Пише: Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Пре неколико дана (12. јануара 2021.), на самом крају 91. године  његовог живота, умро је истакнути члан Београдског форума Сава Живанов. Умро је један племенит човек, истакнути научни радник и универзитетски  професор. Умро је човек који  је живео скромно, мирно и поштено, посвећен  пре свега пуној  бризи о својој  породици (супруга и двоје деце, унучад).  А  умро је како је и живео –  такође  тихо:  у сну.
      
Истовремено, међутим, Сава Живанов био је читавог живота (често и по цену не малих  личних одрицања) веома посвећен и  научним истраживањима  врло сложене  и контроверзне тематике, којом се као научник бавио. А бавио се, од самог почетка своје професорске и научне каријере, око педесет година, научним истраживањем историјског и социјалног развоја Совјетског Савеза, односно  Русије.  И, оставио  врло студиозно и  неуобичајено обимно научно дело.  Његов одлазак је повод да се још једном, с поносом што смо га познавали, осврнемо на то дело. И одмах да кажем, на самом почетку  овог осврта, када је реч о научном изучавању  руске тематике и импозантним резултатима које је остварио, иако појединац, Проф. др Сава Живанов постао је уствари институција
        
2. Бавио  се, најпре, политиколошким  и социолошким истраживањима развоја те велике (тада социјалистичке) земље, све до слома њеног друштвено-економског и политичког система и распада Совјетског Савеза као државе 90-тих година прошлога века. Та истраживања окончао је изванредним емпиријско-аналитичким приказом тога слома, односно руске варијанте тзв. „транзиције“, у којој су –  као саветници увезени  са  Запада – учествовали и неки наши каснији „транзициони реформатори“. Томе је била посвећена његова књига – Русија у време Јељцина (1990 – 1999), објављена 2002. године (дакле, на самом почетку истоветне српске „транзиције“ из бившег социјализма у бивши капитализам).
        
Међутим, трагајући за узроцима и дубљим разумевањем последица савремених политичких и друштвених  збивања која је пратио,  професор се у исто време деценијама бавио  и истраживањем новије историје Царске Русије. А, судећи по енергији и ентузијазму с којим је, од почетка 20-их година овога века, објављивао у серији, једну за другом, вансеријске књиге (на чак 5.044 странице текста до 2012. године!), то је  изгледа било доба његове „зреле младости“, којом је  успешно пркосио биолошким законима. Подухватио се, наиме, реализације једног сопственог замашног  пројекта о историји Русије на прелазу из 19. у 20. век. Тачније,  од средине 19. века (кримски ратови) и почетка њеног реформисања до Првог светског рата (у делу Русија на прелому векова, објављеном 2002.), и њеног учешћа у европској политици 1878.–1914. (у  делу Русија и раскол Европе, које је објављено 2005.године). У оквиру тога пројекта,   --  после ове  две (у извесном смислу, уводне) студије о историји Русије „на прелому векова“ --  објавио је, од 2007. до 2012.године, још три врло опсежне  двотомне студије о руској револуцији:  Пад Руског царства,  Русија 1917. и Црвени Октобар. Ова шестотомна трилогија о руској револуцији представља, уствари, животно дело Саве Живанова. Њоме се он сврстао међу најбоље познаваоце и најпродуктивније научне истраживаче ове тематике; којом су се иначе, посебно почев од 90-их година прошлога века, бавили многи озбиљни научници (и у Русији и у свету). Објавио је, потом, 1914. године, и књигу (418 страница) - Европа пред први Велики рат  (Корени, узроци и поводи Великог рата).
        
Радећи на припремама ових студија, Живанов је успоставио широку сарадњу са својим иностраним колегама и  учествовао на великим међународним конференцијама о овој тематици у Москви, Лењинграду,  Бечу. На Међународном конгресу историчара, одржаном у Мадриду од 26. августа до 3. септембра 1990. године,            изабран је за члана Бироа Међународне комисије за историју руске револуције и именован за иностраног члана Научног савета Руске академије наука за историју ратова и револуција. Научна методологија његових историографских истраживања, утемељених на целовитој презентацији и објективој анализи историјских чињеница, потврђивала се у сучељавању са сличним напорима историчара из других земаља, усмереним ка превазилажењу једностраности  и идеолошких интерпретација ових историјских догађаја. А и у нашој научној јавности,  на промоцијама организованим поводом сваке његове књиге, резултати тих његових истраживања, добили су је такође високе оцене.
        
3. Довољно ће бити, томе у прилог, осврнути се на две последње  (двотомне) књиге из Савине трилогије  о руској револуцији. Прва од њих има   наслов  Русија 1917, али описује збивања у овој земљи током само  шест месеци у оквиру те године, дакле врло кратко раздобље „згуснуте историје“ Русије: од почетка марта до почетка септембра, тј. од цареве абдикације до у предвечерје Октобарске револуције.
 
