Пише: Гојко Берић

Кардинал Пуљић је већ промукао од позива да престану неправде које се у БиХ „врше над Хрватима, с циљем да нас се уплаши и да нестанемо одавде". „Гдје су моји вјерници?", пита кардинал. Овакве и сличне ламентације, чак и кад су аргументоване, имају озбиљну ману. У њима, наиме, нема ни ријечи о улози Цркве у трагичним догађајима 90-их, када њен антикомунизам није имао никакав демократски карактер, па је њено савезништво са Туђманом било неупитно, природно и логично

Цркве су биле пуне, на лицима католичких вјерника огледао се молитвени мир и божићна радост, бискупи, жупници и фратри у својим су поноћним мисама надахнуто казивали о бајковитом „безгрешном зачећу" једне обичне, припросте жене по имену Марија и о „доласку Исуса Спаситеља међу људе", залажући се за опроштење, помирење и заједнички живот народа који су се у блиској прошлости међусобно убијали. Тако би, отприлике, гласио сажетак медијских извјештаја о популарној „поноћки" у оним босанскохерцеговачким градовима и селима, гдје још има католика и гдје још стоје њихове цркве. Све у свему, Тиха ноћ, како гласи назив чувене божићне пјесме, не само што је била испуњена надом и добрим намјерама већ је прошла без иједног озбиљнијег инцидента. Сутрадан, на божићном пријему који је уприличио надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, већина присутних, тврди један од узваника, била је хедонистички расположена. Према писању Дневног листа, жупанијски министар културе и спорта Ивица Шарић доживио је пријем као слику „правог Сарајева и Босне и Херцеговине какви они уистину и требају бити." Спој богате трпезе, доброг вина и братства-јединства у религијској верзији не би требао бити непривлачан ни најокорјелијем атеисти, али то не може бити синоним за Босну и Херцеговину и њен главни град. Чак и да је овај божићни пријем у сваком погледу био савршен, он није могао бити изнад и изван трауматичне стварности коју ова земља проживљава. При чему вјерски анимозитети нису на посљедњем мјесту. Уосталом, сваки читалац новина зна шта кардинал Пуљић и реис Мустафа Церић мисле један  о другом, али је реис Церић ипак дошао на пријем, знајући да би, изоставши, направио непоправљиву грешку. Фоторепортери су их снимали у тренутку „срдачног разговора". Зашто на пријем нису дошли Небојша Радмановић и Жељко Комшић?

На крају крајева, и сам тај пријем, и поноћне мисе и посланице, и предбожићни јавни иступи овдашњих католичких поглавара, у првом реду кардинала Пуљића и бискупа бањалучког Фрање Комарице, све се то претворило у велику божићну јадиковку. Кардинал Пуљић је већ промукао од позива да престану неправде које се у Босни и Херцеговини „врше над Хрватима, с циљем да нас се уплаши и да нестанемо одавде". „Гдје су моји вјерници?", пита кардинал, истичући да их је прије рата у Врхбосанској надбискупији било 528 хиљада, а данас их има једва 200 хиљада. Његова здравица на божићном пријему била је изразито политички интонирана. Државу је назвао инвалидном, неосјетљивом на права и слободе Цркве и вјерских заједница. Упитао је: „Докле ћемо слушати да су само они други криви?" Била је то отворена алузија на ставове реиса Церића, али и на понашање бошњачких политичких партија. Бискуп Комарица, истински човјек мира, не може да се помири са нестанком Хрвата из Посавине, за њихову судбину оптужује домаће власти и моћне факторе међународне заједнице, и с индигнацијом одбија причу о томе како међу њима више не постоји жеља за повратком у завичај.

Али, ове божићне ламентације, чак и кад су аргументоване, имају озбиљну ману. У њима, наиме, нема ни ријечи о улози Цркве у трагичним догађајима 90-их година, када је православље агресивно демонстрирало своју опсједнутост српском државом, католицизам хрватском државом, а ислам муслиманском националном државом. Кад је конкретно ријеч о Хрватској католичкој цркви, њен антикомунизам није имао никакав демократски карактер, у чему се није нимало разликовала од осталих хрватских националиста. Савезништво са Туђманом било је логично и природно. Црква никада није довела у питање политичке темеље хрватског национализма, никада није узела у заштиту етничке мањине, нити јој је, рецимо, падало на памет да се супротстави радикалној националистичкој руљи која је на сплитској риви грмјела „Сви смо ми Норац!" Шта је са половином католика „несталих" из Босне и Херцеговине? Иако сви знамо одговор, кардинал Пуљић и бискуп Комарица требали су то питати Фрању Туђмана.

Нису само Милошевић и Туђман покушавали подијелити Босну и Херцеговину, о томе су истовремено, у више наврата, разговарали и православни и католички свећеници. О томе свједочи др. Вјекослав Перица, Сплићанин који се прије рата као правник бавио питањима религије и редовно писао колумну „Религија и политика" у Недјељној Далмацији. Кад је ХДЗ дошао на власт, Перица је отјеран с посла. Отишао је у Америку, докторирао, објавио неколико књига и постао предавач на више америчких универзитета. Перица каже: „Знам да су српски бискупи пуно пута позивали католичке бискупе на договор о подјели Босне и Херцеговине на штету Бошњака. У Wасхингтону сам питао Винка Пуљића што се разговарало на тим састанцима бискупа, рекао ми је: 'Разговарали смо о границама.' Папа Wојтyла и Ватикан били су потпуно против тога, њихов суд је био да Босна мора остати цијела. И Пуљић је то добио у задатак, и зато је и постао кардинал. Но, због Даyтона и свега што се послије тога догодило, прије свега због немогућности повратка Хрвата, он се приклонио ХДЗ-у и Херцеговцима."

Још док је трајао рат, папа је позвао католичке бискупе са подручја бивше Југославије. Био је присутан и кардинал Пуљић. Папа је тада изрекао мисао која има хисторијски значај: „Наша је првенствена задаћа да лијечимо људске душе на Балкану." Вјерске заједнице и њихови поглавари нису у том погледу учинили готово ништа. Они своју мисију испуњавају пуким идолопоклонством према Богу. Однос Цркве према Богу је подразумијевајући, па и на сам Божић. Умјесто декларативног идолопоклонства, било би далеко важније сагледати шта то не ваља у самој Цркви и ствари назвати правим именом. Суштина ствари је дјеловање Цркве у конкретним друштвеним и политичким приликама. Зашто се вјерници - једни, други или трећи - у злим временима понашају тако како се понашају? О томе је Вјекославу Перици 1990. у самостану у загребачкој Дубрави говорио покојни теолог Томислав Шаги Бунић: „Слушајте, ја 40 година изучавам теологију, филозофију и црквену повијест, и ово вам могу рећи: Религија је добра ако ти помогне да из ње изађеш као бољи човјек. А ако те та религија поквари и учини лошим, онда та религија не ваља."

КОМЕНТАРИ:

Тихо, мирно, ненаметљиво, с познавањем материје, идејном одмјереносцу и етицким ангазманом, а без непотребне цитатологије, Гојко Бериц се пробио у сами врх регионалних друствено-политицких коментатора. Јос само да то сконтају прогресивна гласила у Региону, па да цесце престампавају његове цланке умјесто тамо неких мусицавих медиокритета.

Само да додам: институционалне религије неце се никад промијенити, јер им се довољно осладила моц над дусама вјерника и обилато посезање у њихове дзепове а да би они напустили ту праксу зарад неких апстрактних библијских или опстих етицких принципа.