Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године.

Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“.
Награда „Печат времена“ додељује се сваке године за најбоље дело у области науке и друштвене теорије, као и за најбоље књижевно дело, које је први пут објављено у предходној години. Књижевну награду је добио Гојко Ђого за песничку збирку „Клупко“.

Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду.

Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија,  Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“.

У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност).

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

Р Е Ч

На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999.

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности.

Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена».
Време «Печата» тек долази. Хвала. 

U Hanoveru je u 71. godini, posle duge i teške bolesti, preminula Hildergard Hili Kesler, profesorka engleskog jezika i muzike, istaknuti borac za istinu o Srbima.

Bez straha uvek uz Srbe: Hildergard Hili Keslar

Njena poslednja želja da bude sahranjena u Beogradu nije samo emocionalne prirode već ima i političku pozadinu. Ona je i tim činom još jednom želela da upozori na nepravde prema Srbima i Srbiji. Poznavajući svoju sestru, njen brat, iako iznenađen, imao je razumevanje za takvu odluku. Hili će svoje poslednje počivalište naći na Novom groblju u Beogradu, a dan sahrane biće naknadno utvrđen.

Naša Hili, kako su je zvali Srbi u glavnom gradu Donje Saksonije, bila je osnivač organizacije Žne pomažu ženama i jedan od osnivača udruženja građana Srpske opštine. Ratnih devedesetih prošlog veka, kad je počelo krvavo razaranje Jugoslavije i kad se rasplamsala bezočna medijskampanja protiv Srba, istaknuta aktivistkinja studentskog pokreta iz 1968. sa svojim nemačkim i jugoslovenskim istomišljenicima odlučno se stavila na stranu Srba.

Počela je aktivno da radi na prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo na ratom zahvaćenim područjima u Bosni i Hrvatskoj, a zatim kad su izbegli i proterani Srbi našli utočište u Srbiji, svoje aktivnosti preusmerila je na prostor Srbije. Organizacija Žene pomažu ženama, čiji je Hildegard Kesler predsednik bila, poslala je nebrojene transporte humanitarne pomoći, a i direktno se angažovala u izbegličkim centrima u BiH i Srbiji.

Srbi koji su u Hanoveru organizovali protestne marševe i mitinge dozvole od gradskih vlasti dobijali su uglavnom uz pomoć Hildegard Kesler, koja se nije plašila da bi zbog toga kao državni službenik mogla da ostane i bez posla. Hili je zajedno s grupom Jugoslovena i Nemaca pod okriljem organizacije Žene pomažu ženama organizovala i straže upozorenja koje su na Krepkama u centru Hanovera trajale svih 78 dana, sve dok bombardovanje Srbije i SRJ nije prestalo.

Kao prosvetni radnik doprinela je i zbližavanju nekoliko nemačkih škola sa školama iz Srbije i Republike Srpske. Znajući da istina može da se širi samo ako se svuda i uvek ponavlja, ona je i među svojim đacima uporno osuđivala rat i ukazivala na veliko razaranje Srbije i ubijanje nedužnog stanovništva.

- Šta smo mi Nemci Srbima i Srbiji uradili dva puta, pa evo sada i treći put u ovom veku - znala je da kaže s nekim osećajem krivice i tonom kao da za ta zlodela i sama snosi deo odgovorosti.
Agitujući za istinu, uz sve češća humanitarna putovanja u Beograd, sve više je počela da se poistovećuje sa Srbima i stradalim narodima u Jugoslaviji. Mnoge Nemce iz kruga istomišljenika pridobila je za širenje istine, a naročito ih je uključivala u rad organizacije Ne damo istinu koju je tih godina Miša Gavrilović iz Londona proširio i na Nemačku.

Profesorka Kesler je i posle rata nastavila politički da deluje u korist Srba. U Beogradu je imala široki krug prijatelja i bila je aktivan saradnik Beogradskog foruma.
Sportski i plemeniti duh

Hildegard Kesler je rođena u lekarskoj porodici u kojoj je rasla sa tri brata koji su se smatrali pozvanim da štite i vaspitaju svoju sestru. Već tu je naučila šta su rad, plemenitost i pravda, a kao dete zavolela je i sport. Igrala je odbojku i bavila se gimnastikom, a kad je veće uspehe postigla u atletici, onda se odlučila za studiranje sporta. Postala je profesor gimnastike, ali posle povrede oba kolena morala je da menja i poziv. Odlučila se za muziku i engleski jezik, što je sa zadovoljstvom radila do kraja radnog veka. Kao prosvetni radnik, posebno se angažovala za decu ulice u Hanoveru i opismenjavanje žena u Eritreji.
Hrabro se suočila sa smrću

Više od tri godine borila se s opakom bolešću. Bila je optimista pa je najčešće tešila one koji su je posećivali u bolnici. Međutim, kad je i sama uvidela da je kraj neizbežan, sa smrću se hrabro suočila, pa je i svoj odlazak sa ovozemaljskog sveta isplanirala do tančina.

ИЗВОР: https://www.vesti-online.com/

Поштовани пријатељи,

Са дубоким болом и тугом смо примили вест да је преминула Хилдергард Хили Кеслер, истакнути немачки интелектуалац и велики пријатељ Србије и српског народа. Својим упорним, племенитим и хуманим радом проф. Кеслер, наша Хили, пружила је несебичну и величанствену помоћ Србији и српском народу током најтежег периода новије српске историје.

Незаборавна је њена подршка и помоћ српском током НАТО агресије на СР Југославију, када је не само својим хуманитарним него и јавним политичким радом, стала храбро у одбрану истине, слободе и осудила агресију као злочин против мира и човечности.

Хили ћемо увек памтити као храброг и непоклобљивог бораца за мир, који је високо ценио вредности морала, равноправности и слободе.
Њена  несебична помоћ је увек била великодушна и правовремена.
Хили ће заувек остати пример самопожртвовања, племенитости и хуманости.

Београдски форум остаје без свог великог пријатеља и сарадника и заувек ће чувати успомену на њен лик и њено велико хумано срце.

Живадин Јовановић
председник

Пре 20 година, 7. маја 1999. приликом бомбардовања Амбасаде НР Кине у Београду од авиона САД погинула су три кинеска новинара: Хи Хиши, Ђу Ђинг и  Сао Ђинхуан.

Лидери НАТО објашњавали су да је бомбардовање кинеске Амбадсаде било последица коришћења старих мапа. Мало је оних који су поверавали у такво објашњење које, поред осталог, пренебрегава чињеницу да је 78-дневна агресија НАТО, у целини, била илегална - злочин против мира и човечности.

Слава погинулим кинеским и свим другим новинарима и жртвама агресије НАТО.

Дана, 17. 04. 2019. године, у Сомбору у  Српској читаоници „Лаза Костић“, одржана је промоција књиге „1244 кључ мира у Европи“, аутора Живадин Јовановића у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправих.  Домаћин промоције био је г. Стојан Бербер, а о књизи, осим аутора, говорио је и новинар Слободан Рељић.

Г. Јовановић у излагању је, поред осталог, истакао да је агресија НАТО 1999, била акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права и повеље УН, да је представљала злочин против мира и човечности и да се одговорност тадашњих влада, чланица НАТО пакта, на челу са администрацијом председника САД Била Клинтона, никако не може умањити. Истакнуто је да покушај приписивања одговорности нашој земљи, односно тадашњој влади и руководству Србије, представљају део НАТО попаганде и одвраћање пажње од геополитичких мотива Запада, чија је суштина припремање конфронтације са Русијом и Кином. Указано је да Србија својом укупном политиком мора показивати да за решавање питања Косова и Метохије мора имати јасне  и принципијене ставове, за које ће се борити без колебања или узмицања. У том смислу потребно је да јасно афирмише трајни карактер и значај Резолуције СБ 1244, као незаменљиве основе уравнотеженог и одрживог решења. Аутор књиге је изнео став да Резолуција  СБ 1244, предстваља минимум захтева испод којег Србија не треба да одступа. Оно што је испреговарано и добијено, док је Србија била под бомбама не сме се жртвовати у миру, 20 година после агресије НАТО. То што је постигнуто када је униполарни поредак био на врхунцу моћи, када је Русија под Јелцином била понижена, а Кинеска амбасада у Београду бомбардована, не сме се предати данас, када је на сцени нови полтички поредак, када су Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга, постале незаобилазне глобалне силе без чијег учешћа се не може решити ни један важнији светски проблем. Мора се имати у виду, сматра Јовановић, да Русија и Кина нису земље које ће само гласати о предлогу Берлина, Лондона, Вашингтона или Брисела, који је скројен тако да одговара геополитичким интересима Запада, већ глобалне силе за које је једино нормално директно учешће у процесу долажења до уравнотежених решења.
Јовановић је закључио да досадашњи бриселски преговарачки оквир Србији само наметао обавезе и одрицања, да није испунио очекивања и да нема смисла да се настави. С обзиром на досадашња искуства владе кључних западних земаља, нису кредибилни фактор у односу према Србији.

ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СТРАДАЊА СРБА У XX ВЕКУ БЕОГРАД

Из објављених и презентованих реферата, те спроведене расправе на Међународној научној конференцији „Сребреница – стварност и манипулације“, одржаној у Бања Луци 12. и 13. априла 2019. године, учесници Конференције дана 13. априла 2019. године сагласно усвајају и доносе

ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

1. Међународна научна конференција „Сребреница – стварност и манипулације“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно-стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини.

2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године.

3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током Првог и Другог свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва.

4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ.

5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом.

6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (Бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година).

7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији.

Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској.

8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године.

9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице.

10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини.

11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривичноправна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде. Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даља научна истраживања ради установљења цјеловите истине.

12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња.

13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима.

14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси.

15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности.

Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине.

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

НАУЧНИ ОДБОР

ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
Проф. др Милован Милутиновић

Сва видео излагања погледајте овде

У оквиру комеморативних активности, поводом 20-то годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ), Клуб генерала и адмирала Србије, Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина, организовали су изложбу фотографија и докумената о агресији НАТО-а на Србију.

Изложба је постављена у холу Дома Војске Србије у Београду, а отворена је 21. марта 2019.
Аутор изложбе је академски сликар из Београда, Милен Чуљић.

Београдски форум за свет равноправности доделио је славном аустријском и европском књижевнику Петеру Хандкеу Повељу за храбрст. Ово признање уручено му је 23. марта 2019. године у Дому Војске Србије током одржавања Међународне конференције поводом обележавања 20. годишњице од оружане агресије НАТО на СР Југославију којој је, поред високих званичника Владе Србије, представника Српске православне цркве, дипломатских представника пријатељских земаља, културних и јавних личности из Србије, присуствовало и око 200 гостију из око 40 земаља света. Уручујући му Повељу председник Београдског форума Живадин Јовановић је истакао да је Петер Хандке дао неизмеран допринос заштити и ширењу истине о Србији и српском народу у вишедеценијском периоду доминације силе и лажи.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Поводом 20-те годишњице агресије НАТО пакта на Србију (СР Југославију), у Београду је 22. и 23. марта 2019. године одржана Међународна конференција  под геслом ,,ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ” и насловом “Mир и напредак, уместо ратова и сиромаштва”. Конференција је одржана у организацији Београдског форума за свет равноправних, Савеза удружења бораца народно-ослободилачког рата Србије, Клуба генерала и адимирала Србије, Друштва српских домаћина и у сарадњи са Светским саветом за мир. Поред учесника из Србије, у програму је учествовало више од 200 угледних гостију из око 35 земаља света, којима су домаћини изразили искрену захвалност на солидарности, подршци и великој хуманитарној помоћи, у једном од најтежих периода новије историје Србије и њеног народа.

Програм обележавања ове годишњице посвећен је чувању трајног сећања и одавању почасти припадницима војске и полиције, који су дали своје животе у одбрани земље од агресије и цивилним жртвама, укључујући децу, старе и изнемогле, страдале током 78-дневне агресије НАТО.

Јединствено је осуђена агресије НАТО, наглашавајући да је то био и остао илегалан освајачки и злочиначки рат против суверене, мирољубиве европске земље, предузет без одобрења Савета безбедности УН, уз најгрубље кршење Повеље Уједињених нација, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија (1975) и основних принципа међународног права.

Агресијом на Србију (СР Југославију), водеће западне силе, на челу са САД, изложили су њен слободарски и правдољубив народ страдању, разарању и наношењу трајних патњи, ради остваривања својих империјалистичких геополитичких циљева контролу природних и енергентских ресурса, путева транспорта и сфера утицаја То није био ,,мали рат”, нити ,,хуманитарна интервенција“, већ рат геополитичких циљева,. за дуготрајно распоређивање америчких трупа на Балкану, успостављање преседна за нове агресије и збацивање легалних влада, у оквиру стратегије ширења на Исток и успостављања глобалне доминације. Остаће историјска чињеница да је Европа 1999. ратовала против саме себе, слепо следећи туђе геополитичке интересе.

Балкан је данас нестабилнији. Европа је дубоко подељена. Окретање Европе себи захтева преиспитивање, храброст и визију, укључујући  и признање да је напад на Србију (СРЈ) 1999. био велика историјска грешка.

Планери и извршиоци агресије су одговорни за своја злодела. У агресији је страдало око 4.000 људи, (међу којима 79 малолетне деце), док је око 6.500 људи теже рањено. Директна материјална штета износила је 100 милијарди америчких долара. Наглашено је да су НАТО и земаље чланице, учеснице у агресији, у обавези да Србији надокнаде причињену ратну штету.

Учесници Конференције су упознати са досадашњим резултатима научних и стручних анализа, које потврђују да су употреба муниције са осиромашеним уранијумом, графитних и касетних бомби, и других запаљивих и отровних убојитих средстава, довели до вискоког степена дуготрајне загађености животне средине и масовног угрожавања здравља грађана Србије. Поздрављено је формирање посебних тела Народне скупштине и Владе Србије, за утврђивање последица НАТО агресије на здравље грађана и животну средину и дата подршка њиховом раду.

Насилно,  противзаконито отимање Косова и Метохије од Србије се наставља сталним притисцима на Србију да и формално призна отимање дела своје државне територије. Учесници Конференције су подвукли да би насилно одузимање Косова и Метохије од Србије представљало преседан који би неизбежно водио исцртавању нових граница на Балкану и стварању тзв. велике Албаније, на рачун државних територија Србије, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, што се не сме допустити.

Агресија НАТО пакта на Србију (СР Југославију) била је истовремено директан напад на систем мира и безбедности у Европи и свету, успостављен на резултатима Другог светског рата. Она је, као што су то показале потоње интервенције САД и њених савезника (Авганистан, Ирак, Либија, Мали, Сирија и др.), послужила као преседан и модел за глобализацију интервенционизма, образац о томе како се тероризам и сепаратизам користе за остваривање освајачких планова западних ценатара моћи, за насилну промену „неподобних“ режима и за наметање геополитичких интереса Запада, пре свега САД.

Агресија НАТО на Србију (СРЈ), као акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права, не може се ничим правдати, нити одговорност агресора умањивати лицемерним покушајима пребацивања одговорности на Србију, или на њено тадашње државно руководство. Агресија НАТО је ушла у историју као показатељ моралног и цивилизацијског пада, од којег се владе водећих агресорских земаља, ни двадесет година после, нису ослободиле, нити извукле одговарајуће поуке.

Учесници Конференције изразили су снажну подршку и солидарност са напорима Србије у отклањању тешких и даље присутних последица агресије и настојањима да не дозволи да се оружана агресија НАТО настави другим средствима. Пружена је подршка напорима Србије за очување њеног суверенитета и територијалног интегритета, као и за решавање будућег статуса Косова и Метохије, у складу са међународним правом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244. Осуђена је политика уцена, притисака и свих једностраних корака.

Одговорност за злочине и причињену штету агресора не може се оправдати нити умањити. Србија има право да тражи накнаду штете, правну и кривичну одговорност лидера НАТО и одговорних чланица. Затражено је неодложно процесуирање свих одговорних за злочине према Српском народу, посебно трговину људским органима киднапованих Срба, у складу са Извештајем Дика Мартија и одлуком Парламентарне скупштионе Савета Европе.

Агресијом 1999. на Србију (СР Југославију) и другим војним интервенцијама последњих деценија, НАТО је очигледно  постао освајачки војни савез, одговоран што су Балкан и Европа  данас подељенији и нестабилнији, што су Европа и  међународни односи милитаризовани, што су неповерење и конфронтација најдубљи од хладног рата, што је дубоко уздрман светски поредак безбедности.

НАТО је оруђе војно-индустријског комплекса и доминације најкрупнијег капитала, а не мира, потреба народа и напретка. Зато НАТО, као реликт хладног рата,  треба распустити, а стране војне базе укинути, укључујући и базу Бондстил у српској покрајини Косову и Метохији.

Учесници Конференције су оценили да свет пролази кроз период растућег неповерења, тензија и претњи новим интервенцијама и сукобима. Корени тога леже у агресивности НАТО и отуђених центара моћи, чијим интересима одговара кршење основних принципа међународног права, ескалација претњи нова трка у наоружавању.

Осуђени су методи злоупотребе међународних институција као што су: Уједињене нације, ОЕБС, УНЕСКО, СТО и друге, захтевајући њихов развој и јачање, а не руинирање и заобилажење.

Констатовано је да је политика доминације, заснована на војној сили, карактеристична за униполарни светски поредак, неприхватљива, јер је заснована на привилегијама и самопроглашеној изузетности, а не на равноправности свих земаља и народа. Мултиполаризација искључује доминацију и отвара простор за демократизацију међународних односа. Упућен је апел свим мирољубивим снагама у свету да удруже снаге у борби за поштовање међународног права заснованог на Повељи УН, за јачање улоге Уједињених нација и других универзалних међународних организација.

Учесници Конференције су јединствени у захтеву да се нова трка у наоружавању и кршење међународних споразума из те области, морају хитно зауставити, а средства из војних буџета преусмерити за економски развој, подизање квалитета живота грађана и отклањање застрашујућих развојних и социјалних диспропорција. Изражена је дубока забринутост због иступања САД из важећих међународних споразума, посебно из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета. Затражено је поштовање постојећег споразума и обнова преговора о прекиду трке у наоружавању, посебно нуклеарног. Они су затражили потпуно повлачење америчког тактичког нуклеарног оружија и постројења ракетне одбране из Европе, који погоршавају безбедност на Европском континенту.

Оцењено је да империјалистички систем, са незаситом похлепом за туђим богатствима, униполарни поредак, заснован на стратегији изузетности, доминације и НАТО интервенционизам, представља кључне извор нестабилности, неповерења и сукоба. За мир, стабилност, демократију и  инклузивни напредак неопходне су корените промене у светским односима, поштовање суверене равноправности, немешање и мултилатерализам, уважавање заједничких интереса и искључивање сваког егоизма, протекционизма и привилегија. Политика конфронтације, интервенционизма и мешања у унутрашње ствари, коју подстичу војно-индустријски комплекс и крупни финансијски капитал, морају уступити место дијалогу, партнерству, поштовању основних норми међународног права и међународног поретка.

Учесници Конференције  су се заложили за мирно политичко решавање свих међународних проблема, уз поштовање принципа међународног права, повеље УН и одлука Савета безбедности УН.

Београд, 23. март 2019.

ИНТЕРВЈУ ФРАНЦУСКОГ МАЈОРА ПЈЕР-АНРИ БИНЕЛА ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АГРЕСИЈЕ НАТО

Пјер-Анри Бинел мајор, бивши француски обавештајац ОТКРИВА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „Новости“ и тврди: НАТО је мислио да ће цео “посао” завршити током месец дана

О томе какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој Бинел каже: У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију.

Две деценије после, све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље - основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доманације засноване на војној моћи и хегемонији Запада на челу са САД.

«Мали косовски рат», како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или «Милосрдни анђео» како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Кине. Данас, 20 година после, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Кине. И то како мерама војног  тако економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Када је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда «бољег живота» усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду «свеобухватног правно обавезујућег документа», да призна да је силом отето добило и «правно» покриће. Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50-те годишњице НАТО-а у Вашингтону априла 1999. НАТО је и званично од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70-ту годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евро-атлантској осовини, поготову стање односа Брисел-Москва-Вашингтон-Пекинг , да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999 била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о «хуманитарној интервенцији»? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70-ту годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију?... Размимоилажења и поделе око Косова и Метохије, Ирана, Сирије, Русије, Кине, Северног тока, доприноса финансирању НАТО-а, миграцији, мултилатерализму и другим стратешким питањима се шире и продубљују. Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест о тим променама. Ни НАТО, дефинитивно, није више оно што беше 90-тих година прошлог столећа.

Злочин НАТО и даље без казне

- Тешко је наћи разумно објашњење зашто Србија од децембра 2004. није поново тужила НАТО за бомбардовање 1999. и овај страшан ратни злочин против човечности, злочин према грађанима и држави
- Многи у свету оцењују да ће почетак бруталног и нелегалног напада на Србију - 24. мартa 1999. године - у историји остати упамћен као нови дан срамоте за НАТО земље које суга учиниле  
- НАТО издао званични Приручник за своје војнике приликом доласка на Космет 1999.  о штетности зрачења осиромашеним уранијумом и строгој забрани приласка тим објектима и местима
- НАТО је водио рат против српског народа, против цивила.
- Бездушна и сурова и нелегална агресија над Србијом до данас је некажњена и Србијаје дужна због својих грађана да поново поднесе тужбу суду и тражи осуду оних који су је организовали и извршили, као и надокнаду штете која је толико велика, да је скоро немерљива. Српска држава то мора даучини, има моралну обавезу, а пошто овакви најстрашнији злочини никада не застаревају нема никаквих етичких ни других правних или организационих препрека да се донесе одлука и поново подигне тужба.
- Србија нечињењем не би смела да производи још један исто тако тежак злочин према сопственом народу због заборављања нанесеног ратног зла и нелегалне агресије. Не би смела због нових поколења Срба, наших потомака

Пише: Јово Вукелић

Да подсетимо, у бомбардовању и бездушној агресији НАТО над Србијом које је трајало 79 дана (а не 78) у пролеће 1999. године  (од 24. марта до 10. јуна) у ракетним и ваздушним нападима, као и копненим интервенцијама  на Косову и Метохији из правца Албаније погинуло је неколико хиљада, претежно недужних цивила, војника (укупно око 2.500), држављана Србије, чији број није у потпуности и тачно утврђен (Никада није објашњено зашто то није урађено, и никада ниједан власт није казнила одговорне у војсци или државној администрацији за тај пропуст или намерно прикривен податак). Животе је изгубило и 80-оро невине деце и стотине младих и непунолетних Срба.

Милица Ракић

Уз ту незакониту агресију, изведену без одобрења Савета безбедности УН, Србији и њеним грађанима је нанета огромна материјална штета. Уништене су стотине приватних кућа, зграда, државних институција, железничких и друмских мостова, фабрика, енергетских и електричних постројења, тв и радио станица и релејних торњева, а разорене су и школе, болнице, старачки домови, културне установе,  телевизијске куће...

У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас.

Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић.

Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.

Као генерација која је стасавала у Београду после већ истoријске 1968. Године имали смо привилегију да живимо у времену и граду у којем је Михаило Марковић.

Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова.

Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања.

Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу.

Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету.

На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо.

Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“.

Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе.

Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац.