Њена тема је, уствари, руска револуција, коју Живанов схвата као процес. И зато, фебруарски политички преврат (који, иначе, како то и други чине, и сам назива фебруарском револуцијом), третира само као прву фазу тога процеса.
       
Из ове књиге се види да су, са свргавањем цара, формирањем Привремене владе и проглашењем широких личних и политичких слобода, тек настајала и настављала се још дубља и судбоноснија  политичка превирања, која су се тицала и државног уређења, и природе друштвених односа. Јер (како на почетку књиге истиче Живанов, позивајући се на руског академика Павла Васиљевича  Волобујева) – „народна тежња за хлебом прерасла је огромном снагом у његов занос за слободом, који се више није могао зауставити“.

Књига садржи исцрпан конкретно-историјски приказ свих  токова противречих збивања у Русији на великој историјској прекретници. Али, истовремено и социолошку анализу  историјских чињеница. Анализу која је изведена без идеолошких предубеђења, иако наравно има у виду и касније историјске исходе и све, врло противречне – и тадашње и потоње – идеолошки мотивисане интерпретације (на које аутор често и изричито упућује у оквиру приказа појединих догађаја). Анализу која износи и описује све чињенице: догађаје, њихове актере, мотиве, дилеме и изазове са којима се суочавало руско друштво тога доба. У књизи су дате и упечатљиве, егзактне али врло живописне, животне биографије водећих личности (из разних друштвених слојева), које су биле учесници у тим збивањима, уносећи у ову научну студију и неке елементе историјског романа, и потсећајући на нека књижевна дела непревазиђених руских класика. А то је и посебан, специфичан квалитет, какав се иначе ретко среће у научним радовима о ширим друштвеним процесима.  
Књига, дакле, садржи целовит и егзактан опис и анализу чињеница, да би се тек из њих самих помаљала или наслућивала могућа и неизбежна тумачења њиховог стварног и далекосежног историјског смисла. Да би се управо на основу конкретно – историјске анализе, схватило у пуном опсегу да је, ипак, реч о темељном класном друштвеном сукобу који се исказује кроз жестоке политичке борбе, у чијем је средишту питање – шта после свргавања царског полуфеудалног режима?
           
Са таквим методолошким приступом, Живанов уверљиво показује зашто ни покушаји компромисног излаза из друштвене и политичке кризе путем споразума грађанских либералних демократа и умерених социјалиста – а да би се избегао (како се убрзо показало, неизбежан) грађански рат – уствари и нису имали реалну шансу. Као ни покушаји да се излаз нађе насилним „завођењем реда“ у држави и у војсци, што је испробано неуспелим војним пучем у августу 1917.

Додуше, грађански рат је до почетка јесени 1917. био избегнут. Али, проглашење буржоаско-демократске републике није било довољан ни одржив одговор на општу друштвену и политичку кризу. И зато је   следила радикализација и даље заоштравање друштвених и политичких сукоба – управо на питању: република заснована на коалиционој власти либералних грађанских демократа и умерених социјалистичких партија; или на власти совјета као органа револуционарне демократије.

А то ће неумитно водити ка „јуришу на небо“ и Октобарској револуцији, која је била преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века.  И то је тема Савине завршне,  најобимније и такође  двотомне студије Црвени Октобар (680 стр. први, и 797 стр. други том).

Ова књига такође обрађује врло кратко раздобље “згуснуте историје“ Русије (које је, по речима аутора, „најдраматичнији период у историји Русије“): од септембра 1917. до средине јула 1918. године. Она има наслов  Црвени Октобар,  и њен први том представља студију о Октобарској револуцији (у, да тако кажем, ужем, догађајном смислу); а други (под насловом: Совјети или уставотворна скупштина) посвећен је главном резултату те револуције: успостављању власти совјета, као изворних демократских органа власти „радних и експлоатисаних маса“ (како се онда говорило).
Овом књигом Сава Живанов завршава своју шестотомну трилогију о руској револуцији, која је, уствари, његово животно дело. Њоме се он сврстава међу најистакнутије познаваоце и најпродуктивније научне истраживаче ове тематике, којом су се иначе бавили многи озбиљни научници (и у Русији и у свету) и о којој постоји врло обимна научна литература. А ово - по много чему јединствено, капитално дело Саве Живанова - има, ван сваке сумње, врло истакнуто место у тој литератури.

4. Извори на основу којих су написане ове књига су веома богати и разноврсни. Од архивских докумената, новинских извештаја онога времена, сећања савременика и учесника збивања, до многобројних  монографија и студија које обрађују ову тему. Дакле, практично све што је доступно као извор (а данас је, уствари, све је  доступно) проф. Живанов је користио да би написао ове књиге!

