо у Силиконској долини. Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравњали скоро као ваљком. Отаџбина, хришћанство, породичне вредности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари која колико сутра могу да се промене или нестану.

На Западу који одређују ратови и финансијске кризе такве вредности су поодавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле. Шта је то ослонац? Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и људи тамо? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

Спустя 15 лет после натовских бомбардировок Сербии спецкор
«KP» Дарья Асламова отправилась в эту страну, чтобы посмотреть,
какой след оставила там война.Текст: Дарья Асламова

Той весной в Белграде пятнадцать лет назад даже некурящие просили сигарет.

В ход шел дешевый контрабандный табак, от которого саднило горло и разрывало легкие от утреннего кашля, но несчастному городу было наплевать. Курили десятилетние пацаны, переставшие играть в войну, дымили гимназистки в коротких юбочках, смолили почтенные матери семейств и старухи с пустыми мертвыми глазами. Курили даже спасатели, когда вытаскивали из разбомбленного горящего телецентра тела шестнадцати журналистов.

Я помню их лица, выхваченные из тьмы багровым заревом пожара. Утро начиналось с чувства тошноты, рюмки ракии, обжигавшей голодный желудок, и «домачей кафы» (крепчайшего турецкого кофе, наследия времен Османской империи). Я даже не помню, что мы ели. И не помню, чтобы мы спали. Воздушная сирена начинала работать в два часа ночи, и в сизых от дыма комнатах люди вскакивали со стульев и бежали к окну. Уснула я лишь однажды, в доме моих друзей в Батайнице, пригороде Белграда, где находился военный аэродром. Мне дали бутылку и сказали пей, пока потолок не закрутится, как волчок. Нельзя же все время не спать. А в два часа ночи в моей комнате взрывной волной вышибло окна, и я скатилась на пол. И стояла на четвереньках в трусах, обезумевшая от страха, пока меня не вытащила на лестницу хозяйка дома по имени Мелани. «Сиди здесь, — сказала она. — Если дом рухнет, то лестница останется. Она железобетонная. Хочешь сигарету?» В ту ночь в Батайнице погибла трехлетняя девочка Милица Ракич.

78 бессонных белградских ночей закончились капитуляцией Югославии в июне 1999. Чудовищная военная машина НАТО с железной англосаксонской энергией вбомбила в средневековье цветущую балканскую страну. Потрясенные сербы оплакали мертвых и сказали себе: ужасы войны позади. Они еще не знали, что самое страшное только начинается.

Сви учесници Дејтонског споразума

Из разговора Председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића, са новинарком Новинске агенције СРНА Миленом Гачевић, 5. августа 2015.

Необично је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор. Правно посматрано то личи на «неовлашћено обављање туђих послова», а политички на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ - оцјењује бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић.

Дејтонски мировни споразум је нормативни међународни правни акт трајног значаја и није временски ограничен, па су покушаји његовог омаловажавања неосновани и опасни.
Коментаришући недавну колумну америчког амбасадора у БиХ Морин Кормак, Јовановић оцјењује да су "покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права".

Кормакова је у ауторском тексту за "Независне новине" навела да
је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада
поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, писала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева.

Живадин Јовановић за Срну напомиње да "Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Спорзум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија. Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Саавета безбедности УН, постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.
У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стбилност на Балкану и у Европи.
Када је ријеч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада. САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као «принципијелни» заштитници мусиламана на Балкану не би их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.
Јовановић сматра да је необично да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор.
"Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ нормално је да их саопшти легитимно тело Европске уније – Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице"- примећује Јовановић.
Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три констутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била «само» да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон? Зар поштовање и доследна примена тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће? Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива? У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе? У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година? Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је непритиснути да сарађује у у збацивању Милорада Додига и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено као «европски» стандард.
Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове «просторне ситуације»? Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу? Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком... На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога? Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни. Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре? Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена!

Hrvatski novinar i bivši političar uputio je otvoreno pismo Hrvatima povodom proslave 20 godina od operacije Oluje, evo šta im je poručio

Hrvatski novinar-istraživač i bivši političar Domagoj Margetić, povodom proslave 20. godišnjice operacije Oluje uputio je otvoreno pismo “pobednicima” u kojem im je poručio samo jednu reč – FUJ!

Pismo Domagoja Margetića prenosimo u celosti i na originalnom jeziku na kom je napisano (unapred se izvinjavamo svima, ali zbog autentičnosti pisma nismo ga prevodili na srpski):

“A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo?

Pobjednici slave pobjede. A slobodni ljudi su jednostavno – slobodni. Slobodnima ne trebaju ni pobjede niti pobjednici, ne trebaju im masovne pompozne, bahate proslave tuđe nesreće.

Ne razumiju pobjednici taj stav kontra njihove pobjede. Jer pobjednici su nekako, po definiciji, taoci svojih pobjeda. Ili su pobjednici – ili nisu ništa. Zato ta potreba veličanja njihovih pobjeda.

Jer ako im uzmeš tu njihovu „pobjedu“, ne ostaje im više ništa. I nisu više ništa, ako nisu pobjednici. A slobodnima ne trebaju pobjede da bi bili nešto, ne treba im ta iskompleksiranost pobjedonosnim sindromom.

Dok gledam te njihove perverzne pripreme za slavljenje još jednog od tolikih, nebrojenih, balkanskih pobjedničkih mitova, prisjetio sam se jedne moje kolumne iz 2010. godine: „Diferencijacija pameti – Odričem se Hrvatske!“.

A u ovih se pet godina, nažalost, nije promijenilo ništa zbog čega bih požalio što sam se tada odrekao zemlje, koju mi eto nameću kao domovinu. Kao što mi žele nametnuti svoju pobjedu. Kao što mi žele nametnuti, žele mi narediti zahvalnost što su nas „oslobodili“. Kakva ultimativna glupost! Tko uopće koga može ičega ili ikoga osloboditi?! Ne razumiju pobjednici da nas nisu „oslobodili“, nego su nas raspametili, razbaštinili ono malo ljudskosti koja nam je bila preostala, razbaštinili su nas one tri vrijednosti kroz koje smo odrastali i odgajani – sloboda, bratstvo i jedinstvo. Nije mi jasno kako ti naši suvremeni pobjednici misle da eto smiju paušalno to vrijednosti proglašavati jugonostalgičarskim floskulama! Jer kakve su tek floskule njihove priče o pobjedama, o oslobođenju, o nekakvoj nacionalnoj i apsurdnoj državnoj slobodi, kako nama tek neprihvatljivo zvuče te njihove floskule o domovinskom ratu, o svemu tome na čemu oni inzistiraju da im tko zna kako budemo zahvalni.

A ja, ovako slobodan, i oslobođen od svega, jednostavno ne razumijem na čemu i kome to bih trebao biti zahvalan. Nemaju što za jesti, nemaju čime školovati djecu, rade za crkavicu kojom ne mogu platiti niti osnovne mjesečne troškove života, rade a ne primaju plaću, oduzimaju im domove, blokirani su, nezaposleni, ali slave ratove! Još uvijek ih je moguće manipulirati i natjerati da mašu zastavama, da se kunu u grbove, da slave ratove za tamo nekakve „nacionalne interese“. Podilaziti tom njihovom kolektivnom ludilu za mene bi bila izdaja tog mojeg disidentstva kao osobnog životnog opredjeljenja, kao mojeg izbjeglištva savijesti pred njihovom pobjedničkom histerijom. Zamislite rulju koja slavi tamo nekakav „dan zahvalnosti“, a da pritom kao hipnotizirani nisu u stanju razmisliti na čemu to imaju biti zahvalni?

Na čemu biti zahvalan u zemlji u kojoj su ratni zločinci – heroji; u kojoj su ustaški kapelani – sveci; u kojoj su pljačkaši i ratni profiteri – ugledni tajkuni i biznismeni. Zar da demonstracijom ludog naroda pokazujemo koliko smo zahvalni ratnoprofiterskoj eliti što nas je opljačkala i otela nam sve, a mi još pjevamo, mašemo zastavama i plješćemo onima koji su nam to učinili? A ljuti ih kada im kažem – lud narod. No, ne vidim kako bih drugačije sam sebi mogao racionalizirati i argumentirati to njihovo ponašanje.

Oni su nas kao „oslobodili“, a žele mi uskratiti slobodu da kažem što mislim o tom njihovom „oslobođenju“, o toj njihovoj pobjedi. Ako vi imate pravo slaviti, imam vam pravo i moralnu obvezu reći – za mene ta vaša pobjeda, za mene Oluja, i proslava te vaše „pobjede“ i rata nije ništa drugo nego proslava ratnih zločina i ratnog profiterstva. I ništa više. Želite nam zabraniti da i nakon dvadeset godina stvari nazovemo pravim imenom. Zločine zločinima! Pljačku pljačkom! Želite nas kolektivno, prisilom na šutnju, u ovim dvadeset godina pretvoriti u svoje suučesnike u tom ratnom zločinu, pljački, kriminalu i ratnom profiterstvu.

Priznanje te vaše pobjede, za mene bi bio jedini konačni poraz.
***
Jer ako je to što vi ovih dana slavite – sloboda, onda ću glasno vikati – JEBEŠ SLOBODU! JEBEŠ SLOBODU! Ali vama ne dopire do mozga, niti nakon svih ovih godina, da sloboda i pobjeda nemaju baš puno toga zajedničkog. I upravo ta suštinska suprotstavljenost pobjede i slobode, ta sukobljenost slobode sa svakom pobjedom i svakim pobjednikom, otkriva o kakvom se ovdje ludilu radi. To je ta točka diferencijacije na kojoj se razilazimo – razlika između pobjednika i slobodnih. Vama toliko nejasna i neprimjetna. Vaša se pobjeda toliko razlikuje od moje slobode, upravo po tome što ćete vi zauvijek ostati zarobljenici svojih pobjeda. U jednom ste doduše, u pravu. Ta vaša pobjeda ima ime. Štoviše, više imena. Ta vaša pobjeda ima upravo onoliko imena – koliko je pobijenih i protjeranih u ime te vaše pobjede. Gadi mi se to vaše krvavo slavlje. Neka slave oni koji su na krvi, leševima i ruševinama profitirali. A vi koji im na paradama mašete zastavama i euforično kičete iz svojih gladnih usta, obični ste suučesnici tog njihovog gotovo neprekinutog krvavog, lešinarskog pohoda.

Ne pišem ovo da bih išta promijenio. Svjestan sam da je to nemoguće. Ali u vremenu dominantnih luđaka, možemo se barem distancirati i diferencirati od gomile koja im skandira.

Zato si uzimam lobodu javno reći – Oluja je zločin u kojem su jednu pobijeni, drugi protjerani, treći popljačkani. A vi mi sad pokušajte racionalno objasniti što se tu točno ima slaviti?

A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo? Protjerali ste organizirano oko 380 tisuća građana ove zemlje i to nazivate pobjedom? I nisu li te militantne proslave vaših pobjeda upravo jasna poruka onima koje ste protjerali da im slučajno ne padne na pamet vraćati se, da za njih ovdje više nema mjesta, da ovo nije njihova zemlja? Jer tko bi se normalan vratio u zemlju u kojoj je dan tog etničkog čišćenja državni praznik?
***
A tko ste vi, bijedo, da govorite i određujete što je čija zemlja, i što je kome domovina? Fuj!

Svojim ratnim pobjedama pokušavate nadomjestiti umrlu savijest, ako ste je ikada imali. Samo onima bez savijesti može biti tako lako pobjeđivati. I samo onima bez savijesti može biti tako lako slaviti takve pobjede i pobjednike.

Gadi mi se i ova država, i ovo društvo, i ova masa. Ne mogu vam dovoljno uopće uprizoriti koliko vas iskreno prezirem ovako kolektivno lude. Negdje u podsvijesti očito vam je jasno da ne postoji kolektivna sloboda, pa ste možda zato pobjegli u svoje kolektivno ludilo i proglasili ga slobodom, poput onih luđaka zatvorenih po ludnicama koji se proglase isusima, i tko zna kakvim povijesnim, stvarnim ili izmišljenim likovima.

Eto – to je ta vaša sloboda. Jedna velika masovna ludnica koju ste proglasili državom, i kolektivno ludilo koje ste proglasili nacionalnom slobodom. Zato se još jednom mogu samo odreći Hrvatske i uz sav taj prijezir i gađenje viknuti s ulice: Fuj! Vi ćete ionako nastaviti uživati u svojem ludilu, jer kao i svakom luđaku, vama samima sa sobom, tako ludima je baš savršeno dobro. Bez obzira što vas pljačkaju, bez obzira što nemate za život.

