Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Недавна дводневна државна посета  (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година.

Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије.
Француске инвестиције у Србији до сада износе 1, 5 милијарди евра, док годишња трговинска размена износи око 1, 1 милијарду евра. Ово је веома важно за Србију, али и даље значајно заостаје за Немачком и Кином, на пример. Током Макронове посете потписана су 22 нова званична документа о сарадњи у области инвестиција, трговине, животне средине, одбране и културне сарадње. Очекује се да ће се у блиској будућности француске инвестиције у Србији удвостручити, а сарадња у другим областима даље значајно проширити.

Међународна конференција
Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва
петак, 22. март 2019.
Дом Војске Србије, Београд

МОМИР БУЛАТОВИЋ,
Председник Савезне Владе СРЈ у време агресије НАТО 1999,
Председник Удружења «Слобода»

Даме и господо,
Хвала свима који су увеличали овај данашњи скуп.

За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи.

Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста.
 
Цијеле 1998. године терористичка организација која је саму себе назвала Ослободилачка војска Косова организовано је обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања формирала је своје базе у Албанији и вршила илегална пребацивања терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбједности и цивиле свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто вријеме, терористи су отели велики број грађана а драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије. Савезна влада је имала дужност да у циљу заштите земље редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе у којем дјелују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома цјелокупне државне структуре Албаније, Грчка је била одредила дубину овог појаса према Албанији на читавих 70 километара. Географски он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је по правилу ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије одлучено је да гранични појас зависно од конфигурације терена буде од 500 метара до 5 километара. У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показивали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно вјерских, исламских фанатика. У мору примјера хејорства и јунаштва које су испољили ови млади људи, мени је посебно остао урезан пример доласка бројних очева ових још увек голобрадих младића. Али очеви нису били дошли да узму дјецу. Они су дошли да се боре заједно са њима. Њихово јунаштво је било још веће. Они нису разликовали своје синове од своје државе и своје домовине.
 
Током љета 1998. године енергичном акцијом снага безбједности терористичке банде на Космету су биле разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем свих дејстава појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица и Албанаца, и Срба, и свих других који су напуштали своје домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе, укључујући и Савезну владу, укључили су се у велику хуманитарну акцију помоћи овим лицима. Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом. Савезна скупштина на сједници од 5. октобра 1998. године, усвојила је закључке од којих је најважнији био, дозволите да цитирам и да видимо колико су актуелни ти закључци и данас:

«Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.»
 
У наставку цитата Савезна скупштина истиче да се
«проблеми на Косову и Метохији могу ријешити само политичким средствима, дијалог уз пуно поштовање и равноправност свих грађана, а међународна заједница томе може допринијети осудом тероризма, спријечавањем било какве помоћи терористима, притиском на представнике Албанаца да отпочну дијалог, подршком економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи у региону Балкана и Европе.»

Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања.

Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети  средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније.

Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору,  једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада.
 
Крајем јануара 1999. године Савет НАТО је овластио свог генералног секретара Хавијера Солану да може да одобри ваздушне ударе против циљева у Савезној Републици Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбједности УН. Указали смо да НАТО дјелује супротно повељи Уједињених нација и тражили смо хитну сједницу Савета безбједности. Ми смо урадили оно што је било до нас, Уједињене нације нису урадиле ништа. Ипак, требао је још један повод, или што је много ближе реалним проценама, метеоролшки услови и прогнозе још увек нису били повољни. Почетак злочина је одложен а на реду је био Рамбује, односно преговори у том чувеном парискоме дворцу. Ови ће преговори свакако ући у историју дипломатије само ће бити представљени са њене тамне стране, јер организатори се нису потрудили да створе макар привид да се жели некакав споразум. Стране које су требале да се договоре о миру и наставку заједничког живота на Космету и у Србији нису се ниједном састале. Иницијатори, представници Контакт групе, односно 8 најмоћнијих земаља свијета, установили су принципе политичкога дјеловања. Коначно, о томе су касније јавно говорили и функционери НАТО званичници, циљ ових преговора је био да српска страна одбије ултиматум па је он зато морао бити тако тврд. У оба случаја, и да смо прихватили и да смо одбили у Рамбујеу, био би једнак резултат. Били бисмо окупирани од НАТО-а, само с једне стране то би било по нашој сагласности и нашој капитулацији, а с друге војне силе.

Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
 
Хвала!

Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici.

OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU

У просторијама ГО СПС-а у Крушевцу, 05. јула, одржана је промоција књиге Живадина Јовановића "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ".

О књизи су поред самог аутора говорили и проф. др Слободан Рељић, проф. др Павле Бубања и председник ГО СПС Крушевац Владимир Тасић. Програм промоције водила је Јелена Ђорђевић - председница Форума жена СПС-а Крушевац

Део женског хора „Мајка Јевросима", промоцију је улепшао изведбом песама Косовоског циклуса.

Џун Кели и Том Крили из Мировног неутралног савеза Ирске - Даблин, учесници Међународне конференције поводом 20-то годишњице бомбардовања СРЈ/Србије, послали су поклон Београдском форуму барељеф Ирску харфу, симбол државе Ирске.

Братислав Ташић
Члан УО Београдског форума

Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт.
Беспрекорни стручњак, посвећен науци коју је успевао да приближи обичним људима на лак и разумљив начин, својствено за људе који доста знају и не престају да уче. Његов издавачки опус остаће као верно сведочанство бурних догађаја из наше савремене историје. И како то он рече, те књиге су могле бити написане и боље али истинитије нису могле.

Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима.

Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута  чела стаје пред Његоша.
Нека Господ његовој напаћеној дужи подари рајског насеља. Уз опроштај од поштованог председника најбоље иду речи великог Његоша: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“!

Дана 05. јула у 18:30 часова у Градском одбру СПС Крушевац, биће представљена књига Београдског форума за свет равноправних "1244 кључ мира у Европи".

О књизи говоре:

Проф. др Слободан Рељић
Проф. др Павле Бубања
Владимир Тасић, председник Одбора СПС
и аутор књиге, Живадин Јовановић.

Добро дошли!

У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су  организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга.

Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић.

Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000.

Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду

Поштована Председнице Владе Републике Србије,
Поштовани сарадници, пријатељи и поштоваоци Момира Булатовића,

Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.

Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011).
За Председника Републике Црне Горе изабран је на првим вишестраначким изборима 1990. године, а за председника Савезне владе 1998. године. Као Председник Црне Горе и касније као председник Савезне владе

Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ.
Чланови Савезне владе којом је руководио, његови сарадници у државним и политичким пословима, колеге из економских наука памтиће Момира Булатовића као политичара и државника широких демократских погледа у управљању државом и вођењу политике, као  врхунског организатора, као човека благе речи а јаких аргумената. Био је искрено и дубоко опредељен очувању и афирмацији СР Југославије као заједничке државе равноправних република Србије и Црне  Горе. Био је свестан последица насилног дробљења српског националног бића и борио се за заштиту и поштовање основних права делова српског народа на територијама бивших југословенских република. Државне функције није третирао као привилегију, већ као највећу дужност која често захтева жртвовање , личних интереса у корист државних, националних и људских. И као човека и као државника красили су га умереност, скромност, одбрана истине и правдољубивост. Ставовима, методом роковођења и личним понашањем Момир Булатовић је у пракси показивао да политика, право, истина и морал нису супротстављене вредности већ да је њихово јединство и потреба које увек треба следити и остваривати у пракси. Био је полиотичар који поштује реалности живота и односа како на националном и државном плану тако и у међународним односима, али који је непоколебљив у ставу да се и према нашој земљи поштују право и принципи и не арбитрарност и дупли стандарди.
Свакој дужности и послу приступао је са критеријумом државног и национмалног интереса и зато је поступао часно, посвећено и одговорно. То уједно објашњава зашто је Момир Булатовић био толико поштован не само од сарадника док је био на највишим државним дужностима, већ једнако ако не и више, од окружења и јавности, након што се повукао из активне политике. Повлачење из политике за њега није била драма или деградација већ нормалност и део живота. Као врхунски интелектуалац опредељен за социјални, економски и културни напредак, за равноправност, истину и правду наставио је да се бори речју, књигама, предавањима и бриљантним економским и финансијским анализама. Остао је доследан идејама прогреса и социјалне правде о чему је оставио дубоки траг као политичар и државник, али и као научник, педагог и дрштвени радник.  Београдски форум за свет равноправних остаће му трајно захвалан за велики допринос афирмацији идеја равноправности, слободе, мира и равноправне сарадње. Своје познате принципијелне ставове о агресији НАТО као илегалном и злочиначком акту и првом рату на тлу Европе после краја Другог светског рата, изговорио је и недавно на великој Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице од агресије што ће ускоро наћи своје место и у зборнику који је у припреми.

Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење  у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег  одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ.

Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као  илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999.  Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије.
И онда када је  руководство Црне Горе исказивало сепаратистичке тенденције и када је током агресије НАТО имало другачије ставове, Булатовић је остао доследно привржен интересима заједничке државе и заједничке одбране јер је знао да је то најбољи начин за заштиту заједничких интереса и спречавање ширења сепаратизама и нових прекрајања граница на Балкану.
Булатовић се залагао за мирно политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији. Подржавао је све напоре које су у том правцу предузимали Влада и друге институције Републике Србије а посебно позиве на безусловни дијалог. Неговао је конструктивни однос према свим важнијим међународним чиниоцима укључујући чак и оне који су директно подстицали албански сепаратизам и тероризам. Међутим, када је земља била нападнута уз лажне изговоре није се колебао – учинио је све да Врховна команда организује, материјално обезбеди и уједини све сегменте одбране. По окончању агресије, иницирао је усвајање оперативног плана задатака за целовито спровођење резолуције СБ 1244, формирање Комисије за процену ратне штете, комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава.

Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности.
Када је као Председник Црне Горе својевремено био у посети САД, неко од домаћина је питао Булатовића да ли би сарађивао у изласку Црне Горе из федерације са Србијом. Булатовић је дипломатски ставио до знања да је опредељен за очување и јачање СР Југославије. На то су домаћини реаговали да ће, у том случају, потражити неког другог ко ће у томе сарађивати. О томе је Булатовић оставио писани траг.

Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“.

Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан.

Слава му и хвала.

  
Памтићу Момира Булатовића по искреној и дубокој опредељености за очување СР Југославије, заједничке државе Србије и Црне Горе, и то у време када је она била суочена са налетима сепаратизма и са најгрубљим мешањем страних фактора у унутрашње односе и у будућност наших народа и наше државе, каже некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић.

Булатовић је, наглашава Јовановић у изјави за Спутњик, све што је радио као државник — радио са дубоким убеђењем и уверењем: часно, посвећено и одговорно.

Како додаје, памтиће га и по томе што је био први сарадник председника СРЈ Слободана Милошевића у догађајима као што су били преговори у Дејтону, који су зауставили грађански рат у БиХ и Хрватској и отворили перспективе мира и стабилизације на овом простору.

„Сви ћемо га памтити као храброг и далековидог државника, који се није плашио никаквих изазова на дужностима које је обављао. Имао је смисла за управљање државним пословима, ангажујући своју околину и сараднике, развијајући код свакога одговорност и самосталност, али никада на штету целине, никада на штету стратегије“, истиче Јовановић.

Булатовић се, тврди Јовановић, никада није колебао када је реч о заштити виталних државних интереса, па чак и када је земља 1999. била суочена са претњом, а онда и са агресијом НАТО — у тим данима знао је да организује и мобилише Владу и да утиче на националну и општу друштвену мобилизацију у одбрани земље.

У време бомбардовања СРЈ, сећа се Јовановић, постојала је пуна хармонија у деловању Савезне владе и Републичке владе Републике Србије.

„Мислим да је било веома значајно то што је Булатовић, чак и када је руководство Црне Горе, чији је он председник био, имало другачије ставове и када је показивало и сепаратистичке тенденције, остао привржен заједничкој држави и заједничком друштву Србије и Црне Горе, јер је схватао да је то најбољи начин да народи те две републике сачувају своје виталне интересе. Зато се и јасно дистанцирао од сепаратизма у Црној Гори“, напомиње Јовановић.

Како каже, сећа се да је Момир Булатовић, једном приликом, као председник Црне Горе, био у посети Сједињеним Америчким Државама и да су Американци тада тражили од њега да сарађује у одвајању, односно, у отцепљењу Црне Горе од Србије.

„Он је на то реаговао рекавши да тако нешто од њега не треба тражити, јер је он јасно опредељен за заједничку државу Србије и Црне Горе и да никада ништа не би урадио на штету заједништва. Американци су тада одреаговали, тако ми је говорио, да — уколико он не жели да сарађује у разбијању СР Југославије, онда ће они наћи неког другог у Црној Гори који ће у томе сарађивати. То је био детаљ који сам чуо од њега и о коме је он касније и писао, али о коме се недовољно зна“, наводи Јовановић.

Присећа се и како му је Булатовић пренео да нису тачне приче да су Американци, наводно, нудили неко решење у Дејтону за Косово и Метохију, а да Слободан Милошевић није прихватио то решење.

„Момир Булатовић је јасно говорио, а ја, стицајем околности, то имам и забележено као његову изјаву коју ми је лично дао, да у Дејтону није било никаквих разговора у вези са питањем Косова и Метохија и да су ту Слободан Милошевић и наша делегација били потпуно јасни у ставу да су дошли у Дејтон да преговарају о окончању грађанског рата у Босни и Херцеговини; да не желе да се дневни ред мења, или да се преговори о Босни и Херцеговини оптерећују са било којим другим темама“, напомиње Јовановић.

Истичући да ће Булатовић остати упамћен као достојан борац за истину и правду, Јовановић подсећа и на књиге преминулог, као и на његова сведочења у Хагу у процесу против Милошевића и Николе Шаиновића, али и на чињеницу да је Булатовић 23. марта ове године отворио међународну конференцију поводом 20. годишњице НАТО агресије на СРЈ.

Арно Гујон, Марина Чолић секретар Беофорума, Андреј Лисов - шеф канцеларија Амбасаде Руске Федерација на КиМ i Живадин Јовановић - председник Беофорума,Звонко Михајловић

Поводом Дана Русије 12. јуна у амбасади Руске Федерације у Београду, одржан је свечани пријем. Пријему су поред највиших државних представника Републике Србије, СПЦ и дипломатског кора присуствовале личности из културног, научног, привредног и јавног живота.

Живадин Јовановић, Марина Чолић,и Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин

Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин, који завршава своју дипломатску мисију у Србији, представио је на пријему своју књигу есеја о Србији и први примерак поклонио председнику Србије Александру Вучићу.

Новак Бјелић, аутор књиге "Казивања о Трепчи 1303-2018", Службени гласник 2019., и Живадин Јовановић аутор књиге "1244 кључ мира у Европи" Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018.

Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana.

Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku.

Живадин Јовановић

Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.
До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика  председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД,  замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.
Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин.

Живадин Јовановић

Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената,  оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну!
Дефетизам и селективни однос запажају се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да  су против Србије а заобилази, изоставља све друго. Тиме се гради утисак као да у том документу нема, готово, ничега на шта Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам! Објашњењава се да се све то чини у име отрежњења и истине - а горе је и од полуистине. Раније су резолуцију СБ багателисали, нападали и тражили њено укидање представници «квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари и НВО  – сви они који су отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање Србије од терета», напуштања политике «седења на две столице», односно, учлањења Србије у НАТО. Наравно, ту су као трабанти и пресвучени комнданти бивше „ОВК“ чији поводац су геополитичке газде продужиле до коридора 10 (Е-75) на истоку до обала Јадрана на западу. Да сви схвате какав је однос НАТО према савезнику у агресији 1999!

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Живадина Јовановића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Драгутина Брчина

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Марине Чолић

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
генерала проф. Радована Радиновића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
генерал др Лука Кастратовић

Уводна реч Драгомира Вучићевића
председника Скупштине Београдског форума за свет

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Славка Матића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Љиљане Булатовић

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Време је да се напусти дефетизам, кратковидост и "меркантилистички" прилази у процесу решавања питању статуса Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Као равноправна чланица УН, ОЕБС и других међународних организација Србија треба да покреће одговарајуће иницијативе и да се јасније и одлучније бори за поштовање њених легитимних интереса и права заснованих на Хелсиншком документу, Повељи УН, Резолицији СБ УН 1244 као и Уставу Србије. Наводни «бољи живот», донације, инвестиције и чланства у ексклузивним клубовима нису и не могу бити замена за  суверенитет и територијални интегритет земље.

Ово су само неке од порука из извештаја и излагања учесника годишње скупштине Београдског форума за свет равноправних.
Подржавајући иницијативу  за одржавањем седнице Савета безбедности УН поводом агресивног упада, масовног насиља и кршења основних људских права Срба на Северу Покрајине, у излагањима учесника у дискусији је истакнуто да Србија треба да покрене иницијативу да УНМИК и Генерални секретар припреме целовит извештај о још увек неизвршеним деловима Резолуције СБ УН 1244.

У светлости масовног насиља према Србима на северу Покрајине потребно је посебно одговорити на питање колико се у пракси поштују и спроводе императивне одредбе Резолуције о обавезама КФОР и УНМИК да гарантују једнако безбедносно окружење за све грађане.

Треба покренути иницијативу да СБ УН оцени стање остваривања права на слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца на КиМ. Такође изражено је и мишљење да треба покренути иницијативу за спровођење одредаба  о враћању договорених контигената српске војске и полиције на Косово и Метохију, укључујући и на важније граничне прелазе.

С обзиром да је Покрајина и даље под мандатом СБ УН, Србија треба да покрене иницијативу да Савет безбедности заузме и став и о томе да ли су акти Приштине као што су оснивање војске и многи други усвојени протеклих месеци, у складу са Резолуције или нису, речено је током расправе.

Драгутин Брчин, директор Београдског форума за свет равноправних

На Скупштини је било речи о издавачким успесима Београдског форума, успешној организацији међународне конференције поводом 20. годишњице од агресије НАТО, сарадњи са другим партнерским организацијама као што су Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, Друштво српских домаћина и другим. Такође, истакнут је велики углед Форума како у Србији тако и у иностранству, као независне, нестраначке организације која се залаже за мир, дипломатију и равноправност, као и за друштво социјалне правде. По оцени учесника, активности и ставови Форума све су присутнији  како у домаћим тако и у страним медијима, од швајцарских, немачких, француских, аустријских, италијанских, преко грчких, руских и кинеских до канадских, карипских и латино-америчких.

На Скупштини на којој је присуствовао већи број угледних научних радника, дипломата,  историчара, културних и јавних радника наглашено је да се не могу оправдати никакви покушаји умањивања одговорности НАТО-а за злочине против мира и човечности извршене 1999. године агресијом на Србију (СРЈ).

Драгомир Вучићевић, председник Скупштине

Напуштање дефетизма и инсистирање на целовитој примени Резолуције 1244, кључне су претпоставке за успех у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије – истакнуто је у годишњем извештају који је поднет и излагањима учесника Скупштине.