У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне  циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље  одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“.

Ранко Р. Спалевић,
- књижевник, издавач

Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.

И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе.

„Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић.

Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке.

„Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“

Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу.

„То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних.

Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана.

„То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић.

Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду.

„На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ.

Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.

Министар за рад, запошљавање и социјална питања г. Зоран Ђорђевић, примио је председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића и председника Клуба генерала и адмирала Србије Миломир Миладиновић генерал-пуковник, који су га упознали са програмом обележавања 20-те годишњице од оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). У разговору је истакнуто да обележавање ове годишњице има велики значај за очување истине о неоправданом и незаконитом карактеру агресије НАТО на Србију, као и за васпитавање младих генерација у патриотском и слободарском духу. Програм обележавање ове годишњице обухвата одржавање Међународне конференције са темом "ГЛОБАЛНИ МИР И НАПРЕДАК УМЕСТО СУКОБА И СИРОМАШТВА", Међународну смотру документарног филма и изложбу фотографија и књига о агресији НАТО. За учешће на Међународној конференцији, као и у другим тачкама Програма пријавио се велики број пријатеља Србије из српског народа из свих делова света, међу којима је и велики број носилаца вискох српских одликовања.

Организатори обележавање 20-те годишњице агресије НАТО су Београдски форума за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србија и Друштво српских домаћина. Програм се реализује у сарадњи са Домом Војске Србије, као и са Светским саветом за мир чије је седиште у Атини. У разговору је учествовао и Ненад Нерић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас.

Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић.

Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.

Београд, јануар 2019.

У свечаној сали Дома војске у Београду промовисана је књига "1244 - кључ мира у Европи" аутора Живадина Јовановића, председника Форума за свет равноправних.

IZVOR: RTS

Промоција књиге „1244 – кључ мира у Европи", Живадина Јовановића, дипломате и  некадашњег министра иностраних послова Југославије, у издању Српске књижевне задруге, одржана је данас у Свечаној сали Дома Војске Србије. Централни мотив за писање књиге била је Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација 1244.  Многи аналититчари су ово дело описали као прилог праву Србије на Косово и Метохију.

-Може ли Европа да се окрене себи, да се осамостали од Америке или од било кога другог, да више води рачуна о себи, својим интересима и својој будућности, о својој стратегији и циљевима, а не о туђим. Може ли Европа бранећи лажи, преваре, лицемерје, подвале, бранећи сепаратизам и тероризам и њихове лидере, заступајући њихове интресе да се окрене себи. Европа данас тражи себе. Не зна где су јој узроци и извори проблема и да је још у магновењу борећи се са последицама – рекао је Јовановић и додао да Европа више није извор, а ни извозник стабилности и да је закорачила у период још већих мука.

О аутору и делу говорио је рецезент генерал у пензији Радован Радиновић који је за Јовановића рекао да поносно служи својим друговима, саборцима, својој генерацији и народу.

-„1244 - кључ мира у Еворпи" је документ изворних докумената о историјској и политичкој ситуацији Србије на крају 20. и почетку 21. века. То је прилог разумевања и решења косовског питања – рекао је о књизи главни уредник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић.

Један од рецензената је био и проф. др Миле Ломпар, професор на Филозофском факултету београдског унивезитета који је додао да књига има документарни и политички карактер и да би могла бити руководно начело српске политике.

Дело представља збирку чланака интервјуа и говора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године. Књига је подељена у пет поглавља: Врemе тероризма, Врemе агресије, Врemе илузија, Врemе отрежњења и Прилози.

1244 кључ мира у Европи - Живадин Јовановић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. drРадован Радиновић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - Драган Лакићевић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. dr Milo Lompar (промоција књиге)

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, примио је Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних и Драгана Лакићевића главног и одговорног уредника Српске књижевне задруге, издаваче књиге „1244 кључ мира у Европи". Књига, чији је аутор Живадин Јовановић, посвећена решавању питања Косова и Метохије, а представља збирку његових текстова објављених у страним и домаћим медијима током три протекле деценије. Подељена је у пет поглавља: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време за отрежњење и Прилози.

Патријарх Иринеј је благословио појављивање и промоцију књиге, која ће се одржати  у уторак 04. децембра 2018. у Београду.

Београд, 03. 12. 2018.

Поштовани,
Позивамо Вас на промоцију књиге "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ", аутора Живадина Јовановића.
Промоција ће се одржати у уторак 04. ДЕЦЕМБРА 2018. у 13 часова, у свечаној сали Дома Војске Србије, Београд - Браће Југовића 19.
Позивница у прилогу.
Добро дошли!

Инострани члан САНУ проф. др Јелена Гускова, 19. новембра, посетила је Боградски форум за свет равноправних и са г. Живадином Јовановићем разоварала о примпремама за обележавање 20-те годишњице оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). Јовановић је гошћи из Русије поклонио свију нови књигу „1244 кључ мира у Европи“, а проф. Гускова узвратила је својом новом књигом „Генерал Младић – последња битка“.

Gost emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović

GOST emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović.

U emisiji će biti reči o političkom i pravnom značaju Rezolucije 1244, pokušajima njenog derogiranja, ali i važnosti ovog opšteobavezujućeg dokumenta Saveta bezbednosti UN za očuvanje mira u Evropi.

Emisija počinje u 21 čas, voditelj je Milorad Vukašinović, novinar i publicista.

Bivši šef diplomatije Živadin Jovanović promovisao knjigu u Novom Sadu. Predaja Kosova i Metohije značila bi pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju – poručio Jovanović

SRBIJA nema snažniji argument niti jaču osnovu da brani svoje pravo na Kosovo i Metohiju nego što je rezolucija 1244 – rekao je nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ, Živadin Jovanović u ponedeljak uveče u Novom Sadu na promociji svoje knjige „1244 – ključ mira u Evropi“ .

Obraćajući se publici u Kulturnom centru Novog Sada,  Jovanović je upozorio da bi predaja Kosova i Metohije značila pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju.

- To nije pretpostavka, to stoji u planovima. Setimo se da je nemački ambasador Mas govorio: „Ako ne date Kosovo, otvoriće vam se pitanje Vojvodine, Sandžaka i tako dalje“. Oni se nadaju da će Srbija potpisati kapitulaciju, u šta ja neću da verujem, da bi otvorili odmah nove separatizme pomoću decentralizacije - istakao je Jovanović.

Zahvalivši se novosadskoj publici na ukazanoj pažnji, Jovanović je rekao da je ovo obimno delo proizašlo iz njegovog osećaja obaveze „da ne ćutim na ćutanje“ o rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN koja je usvojena 10. juna 1999. godine.
- Morilo me je i opterećivalo to što se ćuti na kristalno čistu i jasnu pravnu poziciju za odbranu prava i interesa Srbije na Kosovo i Metohiju - kazao je bivši šef naše diplomatije.

Pored autora, o knjizi su govorili: Dragan Lakićević, direktor Srpske književne zadruge, Čedomir Štrbac, diplomata i Milorad Vukašinović, novinar i publicista.

ZBIRKA JAVNIH ISTUPA

 KNjIGA  „1244 – ključ mira u Evropi“  u izdanju  Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i Srpske književne zadruge, predstavlja zbirku članaka, intervjua i javnih istupanja autora objavljenih u domaćim i stranim medijima u periodu od 1997. do septembra 2018. godine.

У понедељак, 19. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, представљена је књига  „1244 – кључ мира у Европи“ некадашњег министра иностраних послова СРЈ Живадина Јовановића. Поред аутора, о књизи су говорили: Драган Лакићевић, директор Српске књижевне задруге, Чедомир Штрбац, дипломата, и Милорад Вукашиновић, новинар и публициста.

Ова књига, у издаваштву Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге, представља збирку чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године.

Домаћин трибине Милорад Вукашиновић рекао је да је књига Живадина Јовановића капитално дело, али и незаобилазни документ који осликава атмосферу у међународним односима 90-их година прошлог века који су узроковали НАТО агресију на СРЈ 1999. године.

– Баш због тога ову књигу треба схватити као допринос разумевању феномена моралне хипокризије пропагатора једног поретка, заправо глобалног нереда, који стоји иза покушаја отмице нашег Косова и Метохије супротно свим још увек важећим нормама међународног права, а посебно повеље Уједињених нација – казао је Вукашиновић у уводном делу промоције књиге Живадина Јовановића.

Први човек Српске књижевне задруге Драган Лакићевић подсетио је да је Јовановић угледно име југословенске и српске дипломатије у три последње деценије 20. века и као учесник има право на овакву књигу – обимну, свестрану и разуђену. Дипломата Чедомир Штрбац нагласио је да је реч о веома значајној књизи која се тиче наше прошлости, а добрано и садашњости. Овим делом, рекао је даље Штрбац, Јовановић се представио као одлучан и доследан дипломатски борац у одбрани историјске српске земље Косова и Метохије.

Захваливши новосадској публици на указаној пажњи, Јовановић је рекао да је ово обимно дело произашло из његовог осећаја обавезе „да не ћутим на ћутање“ о резолуцији 1244 Савета безбедности УН која је усвојена 10. јуна 1999. године.

– Морило ме је и оптерећивало то што се ћути на кристално чисту и јасну правну позицију за одбрану права и интереса Србије на Косово и Метохију. Србија нема снажнији аргумент нити јачу основу да брани своје право на КиМ него што је резолуција 1244 – нагласио је Јовановић.

Бивши шеф наше дипломатије додао је да је седница Савета безбедности, на којој је документ резолуције о КиМ усвојен, била попут Бечког или Берлинског конгреса које изучавају деца у целом свету. На тим конгресима, рекао је даље аутор, решавале су се кризе, а по његовом дубоком уверењу, криза у вези са КиМ није ништа мање глобална од неких криза у историји човечанства. Јовановић је упозорио да би предаја Косова и Метохије значила припрему терена за нове захтеве територија које Србији припадају.

– То није претпоставка, то стоји у плановима. Сетимо се да је немачки амбасадор Мас говорио да ће нам се ако не дамо Косово, отворити питање Војводине, Санџака и тако даље. Они се надају да ће Србија потписати капитулацију, у шта ја нећу да верујем, да би отворили одмах нове сепаратизме помоћу децентрализације  – истакао је на крају промоције Живадин Јовановић.

НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА

Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних  страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији.
Француски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив - из намере или непажње - садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.
Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80  шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?
Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.   

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.
Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?
«Један на један» у тзв. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште  имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.
Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.
Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од  стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?  

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?
Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.
Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?    
Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?
Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.
Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.

Живадин Јовановић

Шта ће уцене најдемократскијих држава Запада оставити будућим поколењима од "демократизоване Србије"?

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?

Да је Запад 2000-те припустио Хрватску да уредно подсећа Србију да је колонија дужна да трпи, извршава и захваљује на понижењима

Јовановић је Стокингеру уручио своју нову књигу 1244 кључ мира у Европи» у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправних

Дејвид Стокингер, угледни аустријски публициста и члан Управе Иницијатице за неутралну и солидарну Аустрију, посетио је Београдски форума за свет равноправних, током разовора са председником Београдског форума г. Живадином Јовановићем, размењена су мишљења о актуелним кретањима у Европи, на Балкану, као и глобална кретања.

Изнета је оцена да се Европска унија суочава са дубоким структурним проблемима и великим разликама у погледу путева за њихово решавање, Брегзит и емигрантска криза су само врх леденог брега, који открива дубоке разлике између влада земаља чланице у погледу расподеле надлежности, вођење економске и социјалне политике, односа са Русијом  и Кином и многе друге. По оцени Стокингера емигрантска криза је искоришћена за смањивање издвајања средстава за социјалне намене са 2% на 1,3% ГДП. Изражен је став да досадашњи начин њеног решавања репресивним и административним мерама (Фронтекс, зидови, патроле на Средоземљу, враћање) неће дати резултате, већ је неопходно отклањати узроке који се налазе у војном интевенционизму и ратовима, као и у продубљивању беде и сиромаштва у Африци, на Блиском Истоку и др. регионима.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић уручио је Њ. Е. г. Александру Чепурину, амбасадору Руске Федерације у Републици Србији, своју нову књигу „1244 кључ мира у Европи“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. Рецезенти књиге су академик Владо Стругар и професори Мило Ломпар и Чедомир Штрбац.

У разговору је истакнут значај традиционалног пријатељства , савезништвa и међусобног поверења за развој будућих односа и свестране сарадње између две земље и два народа. О ширини и богатству тих односа сведочи и програм обележавања 180 – те годишњице дипломатских односа Русије и Србије. Јовановић је истакао да јавност у Србији, високо цени незаменљиву улогу Русије и председника Путина, лично, за очување мира и безбедности у Европи и свету, а посебно принципијелну и пријатељску подршку праведном и мирном решењу питања Косова и Метохије у оквирима Резолуције СБ 1244 и Устава Републике Србије.

Београд, 24. 10. 2018.

У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо:
 

САД:

Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД.

РУСИЈА:

Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244.

КИНА:

Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244.

НЕМАЧКА:

Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!

Прилог одбрани права Србије на Косово и Метохију

У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „1244 – кључ м

ира у Европи“, аутора Живадина Јовановића, дипломате и министра инстраних послова Југославије (1998. – 2000.). У присуству представника медија о књизи су говорили: Драгн Лакићевић,  главни уредник Српске књижевне задруге, проф. др Мило Ломпар, Драгомир Вучићевић  амбасадор у пензији и аутор.

Књига је збирка чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године (890 стр.) Подељена је у 5 поглавља – Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњавања и Прилози.  Рецезенти су академик Владо Стругар, проф Мило Ломпар и амбасадор Чедомир Штрбац, а уредници амбасадор Драгомир Вучићевић и књижевник Драган Лакићевић. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Говорећи о књизи, професор Мило Ломпар је указао да она одражава континуитет ставова аутора у заступању државотворног и националног интереса Србије и српског народа, који се препознаје у његовом вешедеценијском дипломатском раду и јавним иступањима. Истицање значаја Резолуције СБ УН 1244, треба разумети као израз дугорочног али и актуелног погледа на значај Косова и Метохије за Србију и српски народ. Питање Косова и Метохије дубоко задире у питање националне егзистенције и свести, а књига Живадина Јовановића снажно реафирмише државотворну традицију српског народа успостављену у 19. веку – нагласио је, поред осталог, професор Мило Ломпар. Као посебну вредност књиге, он је истакао њен документарни карактер.

Амбасадор Вучићевић је као основне тезе аутора издвојио: потребу да се Србија више окрене себи и својим дугорочним интересима а мање актуелним очекивањима од међународних фактора који се у односу на Србију руководе искључиво својим експанзионистичким геополитичким циљевима. Србија треба да се држи основних принципа међународног права и одлука СБ УН, свидело се то некоме или не, да гради уравнотежене однесе са свим међународним чиниоцима, а посебно са пријатељима који нису учествовали у агресији НАТО нити су признали једнострану сецесију. Вучићевић је издвојио и став аутора да је Европска унија потребна Србији само онолико колико је Србија потреба Унији, те да је чланство у ЕУ легитиман циљ уколико није условљено одрицањем од суверенитета и територијалног интегритета. Праведно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино на основу поштовања принципа Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Настојања да се Србији уценама наметну решења која представљају легализацију кршења тих принципа и одлука водили би продубљивању нестабилности и гомилању конфликтног потенцијала на Балкану и у Европи – упозорио је Вучићевић.

Аутор је подсетио да се до Резолуције СБ УН 1244 дошло тешким двомесечним преговорима током агресије НАТО, уз посредовање Русије. По њему ни данас нема изгледа за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења у билоком ужем формату, без директног учешћа Русије. Резолуција СБ УН 1244 је компромис интереса Србије али и интереса свих кључних чинилаца европских и светских односа укључујући Русију и Кину као сталне чланице СБ УН и силе растуће глобалне моћи. Ако агресија НАТО-а 1999. године није могла да се оконча без директног ангажовања Русије председника Јељцина, онда је данас, у условима мултиполарних светских односа, директно ангажовање Русије председника Путина у решавању проблема који су последица те агресије, императив. Покушај решавања проблема Косова и Метохије у уском оквиру ЕУ израз је тежњи да се искључе Русија и Кина и да се уценама наметну једнострани геополитички интереси Запада, односно ЕУ и НАТО. Ти интереси су огољени - конфронтација са Русијом и Кином

Прихватање или мирење са таквим настојањима не би водило одрживом компромису већ даљој дестабилизацији Балкана и Европе. Формат преговора у Брислу без Русије, подсећа на формат преговора у Минхену када су западне силе, тачно пре 80 година «бранила» људска права припадника нем,ачке националне мањине и «спашавале» мир силом одузимајући Судетску област од Чехословачке, игноришући супротне ставове СССР-а и спречавајући његову улогу. Ко је у том „споразумевању“ учествовао а ко је био искључен и до чега је „свеобухватни правно обавезујући споразум“ од 30. септембра 1938. довео, добро је познато – упозорио је Јовановић.
28. септембар 2018.

Реч амбасадора Драгомира Вучићевића на промоцији књиге „1244 – кључ мира у Европи“ 28. септембра 2018. у СКЗ

ДОСЛЕДНОСТ У ОДБРАНИ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ

Поштовани даме и господо,
Драги пријатељи,

Дозволите ми да, са великим задовољством, честитам мом драгом пријатељу Живадину Јовановићу, на томе што је,  у оквиру свог богатог интелектуалног стваралаштва,  читаоцима подарио ово ново и изузетно значајно дело.
Пред нама је књига  са необичним насловом – „1244, КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ“,  пуним симболике, жеље  и наде српског народа  да у њему нађе додатни  ослонац и снагу да, упркос насилне сецесије, која је уследила након агресије НАТО пакта и протеривања преко 250.000  Срба и других неалбанаца,  очува Косово и Метохију у својим границама.

Желим овом приликом да изразим и лично задовољство што је, уз Београдски форум за свет равноправних,  саиздавач ове значајне књиге и Српска књижевна задруга, једна од најзначајнијих културних институција Србије.
Имао сам прилику и задовољатво  да  у припремама за писање ове књиге више пута разговарам са  мојим драгим пријетељем Жиком, о изузетном значају текстова који  су одабрани за штампање и потреби да они што пре, у овм облику,  буду доступни најширој јавности.

Оно што  посебно  карактерише садржај ове књуге  јесте  бескомпромисна  и безрезервна  доследност аутора у заштити и одбрани  виталних  националних и државних интереса нашег народа и наше  земље.
Све то је  успешно и доследно  радио и у то искрено веровао, прво као дугогодишњи дипломата и амбасадор  Југославије,  а потом и као министар спољних послова  те, у свету,  веома угледне и цењене  земље.
Дозволите да укажем на основне и најважније ставове и поруке,  садржаних на страницама ове  обимне  књиге:

Србија треба више да се окрене себи, а мање да очекује од других;

Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима,на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса.  посебно са пријатељским земљама, које нису учествивале у агресији НАТО-а и које подржавају територијални интегритет Србије,

Политику активне неутралности, коју је утврдила Народна скупштина Србије, подићи на ниво једног од основних принципа Устава.

- Односима са Европском унијом треба прићи прагматично и достојанствено, што значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготово не као привилегији, или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитиман циљ, али не једини, још мање по сваку цену.
- Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава.
- Агресија НАТО-а 1999. представљала је најдрастичније кршење Повеље Уједињених нација, основних принципа међународног права  и злочин против мира и човечности.
- Једна од последица те агресије јесте и отимање Косова и Метохије од Србије, применом најгрубље силе, окупација и противправно проглашављње независности 2008. године.

Што се тиче решења за Косово и Метохију, треба поћи од следећег:
Прво,  да Косово и Метохија у целини припда Србији – историјскикултуролошки, међународно-правно, по Уставу Србије и по Резолуцији СБ УН 1244;
Друго, да је свеобухватно, праведно и одрживо решење једино могуће у формату који укључује Савет безбедности;
Треће, једини свеобухватни, правно обавезујући споразум за решерње јесте Резолуција 1244; одредбе тог документа, којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, изражавају основни принцип међународног права, вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности

- Четврто, неправедно решење на штету Србије не може бити у интересу мира и стабилност.
- Од државних органа се очекује да енергично инсистирају на слободном и безбедном повратку 250.000 протераних Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије. Нико нема право да прихвати резултате етничког чишћења Срба са Косова и Метохије од агресије НАТО-а 1999. до данас.
- Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито, или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значило би да се Србија удаљава од принципа међународног права, да саучествује у легализацији  отимања њене државне територије

Имајући у виду изнето, а посебно професионални и политички реноме и углед аутора на унутрашњем и међународном плану,  уверен сам да објављивање  ове књиге, ставови и поруке  које она садржи,   представљају  изузетан издавачки подухват  који ће,  у овим тешким тренуцима за наш народ и нашу земљу,  многима, укључујући, надам се,  и онима на власти,  послужити као  поуздани инспиратор, ослонац и орјентир  у заузимању ставова у  промоцији, одбрани и заштити виталних  националних интереса, а посебно када је у питању коначно решавање проблема Косова и Метохије.

Хвала на пажњи
Драгомир Вучићевић

Вест о промоцији књиге су пренеле НОВОСТИ:

Београдски форум за свет равноправних најоштрије осуђује свако мешање страних фактора у изборни процес у БиХ и у Републици Српској као грубо кршење основних принципа демократије, људских права и међународног права. Таквим мешањем страни фактори уједно крше принципе и одлуке ОЕБС-а и Генералне скупштине Уједињених нација која је управо започела овогодишђње заседање.

У случају БиХ и РС страно мешање у изборни процес је супротно садржини и циљевима Дејтонско-Париског споразума о окончању грађанског рата и може бити увод у дубљу дестабилизацију прилика у којима и без тога расту тензије, неповерење и конфликтни потенцијал са непредвидивим исходом. Сматрамо да Генералну Скупштину УН треба хитно упознати са свим чињеницама о мешању страних фактора у изборни процес у БиХ и у РС и затражити поштовање њених одлука о немешању у изборне пропцеседругих држава.

Живадин Јовановић

Председник Београдског форума за свет равноправних

„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић.

„Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић.

Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић.

„Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић.

Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић.

„Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он.

Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик.

„Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он.

Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић.

Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи.

„Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић.

Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.

Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана.

Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу:
"НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ"

Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици:
"НИКО НЕ МОЖЕ ОРУЖЈЕМ НА СРБЕ"

Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења.

Др Дарио Видојковић, Немачка           

Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова!
Истина, такве захтеве смо могли чути и раније, али најавом министра из Албаније Панделија Мајка па и Рамуша Харадинаја, другог ратног злочинца којег је Хаг пустио на слободу упркос доказима о почињеним злочинима, о укидању границе Албаније према територији Косова и Метохије (Србије) је нови и еклатантни корак ка формирању „Велике Албаније“, што може довести до опасних последица по читав регион и по мир и стабилност на Балкану али и шире! Тиме, албански лидери више и не скривају своје праве намере, које су износили и другим начинима у јавност, као што је била застава „Велике Албаније“ прикачена на дрон којег су 2014. пустили на стадион у Београду током утакмице Србија и Албанија.
Овакве албанске намере су крајње опасне по Србе јужно од Ибра, али и за све Србе на Косову и Метохији. Да би се избегло ново етничко чишчење Срба јужно од Ибра и са територије читавог Косова и Метохије, али уједно и да би се спречило најављено стварање „Велике Албаније“, Београду преостаје да одмах прекине Бриселски дијалог и да се питање Косова и Метохије поново врати у окриље УН, поштујући Резолуцију СБ УН 1244! Бриселски дијалог српској страни досада и није донео никакве конкретне користи, осим што је Србија извршавајући договоре, учинила нове једностране уступке Приштини, међу којима је највећи - укидање институција Републике Србије на целој територији Косова и Метохије. Заузврат, српска страна скоро ништа да није ни добила. Једини добитак је управо требало да буде ЗСО, од које, ето, по свој прилици, нема ништа.

Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану.

Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244.

Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!

Живадин Јовановић:
Одговори на питања новинара „Политике“ Дeјана Спаловића, о дипломатији

Да ли дипломата икада иде у пензију?

Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив,  спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за  интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.

Prijem kod Premijera NR Kine Dzurondzija, decembar 1999.

Чиме се данас конкретно бавите?

Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира.
Сведочим о искуиствима Југославије и Србије и њиховом значају за политичку стратегију данас. Добро је што чешће одајемо пошту жртвама за одбрану, не ваља што као нико на свету,  своју часну историју проглашавамо погрешном, митоманском, небеском. Чудимо се и жалимо Унији, Немачкој, Аустрији - свима, од Рејкјавика до Владивостока - што други, дрско, оправдавају обнову неонацифашизма, славе своје цивилизацијске падове и злочине, укључујући геноцид над српским народом, као да не схватамо да их ниподаштавањем наше историје и нације охрабрујемо да буду још дрскији према Србији. Ко на свету даноноћно тврди да је имао погрешну историју, да је зато све изгубио, али да непријатељима попушта зато што је јак!

Повремено иступате у име Београдског форума?

Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.  

Jevgenij Primakov, raniji MIP, potom Premijer Rusije, bio je rado vidjen gost u Beogradu
  

А како се финансирате?

Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када  не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће.

Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра.

Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у  Италији (Forum di Belgrado Italia).
Учествујем у раду Шангајског форума, једне светске „фабрике“ економских, развојних и организационих будућности.

Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори.  А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања.
Зато је понашање црногорске власти према српском народу жалосно и неприхватљиво, а изјава Његове светости упозорење да је такав однос неодржив.   

У Подгорици, 25.7.2018. године
ПРЕДСЈЕДНИК

Др Момчило Вуксановић

САОПШТЕЊЕ

Због наставка антисрпске хистерије у Босни и Херцеговини и дијелом окружења усмјерене на етикетирање Републике Српске као геноцидне творевине и оптужбе Срба као геноцидног народа позивајући се на Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице, Организације старјешина Војске Републике Српске тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године, а потом повлачење тог извјештаја и списка од око 22.000 припадника ВРС и снага МУП-а РС, који су наводно учествовали у операцији на Сребреници.

Комисија о Сребреници формирана је уз пријетње виског представника у БиХ Педија Ешдауна а њени чланови, несвјесни одговорности, доставили су 2004. год. Извјештај Влади Драгана Микеревића који је прихваћен а потом јавно подржан од предсједника Републике Српске Драган Чавић чиме је убрзана сатанизација српског народа и отворен лов на припаднике ВРС због масакра у Сребреници. Ово је био неразуман и сраман чин српских власти који су ради очувања фотеља продали душу ђаволу а српском народу ставили омчу око врата.

Српски народ је прошао катарзу и сувише скупо платио своју слободу цементирајући у темеље Републике Српске 30.000 најбољих синова и кћери српског народа који не заслужују да им власти на такав срамни начин враћају. Република Српске је светиња и нико нема право да је назива геноцидном творевином још мање да Србе етикетира геноцидним народом који је сам преживио геноцид у Другом свјетском рату од стране НХД у чијим су јединицама масовно учествовали припадници бошњачког народа а чији потомци га данас проглашавају „геноцидним“ народом.

Утврђивање истине о Сребреници је историјски неопходан процес који тражи озбиљан историјско-научни приступ, као једини који може да доведе до сагледавања стварних размјера догађаја који су се дешавали у Подрињу током протеклог рата. Сасвим је јасно да постоји евидентни догађаји у Подрињу током трајања рата у БиХ од 1992. до 1995. године и да је без сагледавања њиховог укупног тока и објективних околности немогуће сагледати њихову цјелину и да их је немогуће смјестити у објективне историјске токове.

Организација старјешина Војске Републике Српске безусловно тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године усвојеног 2004. године и списка око 22.000 људи из Подриња и сарајевске регије, наводних учесника злочина у Сребреници. Истовремено тражимо од Владе Републике Српске да исти извјештај и спорни списак од 22.000 припадника ВРС и МУП-а прогласе неважећим.

Бања Лука                                 
12. јули 2018. године                   

ПРЕДСЈЕДНИК
Проф. др Милован Милутиновић

АГРЕСИЈА И ЕКСПЛОАТАЦИЈА СУ НАЦИНАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БРИТАНСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Енглеска  је кроз историју извршила инвазију на око 90 одсто земаља света. Од 200 земаља у свету, само 22 никада нису искусиле британску агресију, закључак је студије коју су израдили сами Британци
Геноцид су Британци починили и током колонизације Аустралије. Од 1788. године Енглези су убили између 90 и 95 одсто староседелаца Абориџина. Сматрали су да је то услов њиховог напретка
И у Тасманији се геноцидом затрло семе Абориџина
Британци спроводе у 21 веку брутално етничко чишћење
Британији би требало увести стогодишње санкције за све незаконитости и злодела која су урадили народима света, за сва кршења главних Резолуција УН, Декарација, Повеља, Устава... и за непоштовање оног основног – а то је људски живот
Пише: Јово Вукелић

Милиони фунти у злaту од пљачки и крађа слили се у џепове аристократских британских породица

Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично поубијали све Индијанце на територији данашњих САД. Процене говоре да су током насељавања САД  Енглези убили, што метком што намерним болестима,  између 12 и 15 милиона Индијанаца, што је најмасовнији геноцид у историји
У САД  је 1890. године  живело мање од 250.000 Индијанаца, односно само 0,3 посто некадашње укупне популације.
Планску, систематску политику спровођења темељног геноцида до коначног истребљења над Индијанцима је подржавала влада прво у Лондону, а затим и у Вашингтону, али и Црква!
И Црква плански учествовала у биолошком геноциду
Индијанце је побила углавном Британија која саму себе сматра међу већим заговорницима поштовања људских права у свету, чему се све више смеје и подругује све већи део човечанства
Већ 1670. Британија постаје главна продавачица робова. Од тада  њеним бродовима је стизало само у Америку преко 80 хиљада робова годишње . И то је трајало наредних 160 година. То потврђује  руске доказе да су само Енглези пребацили око 13 милиона црних робова из Африке

Пише: Јово Вукелић

Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији
Добро јутро Србијо, 27. јуна 2018. године.

Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку:

Ужареним жигом обележени црнци из Африке одвођени у ропство зарад напретка и изградње Британског царства
Продаја робова и трговина црначким становништвом Африке била је стотинама година један од најуноснијих послова Британског царства. Милиони Црнцаца су хватани ко звери, окивани у ланце, транпортовани бродовимау најгорим могућим условима и продавани у Америци и другде као робље
Британија је водила политику систематских и масовних убистава окупираних народа у колонијама и слична је политици нацистичке Немачке о „уништењу нижих раса и непожељних народа“ .
У Нигерији (Бијафри) два до три милиона црнаца убијено у сукобима и умрло од глади (1967-1970)
Сегрегација - раздвајањестановништва Африке вршило се наосновурасних, етничких, националних, верских иполнихкритеријума
Британска сегрегација је била масовнија и трајала је 30 пута дуже од Хитлерове
ГеноциднадплеменомМау-Мау у Кенији (1952-1960)
Убританским концентрационимлогорима пуном жена и деце народа Бура десетине хиљада убијенихи умрлих од глади
У Кенији заробљеницису систематскимучени и сексуалнозлостављани,а последице су три милиона умрлих и убијених
Пљачка Африке не престаје стотинама година. Сва богатства из египатских пирамида, уметничка дела до злата, дијаманата, слонове кости, нафте, рудних богастава Британци отимали без плаћања
Пише: Јово Вукелић

БРИТАНСКИ МАСАКРИ КИНЕЗА И СТВАРАЊЕ НАРКО МАФИЈЕ

Британци непрекидно ратују, прогоне, убијају, силују, злостављају и пљачкају Кинезе (од 1770. до 1920)  један ипо век! И уз то их упорно плански и систематски дрогирају опијумом
Кријумчарењем опијума у бродовима до Кине је катастрофално угрозило здравље Кинеза и стабилност царства.
Два изгубљена опијумска рата од Британаца у 19. веку су од независне Кине начинили полуколонију и окупирану земљу, а Британију богатом
Лин Зе-су, изасланик кинеског цара Даогуанга, због продаје дроге Кинезима питао је британску краљицу Викторију: „ Где ће вам душа?“
Када ће стићи прво од самих Британаца , потом и од других народа, време осуде  страховитих злодела Британске империје против човечанства? Питање кривице се мора поставити, нема амнестије!
Британија се ни до данас није извинила Кини за ужасне злочине и милионе мртвих

Пише: Јово Вукелић

Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер

Аутор: Живадин Јовановићнедеља

Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу.

Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања
на 16 радника РТС који су страдали у бомбардовању НАТО 1999. године (Фото Танјуг)

У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез.

Британци метком, глађу, болестима уморили десетине милиона мирољубивих Индуса
У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада) и Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године умрло од глади скоро 10 милиона људи
Индијски историчар Амаресх Мисра: и у геноциду 1857.  је убијено 10 милиона људи. Он је највећи на свету!
Уместо суочавања са енормним злочинима Британци су својим ратним злочиницима и творцима геноцида подизали споменике и хвалили их
За 185 година (од 1760. до 1945.)  окупације Индије од Британије убијено је и умрло од глади око 85 милиона људи
Безобзирност, бахатост, безосећајност у масакрима и вешто скривање истине су карактеристике сурове владавине Британског краљевства
Пише: Јово Вукелић

Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља.
8. јуни 2018.

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању.

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране.

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања.

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије.

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.

БРИТАНЦИ УБИЛИ ДЕСЕТИНЕ МИЛИОНА ЉУДИ ШИРОМ СВЕТА

Масовни злочини, брутална убиства, масакри, угњетавање, глад, сурова пребијања, силовања, пљачке и најгори затвори обележја су владавине Велике Британије у последњих 300 година у целом свету
Смрт милиона људи у колонијама је била масовна и обична ствар. Наредбе о покољима је издавао владајући политички и војни врх краљевске Викторијанске Енглеске
Несхватљиво је и данас присутно британско величање својих ратних злочинаца и масовних убица: британских државника, војвода, маркиза, грофова, барона, лордова, генерала, политичара  и високих свештеника
Творциидеје нацизмасуЕнглези:ТомасКарлајл ,ХјустонЧемберлен, ЏејмсХант, ФренсисГалтон,КарлПирсон...
ЈаснојезаштојефирерАдолф Хитлер хвалио Енглезе : свеидеје нацизмаје преузеоодБританаца
уБританијистворен 1932. годинеСавезфашиста
Британска аристократија, а не обичан народ, су одговорни за почињене масовне геноциде у свету
Пише: Јово Вукелић

На представљању књиге британске новинарке Сузи Џегер у Дипломатској академији у Бечу, у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе (ИДМ) могли су се чути и гласови против ове крајње једностране и пропагандне дебате. Високи функционер Социјалдемократске партије Аустрије (СПО) у Швехату Давид Штокингер обратио се присутнима и изразио чуђење да једна институција попут Дипломатске академије даје простора особи чија је прошлост сумњива. Он је указао да се на Косову и даље догађају напади на Србе и критиковао што на скупу није било речи о злочинима током рата, већ је приказана само једна страна. Подсетио је да је ОВК, коју је водио Тачи, била и у САД третирана као терористичка организација. Због свега тога, навео је, да напушта промоцију књиге, што је учинио са више других присутних. Давид Стокингер је дугогодишњи сарадник и пријатељ Беофорума.

Под окриљем Светског савета за мир (World Peace Council), у организацији Британске скупштине за мир (British Peace Assembly), а у координацији са Португалским саветом за мир и сарадњу (Portuguese Council for Peace and Cooperation), одржан је регионални састанак европских организација - чланова Светског савета за мир, у суботу, 26. маја 2018. године у Лондону.

Београдски форум за свет равноправних представљала је Сандра Давидовић, докторанткиња Факултета политичких наука у Београду и чланица Управног одбора Београдског форума. На састанку су учествовали представници организација из више од 15 европских држава (Велика Британија, Португалија, Грчка, Швајцарска, Немачка, Ирска, Шпанија, Италија, Кипар, Турска, Белгија и др.), укључујући и госте из САД, као и са Блиског Истока. У конструктивној атмосфери, учесници сасатанка разменили су информације о протеклим активностима, као и предстојећим иницијативама и плановима. На састанку је изражена заједничка забринутост поводом растућег тренда милитаризације Европе и света, агресивне ратне реторике, хистеричне пропаганде, као и једностраних војних мера који стварају атмосферу страхa и неизвесности. Размењена су мишљења и о предстојећим активностима Савета, на Кипру, у Бриселу и у Даблину.

Представница Форума је указала на актуелне безбедносне проблеме у региону Балкана, посебно проблем Косова и Метохије и у том контексту подсетила да се наредне године обележава 20. годишњица од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) и формирања НАТО војне базе ,,Бондстил'' на територији Србије, без пристанка домаћих власти. С тим у вези, састанак је искоришћен за упознавање Светског савета за мир са активностима у вези са припремом велике међународне конференције Београдског форума, којом ће бити обележна ова годишњица, као и за анимирање свих мировних организација за што шире учешће и подршку у овој иницијативи Београдског форума.

У наставку је текст њеног излагања на енглеском:

Сутра, 30. маја 2018, у Бечкој дипломатској академији, биће представљена књига ,,Нова држава – модерни државник Хашим Тачи'', у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе. Аутор је британска новинарка Сузи Џегер, а говорници Алберт Роан, бивши Генерални секретар аустријског министарства за спољне послове, Волфганг Петрич, бивши изасланик ЕУ за Косово и Метохију, а почасни гост Хашим Тачи.

Представљање књиге је најављено помпезним саопштењем ауторке и Роџера Бојса, које се завршава да је ,,књига прича о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе''. Издавач је ,,Битебек''.

Многе од оних до којих је у Бечу дошла ова најава, реаговали су подсећањем да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године извршена у савезу са терористичком ОВК, чији је један од лидера био управо Хашим Тачи. Агресија, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и низа међународних конвенција представља злочин против мира и човечности. Ту агресију, поводом представљања књиге о Хашиму Тачију, Роџер Бојс и Сузи Џегер називају ,,редак успех западне војне интервенције''. Бројни коментатори, због тога, виде књигу као пропаганду НАТО и савезништва са терористичком ОВК. А то, да је на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века основни проблем био тероризам и сепаратизам, оцене су не само Ричарда Холбрука и Роберта Гелбарда, специјалних америчких представника за Балкан, већ и самог Савета безбедности УН, који је у више својих резолуција позивао на прекид терористичких активности, финансирања, наоружавања и обучавања терориста.

Као лидер терористичке ОВК, Хашим Тачи је био познат у средини својих ,,сабораца'' под надимком ,,змија''. Тада је учествовао у етничком чишћењу Срба, а данас је одговоран за спречавање слободног и безбедног повратка 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на њихова огњишта на Косову и Метохији.

Коментатори такође подсећају да је Хашим Тачи један од лидера терористичке ОВК, који је у извештају швајцарског парламентарца у Савету Европе, Дика Мартија индициран као одговоран за злочине против Срба. Они подсећају да се књига о Тачију појављује уочи почетка рада Међународног суда за злочине против Срба на Косову и Метохији.

Београд, 29. мај 2018.

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

„Српски телеграф“ је објавио 22 маја 2018. године чланак „Српски генерали продали Косово“, који су наводно обманули Милошевића да предстоји копнена агресија и, на основу изјаве Мирослава Лазанског, тврди да та операција није ни планирана.

Копнене агресије је итекако било!

Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских
терористичких снага одбранила нашу територију и није дозволила ни да стопу наше земље заузме непријатељ.

Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу.

Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику?

У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника.

Битка на Кошарама

Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10.

Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији.

Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге.

Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ.

Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије.  Да ли је умно да Србија прихвати зависност од од тога да ли ће јој и шта неко понудити о њеном егзистенцијалном питању и да oна ништа конкртно не захтева? Како одсуство јасних  принципијалних захтева Србије тумаче њени противници – као знак снаге или несигурности?

Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је спроводила исту стратегију „чланства у ЕУ, без алтернативе“ а своје једностране испоруке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине легитимни уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?

Dva svetska rata su dovoljna!

U prošlosti Nemačka je dozvolila da je uvuku u Prvi svetski rat, a u Drugom svetskom ratu ruskom narodu je nanela neizmerljivu patnju.

Mi ne možemo dozvoliti da se ovo još jednom ponovi!

Ako nemačka vazalna vlast u saučesništvu sa ratim huškačima iz Velike Britanije i Francuske, a pod vodstvom SAD-a i NATO-a planira napad na Rusiju, onda to
ne čini u naše ime!

Zadnju reč o ratu i miru imamo mi građani i građanke!

Mi kažemo NE ratu i nasilju u međunarodnim odnosima i osuđujemo nastavak ratnohuškačkog naoružavanja i militarizaciju!

Bildmotiv:
Halstuch, entworfen von Pablo Picasso
für die dritten Weltjugendfestspiele in Berlin (DDR), 1951

Obrazloženje Presude međunarodnog Vojnog suda u Nirnbergu 1946:

“Izbijanje agresorskog rata nije samo međunarodni zločin. To je najveći međunarodni zločin, koji se od drugih ratnih zločina razlikuje samo po tome, što u sebe uključuje i gomila sve strahote drugih zločina”.

Papa Jovan Pavle II 13. januara 2003:

“Rat nije nikad neizbežna sudbina.
Rat uvek znači poraz za čovečanstvo”.

Nikolaj Desjatničenko, ruski učenik u svom govoru povodom Dana pomena poginulih (Volkstrauertag) pred nemačkim Bundestagom 22. novembra 2017:

“Ja se nadam da će jenog dana u svetu preovladati zdrav razum i da svet više nikada neće videti rata“.

Prvopotpisani:

Dr. Rudolf Hänsel
Milica Radojkovic-Hänsel
Ullrich Mies
Annette van Gessel
Siegfried Wilhelm
Rule von Bismarck
Anneliese Fikentscher
Andreas Neumann
Dr. Daniele Ganser
Prof. Dr. Heinrich Wohlmeyer
Willy Wimmer
Prof. Dr. Mohssen Massarrat
Klaus von Raussendorff
Prof. Dr. Kees van der Pijl
Jochen Scholz
Dr. Ansgar Klein
Helene Klein
Dr. Matthias Burchardt
Elias Davidsson
Veronika Thomas-Ohst
Ernst Wolff
Jens Wernicke
Peter Vonnahme
Hans Bauer
Klaus Hartmann
Hermann Ploppa
Stefanie Seide
Dr. Wolfgang Bittner
Lisa Fitz
Prof. Dr. Norman Peach
Gina Pietsch

Живадин Јовановић, председник Беофорума

Драгутин Брчин директор Беофорума

Генерал Миломир Миладиновић председник Клуба генерала и адмирала Србије

Проф. др Миладин Шеварлић председник Извршног одбора Друштва српских домаћина

Сандра Давидовић члан Управног одбора Беофорума

 Живадин Јовановић

Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа.

Београдски форум за свет равноправних сматра да залеђини конфликт није оптимална, нити трајна солуција за питање статуса Косова и Метохије, али да би обманама и уценама наметнуто решење било далеко горе и опасније – изнето је, поред осталог, на данашњој скупштини ове независне, нестраначке организације одржане у Галерији Компаније „Прогрес“, у Београду. Учесници Скупштине су се сагласили да је бриселски преговарачки оквир изневерио очекивања грађана Србије јер је не обезбеђује поштовање принципа равнотеже, једнаких стандарда и одлука Уједињених нација. Србија је извршила све своје обавезе по Брислеском споразуму, а због доминације геополитичких интереса водећих чланица ЕУ и НАТО, за узврат није ништа конкретно остварила. Излаз из постојеће ситуације, по оцени учесника Скупштине Београдског форума, јесте захтев за враћање преговора под окриље СБ УН и у оквире резолуције 1244. Покушаји игнорисања или кршења резолуције СБ УН 1244 као свеобухватног општеобавезујућег правног документа од највећег значаја у хијерархији међународно-правних докумената, равни су угрожавању мира и стабилности у Европи – оценили су чланови Београдског форума.

Учесници Скупштине су изразили дубоку забринутост због тренда јачања неонацизма, неофашизма и неоусташтва који се надовезује на тренд ревизије историје резултата Првог и Другог светског рата. Сматрају да се у такве трендове улаже велики капитал из којег се финансирају разне екстремистичке организације и групе, медијска подршка, профашистички и ревизионистички пројекти под окриљем науке, филма, књижевности, музике и слично. Скупштина је осудила такве активности и позвала надлежне да се на националном и међународном плану супротставе таквим појавама.

Чланови Београдског форума сматрају да је штетно и за жаљење што власти показују већу наклоност  и подршку оним невладиним оргазнизацијама које финансирају страни центри блиски НАТО, ЕУ, УСАИД, Сорошу и сличнима, него независним, нестраначким, непрофитним удружењима као што су Београдски Форум за свет равноправних, Фонд дијаспора за матицу, Удружење жена са Косова и Метохије и многа друга. Постављено је питање по којим критеријумима власт оцењује да су пронатовске, прозападне, мондијалиостичке и њима програмски сличне организације важније за Србију и њене грађане од независних и нестраначких удружења.

Скупштина је усвојила план рада до априла 2019. у коме вжно место заузимају припреме за обележавање 20-те годишњице од агресије НАТО коју ће, под паролом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ заједнички реализовати Београдски форум, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.

Поводом 100-те годишњице окончања Првог светског рата издавачка кућа у Скопљу „Слово букви“  издала је књигу „Србија у великом рату 1914.-1918.“, аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића на македонском језику.
Први издавачи овог дела угледних српских историографа су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Књига је до сада доживела три издања на српском, два на енглеском и по једно издање на немачком и руском језику. Поред промоција књиге у Србији, Црној Гори и Републици Српској  промоције су одржане у Бечу, Братислави, Минску, Цириху, Камбери, Пекингу, Торонту и Сан Франциску. Књига је излагана на међународним сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Пекингу и Минску.
Књига на било ком од наведених језика може се купити или наручити од издавача.