Samo, eto, ostaju žrtve te vaše pobjede. Žrtve kojima još uvijek nismo rekli obično, ljudsko, od srca – oprosti. Žrtve kojima ne dopuštamo niti da budu obilježena imena, jer se bojite ako negdje ispišemo imena tih žrtava ta će vaša pobjeda dobiti taj krvavi, lešinarski, prljavi identitet ratnog zločina. I ma koliko bježali od toga, vašu će pobjedu tada proganjati imena kojima ste ispisali taj svoj pobjednički pohod.

Nemate pojma koliko ste nas porazili tom svojom pobjedom”, napisao je Margetić.

( Izvor: http://www.dnevne.rs/ )

Вили Вимер

Поклисари Велико-атланског радија праве једну фину разлику. Она се види када упоредимо начин на који се третира амерички председник Обама, а на који његов руски пандан, председник Путин. Сваке божје недеље Обама убија људе по свом смртоносном списку за одстрел. Ништа се није променило ни у погледу његове одговорности за озлоглашени логор у Гвантанаму. Због ратова које је потпалио у Сирији, Ираку, Јемену и Либији покренуо је највеће таласе избеглица последњих деценија ка Европи и нама. И опет, он код немачке ”индустрије истине” и даље плива на таласу егзалтираног додворничког извештавања. Последњи пут смо то доживели поводом његове посете породици у Најробију. У случају председника Путина ствари стоје сасвим другачије. Њему сваки новинар може да забибери и досоли, у зависности од медија за који ради. При томе они не пропуштају ниједан повод да то ураде. Тако смо недавно имали прилику да се чудом чудимо емисији на ЦДФ-у о неком занимљивом путовању од Бугарске до Санкт Петерсбурга које се завршило бочним ударцима по Путину. Индокринирају нас до бесвести. Новинарство нити претпоставља, нити жели зреле грађане који би били у стању да сами донесу свој суд. Као што их не претпоставља, нити их жели држава. У земљи смо Гитерсло.

Упркос томе свако може слободно да формира суд због чега се ово догађа у случају председника Путина. Изгледа да је иза свега огромна фрустрација што не могу да га ”сломе” и што односи који владају у Берлину или у другим престоницама нису заживели и у Москви. Ово важи подједнако за политику као и за медије. Није ред да се из јавних фондова згрћу тајне плате на граници луксуза, a да се у исти мах буде члан дружина страних сила која усмеравају јавно мњење. Ту убрајамо и истраживачке мреже, повезане са комбинацијом медија који се финансирају по сили закона са медијима приватних власника који морају да се подреде ”НАТО-ШТАМПИ” у Вашингтону. Никоме више ни не пада напамет да САД доведе у икакву везу са старинском вредношћу слободе штампе. Много је вероватније да ће медији, по правилу, разрађивати резултате шпијунаже од стране НСА. Такозване ”мреже новинара истраживача” са седиштем у Вашингтону су контрадикција по себи. Чисти медији дронови.

Потапање државних институција Немачке

Уопште не чуди што се људи буне против оваквог развоја догађаја. Влада која више не зна у чему се састоји њена одговорност према немачком народу не би требало да се притворно узбуђује што се око ње жонглира идејама које не воде побољшању стања: на тржишту се може наћи штагод ко пожели, почев од захтева за новим мировним уговором, преко свесних захтева за успостављањем Немачког Рајха, до оних за изласком из НАТО. Чуди ли ово икога?

Чак ни они медији који претендују да нам саопштавају ”истину” не могу да прикрију да је Савезна влада исувише слаба у поређењу са моћном каскадом прислушкивања у којој су се нашле Немачка и Европа. Ову ионако минималну моћ владе још више умањује понашање нашег министра унутрашњих послова у вези са таласом избеглица огромних димензија: он је већ месецима нестао из видног поља нације тако да се питамо да ли савезна влада у својим редовим уопште има нешто што би се могло назвати министром унутрашњих послова. Из угла државне политике свакако је кобно то што је укључивањем БНД-а у англосаксонску шпијунску мрежу („five eyes“- алијансу прислушкивања читавог света) настао један утисак са тешким последицама: неке друге силе су „потопиле“ немачке државне институције, а наша рођена влада о томе не жели ништа да зна.

Овај модел нам је познат и поводом смакнућа дроновима у другим деловима света. Рамштајн и Визбаден су у визури оних који уопште не желе нити ће хтети да се помирe са овим подмуклим убијањем које се изводи са наше територије. У питању је иста ствар као и у случају ”Команде САД за Африку” у Штутгарту: немачка тероторија се користи на такав начин да би Међународни кривични суд могао сваког часа да закуца на врата нашој влади у Берлину, само да САД прихвате његов статут.

У овим примерима се манифестује шта људи осећају када им се запоседне или преузме извршна моћ након безусловне капитулације која траје и траје. Ово ће нам се већ следећих недеља разјаснити на начинда ћемо занемети: наиме, онда када фактичким одустајањем Парламента од своје обавезе да доноси одлуке о ангажовању немачких војникиња и војника, као и цивилних службеника Бундесвера, препустимо de facto НАТО, а тиме и председнику САД, за њихове војне интервенције широм света. Немачку је досада одликовало то што је немачки Бундестаг имао обавезу да донесе одлуку о ангажовању наших трупа. Сада се трансатлантистима исплатио вишедеценијски труд да се то промени. И ништа више неће бити исто. У којој мери? То смо већ видели прошле године у Украјини где су деловали немачки војници и где их и даље ангажују. Брига о овим припадницима Бундесвера се суштински састојала у томе да послуже као мете „friendly fire“ (пријатељске ватре), или „False-flag“ (лажне заставе) операција, не би ли се Немачка коначно покренула да удари на омражену Руску Федерацију.

Од чисто одбрамбеног савеза до најбоље агресивне формације на планети

То исто сада видимо и у случају ратних операција Турске. У време политике коју је последњих година турска влада водила према Сирији, а пре свега према Израелу, била су недопустива дејства немачких противваздушних ракета или војника у курдским подручјима. Овим јединицама би требало да се нареди хитан повратак у Немачку пре него што неко од наших буде рањен или погине, што у овoј комбинацији САД/Турска у овом подручју може итекако да се деси.

Људи су запрепашћени у којој мери немачки државни врх не поштује Устав који Немачку обавезује да доприноси миру у свету. Унутарполитичка околност што се осећамо као окупациона зона и стални ратови у које нас тера НАТО интензивирају ово осећање.

Са чиме овде имамо посла можемо закључити по једном за државнополитички живот пажње вредном случају: сам догађај пада у рану историју поновног уједињења Немачке. Марта 1992. г. један високи службеник је на првој страни новина које су тада словиле за орган државне политике објавио чланак о томе како би требало да изгледа будући однос Вашингтона и Брисела. Према овом чланку то је требало да буде однос на истој равни. Тo je некада биo и став и пракса дугогодишњег немачког министра спољних послова. Овај службеник се увече тог истог дана, када је овај чланак објављен, нашао у Токију као амбасадор. Нови минстар спољних послова је брзом брзином схватио у којој се цркви треба молити. То је у сваком случају било више од вести о могућем тренду развоја догађаја. Ово и данданас одређује наш живот. При томе будућност изгледа много страшније него што то многи слуте. Ми живимо у јазу генерација који не може бити гори него што је. На једној страни су они који су у имали прилике да стичу искуства са Вилијем Брантом у једној свакако не идеалној, али довољно доброј земљи. Он је говорио о томе како се у једној земљи велике демократске традиције треба усмерити ка ”више демократије”.

На другој страни на делу је сазревање генерације која је морала да искуси како се корак по корак успоставља ”тржишна економија” у стилу Меркелове. Ономе ко своју партију води у складу са моделом ”демократског социјализма” тешко да можемо да докажемо до које мере ”тржиште” и ”демократија” не могу заједно да пређу ни најмањи комад пута ако је демократија подређена тржишту. А то смо доживели када су крајем 90-их година разграђене државне компетенције како би биле пренете на Брисел. Међутим, оне тамо нису ни стигле. Оно што је тамо приспело пало је у руке разбојницима или тзв. „councils“ који су се острвили на остатак државних компетенција. Они при томе нису испуштали из вида Берлин тако да су одређене комисије немачког Бундестага изгледале као истурена парламентарна тела англосаксонске индустрије јавног мњења.

Наравно да је у оваквом контексту могло да успе оно што су попут лавине покренули ”нови стратешки концепт НАТО”, донет у Вашингтону, у пролеће 1999. г., поводом педесетогодишњице од оснивања војног пакта и пригодни ”јубиларни рат” против Југославије. На делу је било ни мање ни више до комплетна реорганизација НАТО: један чисто одбрамбени савез претворен је у најбољу на свету агресивну формацију какву планета није видела од краја Другог светског рата. Овом плану испречило се само једно: за формирање одбрамбеног савеза су кроз своје парламенате гласали народи. Међутим, ниједан народ и ниједан парламент није никада гласао за НАТО као агресивну машинерију! Политички одговорни за овакву мизерију у Немачкој – црвенo/зелана савезна влада скупа са опозицијом - били су потпуно свесни димензија ове промене. Уопште није било ни трачка нејасноће у вези са вотумом народа. Гласање о промени ове парадигме морало је да се спречи по сваку цену. Зато је у помоћ позван Савезни уставни суд да све ово објасни као суштински хвале вредну идеју даљег развоја. Резултати НАТО-а су стотине хиљада мртвих – а крај убијању није на видику...

Непријатељство САД према пријатељима

Данас су многи свесни чињенице да се неће стати на прeсуди Савезног уставног суда у случају дејстава авиона „Торнадо“ у Афганистану. Колико год били добро дефинисани разлози овакве одлуке и колико год интересантно било мишљење о овој одлуци надлежних коментатора из редова пензионисаних судија Уставног суда, они уопште не дају никакав одговор на тужбу групe Левица/Гаувајлер/Вимер. Претварањем НАТО у агресивну машинерију одузет је основ стационирању страних трупа у Немачкој. Све оно што је од 50-их година па све до споразума који се тичу поновног уједињења Немачке договорено тим поводом, полази од премисе присуства страних трупа на територији немачке државе у одбрамбене сврхе. То је било тада а и данас је тако конципирано уставом. То је било тада,  а и данас је тако конципирано, и Уставом овлашћени органи гласали  су само  за овакав концепт.

И шта сада? Хелмут Шмит је дао одговор на ово питање: он је желео да очува НАТО као трансатланску окосницу. Интеграција оружаних снага није долазила у обзир, а самим тим ни било каква посебна уговорна обавеза за Немачку која би је везивала за НАТО. Свакако, ми можемо да се бавимо анализом стања споразума и да проучимо све степене његовог отказивања. Можемо да замишљамо пролазак једног могућег републиканског председничког кандидату, у пратњи Џона Мекејна, кроз контролу обезбеђења у седишту немачког канцелара. Препоручујемо да се баци поглед и на америчко наоружање и сврху америчког атомског оружја на немачкој територији у склопу америчких трупа стационираних на немачкој територији. Немачки драмски писац Ролф Хохут је недавно скренуо пажњу на посебне међународноправне одредбе које су на штету немачке територије у случају евентуалног коришћења нуклеарног оружја. Не треба испустити из вида ни улогу Европе као пред-попришта ка Русији као великом противнику у складу са принципима конференције у Братислави, одржане у мају 2000. године. Све речено јесте непријатно али оно тера немачку владу, која жели да с правом носи овај назив, да промени данашњу ситуацију. САД, какве су данас, нису способне да поступају пријатељски са пријатељским државама. И тек не са оним другим.

