Колумна | 13. децембар 2011. | ПРАВДА

Форум за свет равноправних редовно је указивао на опасности од недоследне и поводљиве политике у вези са статусом Косова и Метохије. Скретао је пажњу на штетност сталног одступања државних институција и представника од заштите државних и националних интереса зарад кандидатуре за чланство у ЕУ. Власт у Србији сталним снижавањем минимума националних и државних интереса у вези са статусом КиМ показује да није спремна да се суочи са чињеницом да ЕУ, посебно њене најутицајније чланице, као што су Немачка, Велика Британија и Француска, нису неутрални, још мање конструктивни фактори у српско-албанском спору. НАТО и ЕУ су се током протекле две деценије испољили као чиниоци дробљења српске нације и државне територије Србије. Такву, нимало непристрасну, јасно проалбански оријентисану улогу, ЕУ и НАТО настављају све до данашњих дана, без наговештаја да ће је у ближој будућности напустити. Ова оцена може некоме изгледати и поједностављена и оштра, али се тешко може довести у питање њена заснованост на чињеницама. Њу треба препознати и признати, не ради заоштравања односа, било са НАТО или ЕУ, још мање са земљама које у тим организацијама имају кључну улогу, већ једноставно ради дефинисања реалније политике, циљева и временских раздобља за њихово остваривање. Продужено забијање главе у песак само би продужило илузије и агонију. Србији је потребно више политичке зрелости, стрпљења и доследности у одбрани виталних интереса. Стално померање такозване црвене линије одбране државних и националних интереса прелази у стање одсуства било какве државне стратегије и политике. Резолуција СБ УН 1244 део је међународног права трајног значаја. Ако се од Србије недвосмислено захтевало да изврши све своје међународно-правне обавезе, зашто Србија одустаје од тога да од других јасно и недвосмислено тражи да и они изврше своје међународно-правне обавезе према Србији? Зашто она аутоматски прихвата да није равноправна, зашто практично не користи подршку коју јој даје више од две трећине чланица УН, укључујући неке сталне чланице СБ УН, и тако моћне земље као што су Бразил, Индија и многе друге? Време је да се Србија ослободи комплекса инфериорности и да прошири маргину слободног одлучивања о својој будућности. За то је, заиста, потребан преокрет, али не онакав какав за који адвокатишу лобисти НАТО-а и Империје, већ онај који очекује већина грађана Србије.

Србији су потребни нови прилази сопственим ресурсима, који ће заменити понижавајуће, готово просјачке приче колико донација, инвестиција, или „повољних“ кредита може, ако је послушна или ако реши ово или оно, добити из страних фондова или престоница. Брине несхватање да такво понашање буди на све стране свакојаке нове апетите. То је, заправо, призивање вештица. Перспектива су равноправност, а не хијерархија, ултиматуми и лицемерје. Појављивање групације БРИК, Групе 20, Шангајске асоцијације,  евроазијске интеграције и нових интеграција у Јужној Америци, има не мали значај као израз немирења са униполарним уређивањем светских односа и као почетак нових трендова.  Али, за препознавање тих трендова Србији требају нови људи на власти.