Београдски форум за свет равноправних
11000  Београд, Сремска 6, тел. 011 32 83 778
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Проф.др Синиша Боровић, дипл.инж.
Академија инжињерских наука Србије, Београд
Академија електротехничких наука Руске федерације

ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Мислим да је Српско руководство прихватило или поставило погрешан циљ за решавање коначног статуса српске АП КиМ.
Наш циљ не сме бити да прихватимо решење са којим ће бити задовољни Косовски Шиптари и САД и ЕУ а да Срби нешто добију за узврат-да не изгубе баш све.
Наш циљ и циљ нашега истраживања мора бити: Пронаћи такво решење за реинтеграцију АП КиМ у састав Републике Србије које ће гарантовати правну сигурност и статус националних мањина и (Шиптарске) према стандардима САД и ЕУ (као што они решавају права националних мањина у својим земљама)

С обзиром на то да је 23 од укупно 28 држава чланица Европске уније признало илегално отцепљење Косова и Метохије од Србије, на улогу EULEX-а у изградњи илегалне творевине која се зове ,,Косово Република'', на лажи и манипулације којима се представници ЕУ служе за оправдавање отимања националног идентитета и 15% државне територије Србије, на игнорисање Србије као дела антифашистичке колације која је донела слободу и просперитет Европе и ЕУ, на уцене садржане у тзв. преговарачком поглављу број 35, као и с обзиром на сва понижавања која је ЕУ нескривено испољавала према Србији и српском народу од пада Берлинског зида 1989. до данас, укључујући и најновије у Косовској Миторвици и Приштини протекле седмице  – велико је питање којим се вредностима руководи ЕУ и да ли је Србији уошште место у таквој Европској унији.

Живадин Јовановић

Пише: Јово Вукелић

Правда минирана уз помоћ ментора САД и ЕУ

    Српска јавност данас врло мало зна и слабо је обавештена о томе шта се дешава са статусом и радом Специјалног суда за ратне злочине на Косову, чије оснивање је иницирао још давне 2014. швајцарски сенатор и правник Дик Марти. Тада је његов извештај о злочинима Ослободилачке војске Косова (ОВК) изазвао велики потрес у Бриселу, али и у Вашингтону и Москви и већини земаља ЕУ.

Обелодањивање његових прецизних и конкретних сазнања о монтруозним злочинима вођа и команданата ОВК над Србима узнемирило је Европу, Русију и САД и изазвало велико узбуђење и шок у светској јавности, а осуде и згражање на подручју Балкана, и посебно у Србији. Прошло је  пет година откако је ЕУ одлучила да оснује Специјални истражни тим за спровођење независне истраге о наводима Мартија, који је 2014. објавио у свом извештају да су докази прибављени током истраге довољни за подизање оптужница. Извештај је поднет Савету Европе.
Специјални суд за ратне злочине на Kосову требало је да истражује  злочине које су припадници Ослободилачке војске Kосова (ОВK) починили над етничким мањинама (читај Србима)  и политичким ривалима од 1998. до краја 2000.  Србија је приложила тоне докумената и доказа!

Као да   је уопште  потребан доказ   ратом   распомамљеним  НАТО владама  са којима смо имали посла у случају злочиначке агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године!

Британска премијерка нам је ових дана и недеља демонстрирала прототип западне лажљивости у потрази за разлозима за рат. Путем глобалних медијских сила ББС-а и СНН-а у свет су одаслате тврдње које угрожавају мир,тврдње чији се једини циљ изгледа састоји у томе да се организује конфликт у рат против једног суседа Европе коме намећу омчу од краја Хладног рата. Шта предстоји Европљанима појаснио је британски командант генералног штаба, генерал Ник Картер, рекавши да британске снаге неће напустити Немачку 2019., како је иначе договорено. У ишчекивању рата са Русијом Немци треба да мирнo прихвате сазнање која ће земља да нестане   са карте. 

Из године у годину, из дана у дан владе НАТО и ЕУ држава стартују посебне програме са циљем да прикрију праксу завера и пласирања Fake News и да је  добрих дведесет година једини инструмент владавине Запада постала циљана лаж као у случају огавних ратова у Авганистану, Сирији, Либији или на неком другом месту на Земљином шару. Свако онај ко себе види у уставној стварности „Бонске Републике“могао би само да завапи када види на колику је дословно псећу оданост спремна  “Берлинска Република“ у концерту европске зависности. У најновијем традиционалном указу Бундесверу савезна влада је једино испустила  да саопшти да - после признања Герхарда Шредера о немачком учешћу у једном рату којим  је прекршено међународно право – захтева од немачких војника да јурцају наоколо како без устава тако и без закона о војсци под руком. 

А шта је са медијима? Они су годинама деградирани од некада поносних и угледних медијских кућа у пуке трансмиторе, улагујући се оној  НАТО-политици  која се више не придржава ни сопственог уговора.

A, британска премијерка? Шта је са њом? Све до немачких медија пренет је  утисак да се све тачно зна, али да не сме да се саопшти због страха од сопственог министра спољних послова. Шта друго ако ово није „пракса завере“ највећег степена перфидности. Пре него дође до даље ескалације  против Москве понашање британске премијерке већ сада рађа два плода који
се усмеравају против још  увек постојеће базе заједништва на Западу: због крајњег опреза нећемо ни моћи нити ћемо смети   да посумњамо у истраге британске полиције и парвосуђа. То је довољно лоше, али су  још горе последице по Међународну организацију за хемијско оружје у Хагу. Не само зато што је истрага, која је спроведена у Холандији  у случају језивог обарања авиона у Украјини, представљала изругивање  европским правним стандардима. Перфидност британског поступања  неће имати обзире према организацији за хемијско оружје. Да би докрајчили Русију  у Лондону се неће ни од чега уздржавати
 
Од Тонија Блера знамо шта је Лондон  у стању да приреди када жели рат. Све и да је намера  британске премијерке  само  у томе  да појачава сталну паљбу на председника Трампа како сусрет између њега и председника Путина не  би нашао  пут у историјске књиге. Лондон - то значи:  много је и то  што вам је живот мио.  

 (Превод са немачког Бранка Јовановић)

Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ, Немачка

Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на Космету. У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на државну делегацију Србије и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу.
Овај срамни чин врхушке у Приштини само показује да Тачију и њему сличнима није нимало ни до правог преговора ни до помирења, ни до компромисног решења! Они само знају за силу. С тога се са пуним правом поставља легитимно питање да ли уопште још има било каквог смисла да се преговори у Бриселу наставе? Сматрам, да за то постоји само један, недвосмислен и јасан одговор: Не! Поготово, када се узму у обзир прилично млаки коментари и изјаве из Брисела и бриселских званичника, који позивају, већ по правилу, све стране на уздржаност. А треба их питати, шта је то данас Србија и српска страна учинила да би се морала суздржати? Јесу ли Срби упали у салу, у којој се водио миран разговор, јесу ли Срби, наоружаних до зуба, бацали шок бомбе и сузавце (већ омиљено средство Албанаца на Космету, које радо употребљавају у јавним расправама у својој некаквој скупштини) на голорук народ, јесу ли Срби испревртали столове и столице, и дугим цевима насрнули дивљачки на голоруке учеснике састанка у Косовској Митровици, које су узгред још и тукли, јесу ли Срби претукли новинара РТС-а, јесу ли Срби једног високог државног званичника гнусно напали и спроводоли кроз Приштину излажући га руглу подивљале масе? Ништа од тога Срби нису починили, али доста Албанаца – јесу!

Ne zaboravljamo, ne opraštamo - 19 godina NATO agresije na Jugoslaviju

Iz Beča, gde je danas održan godišnji skup u spomen na NATO agresiju 1999. godine, šaljemo solidarnosti pozdrave našim prijateljima iz "Beoforuma" u Beogradu:
Za prijateljstvo naroda - protiv intervencionizma

Danas obeležavamo napad pripadnika NATO saveza koja je napala Savezne Republike Jugoslavije pre 19 godina suprotnosti sa međunarodnim pravom. Pre 19 godina najmoćniji zapadne sile su počeli svoju kampanju protiv zemalja koje ne tvrdimo diktatu neoliberalizma i intervencionizma NATO-a, MMF-a i EU. Jugoslavija je bila primer zemlje u Evropi koja je želela da očuva suverenitet i svoju nezavisnu razvojni put između Istoka i Zapada. Za to nemao je vise mesta u "novoj Evropi" posle 1989/91 sa stanovišta zapadnih elita. Sva sredstva se koriste za merenje otpora da se probije: Rat je sprovrden u ovoj zemlji. Sankcije, satanizacija, otvorena vojna agresija i plen Kosova. Milica Rakić i Sanja Milenković su samo 2 poznata imena hiljada žrtava ovog rata za "novog svetskog poretka". U poslednjih nekoliko godina, koncept državne destrukcije je izrečena protiv više opozicionih zemalja: Irak, Libiju i trenutno protiv Sirije i Ukrajine. Srpski narod je plaćao visoku cenu. Danas, postoji siromaštvo, nezaposlenost i veliki deo stanovništva nema perspektive. Ipak toga, postoje više i više ljudi koji ne žele da trpe ova "novom poretku". To daje nadu. Mi koji se borimo ovde u Austriji za neutralnost, mir, socijalne pravde i međunarodnog razumijevanja su, u znak solidarnosti sa mnogim ljudima u Srbiji koji žele istu stvar upravo u njihovoj zemlji. Milica Rakić i Sanja Milenković treba da nas podseti i oni su naša misija da se zajedno bore za bolji svet. Dugujemo to im.
Na osnovu starom parolom jugoslovenskih partizana tokom Drugom Svetskog rata mi danas kažemo: "Smrt imperijalizmu - sloboda narodu!"

David Stockinger
član upravnog odbora "Solidarwerkstatt Österreich - Inicijativa za slobodnu, neutralnu i solidarnu Austriju"
Funkcioner Socijaldemokratske Partije Austrije

Питање „Колико Србија треба да буде мала да би се у њој лепо живело?" – гледаоци нишке ТВ „Bell Amie" прогласили су за изјаву недеље.

Питање је поставио председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествујући у Јутарњем програму

Београдске ТВ „Happy" 15. марта 2018.

 
У обележавање годишњица агресије НАТО-а на Србију (СРЈ) све се више укључују млади

Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН. Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце.

На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије,  студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.
Том догађају присуствовали су гости из Црне Горе, Републике Српске, Македоније и из српског расејања.

Живадин Јовановић, председник Беофорума, и десно, директор Беофорума Драгутин Брчин

Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа.

У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи и да буде увучена у исцртавање нових међунаропдних граница којима се даље дели српски а уједињава албански народ, као и у стварање нове квази-државе на делу њене државне територије. Сви притисци и претње од водећих чланица НАТО и ЕУ одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.
Тако је подвучена оцена да се одговорност влада и руководилаца НАТО чланица за злочин против мира и човечности, за злочине према цивилима, деци и свим жртвама ничим не може умањити нити оправдати.

Делегација СУБНОР-а положила је венац на Споменик ,,Вечна ватра“

Многобројне делегације удружења потом су положиле венце и цвеће на Споменик жртвама агресије НАТО-а, на ушћу Саве у Дунав, познатијем под називом ,,Вечна ватра“.

Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.
-НАТО у агресији није остварио ниједан циљ, а требало је да нас окупирају за три до пет дана, као поклон јубиларном заседању западног војног савеза (50 година постојања), у априлу 1999. године, па су наставили агресију другим средствима, што данас и не покушавају да прикрију. Запосели су Косово и Метохију, не поштујући Резолуцију 1244 СБ УН, формирали државну заједницу Србија и Црна Гора, као прелазно решење ка сецесији Црне Горе, прогласили тзв. државу Косово, изградили највећу војну базу у Европи после Другог светског рата ,,Бондстил“, код Урошевца, названу по њиховом ,,хероју“ који се истакао сејући смрт у Вијетнамском рату, рекао је Кастратовић и наставио:
- По ко зна који пут у историји, још једном смо се, за пример човечанству, супротставили немерљиво надмоћнијем агресору и очували достојанство. Имамо морално право и обавезу, без обзира на препреке и жртве, да се боримо за истину о агресији НАТО-а, против брисања нашег памћења против прекрајања историје, са суверенитет и слободу отаџбине, нагласио је Кастратовић.

Вељко Бучковић из Новог Београда потом је прочито своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.

Браниоци и савезници најбоље знају које све недаће доноси рат, у средини војни аташе Руске Федерације Андреј Киндјаков

Окупљени су носили транспаренте „Мир ДА, НАТО НЕ“. На дан одавања поште жртвама агресије централни српски медији су објавили трзултате истраживања Европског института за међународна питања према којима се 84% грађана изјаснило против уласка Србије у НАТО, а мање од 10% у прилог.

Указано је да Србија има своју опцију – поштовање свакога ко поштује Србију, ослонац на историјска искуства и доказане пријатеље и војна неутралност.
И поред снега и хладног времена, одавању поште страдалима у агресији НАТО-а ове године, у односу на раније, присуствовао је већи број грађана, међу којима је значајан број младих, оних који су гарант да ће се жртве НАТО злочина увек памтити.

Мото ових активности је ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ.

ХВАЛА ВАМ ШТО СЕ СЕЋАТЕ ДА СЕ 24 МАРТА 2018. НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)

 МОРАТОРИЈУМ НА ВОЈНЕ ВЕЖБЕ СРБИЈЕ СА НАТОМ 2019. - АПЕЛ

 И овог марта Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и друга независна нестраначка удружења одају почаст жртвама агресије НАТО. У тој агресији пало је преко хиљаду бранилаца, војника, полицајаца и њихових старешина, као и више хиљада цивила међу којима и 87-ро деце. Списак цивилних жртава, нажалост, још увек није утврђен иако се њихов број процењује на око 3000. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије због тешких рањавања, неексплодираних касетних бомби, тровања хемијским супстанцама услед разарања рафинерија, трафо станица и фабрика хемијских производа, а посебно услед закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, тешко да ће икада бити прецизно утврђено. Штета од разарања индустрије, инфраструктуре, стамбених и објеката од јавног значаја процењена је на преко 100 милијарди долара.
Тим поводом, у Дому Војске Србије, 21. марта је одржана конференција са темом „19 година од почетка агресије НАТО – агресија која се наставља“ којој су присуствовали генерал Александар Живковић, државни секретар у Министарству одбране, пук. Иришкић, представник ГШ ВС, амбасадори Белорусије Валериј Бриљов и Палестине Мухамед Набхан, представник Амбасаде Руске федерација пуковник Короњенко, као и представници других амбасада пријатељских земаља, гости из Црне Горе, Републике Српске, Немачке, Македоније и други.

На Конференцији су говорили Проф. Др Момир Булатовић, ранији председник Савезне владе СРЈ, Мр. Никола Шаиновић, ранији председник владе Србије и потпредседник Савезне владе СРЈ, Миломир Миладиновић, генерал у пензији, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Слободан Петковић, генерал у пензији, проф. Др Милован Милутиновић, председник организације старешина Војске Републике Српске, Симо Спасић, председник Удружења породица отетих, несталих и убијених на Косову и Метохији, гости из Немачке и други.
Конференцији је присуствао велики број чланова и пријатеља Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије, међу којима су била и три ранија наћелника Генералштаба ВС, генерали – Бранко Крга, Драгољуб Ојданић и Милоје Милетић.

Учесници Конференције су једногласно усвојили два апела, први је иницијатива државним органима да се поводом 20-те годишњице агресије, 2019. година прогласи годином мораторијума на војне вежбе Србије са НАТО-м како би се и на тај начин одала почаст палим браниоцима отаџбине и цивилним жртвама агресије НАТО и други, да се све мирољубиве организације, покрети и појединци ангажују са циљем да се заустави даљи раст напетости и продубљивање неповерења у глобалним односима, да се заустави трка у наоружавању и ширење страних војних база, да се унапреди дијалог, партнерство и равноправност као основа односа међу великим силама и светског поретка како би се отклонила растућа опасност од глобалне конфронтације и конфликта.
Велику пажњу изазвало је излагање генерала Слободана Петковића о катастрофалним последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом по здравље људи и природну околину. Он је навео да су пројектили са осиромашеним уранијумом масовно кроишћени тек у завршници агресије када је било јасно да предстоји договор о прекиду агресије што упућује на закљућак да су водеће земље чланице НАТО показале да журе да се ослободе тоих пројектила, односно, нуклеарног отпада, пре него што им се та прилика ускрати.

Председник Београдског форума Живадин Јовановић је рекао да говорити о агресији НАТО данас значи говорити о грубом кршењу међународних закона, Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске повеље. Заобилажењем Савета безбедности НАТО је 1999. направио преседан који ће касније користи за глобализацију интервенционизма и дестабилизацију целе планете. То је био најозбиљнији ударац Европском и светском систему безбедности од којег се Европа и свет нису опоравили до данас. НАТО је на свом самиоту априла 1999. године у Вашингтону своју јубиларну 50. годишњицу обележио напуштањем дефанзивне и усвајањем офанзивне стратегију експанзије на Исток коју следи и данас у посве другачијем распореду снага на глобалном плану. Извор опасности по мир данас лежи превасходно у немирењу са новим односом моћи карактеристичном за мултиполарност и у илузијама да се привилегије водећих чланица НАТО стечене у ранијим деценијама могу одбранити војном силом, односно, нуклеарним оружјем – сматра Јовановић. Он је рекао да 19 година после агресије водеће чланице НАТО покушавају да оправдају тај злочин против мира и човечности. У том циљу настоје да принуде Србију да учествује у исцртавању нових међународних граница и стварању још једне државице на делу српске државне територије коју они зову «Република Косово». Наметнути рокови и решење по мери геополитичких циљева, сматра Јовановић, не могу довести до мирног и одрживог решења већ искључиво воде гомилању конфликтног потенцијала на Балкану. На односу Европе, а пре свега, Немачке и Велике Британије, као и САД, према начину решавања питања статуса српске Покрајине Косово и Метохија, показаће се да ли је Европа на путу стабилизације и развоја или је безнадежно на колосеку даљег продубљивања нестабилности, слично стању 1938. када је наивно веровала да Судете жртвује ради мира а добила је рат – упозорио је Јовановић. Он је подвукао да једино уравнотежени компромис на основу резолуције СБ УН 1244, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантују одрживост мира и стабилности на Балкану и у Европи.

У суботу, 24. марта Београдски форум и Клуб генерала и адмирала Србије организују полагање цвећа код споменика деци - жртвама агресије, Парк „Ташмајдан“ (11ч.) и код споменика жртвама агресије НАТО у парку „Ушће“, Нови Београд (12ч.).

На основу непобитно утврђених актуелних и политичких околности, Српски национални савјет Црне Горе покреће иницијативу да Влада Црне Горе поништи признање тзв. независне државе Косово.
Српски национални савјет то чини подстакнут, прије свега, већинском вољом грађана Црне Горе, која је потврђена и недвосмисленом изјавом предсједника Владе Црне Горе (на Косову, о Сретењу, 2018. године) да је Влада изнудила признање тзв. независне државе Косово противно вољи 85 посто становништва Црне Горе. Нема бољег доказа да је та одлука нелегитимна, без упоришта у вољи становништва, насилна и вођена сасвим појединачним и утолико не-државним интересима.
Историјски основ за поништење ове одлуке лежи у најдубљим традицијама Црне Горе. Негирањем овог историјског основа, Влада Црне Горе је посредно поништила црногорску државност, па би се опозивом признања тзв. државе Косово Црна Гора вратила изворној и истинској државности, њеним насвјетлијим традицијама и вољи њеног становништва.
Политички разлози за поништење признања тзв. независне државе Косово су вишеструки. Признање је оптеретило односе Црне Горе са једнородном Србијом и учинило црногорску политику крајње противном Србији, што до сада никад није био случај, па би опозив био погодан да се односи између Црне Горе и Србије поставе на здраве основе. Чињеница да поједине државе у свијету повлаче признања тзв. државе Косово, обавезује црногорску владу да у складу са таквим политичким опредјељењем и наведеним разлозима буде и сама дио те иницијативе. Одлука Владе Црне Горе да опозове признање тзв. државе Косово била би непротивречна и са становишта одлука низа држава чланица Европске уније, које се снажно и енергично противе међународном признању независности Косова. И као још један важан разлог, одлука о неприхватању демаркације границе од стране тзв. косовског парламента између Србије и Црне Горе, односно тзв. државе Косово, озбиљна је пријетња територијалном интегритету државе Црне Горе.  
Користећи Уставом гарантована, легитимна и демократска права, у складу са чланом 93 Устава Црне Горе, Српски национални савјет предузеће активности за предлагање референдума о овом питању.
Стицај историјских, политичких и легитимних разлога представља поуздан основ за опозив одлуке црногорске владе о признању тзв. независне државе Косово.    

ИЗЈАВА ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА, ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ

„Прва одлука и најважнија активност новог сазива Српског националног савјета Црне Горе у текућој години је покретање иницијативе за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању тзв. независне државе Косово и стварања услова да се грађани Црне Горе на референдуму изјасне о овом питању. Српски национални савјет ће у најкраћем року усагласити редослијед активности како би у складу са Уставом Црне Горе испунио услове за расписивање државног референдума. По члану 93 Устава Црне Горе, то је могуће ако иницијативу подржи најмање 25 посланика, или најмање 10 посто грађана који имају бирачко право. Свакако ће Српски национални савјет најприје кренути са испуњавањем првог услова, али највјерованије кренути и у најширу кампању како би прикупио довољну подршку грађана са бирачким правом у Црној Гори, како не би било могуће избјећи референдум по овом питању. Ова иницијатива је, осим за српски народ који живи на овим просоторима, веома важна и за државу Црну Гору, њен територијални интегритет, с обзиром на амбиције тзв. државе Косово према простору који несумњиво припада Црној Гори, али и на многа друга питања која су дјелимично наведена у самом образложењу иницијативе.
Као другу одлуку, Српски национални савјет је на данашњој сједници формирао Организациони одбор за обиљежавања 100. годишњице Велике Подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори и Дана уједињења Црне Горе и Србије. Треба напоменути, да је Српски национални савјет  први почео са обиљежавањем овог великог датума, чији значај превазилази границе Црне Горе, и да сваке године, већ дуже од деценије, прославља овај јубилеј који је од изузетног значаја не само за српски народ у Црној Гори, него и за све Србе у региону и шире.“

Делегација Београдског форума у којој су били проф др Радош Смиљковић, и проф др Александар Растовић, чланови Управног одбора Београдског форума, учествовали су у раду међународне научне конференције Руско-турски ослободилачки рат (1877-1878) и обнова бугарске државе. Балкан и Русија: 140 година после. Истоиријски значај, геополитичке последице и садашње димензије. Скуп је организовала фондација Славјани заједно са Бугарском академијом наука, Институтом за словенске студије Руске академије наука (РАН), Институтом за Европу РАН, и Дипломатском академијом руског министарсва иностраних послова. У раду овог еминентног скупа учествовало је тридесет осам научника, професора, академика, историчара, политиколога и професионалних дипломата из Бугарске, Русије, Србије, Грчке, Републике Српске

Чланови делегације иамли су запажења излагања. Професор Радош Смиљковић је изложио реферат на тему Нови изазови за Србију и Бугарску, а проф др Александар Растовић је говорио о Србији и Великој Британији за време Велике источне кризе 1875-1878. Професор Растовић је председавао трећом пленарном седницом конференције која је била посвећена теми: Балкан и Русија 140. година после. Политичке и економске димензије.

Чланови делегације Београдског форума имали су бројне билатералне сусрете, између осталих и са Захаријем Захаријевим, председником фондације Славјани, проф др Наталијом Ивановном Маслаковом, начелницом Центра за јавну дипломатију и светске културе Дипломатске академије Министарства иностраних дела Русије, проф др Мишом Миковим, бившим председником Бугарске скупштине-Собрања, и бившим министром унутрашњих послова Бугарске.