Морамо још једном дoбро да размислимо o приговору да САД меркају или да већ стреме ка владавини светом. У крајњој линији оне нам саме без икаквог околишања нуде доказе за то, не остављајући при томе заробљенике у животу. САД се очигледно не устручавају да ствари назову правим именом. Тако је крајем jула лист Rheinische Post, који излази у Дизелдорфу, у интервјуу са надлежном ЕУ-комесарком Цецилијом Малмстрем, цитирао вероватну будућу америчку председницу, госпођу Клинтон, у вези са ТТИП (Transatlatic Trade and Investment Partnership). У овом цитату Хилари је ТТИП означила као ”економски НАТО”. А зашто да га и не означи тако када је погодила право у срж овог споразума? Шта ће остати од нас и наше привреде када почне примена овог пројекта? Ми немамо појма о Порторику и о томе да ни једна фирма са седиштем у овом америчком банкрот протекторату није доминантна на америчком тржишту. Након вештачког спасавања тржишне вредности приватног капитала требало је даљим аквизицијама оробити и немачку средњу класу. Она је, са јаким регионалним тежиштем у Јужној Немачкој, пре свега у Баден-Виртенбергу, освојила светска тржишта. Управо ту је требало скинути кајмак да рачуне није помрсила банка Lehman Brothers. Зато сада треба ТТИП да створи бољи оквир за остварење овог стратешког циља.

Немцe доле, Русe напоље, Американцe свуда унутра!

Ово је усмерено на разарање економске супстанце. Оно што остане од основног ДНК наше земље, бар је то америчка замисао, демонтираће арбитражни судови кojи творе темељ владавине адвоката на пољу уговарања. Овоме се придружују такозване експертске комисије које ће, по ратификацији евентуалног Споразума о слободној трговини, учинити сувишним парламенте и у њиховој и онако већ сада редуковонај форми. Шта ће након тога уопште остати од нас може без проблема да се сажме у формули првог генералног секретара НАТО: Немци доле, Руси напоље, Американци свуда унутра!

У комбинацији свих фактичких и вероватних развоја догађаја не постоји ни један разлог да трпимо економско и политичко уништавање европских држава што ће им се са ТТИП догодити. Изгледа да је бар-вице-канцелар Зигмар Габриел схватио колико је драматично озбиљна ситуација у вези са предвиђеним арбитражним судовима. У последње време покрајинске фракције Хришћанско-демократске уније захтевају од Берлина да организује рекламне скупове о овом пучистичком споразуму. Било би боље да канцеларка напусти сунчани балкон у Јужном Тиролу и да не посматра са те чеке како немачки градови падају на колена због неуспеха владе. Нашој земљи не предстоји ништа што би јој дало наду.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

САД: Како Русији одузети партнере

28. јули 2015.

Вили Вимер

Када анализирамо нуклеарни споразум са Ираном не бисмо смели да испустимо из вида Кубу. Јер, санкције против обе ове земље биле су у сваком погледу плод  чисте самовоље САД. И то су не само у случају ове две државе, већ и у случају више од седамдесет других земаља широм света.У питању су огромни ресурси овог типа на Земљином шару којима САД располажу да би могле да почисте наметљиве такмаце из сопственог лагера када је реч о преотимању тржишта. Стога је био добар потез немачког вицеканцелара и министра привреде Зигмара Габриела што је, имајући у виду да ће санкције против Ирана бити укинуте,одмах по постизању нуклеарног споразума и пре свих, отпутовао у Иран како би осигурао шансе немачкој привреди. Чак не морамо да се даље ни удубљујемо у стотину страна самогспоразума и исто толико страна његових анекса, нити да осматрамо саборне параденадлежних америчких адвокатских концерна да бисмо схватили да ће бити могуће да се конструишу нови проблеми. И у овом случају ће се будуће политичке акцијеодвијати по оној:Господ дао, Господи узео..

Самовоља која се манифестовала приликом наметања санкције, а која се манифестовала и приликом њиховог укидања, одређиваће и убудуће след догађаја. Шта ћемо када је свет тако скројен, чак и када, како су овог викенда известиле једне немачке регионалне новине, бивше судије Савезног уставног суда нађу за сходно дакао”антиамеричке” глатко одбаце тврдње попут ове. Наравно, успостављање новог привредног поретка путем одредби ТТИП-а ¹ и укидање демократске државе, које иде руку под руку са њим,пружиће нова образложења самовољи.

Аспекти нуклеарног споразума са Ираном представљају можда највећу вододелницу какву је свет видео од краја Другог светског рата наовамо.Престравићемо се када схватимо којом брзином Сједињене Америчке Државе широм глобуса извлаче из дуготрајне изолације потенцијалне партнере Руске Федерације. Пречесто смо десетине протеклихгодина гледали ратовима дефинисан рукопис САД, да бисмо се олако отресли оваквих мисли.Ово се не дешава само државама којима су уведене санкције. Један демократски председник по имену Бил Клинтон је ово демонстрирао чак и у Северној Кореји и то преко своје ”незаобилазне” министарке спољних послова, госпође Медлин Олбрајт, и њеног наступа у једном  свернокорејском циркусу где су јој одушевљено клицали. Познајући позадину лабилности у Бразилу која може да је снађе сваког трена, бразилска председница ће, тачно знати  колико далеко сме да се упушта у причу са БРИКС-ом, чак и када јој у вези са тим следећа Олимпијада пружа известан рок поштеде. Што се буде више ближило Светско првенство у фудбалу 2018. у Русији, оно ће све  имати све израженију функцију заштите Руске Федерације од сасвим прецизно циљаних бескрупулозних поступака САД.  Јужна Африка ће знати до ког интензитета дестабилизације ће имати снаге да се брани. Индија је у савезу БРКС управо то - Индија, сушти стратег.

Наравно, у искушењу  смода, имајући у виду свет након потписивања нуклеарног споразума,ближе анализирамо регионалне конфликтечије изазивање од стране Запада има за циљ Руску Федерацију попут онога који је распрламсао у Сирији и који никако није једини. Турски председник Ердоган је све учинио да се свргавањем свог личног пријатеља Асада на Средњем Истоку домогне  нове улоге  следбеника османизма. Међутим, он је бомбардовањем Курда овог викенда, испустиоиз вида да ће Израел предузети све да подржи све курдске аспирације.  Да ли је у питању  нова слобода деловања против Тел Авива коју су САД стеклепутем нуклеарног споразумом са Ираном, када је ово бомбардовање Курда уследило по изричитом америчком одобрењу?

Када говоримо о нуклеарном споразму са Ираному фокусу се налази Израел. Ово не важи само за односе између Тел Авива и Техерана, који су некада један другом падали у зегрљај, колико је усмерено против треће стране. Израел је значајан фактор у самом Вашингтонукада је реч о глобално најважнијим питањима. Зар јемогуће  да  су при томе у исти мах два играча: републиканци у САД и израелски премијер Нетањаху, заиграла на погрешну карту? Није пала у заборав чињеница да су у САД  демократе традиционални саговорници пријатеља Израела. Наравно, представљало је праву сензацију до које мере су републиканци заоштрили ствари. Они су ишли чак до једног у читавом свету неуобичајеног отвореног напада наизабраногпредседника државе, када су без Обамине сагласности допустили  Бењамину Натењахуу као премијеру и пријатељу републиканаца,  да одржи говор у Конгресу. Када ослушнемо реторику Сенатора Мекејна онда морамодобро да поразмислимо о намерама израелског премијера у случају његовог трајног флерта са републиканцима.

Најављени вето председника Обаме у случају било какве опструкције од стране Конгреса у вези сануклеарним споразумом сасвим јасно је осветлио једну ствар: дугогодишња политика није била успешна. Под знаком питања је да ли ће у оваквим околностима будућност одређивати блискост између репубиканаца и снага наклоњених Израелу. Са губитницима се нерадо грлимо. У оваквом случају, за круг победника мора се.

Ово важи и за нуклеарни споразум са Ираном када правимо фине анализе и других централних компоненти у америчком председничким  изборима. Као што се зна свуда у свету, постоји груба подела међу онима који финансирају ратно замешатељство које Американци означавају речју  ”избори”. На страни демократа то су адвокати. Ето разлога више да се радујемо ТТИП-у и адвокатури. Ту се убраја и индустрија здравља. Како нам откривају разне публикације, републиканце неограниченим милионима долара подржавају лоби произвођача оружја у свакој форми и нафтна индустрија.

Пут иреанске нафте

Далићенафтна индустрија САД због онога што је председник Обама нуклеарним споразумом учинио могућим и даље бити на страни републиканаца, будући да јој је демократски председник учинио доступним расположиве капацитете рафинерија за пераду специјалне иранске нафте, а и више од тога?

Извоз нафте из Ирана

Бечки споразум је из темеља променио основну структуру предстојећих председничких избра у САД. Сада је на реду да све ово запамти само joш господин Гласач, који треба да притисне тастер еклектронских гласачких машина, баш онако како су демократе препоручиле  Венецуели. А, резултати нису изостали ни тамо!

¹Споразум о зони слободне трговине ЕУ – САД (TTIP – Transatlantic Trade and Investment Partnership), преговори у току

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

 Blic | 28. 07. 2015

Na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. jula 1918. godine, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila se srpska zastava, po nalogu samog predsednika Vudroa Vilsona. Zastava Srbije je tako jedna od samo dve strane zastave koje su se ikad vijorile iznad Bele kuće.



Vilson je, 28. jula 1918, izdao je saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele Kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD.

Poruka je glasila:

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918

 Вили Вимер

Ретко се у новијој историји немачке владе догађало да, сама или у савезу са другим владама у Европској Унији, покаже толику меру немоћи као што чини у случају таласа миграната који су се преко Турске или Средоземног мора упутили ка Средњој Европи. Влада сада другачије делује и недопустиво је да се широм Немачке или Европске Уније ствaра утисак безакоња и да се оно и даље допушта.
Какви су то министри унутрашњих послова у савезним покрајинама Немачке који, после толико месеци, тек сада схватају колико je велики број људи који илегалним каналима улази у нашу земљу и да ће се овај број само у овој години приближити црти од 100.000? Недавно се један покрајински министар одважио да изјави како имамо посла са сеобом народа, признавши у исти мах сву своју немоћ.

Једно је постало јасно: Против оваквог развоја ситуације, иако онa задобија претећи карактер, не можемо да ка границaма упутимо тенкове. Када бисмо то урадили, тог часа би се трајно уништила слика хумане Немачке и jединственог система вредности Европске Уније. Немачка ратна морнарица је у најмрачнијем добу Немачке једном јуначком интервенцијом показалао како је било могуће пружити помоћ милионима избеглица и одвести их у безбедну зону.
Зашто не користимо своја организациона и логистичка искуства у aкцијама великих размера у оним земљама из који људи крећу ка нама, прихватајући сваки могући ризик? Зашто Савезна влада не предузима никакве коракe на темељу својих сазнања о криминалним кријумачарским организацијама и организацијама које их финансирају које одржавају миграциона кретања у животу и који ће их додатно појачавати? Држава с правом гони сваког возача који прекорачује дозвољену брзину. А, организовани криминал је управо оно чиме се ове организације баве! Држава и медији знају и узрoке и људе из сенке, али немачкој и европској јавности не презентују ништа друго до – ћутање.

Морамо бити начисто са једним: ратове и насиље око нас је проузроковао Запад. Они су окидачи данашњих миграционих таласа. Ратнохушкачке струје у нашим земљама злоупотребљавају миграције за унутарполитичке циљеве, не би ли промениле наша друштва по свом укусу. Шта је то што нам не да да престанемо са пустoшењима око себе и да зауставимо ратове? Никако не смемо занемарити могућност да ћемо остати слепи код очију и глуви код ушију када се устали jeка ратнoг покличa из Вашингтона на бини «of the Europian theater» илити у преводу на европске jезике - ”европског попришта”.

Ми се морамо супротставити сликама садашњег и будућег сиромаштва. Зашто се наш министар спољних послова не би упутио у Еритреју или наш господин Председник у Нигерију, не би ли од одговорних испословали да одустану од својих акција? Уместо тога код домаћег становништва се до крајњих граница заоштрава непријатељско расположење тако што му се скрива свака информација о томе што оно с пуним правом доживљава као напад на себе. Не корисити ли егзекутива овде шансе које јој се нуде да преотме грађанска права која су се последњих педесет година тегобно освајала и да приграби извршну власт за себе и на овом пољу?

