Живадин Јовановић:

О Нићифору Нићку Аничићу, као угледној личности српског расејања и Председнику Друштва српских домаћина, сазнао сам много година пре него што ћу га лично срести. Док сам као дипломата службовао и путовао по Африци сретао сам многе људе – наше сународнике и странце - који су  га познавали и са њим сарађивали. Сви су се слагали у мишљењу да је Нићифор  човек високих моралних назора, изузетан привредник, поуздана веза са јужно-афричким бизнисом и естаблишментом, да је правдољубив, хуманиста, српски патриота, словенофил. Они који су га ближе познавали истицали су стабилност његове личности, неисцрпну стварлачку енергију, приврженост породичним и традиционалним вредностима српског домаћина. Неки од мојих колега, као на пример, амбасадор Слободан Шоба Маринковић,  били су изненађени - како је могуће да сам тако дуго живео у Африци, да сам се пре и после тога чак и непосредније бавио односима матице и расејања а да, и поред свега, нисам лично упознао тако угледног и цењеног сународника као што је Нићифор Аничић.

Временом сам почео да осећам као да Нићифора дуго познајем, само ми недостаје то што се лично нисмо срели и руковали.
Марта месеца 2009. године Београдски форум за свет равноправних приводи крају припреме за одржавање велике међународне конференције поводом 10-те годишњице од почетка агресије НАТО-а, под слоганом „Да се не заборави“. Замишљено је то и као прилика да се у Београд позове што већи број пријатеља из читавог света који су на јавној сцени осуђивали агресију и сатанизацију српског народа, који су бранили и ширили истину насупрот оркестрираној анти-српској пропаганди. Да се позову и макар скромно и кратко угосте људи,  јавне личности, који су имали интелектуалне и људске храбрости да бране истину и изражавају солидарност са српским народом у време када су се моћне западне пропагандне машинерије, политичари па и не мали део интелигенције утркивали у понижавању и блаћењу српског народа не презајући да притом користе и гнусне лажи. У тим условима који су карактерисали читаву последњу декаду 20. века, бранити истину  о узроцима грађанских ратова у БиХ и Хрватској, о правим циљевима напада НАТО 1999. не само да није било популарно, већ је носило и не мале ризике по носиоце те борбе. Желели смо да позивањем пријатеља исказаних у том и таквом времену, покажемо да нису заборављени, да се њихова дела памте, да српски народ издваја и цени пријатељство и пријатеље у односу на оне друге.
Форум је, као домаћин, прихватио обавезу да позваним страним гостима обезбеди тродневни хотелски смештај и минималне локалне трошкове. У току припрема које су трајале годину дана, упућено је укупно око 400 позива угледним личностима – интелектуалцима, научницима, политичарима - са свих континената. Процене су биле да већи број позваних, нарочито из удаљенијих делова света, неће бити у могућности да се одазове позиву, поред осталог, и због високих трошкова авионског превоза. С друге стране, било је важно да се позиви упуте што већем броју пријатеља, да им се бар на тај начин искаже пажња коју су својом  солидарношћу са српским народом заслужили.
Месец дана пре одржавања конференције и пратећих активности у Сава центру (изложба фотографија и књига о агресији НАТО, смотра документарних филмова), стигли су одговори да позиве прихвата близу 300 гостију, највише из Европе, али и из Америке, Азије, Африке. Као скромно, независно и непрофитно удружење нашли смо се пред озбиљним проблемом како да обезбедимо не мала средства за покривање трошкова хотелског смештаја и тродневног боравка у Београду за толики број гостију. Разлетели смо се на све стране – сви смо тражили пријатеље који би прискочили у помоћ, контактирали власнике хотела са нижим ценама смештаја, тражили попусте, донације. Свуда смо, углавном, наилазили на разумевање. Захваљујући томе, обезбедили смо смештај за преко 200 гостију.
Месец дана пре Конференције, остао је, међутим, нерешен проблем смештаја за још око 70 гостију.
Једног мартовског јутра, док сам се враћао из уобичајене дневне куповине, звони  телефон. Глас непознат:
-    Жико, шта радиш?
Ко ме то зове, питао сам се. Глас ми је непознат, али није усмено да питам. Вероватно је неко од колега, или пријатеља. Одговарам да идем из самоуслуге.
