петак, 14 октобар 2011
Светлана Васовић Мекина:

Чемберлен следбеници У Србији сталним уступцима и заклињањем у "дијалог" постижу да се дешава управо оно против чега се наводно боре

Додатна условљавања Србије ради добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ везана за Косово показују да је мантра српске владајуће елите о успешном путу у "Европу без алтернативе" од почетка лажна. "Безусловни" дијалог са Приштином, којој Србија треба да препусти и суд у Косовској Митровици те укине тзв. "Паралелне" институције на северу Косова само су део ултиматума који Немачка поново намеће Србији.
Ако је одговорност за постизање компромиса само на страни Србије, онда то значи да Приштина нема никакву потребу да тражи или пристане на компромис; Београд ће бити принуђен да капитулира пред приштинским захтевима Берлина и Брисела како не би био оптужен да "није кооперативан".

БЕЗАЛТЕРНАТИВНО ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ оркестрирано, уз јачање притисака из најмоћнијих европских држава, из српских медија се у последње време сручила лавина захтева да званични Београд у име српске европске будућности што пре призна "ново стање" на Косову. Исто учестало тражи и амерички амбасадор на Косову Кристофер Дел. У Србији се са таквим захтевом слаже бивши потпредседник владе Јожеф Каса, који сматра да Србија треба да "прихвати губитак Косова". Драгољуб Мићуновић, убеђен да се "реалност на терену мењала на нашу штету, што се и очекивало", те да у вези са Косовом Срби гаје илузије јер се "зна ко је на Косову суверен", жели конференцију на којој не би било представника Москве а циљ тог скупа био би да се одреди однос српске мањине и посебних веза са "матицом". Исто понавља и Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива. Он тврди да је "Косово изгубљено", да су српски манастири на Косову од сада "на туђој земљи" и да сада само треба "помоћи људима који желе да се иселе у Србију и прихватити их".
Тако је Николић без зазора државу која би требало да буде заштитник својих грађана претворио у саучесника прогона и чак саорганизатора етничког чишћења сопствених држављана.
Коментатор у немачко-српској предузећу "Политика" подсмева се "митовима из 1389. године "и вајка се да ћемо све продати" само да би сачували оно што одавно немамо (...) и нећемо имати ", док један често цитиран председник цивилнодруштвене организације упозорава на опасност која вреба због" непроменљивости "српске политике према Косову, јер заговарање" непроменљивости реалности на терену "наводно води у" замрзнути конфликт ". Велику нужду да Србија прихвати "реалност на терену" виде и Вук Драшковић, Чедомир Јовановић, Бил Клинтон, аналитичар Данијел Сервер и косовски министар унутрашњих послова Бајрам Реџепи.
Речени аналитичари, званични и полузванични гласноговорници владајуће номенклатуре у одбрани политике капитулације заборављају на неколико незаобилазних чињеница. Прво, да Србија није прва држава која се на путу у ЕУ, упркос бриселској реторици о "дијалогу", суочава са уценама земаља које се већ налазе у том клубу; али је зато Србија једина земља од које се тражи да се далеко пре уласка у ЕУ званично одрекне дела своје територије и својих грађана на њој. Друго, Косово је независност прогласило у супротности са основним принципима Међународног права, а проглашење је уз то непосредна последица незаконите употребе силе, због чега би чак и добровољно пристајање Србије на "нову реалност" заправо значило одустајање од мирољубиве политике и пристајање на прекрајање граница силом . Чак и накнадно признање законитости насиља и легализација отимачине сопствене територије, што је политика садашње владе, јесте у супротности са Међународним правом. Речено другачије, тамо где су прекршене основне норме међународног права, односно "јус когенс" (приликом устоличења нове државе Косово) ни накнадна "легализација" тог незаконитог стања - на дуги рок не би била успешна.
Зашто? Насилна промена границе не може да буде проглашена "законитом", чак и да Савет безбедности УН потврди такву промену. У преводу - највећи "миротворци" који терају Србију да миц по миц допузи до признања Косова у суштини промовишу незакониту употребу силе у међународним односима.
Коначно, ту је и трећа по поклонике признања Косова непријатна чињеница, а везана је за сам процес "преговарања" и "дијалог" са Приштином. Тражити решење дијалогом јесте разумно, али и ту постоје границе. Уколико их Србија прекорачи, лако може да се деси да "де факто" призна Косово као суверену државу.