Савезна влада не би смела да се претвара да је изненађена таласом миграције сиротиње са Балкана. Шта је чланство у Европској Унији – или нешто слично чланству – у стварности донело овим државама? Сви се oвих дана бавимо Грчком, a уоште не видимо да су граничне чланице Европске Уније суштински у катастрофалнијем положају. Пут њиховог економског развоја су гасоводи, а они су мета геостратешких интереса САД и Европске Уније због чега се њихово сиромаштво продубљује. Од краја Хадног рата на овамо интереси ЕУ и САД су у међусобном сукобу зато што не постоји заједнички концепт о правцима инфраструктуре, или зато што САД немају намеру да се коначнo повуку из Европе. У сваком случају, ова дисонанца суштински доприноси саботирању сваког развоја. Зар треба да вратимо људе тамо где смо саучествовали у настанку њихове беде, а да при томе ни њима, нити замљама њиховог порекла не понудимо никакву валидну шансу развоја? Ово важи управо за Србију и Косово. Морамо имати пред очима - да би нас од заборава пренула чињеница да управо европске и америчке представе, иначе потпуно далеке тамошњој стварности, спречавају развој језгра овог региона. Ми тамо спроводимо неку форму Моргентауове политике чије нас последице сада стижу. Немоћ, упарена са неспособношћу, то је немачка политика на свим равнима.
Каква је то влада била под Колом и Кинкелом која се на крају Хладног рата, слутећи да ће нам се догодити нешто попут овога што се догађа, покушавала да прошири ОЕБС-а и Европску Унију на Северну Африку, укључујући и Израел, залажући се за ову идеју код европских партнера! Ова идеја је сметала онима који желе да свет уређују својим оружјем. Резултате тога видимо данас. Они су са намером херметички затворили своје границе. Наша ”браћа по оружју”.

Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора

У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.

Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:

«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).

Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?

Политика

БЕОГРАД, 16. ЈУЛА /СРНА/ - Бивши шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је Срни да је одлука Народне скупштине Републике Српске о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ у интересу очувања уставног поретка и Српске и БиХ и да је она оправдана.

"Ова одлука је у интересу очувања уставног поретка онако како је утврђен у Дејтонском споразуму и да се прекине процес дерогирања уставних надлежности ентитета. То је уједно и услов да се народи БиХ окрену развоју - економије, инфраструктуре, културе...", рекао је Јовановић, који је и предсједник организације Београдски форум за свијет равноправних.

Он је истакао да је референдум најдемократскија форма изражавања воље народа, да ту нема изузетака, те да се теза како су референдуми некада у име демократије, а некада против "заснива једино на сили и арбитрарности, а не на међународном праву и међународноправној пракси".

Некадашњи дипломата истакао је да је код бошњачког руководства годинама подгријавано осјећање да је могуће у ходу измијенити оно што је договорено и потписано у Дејтону и отуда стално растућа очекивања Сарајева да ће добити нешто што му није припало нити му припада данас по Дејтонском споразумом.

Јовановић је оцијенио да је нека врста толеранције таквог процеса дерогирања Дејтонског споразума довела до ситуације да "сада Дејтон бране они који га систематски руше, који су злоупотребљавали Бонска овлашћења и празнили ентитете и Републику Српску од уставних надлежности".

Он је указао на то да су исти центри моћи противуставно ревидирали Устав утврђен у Дејтону, вршили централизацију надлежности у Сарајеву "стално говорећи да је то, тобоже, у интересу неке функционалне европске државе" иако се на другим странама, наводно, у интересу демократије, функционалности и европеизације захтевају децентралиизација, регионализација, па чак и федерализација".

"На примјер, од Србије се захтева измена важећег Устава, да би се и формално-правно одрекла своје покрајине Косово и Метохија, да би се албанскопј националној мањини пирзнало право на самоопредељење, да би се Војводини фактички признао статус федералне јединице, а региони у Србији претворили у нешто попут кантона у Федерацији БиХ. На другој страни, српском народу у РС, у БиХ, који није национална мањина већ и у смислу међународног права – нација, народ - не признаје природно, неотуђиво право да самостално управља својим пословима онако како је утврђено међународним правним актом, какав је Дејтонски споразум и Уставом", нагласио је Јовановић.

Он је истакао да проблеми настају стога што су одређене силе и центри моћи навикли да арбитрирају шта је по праву и Уставу, а шта није. Позивају се на некакав «дух Дејтона», иако је потпуно јасно шта пише у Уставу усвојеном у Дејтону.

Јовановић је нагласио да је веома важно да се подсјети да је Дејтонски споразум ратификован у Савјету безбједности УН и да је тим чином постао саставни дио система међуанародног права заснованим на Повељи УН.

"Онај ко би хтео да гази Дејтон, тај у ствари гази систем заснован на Повељи УН, јер Дејтонски споразум је после потписивања у Паризу, ратификован у Савету безбедности УН", поручио је Јовановић.
У БиХ постоје озбиљни проблеми чија су изворишта, прво, у несређеним односима унутар Федерације БиХ и друго, у политици западних центара моћи којом подгревају наду бошњачких политичара да је могуће укинути суштину Дејтонског споразума – равноправност два ентитета и три конститутивна народа. Излаз је у доследном спровођењу Дејтона, а не у наметању било каквих «духова» и арбитрарних тумачења са позиција силе.

Società
di Diego Fusaro | 14 luglio 2015

Ono čemu sada prisustvujemo u zemlji Grčkoj prevazilazi svaku argentinsku tv sapunicu. Jedan obrt za drugim: neobjašnjive ostavke, transakcije visokih finansija, osumnjičeni batleri (finansijski), ucene i neplaćeni dugovi; a onda Putin i Obama u pozadini. Ali, iznad svega, jedan Cipras koga je, iskreno, teško razumeti. Ili izvlači Grčku iz evrologora ili se svrstava u poveću grupu onih koje ne umem drugačije da označim nego kao “levica grupe Bilderberg”. To ćemo samo saznati vremenom.

Zaista su iznenađujuće najnovije vesti koje dolaze sa fronta Evropske unije. Posle pobedonosnog referenduma Cipras je sagnuo glavu. Podlegao je zahtevima Evrope: faktički je stavio potpis za nove dugove putem kojih će, u ne tako dalekoj budućnosti, evrokratsko-bankarski sistem moći iznova, sa istom snagom, da ucenjuje Grčku.

A onda vesti koje neprekidno sustižu jedna drugu: “Poslednja vest: Grčka, Međunarodni monetarni fond traži tehničku vladu u Atini da vodi pregovore”. To se zove finansijski državni udar. Međunarodni bankarski sistem sada smatra nelegitimnom demokratski izabranu vladu, pa u ime “reformi” (u stvarnosti da bi sačuvao samog sebe) namerava da je zameni “tehničkom vladom” koju čine njihovi ljudi. Istorija uči ali nema učenike, govorio je Gramši. A tako i jeste! Očekujmo skori dolazak tehnokrata i čarobnjaka ekonomije (današnje teologije društvene nejednakosti i porobljavanja naroda), dežurnih Montisa (ironična aluzija na Marija Montija, biv. Predsednika italijanske vlade, prim.prev), Fornerakisa (aluzija na Elzu Fornero, biv. ministarku rada i soc. politike u vladi Montija, prim.prev) da izvršavaju naređenja Trojke, popuno omalovažavajući volju naroda.

Ko ima još uvek hrabrosti da o Evropskoj uniji govori kao o vladavini demokratije? Ko još može u Evropskoj uniji da vidi ostvarenje ideje Evrope iz uspomene na Kanta? Evropska unija ostvaruje, u ekonomskom obliku, nemački deliriozni san iz prve polovine dvadesetog veka.

Lično, još uvek mi treba da shvaim da li je Cipras jedan Marksov sledbenik ili još jedan lik kome priliči Šekspirovo “mnogo buke ni oko šta”. Već je naokolo dosta levičarskih klovnova iz Bilderberg grupe. Ponovo postaje na neki način aktuelno ono što sam pre neki mesec pisao pre grčkog referenduma: Cipras, levica koja je za evro; levica koja je uz kapital, je sa gazdama; levica koja je izdala Marksa i radništvo. Sa ovakvom levicom više i nema potrebe za desnicom. To je levica koja želi da ukine mere štednje zadržavajući evro: što znači ukinuti posledicu ne dirajući uzrok, a to je nemoguće “zbog protivurečnosti koja to ne dozvoljava”

Sve bi to bilo smešno da nije za plakanje. To je jedna istorijska tragedija epohalnog značaja. Slika kojoj bi u kolektivnoj svesti najviše odgovarala ideja o levici (sa Ciprasom na čelu) više nije “Četvrta država” Pelica da Volpeda, nego “Vrisak” Edvarda Munka: gde je još uvek, lice izobličeno od bola ovekovečeno u činu vriska koji se prolama, lice Antonija Gramšija, još jednom ubijenog posle fašističkog zatvora, od strano onih istih političkih snaga koje su izdale njegovu poruku i obeščastile uspomenu na njega.

Sudeći po onome što je učinio u poslednjim satima, šta gospodin Cipras ima sa Marksom i Gramšijem? Očigleno ništa. Cipras je prisustvovao finansijskom genocidu svog naroda koji je prouzrokovao evro i suluda politika finans-nacizma surovih mera štednje: a on sam je Grk. A ipak želi da zadrži evro: ne prođe dan a da on ne uverava finansijske elite o sovojoj nameri da ne dira evro. I na taj način pruža sjajan dokaz – ako za tim sada uopšte ima potrebe – činjenice da su Marks i Gramši za današnju “Ciprasovu levicu”, prodatu kapitalu, kao Isus i beseda na gori, a oni su uz bankara Marčinkusa (nadbiskup Pol Marčinkus, kontraverzni Vatikanski bankar, prim.prev). Jedini način za Ciprasa da se iskupi je – nema sumnje – da odbaci evrokratski kavez i da svoj narod izvede iz pustinje koja se zove Evropska unija. Nažalost , sve je teže pomisliti da se ide u tom pravcu.

Preveo sa italijanskog jezika
Milorad Ivanović
14.07.2015.

http://www.ilfattoquotidiano.it/2015/07/14/accordo-grecia-il-fallimento-di-tsipras/1872572/

Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!

U Sarajevu je najmanje ubijeno 8.255 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine, a mogućnost greške je tri odsto

Najmanje 8.255 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, popisao je Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku iz Beograda. Još 860 osoba vodi se kao nestalo, a iz Instituta navode da je mogućnost greške u popisu tri odsto i da se spisak još proverava.

Saradnici Instituta podatke su prikupljali uz pomoć svedoka koji su bili po logorima, ljudi koji su živeli u Sarajevu za vreme rata i članova porodice koji su preživeli zločine, a tamo gde su pobijene čitave porodice, svedočili su njihove komšije i prijatelji.

Jedan od saradnika Instituta, Strahinja Živak, rekao je da se spisak još proverava i da će za svaku žrtvu sadržati ime i prezime, godinu rođenja i smrti.
– U tako velikom spisku može biti oko tri odsto greške, zato što su neki ljudi posle razmenjeni ili pobegli iz logora, a mi te kasnije podatke nismo našli. Moguće su greške, ali 97 odsto podaci su provereni i tačni – rekao je Živak za "Novi reporter".

On je najavio da će uskoro biti objavljena knjiga "Srpska stratišta Sarajeva".

Оtvоrеnо pismо Јеlеnе Rаdојkоvić, dirеktоrа Oxford Cеntrа, аmbаsаdоru V. Britаniје, Nј.Е. Dеnisu Kifu pоvоdоm britаnskоg prеdlоgа Rеzоluciје о Srеbrеnici

Pоštоvаni,

Оvim putеm žеlim dа izrаzim svоје dubоkо rаzоčаrеnjе kао i оgоrčеnоst pоvоdоm prеdlоgа britаnskе vlаdе kојi sе оdnоsi nа Rеzоluciјu о Srеbrеnici.

Višе оd 40 gоdinа svоg rаdа i živоtа pоsvеtilа sаm nеgоvаnju i prоmоciјi britаnskе kulturе i јеzikа. Rоđеnа sаm u Bеču (Vienna, 1944). Studirаlа sаm аnglistiku/gеrmаnistiku u Hаmburgu, Nјuјоrku, Kаrаčiјu i Bеоgrаdu. Vеć 25 gоdinа vоdim lingvistički cеntаr (Oxford Centar, Bеоgrаd/Niš). Krоz nаšu škоlu еnglеskоg јеzikа prоšlо је višе hilјаdа studеnаtа, а knjižаrа Oxford Centar, kоја rаdi u оkviru istе оrgаnizаciје, је zа оvih 25 gоdinа u sаrаdnji sа britаnskim izdvаčkim kućаmа Oxford, Longman itd. prоdаlа hilјаdе udžbеnikа zа еnglеski јеzik. Zајеdnо sа britаnskim stručnjаcimа, оrgаnizоvаlа sаm mnоštvо stručnih sеminаrа pо cеlој Srbiјi kојi su imаli zа cilј prоmоciјu еnglеskоg јеzikа i kulturе, аli i stvаrаnjе tržištа zа britаnskе izdаvаčе.