Чланови скупштине Београдског форума за свет равноправних

Посебно је указано на опасност од ревизије новије и старије српске историје на штету српског народа, који је поднео огромне жртве и дао неизмеран допринос слободи Европе и света од наци-фашизма. Зато је за жаљење што су се у тај посао укључили поједине политичке личности, уметници па и медији тзв. главног тока у Србији.

Марина Чолић, извршни секретар Београдског форума за свет равноправних

На Скупштини су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског Форума, Драгомир Вучићевић, председник Скупштине, Драгутин Брчин, директор, Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан УО,  Генерал Лука Кастратовић, председник ИО Клуба генерала и адмирала Србије, Славко Матић, Марина Чолић и други.

Гласање чланова скупштине Београдског форума за свет равноправних

Скупштина је усвојила основне смернице за будући рад и изабрала ново руководство Форума, на челу са Живадином Јовановићем, са мандатом од четири године.

Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је  30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину.

Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“.

Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници.
Као и предходних 20 година и ова комеморација је носила тугу и бол за невиним жртама и огорчење према онима који су чинили злочине над цивилима, злочине против мира и човечности,  а ти злочини не застаревају.

У Галерији РТС-а, представљена је књига "Мета - Варварински мост" немачке фоторепортерке Габријеле Сенфт. Уочи обележавања 20 година од бомбардовања Варваринског моста, представљена је збирка докумената о НАТО злочину и његовим последицама. Књига је објављивања у Немачкој 2014. године, а сада је уз превод издаје РТС.

Књига "Мета - Варварински мост" немачке новинарке и фоторепортера Габријеле Сенфт у издању РТС издаваштва представљена је у Галерији РТС.

У присуству ауторке, представника града Варварина и бројних поштовалаца дугогодишњег хуманитарног рада Сенфтове и покушаја да се истина о догађајима из 1999. у СРЈ чује даље од граница Србије, о издању су говорили сведоци времена – Ненад Ристић, новинар, ТВ аутор, извештач са ратних подрчуја 90-тих, Живадин Јовановић, дипломата, оснивач и председник Београдског форума за свет равноправних и амбасадор СР Југославије од 1998. до 2000, Томислав Петернек, уметник фотографије, Зоран Блажина, професор ФПУ и наравно Габријела Сенфт.

"Оно што ме је подстакло да створим овакву књигу јесте изјава Шредера да је неопходно бомбардовање Србије да би се спречила хуманитарна катастрофа и тада су немачки војници после Другог светског рата први пут послати у убилачки поход. Када сам први пут дошла и видела како изгледа бомбардовање и његове последице било је заиста страшно сведочити о томе. Много Немаца заправо није хтело рат", рекла је ауторка књиге Габријела Сенфт.

Бомбардовање Варваринског моста 30. маја 1999. године познато је у делу европске јавности и као "Масакр у Варварину".

Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају посебно у Немачкој је и Габријела Сенфт, ауторка књиге "Мета - Варварински мост" у издању РТС Издаваштва.

Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину.

У другом издању књиге која је објављена на немачком језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња.

Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде.

Књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата.

ИЗВОР: РТС

Свечано обележена 180-та годишњица Српске дипломатије

Г. Ивица ДАЧИЋ
Први потпредседник Владе и
Министар спољних послова Републике Србије
Кнеза Милоша 24-26                                               
Београд
 
Поштовани г. Министре,

Поводом Дана српске дипломатије, упућујем Вам, господине Министре,  најтоплије честитке и искрене жеље за њен даљи развој и успшно деловање у заштити националних и државних интереса у међународним односима.

Обележавајући јубиларну 180-ту годишњицу српске дипломатије, остајемо посвећени њеним изворним циљевима мира, равноправности, суверенитета и територијалног интегритета свих држава, и демократизацији међународних односа.

За све нас питање статуса Косова и Метохије је најважније државно и национално питање, чијем мирном, уравнотеженом и одрживом решењу српска дипломатија посвећује највећу пажњу. Честитам Вам на досадашњим резултатима у увререњу  да ће српска дипломатија активним наступом и ослонцем на пријатељске земље, основне принципе међународних односа и Резолуцију Савета безбедности УН 1244, дати одлучујући допринос у достизању легитимних циљева Србије. То ће несумљиво бити велики допринос миру и стаблиности у Европи као и  даљој афирмацији Србије као суверене, независне и мирољубиве земље.

Примите г. Министре, изразе мог најдубљег поштовања.
 
Живадин Јовановић,
Савезни министар спољних послова  СР Југославије 1998. – 2000

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем
Питања поставила: Марина Чолић

Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице?

Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно.
Скупштина се одржава у време великих притисака водећих сила Запада да Србија призна нелегално отимање дела њене државне територије, да тиме на себе прихвати одговорност за све што се дешавало у време тероризма, оружане агресије, погрома 2004, илегалне сецесије 2008, све до данашњег дана, да амнестира одговорне за злочиначку оружану агресију НАТО 1999., да тиме плати и како би 5 чланице ЕУ (Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар) одустале од непризнавања тзв. Косова и наравно, да приложи жртву геополитици експанзије НАТО на Исток, на руске границе. Ово је уједно време глобалних промена у коме је изражен тренд смањивања моћи Запада и нарастања моћи Русије, Кине, Индије и других земаља, које се залажу за поштовање међународног права, Повеље и одлука УН, Завршног документа из Хелсинкија и које нису, нити ће признати илегално отцепљење Косова и Метохије. Видећемо да ли ће и на који начин Народна скупштина све то изразити у закључцима или декларацији на овој седници. Такође ћемо видети да ли ће бити нових оцена, ставова и иницијатива, или ће се Народна скупштина задржати на одобравању и прихватању досадашњих оцена, на одавању признања српским преговарачима и на изражавању подршке да се тако настави и у периоду пред нама.

Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине?

Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно  одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре.

Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе.

Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива
поверење у било какве гаранције у будућности. ЕУ као посредник није показала ни неутралност, ни ефикасност, што отвара питање њеног капацитета да успешно изврши посредничку улогу. Еулекс је био механизам за стварање и организовање нове албанске државе на делу српске државне територије.

Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде.  

Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге.

И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану.

Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.?

Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније.

Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година.  Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много  теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година.
Све то стваља пред Србију, њену политику и дипломатију вома озбиљне задатке. Уместо што се обезвређује Резолуције СБ УН 1244, неопходно је реафирмисати њен значај као трајног документа. Ако Запад полази од тога да је питање статуса Косова и Метохије решено њиховим признавањем илегалног отцепљења, Србија би требало да фирмише свој став да је и за  Србију питање статуса Јужне покрајине решено њеним Уставом и Резолуцијом СБ УН 1244, као суштинске аутономије у оквиру Србије. Преговорима треба тај статус разрадити и конкретизовати. Али статус покрајине као  суштинске аутономија, у оквиру Србије, не може се изменити осим евентуално новом одлуком СБ УН. Међутим, нова одлука СБ УН којом би се одустало од неизвршене Резолуције 1244 и којом би се нарушили принципи на којима је заснована као и уставни поредак Србије као чланице УН – не може бити у интересу Србије. Она није реална јер би штетила ауторитету СБ и Повеље УН, нити је вероватно да би је прихватиле Русија, Кина, Индија и др. земље. Треба имати у виду да је њихова подршка Србији, иако пријатељска, уједно израз њихове принципијелне политике и њихових државних интереса, а не само пријатељства према Србији.

Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.

У Београдском форуму за свет равноправних представљено је двотомно дело Клуба генерала и адмирала Србије „Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999 године". Реч је о јединствено и непоновљивом сведочењу команданата Војске Југославије, који су са, различитих нивоа, комадовали одбарном земље од НАТО-а, као највеће војне силе у историји цивилизације. За ову студију своје прилоге је дало педесет генерала и адмирала команданата у одбрани од агресије НАТО.

Књигу – студију најодговорнијих команданата, са највишим професионалним и научним звањима, представио је др Лука Кастратовић, генерал у пензији, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.

О овом делу штампаном на преко1300 страница са великим бројем мапа, табела, фотографија и аутентичних докумената је речено да представља непремостив бедем против лажне НАТО пропаганде и свих извртања истине од стране појединаца и НВО који се финасирају из извора Западних центара моћи.

Подржани су захтеви да власти утврде коначну листу свих жртава агресије НАТО, као и иницијатива да се свим учесницима у одбрани од агресије НАТО додели „Медаља слободе 1999 - 2019 ".

Оцењено је да су неприхватљиве и штетне све изјаве, ставови и коментари којима се умањује одговорност НАТО-а и лидера кључних чланица за злочине против мира и човечности, људске жртве, економска разарања и посебно за коришћење оружија  са осиромашеним уранијумом.

Изражена је забринутост због кампање обезвређивања Резолуције Савета безебдности УН 1244, као трајног ослонца за одбрану суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ. Упућен је апел да се у свим преговорима и контактима са међународним чиниоцима инсистира на поштовању и спровођењу неизвршених обавеза према Србији.

Београдски форума за свет равноправних
Служба за информисање јавности
Марина Чолић

Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године.

Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“.
Награда „Печат времена“ додељује се сваке године за најбоље дело у области науке и друштвене теорије, као и за најбоље књижевно дело, које је први пут објављено у предходној години. Књижевну награду је добио Гојко Ђого за песничку збирку „Клупко“.

Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду.

Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија,  Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“.

У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност).

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

Р Е Ч

На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999.

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности.

Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена».
Време «Печата» тек долази. Хвала. 

U Hanoveru je u 71. godini, posle duge i teške bolesti, preminula Hildergard Hili Kesler, profesorka engleskog jezika i muzike, istaknuti borac za istinu o Srbima.

Bez straha uvek uz Srbe: Hildergard Hili Keslar

Njena poslednja želja da bude sahranjena u Beogradu nije samo emocionalne prirode već ima i političku pozadinu. Ona je i tim činom još jednom želela da upozori na nepravde prema Srbima i Srbiji. Poznavajući svoju sestru, njen brat, iako iznenađen, imao je razumevanje za takvu odluku. Hili će svoje poslednje počivalište naći na Novom groblju u Beogradu, a dan sahrane biće naknadno utvrđen.

Naša Hili, kako su je zvali Srbi u glavnom gradu Donje Saksonije, bila je osnivač organizacije Žne pomažu ženama i jedan od osnivača udruženja građana Srpske opštine. Ratnih devedesetih prošlog veka, kad je počelo krvavo razaranje Jugoslavije i kad se rasplamsala bezočna medijskampanja protiv Srba, istaknuta aktivistkinja studentskog pokreta iz 1968. sa svojim nemačkim i jugoslovenskim istomišljenicima odlučno se stavila na stranu Srba.

Počela je aktivno da radi na prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo na ratom zahvaćenim područjima u Bosni i Hrvatskoj, a zatim kad su izbegli i proterani Srbi našli utočište u Srbiji, svoje aktivnosti preusmerila je na prostor Srbije. Organizacija Žene pomažu ženama, čiji je Hildegard Kesler predsednik bila, poslala je nebrojene transporte humanitarne pomoći, a i direktno se angažovala u izbegličkim centrima u BiH i Srbiji.

Srbi koji su u Hanoveru organizovali protestne marševe i mitinge dozvole od gradskih vlasti dobijali su uglavnom uz pomoć Hildegard Kesler, koja se nije plašila da bi zbog toga kao državni službenik mogla da ostane i bez posla. Hili je zajedno s grupom Jugoslovena i Nemaca pod okriljem organizacije Žene pomažu ženama organizovala i straže upozorenja koje su na Krepkama u centru Hanovera trajale svih 78 dana, sve dok bombardovanje Srbije i SRJ nije prestalo.

Kao prosvetni radnik doprinela je i zbližavanju nekoliko nemačkih škola sa školama iz Srbije i Republike Srpske. Znajući da istina može da se širi samo ako se svuda i uvek ponavlja, ona je i među svojim đacima uporno osuđivala rat i ukazivala na veliko razaranje Srbije i ubijanje nedužnog stanovništva.

- Šta smo mi Nemci Srbima i Srbiji uradili dva puta, pa evo sada i treći put u ovom veku - znala je da kaže s nekim osećajem krivice i tonom kao da za ta zlodela i sama snosi deo odgovorosti.
Agitujući za istinu, uz sve češća humanitarna putovanja u Beograd, sve više je počela da se poistovećuje sa Srbima i stradalim narodima u Jugoslaviji. Mnoge Nemce iz kruga istomišljenika pridobila je za širenje istine, a naročito ih je uključivala u rad organizacije Ne damo istinu koju je tih godina Miša Gavrilović iz Londona proširio i na Nemačku.

Profesorka Kesler je i posle rata nastavila politički da deluje u korist Srba. U Beogradu je imala široki krug prijatelja i bila je aktivan saradnik Beogradskog foruma.
Sportski i plemeniti duh

Hildegard Kesler je rođena u lekarskoj porodici u kojoj je rasla sa tri brata koji su se smatrali pozvanim da štite i vaspitaju svoju sestru. Već tu je naučila šta su rad, plemenitost i pravda, a kao dete zavolela je i sport. Igrala je odbojku i bavila se gimnastikom, a kad je veće uspehe postigla u atletici, onda se odlučila za studiranje sporta. Postala je profesor gimnastike, ali posle povrede oba kolena morala je da menja i poziv. Odlučila se za muziku i engleski jezik, što je sa zadovoljstvom radila do kraja radnog veka. Kao prosvetni radnik, posebno se angažovala za decu ulice u Hanoveru i opismenjavanje žena u Eritreji.
Hrabro se suočila sa smrću

Više od tri godine borila se s opakom bolešću. Bila je optimista pa je najčešće tešila one koji su je posećivali u bolnici. Međutim, kad je i sama uvidela da je kraj neizbežan, sa smrću se hrabro suočila, pa je i svoj odlazak sa ovozemaljskog sveta isplanirala do tančina.

ИЗВОР: https://www.vesti-online.com/

Поштовани пријатељи,

Са дубоким болом и тугом смо примили вест да је преминула Хилдергард Хили Кеслер, истакнути немачки интелектуалац и велики пријатељ Србије и српског народа. Својим упорним, племенитим и хуманим радом проф. Кеслер, наша Хили, пружила је несебичну и величанствену помоћ Србији и српском народу током најтежег периода новије српске историје.

Незаборавна је њена подршка и помоћ српском током НАТО агресије на СР Југославију, када је не само својим хуманитарним него и јавним политичким радом, стала храбро у одбрану истине, слободе и осудила агресију као злочин против мира и човечности.

Хили ћемо увек памтити као храброг и непоклобљивог бораца за мир, који је високо ценио вредности морала, равноправности и слободе.
Њена  несебична помоћ је увек била великодушна и правовремена.
Хили ће заувек остати пример самопожртвовања, племенитости и хуманости.

Београдски форум остаје без свог великог пријатеља и сарадника и заувек ће чувати успомену на њен лик и њено велико хумано срце.

Живадин Јовановић
председник

Пре 20 година, 7. маја 1999. приликом бомбардовања Амбасаде НР Кине у Београду од авиона САД погинула су три кинеска новинара: Хи Хиши, Ђу Ђинг и  Сао Ђинхуан.

Лидери НАТО објашњавали су да је бомбардовање кинеске Амбадсаде било последица коришћења старих мапа. Мало је оних који су поверавали у такво објашњење које, поред осталог, пренебрегава чињеницу да је 78-дневна агресија НАТО, у целини, била илегална - злочин против мира и човечности.

Слава погинулим кинеским и свим другим новинарима и жртвама агресије НАТО.

Дана, 17. 04. 2019. године, у Сомбору у  Српској читаоници „Лаза Костић“, одржана је промоција књиге „1244 кључ мира у Европи“, аутора Живадин Јовановића у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправих.  Домаћин промоције био је г. Стојан Бербер, а о књизи, осим аутора, говорио је и новинар Слободан Рељић.

Г. Јовановић у излагању је, поред осталог, истакао да је агресија НАТО 1999, била акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права и повеље УН, да је представљала злочин против мира и човечности и да се одговорност тадашњих влада, чланица НАТО пакта, на челу са администрацијом председника САД Била Клинтона, никако не може умањити. Истакнуто је да покушај приписивања одговорности нашој земљи, односно тадашњој влади и руководству Србије, представљају део НАТО попаганде и одвраћање пажње од геополитичких мотива Запада, чија је суштина припремање конфронтације са Русијом и Кином. Указано је да Србија својом укупном политиком мора показивати да за решавање питања Косова и Метохије мора имати јасне  и принципијене ставове, за које ће се борити без колебања или узмицања. У том смислу потребно је да јасно афирмише трајни карактер и значај Резолуције СБ 1244, као незаменљиве основе уравнотеженог и одрживог решења. Аутор књиге је изнео став да Резолуција  СБ 1244, предстваља минимум захтева испод којег Србија не треба да одступа. Оно што је испреговарано и добијено, док је Србија била под бомбама не сме се жртвовати у миру, 20 година после агресије НАТО. То што је постигнуто када је униполарни поредак био на врхунцу моћи, када је Русија под Јелцином била понижена, а Кинеска амбасада у Београду бомбардована, не сме се предати данас, када је на сцени нови полтички поредак, када су Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга, постале незаобилазне глобалне силе без чијег учешћа се не може решити ни један важнији светски проблем. Мора се имати у виду, сматра Јовановић, да Русија и Кина нису земље које ће само гласати о предлогу Берлина, Лондона, Вашингтона или Брисела, који је скројен тако да одговара геополитичким интересима Запада, већ глобалне силе за које је једино нормално директно учешће у процесу долажења до уравнотежених решења.
Јовановић је закључио да досадашњи бриселски преговарачки оквир Србији само наметао обавезе и одрицања, да није испунио очекивања и да нема смисла да се настави. С обзиром на досадашња искуства владе кључних западних земаља, нису кредибилни фактор у односу према Србији.

ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СТРАДАЊА СРБА У XX ВЕКУ БЕОГРАД

Из објављених и презентованих реферата, те спроведене расправе на Међународној научној конференцији „Сребреница – стварност и манипулације“, одржаној у Бања Луци 12. и 13. априла 2019. године, учесници Конференције дана 13. априла 2019. године сагласно усвајају и доносе

ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

1. Међународна научна конференција „Сребреница – стварност и манипулације“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно-стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини.

2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године.

3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током Првог и Другог свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва.

4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ.

5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом.

6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (Бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година).

7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији.

Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској.

8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године.

9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице.

10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини.

11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривичноправна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде. Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даља научна истраживања ради установљења цјеловите истине.

12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња.

13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима.

14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси.

15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности.

Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине.

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

НАУЧНИ ОДБОР

ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
Проф. др Милован Милутиновић

Сва видео излагања погледајте овде

У оквиру комеморативних активности, поводом 20-то годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ), Клуб генерала и адмирала Србије, Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина, организовали су изложбу фотографија и докумената о агресији НАТО-а на Србију.

Изложба је постављена у холу Дома Војске Србије у Београду, а отворена је 21. марта 2019.
Аутор изложбе је академски сликар из Београда, Милен Чуљић.