Проф др Александар Растовић је дао интервју за телевизију Министарства одбране Бугарске.

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. март 2018.

    ,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету''. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму'' телевизије ,,Хепи''.

    Јовановић смтра да није сасвим јасно какав је ,,пакет'' Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости'' су најавиле ,,Весов пакет'' од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена'' овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде'', са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина'' – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет'' као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета'', уопште није било.

 
Господин Вес Мичел, помоћник државног секретара САД, добродошао је у Београд.

Поставио бих му питање о томе какав је његов и однос садашње америчке администрације, према резолуцији Савета безбедности 1244, чије су архитекте биле његове раније колеге: Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би у многоме разјаснило све шпекулације око наводног новог америчког плана од „четири тачке“ за статус Косва и Метохије.

Потврдио бих да Србија води независну политику руковођена својим националним и државним интересима, да је војно неутрална и да, поред стратегије равноправног укључивања у Европску унију, развија стратешке односе са Русијом и Кином, да жели и настоји да развија пријатељске односе и свестрану сарадњуса САД , уз међусобну равноправност и уважавање.

Ово је, поред осталог, јутрос изјавио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, учествујући у популарном јутарњем програму ТВ Пинк, водитеља Дее Ђурђевић и Предрага Сарапе.

Јовановић јетакође рекао да је политика САД према Србији и Балкану, интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. године на самиту  НАТО у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе. То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним  циљевима.
У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.

Више пута, у америчком Конгресу,  речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике – сматра Јовановић. Он сматра да САД и друге водеће земље Запада чине све да увуку Србију у исцртавање нових међународних граница и стварања нове државе коју зову Косово и то на њеној државној териториији чиме се још једном разбија српски а уједињује албански народ.

Коментаришући временску подударност посете Веса Мичела Београду и изјаву команданта НАТО за Европу, генерала Куртиса Скапаротија у Америчком Конгресу, да Србија и српски народ наводно представљају проблем на Балкану, Јовановић је рекао да то одражава огроман утицај америчког војноиндструјиског комплекса на спољну политику САД и настављање политике 90-тих година прошлог века.
Везано за изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио да је то такође део стратегије ширења на Исток, а да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље. Сматра, ако су САД за себе прихватиле принцип ,,Америка на првом месту“, онда је једино исправно да се друге земље ничим не ограничавају да оне, за себе, буду на првом месту.

На питање водитеља Сарапе шта мисли о америчкој тези да је Србија ,,на линији ватре“, Јовановић је рекао да не види ватру, нити је икоме потребна. Потребно је да сви радимо за мир.  ,,Србија је ту где је. Коме то није јасно, нека погледа географску мапу- видеће да Србија није ни на Истоку ни на Западу, и да се не може изместити“- оценио је Јовановић

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет за равноправних

Jovanović: Istina je, varaju nas

Jovanović: Zapad želi dil-oni nama članstvo u EU, mi njima priznanje Kosova

Dačićeva izjava je istina, uveren je nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović, koji ističe da je to tačna definicija odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji po pitanju Kosova i Metohije.

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

Запад не жели никакав ниво самосталности Београдау односима са Москвом

- Вашингтон и Брисел праве кампање чији је циљ да преувеличавају и дискредитују утицај Русије на Балкану и у Србији. У то су уграђени велики интереси - то је добро прорачуната инвестиција Запада. Зато више од две деценије траје стална хајка на све руско у Србији
- Немачка, Британија и САД тврде без икаквих аргумената да је утицај Русије у Србији штетан, малиган, назадан, чак злокобан, да ће уништити демократију и угрозити владавину права
- Американци и Немци су сложно онемогућили градњу гасовода Јужни ток, а Берлин упорно рашчишћава пут градњи Северног тока-2. Могла би Немачка, наравно, утицати да се одблокира Јужни ток. Тако би помогла Србији. Али, то се, на жалост, неће догодити, јер и Немачкој, као и САД, одговарају политички зависне, економски слабе и потчињене земље Југоисточне Европе и Балкана. То би председник Србије требало да зна кад разговора са „пријатељем” каквим нам представља Ангелу Меркел!
- И западна војна алијанса има интерес да Јужног тока не буде. Јер, Русија би могла да полаже право да тај стратешки гасовод брани свим легитимним средствима. А Америка га неће да се европске државе не би економски више везивале за Русију

У среду, 28. фебруара 2018. године, у малој сали Медија центра, одржана је трибина Иницијатива из Чешке за укидање признања Косова - МОЖЕ ЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРИЗНАЊА ПОСТАТИ ТРЕНД?, у организацији Београдског форума за свет равноправних.

На трибини су говорили Јарослав Фолдина, посланик Чешког парламента, председник Одбора за петицију у циљу укидања признања илегалне независности Косова, Јан Каван, бивши шеф диполоматије Чешке Републике, потпредседник Одбора, Вацлав Дворжак, режисер филма „Отето Косово“а и потпредседник Одбора, Милутин Илић, потпредедник Одобра и предедник НВО,,Геополитикон'', Владислав Јовановић, бивши министар за иностране послове Србије и СРЈ, стални представник СРЈ при ОУН, као и Живадин, бивши министар за иностране послове СРЈ и председник Београдског форума.

Трибина је била прилика да се јавност у Србији упозна са радом Одбора за петицију у циљу укидања признања Косова од стране Чешке Републике, као и плановима за даље активности Одбора са циљем да се чешка јавност, након вишегодишње пропаганде, упозна са истином о Косову и Метохији.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 28. фебруар 2018.

Лако је Ангели Меркел да каже да не мисли јавно да саветује Србији шта треба да чини. Јер, све што је имала да, рекли су Цобел, Хас, Дитман, Ишингер и Габријел

Вацлав ДВОРЖАК, аутор документарног филма „Отето Косово“, за „Вести“

Чех Вацлав Дворжак, филмски редитељ и борац за откривање праве истине о погрому Срба у јужној покрајини, због документарног филма "Отето Косово" у својој домовини преживео је штошта, прозиван је лудим, а претили су му и затвором.  
У Београду је прошао нешто боље, за поменути документарац пре неколико дана добио је и повељу "Растко Петровић" од Матице српских исељеника. Држава Србија, међутим, није желела да подржи нови документарац о свом прогнаном народу који овај Чех припрема...

Како сте се уопште заинтересовали за проблем косовских Срба?
- Први контакт са Србијом био је из потпуно других побуда, желео сам да успоставим неке трговинске контакте са вашом земљом. Те 2004. године дошао сам у Београд, баш негде у време новог погрома на Косову. Био сам шокиран оним што сам чуо и видео!  
Хитлер је имао исту политику   

Да ли и данас у Чешкој промовишете српску истину?
- Трудим се. Сада је у Чешкој у јеку предизборна кампања. Недавно је бивши министар иностраних послова Карел Шварценберг организовао отворен разговор са народом у једној пивници. Реч је о човеку који је мимо воље парламента, у тајности, окупио мањинску владу која је признала независност Косова. Отишао сам с неколико пријатеља и ушли у дискусију. Није му било пријатно, јер на моја питања углавном није имао одговор. Тако је на питање да ли је свестан да је признавање Косова на такав начин незаконито и неморално, одговорио: "Да, свестан сам да је тај чин неморалан, али Албанци су завладали територијом као већина и успоставили ред и поредак". На то сам му рекао: "Какав ред и поредак, кад је је тада почело етничко чишћење, куће су попаљене, манастири срушени, је л' то поредак? Тако је и Чесима Хитлер правио ред и поредак."

Шта вас је то највише шокирало?
- Лажи! Говоримо о огромној неправди која је нанета српском народу, а томе се у мојој земљи готово уопште није говорило. А и кад се говорило, причане су неистине.

Да ли сте и сами веровали у те лажи?
- Па и нисам. Од првог дана разбијања Југославије знао сам да то није жеља народа, већ чиста политика. Жеља неких земаља, пре свега Немачке да ову земљу распарча. И ја сам живео у земљи у којој је некад владао тоталитарни режим и научио сам да препознам двосмисленост новинарског извештавања. Свеједно, на оно што се заиста догађало у Србији и на Косову, нисам био спреман!

Да се вратимо на документарац, како је до тога дошло?
- После прве посете Београду, вратио сам се у Праг и решио да направим филм. Месец дана касније поново сам био у Београду и преговарао са људима у Координационом центру за Косово и Метохију. Дали су ми човека који је доле добро познавао људе и прилике и почело је...

Шта је од доживљеног на Косову на вас оставило најјачи утисак?
- Прича човека који је протеран, па се вратио, па опет протеран, па се вратио... Има га у филму! Та нада која стално тиња и жеља за животом на свом, а не на туђем. То ме је највише погодило!

Погодило вас је и много тога у Чешкој након снимања филма?
- Ух, свега је ту било. Прво људи са националне телевизије са којом сам раније потписао уговор нису хтели да пусте филм. Ваљда су очекивали нешто сасвим друго, још једну причу о јадним Албанцима...

Проглашавани сте лудаком?
- Ма да, прво су ме уцењивали дужином филма, са два сата скратили су га на 57 минута. Онда је портпарол чешке телевизије почео да се оглашава и говори све најгоре о филму, чак ми је и претио затвором. Главни и одговорни уредник информативног програма јавно је говорио да сам луд. Замерали су ми да филмом манипулишем у корист Срба.

Филм је, ипак, емитован?
- Да, са четири месеца закашњења, крајем јула 2008. године. Али, ни тада се не би десило, да се неко није сетио да га пре тога пусти на Ју тјубу. За само недељу дана погледало га је око 80.000 људи и покренула се врло жива дискусија на интернету. Све се захутало... Јавили су се чак и чешки војници из мировних снага на Косову, који су подржали филм.

Да ли сте у целој тој гунгули имали било какву подршку?
- Да, један део политичара је био уз нас. Посебно Јарослав Фолдина, чија је мајка пореклом Српкиња. Урадио је 800 копија филма и поделио свим посланицима у чешком парламенту, затим и свим чешким посланицима у европском парламенту. Много му је било стало до ове ствари...  

И како је протекло прво емитовање на чешкој телевизији?   
- Врло занимљиво. Прво су нас уценили да се пусти и филм другачијег виђења ствари, а затим и да се одмах после емитовања организује отворени студио у коме ће познати људи коментарисати моје дело. Мени су забранили да у томе учествујем! Без обзира на све то, филм је прошао врло добро. Општи утисак је био врло позитиван, и што се тиче филма и што се тиче Косова!  

А како вам је српска национална телевизија узвратила за труд?
- Пустили су филм по уговору, два пута, 2009. године, премијерно на Сретење и на годишњицу НАТО бомбардовања.  

Какве су биле реакције чешког народа?  
- Е то је оно што је најбоље, народ је одлично одреаговао. Много њих схватило је лажи, а неки су се искрено заинтересовали да помогну Косову. 

Како?   
- Основано је Друштво пријатеља Срба са Косова и Метохије, у том друштву су осим Чеха и Словаци и Пољаци. Једно време су готово сваког месеца организовали митинге у центру Прага као помоћ Србима, одлазе на Космет, шаљу помоћ... Направљен је и сајт на интернету, који пласира најновије информације са Косова - њњњ.кососвоонлине.цз.   
Сам свој газда   
Вацлав Дворжак је рођен 1948. године у Прагу. Дипломирао документарну режију на Прашкој филмској академији 1977. године. Ожењен је глумицом Миладом, која има своје путујуће позориште за децу и одрасле. Са њом има два сина, сада студента. Слободњак је, нема и никада није имао стално запослење.

Да ли сте овим филмом разбили мит о Србима кољачима?
- У Чешкој сигурно да! "Отето Косово" пореметило је све, људи су престали да верују у оно што им се годинама сервирало. На Ју тјубу га гледају и Пољаци, Словаци, чак и Канађани.

Канађани?
- Да, један Канађанин је видео филм на Ју тјубу, узео неке делове из мог документарца и направио свој филм. Не знам како се тачно зове, али тај је филм узео неколико награда.

Да ли ћете се опет вратити на Косово?
- Ја сам, заправо, често тамо. Прикупљам нови материјал, али не само са Косова, већ и из Хрватске, Босне, Крајине...

Нема интересовања за откривање истине?
- Па то је проблем Србије. Ова земља може свим европским и светским народима да представи истину, само ако хоће.

И шта Србија тим поводом ради?
- Ништа. Србија је свесно све то затајила, не прави филмове којима ће показати шта се то заправо дешавало и шта се и сад дешава. Не користи ни своје медије да прикаже истину. Дозвољавају да у Босни муслимани затрпају интернет својим лажима, а српске истине нигде нема!

Извор: http://www.vesti-online.com/Scena/Film/51412/Srpska-istina-kroz-ceski-objektiv-

У Централном дому војске Србије у организацији Београдског форума за свет равноправних и Клуба генерала и адмирала Србије, одржан је 20.02.2018. године ,,ОКРУГЛИ СТО О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ“.

Уводне реферате су поднели: Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, проф. др Радован Радиновић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних, др Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, др Станислав Стојановић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних и  др Тодор Петковић, члан Клуба генерала и адмирала Србије.

У расправи је учествовао већи број присутних.
Присуствовали су лични изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, протојереј-ставрофор Радивоје Панић, делегација генералштаба Војске Србије на на челу са бригадним генералом  Дејаном Јанковићем, представник Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Игор Поповић, као и представници Амбасаде Руске Федерације.

Следе интегрална излагања реферата и учесника расправе.

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Из Излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, Београд, 20. фебруар 2018.

- Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ. Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих српских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни докуменати  саветодавног, необавезујућег карактера. Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.

- Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

- «Погодба» - Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве. Чланство – да, али без уцена и «уникатне чланарине».

- Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац за прихватање и потпис, а прави циљ фиксирање обавеза Србије у корист друге стране и добијање основа за бескрајне уцене са јединственим образложењем:  „Ако желите чланство!“Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина. ЕУЛЕКС је прихваћен као «статусно неутралан», у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање.  Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрастност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима - могу отклонити неповерење.

ПЛЕЈЛИСТУ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних 

О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а,  потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до  европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».

Београдски форум за свет равноправних обавештава све чланове и пријатеље да ће се комеморација поводом недавне смрти уваженог професора Рајка Долачека, великог пријатеља српског народа и хуманитарца, одржати у суботу, 3. фебруара, у Вождовачкој цркви, са почетком у 11 часова

Београдски Форум за свет равноправних најоштрије осуђује терористички акт убиства Оливера Ивановића, истакнутог српског политичара, 16. јануара 2018. године у Косовској Митровици, и изражава најдубље саучешће породици због овог ненадокнадивог губитка. Београдски форум се придружује захтевима јавности да истрага, у најкраћем року утврди ко су извршиоци и налогодавци овог гнусног злочина и да их приведе правди што је услов за отклањање дубоке забринутости и узнемирености грађана Србије, посебно српског народа на Косову и Метохији. У том погледу, очекује се да цивилно и безбедносно присуство УН – КФОР и УНМИК, као и ЕУЛЕКС, одговорно и ефикасно извршавају своје одговорности, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН 1244 (1999).

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

IN MEMORIAM
ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ

Оливер Ивановић је био изузетно честит човек. Личност важна не само за своју породицу и пријатеље, већ и за ширу јавност и народ. Један од ретких, ако не и једини политичар, који је истински схватао да је немогуће да сви имају једнако мишљење или поглед на ствари, и прихватао ту чињеницу као неизбежну полазну основу. За њега су разлике у мишљењу биле разлог да се разговара. Никада није одбацивао људе са другачијим виђењима, идејама или плановима за будућност. Никада никога није вређао, ни оне који су му се супротстављали или одбацивали, нити оне који су му правили проблеме. Због тога је временом задобио поштовање и оних који су га волели али и оних који га нису волели, оних који су са њим делили неке или све вредности, али и оних чије су вредности биле другачије. У шали је знао да каже да на Косову и Метохији људе могу да воле или да их поштују, а да је он лично увек давао предност поштовању.
Увек са осмехом, био оно што јесте: Оливер, Србин са Косова и Метохије, који жели да помогне свом народу тако да то не иде на штету другог или других народа, и који жели да објасни и докаже припадницима другог народа да њихова срећа никако не може да се изгради на несрећи његовог, српског народа.

Одликовало га је потпуно разумевање, иначе, веома сложених прилика на Косову и Метохији, како садашњих тако и свих других околности из ближе и даље историје које су утрле пут данашњем стању ствари. Познавао је све локалне менталитете и системе вредности и све их је уважавао. Познавао је јавну сцену али и закулисне радње, знао је границе до којих иду легалне а преко којих почињу она друга дешавања и радње. И у свему је остао чист.
Много је знао, али никад није користио своја сазнања да нашкоди другима, да блати друге, па је чак из принципа одбијао да то што му је познато користи као уцену или превентиву да сачува и брани самог себе.
Говорио је или разумевао много језика, укључујући све локалне језике на Косову и Метохији, и то је користио да спаја људе. А резултат је био да је људе придобијао. Са сваким се поздрављао чврстим стиском руке, гледајући саговорника у очи и са осмехом. За њега је свако био човек, личност, а не представник ове или оне групе, нације или организације. За њега нико није био "обичан" човек, сви смо за њега били посебни и важни. Много је људи којима је помагао, много је оних који га по добру помињу.
Умео је да води чак и непријатне разговоре тако да никог не увреди, а да при томе свако има прилику да искаже своје мишљење. Никад није одбијао да говори и на скуповима за које је било унапред јасно да ће бити непријатељски интонирани према њему или према ономе што је био: Србин са Косова и Метохије, и ономе шта је представљао: српског политичара. На тим скуповима је углавном знао да изазове осмехе и климање глава у знак прихватања или, бар, разумевања за оно што је говорио.
Стоички је подносио своју наметнуту улогу такозваног алиби ратног злочинца са српске стране којом су одређени заговорници тзв. косовског конструкта хтели да релативизују кривицу и наметну је искључиво Србима. Његова ненаметљива и тиха победа огледала се у томе што су и сведоци тужилаштва говорили о њему са уважавањем.

Оливер Ивановић је био човек мост, који је целог века настојао да спаја људе, јер му је било јасно да изолованост не води никуд. Оливер Ивановић је био човек који је имао визију за будућност која није била заснована искључиво на подељености.
Злочинац који је извршио егзекуцију убио је човека, оца, мужа, брата, рођака, пријатеља, лидера, а можда и наду за будућност коју се Оливер трудио да оствари.
Оно што можемо да урадимо јесте да га памтимо као часног човека, благослов који су многи умели да цене, и да покушамо да следимо његову доброту, да останемо верни себи и да пружимо руку уз јасно очекивање да у разговору добијемо исто поштовање које смо спремни да пружимо.

Нека ти је лака земља Оливере, поносна сам што сам те познавала.

Бранка Митровић

Интервју Живадина Јовановића Радио Београду

Novo poglavlje u tradicionalno prijateljskim i sadržajnim odnosima Srbije i Japana i to u ovoj 136. godini od uspostavljanja srpsko-japanskih diplomatskih odnosa koje je inicirao srpski kralj Milan Obrenović, a prihvatio japanski car Mejiđiju. Istorija beleži da je jedan od najpoznatijih lidera 20. veka predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito 1968. godine posetio Japan i da je u tom periodu Jugoslavija bila na drugom mestu u svetu, iza Japana, po stopi rasta društvenog bruto proizvoda.

Danas 50 godina posle Titove posete, a 30 posle posete japanskog premijera Nakasonea Beogradu, danas u zvaničnu i prijateljsku posetu Srbiji , mnogi tvrde istorijsku, dolazi premijer Japana Šinzo Abe na čelu političko-privredne delegacije. Domaćin je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Japan je ustavna monarhija ... Car imenuje premijera... Premijer Šinzo Abe poznat je po specifičnoj ekonomskoj politici nazvanoj Abenomiks a tri simbola Japana su: planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šin-kan-sen.

Sagovornik Novinarenja je Živadin Jovanović nekadašnji šef diplomatije nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Domaću štampu prelistava Vladimir Džudović, novinar redakcije za kulturu Radio Beograda 1.

Autor i voditelj je Zorana Bokan.

Извор: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3003101/novinarenje.html

Мира Канкараш Тркља, Тимур Блохин

Само вас гледамо — суштина је најновије америчке поруке, односно претње земљама Западног Балкана које нису у НАТО-у. Ако хоћете да платите за оружане системе Русима, „платићете“ и нама.

У Вашингтону опет новине. Управо је обнародовано да ће америчко Министарство одбране са Стејт департментом током 2018. године бити обавезно да поднесе извештај о сарадњи држава Западног Балкана како са САД тако и са Руском Федерацијом. Тачније, извештај ће садржати детаљне информације о војној сарадњи БиХ, Србије и Македоније са Русијом. Дакле, оних држава које нису чланице НАТО-а.

Још прецизније, „извештај мора да садржи процену безбедносне сарадње држава Западног Балкана са Русијом, и то листу наоружања, одбрамбених система и војне технологије вредне милион или више долара, које је добила или купила свака од држава од 2012. године“. Такође и опис учешћа војних снага у тренинзима и вежбама са Русијом у истом том периоду, као и опис уговора о сарадњи у које су ушле земље региона са Русијом. Ту, међутим, није крај.

Влада САД ће Конгрес морати да упозна и са проценом о „обавештајној сарадњи држава Западног Балкана са Русијом“, као и о последицама такве сарадње по интересе САД и НАТО-а, по државе региона, али и оне које се са њим граниче.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествовао је на конференцији о сарадњи градова-лука на остваривању Иницијативе Појаса и Пута кинеског председника Си Ђинпинга, одржаној 5.-9. децембра 2017. године, у граду-луци Тијенцин, на североистоку Кине. На Конференцији је учествовало око сто представника из 37 земаља Азије, Европе, Америке, Африке и Аустралије. Међу учесницима су, поред осталих, били бивши премијери Грчке Џорџ Папандреу, Француске Доменик де Вилпен, Италије Масимо Далема и други.

На Конференцији је покренута иницијатива за оснивање Удружења градова – лука на Појасу и путу, чији је циљ координација и јачање улоге поморских градова- лука, као и лука на унутрашњим пловним путевима.
Више кинеских и страних учесника је у својим излагањима истицало важну, конструктивну улогу Србије у остваривању Иницијативе Појаса и Пута као глобалног, мултиди-мензионалног развојног пројекта. Кинески представници посебно су истицали значај почетка изградње брзе пруге Београд-Будимпешта као стратешког прекограничног пројекта који доприноси ефикасности функционисања Kонтинентално-поморске експрес линије Кина - Европа, преко грчке луке Пиреј.