Prе svеgа, svоје dubоkо nеslаgаnjе izrаžаvаm u pоglеdu tеrminа gеnоcid kојi sе kоristi u rеzоluciјi. Sаmа dеfiniciја gеnоcidа, kаkо lingvistički tаkо i fаktički, nе mоžе biti primеnjеnа nа slučај Srеbrеnicа:

Žrtvе strаdаlе u grаđаnskоm rаtu u Srеbrеnici nisu bilе žеnе i dеcа vеć nаоružаni vојnо spоsоbni muškаrci. То u оsnоvi diskvаlifikuје tеrmin gеnоcid.
Brој žrtаvа nikаdа niје utvrđеn, а pоštо srpskа strаnа niје imаlа uvid u istrаživаnjа, nе mоžеmо prihvаtiti tu kvаlifikаciјu niti brој žrtаvа. Brој žrtаvа utvrđеn 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm „nеkih nоvih žrtаvа" dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе?
Cео nеmiо dоgаđај оdviјао sе u zаštićеnој zоni UN, kоја је pоdrаzumеvаlа dеmilitаrizаciјu.
Pоznаtо је dа su pо ulаsku srpskih snаgа u Srеbrеnicu еvаkuisаni žеnе i dеcа nа muslimаnsku tеritоriјu. Аpsоlutnо niје јаsnо kаkо su sе u tој „dеmilitаrizоvаnој" zоni iznеnаdа zаtеkli nаоružаni muslimаnski vојnici Nаsеrа Оrićа?
DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо.
Vеliki brој svеtskih i srpskih аnаlitičаrа tvrdi dа је cео dоgаđај u Srеbrеnici biо nаmеrnо iscеnirаn kаkо bi sе stvоriо pоvоd zа bоmbаrdоvаnjе Srbа оd NАТО, bеz оdоbrеnjа Sаvеtа Bеzbеdnоsti UN. Kао štо је pоznаtо, оvај prеsеdаn је оtvоriо vrаtа svim budućim rаtоvimа, rаzаrаnjimа i miliоnskim žrtvаmа nа Bliskоm istоku, u Аfrici i Аziјi u 21.vеku.
Pаrаdоksаlnо је dа sеprаvi gеnоcid nаd 3.500 srpskih civilа u tој istој Srеbrеnici nе sаmо nе pоdvоdi pоd gеnоcid nеgо sе nе spоminjе ni kао rаtni zlоčin. Dа nе gоvоrimо о оstаlim strаdаnjimа srpskih civilа širоm bivšе Јugоslаviје kојi su bili mučki ubiјаni оd strаnе Аl Kаidе, Мudžаhеdinа, hrvаtskо-аmеričkе vојskе i „sаvеzničkоg bоmbаrdоvаnjа".
Nаvоdi kојi gоvоrе о Srеbrеnici kао nајvеćеm gеnоcidu pоslе drugоg svеtskоg rаtа su јеdnа krајnjе mаnipulisаnа i lаžnа kоnstrukciја i zаtо, svе dоk sе nе оrgаnizuје krеdibilnа mеđunаrоdnа istrаživаčkа kоmisiја, kоја bi uklјučivаlа i srpsku strаnu, nе mоžеmо prihvаtiti nikаkvе kvаlifikаciје јеr оnе оčiglеdnо u оvоm trеnutku sаmо služе dаlјеm brutаlnоm pоnižаvаnju srpskоg nаrоdа. Nајgоrе је štо оvim činоm Zаpаdnа Аliјаnsа pоkušаvа dа оprаvdа ničim izаzvаn rаspаd Јugоslаviје i bоmbаrdоvаnjе Srbiје, а u krајnjој instаnci i dаlје rаzdvаја i sprеčаvа pоmirеnjе nаrоdа u bivšој Јugоslаviјi. Pitаnjе је, kоmе tо idе u kоrist i nа čаst?
U svојој istоriјi srpski nаrоd nikаdа niје pоčiniо gеnоcid. Vеkоvimа је živео sа muslimаnimа i drugim vеrskim zајеdnicаmа i rаzviо nајvеću tоlеrаnciјu prеmа svim nаrоdimа svеtа.

Štо sе tičе gеnоcidа, istоriјski nајvеći rаtni gеnоcidi (pоslе јеrmеnskоg u 20. vеku) dоgоdili su sе u Prvоm i Drugоm svеtskоm rаtu nаd Srbimа u Hrvаtskој, Bоsni i nа Kоsоvu.

U tоku Prvоg svеtskоg rаtа strаdаlо је višе hilјаdа srpskih civilа оd strаnе аustriјskе vојskе, а о čеmu pоstојi оbimnа filmskа i fоtо dоkumеntаciја. Srpskа vојskа је tаdа zаdivilа cео svеt јеr је vојnе zаrоblјеnikе nе sаmо čuvаlа nеgо i hrаnilа nа istоm „kаzаnu", о čеmu su svеdоčili svi zаpаdni mеdiјi аli istо tаkо i britаnskе bоlničаrkе. Srbiја је tаdа izgubilа miliоn i pо rаdnо spоsоbnоg i rеprоduktivnоg stаnоvništvа. Žrtvе gеnоcidа iz Prvоg svеtskоg rаtа nikаdа nisu iznеtе prеd svеtsku јаvnоst niti је Srbiја dоbilа ikаkvu rаtnu оdštеtu.

U Drugоm svеtskоm rаtu u nајvеćеm gеnоcidu nаd srpskim civilimа (1941-1945) u kvislinškо-vаtikаnskој Hrvаtskој pоd оkrilјеm nеmаčkе оkupаciје, а pоd rukоvоdstvоm hrvаtskih ustаšа, zаklаnо је оkо dvа miliоnа srpskih civilа. Dоkumеntаciјu о tоmе mоžеtе pоtrаžiti :

– BBC documentary – prеkо pоlа miliоnа žrtаvа;

– Spiegel, аpril 2010 – 1.8 miliоnа žrtаvа;

– Karl Heinz Deschner, pоznаti nеmаčki kаtоlički tеоlоg, u svојim brојnim rаdоvimа nаvоdi dvа miliоnа žrtаvа.

Kао ni svа prеthоdnа strаdаnjа Srbа, tаkо ni оvај gеnоcid niје priznаt оd mеđunаrоdnе zајеdnicе niti је ikаdа оdаtа pоštа оvim miliоnskim žrtvаmа.

Таkоđе, izglеdа dа smо zаbоrаvili svе žrtvе britаnskih bоmbаrdоvаnjа Srbiје u 20. vеku, tе оstаје pitаnjе zаštо је Britаniја bоmbаrdоvаlа srpskе grаdоvе i civilе, а dа pritоm Srbi nikаdа u istоriјi nisu nаpаli Vеliku Britаniјu i njеnu tеritоriјu.

Pоslе svеgа nаvеdеnоg, pоstаvlја sе pitаnjе dа li Vеlikа Britаniја imа mоrаlnо prаvо, оdnоsnо krеdibilitеt, dа budе „Judge and the Jury" nе sаmо u slučајu Srеbrеnicа nеgо i uоpštе. Kоlikо је gеnоcidа, zlоčinа i оtimаnjа nаciоnаlnih dоbаrа učinjеnо u imе i zа rаčun V. Britаniје u prоtеklim vеkоvimа britаnskih kоlоniјаlnih rаtоvа nа svih pеt kоntinеnаtа, оd Аmеrikе, prеkо Аfrikе, Indiје i svе dо Kinе, gdе sе brој žrtаvа mеri stоtinаmа miliоnа.

Dаklе, аrоgаnciја sа kојоm sе britаnskа vlаdа pоstаvlја u slučајu Srеbrеnicе prеdstаvlја nе sаmо krајnji cinizаm nеgо i uvrеdu, kаkо srpskоg tаkо i svih nаrоdа svеtа, а klјučnо pitаnjе је kојi је smisао i cilј оvаkvоg činа.

Nаglаšаvаm dа sе оvо mоје оbrаćаnjе оdnоsi nа pоlitiku V. Britаniје, nipоštо nа britаnskе nаrоdе, kојi su, uprkоs impеriјаlnоm izоbilјu, imаli svоје tеškе trеnutkе u istоriјi.

Таkоđе, mоје оbrаćаnjе niје ličnо i оvim putеm žеlim dа izrаzim divlјеnjе prеmа Vаšеm оdličnоm pоznаvаnju srpskоg јеzikа. Nаdаm sе dа ćеtе imаti žеlјu i priliku dа upоznаtе nајstаriјu еvrоpsku civilizаciјu, kоја nе sаmо dа је nаstаlа nа tеritоriјi dаnаšnjе Srbiје (Lеpеnski Vir, Vinčа itd.) nеgо је srpski nаrоd svе njеnе tеkоvinе (јеzik, mitоlоgiја, еtnоgrаfiја...) оčuvао i dо dаn dаnаs, i prеdао оstаlim nаrоdimа Еvrоpе (о čеmu pišu Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).

U dоbrој vеri,

Јеlеnа Rаdојkоvić dirеktоr Oxford Cеntrа

У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - отуда што се ради о једном од, највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома у великој мери открива однос према читавом јавном сектору, комуникацијама као привредној грани, индустрији телекомуникационе опреме, домаћој науци, кадровима, све до односа према важним аспекатима државне безбедности.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена», ко и на који начин утврђује цену, није сасвим јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода и у том делу, ближи је расположењу грађана који су га изабрали и стручњака из Србије. Интересантно је, међутим, да Председник у истој реченици изражава и сумњу у своју «мисао» истичићи да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће» и у том смислу, индиректно судбину Телекома, као и Премијер Вучић, везује само за цену. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је Србија спремна да (рас)прода све што има ако може добити евро, долар, поглавља, магични датум,«стратешког партнера», атест «реформатора»? Или другачије – постоји ли било шта вредно у Србији што Влада не би продала ни за какву цену или услугу, за што не би тражила нити прихватила процену ни најквалитетније одиторске куће, мисије, или комисије? На пример, због независности, суверенитета, дигнитета, самосталности, безбедности? Постоји ли црвена линија или листа имовине и вредности које нису за продају, или трговину?
Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности да се та моћна фирма која је и значајан ослонац привредног развоја, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:
Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијли, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници и страни стручњаци боља и већа гаранција за напредак Телекома, него домаћи;
Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно баштине достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не било које стране државе чији привредни и други интереси нису идентични са интересима Србије.
Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би потцењивање и неразумевање ризика за државне интересе и заштиту важних људских права грађана;
Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.
Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, повећањем производње и другим методама, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно говорити да би новац од продаје јавног сектора ишао у инвестиције. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпродуктивнијег и најперспективнијег системати у неке друге секторе?
Нико не спори начелни захтев да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози да се иде линијом мањег отпора, да се предаје туђој државној компанији, страној држави, већ разлог да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера?
Апсолутна приватизација је апсурд који не постоји ни у једној озбиљној држави. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на цену, или нема? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, божјој заповести, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?!
Потребно је ослободити се од приватизације свега вредног као опсесије. Продати све и то што пре је срљање без компаса. Често чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! Коме – комесарима и генералним секретарија ЕУ, НАТО, мисијама ММФ? А народу, грађанима, домаћој стручној памети?! Или су сви они битни само када гласају? После тога - никаквих обавеза према њима, као да су поптписали бланко меницу! Уместо грађане, Влада више воли да консултује тзв.цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, који је постао замена за уставне облике непосредне демократије, као што је референдум, на пример!
Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Ко још верује да је предаја најбољега што Србија има страном државном сектору - приватизација и државни интерес Србије?
Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијама ПОСТАВЉА СЕ ПИТАЊЕ – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Или су за српску власт, у светлости њених декларација о растућем број пријатеља (са одређене стране) и њихових признања реформама и реформаторима, све то превазиђене категорије? Али, откуда нам онда модрице по цеваницама, несаница, злослуте поруке и пљување пријатеља по нашем лицу?
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.