Београдски форум за свет равноправности доделио је славном аустријском и европском књижевнику Петеру Хандкеу Повељу за храбрст. Ово признање уручено му је 23. марта 2019. године у Дому Војске Србије током одржавања Међународне конференције поводом обележавања 20. годишњице од оружане агресије НАТО на СР Југославију којој је, поред високих званичника Владе Србије, представника Српске православне цркве, дипломатских представника пријатељских земаља, културних и јавних личности из Србије, присуствовало и око 200 гостију из око 40 земаља света. Уручујући му Повељу председник Београдског форума Живадин Јовановић је истакао да је Петер Хандке дао неизмеран допринос заштити и ширењу истине о Србији и српском народу у вишедеценијском периоду доминације силе и лажи.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Поводом 20-те годишњице агресије НАТО пакта на Србију (СР Југославију), у Београду је 22. и 23. марта 2019. године одржана Међународна конференција  под геслом ,,ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ” и насловом “Mир и напредак, уместо ратова и сиромаштва”. Конференција је одржана у организацији Београдског форума за свет равноправних, Савеза удружења бораца народно-ослободилачког рата Србије, Клуба генерала и адимирала Србије, Друштва српских домаћина и у сарадњи са Светским саветом за мир. Поред учесника из Србије, у програму је учествовало више од 200 угледних гостију из око 35 земаља света, којима су домаћини изразили искрену захвалност на солидарности, подршци и великој хуманитарној помоћи, у једном од најтежих периода новије историје Србије и њеног народа.

Програм обележавања ове годишњице посвећен је чувању трајног сећања и одавању почасти припадницима војске и полиције, који су дали своје животе у одбрани земље од агресије и цивилним жртвама, укључујући децу, старе и изнемогле, страдале током 78-дневне агресије НАТО.

Јединствено је осуђена агресије НАТО, наглашавајући да је то био и остао илегалан освајачки и злочиначки рат против суверене, мирољубиве европске земље, предузет без одобрења Савета безбедности УН, уз најгрубље кршење Повеље Уједињених нација, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија (1975) и основних принципа међународног права.

Агресијом на Србију (СР Југославију), водеће западне силе, на челу са САД, изложили су њен слободарски и правдољубив народ страдању, разарању и наношењу трајних патњи, ради остваривања својих империјалистичких геополитичких циљева контролу природних и енергентских ресурса, путева транспорта и сфера утицаја То није био ,,мали рат”, нити ,,хуманитарна интервенција“, већ рат геополитичких циљева,. за дуготрајно распоређивање америчких трупа на Балкану, успостављање преседна за нове агресије и збацивање легалних влада, у оквиру стратегије ширења на Исток и успостављања глобалне доминације. Остаће историјска чињеница да је Европа 1999. ратовала против саме себе, слепо следећи туђе геополитичке интересе.

Балкан је данас нестабилнији. Европа је дубоко подељена. Окретање Европе себи захтева преиспитивање, храброст и визију, укључујући  и признање да је напад на Србију (СРЈ) 1999. био велика историјска грешка.

Планери и извршиоци агресије су одговорни за своја злодела. У агресији је страдало око 4.000 људи, (међу којима 79 малолетне деце), док је око 6.500 људи теже рањено. Директна материјална штета износила је 100 милијарди америчких долара. Наглашено је да су НАТО и земаље чланице, учеснице у агресији, у обавези да Србији надокнаде причињену ратну штету.

Учесници Конференције су упознати са досадашњим резултатима научних и стручних анализа, које потврђују да су употреба муниције са осиромашеним уранијумом, графитних и касетних бомби, и других запаљивих и отровних убојитих средстава, довели до вискоког степена дуготрајне загађености животне средине и масовног угрожавања здравља грађана Србије. Поздрављено је формирање посебних тела Народне скупштине и Владе Србије, за утврђивање последица НАТО агресије на здравље грађана и животну средину и дата подршка њиховом раду.

Насилно,  противзаконито отимање Косова и Метохије од Србије се наставља сталним притисцима на Србију да и формално призна отимање дела своје државне територије. Учесници Конференције су подвукли да би насилно одузимање Косова и Метохије од Србије представљало преседан који би неизбежно водио исцртавању нових граница на Балкану и стварању тзв. велике Албаније, на рачун државних територија Србије, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, што се не сме допустити.

Агресија НАТО пакта на Србију (СР Југославију) била је истовремено директан напад на систем мира и безбедности у Европи и свету, успостављен на резултатима Другог светског рата. Она је, као што су то показале потоње интервенције САД и њених савезника (Авганистан, Ирак, Либија, Мали, Сирија и др.), послужила као преседан и модел за глобализацију интервенционизма, образац о томе како се тероризам и сепаратизам користе за остваривање освајачких планова западних ценатара моћи, за насилну промену „неподобних“ режима и за наметање геополитичких интереса Запада, пре свега САД.

Агресија НАТО на Србију (СРЈ), као акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права, не може се ничим правдати, нити одговорност агресора умањивати лицемерним покушајима пребацивања одговорности на Србију, или на њено тадашње државно руководство. Агресија НАТО је ушла у историју као показатељ моралног и цивилизацијског пада, од којег се владе водећих агресорских земаља, ни двадесет година после, нису ослободиле, нити извукле одговарајуће поуке.

Учесници Конференције изразили су снажну подршку и солидарност са напорима Србије у отклањању тешких и даље присутних последица агресије и настојањима да не дозволи да се оружана агресија НАТО настави другим средствима. Пружена је подршка напорима Србије за очување њеног суверенитета и територијалног интегритета, као и за решавање будућег статуса Косова и Метохије, у складу са међународним правом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244. Осуђена је политика уцена, притисака и свих једностраних корака.

Одговорност за злочине и причињену штету агресора не може се оправдати нити умањити. Србија има право да тражи накнаду штете, правну и кривичну одговорност лидера НАТО и одговорних чланица. Затражено је неодложно процесуирање свих одговорних за злочине према Српском народу, посебно трговину људским органима киднапованих Срба, у складу са Извештајем Дика Мартија и одлуком Парламентарне скупштионе Савета Европе.

Агресијом 1999. на Србију (СР Југославију) и другим војним интервенцијама последњих деценија, НАТО је очигледно  постао освајачки војни савез, одговоран што су Балкан и Европа  данас подељенији и нестабилнији, што су Европа и  међународни односи милитаризовани, што су неповерење и конфронтација најдубљи од хладног рата, што је дубоко уздрман светски поредак безбедности.

НАТО је оруђе војно-индустријског комплекса и доминације најкрупнијег капитала, а не мира, потреба народа и напретка. Зато НАТО, као реликт хладног рата,  треба распустити, а стране војне базе укинути, укључујући и базу Бондстил у српској покрајини Косову и Метохији.

Учесници Конференције су оценили да свет пролази кроз период растућег неповерења, тензија и претњи новим интервенцијама и сукобима. Корени тога леже у агресивности НАТО и отуђених центара моћи, чијим интересима одговара кршење основних принципа међународног права, ескалација претњи нова трка у наоружавању.

Осуђени су методи злоупотребе међународних институција као што су: Уједињене нације, ОЕБС, УНЕСКО, СТО и друге, захтевајући њихов развој и јачање, а не руинирање и заобилажење.

Констатовано је да је политика доминације, заснована на војној сили, карактеристична за униполарни светски поредак, неприхватљива, јер је заснована на привилегијама и самопроглашеној изузетности, а не на равноправности свих земаља и народа. Мултиполаризација искључује доминацију и отвара простор за демократизацију међународних односа. Упућен је апел свим мирољубивим снагама у свету да удруже снаге у борби за поштовање међународног права заснованог на Повељи УН, за јачање улоге Уједињених нација и других универзалних међународних организација.

Учесници Конференције су јединствени у захтеву да се нова трка у наоружавању и кршење међународних споразума из те области, морају хитно зауставити, а средства из војних буџета преусмерити за економски развој, подизање квалитета живота грађана и отклањање застрашујућих развојних и социјалних диспропорција. Изражена је дубока забринутост због иступања САД из важећих међународних споразума, посебно из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета. Затражено је поштовање постојећег споразума и обнова преговора о прекиду трке у наоружавању, посебно нуклеарног. Они су затражили потпуно повлачење америчког тактичког нуклеарног оружија и постројења ракетне одбране из Европе, који погоршавају безбедност на Европском континенту.

Оцењено је да империјалистички систем, са незаситом похлепом за туђим богатствима, униполарни поредак, заснован на стратегији изузетности, доминације и НАТО интервенционизам, представља кључне извор нестабилности, неповерења и сукоба. За мир, стабилност, демократију и  инклузивни напредак неопходне су корените промене у светским односима, поштовање суверене равноправности, немешање и мултилатерализам, уважавање заједничких интереса и искључивање сваког егоизма, протекционизма и привилегија. Политика конфронтације, интервенционизма и мешања у унутрашње ствари, коју подстичу војно-индустријски комплекс и крупни финансијски капитал, морају уступити место дијалогу, партнерству, поштовању основних норми међународног права и међународног поретка.

Учесници Конференције  су се заложили за мирно политичко решавање свих међународних проблема, уз поштовање принципа међународног права, повеље УН и одлука Савета безбедности УН.

Београд, 23. март 2019.

ИНТЕРВЈУ ФРАНЦУСКОГ МАЈОРА ПЈЕР-АНРИ БИНЕЛА ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АГРЕСИЈЕ НАТО

Пјер-Анри Бинел мајор, бивши француски обавештајац ОТКРИВА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „Новости“ и тврди: НАТО је мислио да ће цео “посао” завршити током месец дана

О томе какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој Бинел каже: У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију.

Две деценије после, све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље - основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доманације засноване на војној моћи и хегемонији Запада на челу са САД.

«Мали косовски рат», како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или «Милосрдни анђео» како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година после, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног  тако економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда «бољег живота» усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду «свеобухватног правно обавезујућег документа», да призна да је силом отето добило и «правно» покриће. Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону априла 1999. НАТО је и званично од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70-ту годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евро-атлантској осовини, поготову стање односа Брисел-Москва-Вашингтон-Пекинг , да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999 била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о «хуманитарној интервенцији»? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70-ту годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију?... Размимоилажења и поделе око Косова и Метохије, Ирана, Сирије, Русије, Кине, Северног тока, доприноса финансирању НАТО-а, миграцији, мултилатерализму и другим стратешким питањима се шире и продубљују. Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест о тим променама. Ни НАТО, дефинитивно, није више оно што беше 90-тих година прошлог столећа.

Злочин НАТО и даље без казне

- Тешко је наћи разумно објашњење зашто Србија од децембра 2004. није поново тужила НАТО за бомбардовање 1999. и овај страшан ратни злочин против човечности, злочин према грађанима и држави
- Многи у свету оцењују да ће почетак бруталног и нелегалног напада на Србију - 24. мартa 1999. године - у историји остати упамћен као нови дан срамоте за НАТО земље које суга учиниле  
- НАТО издао званични Приручник за своје војнике приликом доласка на Космет 1999.  о штетности зрачења осиромашеним уранијумом и строгој забрани приласка тим објектима и местима
- НАТО је водио рат против српског народа, против цивила.
- Бездушна и сурова и нелегална агресија над Србијом до данас је некажњена и Србијаје дужна због својих грађана да поново поднесе тужбу суду и тражи осуду оних који су је организовали и извршили, као и надокнаду штете која је толико велика, да је скоро немерљива. Српска држава то мора даучини, има моралну обавезу, а пошто овакви најстрашнији злочини никада не застаревају нема никаквих етичких ни других правних или организационих препрека да се донесе одлука и поново подигне тужба.
- Србија нечињењем не би смела да производи још један исто тако тежак злочин према сопственом народу због заборављања нанесеног ратног зла и нелегалне агресије. Не би смела због нових поколења Срба, наших потомака

Пише: Јово Вукелић

Да подсетимо, у бомбардовању и бездушној агресији НАТО над Србијом које је трајало 79 дана (а не 78) у пролеће 1999. године  (од 24. марта до 10. јуна) у ракетним и ваздушним нападима, као и копненим интервенцијама  на Косову и Метохији из правца Албаније погинуло је неколико хиљада, претежно недужних цивила, војника (укупно око 2.500), држављана Србије, чији број није у потпуности и тачно утврђен (Никада није објашњено зашто то није урађено, и никада ниједан власт није казнила одговорне у војсци или државној администрацији за тај пропуст или намерно прикривен податак). Животе је изгубило и 80-оро невине деце и стотине младих и непунолетних Срба.

Милица Ракић

Уз ту незакониту агресију, изведену без одобрења Савета безбедности УН, Србији и њеним грађанима је нанета огромна материјална штета. Уништене су стотине приватних кућа, зграда, државних институција, железничких и друмских мостова, фабрика, енергетских и електричних постројења, тв и радио станица и релејних торњева, а разорене су и школе, болнице, старачки домови, културне установе,  телевизијске куће...

У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас.

Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић.

Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.

Као генерација која је стасавала у Београду после већ истoријске 1968. Године имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“.

Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе.

Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац.

У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне  циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље  одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“.

Ранко Р. Спалевић,
- књижевник, издавач

Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.

И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе.

„Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић.

Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке.

„Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“

Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу.

„То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних.

Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана.

„То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић.

Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду.

„На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ.

Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.

Министар за рад, запошљавање и социјална питања г. Зоран Ђорђевић, примио је председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића и председника Клуба генерала и адмирала Србије Миломир Миладиновић генерал-пуковник, који су га упознали са програмом обележавања 20-те годишњице од оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). У разговору је истакнуто да обележавање ове годишњице има велики значај за очување истине о неоправданом и незаконитом карактеру агресије НАТО на Србију, као и за васпитавање младих генерација у патриотском и слободарском духу. Програм обележавање ове годишњице обухвата одржавање Међународне конференције са темом "ГЛОБАЛНИ МИР И НАПРЕДАК УМЕСТО СУКОБА И СИРОМАШТВА", Међународну смотру документарног филма и изложбу фотографија и књига о агресији НАТО. За учешће на Међународној конференцији, као и у другим тачкама Програма пријавио се велики број пријатеља Србије из српског народа из свих делова света, међу којима је и велики број носилаца вискох српских одликовања.

Организатори обележавање 20-те годишњице агресије НАТО су Београдски форума за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србија и Друштво српских домаћина. Програм се реализује у сарадњи са Домом Војске Србије, као и са Светским саветом за мир чије је седиште у Атини. У разговору је учествовао и Ненад Нерић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас.

Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић.

Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.

Београд, јануар 2019.

У свечаној сали Дома војске у Београду промовисана је књига "1244 - кључ мира у Европи" аутора Живадина Јовановића, председника Форума за свет равноправних.

IZVOR: RTS

Промоција књиге „1244 – кључ мира у Европи", Живадина Јовановића, дипломате и  некадашњег министра иностраних послова Југославије, у издању Српске књижевне задруге, одржана је данас у Свечаној сали Дома Војске Србије. Централни мотив за писање књиге била је Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација 1244.  Многи аналититчари су ово дело описали као прилог праву Србије на Косово и Метохију.

-Може ли Европа да се окрене себи, да се осамостали од Америке или од било кога другог, да више води рачуна о себи, својим интересима и својој будућности, о својој стратегији и циљевима, а не о туђим. Може ли Европа бранећи лажи, преваре, лицемерје, подвале, бранећи сепаратизам и тероризам и њихове лидере, заступајући њихове интресе да се окрене себи. Европа данас тражи себе. Не зна где су јој узроци и извори проблема и да је још у магновењу борећи се са последицама – рекао је Јовановић и додао да Европа више није извор, а ни извозник стабилности и да је закорачила у период још већих мука.

О аутору и делу говорио је рецезент генерал у пензији Радован Радиновић који је за Јовановића рекао да поносно служи својим друговима, саборцима, својој генерацији и народу.

-„1244 - кључ мира у Еворпи" је документ изворних докумената о историјској и политичкој ситуацији Србије на крају 20. и почетку 21. века. То је прилог разумевања и решења косовског питања – рекао је о књизи главни уредник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић.

Један од рецензената је био и проф. др Миле Ломпар, професор на Филозофском факултету београдског унивезитета који је додао да књига има документарни и политички карактер и да би могла бити руководно начело српске политике.

Дело представља збирку чланака интервјуа и говора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године. Књига је подељена у пет поглавља: Врemе тероризма, Врemе агресије, Врemе илузија, Врemе отрежњења и Прилози.

1244 кључ мира у Европи - Живадин Јовановић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. drРадован Радиновић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - Драган Лакићевић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. dr Milo Lompar (промоција књиге)

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, примио је Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних и Драгана Лакићевића главног и одговорног уредника Српске књижевне задруге, издаваче књиге „1244 кључ мира у Европи". Књига, чији је аутор Живадин Јовановић, посвећена решавању питања Косова и Метохије, а представља збирку његових текстова објављених у страним и домаћим медијима током три протекле деценије. Подељена је у пет поглавља: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време за отрежњење и Прилози.

Патријарх Иринеј је благословио појављивање и промоцију књиге, која ће се одржати  у уторак 04. децембра 2018. у Београду.

Београд, 03. 12. 2018.

Поштовани,
Позивамо Вас на промоцију књиге "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ", аутора Живадина Јовановића.
Промоција ће се одржати у уторак 04. ДЕЦЕМБРА 2018. у 13 часова, у свечаној сали Дома Војске Србије, Београд - Браће Југовића 19.
Позивница у прилогу.
Добро дошли!

Инострани члан САНУ проф. др Јелена Гускова, 19. новембра, посетила је Боградски форум за свет равноправних и са г. Живадином Јовановићем разоварала о примпремама за обележавање 20-те годишњице оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). Јовановић је гошћи из Русије поклонио свију нови књигу „1244 кључ мира у Европи“, а проф. Гускова узвратила је својом новом књигом „Генерал Младић – последња битка“.

Gost emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović

GOST emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović.

U emisiji će biti reči o političkom i pravnom značaju Rezolucije 1244, pokušajima njenog derogiranja, ali i važnosti ovog opšteobavezujućeg dokumenta Saveta bezbednosti UN za očuvanje mira u Evropi.

Emisija počinje u 21 čas, voditelj je Milorad Vukašinović, novinar i publicista.

Bivši šef diplomatije Živadin Jovanović promovisao knjigu u Novom Sadu. Predaja Kosova i Metohije značila bi pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju – poručio Jovanović

SRBIJA nema snažniji argument niti jaču osnovu da brani svoje pravo na Kosovo i Metohiju nego što je rezolucija 1244 – rekao je nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ, Živadin Jovanović u ponedeljak uveče u Novom Sadu na promociji svoje knjige „1244 – ključ mira u Evropi“ .

Obraćajući se publici u Kulturnom centru Novog Sada,  Jovanović je upozorio da bi predaja Kosova i Metohije značila pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju.

- To nije pretpostavka, to stoji u planovima. Setimo se da je nemački ambasador Mas govorio: „Ako ne date Kosovo, otvoriće vam se pitanje Vojvodine, Sandžaka i tako dalje“. Oni se nadaju da će Srbija potpisati kapitulaciju, u šta ja neću da verujem, da bi otvorili odmah nove separatizme pomoću decentralizacije - istakao je Jovanović.