Живадин Јовановић је указао да је током државне посете кинеског председника Си Ђинпинга Србији 2016. године потписано 23 документа о међусобној сарадњи, укључујући и Декларацију о изградњи свеобухватних стратешких односа између Србије и Кине. Он је истакао да Србија има важну улогу у економском и културном повезивању Кине, Азије и Европе коју остварује билатерално и у формату Кина + 16 Централних и Источно-европских земаља. Према њему, српско-кинески пројекти у Србији већ су достигли вредност 6 милијарди долара, а обим инвестиционе, привредне и културне сарадње две земље даље се убрзано повећава. Јовановић је указао на значај пловног пута Дунава, као стратешке европске саобраћајнице која се у Србији протеже у дужини од 588 километара и која, преко мреже канала Рајна-Мајна-Дунав, повезује Медитеран са Северним и Балтичким морем,.
Говорећи о перспективи будуће сарадње на остваривању Иницијативе Појаса и Пута, Јовановић је указао на значај реализације 2 индустријска парка, оба на Дунаву, једног у Смедереву, граду у коме кинеска корпорација ,,Хестил'' већ поседује Железару са 5200 запослених и другог, на прилазу Београду, недалеко од моста ,,Михајло Пупин'', који су кинеске компаније саградиле и предале у саобраћај 2014. Године (170 мил. Америцких долара). Он је подсетио да је у Србији седиште

Удружења за инфраструктуру и саобраћај формата ,,Кина +16 CEEC'' и заложио се за испитивање могућности учешћа Кине у модернизацији пловног пута Дунава (безбедност, логистика, приступна инфраструктура, чишћење), као и у више-димензионалном (наводњавање, храна, инфраструктура, туризам), развојном „Пројекту три реке“  (Дунав-Морава- Вардар). Када је реч о координацији и развоју поморских и речних лука на Појасу и путу, Јовановић је указао на значај координације новог удружења градова-лука, иницираног у Тијенцину са постојећим Пројектом сарадње лука три мора (Јадранског-Црног-Балтичког), који је верификован 2016. на самиту Кина +16 у Риги, Летонија, а чије је седиште у Варшави.

У разговорима са представницима Тијенцина (15 милиона становника), било је речи и о могућностима братимљења са Београдом или Новим Садом, као великим перспективним лучким градовима на Дунаву.
Београд, 20. децембар 2017.

У уторак, 12. децембра 2017. године, успешно је представљена књига ,,Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације'' ауторке Сандре Давидовић, као и коаутора, Јелене Пејић и Данила Бабића, докторанада Факултета политичких наука. У пуној слушаоници број 1 Факултета политичких наука у Београду, о књизи су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Игор Поповић, начелник Сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, Слободан Самарџић, редовни професор и шеф Одељења за међународне студије Факултета политичких наука, као и Сандра Давидовић, ауторка књиге.

Ово пионирско дело, чији је издавач Београдски форум за свет равноправних, настало је у оквиру истраживачког пројекта подржаног од Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије, којим је у протеклој години руководила колегиница Давидовић. Пројекат је пример успешне и конструктивне сарадње цивилног и јавног сектора, а промоција књиге била је једна од ретких прилика да о теми говоре представници владиног, невладиног и академског сектора на једном месту.

Аутори се овим путем ограђују од свих политичких оцена и закључака о косовском питању, које је, очекивано, било укључено у излагање уважених говорника.

Београд
13. децембар 2017.

ПРЕЛИСТАЈТЕ ЦЕЛУ КЊИГУ ОВДЕ:

У оквиру укупне сарадње Кина-Европа у Франкфурту је одржан форум представника новинских агенција, других медија и тинк танк асоцијација који је означио формални почетак Партнерства у размени економских и финансијских информација Појаса и Пута (BREFIP). Форум је одржан на иницијативу Кинеске Агенције за економске информације (CEIS), афилијације новинске агенције Хсинхуа, а у раду су, поред кинеских, учествовали представници већих новинских агенција, медија и тинк-танк организација из Немачке, Француске, Италије, Велике Британије, Србије, Пољске, Шпаније, Белгије и Грчке.  У раду Форума из Србије су учествовали Живадин Јовановић, предсeдник Центра за истраживање повезивања на Путу Свиле (COREC) и Ненад Бабић, извршни директор Танјуга. Форум је поздравио Ванг Шунчинг, генерални конзул Кине у Франкфурту.

Циљ партнерства је унапређење размене информација од значаја за остваривање Иницијативе Појаса и Пута, унапређење  доступности информација потенцијалним учесницима сарадње, заједнички истраживачки пројекти, консултације.
Као први говорник на сесији посвећеној Перспективама Кинеско-Европске сарадње у олквиру Иницијативе Појаса и Пута, Живадин Јовановић је оценио да су у протеклих пет година постигнути импресивни резултати у сарадњи у оквиру формата Кина+16ЦИЕ земаља и то какои у инфраструктурном повезивању тако и у развијању непосредне комуникације људи, њиховом зближавању и разумевању. Та сарадња има снажне основе и изванредну перспективу зато што уважава националне приоритете сваког партнера, равноправност и узајамне користи.

Сарадња Кина+16ЦИЕЗ представља интегрални део укупне сарадње Кине и Европе која повезује Евро-Азију од Пацифика до Атлантика. Она даје посебан допринос отклањању разлика у економској развијености и условима живота између високо-развијеног Запада и мање рајених делова Централне, Источне и Југо-Источне Европе. Да су те разлике значајне потврђује и чињеница да око 25 милиона грађана земаља Центране, Источне и Југоисточне Европе представља «интерну ЕУ миграцију» у земљама Западне Европе. Резултати које остварују земље Централне, Источне и Југо-Источне Европе са Кином у формату 1+16 несумњиво су велики допринос достизању економске и социјалне равнотеже, допринос јачању а не узрок слабљења интеграције унутар Европе. То је уједно мост повезивања Европе и Азије, а не конкуренција или и претња кохезији ЕУ.

Јовановић је посебно истакао изванредан допринос Србије резултатима укупне сарадње у формату 1+16 указујући да Србија први пут у новијој историји добија прилику да валоризује свој географски положај као фактор економског напретка и прекограничног инфраструктурног повезивања. Своје оцене илустровао је наводећи конкретна остварења од Железаре Смедерево и Моста «Михајло Пупин», преко Електране Костолац «Б» до Коридора 11 и брзе пруге Београд-Будимпешта. Он је нагласио да је истинско партнерство које је у основи мега пројекта Појаса и Пута формула како за  глобални економски развој тако и за очување мира и стабилности. Изразио је мишљење да су партнерство у модернизацији прекограничне инфраструктуре, партнерство у енергетици, финансијама, култури и размени информација стубови успеха Иницијативе Појаса и Пута и формата 1+16.

Београд, 2. 12. 2017.         
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОВЕЗИВАЊА НА ПУТУ СВИЛЕ

Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава

„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc сида за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.

Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:

„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.

Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.

Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.
ОД ЧЕГА СЕ САСТОЈЕ ДОКАЗИ ТУЖИЛАШТВА?

 др Дарио Видојковић, историчар

У својој посљедњој првостепеној пресуди (23.11.2017.) коју је донио Хашки Трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме Отаџбинско-одбрамбеног рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице које нема никакву везу ни за правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син, Дарко Младић, сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао, „на Западу ништа ново“. И тако јесте. Очигледно, да када су Срби у питању, никаква права, а још мање и људска права, имају нити им се поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да неко ко је петрпео више можданих удара, има притисак од 180/80, а да не сматра да је потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање „пресуде“. Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цијелокупном политичком и војном руководству РС, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци, још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато, пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе. Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире ткз. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989./1990. године. Тај тзв. Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, које су западни савезници наводно поразили 1945. године. Такође је очито наслиједио Хитлеров „Дранг нах Остен“.

Тачно 45 година касније морали смо да видимо, да те мрачне силе нису поражене,  него се као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД и Немачка тако широко подржали политички, пропагандистички, а најзад и војно оне снаге у југословенском грађанском рату, који су своје униформе китили усташким симболима. Американцима није, тада, смијетало ни да подржавају исламске екстремисте, терористе и џихадисте, који ће у Босни чинити она зла којима ће се касније „прославити“ прво Ал Каида, па затим Исламска држава. Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници, и другим мјестима под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним и тиме ратно-хушкачким наступом у великој мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић испред Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у РС, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић! А није он био једини, било је њих још. Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило, и највише казни су Срби добили, којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову, и другим мјестима, у којима су до рата у приличном броју живјели ( у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било и правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација, и силоване?

Ако је Хашки Трибунал био основан да наводно дјели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ућиће као најгора и најцрња мрља у историји међународног права. Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце, да би спречио нападе НАТО-а на РС? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора требали да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтне? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву, и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршујући свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи. Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требали бити жртве, које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио.

Елем, Срби су проглашени ратним злочинцима зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни грех генерала Младића који му се ставља на терет, зато што је се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа. Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче уствари давно донешена пресуда дан послије датума потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије, када су у питању удари на српски народ.  
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора да се недвосмислено одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да је се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама. Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у РС да ту крвљу стечену и одбрањену РС одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!

Пише др Дарио Видојковић, историчар (Регензбург)

Мира Канкараш Тркља, 10.11.2017

Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ! У крајњој линији, ваљда и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање.

Неко ће рећи — вајни пријатељи, а толико се хвалисмо сарадњом са Немачком. Други ће баш у томе видети искреност у односима, јер у политици ионако нема љубави.
Како год ко доживео недвосмислену поруку немачког амбасадора у Србији Аксела Дитмана да је услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН, макар је јавност коначно добила потврду онога што је годинама слутила. Ако је то српским званичницима на време објашњено, њима на душу.
Дитман је у управо објављеном интервјуу српском недељнику потврдно одговорио на конкретно питање да ли свеобухватна нормализација односа Београда и Приштине, што је задатак који Србија мора да испуни да би постала чланица ЕУ, подразумева и чланство Косова у УН. Дакле, подразумева.
Амбасадор је објаснио да је Немачка признала независност Косова и да стога подржава њено чланство у свим међународним организацијама, укључујући и УН. Сасвим логично. Чак је додатно, да не буде недоумица, без устезања рекао да ће Србија морати на крају да призна независност Косова уколико жели да постане пуноправна чланица ЕУ.

А то значи да „између Србије и Косова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“, прецизирао је Дитман.

Изјава ће, несумњиво, изазвати различите коментаре, тим пре што је дошла само месец дана пошто је управо он оценио да су Србија и Немачка данас посебно блиски партнери у Европи у економском, политичком и културном смислу и да ће подржати стратешки циљ Србије да постане чланица Европске уније. Да иронија буде већа, речи подршке том стратешком циљу Србије који је, очигледно, остварив само ако се земља поцепа, изговорио је на свечаном пријему поводом Дана уједињења Немачке. Тада је напоменуо да на путу ка ЕУ Србија има још неколико препрека које треба уклонити.

Сада је белодано рекао о чему је реч. Можда се од некога ко представља државу која је, вољом некадашњих моћника, прошла период од распада до поновног уједињења, могло очекивати мало више разумевања, али политика је посао у коме нема места за сентимент. Зато ће у Дитмановој изјави добар део овдашње јавности управо препознати по нас корисну искреност јер ћемо сви играти отвореним картама.
По оцени српског шефа дипломатије Ивице Дачића, и став Србије је ту недвосмилено јасан. „Нећемо признати једнострано проглашену независност Косова, никада и ни по коју цену. Исто важи и за чланство Косова у међународним институцијама. Борићемо се свим силама против тога“, био је Дачићев коментар Дитманове изјаве.
Ако је први немачки „гвоздени канцелар“, чувени Ото фон Бизмарк, који је после победоносних ратова ујединио Немачку у другој половини 19. века, формулисао политику као уметност могућег, можемо ли ми помирити овакве две крајности, у уметност немогућег.
Зашто је немачки амбасадор баш сада био по Србију болно искрен, само неколико дана по изјави шефа Европске комисије Жана Клода Јункера да ће Србија у ЕУ до 2025, раније него што је најављивано? И то усред отварања нових сепаратистичких фронтова какав је онај каталонски у Шпанији?
Некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић за Спутњик напомиње да је Немачка практично гласноговорник ЕУ и у овом случају као што је то била од почетка процеса наших евроинтеграција. Као најутицајнија увек је у Србију доносила потпуно прецизно формулисане захтеве.
Уз то, он указује да је отцепљење Косова и Метохије стратешки дугорочни немачки интерес, а штафету подршке независном Косову је, како подсећа, понела управо она још 1997. на Бонској конференцији савета за примену мира у БиХ, када је тражила да се мимо дневног реда расправља и о питању КиМ.

Управо сада је отворила карте зато што жели да се случај Косова што пре заврши како даље бујање сепаратизма у Европи не би било ударац и пореметило планове Немачке и неких других земаља за потпуно признавање тог њиховог чеда, објашњава Јовановић.
На питање шта сада када су јасни ставови и ЕУ и Србије, некадашњи шеф дипломатије одговара питањем: Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ?! У крајњој линији и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање, истиче Јовановић.

„Дуго времена су наши званичници тврдили како су питање Косова и пут Србије ка ЕУ паралелни али неповезани процеси. Сада видимо да је то била обмана или самообмана. Или обмана јавности“, напомиње он.
У оваквим околностима, по његовом мишљењу, Србија не треба да жури и чини даље уступке. Подсећа да је испунила све из Бриселског споразума, а да Заједница српских општина (ЗСО), једино што јој је дато тим документом, још није примењена. Сада ће по други пут ЗСО нудити као неки «уступак» Србији да би се потпуно одрекла Косова и Метохије, сматра Јовановић.
На питање има ли простора за даље куповање времена јер можда у неком тренутку тај услов који нам је Дитман испоручио не опстане у случају другачијих геополитичких околности, он каже да је у интересу Србије да разложно приђе новој ситуацији.

„Сада више нико од челника у Србији не може рећи да ЕУ или Немачка имају добре намере према Србији. Карте су на столу и од Србије се тражи капитулација по питању Косова и Метохије. Немачка формула према којој треба признати чланство Косова у међународним организацијама и УН, а задржати тај формални моменат непризнавања, у нашем случају се не може применити“, мишљења је некадашњи министар спољних послова.

Он сматра да Србија треба да остане отворена за чланство у ЕУ и наставак сарадње, али под равноправним, истим условима какви су били за све друге земље региона. Уз то, мора да појача одбрану својих интереса и права на Косову и Метохији.
„Јункер је рекао да Србија може и пре 2025. године да уђе у ЕУ да би охрабрио јавност у Србији, а онда се Србији нуди та горка пилула да прихвати везивање чланства у ЕУ са чланством Косова у УН. Србија то не сме да прихвати. То није њен интерес, али ни интерес Европе, већ само европске елите. У супротном Балкан и Европа не би ишли у добром правцу“, закључио је Јовановић за Спутњик.

 Извор: https://rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/

(Текст је преузет из Часописа ,,Политика националне безбедности'', Број 2. из 2017. који издаје Институт за политичке студије)

Проф. др Радован Радиновић
генерал у пензији

С   А   Ж   Е   Т    А   К

            У раду се разматра утицај Косметског питања на геостратешки положај Србије. Код тога се узима у обзир чињеница да је Космет привремено окупиран и да је на њему изграђена једна од највећих војних база САД у Европи. Све то се сагледава и у контексту могућих даљњих прекомпоновања Балкана, што не би могло проћи без нових оружаних сукоба. Прворазредни безбедносни изазов Србије који би могао довести до оружаног сукоба је евентуално насилно припајање Севера К и М у састав самопроглашене државе Косово. То би несумњиво изазвало војно реаговање Србије са несагледивим последицама. Опстанак Републике Српске је такође угрожен, а под одређеним околностима, та угроженост би могла попримити и облик оружаног сукоба. У улози интервентних снага које би имале намеру да укину Републику Српску, могле би се наћи оружане снаге Хрватске или Б и Х, или њихова коалиција, што би морало довести до војног ангажовања Србије и то у њеној улози гаранта Дејтонског споразума. За наведене безбедносне изазове Србија се мора припремити и то у виду конкретних војних радњи и поступака.
             КЉУЧНЕ РЕЧИ: Космет, Република Српска, геостратешки положај, безбедносни изазов, стратешка концепција одбране, облик војне организације, стратегијско планирање.

1.    Основна значења
Када кажемо ‘’Косметско питање’’, имамо у виду да је тај део наше државе привремено окупирана територија, иако формалноправно гледајући то тако не изгледа, јер се тамо налазе међународне војне снаге (КФОР) и то са мандатом који им је дао Савет безбедности УН. Ипак, на том делу наше државе албанска национална мањина је нелегално прогласила своју државу. Уз подршку западних сила на челу са САД држава Србија је потпуно развлаштена на том делу своје територије, народ протеран, а повратак му онемогућен. То што је остало од нашег народа на КиМ, сем сверног дела у ширем рејону Косовске Митровице (тзв. север Косова и Метохије) у сваком смислу и погледу је у потпуности обесправљен и сатеран у гета, а имовина узурпирана. Власт у покрајини држи криминална врхушка која води порекло од терористичке паравојне организације ОВК која је оружаном побуном против државе Србије и уз подршку и помоћ НАТО агресије насилно отцепила нашу јужну покрајину и на њој успоставила другу албаску државу на Балкану. На том делу Србије САД су формирале једну од највећих војних база у Европи (Бонстил). Дакле, Космет је попримио сва обележја окупиране територије. Србија са правом ту окупацију сматра привременом све дотле док се не створе општи геополитички, међународни и унутрашњи услови да се та окупација оконча или док Србија фактички и формално не призна И прихвати да то више није њена територија. Што ће се догодити у будућности остаје да се види, али за сада само мањи део севера покрајине је фактички изван ефективне власти албанске заједнице. На том делу територије, према Бриселском споразуму, треба да се формира центар заједнице српских општина. Што ће суштински тај ентитет представљати и који ће простор и насеља обухватати, такође треба да се види.
Други значењски аспект ‘’Косметског питања’’ садржан је у његовој суштинској карактеристици замрзнутог конфликта, око чијег се одмрзавања воде разговори између привремених институција покрајине и представника државе Србије, уз веома пристрасну медијацију представника бриселске администрације. Овом другом значењском аспекту Косметског питања треба додати и чињеницу да се у Србији припрема покретање масовног унутрашњег националног дијалога који треба да резултира предлозима најбољих и најправеднијих решењња тог дуготрајног сукоба између историјског (српског) и етничког (албанског) права на КиМ.
Косметско питање је вишезначно и може се посматрати у различитим контекстима: као демократско, историјско, друштвено-политичко, државно, етничко, религијско, економско и цивилизацијско питање. Но, оно је у суштини увек било геополитичко питање првога реда. На њему су се кроз историју укрштали а и данас се укрштају интереси и смерови утицаја великих сила. Пресеци тих силница утицаја великих сила на Балкану чинили су тзв. Балкански геополитички чвор, а његово језгро је било, и данас је, Косово и Метохија.  Као такво, Косметско питање је одувек испољавало посебан утицај на одбрану Србије, како од спољних сила које су према том делу Србије свагда имале своје отворене претензије, тако и од унутрашње деструкције државе од стране Албанаца, почев од широког спектра демонстрирања нелојалности према држави Србији, до свих врста политичке побуне, устанака и оружане побуне ради сецесије тог дела наше државе. У овом тексту нас занима како Косметско питање утиче на проблематику одбране Србије. Остали аспекти тога питања нас овде не интересују.
Што се тиче значења синтагме ‘’одбрана Србије’’, овде под тим подразумевамо како Косметско питање утиче на геостратешки положај наше земље на оним стратешким правцима који директно воде ка КиМ или од њега ка другим деловима простора Србије, какав утицај има Косметско питање на избор И операционализацију стратешке концепције одбране, те на избор модела војне организације, а посебно на модел стратегијског груписања оружаних снага на стратегијским правцима И просторијама. У разматрању ових питања износима властита гледишта онако како их ми видимо, а не како су та питања евентуално решена у пракси, јер ми та решења не знамо. Зато читалац овај прилог не би требало да схвати ни као критику (имплицитну И експлицитну), ни као доцирање, већ само као прилог што бољег разумевања тог несумњиво веома компликованог И са становишта наше одбране веома значајног питања.
Однос Косметског питања и наше одбране може до одређене мере попунити и одговор на питање какав утицај на нашу одбрану и њену свеколику операционализацију у виду основних стратешких опредељења и бројних системских и практичних организацијско-техничких решења испољава и питање опстанка и очувања Републике Српске. Тај наш ентитет ће се у блиској будућности наћи пред великим изазовима и опасностима. Као што се зна, Србија је гарант Дејтонског споразума, а то подразумеваи одговарајућу спремност и одговорност за опстанак Републике Српске у оквирима тог државно-политичког аранжмана. У свему томе није без значаја ни питање да ли је Србија свесна, а нарочито способна, да у таквим околностима на адекватан и нужан начин одговори тој својој међународној обавези. Конкретно, да ли обавеза гаранта Дејтонског споразума подразумева и одговарајуће делотворно ангажовање, укључујући и примену војне силе против оног који би насилно покушао да укине Републику Српску или да угрози њену територијалну целовитост. Наш одговор на то питање је потврдан, тј. Србија такву обавезу има и за њено испуњење треба на време припремити и увежбати одговарајућа системска решења.

Otvoreno pismo dobitnici Nobelove nagrade za književnost, gospođi Herti Miler, povodom govora na skupu Međunarodnog beogradskog sajma kniga 23.10.2017.

dr Rudolf Henzel

Gospođo Herta Miler, do sada nije bilo potrebe da Vam se, npr. zbog Vaših literarnih radova, obratim. Danas pak moram da Vam pišem. Povod: U srpskim novinama sam pročitao o Vašem govoru na jednom skupu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, organizovanom od strane Nemačke ambasade u Beogradu i Beogradskog sajma knjiga. O pomenutom govoru pritom u nemačkoj štampi nije bilo ni reči. Kako navodi ''serbianmonitor.com'' od 25.10.2017., na temu ''Eksplozija nacionalizma u tadašnjoj Jugoslaviji'' i povodom NATO agresije 1999. između ostalog ste izjavili i sledeće: ''Srbija je sama sebi donela zlo i građani moraju da prihvate istinu da su sami sebi prouzrokovali patnju.'' Na pitanje da li je nasilje legitimno rešenje u političkim konfliktima, odgovorili ste: ''(...). U ratnoj situaciji jedna strana mora da pobedi drugu. Stoga verujem da je vojna intervencija ljudski i moralno opravdana i u mnogim slučajevima se pokazala kao ispravna. (...).''

U trenutku kada je Beograd bio poslednji evropski grad koji je bombardovan u 20. veku, u jednom eseju ste napisali ''da razumete poziciju NATO-a i da Milošević mora biti zaustavljen za sva vremena. (...) Ako jedna zemlja u periodu od devet godina započne četiri rata i pritom gradove praktično pretvori u groblja, to se više ne može samo uz pomoć reči zaustaviti. (...).'' Rekli ste da ovo mišljenje do današnjeg dana niste promenili: ''Još uvek sam istog mišljenja. (...) Ova zemlja je sama prouzrokovala sopstveni bol i patnju. Srbi su sami sebi doneli stradanje.''

Gospođo Miler, ovim neverovatnim izjavama otkrili ste svoje nepoznavanje istinske političke pozadine i toka uništenja nekadašnje SFRJ kao i SRJ u toku devedesetih. Pritom ste sebi dozvolili jedno izuzetno nemarno dodeljivanje krivice srpskom narodu. I to sve kao nemačka spisateljica.