2000 студената је потписало петицију против одласка наших државних представника у Поточаре

Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи,

желели бисмо да искажемо велику захвалност свима који су нас подржали у досадашњој акцији, нашој борби за истину и правду о свим жртвама Сребренице и околине. Суочени са покушајима демонизације Србије и српског народа, ми као представници њене младости и академске заједнице, осећамо потребу да искажемо свој став у овом изузетно важном питању за нашу будућност. У писму председнику Републике Србије и председнику Владе Србије од 23. јуна 2015. године навели смо разлоге због којих смо им упутили молбу да не иду у Поточаре 11. јула ове године. Уверени да представљамо и глас апсолутне већине српског народа, замолили смо их да од Русије затраже вето у Савету безбедности УН на британску резолуцију о Сребреници, која наноси немерљиву штету свима нама и никако не доприноси побољшању међунационалних односа на подручју бивше Југославије, већ напротив, продубљује поделе и подгрева мржњу. Десет дана касније, можемо само констатовати да смо још чвршћи у својим уверењима да би одлазак државних представника Србије на овај најављени скуп, као и евентуално усвајање британске резолуције о Сребреници оставило трајне последице по будуће српске нараштаје, као и на наш однос према себи, својој историји, култури и идентитету.
Током трајања наше акције доживљавали смо бројне нападе са разних страна, што из Београда, што из окружења. Бројни медији, тзв. “невладине организације”, као и појединци из нашег јавног живота упућивали су нам негативне коментаре, критике, па и увреде, сматрајући да наша акција “не доприноси помирењу у региону”. Неки од њих су ишли толико далеко да су нашу акцију назвали “фашистичком играријом”. Актуелни градоначелник Сребренице назвао нас је “групицом”. Ми смо све ово стоички и достојанствено поднели, чувајући углед, како нас лично, тако и наших факултета. Да бисмо показали да представљамо аутентичан глас српске младости, овога пута јавности доносимо списак од 2.000 студената са свих универзитета у Србији, Црној Гори и Републици Српској који су својим именима и презименима јавно подржали нашу акцију. Такође, треба истаћи да је њу подржало велики број наших колегиница и колега у расејању, којима дугујемо посебну захвалност и поштовање.
Сматрамо потребним обавестити јавност да ћемо у среду, 8. јула 2015. године Влади Србије предати наш апел са свим његовим потписницима, у нади да ће нас њен председник примити и пружити прилику да образложимо своје ставове.

Није крај - настављамо акцију!

Први потпредседник Владе и министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић разговарао је данас са делегацијом руске невладине организације Центра националне славе и Фонда Светог Андреја Првозваног, на челу са замеником председника Заљином Медојевом.

Za govornicom je rekla da s Kosova odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali". Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu i terorističkim centrima poput Kosova, bila je jasna poslanica turskog porekla

BERLIN - Poslanica nemačke levice (Die Linke) Sevim Dagdelen, članica Odbora za spoljnu politiku nemačkog saveznog parlamenta, digla je nezapamćenu prašinu kada je za govornicom Bundestaga rekla da kompletnu vladu u Prištini čine pripadnici bivše terorističke OVK kao i da je u senci nemačkih tenkova na Kosovu upravo ove 2015. godine obnovljena ista ta teroristička organizacija koja je terorom preplavila i susedne zemlje poput Makedonije.
Izlaganje nemačke poslanice turskog porekla u nekoliko navrata je izazvalo salve gromoglasnog aplauza posebno kada je govorila o tome šta je na Kosovu učinjeno u minulih 16 godina.

Iznevši ozbiljne i teške optužbe na račun vrha vlasti u Prištini, Dagdelenova je 19. juna na sednici nemačkog parlamenta rekla šta misli o zahtevu vlade Angele Merkel i NATO da se nemačkim vojnicima u sastavu Kfora odobri još 45 miliona evra! Podsetivši da su Nemci u sastavu Kfora na Kosovu prisutni već 16 godina, poentirala je rekavši da za sve to vreme nijedan od ciljeva - da Kosovo postane stabilno, multietničko i demokratsko - nije ostvaren.
Ona je podsetila i da pripadnici OVK, učesnici terorističkog napada nedavno likvidirani u Kumanovu, na Kosovu sahranjeni kao heroji, na groblju mučenika i u prisustvu visokih zvaničnika. Ona je za govornicom Bundestaga izrekla i da je Kosovo mesto odakle, kada je reč o Evropi, odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali".
"Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu koji promoviše OVK i terorističkim centrima poput Kosova koji donose nasilje ne samo u region već i na Bliski istok.

Ona je naglasila i da je proteklih godina Kosovo napustilo na stotine hiljada Srba i Roma te je stoga ravnoteža u tom smislu potpuno uništena. Poslanica je podsetila nemačke kolege i na prošlogodišnju senzacionalnu izjavu bivšeg kancelara Nemačke Gerharda Šredera da je bombardovanje Jugoslavije bilo nezakonito.
- Ja vas pitam koje ste posledice vi izvukli iz te izjave. Bundesver je na Kosovu kao rezultat kršenja međunarodnog prava, a politika Nemačke tamo nikada nije bila neutralna. Nisu nam potrebni nemački vojnici na Balkanu koji će podržavati jednu ili drugu stranu i stajati u zaštitu kršenja međunarodnog prava... Treba nam povratak na međunarodno pravo, jer samo to može biti osnov za miran suživot u Evropi – kazala je Dagdelenova i dodala da zemlje EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova - Kipar, Rumunija, Španija, Grčka i Slovačka - treba da upozore nemačku vladu na kršenje međunarodnog prava na Kosovu.
- Ovo je čisto licemerje - rekla je praćena burnim aplauzom.

Dagdelenova je na kraju poručila je ključ trajnog mira u Evropi politika bez dvostrukih standarda. Ona se založila i da Nemačka treba da se vrati miroljubivoj spoljnoj politici Vilija Branta kako njeni vojnici više nikada ne bi napustili nemačko tlo.
"Nadam se da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji"
Sevim Dagdelen je nedavno postavila pitanje nemačkoj vladi kakav je stav Nemačke o odnosu Srbije prema sankcijama Rusiji. Ona je tada za Dojče vele rekla da se nada da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji. "Nadam se da Srbija neće podleći pritisku Berlina niti se odreći dobrih odnosa sa Rusijom, rekla je i dodala da vreme diktata u spoljnoj politici mora da pripada prošlosti. "Oni koji ponovo barataju pretnjama zapravo stvaraju opasnost od rata u Evropi. To ne smemo da dozvolimo", istakla je nemačka poslanica.

Познати немачки научник и политичар, Проф. др Ернст Улрих вон Вајцзекер, копредседавајући РИМСКОГ КЛУБА, човек од светског угледа, ауторитет у области теорије одрживог развоја и екологије, упутио је писмо Министарки саобраћаја, госпођи Зорани Михајловић, поводом најављеног уклањања старог храста старог 600 година, у Горњем Милановцу, због изградње аутопута.

Живадин Иованович:

"В анналах мировой дипломатии останется в памяти жест Примакова, когда в ночь с 23 на 24 марта 1999 года он, узнав о решении начать военную операцию НАТО против Югославии, распорядился развернуть самолет, на котором во главе государственной делегации летел в Вашингтон, где должны были состояться его переговоры с (вице-президентом США) Альбертом Гором. Когда он узнал, что принято решение о начале бомбардировок, о начале агрессии США против Союзной Республики Югославии, он распорядился, чтобы над Атлантикой российский государственный самолет развернулся и вернулся назад в Москву", - напомнил бывший министр иностранных дел Союзной Республики Югославии Живадин Йованович, возглавляющий ныне сербскую неправительственную организацию "Белградский форум за мир равноправных".

По его мнению, "тот жест показал, насколько Примаков был привержен соблюдению и уважению принципов международного права и насколько понимал, что атака НАТО не была направлена только против одной маленькой, миролюбивой европейской страны, какой была Союзная Республика Югославия, - это была в такой же, если не больше, степени атака на стратегические цели России и на ее легитимные интересы". "Он хорошо знал, что господство НАТО на Балканах - это только предлог для экспансии НАТО к российским границам", - отметил Йованович.

"Он был человеком, которому мы тогда в руководстве Югославии доверяли больше, чем кому-либо другому из российского руководства. У нас есть впечатление, что если бы тогда больше зависело от Примакова, то и политика тогдашней России была бы другой и по отношению к Югославии, и по отношению к Сербии, и к Европе. И, возможно, если бы Россия тогда следовала принципам Евгения Примакова, то, может быть, сейчас у нас было бы меньше проблем и на Балканах, и в Европе", - считает экс-министр.

Видео прилог о Примакову:

Клуб генерала и адмирала Србије доделио је Београдском форуму за свет равноправних захвалницу у знак признања
за успешну сарадњу.

Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу захвалницу је уручио председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије
генерал Видоје Пантелић на свечаности поводом 10-те годишњице оснивања и рада, одржаној 25. јуна 2015. године у Дому Војске Србије.

Свечаности су присуствовали Министар одбране Братислав Гашић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-пуковник Љубиша Диковић као и великуи број представника културног, научног и јавног живота.

Проф. др Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић
лауреати прве награде за историју „Иларион Руварац“, коју додељује Матица српска

Аутор: Доц. др Ђорђе Ђурић

У присуству више академика САНУ, историчара, научника, културних и јавних радника, у Матици српској у Новом Саду, 25. јуна 2015. године, уручена је Прва награда за историју „Иларион Руварац“, за 2014. годину. Награду су добили Проф. др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић, за књигу „Србија у Великом рату 1914 - 1918“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. На свечаности су говорили Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академикЉубомир МаксимовићпотпредседникСАНУ, председник жирија за доделу награде, Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске, аутори иЖивадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у име издавача.

О садржини књиге, Доц. др Ђорђе Ђурић је рекао:

„Праотац српске научне историографије архимандритЈован Рајићу предговору своје Историје разних словенских народа... записао је још 1768. године, да ту историју пише да буде на услузи своме роду и да жели "као што су се сви други народи већ потрудили да своју прошлост са славом опишу" и он тако поступи. Посебно је себи у задатак ставио да треба да побије оне приче о Србима које су писане с "гађењем и клеветама". За то је развио један помало чудан метод, који се није увек у потпуности поклапао санаучним методом како га ми данас схватамо. Век касније један други архимандрит, Иларион Руварац, једнако патриотски настројен, по узору на своју епоху и принципе Леополда Ранкеа увео је у српску историографију доследно примењен критички метод. Прикупљање и строга критика извора и борба против прихватања мита као историјске чињенице, били су по њему најважнији послови који су стајали пред историчарем. Нису сви савременици (ни последници) са задовољством и одобравањем прихватили ове принципе (чему је, поштено речено, допринео и начин на који је Руварац заступао своје идеје). У сваком случају несумњиво је да је дело Илариона Руварца означило прекретницу у увођењу Критичког метода у српску историографију.

У претходна два и по веканије било много генерација српских историчара које, стварајући своја дела, нису морале да троше енергију оповргавајућиинтерпретације настале "с гађењем и клеветама" према српском народу и историји (како је то рекао Рајић). Можда је једна од ретких која је била лишена овог бремена била генерација учитеља данашњих лауреата, која је неоптерећена овом врстом борбе (о бројним другим искушењима која су била пред овим нараштајем нећемо овај пут) па су могли да се, на Руварчевом трагу, посвете развојуметода и заната историчара.(Они су уосталом били савременици Фрица Фишера).

Достојни баштиници генерације својих учитеља наши лауреати проф. Др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић (обоје су професори на одељењу за историју Филозофског Факултета у Београду) у свом еснафу су познати по доследној примени метôда научне историографије и мајсторскимвладањем занатом историчара.

Можда је пред оволико историчара прозаично рећи било шта о понављању историје, али свако ко је последњих година, ма и површно пратио западноевропску историографску продукцију о питању ратне одговорности за избијање Првог светског рата и о Првом светском рату уопште, не може се отети утиску да су околности у којима је Рајић написао ону своју тврдњу о писању странаца о српској историји са гађењем и клеветањем готово исте. Истине ради, морамо рећи да "лажи и опадање" нипошто нису став научне историографије на Западу, већ да су она дела која су писана на такав начин добијала велики публицитет, несразмеран њиховим научним дометима.

То су биле околности у време настајања књиге Србија у Великом Рату 1914-1918, Кратка историја. Оваква клима била је велика замка и искушење за ауторе Миру Радојевић и Љубодрага Димића. Без трунке патетике можемо рећи да су они држећи се поменутих принципа и метôда научне историографије и мајсторским владањем занатом историчара успели да ову замку избегну и напишу научно поуздану синтезу о Србији у Великом рату.