Zahvalivši se novosadskoj publici na ukazanoj pažnji, Jovanović je rekao da je ovo obimno delo proizašlo iz njegovog osećaja obaveze „da ne ćutim na ćutanje“ o rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN koja je usvojena 10. juna 1999. godine.
- Morilo me je i opterećivalo to što se ćuti na kristalno čistu i jasnu pravnu poziciju za odbranu prava i interesa Srbije na Kosovo i Metohiju - kazao je bivši šef naše diplomatije.

Pored autora, o knjizi su govorili: Dragan Lakićević, direktor Srpske književne zadruge, Čedomir Štrbac, diplomata i Milorad Vukašinović, novinar i publicista.

ZBIRKA JAVNIH ISTUPA

 KNjIGA  „1244 – ključ mira u Evropi“  u izdanju  Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i Srpske književne zadruge, predstavlja zbirku članaka, intervjua i javnih istupanja autora objavljenih u domaćim i stranim medijima u periodu od 1997. do septembra 2018. godine.

У понедељак, 19. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, представљена је књига  „1244 – кључ мира у Европи“ некадашњег министра иностраних послова СРЈ Живадина Јовановића. Поред аутора, о књизи су говорили: Драган Лакићевић, директор Српске књижевне задруге, Чедомир Штрбац, дипломата, и Милорад Вукашиновић, новинар и публициста.

Ова књига, у издаваштву Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге, представља збирку чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године.

Домаћин трибине Милорад Вукашиновић рекао је да је књига Живадина Јовановића капитално дело, али и незаобилазни документ који осликава атмосферу у међународним односима 90-их година прошлог века који су узроковали НАТО агресију на СРЈ 1999. године.

– Баш због тога ову књигу треба схватити као допринос разумевању феномена моралне хипокризије пропагатора једног поретка, заправо глобалног нереда, који стоји иза покушаја отмице нашег Косова и Метохије супротно свим још увек важећим нормама међународног права, а посебно повеље Уједињених нација – казао је Вукашиновић у уводном делу промоције књиге Живадина Јовановића.

Први човек Српске књижевне задруге Драган Лакићевић подсетио је да је Јовановић угледно име југословенске и српске дипломатије у три последње деценије 20. века и као учесник има право на овакву књигу – обимну, свестрану и разуђену. Дипломата Чедомир Штрбац нагласио је да је реч о веома значајној књизи која се тиче наше прошлости, а добрано и садашњости. Овим делом, рекао је даље Штрбац, Јовановић се представио као одлучан и доследан дипломатски борац у одбрани историјске српске земље Косова и Метохије.

Захваливши новосадској публици на указаној пажњи, Јовановић је рекао да је ово обимно дело произашло из његовог осећаја обавезе „да не ћутим на ћутање“ о резолуцији 1244 Савета безбедности УН која је усвојена 10. јуна 1999. године.

– Морило ме је и оптерећивало то што се ћути на кристално чисту и јасну правну позицију за одбрану права и интереса Србије на Косово и Метохију. Србија нема снажнији аргумент нити јачу основу да брани своје право на КиМ него што је резолуција 1244 – нагласио је Јовановић.

Бивши шеф наше дипломатије додао је да је седница Савета безбедности, на којој је документ резолуције о КиМ усвојен, била попут Бечког или Берлинског конгреса које изучавају деца у целом свету. На тим конгресима, рекао је даље аутор, решавале су се кризе, а по његовом дубоком уверењу, криза у вези са КиМ није ништа мање глобална од неких криза у историји човечанства. Јовановић је упозорио да би предаја Косова и Метохије значила припрему терена за нове захтеве територија које Србији припадају.

– То није претпоставка, то стоји у плановима. Сетимо се да је немачки амбасадор Мас говорио да ће нам се ако не дамо Косово, отворити питање Војводине, Санџака и тако даље. Они се надају да ће Србија потписати капитулацију, у шта ја нећу да верујем, да би отворили одмах нове сепаратизме помоћу децентрализације  – истакао је на крају промоције Живадин Јовановић.

НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА

Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних  страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији.
Француски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив - из намере или непажње - садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.
Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80  шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?
Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.   

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.
Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?
«Један на један» у тзв. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште  имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.
Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.
Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од  стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?  

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?
Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.
Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?    
Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?
Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.
Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.

Живадин Јовановић

Шта ће уцене најдемократскијих држава Запада оставити будућим поколењима од "демократизоване Србије"?

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?

Да је Запад 2000-те припустио Хрватску да уредно подсећа Србију да је колонија дужна да трпи, извршава и захваљује на понижењима

Јовановић је Стокингеру уручио своју нову књигу 1244 кључ мира у Европи» у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправних

Дејвид Стокингер, угледни аустријски публициста и члан Управе Иницијатице за неутралну и солидарну Аустрију, посетио је Београдски форума за свет равноправних, током разовора са председником Београдског форума г. Живадином Јовановићем, размењена су мишљења о актуелним кретањима у Европи, на Балкану, као и глобална кретања.

Изнета је оцена да се Европска унија суочава са дубоким структурним проблемима и великим разликама у погледу путева за њихово решавање, Брегзит и емигрантска криза су само врх леденог брега, који открива дубоке разлике између влада земаља чланице у погледу расподеле надлежности, вођење економске и социјалне политике, односа са Русијом  и Кином и многе друге. По оцени Стокингера емигрантска криза је искоришћена за смањивање издвајања средстава за социјалне намене са 2% на 1,3% ГДП. Изражен је став да досадашњи начин њеног решавања репресивним и административним мерама (Фронтекс, зидови, патроле на Средоземљу, враћање) неће дати резултате, већ је неопходно отклањати узроке који се налазе у војном интевенционизму и ратовима, као и у продубљивању беде и сиромаштва у Африци, на Блиском Истоку и др. регионима.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић уручио је Њ. Е. г. Александру Чепурину, амбасадору Руске Федерације у Републици Србији, своју нову књигу „1244 кључ мира у Европи“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. Рецезенти књиге су академик Владо Стругар и професори Мило Ломпар и Чедомир Штрбац.

У разговору је истакнут значај традиционалног пријатељства , савезништвa и међусобног поверења за развој будућих односа и свестране сарадње између две земље и два народа. О ширини и богатству тих односа сведочи и програм обележавања 180 – те годишњице дипломатских односа Русије и Србије. Јовановић је истакао да јавност у Србији, високо цени незаменљиву улогу Русије и председника Путина, лично, за очување мира и безбедности у Европи и свету, а посебно принципијелну и пријатељску подршку праведном и мирном решењу питања Косова и Метохије у оквирима Резолуције СБ 1244 и Устава Републике Србије.

Београд, 24. 10. 2018.

У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо:
 

САД:

Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД.

РУСИЈА:

Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244.

КИНА:

Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244.

НЕМАЧКА:

Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!

Прилог одбрани права Србије на Косово и Метохију

У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „1244 – кључ м

ира у Европи“, аутора Живадина Јовановића, дипломате и министра инстраних послова Југославије (1998. – 2000.). У присуству представника медија о књизи су говорили: Драгн Лакићевић,  главни уредник Српске књижевне задруге, проф. др Мило Ломпар, Драгомир Вучићевић  амбасадор у пензији и аутор.

Књига је збирка чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године (890 стр.) Подељена је у 5 поглавља – Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњавања и Прилози.  Рецезенти су академик Владо Стругар, проф Мило Ломпар и амбасадор Чедомир Штрбац, а уредници амбасадор Драгомир Вучићевић и књижевник Драган Лакићевић. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Говорећи о књизи, професор Мило Ломпар је указао да она одражава континуитет ставова аутора у заступању државотворног и националног интереса Србије и српског народа, који се препознаје у његовом вешедеценијском дипломатском раду и јавним иступањима. Истицање значаја Резолуције СБ УН 1244, треба разумети као израз дугорочног али и актуелног погледа на значај Косова и Метохије за Србију и српски народ. Питање Косова и Метохије дубоко задире у питање националне егзистенције и свести, а књига Живадина Јовановића снажно реафирмише државотворну традицију српског народа успостављену у 19. веку – нагласио је, поред осталог, професор Мило Ломпар. Као посебну вредност књиге, он је истакао њен документарни карактер.

Амбасадор Вучићевић је као основне тезе аутора издвојио: потребу да се Србија више окрене себи и својим дугорочним интересима а мање актуелним очекивањима од међународних фактора који се у односу на Србију руководе искључиво својим експанзионистичким геополитичким циљевима. Србија треба да се држи основних принципа међународног права и одлука СБ УН, свидело се то некоме или не, да гради уравнотежене однесе са свим међународним чиниоцима, а посебно са пријатељима који нису учествовали у агресији НАТО нити су признали једнострану сецесију. Вучићевић је издвојио и став аутора да је Европска унија потребна Србији само онолико колико је Србија потреба Унији, те да је чланство у ЕУ легитиман циљ уколико није условљено одрицањем од суверенитета и територијалног интегритета. Праведно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино на основу поштовања принципа Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Настојања да се Србији уценама наметну решења која представљају легализацију кршења тих принципа и одлука водили би продубљивању нестабилности и гомилању конфликтног потенцијала на Балкану и у Европи – упозорио је Вучићевић.

Аутор је подсетио да се до Резолуције СБ УН 1244 дошло тешким двомесечним преговорима током агресије НАТО, уз посредовање Русије. По њему ни данас нема изгледа за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења у билоком ужем формату, без директног учешћа Русије. Резолуција СБ УН 1244 је компромис интереса Србије али и интереса свих кључних чинилаца европских и светских односа укључујући Русију и Кину као сталне чланице СБ УН и силе растуће глобалне моћи. Ако агресија НАТО-а 1999. године није могла да се оконча без директног ангажовања Русије председника Јељцина, онда је данас, у условима мултиполарних светских односа, директно ангажовање Русије председника Путина у решавању проблема који су последица те агресије, императив. Покушај решавања проблема Косова и Метохије у уском оквиру ЕУ израз је тежњи да се искључе Русија и Кина и да се уценама наметну једнострани геополитички интереси Запада, односно ЕУ и НАТО. Ти интереси су огољени - конфронтација са Русијом и Кином

Прихватање или мирење са таквим настојањима не би водило одрживом компромису већ даљој дестабилизацији Балкана и Европе. Формат преговора у Брислу без Русије, подсећа на формат преговора у Минхену када су западне силе, тачно пре 80 година «бранила» људска права припадника нем,ачке националне мањине и «спашавале» мир силом одузимајући Судетску област од Чехословачке, игноришући супротне ставове СССР-а и спречавајући његову улогу. Ко је у том „споразумевању“ учествовао а ко је био искључен и до чега је „свеобухватни правно обавезујући споразум“ од 30. септембра 1938. довео, добро је познато – упозорио је Јовановић.
28. септембар 2018.

Реч амбасадора Драгомира Вучићевића на промоцији књиге „1244 – кључ мира у Европи“ 28. септембра 2018. у СКЗ

ДОСЛЕДНОСТ У ОДБРАНИ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ

Поштовани даме и господо,
Драги пријатељи,

Дозволите ми да, са великим задовољством, честитам мом драгом пријатељу Живадину Јовановићу, на томе што је,  у оквиру свог богатог интелектуалног стваралаштва,  читаоцима подарио ово ново и изузетно значајно дело.
Пред нама је књига  са необичним насловом – „1244, КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ“,  пуним симболике, жеље  и наде српског народа  да у њему нађе додатни  ослонац и снагу да, упркос насилне сецесије, која је уследила након агресије НАТО пакта и протеривања преко 250.000  Срба и других неалбанаца,  очува Косово и Метохију у својим границама.

Желим овом приликом да изразим и лично задовољство што је, уз Београдски форум за свет равноправних,  саиздавач ове значајне књиге и Српска књижевна задруга, једна од најзначајнијих културних институција Србије.
Имао сам прилику и задовољатво  да  у припремама за писање ове књиге више пута разговарам са  мојим драгим пријетељем Жиком, о изузетном значају текстова који  су одабрани за штампање и потреби да они што пре, у овм облику,  буду доступни најширој јавности.

Оно што  посебно  карактерише садржај ове књуге  јесте  бескомпромисна  и безрезервна  доследност аутора у заштити и одбрани  виталних  националних и државних интереса нашег народа и наше  земље.
Све то је  успешно и доследно  радио и у то искрено веровао, прво као дугогодишњи дипломата и амбасадор  Југославије,  а потом и као министар спољних послова  те, у свету,  веома угледне и цењене  земље.
Дозволите да укажем на основне и најважније ставове и поруке,  садржаних на страницама ове  обимне  књиге:

Србија треба више да се окрене себи, а мање да очекује од других;

Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима,на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса.  посебно са пријатељским земљама, које нису учествивале у агресији НАТО-а и које подржавају територијални интегритет Србије,

Политику активне неутралности, коју је утврдила Народна скупштина Србије, подићи на ниво једног од основних принципа Устава.

- Односима са Европском унијом треба прићи прагматично и достојанствено, што значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготово не као привилегији, или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитиман циљ, али не једини, још мање по сваку цену.
- Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава.
- Агресија НАТО-а 1999. представљала је најдрастичније кршење Повеље Уједињених нација, основних принципа међународног права  и злочин против мира и човечности.
- Једна од последица те агресије јесте и отимање Косова и Метохије од Србије, применом најгрубље силе, окупација и противправно проглашављње независности 2008. године.

Што се тиче решења за Косово и Метохију, треба поћи од следећег:
Прво,  да Косово и Метохија у целини припда Србији – историјскикултуролошки, међународно-правно, по Уставу Србије и по Резолуцији СБ УН 1244;
Друго, да је свеобухватно, праведно и одрживо решење једино могуће у формату који укључује Савет безбедности;
Треће, једини свеобухватни, правно обавезујући споразум за решерње јесте Резолуција 1244; одредбе тог документа, којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, изражавају основни принцип међународног права, вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности

- Четврто, неправедно решење на штету Србије не може бити у интересу мира и стабилност.
- Од државних органа се очекује да енергично инсистирају на слободном и безбедном повратку 250.000 протераних Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије. Нико нема право да прихвати резултате етничког чишћења Срба са Косова и Метохије од агресије НАТО-а 1999. до данас.
- Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито, или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значило би да се Србија удаљава од принципа међународног права, да саучествује у легализацији  отимања њене државне територије

Имајући у виду изнето, а посебно професионални и политички реноме и углед аутора на унутрашњем и међународном плану,  уверен сам да објављивање  ове књиге, ставови и поруке  које она садржи,   представљају  изузетан издавачки подухват  који ће,  у овим тешким тренуцима за наш народ и нашу земљу,  многима, укључујући, надам се,  и онима на власти,  послужити као  поуздани инспиратор, ослонац и орјентир  у заузимању ставова у  промоцији, одбрани и заштити виталних  националних интереса, а посебно када је у питању коначно решавање проблема Косова и Метохије.

Хвала на пажњи
Драгомир Вучићевић

Вест о промоцији књиге су пренеле НОВОСТИ:

Београдски форум за свет равноправних најоштрије осуђује свако мешање страних фактора у изборни процес у БиХ и у Републици Српској као грубо кршење основних принципа демократије, људских права и међународног права. Таквим мешањем страни фактори уједно крше принципе и одлуке ОЕБС-а и Генералне скупштине Уједињених нација која је управо започела овогодишђње заседање.

У случају БиХ и РС страно мешање у изборни процес је супротно садржини и циљевима Дејтонско-Париског споразума о окончању грађанског рата и може бити увод у дубљу дестабилизацију прилика у којима и без тога расту тензије, неповерење и конфликтни потенцијал са непредвидивим исходом. Сматрамо да Генералну Скупштину УН треба хитно упознати са свим чињеницама о мешању страних фактора у изборни процес у БиХ и у РС и затражити поштовање њених одлука о немешању у изборне пропцеседругих држава.

Живадин Јовановић

Председник Београдског форума за свет равноправних

„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић.

„Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић.

Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић.

„Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић.

Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић.

„Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он.

Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик.

„Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он.

Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић.

Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи.

„Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић.

Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана.

Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу:
"НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ"

Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици:
"НИКО НЕ МОЖЕ ОРУЖЈЕМ НА СРБЕ"

Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења.

Др Дарио Видојковић, Немачка           

Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова!
Истина, такве захтеве смо могли чути и раније, али најавом министра из Албаније Панделија Мајка па и Рамуша Харадинаја, другог ратног злочинца којег је Хаг пустио на слободу упркос доказима о почињеним злочинима, о укидању границе Албаније према територији Косова и Метохије (Србије) је нови и еклатантни корак ка формирању „Велике Албаније“, што може довести до опасних последица по читав регион и по мир и стабилност на Балкану али и шире! Тиме, албански лидери више и не скривају своје праве намере, које су износили и другим начинима у јавност, као што је била застава „Велике Албаније“ прикачена на дрон којег су 2014. пустили на стадион у Београду током утакмице Србија и Албанија.
Овакве албанске намере су крајње опасне по Србе јужно од Ибра, али и за све Србе на Косову и Метохији. Да би се избегло ново етничко чишчење Срба јужно од Ибра и са територије читавог Косова и Метохије, али уједно и да би се спречило најављено стварање „Велике Албаније“, Београду преостаје да одмах прекине Бриселски дијалог и да се питање Косова и Метохије поново врати у окриље УН, поштујући Резолуцију СБ УН 1244! Бриселски дијалог српској страни досада и није донео никакве конкретне користи, осим што је Србија извршавајући договоре, учинила нове једностране уступке Приштини, међу којима је највећи - укидање институција Републике Србије на целој територији Косова и Метохије. Заузврат, српска страна скоро ништа да није ни добила. Једини добитак је управо требало да буде ЗСО, од које, ето, по свој прилици, нема ништа.

Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану.

Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244.

Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!

Живадин Јовановић:
Одговори на питања новинара „Политике“ Дeјана Спаловића, о дипломатији

Да ли дипломата икада иде у пензију?

Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив,  спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за  интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.

Prijem kod Premijera NR Kine Dzurondzija, decembar 1999.

Чиме се данас конкретно бавите?

Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира.
Сведочим о искуиствима Југославије и Србије и њиховом значају за политичку стратегију данас. Добро је што чешће одајемо пошту жртвама за одбрану, не ваља што као нико на свету,  своју часну историју проглашавамо погрешном, митоманском, небеском. Чудимо се и жалимо Унији, Немачкој, Аустрији - свима, од Рејкјавика до Владивостока - што други, дрско, оправдавају обнову неонацифашизма, славе своје цивилизацијске падове и злочине, укључујући геноцид над српским народом, као да не схватамо да их ниподаштавањем наше историје и нације охрабрујемо да буду још дрскији према Србији. Ко на свету даноноћно тврди да је имао погрешну историју, да је зато све изгубио, али да непријатељима попушта зато што је јак!

Повремено иступате у име Београдског форума?

Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.  

Jevgenij Primakov, raniji MIP, potom Premijer Rusije, bio je rado vidjen gost u Beogradu
  

А како се финансирате?

Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када  не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће.

Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра.

Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у  Италији (Forum di Belgrado Italia).
Учествујем у раду Шангајског форума, једне светске „фабрике“ економских, развојних и организационих будућности.

Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори.  А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања.
Зато је понашање црногорске власти према српском народу жалосно и неприхватљиво, а изјава Његове светости упозорење да је такав однос неодржив.   

У Подгорици, 25.7.2018. године
ПРЕДСЈЕДНИК

Др Момчило Вуксановић

САОПШТЕЊЕ

Због наставка антисрпске хистерије у Босни и Херцеговини и дијелом окружења усмјерене на етикетирање Републике Српске као геноцидне творевине и оптужбе Срба као геноцидног народа позивајући се на Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице, Организације старјешина Војске Републике Српске тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године, а потом повлачење тог извјештаја и списка од око 22.000 припадника ВРС и снага МУП-а РС, који су наводно учествовали у операцији на Сребреници.

Комисија о Сребреници формирана је уз пријетње виског представника у БиХ Педија Ешдауна а њени чланови, несвјесни одговорности, доставили су 2004. год. Извјештај Влади Драгана Микеревића који је прихваћен а потом јавно подржан од предсједника Републике Српске Драган Чавић чиме је убрзана сатанизација српског народа и отворен лов на припаднике ВРС због масакра у Сребреници. Ово је био неразуман и сраман чин српских власти који су ради очувања фотеља продали душу ђаволу а српском народу ставили омчу око врата.

Српски народ је прошао катарзу и сувише скупо платио своју слободу цементирајући у темеље Републике Српске 30.000 најбољих синова и кћери српског народа који не заслужују да им власти на такав срамни начин враћају. Република Српске је светиња и нико нема право да је назива геноцидном творевином још мање да Србе етикетира геноцидним народом који је сам преживио геноцид у Другом свјетском рату од стране НХД у чијим су јединицама масовно учествовали припадници бошњачког народа а чији потомци га данас проглашавају „геноцидним“ народом.

Утврђивање истине о Сребреници је историјски неопходан процес који тражи озбиљан историјско-научни приступ, као једини који може да доведе до сагледавања стварних размјера догађаја који су се дешавали у Подрињу током протеклог рата. Сасвим је јасно да постоји евидентни догађаји у Подрињу током трајања рата у БиХ од 1992. до 1995. године и да је без сагледавања њиховог укупног тока и објективних околности немогуће сагледати њихову цјелину и да их је немогуће смјестити у објективне историјске токове.

Организација старјешина Војске Републике Српске безусловно тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године усвојеног 2004. године и списка око 22.000 људи из Подриња и сарајевске регије, наводних учесника злочина у Сребреници. Истовремено тражимо од Владе Републике Српске да исти извјештај и спорни списак од 22.000 припадника ВРС и МУП-а прогласе неважећим.

Бања Лука                                 
12. јули 2018. године                   

ПРЕДСЈЕДНИК
Проф. др Милован Милутиновић

АГРЕСИЈА И ЕКСПЛОАТАЦИЈА СУ НАЦИНАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БРИТАНСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Енглеска  је кроз историју извршила инвазију на око 90 одсто земаља света. Од 200 земаља у свету, само 22 никада нису искусиле британску агресију, закључак је студије коју су израдили сами Британци
Геноцид су Британци починили и током колонизације Аустралије. Од 1788. године Енглези су убили између 90 и 95 одсто староседелаца Абориџина. Сматрали су да је то услов њиховог напретка
И у Тасманији се геноцидом затрло семе Абориџина
Британци спроводе у 21 веку брутално етничко чишћење
Британији би требало увести стогодишње санкције за све незаконитости и злодела која су урадили народима света, за сва кршења главних Резолуција УН, Декарација, Повеља, Устава... и за непоштовање оног основног – а то је људски живот
Пише: Јово Вукелић

Милиони фунти у злaту од пљачки и крађа слили се у џепове аристократских британских породица

Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично поубијали све Индијанце на територији данашњих САД. Процене говоре да су током насељавања САД  Енглези убили, што метком што намерним болестима,  између 12 и 15 милиона Индијанаца, што је најмасовнији геноцид у историји
У САД  је 1890. године  живело мање од 250.000 Индијанаца, односно само 0,3 посто некадашње укупне популације.
Планску, систематску политику спровођења темељног геноцида до коначног истребљења над Индијанцима је подржавала влада прво у Лондону, а затим и у Вашингтону, али и Црква!
И Црква плански учествовала у биолошком геноциду
Индијанце је побила углавном Британија која саму себе сматра међу већим заговорницима поштовања људских права у свету, чему се све више смеје и подругује све већи део човечанства
Већ 1670. Британија постаје главна продавачица робова. Од тада  њеним бродовима је стизало само у Америку преко 80 хиљада робова годишње . И то је трајало наредних 160 година. То потврђује  руске доказе да су само Енглези пребацили око 13 милиона црних робова из Африке

Пише: Јово Вукелић

Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији
Добро јутро Србијо, 27. јуна 2018. године.

Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку:

Ужареним жигом обележени црнци из Африке одвођени у ропство зарад напретка и изградње Британског царства
Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнцаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовимау најгорим могућим условима и продавани у Америци и другде као робље
Британија је водила политику систематских и масовних убистава окупираних народа у колонијама и слична је политици нацистичке Немачке о „уништењу нижих раса и непожељних народа“ .
У Нигерији (Бијафри) два до три милиона црнаца убијено у сукобима и умрло од глади (1967-1970)
Сегрегација - раздвајањестановништва Африке вршило се наосновурасних, етничких, националних, верских иполнихкритеријума
Британска сегрегација је била масовнија и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове
ГеноциднадплеменомМау-Мау у Кенији (1952-1960)
Убританским концентрационимлогорима пуном жена и деце народа Бура десетине хиљада убијенихи умрлих од глади
У Кенији заробљеницису систематскимучени и сексуалнозлостављани,а последице су три милиона умрлих и убијених
Пљачка Африке не престаје стотинама година. Сва богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости, нафте, рудних богастава Британци отимали без плаћања
Пише: Јово Вукелић

БРИТАНСКИ МАСАКРИ КИНЕЗА И СТВАРАЊЕ НАРКО МАФИЈЕ

Британци непрекидно ратују, прогоне, убијају, силују, злостављају и пљачкају Кинезе (од 1770. до 1920)  један ипо век! И уз то их упорно плански и систематски дрогирају опијумом
Кријумчарењем опијума у бродовима до Кине је катастрофално угрозило здравље Кинеза и стабилност царства.
Два изгубљена опијумска рата од Британаца у 19. веку су од независне Кине начинили полуколонију и окупирану земљу, а Британију богатом
Лин Зе-су, изасланик кинеског цара Даогуанга, због продаје дроге Кинезима питао је британску краљицу Викторију: „ Где ће вам душа?“
Када ће стићи прво од самих Британаца , потом и од других народа, време осуде  страховитих злодела Британске империје против човечанства? Питање кривице се мора поставити, нема амнестије!
Британија се ни до данас није извинила Кини за ужасне злочине и милионе мртвих

Пише: Јово Вукелић

Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер

Аутор: Живадин Јовановићнедеља

Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу.

Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања
на 16 радника РТС који су страдали у бомбардовању НАТО 1999. године (Фото Танјуг)

У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Британци метком, глађу, болестима уморили десетине милиона мирољубивих Индуса
У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада) и Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године умрло од глади скоро 10 милиона људи
Индијски историчар Амаресх Мисра: и у геноциду 1857.  је убијено 10 милиона људи. Он је највећи на свету!
Уместо суочавања са енормним злочинима Британци су својим ратним злочиницима и творцима геноцида подизали споменике и хвалили их
За 185 година (од 1760. до 1945.)  окупације Индије од Британије убијено је и умрло од глади око 85 милиона људи
Безобзирност, бахатост, безосећајност у масакрима и вешто скривање истине су карактеристике сурове владавине Британског краљевства
Пише: Јово Вукелић

Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља.
8. јуни 2018.

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању.

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране.

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања.

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије.

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.

БРИТАНЦИ УБИЛИ ДЕСЕТИНЕ МИЛИОНА ЉУДИ ШИРОМ СВЕТА

Масовни злочини, брутална убиства, масакри, угњетавање, глад, сурова пребијања, силовања, пљачке и најгори затвори обележја су владавине Велике Британије у последњих 300 година у целом свету
Смрт милиона људи у колонијама је била масовна и обична ствар. Наредбе о покољима је издавао владајући политички и војни врх краљевске Викторијанске Енглеске
Несхватљиво је и данас присутно британско величање својих ратних злочинаца и масовних убица: британских државника, војвода, маркиза, грофова, барона, лордова, генерала, политичара  и високих свештеника
Творциидеје нацизмасуЕнглези:ТомасКарлајл ,ХјустонЧемберлен, ЏејмсХант, ФренсисГалтон,КарлПирсон...
ЈаснојезаштојефирерАдолф Хитлер хвалио Енглезе : свеидеје нацизмаје преузеоодБританаца
уБританијистворен 1932. годинеСавезфашиста
Британска аристократија, а не обичан народ, су одговорни за почињене масовне геноциде у свету
Пише: Јово Вукелић

На представљању књиге британске новинарке Сузи Џегер у Дипломатској академији у Бечу, у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе (ИДМ) могли су се чути и гласови против ове крајње једностране и пропагандне дебате. Високи функционер Социјалдемократске партије Аустрије (СПО) у Швехату Давид Штокингер обратио се присутнима и изразио чуђење да једна институција попут Дипломатске академије даје простора особи чија је прошлост сумњива. Он је указао да се на Косову и даље догађају напади на Србе и критиковао што на скупу није било речи о злочинима током рата, већ је приказана само једна страна. Подсетио је да је ОВК, коју је водио Тачи, била и у САД третирана као терористичка организација. Због свега тога, навео је, да напушта промоцију књиге, што је учинио са више других присутних. Давид Стокингер је дугогодишњи сарадник и пријатељ Беофорума.

Под окриљем Светског савета за мир (World Peace Council), у организацији Британске скупштине за мир (British Peace Assembly), а у координацији са Португалским саветом за мир и сарадњу (Portuguese Council for Peace and Cooperation), одржан је регионални састанак европских организација - чланова Светског савета за мир, у суботу, 26. маја 2018. године у Лондону.

Београдски форум за свет равноправних представљала је Сандра Давидовић, докторанткиња Факултета политичких наука у Београду и чланица Управног одбора Београдског форума. На састанку су учествовали представници организација из више од 15 европских држава (Велика Британија, Португалија, Грчка, Швајцарска, Немачка, Ирска, Шпанија, Италија, Кипар, Турска, Белгија и др.), укључујући и госте из САД, као и са Блиског Истока. У конструктивној атмосфери, учесници сасатанка разменили су информације о протеклим активностима, као и предстојећим иницијативама и плановима. На састанку је изражена заједничка забринутост поводом растућег тренда милитаризације Европе и света, агресивне ратне реторике, хистеричне пропаганде, као и једностраних војних мера који стварају атмосферу страхa и неизвесности. Размењена су мишљења и о предстојећим активностима Савета, на Кипру, у Бриселу и у Даблину.

Представница Форума је указала на актуелне безбедносне проблеме у региону Балкана, посебно проблем Косова и Метохије и у том контексту подсетила да се наредне године обележава 20. годишњица од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) и формирања НАТО војне базе ,,Бондстил'' на територији Србије, без пристанка домаћих власти. С тим у вези, састанак је искоришћен за упознавање Светског савета за мир са активностима у вези са припремом велике међународне конференције Београдског форума, којом ће бити обележна ова годишњица, као и за анимирање свих мировних организација за што шире учешће и подршку у овој иницијативи Београдског форума.

У наставку је текст њеног излагања на енглеском:

Сутра, 30. маја 2018, у Бечкој дипломатској академији, биће представљена књига ,,Нова држава – модерни државник Хашим Тачи'', у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе. Аутор је британска новинарка Сузи Џегер, а говорници Алберт Роан, бивши Генерални секретар аустријског министарства за спољне послове, Волфганг Петрич, бивши изасланик ЕУ за Косово и Метохију, а почасни гост Хашим Тачи.

Представљање књиге је најављено помпезним саопштењем ауторке и Роџера Бојса, које се завршава да је ,,књига прича о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе''. Издавач је ,,Битебек''.

Многе од оних до којих је у Бечу дошла ова најава, реаговали су подсећањем да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године извршена у савезу са терористичком ОВК, чији је један од лидера био управо Хашим Тачи. Агресија, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и низа међународних конвенција представља злочин против мира и човечности. Ту агресију, поводом представљања књиге о Хашиму Тачију, Роџер Бојс и Сузи Џегер називају ,,редак успех западне војне интервенције''. Бројни коментатори, због тога, виде књигу као пропаганду НАТО и савезништва са терористичком ОВК. А то, да је на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века основни проблем био тероризам и сепаратизам, оцене су не само Ричарда Холбрука и Роберта Гелбарда, специјалних америчких представника за Балкан, већ и самог Савета безбедности УН, који је у више својих резолуција позивао на прекид терористичких активности, финансирања, наоружавања и обучавања терориста.

Као лидер терористичке ОВК, Хашим Тачи је био познат у средини својих ,,сабораца'' под надимком ,,змија''. Тада је учествовао у етничком чишћењу Срба, а данас је одговоран за спречавање слободног и безбедног повратка 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на њихова огњишта на Косову и Метохији.

Коментатори такође подсећају да је Хашим Тачи један од лидера терористичке ОВК, који је у извештају швајцарског парламентарца у Савету Европе, Дика Мартија индициран као одговоран за злочине против Срба. Они подсећају да се књига о Тачију појављује уочи почетка рада Међународног суда за злочине против Срба на Косову и Метохији.

Београд, 29. мај 2018.

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

„Српски телеграф“ је објавио 22 маја 2018. године чланак „Српски генерали продали Косово“, који су наводно обманули Милошевића да предстоји копнена агресија и, на основу изјаве Мирослава Лазанског, тврди да та операција није ни планирана.

Копнене агресије је итекако било!

Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских
терористичких снага одбранила нашу територију и није дозволила ни да стопу наше земље заузме непријатељ.

Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу.

Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику?

У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника.

Битка на Кошарама

Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10.

Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији.

Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге.

Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ.

Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије.  Да ли је умно да Србија прихвати зависност од од тога да ли ће јој и шта неко понудити о њеном егзистенцијалном питању и да oна ништа конкртно не захтева? Како одсуство јасних  принципијалних захтева Србије тумаче њени противници – као знак снаге или несигурности?

Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је спроводила исту стратегију „чланства у ЕУ, без алтернативе“ а своје једностране испоруке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине легитимни уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?

Dva svetska rata su dovoljna!

U prošlosti Nemačka je dozvolila da je uvuku u Prvi svetski rat, a u Drugom svetskom ratu ruskom narodu je nanela neizmerljivu patnju.

Mi ne možemo dozvoliti da se ovo još jednom ponovi!

Ako nemačka vazalna vlast u saučesništvu sa ratim huškačima iz Velike Britanije i Francuske, a pod vodstvom SAD-a i NATO-a planira napad na Rusiju, onda to
ne čini u naše ime!

Zadnju reč o ratu i miru imamo mi građani i građanke!

Mi kažemo NE ratu i nasilju u međunarodnim odnosima i osuđujemo nastavak ratnohuškačkog naoružavanja i militarizaciju!

Bildmotiv:
Halstuch, entworfen von Pablo Picasso
für die dritten Weltjugendfestspiele in Berlin (DDR), 1951

Obrazloženje Presude međunarodnog Vojnog suda u Nirnbergu 1946:

“Izbijanje agresorskog rata nije samo međunarodni zločin. To je najveći međunarodni zločin, koji se od drugih ratnih zločina razlikuje samo po tome, što u sebe uključuje i gomila sve strahote drugih zločina”.

Papa Jovan Pavle II 13. januara 2003:

“Rat nije nikad neizbežna sudbina.
Rat uvek znači poraz za čovečanstvo”.

Nikolaj Desjatničenko, ruski učenik u svom govoru povodom Dana pomena poginulih (Volkstrauertag) pred nemačkim Bundestagom 22. novembra 2017:

“Ja se nadam da će jenog dana u svetu preovladati zdrav razum i da svet više nikada neće videti rata“.

Prvopotpisani:

Dr. Rudolf Hänsel
Milica Radojkovic-Hänsel
Ullrich Mies
Annette van Gessel
Siegfried Wilhelm
Rule von Bismarck
Anneliese Fikentscher
Andreas Neumann
Dr. Daniele Ganser
Prof. Dr. Heinrich Wohlmeyer
Willy Wimmer
Prof. Dr. Mohssen Massarrat
Klaus von Raussendorff
Prof. Dr. Kees van der Pijl
Jochen Scholz
Dr. Ansgar Klein
Helene Klein
Dr. Matthias Burchardt
Elias Davidsson
Veronika Thomas-Ohst
Ernst Wolff
Jens Wernicke
Peter Vonnahme
Hans Bauer
Klaus Hartmann
Hermann Ploppa
Stefanie Seide
Dr. Wolfgang Bittner
Lisa Fitz
Prof. Dr. Norman Peach
Gina Pietsch

Живадин Јовановић, председник Беофорума

Драгутин Брчин директор Беофорума

Генерал Миломир Миладиновић председник Клуба генерала и адмирала Србије

Проф. др Миладин Шеварлић председник Извршног одбора Друштва српских домаћина

Сандра Давидовић члан Управног одбора Беофорума

 Живадин Јовановић

Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.

Београдски форум за свет равноправних сматра да залеђини конфликт није оптимална, нити трајна солуција за питање статуса Косова и Метохије, али да би обманама и уценама наметнуто решење било далеко горе и опасније – изнето је, поред осталог, на данашњој скупштини ове независне, нестраначке организације одржане у Галерији Компаније „Прогрес“, у Београду. Учесници Скупштине су се сагласили да је бриселски преговарачки оквир изневерио очекивања грађана Србије јер је не обезбеђује поштовање принципа равнотеже, једнаких стандарда и одлука Уједињених нација. Србија је извршила све своје обавезе по Брислеском споразуму, а због доминације геополитичких интереса водећих чланица ЕУ и НАТО, за узврат није ништа конкретно остварила. Излаз из постојеће ситуације, по оцени учесника Скупштине Београдског форума, јесте захтев за враћање преговора под окриље СБ УН и у оквире резолуције 1244. Покушаји игнорисања или кршења резолуције СБ УН 1244 као свеобухватног општеобавезујућег правног документа од највећег значаја у хијерархији међународно-правних докумената, равни су угрожавању мира и стабилности у Европи – оценили су чланови Београдског форума.

Учесници Скупштине су изразили дубоку забринутост због тренда јачања неонацизма, неофашизма и неоусташтва који се надовезује на тренд ревизије историје резултата Првог и Другог светског рата. Сматрају да се у такве трендове улаже велики капитал из којег се финансирају разне екстремистичке организације и групе, медијска подршка, профашистички и ревизионистички пројекти под окриљем науке, филма, књижевности, музике и слично. Скупштина је осудила такве активности и позвала надлежне да се на националном и међународном плану супротставе таквим појавама.