ЗГАЖЕНЕ "ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ" Политика типа "то што смо са Косовом потписали неколико међународних споразума не значи да признајемо Косово" најбоље осликава наивност поступака актуелне српске власти. Или влада сматра да су они коју су је бирали наивни, а сама се само прави невешта. И добро зна да саучествује у процесу "пузајућег (српски) признања" Косова под дејством све већег броја признања Косова од других држава, притисака из ЕУ, једностране медијске кампање код куће и поражавајућег учинка одлуке Међународног суда правде као последице погрешно постављеног питања којем је - према признању аутору овог текста на пријему у Љубљани 2009. године - кумовао председник Србије Борис Тадић.
Колико је политика "пузајућег признања" наопака, најбоље сведоче примери из прошлости. Узмимо, рецимо, Немачку, државу која сад тера Србију да се одрекне судске и законодавне власти у Косовској Митровици, важних атрибута државности. Немачка се после Првог светског рата љуто успротивила пољској национализацији "Немачке континенталне компаније за гас" . Немачка је тврдила да у дотично време није признала Пољску као државу те је зато национализација незаконита. Уз то се позвала на чињеницу да, у складу са међународним правом, учествовање на неким конференцијама, па чак и потписивање мултилатералних међународних уговора - не значи и признање неке државе. У датом случају - Пољске. Међународни суд који је о спору одлучивао заузео је, међутим, опречно мишљење. Суд је утврдио да је пољска делегација била позвана да учествује на мировним преговорима и да је Немачка, учествујући на мировној конференцији, прећутно признала Пољску јер су "пуна овлашћења пољске делегације била безрезервно призната од делегације која је преговарала у име Немачке".
Штавише, суд је заузео став да се "чини ван сумње да потписивање уговора такве врсте, без било каквих резерви, имплицира потпуно признање државе са којом је уговор био потписан ... У складу с тим, пољска држава је од стране Немачке била призната још пре 10 . јануара 1919. године ". Укратко, Немачка је, захваљујући учешћу у преговорима на конференцији и последичног потписивања споразума са Пољском, признала постојање Пољске као државе и потом више није могла да тврди да Пољска за њу није држава.
Познато? Србија данас иде по истој стази као Немачка пре готово сто година, по стази која Београд води ка "прећутном признању" државе Косово. То је најјефтинији пут за Брисел а најскупља "пречица" ка ЕУ за Србију. Јер у овом случају Србија, чак и ако хоће да призна државу Косово и то признање трампи за нешто друго (нпр. бржи улазак у ЕУ) - може преко ноћи да остане без било каквих преговарачких аргумената. Сликање Борка Стефановића са Едитом Тахири и косовском заставицом, склапање споразума без формалног потписивања истих, ау суштини и без резерви са званичним представницима Приштине / Косова, признавање личних докумената које издају власти у Приштини и печата царине Косова, уз изгледно укидање суда у Косовској Митровици, све то су мали кораци, али воде ка истом циљу - одузимању Косова од Србије. Шта Србија добија заузврат? Спонзорство над етничким чишћењем неалбанског живља са Косова и великодушно "збрињавање" протераних сународника на остатку своје територије.
Словенија, која је готово целог 20. века делила судбу са Србијом у истој држави, одличан је пример како се зацртавају и бране "црвене линије" када је у питању сопствена територија. Када су пре две године словеначке дипломате, прочешљавање неколико хиљада страница докумената (које је Хрватска послала у Брисел како би током приступних преговора отворила, односно затворила нова претприступна поглавља) у њима откриле текст и географске карте на којима је граница у Пиранском заливу уцртана на половини залива (што Словенија одбацује), службена Љубљана је одмах блокирала хрватске преговоре о пуноправном чланству у ЕУ. Блокада је трајала готово годину дана а Словенија је потез правдала и правилима међународног права јер, ако држава не реагује на противправни акт друге државе, то потом може бити протумачено као "прећутни пристанак". Тачније, према судији Међународног суда у Хагу Фитзморису, "ако постоји дужност или потреба да се говори или делује, а то се не учини, то значи пристајање", зато мук "без сумње производи легалне ефекте".
Да хрватски документи и пратеће фасцикле са једнострано уцртаном границом (у којима Љубљана види претензије на словеначку територију) не би у процесу хрватских преговора постали "европски документ" и касније били употребљени "против интереса Словеније" борила се не само дипломатија десничарске владе Јанеза Јанше него и потоња (левичарска) влада премијера Борута Пахора. Обе владе захтевале су изузеће спорних хрватских папира. Иако је тадашњи председник Хрватске Стјепан Месић тврдио да Хрватска не може да се "одрекне сопствених докумената", Словенија није одустајала. Америчке депеше које је објавио Викиликс откривају како је словеначки министар спољних послова Самуел Жбогар одолевао притисцима америчке дипломатије да што пре оконча спор са Хрватском. Жбогар је, истина, америчком амбасадору у Љубљани Јусуфу Гафар рекао 4. децембра 2008. године да је он (Гафари) први амбасадор из целог дипломатског кора кога је примио по преузимању функције министра спољног, и то зато што је он лично - Жбогар - "проамерички настројен", али касније, када се његова "настројеност" косила са америчком подршком хрватским интересима, Жбогар је цитирао премијера Пахора да ће Словенија, уколико буде морала да бира, онда "изабрати своје интересе". И то "пред европским". У конкретном случају - и упркос америчким.
Поводом хрватских докумената који су, како је тврдио, једнострано мењали стање на терену, односно (прејудицирали нерешену) границу са Словенијом, Жбогар је рекао да влада у којој седи жели да нађе решење којим би "сачувала образ" пред домаћом јавности. Зато би аминовање хрватских докумената који прејудицирају границу "угрозило словеначки положај у вези са важним националним интересима". Словенија је дакле била спремна да се, упркос притисцима из Брисела и Вашингтона, до балчака бори за проценат своје територије и неколико квадратних километара слане воде, у којој не живи ниједан словеначки грађанин.
Компромис је на крају постигнут тако што су велможе из САД и ЕУ приморале Загреб на попуштање.
То је типичан пример како нека држава зна колику тежину имају на први поглед неважни документи и која уме да постави своје "црвене линије", позиције, и да их срчано брани. За разлику од описаног примера, они који терају Србију на стално узмицање и пристанак на бесконачна условљавања - уништавају кредибилитет сопствене државе. У дипломатији је добро познато да, ако нека држава само прича да ће нешто урадити а никад не уради ништа, такво тврђење пазара добија налепницу "чип ток" (трабуњање). Што је можда најбољи опис патетичних говора водећих српских политичара на челу са председником државе на тему Косова, што код саговорника из европских држава изазива једва уздржан подсмех.