Да би се написала књига о једној од највећих епопеја у српској историји требало је сакупити ипроучити (у случају Мире Радојевић и Љубодрага Димића тачније је рећи познавати) ванредно велику количину извора и литературе. Пратећи напомене, али и садржину ове књиге јасно је да су аутори користили сво расположиво наслеђе српске историографије, настајало од 1920-их и 1930- их година 20. века (дела савременика и учесника рата): издвојимо само нека из овог периода као што су књиге: Валадимира Ћоровића, Јована Јовановића, Живка Павловића, збирка Велики рат Србије за ослобођење и уједињење од преко 30 томова коју је издавао генералштаб краљевине СХС и Краљевине Југославије. Ипак значајније упориште за писање ове књиге била су дела настала од 60-их до 90-их година 20 века. Поменимо опет само нека: Андреја Митровића, Владимира Дедијера, Милорада Екмечића, Ђорђе Станковића, Чедомира Попова дела војних историчара Скока, Опачића и Томца, као и збирке српске дипломатске грађе. Свему томе треба додати велики број дела страних аутора (енглеских, француских, руских и немачких), од савременика рата извештача из Србије и страних дипломата, преко страних историчара Фишерове генерације до наших савременика као што је рецимо Анико Момбауер.

Књига је подељена у шест поглавља, од којих је прво посвећено развоју Србије као независне државе од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, док свако од преосталих обрађује по једну ратну годину (уз мања хронолошка одступања, када је то било нужно због синтетичког начина излагања). На крају следи закључак који носи наслов Југословенско уједињење.

Без намере да се упуштамо у препричавање садржаја књиге, ради илустрације начина рада аутора наводимо како је обрађена, из напред поменутих разлога, посебно значајна тема: Питање Сарајевског атентата и ратне одговорности. Излагањем ове проблематикеаутори су се бавили у последњем одељку првог поглавља насловљеном са Виновници рата и Краљевина Србија и првом одељку другог поглавља чији је наслов Сарајевски атентат и Јулска криза (стр. 40-111). Супротно очекивању, на ових70 страница аутори не полемишу са ревизионистичком историографијом, шта више ова синтагма није употребљавана у књизи осим у предговору. Језгровито су приказани главни правци спољне политике великих сила и настанак и даља изградња њихових савеза кроз неколико општеевропских криза почетком 20. века; Посезање за светском моћи савеза високе пећи и племићког поседа у Немачкој и њено виђење Балкана и Србије у том контексту; Аустроугарске аспирације на Балкану, као једином преосталом пољу њеног ширења и зебња од Србије као Пијемонта Јужних Словена. Може ли се сажетије и јасније описати однос Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата него што је то речено на 50. страници "Србија је положајем и политиком коју је водила објективно била препрека настојањима Аустроугарске да контролише цео Балкан и запоседне његове централне делове".

Контекст и сам чин Сарајевског атентата који се догодио у току аустроугарских војних маневара на Видовдан 1914, при чему аутори подсећају на поређење енглеског историчара Тејлора, да је то исто као када би британски краљ парадирао улицама Даблина на дан Светог Патрика, описан је на основу мноштва извора, судских списа, сећања савременика и учесника и поуздане литературе. Мира Радојевић и Љубодраг Димић не прећуткују ништа што доносе извори, као што је чињеница да је Драгутин Димитријевић Апис вероватно био умешан у организацију атентата. Међутим, јасно наглашавају да извори показују да српска влада и генералштаб нису имали никаве везе са тим чином. След догађаја у време Јулске кризе (период од атентата 28. јуна до почетка рата 28. јула) јасно показује да су Немачка и Аустроугарска атентат искористиле само као повод, како је то први написао још у току рата кнез Карл Макс Лихновски, високи немачки дипломата и немачки амбасадор у Лондону од 1912. до 1914. године.

Питања ратних циљева Србије и стварања Југословенске државе зналачки је обрађено кроз више поглавља у књизи. Тема изузетно значајна за историју Срба у 20. веку, за коју су аутори у најмању руку експерти (а овај израз не употребљавамо без преке потребе).

Посебне похвале у награђеној књизи заслужује мера и складан однос између приказивања војне и политичке, друштвене, економске и културне историје Србије у Великом рату, које се добро укомпоноване претварају у једноставно речено историју (да избегнемо појам тотална историја).Иако књига носи наслов Србија у Великом рату довољно пажње је посвећено општој, тј. у овом случају европској историји. Као шири контекст приказани су најзначајнији токови и догађаји на војном и политичком плану током читавог рата у Европи, што је искорак у односу на нашу ранију литературу.

Да закључим:Мира Радојевић и Љубодраг Димић дали су у години обележавања стогодишњице почетка Великог рата, на поузданим изворима засновано, критички проверено, модерно инерпретирано, језгровито и стилски савршено написано српско виђење историје Србије у великом рату. Тиме су испунили своје позвање да нашој и страној јавности предоче резултате српске научне историографије.

¹ Да је доба Великог рата једна од највећих епопеја српске историје не треба посебно доказивати. Наша историја тога доба садржи све елемете великих епова: и немилост богова (великих сила) и неправедно приписивање греха и одлучност хероја да се бори против несразмерно веће силе, пошасти налик библијским – епидемија 1915, и егзодус и славни повратак итд...
²Наравно да овде не могу набројати сва релевантна дела. Овај кратки избор је направљен само ради илустрације.

Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији

Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.

Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић
(Политика, 23. Јуни 2015.)

СКУПШТИНА
АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
РЕПУБЛИКА СРБИЈА

ВЛАДА

Председнику г-дину Александру Вучићу
Београд, Немањина 11

Поштовани,

Посланици и руководство Скупштине АП Косова и Метохије, желе и овом приликом, да пред предстојеће преговоре заказане за 23.06.2015. године у Бриселу које ћете водити са Исом Мустафом тзв. председником владе Косова, искажу забринутост и неслагање са политиком коју водите према Косову и Метохији.

Ваше позивање на политичко јединство у Србији и констататицаја да ће преговори са приштинском страном бити тешки, није ништа друго но припрема јавног мњења на нове уступке које ћете учинити ка потпуној предаји Косова и Метохије.

Осећамо потребу да Вам још једном предочимо да су грађани носиоци суверености, и да нико па ни Ви који сте се ставили изнад Устава и закона Републике Србије, нема право да мимо њихове воље доноси одлуке. Подсећамо Вас на резултате референдума који је спроведен на северу Косова и Метохије 2012. године.

Разлог више да Вам се пред предстојеће преговоре обратимо, је и најновија Одлука Уставог суда бр. IУо-224/2013 од 29.05.2015 којом је утврђено да Уредба Владе о контроли преласка административне линије према АП Косову и Метохији није у сагласности са Уставом Републике Србије, уз образложење да је територија Републике Србије јединствена и недељива, да садржина Уредбе задире и нарушава основна људска права гарантована Уставом и да је њоме становништво на Косову и Метохији доведено у неравноправан положај. Уместо да поступите по овој Одлуци, с обзиром да је Одлука Устаног суда обавезујућа и уклоните постојеће административне прелазе између централног дела Србије и АП КиМ, Ви сте са приштинском страном договорили још два нова прелаза. Нажалост све ово радите у тренутку када се између Албаније и Косова уклањају гранични прелази и када Ваш колега и пријатељ Еди Рама, председник владе Алабаније говори о стварању велике односно природне Алабаније.

Такође Вам предочавамо да је Уставни суд донео одлуке којим је утврдио да и Уредбе о катастру, матичним књигама и дипломама нису у сагласности са Уставом, а да је Бриселски споразум политички а не правни акт и да као такав не може да производи правна дејства.

Господине председниче, када год Ви или делегација на техничком нивоу постигне са приштинском страном споразум положај и безбедност Срба и неалбанаца је све тежа и неизвеснија. Као последица даљих преговора са приштинском страном уз посредовање ЕУ, није само предаја територије и богатстава на Косову и Метохији, већ и исељавање Срба и осталих неалбанаца који немају поверење у институције тзв. Републике Косово.

С обзиром да су сви постигнути споразуми са приштинском страном у супротоности са Уставом и да је Резолуција СБУН 1244 на снази, захтевамо да прекинете даље преговоре уз посредовање ЕУ и затражите подршку искрених пријатеља Србије и српског народа (Русије и Кине) ради наставка преговора у УН.

С поштовањем.

Скупштина АП КиМ
Потпредседник Скупштине

Добросав Добрић

Кос. Митровица
22.06.2015. године

Преузето са: 
http://www.sapkim.org/skupstina-autonomne-pokrajine-kosovo-i-metohija/saopstenja/skupstina-ap-kim-otvoreno-pismo-aleksandru-vucicu/

Председнику Републике Србије Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу

Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.

Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра "Симон Визентал" у Јерусалиму, који је у интервјуу за "Политику" (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број "стрељаних" и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.

Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.

Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире.
Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи.

Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.

У Београду, 23.06.2015. г.

Српским студентима:

Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.