Dozvolite mi da Vam otvoreno kažem kako sam se osećao kada sam čuo Vaš govor: kao nemački građanin i intelektualac koji se bez predrasuda bavio političkim događanjima na Balkanu, koji je najoštrije osudio napadački rat protivan međunarodnom pravu SAD-NATO alijanse (uz učešće Nemačke) protiv bivše Jugoslavije i koji zna da su u ovom ratu u ogromnim količinama korišćena visokootrovna i radioaktivna oružja sa osiromašenim uranijumom (''prljave bombe'') i time svesno i namerno počinjen genocid, moram da priznam da sam Vašim blago rečeno nekvalifikovanim izjavama užasnut, zgađen i kao sunarodnik posramljen da je jedna Nemica sve navedeno pripisala srpskom narodu. Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava!

U međuvremenu su u Srbiji agresivne vrste kancera kao posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom dostigle kako među mladima tako i među starima epidemijske razmere. Ljudska patnja odjekuje do neba. Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, svakog dana po jedno dete oboli od kancera. Čitava zemlja je kontaminirana. Usled oštećenja naslednog materijala (DNK), na svet dolaze generacija za generacijom malformisane dece. U dva ukratko sažeta članka, ''Rat koji nema kraja'' i ''Letargija srca'' (objavljenih u „Neue Rheinische Zeitung-Online'' u Nemačkoj a ''Pečat'' i ''Informer'' u Srbiji) izneo sam mnoge značajne činjenice o ovome zločinu bez presedana.

Gospođo Miler, ako Vam do sada nisu bili adevatno razjašnjeni politički događaji u bivšoj Jugoslaviji kao i istinski razlozi i ciljevi NATO agresije 1999. i njihova katastrofalna dejstva ili ako ste klasična žrtva nemačkih medija i njihovog krivljenja istine, onda je to zaista zalosno za   jednog intelektualca – ali zbog toga se mozete bar izviniti srpskom narodu. Vaš kolega Peter Handke i mnogi drugi slobodni umovi nisu postale žrtve medijske manipulacije, već su nezavisno razmišljajući izgradili sopstveno mišljenje i postupali potom hrabro u skladu s njim. Ako pak želite da svojim izjavama podržite uzročnike genocida govoreći im ono što žele da čuju (nije mi poznato da je postojao bilo kakav protest od strane npr. Nemačke ambasade u Beogradu), onda to smatram sramotnim i krajnje nedostojnim jedne intelektualke i uz to još i dobitnice Nobelove nagrade.

Dr Rudolf Henzel, Dipl.-Psih.
Lindau (Bodensko jezero)
www.psychologische-menschenkenntnis.de

Jučer je u Sočiju, u Rusiji, održan posljednji dan 14. godišnjeg sastanka Raspravnog kluba Valdai. Sastanak je trajao od. 16. do 19. listopada, a tema rasprave je bila slika svjetskog poretka koji prolazi kroz radikalne promjene, odnosno naslova ”Kreativno uništenje – Hoće li novi svjetski poredak nastati iz trenutnih sukoba?” Među gostima su bili brojni svjetski i ruski političari, bivši i aktualni državni dužnosnici, direktori raznih politoloških instituta iz Rusije i inozemstva, čak i onih koji otvoreno zagovaraju suzdržavanje Rusije i ukazuju na agresivno ponašanje ruskog vodstva, poput Ivana Krasteva, direktora Centra za liberalne studije iz Sofije.
Raspravni klub Valdai je namjerno osmišljen tako da na njemu budu zagovornici svih opcija, kako bi se mogli čuti različiti stavovi o gorućim svjetskim pitanjima. Ove godine održana je na sastanku bilo preko 130 sudionika iz 33 zemlje. Jučer su važne govore održali bivši afganistanski predsjednik Hamid Karzai, ravnatelj norveškog Nobelovog instituta Asle Toje i izvršni predsjednik Alibaba Grupe Jack Ma, a pred svim uzvanicima je govor održao i ruski predsjednik Vladimir Putin.

Govor Vladimira Putina na 14. Raspravnom klubu Valdai

Predsjednik Rusije Vladimir Putin: Hvala vam puno.
Nisam siguran koliko će ovo biti optimistično, ali sam svjestan da ste tijekom posljednja tri dana imali vrlo žive rasprave. Pokušat ću, kao što je postalo uobičajeno, podijeliti s vama što mislim o nekim pitanjima. Molim vas, nemojte loše prihvatiti ako kažem nešto što je već rečeno, jer nisam slijedio sve rasprave.
Za početak, želio bih pozdraviti g. Karzaija, gospodina Ma, gospodina Toja, naše kolege i sve naše prijatelje. Vidim mnoga poznata lica u publici. Dobrodošli svi na sastanak Valdai kluba.
Tradicionalno je ovaj forum usredotočen na raspravu o najhitnijim globalnim političkim i gospodarskim pitanjima. Ovog su puta organizatori imali prilično težak izazov tražeći od sudionika da pokušaju gledati izvan horizonta, da razmisle o tome što će sljedećih desetljeća biti s Rusijom i međunarodnom zajednicom.
Naravno, nemoguće je predvidjeti sve i uzeti u obzir sve mogućnosti i rizike s kojima ćemo se suočiti. Međutim, moramo razumjeti ključne trendove, tražiti odgovore na pitanja koja nam budućnost postavlja i ubuduće će ih postavljati još više. Razvoj događaja je takav da na njih moramo reagirati stalno i brzo.
Svijet je ušao u eru brzih promjena. Stvari koje su nedavno nazivane fantastičnima ili nedostižnima postale su stvarnost i dio našeg svakodnevnog života.
Istovremeno se novi procesi razvijaju u svim sferama. S brzim tempom javnog života u raznim zemljama i tehnološkom revolucijom isprepliću se promjene na međunarodnoj sceni. Nadmetanje za mjesto u globalnoj hijerarhiji se pogoršava. Međutim, mnogi prošli recepti za globalnim upravljanjem i prevladavanjem sukoba se zbog prirodnih proturječnosti više ne primjenjuju. Često ne uspijevaju, a novi još nisu stvoreni.
Naravno, interesi država se ne podudaraju baš uvijek, što je normalno i prirodno. Uvijek je bilo tako. Vodeće sile imaju različite geopolitičke strategije i percepcije svijeta. To je nepromjenjiva bit međunarodnih odnosa, koja se temelji na ravnoteži između suradnje i konkurencije.
Istina, kada se ova ravnoteža naruši, kada se propituje poštivanje i čak postojanje univerzalnih pravila ponašanja, kada se nečiji interesi provode po svaku cijenu, sporovi postaju nepredvidivi, opasni i dovode do nasilnih sukoba.
Niti jedan stvarni međunarodni problem ne može se riješiti u takvim okolnostima i takvim uokvirivanjem pitanja, pa se odnosi među zemljama jednostavno urušavaju. Svijet postaje manje siguran.
Umjesto napretka i demokracije, slobodno dozvoljava djelovanje radikalnim elementima i ekstremističkim skupinama koje odbacuju civilizaciju i nastoje je uroniti u drevnu prošlost, u kaos i barbarizam.
Povijest posljednjih nekoliko godina dosljedno ilustrira sve ovo. Dovoljno je vidjeti što se dogodilo na Bliskom istoku, kojeg su neki igrači pokušali preoblikovati i prema njihovim željama nametnuti regiji strani model razvoja, putem vanjskih orkestriranih udara ili jednostavno silom oružja.
Umjesto da zajedno rade na popravljanju situacije i da se zada udarac terorizmu, a ne da se simulira borba protiv njega, neki od naših kolega rade sve što mogu kako bi kaos na ovom području bio trajan. Neki još uvijek misle da je moguće upravljati ovim kaosom.

„Novi Sputnjik poredak“ analizira najznačajniji politički događaj u svetu, 19. Kongres Komunističke partije Kine.

Šta je kineski predsednik Si Đinping poručio i Kini i čitavom svetu? Zašto ga Rotšildov „Ekonomist“ proglašava za najmoćnijeg čoveka na svetu i zašto zabrinuto konstatuje da (zapadnom) svetu Si ništa dobro neće doneti? Kako će juan srušiti američki dolar i da li će time biti srušen i najvažniji stub američke moći?

Odgovore na ta pitanja će u razgovoru sa Nikolom Vrzićem potražili su bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović i dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Pekinga Milorad Denda.

Проф. др Радош Смиљковић

                         
Сажетак: Осма седница је зауставила суштинско цепање Србије започето између два светска рата. Спречено је подржављење покрајина које је водило убрзаном отцепљењу. Тако је започело спасавање државе Србије. Које траје и трајаће дуго.
    Осма седница је испољила и карактеристике тог типа седница, али то не умањује њен историјски значај, што покушавају незналице, плиткоумни и слуге антисрпских центара на западу. Разбијачима Србије је и даље мука када помисле на наше другове који су је маестрално извели. Ми актери знамо колико је то био сложен и тежак посао. Претили су нам и хапшењима пре седнице. Покушаји актуелних естрадних  политиканата како год се званично титулисали, унапред је осуђено на „пси лају а ветар носи“.

   Ово је историјски озбиљна тема која захтева подсећање и на хронологију догађања,  како због поштеног односа преме историји, тако и због млађих гнерација које ступају на политичку сцену државе Србије. Само тако се може разумети континуитет градње и очувања Србије кроз хиљадугодишњи период. Такође и због охрабрења наших људи који су искрено заложили део свог живота у тај процес. Цео југоисток Европе и северне Африке испуњен је Зејтинлицима и Јасеновцима наших предака чијем се патриотизму дивио цели свет. Одговорни смо да се то више не понови.

Рат који још није завршен!

Пише Др. Рудолф Хензел

Прошло је више од деценије и по након агресије, коју су противно међународном праву започеле US-NATO снаге, користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле, а последице се још увек осећају. У Србији су агресивна канцерогена обољења, како међу младима тако и међу старима, у порасту и попримају размере епидемије.
Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија а посебно је погођен њен југ и Косово и Метохија.
Резултати које је објавило Министарство здравља Републике Србије, говоре да у Србији свакога дана по једно дете оболи од рака.
Земља је потпуно затрована. Услед оштећења генетског материјала (у даљем тексту ДНА), постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима.
Свесно и вољно је почињен геноцид.
До недавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана.
Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри, бивши политичари успели су да пробију зид ћутања, због добробити народа Србије, али и других народа у суседним земљама, који деле исту судбину.

Уранијумски пројектили су оружје за масовно уништавање

Када су САД-е у Вијетнамском рату користиле "Agent Orange" (хербицид диоксин,коришћен за уништавање растиња-код нас познат као ‘’наранџасти агенс’’ или ‘’црвени гас’’) и напалмске бомбе, свет је био шокиран. То више није био рат, то је био масакр цивилног становништва и потпуно уништење природе. И након 50 година тамо се из генерације у генерацију рађају деца са високим степеном инвалидитета, дакле-рођена да би убрзо умрла. Упркос томе, од Вијетнамског рата, војна индустрија и индустрија за производњу атомског наоружања и даље јачају свој "бизнис".
Сви ратови који су вођени након установљења правних норми на Нирнбершком Трибуналу (Нирнбершки принципи), сходно истима, су илегални и сваки је бивао већих размера, смртоноснији, назаднији  и геноциднији.
То је случај и са ратом који је од стане УС-НАТО војске вођен на европском тлу, а против СР Југославије. Војска САД-а је уз прећутно одобравање осталих чланица НАТО пакта-укључујући и Немачку, користила оружје за масовно уништавање, које је претходно испробала у Заливском рату 1991. и у БиХ 1994/95. а то су уранијумски пројектили, са високим степеном радиоактивности и токсичности.
НАТО је признао да је испалио 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем ОУ).
Војска Србије помиње 50.000. Ради се о 10-15 тона осиромашеног урана.
Иако постоји обимна литература о овом ратном злочину на немачком, енглеском и српском језику, као и филмски материјал (филм "Deadly Dusт"-Смртоносна прашина), изнео бих још нека запажања. Због дугог процеса разградње, радиоактивности и токсичности отпад уранијумске и атомске индустрије, претежно изотопа ОУ-238, морао би бити дуже време складиштен у посебно обезбеђеним депонијама.
Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр војсци.

ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густине металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера.  ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.

Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНА. Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.
Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.
Пошто  честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не раслажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.

Живадин Јовановић
19. Конгрес Комунистичке партије Кине
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ

Као стални пријатељи Кине Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Новом путу свиле, два независна удружења у Србији, уверена су да ће 19. Конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) и њено ново руководство додатно ојачати незаменљиву улогу КПК у унапређењу укупног друштвено-економског и културног развој Кине, задовољавајући тежње људи за бољим животом и довршавајући изградњу умерено просперитетног друштва до 2021. године када ће КПК обележити  стогодишњицу свог оснивања (1921.). Дајући визију развоја Кине до 2050. Конгрес КПК ће ојачати Кину као водећу светску силу и незаобилазни фактор мира и глобалног развоја без претензија за хегемонизмом или доминацијом.

Комунистичка партија Кине под руководством Генералног секретара Си Ђинпинга је извор и гарант солидарности и мотивације људи Кине у њиховим настојањима да изграде савремено и просперитетно друштво засновано на социјализму кинеских карактеристика. Захваљујући овим напорима у периоду од 2013. до 2016. године Кина је постигла
раст БДП-а без преседана у просеку 7,2% годишње. На овај начин Кина постаје покретачка снага светског економског опоравка, доприносећи више од 30% светском економском расту, што је више него САД, Еуро зона и Јапан заједно.
Као друга најјача економија у свету, оснивач или водећа чланица
БРИКС-а, Г-20, Нове развојне банке, оснивач Фонда за мир и развој (Кина и УН),
Фонда за сарадњу Југ-Југ о климатским променама,
Фонда за подршку сарадњи Југ-Југ и Инвестиционе банке за азијску инфраструктуру – Кина је дала велики допринос, не само ублажавању глобалних економских и социјалних
подела, већ истовремено и изградњи новог инклузивног система управљања
и успостављању новог праведног светског економског поретка.
У савременом свету Кина је постала симбол обострано-добитне међународне
сарадње засноване на принципима отворености и узајамних користи.
Глобална, вишедимензионална иницијатива Председника Си Ђинпинг од 2013 «Један Појас Један Пут» представља нови образац светског економског развоја и
међународних интеграција заснованих на принципима отворености, једнакости,
инклузивности и заједничке користи. Јединственост ове Иницијативе поризилази
из визије да повезивање у инфраструктури и економији, да би
били самоодрживи, морају бити упарени са непосредном комуникацијом људи и
развијањем пријатељства. Истовремено, економски развој је упарен са мировним напорима.
Велика подршка Иницијативи из скоро свих делова света,
директно учешће око 60 земаља, изванредна достигнућа у
модернизацији међународне инфраструктуре, еколошки чисте и безбедне индустрије и енергије, слободна трговина и размена људи, потврђују далекосежни значај и самоодрживост Иницијативе. Ти рфезултати уједно обавезују све учеснике у остваривању Иницијативе на нова прегнућа и додатну енергију како би се продубљивали и шириели и изван досада обухваћених региона.
Кина, са њеном великом, дубоко укорењеном културом, миленијумском мудрошћу и сјајним достигнућима у укупном друштвено-економском развоју постала један од
најјачих стубова светског мира, одрживог развоја и напредка. Као стални члан Савета безбедности, оснивач низа нових економских, финансијских и других међународних институција, Кина је је постала мотор изградње вишеполног светског поретка заснованог на Повељи УН, међународним законима и принципима суверене једнакости.
Кинески пријатељи широм света верују ће да је 19. Конгрес КПК
још више ојачати улогу Кине у учвршћивању мира, јачању мултилатерализма, и улоге УН.
Са кинеском политиком мира и развоја за све, са њеним чврстим ставом да се сви проблеми решавају дијалогом и мирним средставима, без употребе или претње употребом силе, са својом визијом света без интервенционизма, доминације или експлоатације – човечанство имати челичну основу мира и напретка.Кинеској политици отворености, мултилатерализма и инклузивне обострано-добитне сарадње нису прихватљиви билокакав и билочији изолационизам, хегемонизам, доминација или експлоатација. Зато кинеска политика отворености, дијалога и истинског партнерства уживају подршку и прихватање широм света. Свет природно тежи систему вишополарности и демократизацији међународних односа на основама суверене равноправности и немешања у унутрашње послове. На 19. Конгресу КПК таква политика је верификована и даље ојачана.
Србија и Кина су традиционални пријатељи који верују и подржавају један другога.
Србија не само да подржава Иницијативу «Један Појас Један Пут», већ активно учествује
њеној имплементацији, посебно у формату Кина + 16 земаља Централне и Источне Европе (CEEC). Први кинески мост у Европи на Дунаву у Београду функционише већ три године.
Прва кинеска фабрика челика у Европи налази се у Смедереву. У Србији, на Дунаву, послују прве кинеске речне луке у Европи. Први Кинески индустријски парк, прва постројења за пречишћавање воде, први безвизни режим за туристичке посетиоце, први кинески електрични аутобуси... Србија је постала својеврсни излог привредних, грађевинских, научних и технолошких могућности Кине према Европи и свету. Званична посета Председника Си Ђинпинга Србији 2016. има историјски значај. Поред низа важних међудржавних докумената, током те посете потписана је и Декларација о свеобухватном стратешком партнерству између Србије и Кине која представља чврсту основу дугорочне узајамно корисне сарадње и даљег учвршћивања традиционалног пријатељства.

Амерички покрет за мир не сме, нити може себи да дозволи да ћутке пређе преко тога

Савет за мир САД — 24. септембар 2017. године

Председник Трамп каже:

- „Сједињене Америчке Државе су једна од највећих сила добра у историји света.. Ми у Америци не тежимо да било коме намећемо свој начин живота.“
- „Морамо да подржимо поштовање закона, поштовање државних граница и поштовање културе....“
Али:
- „За мене као председника Сједињених Држава, Америка ће увек бити на првом месту.“
- „Управо је објављено да ће наша издвајања за војску и одбрану бити скоро 700 милијарди долара.... Наша војска ће ускоро бити најјача од како постоји.“
- „Мала група криминалних режима ... крши свако од начела на којима се заснивају Уједињене нације.”
- „Превише често је фокус [Уједињених нација] био не на резултатима, већ на бирократији и процедури.... Не можемо да чекамо на ... бирократе одвојене од стварности — то просто не можемо. Морамо да решавамо проблеме које имамо ... или ћемо бити ... поражени.“
- „Сједињене Државеs имају велику снагу и стрпљење, али ако будемо приморани да бранимо себе или своје савезнике, нећемо имати другог избора осим да потпуно уништимо Северну Кореју. Ракеташ је на самоубилачкој мисији по себе и свој режим.“
- „Суочени смо са одлукама које треба донети, не само за Северну Кореју. Одавно је дошло време да се светске нације супротставе још једном безобзирном режиму....”
- „Иранска влада прикрива корумпирану диктатуру под лажним плаштом демократије.... Не можемо да допустимо убилачком режиму да настави са својим дестабилизујућим активностима док прави ракете.... Споразум са Ираном је једна од најгорих трансакција, повољних за само једну страну, које су Сједињене Државе икада закључиле....“

- „Такође сам потпуно променио борбена правила у нашој борби [у Авганистану] против Талибана....“
- „Поступци криминалног режима Башара ал-Асада... шокирају савест сваког пристојног човека.... Због тога су Сједињене Државе извршиле ракетни удар на ваздушну базу из које је извршен [хемијски] напад.“
-  „Сједињене Државе су се супротставиле корумпираном и дестабилизирајућем режиму на Куби.... Нећемо подићи санкције против кубанске владе све док не спроведе темељне реформе.“
- „Увели смо и строге, калибриране санкције Маудровом социјалистичком режиму у Венецуели.... Социјалистичка диктатура Николаса Мадура нанела је страшан бол и патњу добрим људима те земље.... Спремни смо да предузмемо даље мере ако влада Венецуеле остане на свом путу...“
- „Проблем у Венецуели није у томе што је социјализам лоше спроведен у пракси, већ што је доследно спроведен.... Од Совјетског Савеза, до Кубе и Венецуеле, свуда где су прихватили истински социјализам или комунизам, донео им је муку, разарање и пропаст. Једино што чине они који заговарају вредности таквих дискредитованих идеологија јесте да продужавају патњу људи.... Америка подржава сваког ко живи под бруталним режимом. Наше поштовање суверенитета је уједно и позив на акцију.“

Вили Вимер (Willy Wimmer) jе пуне 33 године био посланик у Бундестагу. У периоду између 1985. и 1992. године био је стручни сарадник посланичке групе ЦДУ/ЦСУ за питања одбрамбене политике, а затим и парламентарни државни секретар у немачком министарством одбране. Од 1994. до 2000. године био је на функцији потпредседника Парламентарне скупштине у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Вили Вимер је дао интервју Првом каналу руске државне телевизије, Руски експрес издваја одговор на питање о кризи у бившој Југославији.

Милошевић је у Хашком трибуналу рекао да су за распад Југославије основни кривци Немачка и Ватикан. И заиста, Берлин је тада незаконито посегао на њен суверенитет и распарчао земљу. Сматрате ли да је данашња парада суверенитета у Европи само унутрашња ствар Шпаније и Италије или ћемо ускоро да сазнамо да је иза ових процеса стајао неко други, ван граница ових држава?

Овде несумњиво можемо да направимо паралелу са бившом Југославијом. Тамо се свим процесима управљало споља, то су с једне стране чиниле Сједињене Државе. а са једне стране Велика Британија. Британци су показали велики интерес да преговарају, а преговори су трајали годинама. Они нису желели да на Балкану доведу преговоре до мирног и транспарентног процеса, пошто су у мировним преговорима видели претњу за распад Уједињеног Краљевства, тј. кад говорим о Балкану, онда морам да напоменем да је у то време важну улогу играла Шкотска, важну улогу је играо Велс, али, и Ирска је играла одређену улогу. Данас се ове околности не узимају у обзир.

Друго, тада се јасно видео стратешки интерес Сједињених Држава – потиснути Русију са Балкана, од Јадрана па све до руских граница. Другим речима, требало је очистити читаву територију од било каквог утицаја Русије. Тај процес је започео, без обзира што ће некима то невероватно звучати, афером познатом као Ирангејт, током владавине Роналда Регана. Овде је могуће јавно изнети све историјске чињенице. Бивши ирански председник Рафсанџани јасно је изјавио шта се тада дешавало, током дугих преговора које смо имали у Техерану сасвим другим поводом.

Уједињење Немачке 1990. године потпуно је изменило целокупну америчку политику према Београду. Током хладног рата Вашингтон је финансирао Београд сумама вредним више милијарди да би био против Москве. Међутим, Москва је изненада престала да интересује САД, тако да оне нису само прекинуле да дају финансијску помоћ Београду, већ су га прогласиле својим противником, јер нису желеле да виде било какву социјално тржишну привреду у Европи, као ни модел социјалистичке привреде у Европи.

Што се тиче Немачке политике, лично сам тих година, по налогу немачког канцелара Хелмута Кола, водио тет-а-тет преговоре са југословенским председником Слободаном Милошевићем. Да је Кол остао канцелар, ствар не би никада дошла до рата против Југославије уз учешће Немачке. Учествовао сам у тајним преговорима између југословенског министра иностраних послова и високо рангираног представника федералног канцелара. Ма шта други говорили, могу слободно да изјавим да Хелмут Кол нема никаве везе са распадом Југославије, напротив, он је улагао максимални напор да се балкански конфликт што пре мирно реши. Због тога је, 1998. године доживео тотални пораз на изборима за Бундестаг, везано управо за те догађаје, о којима говоримо.