Чемберлен НАШЕГ ДОБА Схватање да је добро бити "добар" у односима са другим државама и кротко пристајати на туђе захтеве, како би на крају све било "добро", највећа је заблуда владајуће српске политике. Некада на први поглед "лош" потез може више да помогне у разрешењу конфликта него изузетно "кооперативан" став, који понекад може имати катастрофалне последице. Државе суочене са непријатељским потезима других држава, присиљене су да одговоре на исти начин ако желе да заштите своје интересе. Они који нису спремни да воде такву политику свесно пристају на улогу жртве. Роберт Бутба, проучавајући судбину британског председника владе Невила Чемберлена, дошао је до закључка да је тог, по својим настојањима беспрекорног човека, аутора "Минхенског споразума", уништило - потпуно одбацивање рата. Чемберлен једноставно није имао границу после које би рекао "доста", све како би спречио страхоте рата. Хитлер је био импресиониран и одушевљен када је схватио да је шокирао Чемберлена пошто је изрекао реч "рат". Хитлер је то одмах "уновчио" и узео Судете. Миротворни Чемберлен се вратио из Минхена и целом свету показивао - како се показало - безвредан комад папира, за који је тврдио да је свету донео "мир", јер му је то обећао Хитлер.
Чемберлен није био бојажљив човек, али је својим поступцима успео да учини баш оно што је по сваку цену хтео да спречи. У Србији Чемберлен следбеници сталним уступцима и заклињањем у "дијалог" постижу да се стално дешава управо то против чега се наводно боре. Они не знају ни где су границе Србије ни где су границе у повлачењу пред захтевима других држава. Дијалог, наравно, има смисла, али је право питање треба ли водити дијалог по сваку цену иу свим околностима. Ту се намеће и питање да ли је данас, управо због тешког положаја у којем се налази Србија, уопште прави тренутак да се завршава посао око питања Косова. Треба имати на уму упозорење Џејмса Крофорда , једног од највећих познавалаца процеса настанка и нестанка држава. Он је упозорио да је највећа вредност међународног права у томе да нека питања "држи отвореним" чак дуже време, као на пример у случају Палестине или балтичких земаља, где ни период од 70 година окупације и на први поглед "дефинитивне промене реалности на терену" нису били довољни да би те државе потпуно нестале. Напротив, иако су балтичке државе у СССР ишчезле са карте света, поново су устоличене а њихово постојање је признато уназад, без прекида, од тренутка "окупације" даље.
Они који протежирају српско признање Косова заборављају и на чињеницу да такво признање не би било признање реалности, већ признање фикције. У складу са принципима из Монтевидеа, држава мора прво постојати и бити независна да би била призната. Да би неки ентитет заиста био независан (како упозорава и поменути Џејмс Крофорд), пре свега "не сме да буде подређен ауторитету било које државе или групе држава". Да ли Косово, са УНМИК-ом, КФОР-ом и својом "координисаном декларацијом о независности" (ЦДИ) заиста испуњава тај критеријум како би Србија, што пропагира Вук Драшковић, могла да успостави добросуседске односе са Косовом, својим "најближим комшијом"?
Некад је потребно време, у којем дође до промена историјских околности, па решења која су се чинила немогућим - постану могућа. Актуелно примицање признавању независности Косова може да онемогући по Србију повољније решење тог проблема, сутра.