Потписници:
1. Тамара Гајић, Православни богословски факултет, Београд
2. Ненад Узелац, Факултет политичких наука, Београд
3. Марко Шукало, Правни факултет, Београд
4. Невен Ђенадија, Факултет политичких наука, Бања Лука
5. Алексић Јован, Филозофски факултет, Косовска Митровица
6. Марко Весић, Православни Богословски факултет, Београд
7. Мира Ђуричић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
8. Милош Иванишевић, Факултет политичких наука, Београд
9. Сања Војиновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
10. Марко Сарић, Универзитет у Бечу, Институт за источноевропске студије
11. Божидар Мијаиловић, Православни богословски факултет, Београд
12. Стефан Јовановић, Православни богословски факултет, Београд
13. Марко Пејковић, Факултет политичких наука, Београд
14. Јовиша Ћировић, Факултет политичких наука, Београд
15. Милош Хркаловић, Факултет политичких наука, Београд
16. Небојша Ђогатовић, Православни богословски факултет, Београд
17. Марко Перишић ИТС, Београд
18. Милица Бабић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
19. Васо Божић, Факултет техничкин наука, Нови Сад
20. Биљана Моћевић, Економски факултет, Источно Сарајево
21. Весна Станковић, Филозофски Факултет, Источно Сарајево
22. Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
23. Драгана Поповић, Правни факултет Источно, Сарајево
24. Урош Николић, Факултет политичких наука, Београд
25. Милица Перић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
26. Никола Млађеновић, Висока школа за услужни бизнис, Источно Сарајево
27. Милан Божић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
28. Милош Скелеџија, Пољопривредни факултет, Нови Сад
29. Марко Зарић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
30. Јована Мишић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
31. Николина Васић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
32. Велемир Сурбат, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
33. Огњен Иваз, Педагошки факултет, Бијељина
34. Радмила Моћевич, Филозофски факултет, Источно Сарајево
35. Милош Јаковљевић, Православни богословски факултет, Београд
36. Миљана Тасовац, Пољопривредни факултет Нови Сад
37. Велемирка Мићић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
38. Јована Миличић, Правни факултет, Бања Лука
39. Немања Девић, Филозофски факултет, Београд
40. Милана Мариновић, Филозофски факултет, Бања Лука
41. Павле Агбаба, Правни факултет, Бања Лука
42. Весна Јовановић, Правни факултет, Добој
43. Соња Миливојевић, Економски факултет, Бања Лука
44. Љубомир Нишић, Економски факултет, Добој
45. Немања Деспић, Економски факултет, Бања Лука
46. Лука Мугоша, Факултет политичких наука, Подгорица
47. Дарко Крсмановић, Економски факултет, Источно Сарајево
48. Слађана Брљић, Економски факултет, Бања Лука
49. Милош Јокић, Факултет политичких наука, Београд
50. Јелена Петковић, Економски факултет, Бања Лука
51. Моника Човочковић, Природно математички факултет, Бања Лука
52. Ненад Лилић, Факултет политичких наука, Београд
53. Наташа Мијовић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
54. Бранко Поповић, Факултет политичких наука, Београд
55. Миљана Дробњак, Хемијски факулет, Београд
56. Кристина Стојановић, Филозофски факултет, Нови Сад
57. Дејан Којић, Прометеј, Бања Лука
58. Божо Ивановић, Прометеј, Бања Лука
59. Татјана Дудаш, Институт Polytechnique LaSalle Beauvais- MSc in Plant Breeding, Француска
60. Дарко Стјепановић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
61. Игор Бирчаковић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
62. Марко Таборин, Правни факултет, Источно Сарајево
63. Предраг Владисављевић, Православни богословски факултет, Београд
64. Милош Голијанин, Факултет политичких наука, Сарајево
65. Александра Којић, Фармацеутски факултет, Бијељина
66. Александар Марјановић, Факултет пословне економије, Бијељина
67. Стефан Стаменковић, Православни богословски факултет, Београд
68. Горан Лукић, Православни богословски факултет, Београд
69. Гвозден Ненадовић, Православни богословски факултет, Београд
70. Душа Никић, Православни богословски факултет, Београд
71. Сандра Еркић, Факултет пословне економије, Бијељина
72. Саша Еркић, Педагошки факултет, Бијељина
73. Наташа Гелић, Педагошки факултет, Бијељина
74. Вања Костић, Педагошки факултет, Бијељина
75. Александар Којић, Стоматолошки факултет, Фоча
76. Николина Мићић, Факултет за право, јавну управу и безбедност, Београд
77. Жељка Радовић, Медицински факултет, Бања Лука
78. Бојана Голубовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
79. Николина Анђић, Пољопривредни факултет, Бијељина
80. Митар Захарић, Факултет пословне економије, Бијељина
81. Тамара Јовић, Факултет правних наука- Апеирон, Бања Лука
82. Маја Радић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
83. Тања Мирковић, Медицински факултет, Бања Лука
84. Драгица Драгичевић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
85. Татјана Рикић, Правни факултет, Нови Сад
86. Јадранко Јосиповић, Медицински факултет, Фоча
87. Катарина Бошњак, Факултет за међународну економију и финансије, Београд
88. Настасија Дакић, Факултет организационих наука, Београд
89. Стефан Цвијетић, Факултет пословне економије, Бијељина
90. Никола Манојловић, Пољопривредни факултет, Бијељина
91. Олга Тмушић, Факултет пословне економије, Бијељина
92. Никола Пашајлић, Факултет пословне економије, Бијељина
93. Немања Грачанин, Факултет пословне економије, Бијељина
94. Сања Тришић, Факултет пословне економије, Бијељина
95. Јелена Тадић, Факултет пословне економије, Бијељина
96. Никола Панић, Факултет техничких наука, Нови Сад
97. Никола Попов, Природно математички факултет, Нови Сад
98. Никола Шапоњић, Природно математички факултет, Нови Сад
99. Предраг Ћорић, Природно математички факултет, Нови Сад
100. Владимир Лаврњић, Природно математички факултет, Нови Сад
101. Немања Буквић, Природно математички факултет, Нови Сад
102. Милош Игњатовић, Природно математички факултет, Нови Сад
103. Никола Кривокућа, Природно математички факултет, Нови Сад
104. Владимир Радовановић, Филозофски факултет, Београд
105. Ненад Шушњар, Пољопривредни факултет, Нови Сад
106. Веселин Трипковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
107. Тодор Јелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
108. Невена Рађеновић, Факултет техничких наука, Нови Сад
109. Радован Маринковић, Факултет техничких наука, Нови Сад
110. Милош Котур, Факултет политичких наука, Београд
111. Катарина Тошовић, Факултет техничких наука, Чачак
112. Милош Ковачевић, Факултет за пословну економију, Ваљево
113. Сања Вуковић, Филолошки факултет, Београд
114. Милица Стевић, Филолошки факултет, Београд
115. Милош Тешић, Филозофски факултет, Београд
116. Невена Таушан, Факултет политичких наука, Београд
117. Стефан Србљановић, Факултет политичких наука, Београд
118. Александра Белачић, Економски факултет, Београд
119. Милош Родић, Култура и медији, Универзитет Џон Незбит, Београд
120. Милан Благојевић, Факултет политичких наука, Београд
121. Маја Крстић, Филолошки факултет, Нови Сад
122. Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
123. Јована Видовић, Филолошки факултет, Београд
124. Стефан Милошевић, Факултет политичких наука, Београд
125. Стефан Вуковић, ИТ Академија, Београд
126. Доситеј Тодоровски, Правни факултет, Нови Сад
127. Милош Бошковић, Економски факултет, Београд
128. Наталија Милетић, Факултет политичких наука, Бањалука
129. Александар Топић, Факултет политичких наука, Београд
130. Александар Богосавац, Факултет политичких наука, Бањалука
131. Дејана Кљајић, Факултет политичких наука, Београд
132. Маја Младеновић, Факултет политичких наука, Београд
133. Славко Мекињић, Факултет политичких наука, Бањалука
134. Никола Ковинић, Факултет политичких наука, Београд
135. Анамарија Марић, Факултет политичких наука, Београд
136. Сандић Ивана, Факултет политичких наука, Бањалука
137. Владимир Зец, Факултет политичких наука, Бањалука
138. Сузана Прелић, Факултет политичких наука, Београд
139. Милош Благојевић, Филозофски факултет, Београд
140. Наташа Јагодић, Факултет организационих наука, Београд
141. Дајана Дејановић, Факултет политичких наука, Београд
142. Дражана Ђурић, Факултет политичких наука, Бањалука
143. Марко Мирић, Факултет организационих наука, Београд
144. Ђурђина Турковић, Правни факултет, Подгорица
145. Лазар Лојанчић, Факултет политичких наука, Београд
146. Панче Денић, Правни факултет, Београд
147. Немања Војновић, Правни факултет, Београд
148. Стефан Пекић, Правни факултет, Нови Сад
149. Стефан Рудан, Правни факултет у Београду
150. Бушетић Станко, Правни факултет, Београд
151. Данијела Зец, факултет политичких наука, Бањалука
152. Јелена Бобић, Факултет политичких наука, Београд
153. Милена Оцокољић, Филозофски факултет, Нови Сад
154. Југослав Досеновић, Conestoga college in Kitchener, Ontario, Canada
155. Ивана Лешчен, Факултет политичких наука, Бањалука
156. Алекса Гудурић, Висока пословно-техничка школа, Ужице
157. Милош Гаврановић, Правни факултет, Бањалука
158. Михајло Звонар, Факултет политичких наука, Бањалука
159. Мирјана Бановић, Факултет политичких наука, Бањалука
160. Немања Шикман, Правни факултет, Београд
161. Горана Штрбац, Факултет политичких наука, Бањалука
162. Гордан Поповић, Правни факултет, Источно Сарајево
163. Јованка Лакић, Факултет политичких наука, Бањалука
164. Милан Јовановић, Факултет политичких наука, Београд
165. Никола Стајић, Факултет за пословну информатику, Београд
166. Милена Коривица, Правни факултет, Београд
167. Немања Шикман, Правни факултет, Београд
168. Алекса Тојчић, Правни факултет, Нови Сад
169. Његован Станичић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
170. Милош Марић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
171. Ивана Видојевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
172. Радован Маринковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
173. Ристо Ресторовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
174. Стефан Николић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
175. Марина Милинковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
176. Александар Ковачевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
177. Мара Дрљача, Пољопривредни факултет, Нови Сад
178. Божана Крчмар, Пољопривредни факултет, Нови Сад
179. Драгомир Димић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
180. Надежда Тешин, Пољопривредни факултет, Нови Сад
181. Немања Бијелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
182. Александар Лукић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
183. Кристина Колаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
184. Марија Драговић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
185. Милица Видић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
186. Бојан Бугарски, Пољопривредни факултет, Нови Сад
187. Бојан Келеман, Пољопривредни факултет, Нови Сад
188. Бојана Андрић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
189. Михаило Бошковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
190. Немања Брзаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
191. Антоније Жунић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
192. Младимирка Шукурма, Пољопривредни факултет, Нови Сад
193. Зорица Стефановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
194. Борислав Јовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
195. Радован Марковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
196. Стефан Станојев, Пољопривредни факултет, Нови Сад
197. Дуња Вукотић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
198. Ивана Симић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
199. Милош Свилокос, Пољопривредни факултет, Нови Сад
200. Милан Наранчић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
201. Томислав Томић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
202. Јован Топаловић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
203. Ивана Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
204. Владимир Живојнов , Пољопривредни факултет, Нови Сад
205. Владимир Прокић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
206. Милош Казановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
207. Теодора Митровић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
208. Ђорђе Арсеновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
209. Филип Штрбац, Пољопривредни факултет, Нови Сад
210. Оља Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
211. Ивана Силађи, Пољопривредни факултет, Нови Сад
212. Бранислав Ерцег, Пољопривредни факултет, Нови Сад
213. Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
214. Милица Сташић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
215. Стојан Ивковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
216. Ивана Милетић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
217. Милан Рајек, Филозофски факултет, Косовска Митровица
218. Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
219. Никола Богдановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
220. Јована Алексић, Медицински факултет, Косовска Митровица
221. Ивана Илић, Учитељски факултет, Лепосавић
222. Исидора Митровић, Медицински факултет, Косовска Митровица
223. Катарина Максимовић, Правни факултет, Косовска Митровица
224. Анђела Недељковић, Природно математички факултет, Косовска Митровица
225. Марија Милосављевић, Медицински факултет, Косовска Митровица
226. Милица Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
227. Тијана Гуснић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
228. Радмила Костић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
229. Борис Радаковић, Филозофски факултет, Бања Лука
230. Предраг Клајић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
231. Петар Рашић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
232. Предраг Лозо, Филозофски факултет, Бања Лука
233. Стефан Стојковић, Медицински факултет, Косовска Митровица
234. Милош Дамјановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
235. Александар Крстић, Медицински факултет, Косовска Митровица
236. Радивоје Крга, Филозофски факултет, Косовска Митровица
237. Милован Толић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
238. Матеја Лалић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица
239. Стефан Павловић, IBCM, Косовска Митровица
240. Никола Благојевић, Факултет техничких наука, Чачак
241. Коста Тодоровић, Електротехнички факултет, Београд
242. Игор Брозбић, Технички факултет, Бор
243. Лазар Милић, Правни факултет, Косовска Митровица
244. Ана Стошевски, Медицински факултет, Косовска Митровица
245. Богдан Тодоровић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
246. Милош Тимотијевић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
247. Немања Компировић, Правни факултет, Косовска Митровица
248. Драгана Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
249. Слободан Стошић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
250. Александар Ђурић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
251. Стефан Сташић, Економски факултет, Косовска Митровица
252. Живко Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
253. Теодора Илић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
254. Лука Јовановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
255. Страхиња Арсић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
256. Маша Делијованис, Правни факултет, Београд
257. Иван Виријевић, Правни факултет, Косовска Митровица
258. Јагода Јанковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
259. Ивана Пантић, Медицински факултет, Београд
260. Вања Јовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
261. Лазар Живић, Правни факултет, Косовска Митровица
262. Тања Живић, Правни факултет, Косовска Митровица
263. Тамара Митић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица
264. Милош Влаовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
265. Милан Краговић, Природно математички факултет, Косовска Митровица
266. Вељко Пајовић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
267. Данило Зечевић, Правни факултет, Косовска Митровица
268. Филип Ројевић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
269. Јована Мурганић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
270. Љубица Косовац, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
271. Светлана Јевтић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
272. Немања Алексић, Филозофски факултет, Нови Сад
273. Немања Цвитковац, Филозофски факултет, Нови Сад
274. Снежана Хаџи-Ристић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
275. Филип Фићовић, Правни факултет, Косовска Митровица
276. Јован Стојановић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
277. Борис Мандић, Филозофски факултет, Нови Сад
278. Стефан Лапчевић, Филозофски факултет, Нови Сад
279. Стефан Дурлевић, Правни факултет, Београд
280. Стефан Радовановић , Правни факултет, Београд
281. Лазар Ступар, Саобраћајни факултет, Нови Сад
282. Душан Ристић, Правни факултет, Бања Лука
283. Никола Петровић, Правни факултет, Београд
284. Ратко Савић, Правни факултет, Бања Лука
285. Срђан Матаруга, Правни факултет, Нови Сад
286. Срђан Божић, Правни факултет, Београд
287. Дарио Дринић, Православни богословски факултет, Београд
288. Боро Керезовић, Факултет спорта и физичког васпитања, Нови Сад
289. Александра Милошевић, Правни факултет, Београд
290. Милош Дамњановић , Правни факултет, Београд
291. Немања Вуковић, Паневропски факултет Апеирон, Бања Лука
292. Ђорђе Шекуларац, Правни факултет, Београд
293. Марко Бухач, Електротехнички факултет, Београд
294. Ђорђе Сушић, Економски факултет, Београд
295. Наташа Ђорђић, Филоло