Полазећи од тако широке документационе  основе, Сава врло сликовито приказује  како је и зашто фебруарска револуција  (која је збацила цара и 1. септембра прогласила грађанску демократску Републику), под вођством бољшевика, прерасла у радикалну социјалну, односно социјалистичку револуцију. Како је бољшевички политички преврат  (у амбијенту општег погоршања материјалних услова живота, сељачких побуна, радничких незадовољстава и буђења националних покрета) довео до драматичне „револуције у револуцији“, те на Другом конгресу совјета усвојени историјски декрети о миру, земљи и власти. А  потом, предузимане и мере које су превазилазиле и најрадикалније Лењинове замисли: тзв. „црвеногардејски јуриш на капитал“, када је акцијама радника непредвиђено рушена капиталистичка својина у индустрији:  фабрички колективи радника преузимали фабрике, проглашавали их својином Републике и успостављали радничко (само)управљање. И најзад, усвајање првог совјетског Устава у јулу 1918. године и распламсавање суровог грађанског рата, који је водио не само тешким материјалним разарањима, него условљавао и сужавање револуционарних тековина и деформисање изворне демократске природе совјетског система, насталог с Октобарском револуцијом (што ће остати трајно обележје тога система, све до његовог урушавања 90-их година прошлога века).
И све то у амбијенту обновљених немачких ратних дејстава против Русије без армије; масовне глади по градовима и нежитним губернијама;  јачања „белог“ и „црвеног терора“, те успостављања једнопартијске власти  с  диктаторским обележјима.Следствено томе, и завршно поглавље књиге (на скоро 70 стр.)  са насловом Епилог, има поднаслов: Плиме и осеке Револуције. Од демократије совјета ка једнопартијској диктатури.

5. Када је реч о карактеру ових књига (Русија 1917. и Црвени октобар),  ово је, пре свега – научно заснована догађајна, политичка и социјана историја, у којој се приказују кључна збивања и главни процеси. Али, истовремено, проткана промишљеним политиколошким и социолошким анализама. Догађајне токове прате анализе дејства многих објективних фактора историјског развоја, а не само активности и утицај главних актера историјских збивања (бољшевичког Централног комитета и Савета народних комесара; вођстава опозиционих политичких партија и других друштвених групација).
Зато је примењен метод егзактног хронолошког приказа догађаја, уз анализе главних проблема које су покушавали да разреше актери тих догађаја. Излажу се погледи учесника различитих идејних опредељења (а не само најутицајних лидера Револуције Лењина и Троцког); њихова каснија сећања, као и каснија тумачења историчара који су се тиме бавили.
По томе су ове опсежне књиге (и то се, уствари, односи на читаву Савину трилогију о руској револуцији) – образац како се од конкретног историографског истраживања иде ка уопштавању, уз истовремено указивање и на сва досадашња тумачења историјских догађаја о којима је реч (и од самих учесника и савременика, и од оних који су то накнадно чинили). И како се (доскора веома политизована и идеологизована) тема може успешно научно обрадити – без идеологизације и политизације.
Ово је утолико значајније што је реч о теми која није само (а рекао бих, ни пре свега) руска тема. Октобарска револуција  била је преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века. Догађај за који се везују велики сукоби у самој Русији – вишегодишњи, сурови грађански рат; али и страна војна инервенција удружених капиталистичких држава. Догађај који је условио каснију дугогодишњу политичку одбојност и конфронтацију капиталистичког света према Совјетском Савезу (који је био главни продукт Октобра); и потом (после краткотрајног савезништва у Другом светском рату)  - глобалну политичку подељеност у свету и  „хладни рат“ као доминантно обележје међународних односа у току 20. века.

Ова револуција је, зато, већ у време када се десила, у јеку Првог светског рата, снажно потресла свет (како је то назначио и њен хроничар Џон Рид насловом своје чувене књиге). А, радикалне историјске промене настале с њом, посредно или непосредно, битно су утицале на европске и светске историјске токове и у деценијама које су следиле (и до Другог светског рата, а нарочито после њега).
Зато није случајно што су и у истриографији (не само  совјетској, него ништа мање и у западној) деценијама доминирале наглашене идеолошке једностраности у тумачењу реалних  историјских чињеница.  Ове књиге Проф. др Саве Живанова спадају у врхунске научне радове који смиреније, осмишљеније и објективније, дакле, истинитије, обрађују историју руске  Октобарске револуције. И не само  по својој обимности,  него пре свега по свом квалитету и објективности приказа и анализе превазилазе многе друге радове који су се последњих петнаестак година појавили у свету.
(Поводом смрти Саве Живанова, на дан његове сахране 16.јануара 2021.)