Неважна "реалност"

Признање Косова повлачи и питање легализација насиља. Признање таквог насиља штетило би свима, па и Косову, јер би преседан легализације насилно отцепљеног дела територије (у овом случају Србије) отворио могућност да сила поново постане фактор у разбијању држава. Данас је још увек један од најважнијих услова за легалан настанак државе захтев да држава није настала кршењем међународног права. Отуда није довољно само "прогласити" државност на некој територији, "контролисати" њене границе (као што жели Хашим Тачи, односно "бити суверен", како би рекао Драгољуб Мићуновић) и лицитирати број сакупљених међународних признања. Да би држава у данашњем свету заиста била призната као држава и да у суштини не би била оно што правници зову "де фацто режим" или "ентитет", мора да буде успостављена на законит начин. О томе говоре и многи други познати примери - Турска република северни Кипар или Тајван, који на исти начин попут Приштине "контролишу" своју територију и представљају нову "реалност". Слично је било иу примеру ентитета који су се звали "Манџука", "Биафра" и "Северни Вијетнам". Али ниједан од тих ентитета није био и није "држава" по слову међународног права. Као што то ни дан-данас није Косово, ентитет без столице у УН, без чланства у најважнијим међународним организацијама, без међународног кода и позивног броја, као и без могућности да своје спортске репрезентације шаље на призната међународна такмичења.

Неуспех марионетских држава

За одбацивање креирања нових држава на тлу постојећих држава помоћу страних војних интервенција била је најважнија, све до случаја Косова, "америчка" тзв. "Стимсон доктрина". Посреди је "политика непризнања" која одбацује признање марионетске државе и територијално проширење уз подршку стране војне силе. Амерички министар спољних послова Хенри Стимсон (Хенри Л. Стимсон) је 7. јануара 1932. године послао ноту Јапану којом је одбацио окупацију дела Кине и проглашење нове марионетске државе Манџука. И Манџука је ономад, као Косово данас, доживело приличан број признања од тада утицајних држава. Манџука су признали Ел Салвадор, Доминиканска република, Совјетски Савез, Италија, Франкова Шпанија, Немачка, Мађарска. После почетка Другог светског рата Манџука су признале и Словачка, Француска, Румунија, Бугарска, Финска, Данска, НДХ и владе окупираног Тајланда, Филипина, па чак и саме окупиране Кине. Већину света сва та признања свеједно нису убедила да је Манџука заиста независна држава. Остале државе су водиле "политику непризнавања" према Манџуку.
Јесмо ли приметили да је иу примеру Косова, упркос бројним признањима, на делу ништа мање снажна "политика непризнавања" и одбацивања државности Косова? Због те политике Косово не може да постигне универзално међународно признање, а то значи да је његова "државност" још увек без чврстих темеља. Признањем Косова Србија би издала не само принципе међународног права него и бројне државе које су се у дипломатској одбрани Србије излагале великим притисцима европских држава и САД.

Европске лажи о границама

У српској јавности све чешће протурана тврдње како ЕУ не може да прихвати Србију као кандидата или члана Уније уколико не реши питање границе и проблеме са Косовом - представљају неистину. Словенија је, на пример, ушла у ЕУ још 2004. године иако ни издалека није имала решен проблем границе са Хрватском. Ни на копну ни на мору! Сада у ЕУ улази Хрватска иако би са суседима (БиХ, Србијом и Црном Гором) тек требало да се договори око границе. Шпанија је давно ушла у ЕУ упркос спорењу са Великом Британијом око Гибралтара. Француска и Италија се још увек свађају због границе на Монт Бланку. Шпанија и Португалија никако да реше отворено питање града Оливенца, а Аустрија и Немачка (и Швајцарска, која је ван ЕУ) годинама се гложе око међе на Боденском језеру. Упркос томе, ниједна од набројаних држава није комшији затворила пут у пуноправно чланство у Европској унији.