У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - отуда што се ради о једном од, највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома у великој мери открива однос према читавом јавном сектору, комуникацијама као привредној грани, индустрији телекомуникационе опреме, домаћој науци, кадровима, све до односа према важним аспекатима државне безбедности.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена», ко и на који начин утврђује цену, није сасвим јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода и у том делу, ближи је расположењу грађана који су га изабрали и стручњака из Србије. Интересантно је, међутим, да Председник у истој реченици изражава и сумњу у своју «мисао» истичићи да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће» и у том смислу, индиректно судбину Телекома, као и Премијер Вучић, везује само за цену. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је Србија спремна да (рас)прода све што има ако може добити евро, долар, поглавља, магични датум,«стратешког партнера», атест «реформатора»? Или другачије – постоји ли било шта вредно у Србији што Влада не би продала ни за какву цену или услугу, за што не би тражила нити прихватила процену ни најквалитетније одиторске куће, мисије, или комисије? На пример, због независности, суверенитета, дигнитета, самосталности, безбедности? Постоји ли црвена линија или листа имовине и вредности које нису за продају, или трговину?
Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности да се та моћна фирма која је и значајан ослонац привредног развоја, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:
Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијли, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници и страни стручњаци боља и већа гаранција за напредак Телекома, него домаћи;
Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно баштине достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не било које стране државе чији привредни и други интереси нису идентични са интересима Србије.
Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би потцењивање и неразумевање ризика за државне интересе и заштиту важних људских права грађана;
Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.
Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, повећањем производње и другим методама, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно говорити да би новац од продаје јавног сектора ишао у инвестиције. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпродуктивнијег и најперспективнијег системати у неке друге секторе?
Нико не спори начелни захтев да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози да се иде линијом мањег отпора, да се предаје туђој државној компанији, страној држави, већ разлог да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера?
Апсолутна приватизација је апсурд који не постоји ни у једној озбиљној држави. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на цену, или нема? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, божјој заповести, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?!
Потребно је ослободити се од приватизације свега вредног као опсесије. Продати све и то што пре је срљање без компаса. Често чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! Коме – комесарима и генералним секретарија ЕУ, НАТО, мисијама ММФ? А народу, грађанима, домаћој стручној памети?! Или су сви они битни само када гласају? После тога - никаквих обавеза према њима, као да су поптписали бланко меницу! Уместо грађане, Влада више воли да консултује тзв.цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, који је постао замена за уставне облике непосредне демократије, као што је референдум, на пример!
Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Ко још верује да је предаја најбољега што Србија има страном државном сектору - приватизација и државни интерес Србије?
Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијама ПОСТАВЉА СЕ ПИТАЊЕ – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Или су за српску власт, у светлости њених декларација о растућем број пријатеља (са одређене стране) и њихових признања реформама и реформаторима, све то превазиђене категорије? Али, откуда нам онда модрице по цеваницама, несаница, злослуте поруке и пљување пријатеља по нашем лицу?
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.