Чланови Београдског форума сматрају да је штетно и за жаљење што власти показују већу наклоност  и подршку оним невладиним оргазнизацијама које финансирају страни центри блиски НАТО, ЕУ, УСАИД, Сорошу и сличнима, него независним, нестраначким, непрофитним удружењима као што су Београдски Форум за свет равноправних, Фонд дијаспора за матицу, Удружење жена са Косова и Метохије и многа друга. Постављено је питање по којим критеријумима власт оцењује да су пронатовске, прозападне, мондијалиостичке и њима програмски сличне организације важније за Србију и њене грађане од независних и нестраначких удружења.

Скупштина је усвојила план рада до априла 2019. у коме вжно место заузимају припреме за обележавање 20-те годишњице од агресије НАТО коју ће, под паролом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ заједнички реализовати Београдски форум, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.

Поводом 100-те годишњице окончања Првог светског рата издавачка кућа у Скопљу „Слово букви“  издала је књигу „Србија у великом рату 1914.-1918.“, аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића на македонском језику.
Први издавачи овог дела угледних српских историографа су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Књига је до сада доживела три издања на српском, два на енглеском и по једно издање на немачком и руском језику. Поред промоција књиге у Србији, Црној Гори и Републици Српској  промоције су одржане у Бечу, Братислави, Минску, Цириху, Камбери, Пекингу, Торонту и Сан Франциску. Књига је излагана на међународним сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Пекингу и Минску.
Књига на било ком од наведених језика може се купити или наручити од издавача.

Београдски форум за свет равноправних
11000  Београд, Сремска 6, тел. 011 32 83 778
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Проф.др Синиша Боровић, дипл.инж.
Академија инжињерских наука Србије, Београд
Академија електротехничких наука Руске федерације

ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Мислим да је Српско руководство прихватило или поставило погрешан циљ за решавање коначног статуса српске АП КиМ.
Наш циљ не сме бити да прихватимо решење са којим ће бити задовољни Косовски Шиптари и САД и ЕУ а да Срби нешто добију за узврат-да не изгубе баш све.
Наш циљ и циљ нашега истраживања мора бити: Пронаћи такво решење за реинтеграцију АП КиМ у састав Републике Србије које ће гарантовати правну сигурност и статус националних мањина и (Шиптарске) према стандардима САД и ЕУ (као што они решавају права националних мањина у својим земљама)

С обзиром на то да је 23 од укупно 28 држава чланица Европске уније признало илегално отцепљење Косова и Метохије од Србије, на улогу EULEX-а у изградњи илегалне творевине која се зове ,,Косово Република'', на лажи и манипулације којима се представници ЕУ служе за оправдавање отимања националног идентитета и 15% државне територије Србије, на игнорисање Србије као дела антифашистичке колације која је донела слободу и просперитет Европе и ЕУ, на уцене садржане у тзв. преговарачком поглављу број 35, као и с обзиром на сва понижавања која је ЕУ нескривено испољавала према Србији и српском народу од пада Берлинског зида 1989. до данас, укључујући и најновије у Косовској Миторвици и Приштини протекле седмице  – велико је питање којим се вредностима руководи ЕУ и да ли је Србији уошште место у таквој Европској унији.

Живадин Јовановић

Пише: Јово Вукелић

Правда минирана уз помоћ ментора САД и ЕУ

    Српска јавност данас врло мало зна и слабо је обавештена о томе шта се дешава са статусом и радом Специјалног суда за ратне злочине на Косову, чије оснивање је иницирао још давне 2014. швајцарски сенатор и правник Дик Марти. Тада је његов извештај о злочинима Ослободилачке војске Косова (ОВК) изазвао велики потрес у Бриселу, али и у Вашингтону и Москви и већини земаља ЕУ.

Обелодањивање његових прецизних и конкретних сазнања о монтруозним злочинима вођа и команданата ОВК над Србима узнемирило је Европу, Русију и САД и изазвало велико узбуђење и шок у светској јавности, а осуде и згражање на подручју Балкана, и посебно у Србији. Прошло је  пет година откако је ЕУ одлучила да оснује Специјални истражни тим за спровођење независне истраге о наводима Мартија, који је 2014. објавио у свом извештају да су докази прибављени током истраге довољни за подизање оптужница. Извештај је поднет Савету Европе.
Специјални суд за ратне злочине на Kосову требало је да истражује  злочине које су припадници Ослободилачке војске Kосова (ОВK) починили над етничким мањинама (читај Србима)  и политичким ривалима од 1998. до краја 2000.  Србија је приложила тоне докумената и доказа!

Као да   је уопште  потребан доказ   ратом   распомамљеним  НАТО владама  са којима смо имали посла у случају злочиначке агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године!

Британска премијерка нам је ових дана и недеља демонстрирала прототип западне лажљивости у потрази за разлозима за рат. Путем глобалних медијских сила ББС-а и СНН-а у свет су одаслате тврдње које угрожавају мир,тврдње чији се једини циљ изгледа састоји у томе да се организује конфликт у рат против једног суседа Европе коме намећу омчу од краја Хладног рата. Шта предстоји Европљанима појаснио је британски командант генералног штаба, генерал Ник Картер, рекавши да британске снаге неће напустити Немачку 2019., како је иначе договорено. У ишчекивању рата са Русијом Немци треба да мирнo прихвате сазнање која ће земља да нестане   са карте. 

Из године у годину, из дана у дан владе НАТО и ЕУ држава стартују посебне програме са циљем да прикрију праксу завера и пласирања Fake News и да је  добрих дведесет година једини инструмент владавине Запада постала циљана лаж као у случају огавних ратова у Авганистану, Сирији, Либији или на неком другом месту на Земљином шару. Свако онај ко себе види у уставној стварности „Бонске Републике“могао би само да завапи када види на колику је дословно псећу оданост спремна  “Берлинска Република“ у концерту европске зависности. У најновијем традиционалном указу Бундесверу савезна влада је једино испустила  да саопшти да - после признања Герхарда Шредера о немачком учешћу у једном рату којим  је прекршено међународно право – захтева од немачких војника да јурцају наоколо како без устава тако и без закона о војсци под руком. 

А шта је са медијима? Они су годинама деградирани од некада поносних и угледних медијских кућа у пуке трансмиторе, улагујући се оној  НАТО-политици  која се више не придржава ни сопственог уговора.

A, британска премијерка? Шта је са њом? Све до немачких медија пренет је  утисак да се све тачно зна, али да не сме да се саопшти због страха од сопственог министра спољних послова. Шта друго ако ово није „пракса завере“ највећег степена перфидности. Пре него дође до даље ескалације  против Москве понашање британске премијерке већ сада рађа два плода који
се усмеравају против још  увек постојеће базе заједништва на Западу: због крајњег опреза нећемо ни моћи нити ћемо смети   да посумњамо у истраге британске полиције и парвосуђа. То је довољно лоше, али су  још горе последице по Међународну организацију за хемијско оружје у Хагу. Не само зато што је истрага, која је спроведена у Холандији  у случају језивог обарања авиона у Украјини, представљала изругивање  европским правним стандардима. Перфидност британског поступања  неће имати обзире према организацији за хемијско оружје. Да би докрајчили Русију  у Лондону се неће ни од чега уздржавати
 
Од Тонија Блера знамо шта је Лондон  у стању да приреди када жели рат. Све и да је намера  британске премијерке  само  у томе  да појачава сталну паљбу на председника Трампа како сусрет између њега и председника Путина не  би нашао  пут у историјске књиге. Лондон - то значи:  много је и то  што вам је живот мио.  

 (Превод са немачког Бранка Јовановић)

Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ, Немачка

Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на Космету. У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на државну делегацију Србије и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу.
Овај срамни чин врхушке у Приштини само показује да Тачију и њему сличнима није нимало ни до правог преговора ни до помирења, ни до компромисног решења! Они само знају за силу. С тога се са пуним правом поставља легитимно питање да ли уопште још има било каквог смисла да се преговори у Бриселу наставе? Сматрам, да за то постоји само један, недвосмислен и јасан одговор: Не! Поготово, када се узму у обзир прилично млаки коментари и изјаве из Брисела и бриселских званичника, који позивају, већ по правилу, све стране на уздржаност. А треба их питати, шта је то данас Србија и српска страна учинила да би се морала суздржати? Јесу ли Срби упали у салу, у којој се водио миран разговор, јесу ли Срби, наоружаних до зуба, бацали шок бомбе и сузавце (већ омиљено средство Албанаца на Космету, које радо употребљавају у јавним расправама у својој некаквој скупштини) на голорук народ, јесу ли Срби испревртали столове и столице, и дугим цевима насрнули дивљачки на голоруке учеснике састанка у Косовској Митровици, које су узгред још и тукли, јесу ли Срби претукли новинара РТС-а, јесу ли Срби једног високог државног званичника гнусно напали и спроводоли кроз Приштину излажући га руглу подивљале масе? Ништа од тога Срби нису починили, али доста Албанаца – јесу!

Ne zaboravljamo, ne opraštamo - 19 godina NATO agresije na Jugoslaviju

Iz Beča, gde je danas održan godišnji skup u spomen na NATO agresiju 1999. godine, šaljemo solidarnosti pozdrave našim prijateljima iz "Beoforuma" u Beogradu:
Za prijateljstvo naroda - protiv intervencionizma

Danas obeležavamo napad pripadnika NATO saveza koja je napala Savezne Republike Jugoslavije pre 19 godina suprotnosti sa međunarodnim pravom. Pre 19 godina najmoćniji zapadne sile su počeli svoju kampanju protiv zemalja koje ne tvrdimo diktatu neoliberalizma i intervencionizma NATO-a, MMF-a i EU. Jugoslavija je bila primer zemlje u Evropi koja je želela da očuva suverenitet i svoju nezavisnu razvojni put između Istoka i Zapada. Za to nemao je vise mesta u "novoj Evropi" posle 1989/91 sa stanovišta zapadnih elita. Sva sredstva se koriste za merenje otpora da se probije: Rat je sprovrden u ovoj zemlji. Sankcije, satanizacija, otvorena vojna agresija i plen Kosova. Milica Rakić i Sanja Milenković su samo 2 poznata imena hiljada žrtava ovog rata za "novog svetskog poretka". U poslednjih nekoliko godina, koncept državne destrukcije je izrečena protiv više opozicionih zemalja: Irak, Libiju i trenutno protiv Sirije i Ukrajine. Srpski narod je plaćao visoku cenu. Danas, postoji siromaštvo, nezaposlenost i veliki deo stanovništva nema perspektive. Ipak toga, postoje više i više ljudi koji ne žele da trpe ova "novom poretku". To daje nadu. Mi koji se borimo ovde u Austriji za neutralnost, mir, socijalne pravde i međunarodnog razumijevanja su, u znak solidarnosti sa mnogim ljudima u Srbiji koji žele istu stvar upravo u njihovoj zemlji. Milica Rakić i Sanja Milenković treba da nas podseti i oni su naša misija da se zajedno bore za bolji svet. Dugujemo to im.
Na osnovu starom parolom jugoslovenskih partizana tokom Drugom Svetskog rata mi danas kažemo: "Smrt imperijalizmu - sloboda narodu!"

David Stockinger
član upravnog odbora "Solidarwerkstatt Österreich - Inicijativa za slobodnu, neutralnu i solidarnu Austriju"
Funkcioner Socijaldemokratske Partije Austrije

Питање „Колико Србија треба да буде мала да би се у њој лепо живело?" – гледаоци нишке ТВ „Bell Amie" прогласили су за изјаву недеље.

Питање је поставио председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествујући у Јутарњем програму

Београдске ТВ „Happy" 15. марта 2018.

 
У обележавање годишњица агресије НАТО-а на Србију (СРЈ) све се више укључују млади

Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН. Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце.

На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије,  студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.
Том догађају присуствовали су гости из Црне Горе, Републике Српске, Македоније и из српског расејања.

Живадин Јовановић, председник Беофорума, и десно, директор Беофорума Драгутин Брчин

Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа.

У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи и да буде увучена у исцртавање нових међунаропдних граница којима се даље дели српски а уједињава албански народ, као и у стварање нове квази-државе на делу њене државне територије. Сви притисци и претње од водећих чланица НАТО и ЕУ одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.
Тако је подвучена оцена да се одговорност влада и руководилаца НАТО чланица за злочин против мира и човечности, за злочине према цивилима, деци и свим жртвама ничим не може умањити нити оправдати.

Делегација СУБНОР-а положила је венац на Споменик ,,Вечна ватра“

Многобројне делегације удружења потом су положиле венце и цвеће на Споменик жртвама агресије НАТО-а, на ушћу Саве у Дунав, познатијем под називом ,,Вечна ватра“.

Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.
-НАТО у агресији није остварио ниједан циљ, а требало је да нас окупирају за три до пет дана, као поклон јубиларном заседању западног војног савеза (50 година постојања), у априлу 1999. године, па су наставили агресију другим средствима, што данас и не покушавају да прикрију. Запосели су Косово и Метохију, не поштујући Резолуцију 1244 СБ УН, формирали државну заједницу Србија и Црна Гора, као прелазно решење ка сецесији Црне Горе, прогласили тзв. државу Косово, изградили највећу војну базу у Европи после Другог светског рата ,,Бондстил“, код Урошевца, названу по њиховом ,,хероју“ који се истакао сејући смрт у Вијетнамском рату, рекао је Кастратовић и наставио:
- По ко зна који пут у историји, још једном смо се, за пример човечанству, супротставили немерљиво надмоћнијем агресору и очували достојанство. Имамо морално право и обавезу, без обзира на препреке и жртве, да се боримо за истину о агресији НАТО-а, против брисања нашег памћења против прекрајања историје, са суверенитет и слободу отаџбине, нагласио је Кастратовић.

Вељко Бучковић из Новог Београда потом је прочито своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.

Браниоци и савезници најбоље знају које све недаће доноси рат, у средини војни аташе Руске Федерације Андреј Киндјаков

Окупљени су носили транспаренте „Мир ДА, НАТО НЕ“. На дан одавања поште жртвама агресије централни српски медији су објавили трзултате истраживања Европског института за међународна питања према којима се 84% грађана изјаснило против уласка Србије у НАТО, а мање од 10% у прилог.

Указано је да Србија има своју опцију – поштовање свакога ко поштује Србију, ослонац на историјска искуства и доказане пријатеље и војна неутралност.
И поред снега и хладног времена, одавању поште страдалима у агресији НАТО-а ове године, у односу на раније, присуствовао је већи број грађана, међу којима је значајан број младих, оних који су гарант да ће се жртве НАТО злочина увек памтити.

Мото ових активности је ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ.

ХВАЛА ВАМ ШТО СЕ СЕЋАТЕ ДА СЕ 24 МАРТА 2018. НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)

 МОРАТОРИЈУМ НА ВОЈНЕ ВЕЖБЕ СРБИЈЕ СА НАТОМ 2019. - АПЕЛ

 И овог марта Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и друга независна нестраначка удружења одају почаст жртвама агресије НАТО. У тој агресији пало је преко хиљаду бранилаца, војника, полицајаца и њихових старешина, као и више хиљада цивила међу којима и 87-ро деце. Списак цивилних жртава, нажалост, још увек није утврђен иако се њихов број процењује на око 3000. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије због тешких рањавања, неексплодираних касетних бомби, тровања хемијским супстанцама услед разарања рафинерија, трафо станица и фабрика хемијских производа, а посебно услед закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, тешко да ће икада бити прецизно утврђено. Штета од разарања индустрије, инфраструктуре, стамбених и објеката од јавног значаја процењена је на преко 100 милијарди долара.
Тим поводом, у Дому Војске Србије, 21. марта је одржана конференција са темом „19 година од почетка агресије НАТО – агресија која се наставља“ којој су присуствовали генерал Александар Живковић, државни секретар у Министарству одбране, пук. Иришкић, представник ГШ ВС, амбасадори Белорусије Валериј Бриљов и Палестине Мухамед Набхан, представник Амбасаде Руске федерација пуковник Короњенко, као и представници других амбасада пријатељских земаља, гости из Црне Горе, Републике Српске, Немачке, Македоније и други.

На Конференцији су говорили Проф. Др Момир Булатовић, ранији председник Савезне владе СРЈ, Мр. Никола Шаиновић, ранији председник владе Србије и потпредседник Савезне владе СРЈ, Миломир Миладиновић, генерал у пензији, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Слободан Петковић, генерал у пензији, проф. Др Милован Милутиновић, председник организације старешина Војске Републике Српске, Симо Спасић, председник Удружења породица отетих, несталих и убијених на Косову и Метохији, гости из Немачке и други.
Конференцији је присуствао велики број чланова и пријатеља Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије, међу којима су била и три ранија наћелника Генералштаба ВС, генерали – Бранко Крга, Драгољуб Ојданић и Милоје Милетић.

Учесници Конференције су једногласно усвојили два апела, први је иницијатива државним органима да се поводом 20-те годишњице агресије, 2019. година прогласи годином мораторијума на војне вежбе Србије са НАТО-м како би се и на тај начин одала почаст палим браниоцима отаџбине и цивилним жртвама агресије НАТО и други, да се све мирољубиве организације, покрети и појединци ангажују са циљем да се заустави даљи раст напетости и продубљивање неповерења у глобалним односима, да се заустави трка у наоружавању и ширење страних војних база, да се унапреди дијалог, партнерство и равноправност као основа односа међу великим силама и светског поретка како би се отклонила растућа опасност од глобалне конфронтације и конфликта.
Велику пажњу изазвало је излагање генерала Слободана Петковића о катастрофалним последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом по здравље људи и природну околину. Он је навео да су пројектили са осиромашеним уранијумом масовно кроишћени тек у завршници агресије када је било јасно да предстоји договор о прекиду агресије што упућује на закљућак да су водеће земље чланице НАТО показале да журе да се ослободе тоих пројектила, односно, нуклеарног отпада, пре него што им се та прилика ускрати.

Председник Београдског форума Живадин Јовановић је рекао да говорити о агресији НАТО данас значи говорити о грубом кршењу међународних закона, Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске повеље. Заобилажењем Савета безбедности НАТО је 1999. направио преседан који ће касније користи за глобализацију интервенционизма и дестабилизацију целе планете. То је био најозбиљнији ударац Европском и светском систему безбедности од којег се Европа и свет нису опоравили до данас. НАТО је на свом самиоту априла 1999. године у Вашингтону своју јубиларну 50. годишњицу обележио напуштањем дефанзивне и усвајањем офанзивне стратегију експанзије на Исток коју следи и данас у посве другачијем распореду снага на глобалном плану. Извор опасности по мир данас лежи превасходно у немирењу са новим односом моћи карактеристичном за мултиполарност и у илузијама да се привилегије водећих чланица НАТО стечене у ранијим деценијама могу одбранити војном силом, односно, нуклеарним оружјем – сматра Јовановић. Он је рекао да 19 година после агресије водеће чланице НАТО покушавају да оправдају тај злочин против мира и човечности. У том циљу настоје да принуде Србију да учествује у исцртавању нових међународних граница и стварању још једне државице на делу српске државне територије коју они зову «Република Косово». Наметнути рокови и решење по мери геополитичких циљева, сматра Јовановић, не могу довести до мирног и одрживог решења већ искључиво воде гомилању конфликтног потенцијала на Балкану. На односу Европе, а пре свега, Немачке и Велике Британије, као и САД, према начину решавања питања статуса српске Покрајине Косово и Метохија, показаће се да ли је Европа на путу стабилизације и развоја или је безнадежно на колосеку даљег продубљивања нестабилности, слично стању 1938. када је наивно веровала да Судете жртвује ради мира а добила је рат – упозорио је Јовановић. Он је подвукао да једино уравнотежени компромис на основу резолуције СБ УН 1244, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантују одрживост мира и стабилности на Балкану и у Европи.