Он је морао бити уклоњен, помоћу тадашњег председника посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу Волфганга Шојблеа и генералног секретара ЦДУ Фолкера Ријеа, а све да би рат против Југославије био могућ, јер да је остао Кол, рата не би било.

А што се Ватикана тиче, наравно да нисам у стању све да сагледам. Међутим, на моју молбу и аргументацију председник Слободан Милошевић је преко своје жене позвао у Београд миротворачку заједницу из Ватикана која је имала наглашено миротворне намере. Она се звала Заједница Светог Еђидија. Ова Заједница се бави мирољубивим решавањем сукоба. Она је на мој лични захтев дошла у Београд код председника Милошевића, а његова жена се бавила детаљима тог сусрета. То је оно што сам доживео и што лично знам.

Извор: https://srb.ruskiekspres.rs/2017/10/2184/

Жвадин Јовановић

Бивши шеф Мисије ЕУ (ЕЗ) на Косову и Метохији Дитмар Хартвиг упозоравао Канцеларку Ангелу Меркел:
“НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН”

Чини се да новији развој у Европи, посебно замах сецесионизма, отвара простор, да не кажемо, позива на нека подсећања. Ова која следе бацају светло на улоге ЕУ (ЕЕЗ), САД и Немачке. Колико су се руководиле принципима међународног права и демократије? Колико су цениле извештаје својих (скупих) мисија на Космету (КDОМ, КVМ, ЕCMM) о реалностима на терену? Колико су браниле право на самоопредељење и људска права а колико своје геополитичке интересе? Колико су водеће еврпске земље водиле самосталну политику у интересу Европе?

Стратегије се споро мењају па подсећања на претекло време могу бити и кључ за боље разумевање интереса и  улоге ЕУ у текућим преговорима у Брислу.

Поводом двоструких аршина ЕУ према сецесионизмима на Космету и у Каталонији Влада Србије спрема, или је већ упутила поруке владама 22 чланице ЕУ са питањима тражећи  одређена објашњење. Подсећања на ранија искуства могла би помоћи и предвиђању одговора.    

Водеће чланице НАТО и ЕУ су у дужем периоду подржавале терористичку ОВК на Космету. У савезу са њом, 1999. извршиле су оружану агресију против Србије (СРЈ) што је према принципима међународног права на које се ових дана позивају званичници ЕУ, злочин против мира и човечности! Дакле, земље и интеграције чији портпароли и данас тврде да се увек држе истих принципа и правно засноване (rule-based) политике, задале су највећи ударац светском правном поретку и Уједињеним нацијама од завршетка Другог светског рата. Политика влада тих земаља и њихових интеграција током југословнске и косметске кризе, охрабрила је ширење сецесија, експанзију исламског екстремизма, вехабизма и тероризма у Европи и свету. Игноришући и кршећи принципе Завршног документа из Хелсинкија, Повеље УН и међународних конвенција и уговора оне су изазвале трајну нестабилност у најосетљивијем делу Европе. Сада врше притисак да Србија коју су рушили, обмањивали и понижавали признањем насилног отимања државне територије, изрежиране једностране, илегалне сецесије Космета, све то избрише, заборави «у интересу своје европске будућности».  Каква је будућност на таквим темељима?!

Сепаратистичко-терористички дух којег су водеће земље НАТО и ЕУ пустиле из боце 98/99 на Космету ради остваривања геополитичких циљева САД и неких европских сила, Немачке, ВБ, на пример, шири се Европом док ЕУ и НАТО верују да ће га новим жртвовањем (интереса) Србије вратити назад, спрати љагу са себе и оживети своје поткопано јединство! Резони да је истина оно што комесари и портпароли ЕУ прогласе за истину представља трагедију за Европу. Доминација таквих резона спречава разумевање историјског вртлога у коме се налази Стари континент!

«Рат против СРЈ је вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из времена Другог светског рата. Због тога се, из стратешких разлога, тамо накнадно морају стационирати амерички војници». Такво објашњење америчких представника на конференцији НАТО крајем априла 2000. у Братислави, забележио је Вили Вимер, биши државни секретар у Министарству одбране Немачке, у свом извештају канцеларау Герхарду Шредеру, који носи датум 2. мај 2000.

Прву тачку у том извештају представља иричити захтев САД да савезници (чланице НАТО) што је могуће пре признају «независну државу Косово», а последња, десета тачка  да «право на самоопредељење има предност у односу на сва друга». Откуда данас референдум о отцепљењу у Каталонији?

Вимеровом Извештају забележен је и амерички став да је напад на Југославију (1999.) «преседан на који се свако може позивати у свако доба и на који ће се позивати». Поставља се питање о каквој принципијелности и правно заснованој политици се ради када се агресија кршењем Повеље ОУН проглашава за преседан а једнострана сецесија која је директни резултат агресије као - «уникатни случај»?!

Високи немачки дипломата Дитмар Хартвиг, шеф мисије ЕУ (EEЗ) на Косову и Метохији (ЕСММ) уочи агресије НАТО, преноси оцену из врха Мисије за верификацију  КВМ (Kosovo Verification Mission) на чијем је челу био амерички дипломата Вилиам Вокер, 1999. пре агресије НАТО: „Не постоји  висока цена за распоређивање НАТО на Косову. Свака цена је прихватљива“. ОЕБС «правно» и «принципијелно» покрива  ту «цену».

У свом писму канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, каже: “Ни у једном једином извештају (ЕCMM) између краја новмебра и евакуације (ЕCMM, KVM) непосредно пред избијање рата, нема ни речи о већим или систематским злочинима Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином говори о геноциду или сличним злочинима... Насупрот томе, у мојим (ECMM) стално се понављало како, с обзиром на све учесталије напада УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и увек изнова подвлчен циљ српске администрације – да се што доследније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук (од 13. октобра 1998.) како се међународној заједници не би пружио разлог за (оружану) интервенцију. У фази преузимања регионалне канцеларије у Приштини колеге из других мисија - KDOM, САД, ВБ, Русија итд. - су ми потврђивале да су постојале велике „разлике у перцепцији“ између онога што су поменуте мисије (а делимично и амбасаде) јављале својим владама и онога што се ове давале медијима, јавности односних земаља.Та неусклађеност се, на крају крајева, може разумети само као део припрема рата против Косова/Југославије. Јер, до мог одласка са Косова није постојало оно што су неуморно тврдили медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта (1999.) није било повода за војну интервенцију, те су тако и све мере међународне заједнице које су уследили биле нелегитимне.

„Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета. Но, оно до чега је мени овде стало, јесте искључиво улога СР Немачке и њено учешће у том рату и њеној политичкој тежњи да се Косово отцепи од Србије...

„Из дневних политичких вести протеклих месеци постајало је све јасније да Немачка, не само да подржава америчку жељу за независношћу Косова, већ и да се активно бави поделом Срба... Ви се можете сматрати одговорном за то. Нарочито Ваш Министар за иностране послове који, заправо, тачно зна шта се дешавало на Косову и који и данас следи Ваше политичке директиве неуморно заступајући независност Косова, а тиме и отцепљење Косова од Србије. Упутите га да се заложи за стабилно решење косовског питања које је у складу са међународним правом... Само уколико све државе поштују важећа права, може бити основа за заједнички живот свих народа. Постане ли Косово независно, оно ће остати место немира... Дајте свој допринос томе да се косовско решење постигне на основу донете резолуције УН (1244) по којој Косово остаје српска покрајина. Америчка жеља и активно настојање да се оно отцепи од Србије и оствари пуна независност Косова, односно, косовских Албанаца, противни су међународном праву, политички депласирани и, уз то, неодговорно скупи...

„Отцепљење Косова од Србије на основу етничког критеријума, представљало би опасан преседан и сигнал за друге етничке заједнице  у другим земљама, па и у чланицама ЕУ, које би, с правом, могле захтевати `косовско решење`“ – закључује своје писмо канцеларки Меркел,  бивши шеф мисије ЕУ на Космету (ECMM) Дитмар Хартвиг.

Толико о «хуманитарној интервенцији» и бризи за заштиту права албанског становништва као одликама «уникатног случаја Косова». Америчка војна база «Бондстил» недалеко од Урошевца, сасвим случајно, једна је од највећих америчких војних база ван територије САД! А узнемиреност да случајно не буде шпијунирана из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу само потврђује да је њен «мандат» строго локалан и привремен!

САД, ЕУ и НАТО, а не Србија, су, након оружане агресије 1999., заледили конфликт држећи га под ледом пуних 18 година па сада захтевају да га Србија «одледи». Како? Србију су обавезали да изврши све обавезе инсистирајући на правној обавезности тог документа, а себе и Албанце ослободили од сваке обавезе. Закључили су да целовита примена резолуције СБ УН 1244 значи очување целовите Србије а то не не желе јер не одговара геополитичким комбинацијама! Поготову, што се сада Запад нашао у транзицији из које не може изаћи  моћан какав је био у периоду униполарног светског поретка. Спас за своје интересе виде тако што ће принудити Србију да са Приштином потпише «правно обавезујући споразум», призна насилну сецесију, легализује агресију извршену 1999., прихватити последице етничког чишћена Срба с Космета па чак да, индиректно, прихвати и одговорност за све то!

Живадин Јовановић, Ана Томашевић, Стеван Гајић и Милан Крстић

Домете наше делегације и главне поруке из Њујорка, са Генералне скупштине Уједињених нација,у Седмици сумирају бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, Милан Крстић са Факултета политичких наука и др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије

Седмицу уређује и води Ана Томашевић.

Разговарамо са некадашњим Министром иностраних послова Савезне Републике Југославије, господином Живадином Јовановићем,данас председником Београдског форума за свет равноправних.

Господине Јовановићу,ви сте један од ретких политичара у Србији који своје мишљење о Косову и Метохији до данас није променио.Ви сте онда а и данас судбину Косова и Метохије видели као део једне шире стратегије разбијања суверене СФРЈ. Ценећи ваш став и вашу одлучност, молимо вас да нам одговорите :

1.    У чему се из данашње визуре,састоји проблем - Косово и Метохија?
ЖЈ: Подстицање сепаратизма на Космету раније је било део политике „што слабија Србија, то јача Југославија“. У новије време стратегија САД, коју прате ВБ и Немачка, могла би се изразити синтагмом „што мања и слабија Србија то лакша контрола Балкана, Русије продора Кине у Европи“.

Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава. Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значила би легализацију   отимања дела државне територије, охрабривање нових етничких чишћења и нове сецесије, од Бујановца до Суботице. Зато одбрана става да је Космет интегрални део Србије није само одбрана права на једном делу државне територије, већ одбрана   Србије у целости. Има и заступника глобалног либералног корпоративизма који нас саветују да територија и суверенитет нису више важни, да инсистирање на тим вредностима данас кочи напредак, одлаже бољи живот. Но, то је њихова улога. Лично сам дубоко уверен да Србија треба да истраје на својим правима која су заснована на историји, међународним уговорима, принципима међународног права, Повељи ОУН, Завршном документу ОЕБС-а и, посебно - на резолуцији Савета безбедности 1244 ОУН. И та права су део реалности.
Резолуција СБ 1244 практично је пресуда  најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије.  
Одредбе тог документа којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије изражавају вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности. Шта су разлози што се Србија повлачи, што се све ређе и то стидљиво, немушто позива на резолуцију СБ УН 1244? Приметно је да ни премијерка Ана Брнабић у свом програмском говору пред Народном скупштином, ни председник Александар Вучић у свом говору пред Генералном скупштином УН, нису нашли за сходно да реафирмишу важност резолуције СБ 1244. Истичемо да крај униполарног и рађање мултиполарног светског поретка отварају боље перспективе за свет и посебно за мање и недовољно развијене земље као што је наша, радујемо се и јавно подржавамо тренд раста угледа и утицаја Уједињених нација, али се не позивамо на одлуку светске организације иако је та одлука најјачи правни ослонац за одбрану интереса Србије у вези са Косметом! Ако правно обавезујућа одлука Савета безбедности није довољно битна, шта смо боље и јаче обезбедили уместо ње да бисмо је гурали у страну? Да ли запажамо како се постојано други народи и државе позивају на одлуке Савета безбедности које им потврђују неко право или интерес? Стари смо европски народ а, ипак, чини се, као да се понекад понашамо недовољно зрело!

Пише историчар др Дарио Видојковић, Регензбург

Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталирање Западу подобних марионета, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и Нато је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ. Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна. Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом.
Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости. Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се олучно супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС. Они се преко и помоћу институција на нивоу  БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.
У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико далеко да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре. Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске!

Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Председник Александар Вучић, када би српска опозиција покушала да на сличан начин блокира Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима.
Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као што је насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.

У новембру се очекује усвајање и декларација о заштити права српског народа у региону, што се оваквим поступцима покушава довести у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења из Србије о неком предстојећем „јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар!

У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме у обзир нови однос моћи великих сила у свијету, вођење одговорне и принципијелне политике би требало да буде закон за све, који би једнако васжио и за све политичке актере у Републици Српској. Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је та групација, међутим, одмах одбила, што само указује на то, да јој није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички процес врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба не води ка том циљу.
И овом приликом ваља подсетити на огромне жртаве које је српски народ поднео у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, које су у темељу Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило неопростиво огријешење о све те свете жртве и о борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Даље треба имати на ум, да је Република Српска на крају крајева настала и као одговор на поновне покушаје спровођења геноцида и етничког чишћења од снага сличних усташкој НДХ која је извршила геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, остаје трајна  опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, треба да су свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка на који су их усмерили непријатељи српског народа. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа осим огромне штете. Али, непријатељи и противници српског народа,  би свакако, профитирали! Враћање политичког процеса у институције, окретање развојним потребама свестрана сарадња и повезивање са Србијом - једини је исправан пут и будућност Републике Српске.

Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.

„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“

То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету:

Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?

— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.

Да ли је паметно овакво понашање Американаца?

— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
оме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?

— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.

Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?

— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.

Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.

— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.

САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.

Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?

— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.

Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?

— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.

Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….

— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.

У Београду је 9. септембра 2017. године одржана 19. редовна Скупштина Удружења ,,Фонд дијаспора за матицу'', уз учешће представника српске дијаспоре из разних земаља и матице.

На овом значајном скупу анализирани су резултати богате активности Фонда између две Скупштине и утврђени задаци у наредном периоду.

Уочи одржавања Скупштине, у седишту Матице исељеника Србије, свечано је отворена Изложба фотографија о 18-огодишњој хуманитарној и културној активности Фонда.

Председник Републике Србије Александар Вучић примио је 9. септембра делегацију Управе Фонда, којом приликом је информисан о свим видовима активности Фонда и плановима његовог рада у наредном периоду.

Председник Вучић је поздравио успешан рад Фонда и обећао подршку државних органа у остваривању његових циљева и унапређењу сарадње између матице и српског расејања.

Пише: Момир Булатовић

Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."

Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.

Извор: Спутњик

Добросав Никодиновић  < Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели >;
Датум: 25. август 2017. 05:42

Слободан Милошевић се мора рехабилитовати у срскоој јавности, он је метафора империјалне колективне жртве невиног српскога народа. Тиме се у међународној јавности рехабилитује  демонизовани невини српски народ. По том основу од националног историјског интереса је да српски народ званичним поступком ода признање свим српским жртвама 20. века и јавно скине љагу са Србије. А не само издвајати анархисту Зорана Ђинђића експонента западног имеријализма. Његову ненадокнадиву штету коју је нанео српском народу и српској држави вековима ћемо сносити и живети у беди и социјалној дезоријентацији поремећених животних вредности. Не смемо више жмурети отворених очију са убијеном националном душом. Уласком Србије у ЕУ Србија губи себе, нестаје српски православни свет и словнски дух. Нсћсмо виче бити ни Срби ни Србија, већ немачка/католичка бединерка без националног идентитета.  

To što se Rusija nalazi u zoni odgovornosti američke Evropske komande dokaz je imperijalne politike SAD.

U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik nevladine organizacije Beogradski forum za svet ravnopravnih Živadin Jovanović i analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dušan Proroković govorili su o značenju činjenice da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Da li je to dokaz imperijalne politike SAD?

Nedavno je u Beogradu održana promocija knjige dvojice ruskih obaveštajnih generala, Fjodora Ladigina i Nikolaja Afanasijeva, koje Lazanski naziva korifejima ruske obaveštajne službe, pod nazivom „Zona životnih interesa SAD“.

U njoj autori navode podatak da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Šta znači to što Evropska komanda vojske SAD ima vojne ingerencije nad prostorom Rusije?

Gledajući sa stanovišta teorije, to je potpuno logično, kaže Proroković.

„Američki geopolitičari u svojim projekcijama Rusiju vide kao nastavak evropskog kopna i sve operacije u Zapadnoj Evropi direktno su povezane sa Rusijom ili okrenute protiv nje“, kaže Proroković.

I američki teoretičari, poput nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog, priznavali su američke imperijalne težnje. Razlika između imperije i hegemona je u tome, kaže Proroković, što imperija — a Amerika je, prema njegovim rečima, jedina savremena imperija — promoviše univerzalne vrednosti. Hegemonu, nasuprot tome, nisu važne vrednosti.

„Posmatrajući sve teorijske parametre, SAD jesu imperija. Oni rade u skladu sa svojim interesima i dugoročnim projekcijama. To što je za nas nešto uvredljivo ili za Ruse nije prihvatljivo, njih se apsolutno ne tiče“, kaže Proroković.

Imperijalizam je loš jer isključuje demokratiju, kaže Jovanović, kao i sve važeće principe međunarodnih odnosa. Imperijalizam je takođe u sukobu sa ulogom UN i međunarodnog sistema, jer imperija ne priznaje ničije interese osim sopstvenih, kaže on.

„Oni (SAD) smatraju da je svet uređen po principu piramide, gde je na čelu imperija, a svi ispod su izvršioci, uključujući EU i sve druge. Bžežinski u svojoj knjizi ’Velika šahovska tabla‘ otvoreno veliča američku imperiju govoreći da je to najmoćnija imperija u istoriji, jer su se druge oslanjale isključivo na vojnu silu i zato propadale. Jedino se američka imperija oslanja i na supkulturu, medije i na sve ostalo, i zato misli da je njen život trajno zagarantovan“, objašnjava Jovanović.

Bez vojne moći, svaka meka moć ne znači ništa, dodaje Jovanović i poziva se na Ladigina i Afanasijeva koji pišu o osloncu američke strategije na vojnu doktrinu.

Spoljna politika svake ozbiljnije države polazi i od vojne moći, kaže on. On se, kaže, nalazio na funkciji ministra spoljnih poslova SRJ u trenutku vrhunca unipolarnog sveta, kada su SAD imale bezrezervnu podršku gotovo svih važnijih činilaca. Tadašnja situacija razlikuje se od današnje.

U Rusiji je poslednjih godina preovladalo mišljenje da se moraju ojačati vojni, ekonomski i politički potencijali moći i da se samo tako može sačuvati pozicija u svetu, kaže Proroković.

Sve je pitanje usmerenja države, kaže Proroković, pozivajući se na pojedine ruske politikologe, koji naglašavaju da ruska ekonomska moć koja ne može da se poredi sa ekonomskom moći Zapada može da se apstrahuje.

„Rusija se u ovom trenutku orijentisala ka uvećanju vojnih i političkih potencijala i igra na faktor energetike u kome može puno da pruži i gde može da parira svim ostalima na svetu. Tu su procenili da su najjači i da će postati pol u multipolarnom svetu“, smatra Proroković.

Kada obezbedite nacionalnu bezbednost, možete ekonomski da se razvijate, kaže Proroković i zbog toga Rusija ulaže u vojne potencijale i politički se pozicionira. Na primeru Nemačke i Japana vidljivo je da politička moć ne može da se kupi.

Промоција књиге Војнодоктринарна основа спољне политике САД, аутора Генерала-пуковника Фјодора Ивановича Ладигина,одржана у свечаној сали хотела Москва у Београду 28. јула 2017. У наставку су излагања учесника.

Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.

Београдски форум за свет равноправних традиционално је учествовао у обележавању годишњице злочина НАТО пакта у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину. Поред Спомен обележја жртвама НАТО агресије 1999. године, одржан је комеморативни скуп у знак сећања на осамнаест година од НАТО бомбардовања варваринског моста када је погинуло 10 цивила, 17 тешко рањено, а 70 лакше.
Комеморацији су присуствовали представници Војске Републике Србије, Општине Варварин, града Крушевац, као и представници више десетина удружења, установа, политичких странака, предузећа и стотине грађана ове општине.

Напад на варварински мост догодио се 30. маја 1999, на Свету Тројицу, у 13.05 сати, у време када је у малом градићу био свети дан. Око цркве, у близини Велике Мораве, и на мосту било је на стотине грађана. Два НАТО бомбардера, са неколико пројектила, срушила су челични мост. Многи грађани и верници одмах су потрчали како би помогли онима који су имали снаге да запомажу. Али, пет минута после првог уследио је други напад. Морава је тога дана била црвена од крви убијених грађана Варварина.

Присутнима су се обратили Председник општине Варварин Војкан Павић и Председник Скупштине општине Варварин Драгољуб Станојевић истичући да овај трагичан злочин  Варварин никада неће и не може заборавити. “Једна мала и мирна варош, без икаквих војних циљева постала је мета која је подмукло, у два наврата, погођена тог мајског дана 1999. године. Овим речима господин Станојевић указао је апсурд злочина у Варварину, граду у чијој близини није било нити једног војног возила.

У организацији Светског савета за мир (World Peace Council), од 22-23 маја у Бриселу, одржана је серија активности под називом ,,ДА МИР, НЕ НАТО'', поводом одржавања Самита НАТО у овом граду.
Београдски форум представљала је Сандра Давидовић, члан Управног одбора и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду.
На конференцији 24.5., излагала је о агресији НАТО на СРЈ (Србију и Црну Гору) 1999. године, као и о актуелним дешавањима на Балкану.
Београдски форум учествовао је и у анти-ратним протестима у Бриселу, којима је присуствовало преко 10000 људи.

Породици Амбасадора Оливера Потежице
Амбасади Републике Србије у Либији
Кварт Бен Ашур,  Абдал Бен Салам
P.O.Box 1087
Триполи, Либија

Молимо вас да примите најдубље искрено саучешће поводом смрти Вашег супруга и оца, Амбасадора Оливера Потежице.
Његов преран, трагичан одлазак изазвао је дубоку жалост код његових колега и пријатеља, укључујући и пријатеље и колеге из Београдског форума за свет равноправних.
Амбасадора Оливера Потежицу трајно ћемо памтити као врхунског југословенског и српског дипломату, једног од најбољих познаваоца историје и савремених кретања у муслиманском свету, као полиглоту и аутора бројних стручних радова и књига.
Био је Веома пажљив син родитељима, поносан на своју супругу и децу, чијем је образовању и васпитању посветио праву родитељску пажњу.
После октобра 2000., иако политички прогањан и више година протеран из службе спољних послова, Амбасадор Потежица није се одрицао својих професионалних, нити политичких ставова, остао је истински патриота и интелектуалац прогресивних погледа.
Београдски форум је изгубио једног од својих оснивача и истакнутог активисту.