У суботу, 24. марта Београдски форум и Клуб генерала и адмирала Србије организују полагање цвећа код споменика деци - жртвама агресије, Парк „Ташмајдан“ (11ч.) и код споменика жртвама агресије НАТО у парку „Ушће“, Нови Београд (12ч.).

На основу непобитно утврђених актуелних и политичких околности, Српски национални савјет Црне Горе покреће иницијативу да Влада Црне Горе поништи признање тзв. независне државе Косово.
Српски национални савјет то чини подстакнут, прије свега, већинском вољом грађана Црне Горе, која је потврђена и недвосмисленом изјавом предсједника Владе Црне Горе (на Косову, о Сретењу, 2018. године) да је Влада изнудила признање тзв. независне државе Косово противно вољи 85 посто становништва Црне Горе. Нема бољег доказа да је та одлука нелегитимна, без упоришта у вољи становништва, насилна и вођена сасвим појединачним и утолико не-државним интересима.
Историјски основ за поништење ове одлуке лежи у најдубљим традицијама Црне Горе. Негирањем овог историјског основа, Влада Црне Горе је посредно поништила црногорску државност, па би се опозивом признања тзв. државе Косово Црна Гора вратила изворној и истинској државности, њеним насвјетлијим традицијама и вољи њеног становништва.
Политички разлози за поништење признања тзв. независне државе Косово су вишеструки. Признање је оптеретило односе Црне Горе са једнородном Србијом и учинило црногорску политику крајње противном Србији, што до сада никад није био случај, па би опозив био погодан да се односи између Црне Горе и Србије поставе на здраве основе. Чињеница да поједине државе у свијету повлаче признања тзв. државе Косово, обавезује црногорску владу да у складу са таквим политичким опредјељењем и наведеним разлозима буде и сама дио те иницијативе. Одлука Владе Црне Горе да опозове признање тзв. државе Косово била би непротивречна и са становишта одлука низа држава чланица Европске уније, које се снажно и енергично противе међународном признању независности Косова. И као још један важан разлог, одлука о неприхватању демаркације границе од стране тзв. косовског парламента између Србије и Црне Горе, односно тзв. државе Косово, озбиљна је пријетња територијалном интегритету државе Црне Горе.  
Користећи Уставом гарантована, легитимна и демократска права, у складу са чланом 93 Устава Црне Горе, Српски национални савјет предузеће активности за предлагање референдума о овом питању.
Стицај историјских, политичких и легитимних разлога представља поуздан основ за опозив одлуке црногорске владе о признању тзв. независне државе Косово.    

ИЗЈАВА ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА, ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ

„Прва одлука и најважнија активност новог сазива Српског националног савјета Црне Горе у текућој години је покретање иницијативе за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању тзв. независне државе Косово и стварања услова да се грађани Црне Горе на референдуму изјасне о овом питању. Српски национални савјет ће у најкраћем року усагласити редослијед активности како би у складу са Уставом Црне Горе испунио услове за расписивање државног референдума. По члану 93 Устава Црне Горе, то је могуће ако иницијативу подржи најмање 25 посланика, или најмање 10 посто грађана који имају бирачко право. Свакако ће Српски национални савјет најприје кренути са испуњавањем првог услова, али највјерованије кренути и у најширу кампању како би прикупио довољну подршку грађана са бирачким правом у Црној Гори, како не би било могуће избјећи референдум по овом питању. Ова иницијатива је, осим за српски народ који живи на овим просоторима, веома важна и за државу Црну Гору, њен територијални интегритет, с обзиром на амбиције тзв. државе Косово према простору који несумњиво припада Црној Гори, али и на многа друга питања која су дјелимично наведена у самом образложењу иницијативе.
Као другу одлуку, Српски национални савјет је на данашњој сједници формирао Организациони одбор за обиљежавања 100. годишњице Велике Подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори и Дана уједињења Црне Горе и Србије. Треба напоменути, да је Српски национални савјет  први почео са обиљежавањем овог великог датума, чији значај превазилази границе Црне Горе, и да сваке године, већ дуже од деценије, прославља овај јубилеј који је од изузетног значаја не само за српски народ у Црној Гори, него и за све Србе у региону и шире.“

Делегација Београдског форума у којој су били проф др Радош Смиљковић, и проф др Александар Растовић, чланови Управног одбора Београдског форума, учествовали су у раду међународне научне конференције Руско-турски ослободилачки рат (1877-1878) и обнова бугарске државе. Балкан и Русија: 140 година после. Истоиријски значај, геополитичке последице и садашње димензије. Скуп је организовала фондација Славјани заједно са Бугарском академијом наука, Институтом за словенске студије Руске академије наука (РАН), Институтом за Европу РАН, и Дипломатском академијом руског министарсва иностраних послова. У раду овог еминентног скупа учествовало је тридесет осам научника, професора, академика, историчара, политиколога и професионалних дипломата из Бугарске, Русије, Србије, Грчке, Републике Српске

Чланови делегације иамли су запажења излагања. Професор Радош Смиљковић је изложио реферат на тему Нови изазови за Србију и Бугарску, а проф др Александар Растовић је говорио о Србији и Великој Британији за време Велике источне кризе 1875-1878. Професор Растовић је председавао трећом пленарном седницом конференције која је била посвећена теми: Балкан и Русија 140. година после. Политичке и економске димензије.

Чланови делегације Београдског форума имали су бројне билатералне сусрете, између осталих и са Захаријем Захаријевим, председником фондације Славјани, проф др Наталијом Ивановном Маслаковом, начелницом Центра за јавну дипломатију и светске културе Дипломатске академије Министарства иностраних дела Русије, проф др Мишом Миковим, бившим председником Бугарске скупштине-Собрања, и бившим министром унутрашњих послова Бугарске.

Проф др Александар Растовић је дао интервју за телевизију Министарства одбране Бугарске.

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. март 2018.

    ,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету''. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму'' телевизије ,,Хепи''.

    Јовановић смтра да није сасвим јасно какав је ,,пакет'' Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости'' су најавиле ,,Весов пакет'' од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена'' овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде'', са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина'' – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет'' као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета'', уопште није било.

 
Господин Вес Мичел, помоћник државног секретара САД, добродошао је у Београд.

Поставио бих му питање о томе какав је његов и однос садашње америчке администрације, према резолуцији Савета безбедности 1244, чије су архитекте биле његове раније колеге: Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би у многоме разјаснило све шпекулације око наводног новог америчког плана од „четири тачке“ за статус Косва и Метохије.

Потврдио бих да Србија води независну политику руковођена својим националним и државним интересима, да је војно неутрална и да, поред стратегије равноправног укључивања у Европску унију, развија стратешке односе са Русијом и Кином, да жели и настоји да развија пријатељске односе и свестрану сарадњуса САД , уз међусобну равноправност и уважавање.

Ово је, поред осталог, јутрос изјавио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, учествујући у популарном јутарњем програму ТВ Пинк, водитеља Дее Ђурђевић и Предрага Сарапе.

Јовановић јетакође рекао да је политика САД према Србији и Балкану, интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. године на самиту  НАТО у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе. То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним  циљевима.
У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.

Више пута, у америчком Конгресу,  речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике – сматра Јовановић. Он сматра да САД и друге водеће земље Запада чине све да увуку Србију у исцртавање нових међународних граница и стварања нове државе коју зову Косово и то на њеној државној териториији чиме се још једном разбија српски а уједињује албански народ.

Коментаришући временску подударност посете Веса Мичела Београду и изјаву команданта НАТО за Европу, генерала Куртиса Скапаротија у Америчком Конгресу, да Србија и српски народ наводно представљају проблем на Балкану, Јовановић је рекао да то одражава огроман утицај америчког војноиндструјиског комплекса на спољну политику САД и настављање политике 90-тих година прошлог века.
Везано за изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио да је то такође део стратегије ширења на Исток, а да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље. Сматра, ако су САД за себе прихватиле принцип ,,Америка на првом месту“, онда је једино исправно да се друге земље ничим не ограничавају да оне, за себе, буду на првом месту.

На питање водитеља Сарапе шта мисли о америчкој тези да је Србија ,,на линији ватре“, Јовановић је рекао да не види ватру, нити је икоме потребна. Потребно је да сви радимо за мир.  ,,Србија је ту где је. Коме то није јасно, нека погледа географску мапу- видеће да Србија није ни на Истоку ни на Западу, и да се не може изместити“- оценио је Јовановић

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет за равноправних

Jovanović: Istina je, varaju nas

Jovanović: Zapad želi dil-oni nama članstvo u EU, mi njima priznanje Kosova

Dačićeva izjava je istina, uveren je nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović, koji ističe da je to tačna definicija odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji po pitanju Kosova i Metohije.

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

Запад не жели никакав ниво самосталности Београдау односима са Москвом

- Вашингтон и Брисел праве кампање чији је циљ да преувеличавају и дискредитују утицај Русије на Балкану и у Србији. У то су уграђени велики интереси - то је добро прорачуната инвестиција Запада. Зато више од две деценије траје стална хајка на све руско у Србији
- Немачка, Британија и САД тврде без икаквих аргумената да је утицај Русије у Србији штетан, малиган, назадан, чак злокобан, да ће уништити демократију и угрозити владавину права
- Американци и Немци су сложно онемогућили градњу гасовода Јужни ток, а Берлин упорно рашчишћава пут градњи Северног тока-2. Могла би Немачка, наравно, утицати да се одблокира Јужни ток. Тако би помогла Србији. Али, то се, на жалост, неће догодити, јер и Немачкој, као и САД, одговарају политички зависне, економски слабе и потчињене земље Југоисточне Европе и Балкана. То би председник Србије требало да зна кад разговора са „пријатељем” каквим нам представља Ангелу Меркел!
- И западна војна алијанса има интерес да Јужног тока не буде. Јер, Русија би могла да полаже право да тај стратешки гасовод брани свим легитимним средствима. А Америка га неће да се европске државе не би економски више везивале за Русију

У среду, 28. фебруара 2018. године, у малој сали Медија центра, одржана је трибина Иницијатива из Чешке за укидање признања Косова - МОЖЕ ЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРИЗНАЊА ПОСТАТИ ТРЕНД?, у организацији Београдског форума за свет равноправних.

На трибини су говорили Јарослав Фолдина, посланик Чешког парламента, председник Одбора за петицију у циљу укидања признања илегалне независности Косова, Јан Каван, бивши шеф диполоматије Чешке Републике, потпредседник Одбора, Вацлав Дворжак, режисер филма „Отето Косово“а и потпредседник Одбора, Милутин Илић, потпредедник Одобра и предедник НВО,,Геополитикон'', Владислав Јовановић, бивши министар за иностране послове Србије и СРЈ, стални представник СРЈ при ОУН, као и Живадин, бивши министар за иностране послове СРЈ и председник Београдског форума.

Трибина је била прилика да се јавност у Србији упозна са радом Одбора за петицију у циљу укидања признања Косова од стране Чешке Републике, као и плановима за даље активности Одбора са циљем да се чешка јавност, након вишегодишње пропаганде, упозна са истином о Косову и Метохији.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 28. фебруар 2018.

Лако је Ангели Меркел да каже да не мисли јавно да саветује Србији шта треба да чини. Јер, све што је имала да, рекли су Цобел, Хас, Дитман, Ишингер и Габријел

Вацлав ДВОРЖАК, аутор документарног филма „Отето Косово“, за „Вести“

Чех Вацлав Дворжак, филмски редитељ и борац за откривање праве истине о погрому Срба у јужној покрајини, због документарног филма "Отето Косово" у својој домовини преживео је штошта, прозиван је лудим, а претили су му и затвором.  
У Београду је прошао нешто боље, за поменути документарац пре неколико дана добио је и повељу "Растко Петровић" од Матице српских исељеника. Држава Србија, међутим, није желела да подржи нови документарац о свом прогнаном народу који овај Чех припрема...

Како сте се уопште заинтересовали за проблем косовских Срба?
- Први контакт са Србијом био је из потпуно других побуда, желео сам да успоставим неке трговинске контакте са вашом земљом. Те 2004. године дошао сам у Београд, баш негде у време новог погрома на Косову. Био сам шокиран оним што сам чуо и видео!  
Хитлер је имао исту политику   

Да ли и данас у Чешкој промовишете српску истину?
- Трудим се. Сада је у Чешкој у јеку предизборна кампања. Недавно је бивши министар иностраних послова Карел Шварценберг организовао отворен разговор са народом у једној пивници. Реч је о човеку који је мимо воље парламента, у тајности, окупио мањинску владу која је признала независност Косова. Отишао сам с неколико пријатеља и ушли у дискусију. Није му било пријатно, јер на моја питања углавном није имао одговор. Тако је на питање да ли је свестан да је признавање Косова на такав начин незаконито и неморално, одговорио: "Да, свестан сам да је тај чин неморалан, али Албанци су завладали територијом као већина и успоставили ред и поредак". На то сам му рекао: "Какав ред и поредак, кад је је тада почело етничко чишћење, куће су попаљене, манастири срушени, је л' то поредак? Тако је и Чесима Хитлер правио ред и поредак."

Шта вас је то највише шокирало?
- Лажи! Говоримо о огромној неправди која је нанета српском народу, а томе се у мојој земљи готово уопште није говорило. А и кад се говорило, причане су неистине.

Да ли сте и сами веровали у те лажи?
- Па и нисам. Од првог дана разбијања Југославије знао сам да то није жеља народа, већ чиста политика. Жеља неких земаља, пре свега Немачке да ову земљу распарча. И ја сам живео у земљи у којој је некад владао тоталитарни режим и научио сам да препознам двосмисленост новинарског извештавања. Свеједно, на оно што се заиста догађало у Србији и на Косову, нисам био спреман!

Да се вратимо на документарац, како је до тога дошло?
- После прве посете Београду, вратио сам се у Праг и решио да направим филм. Месец дана касније поново сам био у Београду и преговарао са људима у Координационом центру за Косово и Метохију. Дали су ми човека који је доле добро познавао људе и прилике и почело је...

Шта је од доживљеног на Косову на вас оставило најјачи утисак?
- Прича човека који је протеран, па се вратио, па опет протеран, па се вратио... Има га у филму! Та нада која стално тиња и жеља за животом на свом, а не на туђем. То ме је највише погодило!

Погодило вас је и много тога у Чешкој након снимања филма?
- Ух, свега је ту било. Прво људи са националне телевизије са којом сам раније потписао уговор нису хтели да пусте филм. Ваљда су очекивали нешто сасвим друго, још једну причу о јадним Албанцима...

Проглашавани сте лудаком?
- Ма да, прво су ме уцењивали дужином филма, са два сата скратили су га на 57 минута. Онда је портпарол чешке телевизије почео да се оглашава и говори све најгоре о филму, чак ми је и претио затвором. Главни и одговорни уредник информативног програма јавно је говорио да сам луд. Замерали су ми да филмом манипулишем у корист Срба.

Филм је, ипак, емитован?
- Да, са четири месеца закашњења, крајем јула 2008. године. Али, ни тада се не би десило, да се неко није сетио да га пре тога пусти на Ју тјубу. За само недељу дана погледало га је око 80.000 људи и покренула се врло жива дискусија на интернету. Све се захутало... Јавили су се чак и чешки војници из мировних снага на Косову, који су подржали филм.

Да ли сте у целој тој гунгули имали било какву подршку?
- Да, један део политичара је био уз нас. Посебно Јарослав Фолдина, чија је мајка пореклом Српкиња. Урадио је 800 копија филма и поделио свим посланицима у чешком парламенту, затим и свим чешким посланицима у европском парламенту. Много му је било стало до ове ствари...  

И како је протекло прво емитовање на чешкој телевизији?   
- Врло занимљиво. Прво су нас уценили да се пусти и филм другачијег виђења ствари, а затим и да се одмах после емитовања организује отворени студио у коме ће познати људи коментарисати моје дело. Мени су забранили да у томе учествујем! Без обзира на све то, филм је прошао врло добро. Општи утисак је био врло позитиван, и што се тиче филма и што се тиче Косова!  

А како вам је српска национална телевизија узвратила за труд?
- Пустили су филм по уговору, два пута, 2009. године, премијерно на Сретење и на годишњицу НАТО бомбардовања.  

Какве су биле реакције чешког народа?  
- Е то је оно што је најбоље, народ је одлично одреаговао. Много њих схватило је лажи, а неки су се искрено заинтересовали да помогну Косову. 

Како?   
- Основано је Друштво пријатеља Срба са Косова и Метохије, у том друштву су осим Чеха и Словаци и Пољаци. Једно време су готово сваког месеца организовали митинге у центру Прага као помоћ Србима, одлазе на Космет, шаљу помоћ... Направљен је и сајт на интернету, који пласира најновије информације са Косова - њњњ.кососвоонлине.цз.   
Сам свој газда   
Вацлав Дворжак је рођен 1948. године у Прагу. Дипломирао документарну режију на Прашкој филмској академији 1977. године. Ожењен је глумицом Миладом, која има своје путујуће позориште за децу и одрасле. Са њом има два сина, сада студента. Слободњак је, нема и никада није имао стално запослење.

Да ли сте овим филмом разбили мит о Србима кољачима?
- У Чешкој сигурно да! "Отето Косово" пореметило је све, људи су престали да верују у оно што им се годинама сервирало. На Ју тјубу га гледају и Пољаци, Словаци, чак и Канађани.

Канађани?
- Да, један Канађанин је видео филм на Ју тјубу, узео неке делове из мог документарца и направио свој филм. Не знам како се тачно зове, али тај је филм узео неколико награда.

Да ли ћете се опет вратити на Косово?
- Ја сам, заправо, често тамо. Прикупљам нови материјал, али не само са Косова, већ и из Хрватске, Босне, Крајине...

Нема интересовања за откривање истине?
- Па то је проблем Србије. Ова земља може свим европским и светским народима да представи истину, само ако хоће.

И шта Србија тим поводом ради?
- Ништа. Србија је свесно све то затајила, не прави филмове којима ће показати шта се то заправо дешавало и шта се и сад дешава. Не користи ни своје медије да прикаже истину. Дозвољавају да у Босни муслимани затрпају интернет својим лажима, а српске истине нигде нема!

Извор: http://www.vesti-online.com/Scena/Film/51412/Srpska-istina-kroz-ceski-objektiv-

У Централном дому војске Србије у организацији Београдског форума за свет равноправних и Клуба генерала и адмирала Србије, одржан је 20.02.2018. године ,,ОКРУГЛИ СТО О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ“.

Уводне реферате су поднели: Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, проф. др Радован Радиновић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних, др Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, др Станислав Стојановић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних и  др Тодор Петковић, члан Клуба генерала и адмирала Србије.

У расправи је учествовао већи број присутних.
Присуствовали су лични изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, протојереј-ставрофор Радивоје Панић, делегација генералштаба Војске Србије на на челу са бригадним генералом  Дејаном Јанковићем, представник Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Игор Поповић, као и представници Амбасаде Руске Федерације.

Следе интегрална излагања реферата и учесника расправе.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Из Излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, Београд, 20. фебруар 2018.

- Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ. Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих српских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни докуменати  саветодавног, необавезујућег карактера. Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.

- Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

- «Погодба» - Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве. Чланство – да, али без уцена и «уникатне чланарине».

- Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац за прихватање и потпис, а прави циљ фиксирање обавеза Србије у корист друге стране и добијање основа за бескрајне уцене са јединственим образложењем:  „Ако желите чланство!“Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина. ЕУЛЕКС је прихваћен као «статусно неутралан», у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање.  Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрастност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима - могу отклонити неповерење.

ПЛЕЈЛИСТУ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних 

О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а,  потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до  европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».

Београдски форум за свет равноправних обавештава све чланове и пријатеље да ће се комеморација поводом недавне смрти уваженог професора Рајка Долачека, великог пријатеља српског народа и хуманитарца, одржати у суботу, 3. фебруара, у Вождовачкој цркви, са почетком у 11 часова

Београдски Форум за свет равноправних најоштрије осуђује терористички акт убиства Оливера Ивановића, истакнутог српског политичара, 16. јануара 2018. године у Косовској Митровици, и изражава најдубље саучешће породици због овог ненадокнадивог губитка. Београдски форум се придружује захтевима јавности да истрага, у најкраћем року утврди ко су извршиоци и налогодавци овог гнусног злочина и да их приведе правди што је услов за отклањање дубоке забринутости и узнемирености грађана Србије, посебно српског народа на Косову и Метохији. У том погледу, очекује се да цивилно и безбедносно присуство УН – КФОР и УНМИК, као и ЕУЛЕКС, одговорно и ефикасно извршавају своје одговорности, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН 1244 (1999).

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

IN MEMORIAM
ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ

Оливер Ивановић је био изузетно честит човек. Личност важна не само за своју породицу и пријатеље, већ и за ширу јавност и народ. Један од ретких, ако не и једини политичар, који је истински схватао да је немогуће да сви имају једнако мишљење или поглед на ствари, и прихватао ту чињеницу као неизбежну полазну основу. За њега су разлике у мишљењу биле разлог да се разговара. Никада није одбацивао људе са другачијим виђењима, идејама или плановима за будућност. Никада никога није вређао, ни оне који су му се супротстављали или одбацивали, нити оне који су му правили проблеме. Због тога је временом задобио поштовање и оних који су га волели али и оних који га нису волели, оних који су са њим делили неке или све вредности, али и оних чије су вредности биле другачије. У шали је знао да каже да на Косову и Метохији људе могу да воле или да их поштују, а да је он лично увек давао предност поштовању.
Увек са осмехом, био оно што јесте: Оливер, Србин са Косова и Метохије, који жели да помогне свом народу тако да то не иде на штету другог или других народа, и који жели да објасни и докаже припадницима другог народа да њихова срећа никако не може да се изгради на несрећи његовог, српског народа.

Одликовало га је потпуно разумевање, иначе, веома сложених прилика на Косову и Метохији, како садашњих тако и свих других околности из ближе и даље историје које су утрле пут данашњем стању ствари. Познавао је све локалне менталитете и системе вредности и све их је уважавао. Познавао је јавну сцену али и закулисне радње, знао је границе до којих иду легалне а преко којих почињу она друга дешавања и радње. И у свему је остао чист.
Много је знао, али никад није користио своја сазнања да нашкоди другима, да блати друге, па је чак из принципа одбијао да то што му је познато користи као уцену или превентиву да сачува и брани самог себе.
Говорио је или разумевао много језика, укључујући све локалне језике на Косову и Метохији, и то је користио да спаја људе. А резултат је био да је људе придобијао. Са сваким се поздрављао чврстим стиском руке, гледајући саговорника у очи и са осмехом. За њега је свако био човек, личност, а не представник ове или оне групе, нације или организације. За њега нико није био "обичан" човек, сви смо за њега били посебни и важни. Много је људи којима је помагао, много је оних који га по добру помињу.
Умео је да води чак и непријатне разговоре тако да никог не увреди, а да при томе свако има прилику да искаже своје мишљење. Никад није одбијао да говори и на скуповима за које је било унапред јасно да ће бити непријатељски интонирани према њему или према ономе што је био: Србин са Косова и Метохије, и ономе шта је представљао: српског политичара. На тим скуповима је углавном знао да изазове осмехе и климање глава у знак прихватања или, бар, разумевања за оно што је говорио.
Стоички је подносио своју наметнуту улогу такозваног алиби ратног злочинца са српске стране којом су одређени заговорници тзв. косовског конструкта хтели да релативизују кривицу и наметну је искључиво Србима. Његова ненаметљива и тиха победа огледала се у томе што су и сведоци тужилаштва говорили о њему са уважавањем.

Оливер Ивановић је био човек мост, који је целог века настојао да спаја људе, јер му је било јасно да изолованост не води никуд. Оливер Ивановић је био човек који је имао визију за будућност која није била заснована искључиво на подељености.
Злочинац који је извршио егзекуцију убио је човека, оца, мужа, брата, рођака, пријатеља, лидера, а можда и наду за будућност коју се Оливер трудио да оствари.
Оно што можемо да урадимо јесте да га памтимо као часног човека, благослов који су многи умели да цене, и да покушамо да следимо његову доброту, да останемо верни себи и да пружимо руку уз јасно очекивање да у разговору добијемо исто поштовање које смо спремни да пружимо.

Нека ти је лака земља Оливере, поносна сам што сам те познавала.

Бранка Митровић

Интервју Живадина Јовановића Радио Београду

Novo poglavlje u tradicionalno prijateljskim i sadržajnim odnosima Srbije i Japana i to u ovoj 136. godini od uspostavljanja srpsko-japanskih diplomatskih odnosa koje je inicirao srpski kralj Milan Obrenović, a prihvatio japanski car Mejiđiju. Istorija beleži da je jedan od najpoznatijih lidera 20. veka predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito 1968. godine posetio Japan i da je u tom periodu Jugoslavija bila na drugom mestu u svetu, iza Japana, po stopi rasta društvenog bruto proizvoda.

Danas 50 godina posle Titove posete, a 30 posle posete japanskog premijera Nakasonea Beogradu, danas u zvaničnu i prijateljsku posetu Srbiji , mnogi tvrde istorijsku, dolazi premijer Japana Šinzo Abe na čelu političko-privredne delegacije. Domaćin je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Japan je ustavna monarhija ... Car imenuje premijera... Premijer Šinzo Abe poznat je po specifičnoj ekonomskoj politici nazvanoj Abenomiks a tri simbola Japana su: planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šin-kan-sen.

Sagovornik Novinarenja je Živadin Jovanović nekadašnji šef diplomatije nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Domaću štampu prelistava Vladimir Džudović, novinar redakcije za kulturu Radio Beograda 1.

Autor i voditelj je Zorana Bokan.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3003101/novinarenje.html

Мира Канкараш Тркља, Тимур Блохин

Само вас гледамо — суштина је најновије америчке поруке, односно претње земљама Западног Балкана које нису у НАТО-у. Ако хоћете да платите за оружане системе Русима, „платићете“ и нама.

У Вашингтону опет новине. Управо је обнародовано да ће америчко Министарство одбране са Стејт департментом током 2018. године бити обавезно да поднесе извештај о сарадњи држава Западног Балкана како са САД тако и са Руском Федерацијом. Тачније, извештај ће садржати детаљне информације о војној сарадњи БиХ, Србије и Македоније са Русијом. Дакле, оних држава које нису чланице НАТО-а.

Још прецизније, „извештај мора да садржи процену безбедносне сарадње држава Западног Балкана са Русијом, и то листу наоружања, одбрамбених система и војне технологије вредне милион или више долара, које је добила или купила свака од држава од 2012. године“. Такође и опис учешћа војних снага у тренинзима и вежбама са Русијом у истом том периоду, као и опис уговора о сарадњи у које су ушле земље региона са Русијом. Ту, међутим, није крај.

Влада САД ће Конгрес морати да упозна и са проценом о „обавештајној сарадњи држава Западног Балкана са Русијом“, као и о последицама такве сарадње по интересе САД и НАТО-а, по државе региона, али и оне које се са њим граниче.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествовао је на конференцији о сарадњи градова-лука на остваривању Иницијативе Појаса и Пута кинеског председника Си Ђинпинга, одржаној 5.-9. децембра 2017. године, у граду-луци Тијенцин, на североистоку Кине. На Конференцији је учествовало око сто представника из 37 земаља Азије, Европе, Америке, Африке и Аустралије. Међу учесницима су, поред осталих, били бивши премијери Грчке Џорџ Папандреу, Француске Доменик де Вилпен, Италије Масимо Далема и други.

На Конференцији је покренута иницијатива за оснивање Удружења градова – лука на Појасу и путу, чији је циљ координација и јачање улоге поморских градова- лука, као и лука на унутрашњим пловним путевима.
Више кинеских и страних учесника је у својим излагањима истицало важну, конструктивну улогу Србије у остваривању Иницијативе Појаса и Пута као глобалног, мултиди-мензионалног развојног пројекта. Кинески представници посебно су истицали значај почетка изградње брзе пруге Београд-Будимпешта као стратешког прекограничног пројекта који доприноси ефикасности функционисања Kонтинентално-поморске експрес линије Кина - Европа, преко грчке луке Пиреј.

Живадин Јовановић је указао да је током државне посете кинеског председника Си Ђинпинга Србији 2016. године потписано 23 документа о међусобној сарадњи, укључујући и Декларацију о изградњи свеобухватних стратешких односа између Србије и Кине. Он је истакао да Србија има важну улогу у економском и културном повезивању Кине, Азије и Европе коју остварује билатерално и у формату Кина + 16 Централних и Источно-европских земаља. Према њему, српско-кинески пројекти у Србији већ су достигли вредност 6 милијарди долара, а обим инвестиционе, привредне и културне сарадње две земље даље се убрзано повећава. Јовановић је указао на значај пловног пута Дунава, као стратешке европске саобраћајнице која се у Србији протеже у дужини од 588 километара и која, преко мреже канала Рајна-Мајна-Дунав, повезује Медитеран са Северним и Балтичким морем,.
Говорећи о перспективи будуће сарадње на остваривању Иницијативе Појаса и Пута, Јовановић је указао на значај реализације 2 индустријска парка, оба на Дунаву, једног у Смедереву, граду у коме кинеска корпорација ,,Хестил'' већ поседује Железару са 5200 запослених и другог, на прилазу Београду, недалеко од моста ,,Михајло Пупин'', који су кинеске компаније саградиле и предале у саобраћај 2014. Године (170 мил. Америцких долара). Он је подсетио да је у Србији седиште

Удружења за инфраструктуру и саобраћај формата ,,Кина +16 CEEC'' и заложио се за испитивање могућности учешћа Кине у модернизацији пловног пута Дунава (безбедност, логистика, приступна инфраструктура, чишћење), као и у више-димензионалном (наводњавање, храна, инфраструктура, туризам), развојном „Пројекту три реке“  (Дунав-Морава- Вардар). Када је реч о координацији и развоју поморских и речних лука на Појасу и путу, Јовановић је указао на значај координације новог удружења градова-лука, иницираног у Тијенцину са постојећим Пројектом сарадње лука три мора (Јадранског-Црног-Балтичког), који је верификован 2016. на самиту Кина +16 у Риги, Летонија, а чије је седиште у Варшави.

У разговорима са представницима Тијенцина (15 милиона становника), било је речи и о могућностима братимљења са Београдом или Новим Садом, као великим перспективним лучким градовима на Дунаву.
Београд, 20. децембар 2017.

У уторак, 12. децембра 2017. године, успешно је представљена књига ,,Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације'' ауторке Сандре Давидовић, као и коаутора, Јелене Пејић и Данила Бабића, докторанада Факултета политичких наука. У пуној слушаоници број 1 Факултета политичких наука у Београду, о књизи су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Игор Поповић, начелник Сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, Слободан Самарџић, редовни професор и шеф Одељења за међународне студије Факултета политичких наука, као и Сандра Давидовић, ауторка књиге.

Ово пионирско дело, чији је издавач Београдски форум за свет равноправних, настало је у оквиру истраживачког пројекта подржаног од Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије, којим је у протеклој години руководила колегиница Давидовић. Пројекат је пример успешне и конструктивне сарадње цивилног и јавног сектора, а промоција књиге била је једна од ретких прилика да о теми говоре представници владиног, невладиног и академског сектора на једном месту.

Аутори се овим путем ограђују од свих политичких оцена и закључака о косовском питању, које је, очекивано, било укључено у излагање уважених говорника.

Београд
13. децембар 2017.

ПРЕЛИСТАЈТЕ ЦЕЛУ КЊИГУ ОВДЕ:

У оквиру укупне сарадње Кина-Европа у Франкфурту је одржан форум представника новинских агенција, других медија и тинк танк асоцијација који је означио формални почетак Партнерства у размени економских и финансијских информација Појаса и Пута (BREFIP). Форум је одржан на иницијативу Кинеске Агенције за економске информације (CEIS), афилијације новинске агенције Хсинхуа, а у раду су, поред кинеских, учествовали представници већих новинских агенција, медија и тинк-танк организација из Немачке, Француске, Италије, Велике Британије, Србије, Пољске, Шпаније, Белгије и Грчке.  У раду Форума из Србије су учествовали Живадин Јовановић, предсeдник Центра за истраживање повезивања на Путу Свиле (COREC) и Ненад Бабић, извршни директор Танјуга. Форум је поздравио Ванг Шунчинг, генерални конзул Кине у Франкфурту.

Циљ партнерства је унапређење размене информација од значаја за остваривање Иницијативе Појаса и Пута, унапређење  доступности информација потенцијалним учесницима сарадње, заједнички истраживачки пројекти, консултације.
Као први говорник на сесији посвећеној Перспективама Кинеско-Европске сарадње у олквиру Иницијативе Појаса и Пута, Живадин Јовановић је оценио да су у протеклих пет година постигнути импресивни резултати у сарадњи у оквиру формата Кина+16ЦИЕ земаља и то какои у инфраструктурном повезивању тако и у развијању непосредне комуникације људи, њиховом зближавању и разумевању. Та сарадња има снажне основе и изванредну перспективу зато што уважава националне приоритете сваког партнера, равноправност и узајамне користи.

Сарадња Кина+16ЦИЕЗ представља интегрални део укупне сарадње Кине и Европе која повезује Евро-Азију од Пацифика до Атлантика. Она даје посебан допринос отклањању разлика у економској развијености и условима живота између високо-развијеног Запада и мање рајених делова Централне, Источне и Југо-Источне Европе. Да су те разлике значајне потврђује и чињеница да око 25 милиона грађана земаља Центране, Источне и Југоисточне Европе представља «интерну ЕУ миграцију» у земљама Западне Европе. Резултати које остварују земље Централне, Источне и Југо-Источне Европе са Кином у формату 1+16 несумњиво су велики допринос достизању економске и социјалне равнотеже, допринос јачању а не узрок слабљења интеграције унутар Европе. То је уједно мост повезивања Европе и Азије, а не конкуренција или и претња кохезији ЕУ.

Јовановић је посебно истакао изванредан допринос Србије резултатима укупне сарадње у формату 1+16 указујући да Србија први пут у новијој историји добија прилику да валоризује свој географски положај као фактор економског напретка и прекограничног инфраструктурног повезивања. Своје оцене илустровао је наводећи конкретна остварења од Железаре Смедерево и Моста «Михајло Пупин», преко Електране Костолац «Б» до Коридора 11 и брзе пруге Београд-Будимпешта. Он је нагласио да је истинско партнерство које је у основи мега пројекта Појаса и Пута формула како за  глобални економски развој тако и за очување мира и стабилности. Изразио је мишљење да су партнерство у модернизацији прекограничне инфраструктуре, партнерство у енергетици, финансијама, култури и размени информација стубови успеха Иницијативе Појаса и Пута и формата 1+16.

Београд, 2. 12. 2017.         
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОВЕЗИВАЊА НА ПУТУ СВИЛЕ

Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава

„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc сида за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.

Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:

„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.

Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.

Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.
ОД ЧЕГА СЕ САСТОЈЕ ДОКАЗИ ТУЖИЛАШТВА?

 др Дарио Видојковић, историчар

У својој посљедњој првостепеној пресуди (23.11.2017.) коју је донио Хашки Трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме Отаџбинско-одбрамбеног рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице које нема никакву везу ни за правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син, Дарко Младић, сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао, „на Западу ништа ново“. И тако јесте. Очигледно, да када су Срби у питању, никаква права, а још мање и људска права, имају нити им се поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да неко ко је петрпео више можданих удара, има притисак од 180/80, а да не сматра да је потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање „пресуде“. Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цијелокупном политичком и војном руководству РС, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци, још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато, пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе. Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире ткз. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989./1990. године. Тај тзв. Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, које су западни савезници наводно поразили 1945. године. Такође је очито наслиједио Хитлеров „Дранг нах Остен“.

Тачно 45 година касније морали смо да видимо, да те мрачне силе нису поражене,  него се као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД и Немачка тако широко подржали политички, пропагандистички, а најзад и војно оне снаге у југословенском грађанском рату, који су своје униформе китили усташким симболима. Американцима није, тада, смијетало ни да подржавају исламске екстремисте, терористе и џихадисте, који ће у Босни чинити она зла којима ће се касније „прославити“ прво Ал Каида, па затим Исламска држава. Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници, и другим мјестима под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним и тиме ратно-хушкачким наступом у великој мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић испред Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у РС, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић! А није он био једини, било је њих још. Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило, и највише казни су Срби добили, којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову, и другим мјестима, у којима су до рата у приличном броју живјели ( у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било и правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација, и силоване?

Ако је Хашки Трибунал био основан да наводно дјели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ућиће као најгора и најцрња мрља у историји међународног права. Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце, да би спречио нападе НАТО-а на РС? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора требали да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтне? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву, и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршујући свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи. Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требали бити жртве, које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио.

Елем, Срби су проглашени ратним злочинцима зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни грех генерала Младића који му се ставља на терет, зато што је се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа. Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче уствари давно донешена пресуда дан послије датума потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије, када су у питању удари на српски народ.  
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора да се недвосмислено одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да је се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама. Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у РС да ту крвљу стечену и одбрањену РС одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!

Пише др Дарио Видојковић, историчар (Регензбург)