-    Нићко је овде, Нићифор Аничић.
Изненадио сам се, како и не бих, али настојим да изненађење не испољим. Уосталом, разговор је и почео као између старих знанаца. Можда је и он о мени по нешто сазнао преко заједничких познаника.
У наставку разговора рекао сам да припремам међународну конференцију, шта је њен смисао и ко су учесници.
Нићко одговара да је чуо о томе, да подржава замисао и циљеве Конференције. Сматра да имамо обавезу да чувамо сећање на недужне људске жртве и разарања, да пријатеље из најтежег периода морамо поштовати. Пита да ли као организатори имамо проблема, посебно, да пријатеље из иностранства дочекамо како доликује прилици.
Одговарам да смо наишли на разумевање и помоћ код већег броја привредника и  пријатеља у Србији и српском расејању, да смо захваљујући томе обезбедили салу у Сава центру са око хиљаду места и да смо резервисали скромни хотелски смештај за око 200 стрних гостију. Нажалост, још увек нисмо обезбедили смештај за део страних гостију. Надамо се да ћемо и то решити у наредних пар седмица.
Интересује се за однос званичних државних институција, да ли су власти дале какву помоћ. Одговарам да су власти обавештене пре више месеци, да им је достављен пројекат, али да отуда нема ни подршке нити икакве помоћи.
-   Разумем, одговара Нићифор. – Видећу шта могу да помогнем око
смештаја страних пријатеља. Телефонираћу ти у наредних пола сата. Збогом, брате, каже Нићко.
Само што сам стигао кући, звони телефон, поново се јавља Нићифор:
-    Слушај, Жико, оди у хотел „Младост“, јави се директору с којим
сам договорио да те прими. Обећао ми је да ће да учини што може да смести госте из иностранства.
Захвалим Нићифору и одмах одлазим у хотел „Младост“ на авалском путу. Директор ме лепо прими, рече да му се јавио Нићко кога годинама познаје и дочекује као уваженог госта и да је с њим договорио да практично цео хотел, осим пар соба и једног апартмана који ће бити заузети, резервише за смештај страних  учесника Конференције, од 22. до 25. марта. Показао ми је собе, апартмане, мање сале за састанке и семинаре, ресторан... Све уредно, чисто, ново. Хотел са четири звездице. Далеко најбољи од свих других у којима смо резервисали собе за смештај већине гостију.
Вратио сам се са великим олакшањем. Месец дана пре датума одржавања Конференције решен је велики проблем. Форум је, разуме се, ушао у читав пројекат уверен да је то значајно и потребно, да Србија и себи, својим палим сународницима, и  страним пријатељима, дугује доказе памћења, поштовања и самопоштовања. To je израз националне зрелости и одговорности. Нисмо сумњали да ћемо, као домаћини обезбедити све што је потребно да Конференција буде успешна, да гости из иностранства буду задовољни. Али, како и у ком тренутку ћемо решити и смештај за преосталих 70 гостију, није било јасно. И онда, ево, као провиђењем послат, јавља се Нићифор Аничић, тихо и ненаметљиво и обезбеђује решење. Невероватно, али истинито.
Уследио је и трећи телефонски разговор истог дана. И Нићку је драго да је проблем смештаја страних пријатеља решен.
-    Не треба да захваљујеш. Богу хвала, каже Нићко. – Слушај, знам да си ти
био комуниста... Али, људи су ми рекли да ниси лош човек. Него, реци ми, кога си позвао из Русије?
У први час не схватим да ли га интересују имена позваних, или делатности којима се баве – наука, политика... После краћег премишљања, одговарам:
-   Пријатеље – коначно се одлучим за уопштен, али свакако тачан одговор.
-   Ама, знам да су пријатељи. Него, кажи ми да ли су уз Путина, или против њега?
Одговарам да су уз Путина.
-    Па тако ми кажи. Путин је прави државник, он разуме и на правилан начин
заступа руске интересе, а то је добро и за српски народ, за словенски род, за православље. Путин је пријатељ Србије, брани истину и правду - да је Косово и Метохија саставни део Србије. Поштују га и Америка и Кина и Европа, а разуме се, и наш народ – каже Нићифор. Све што каже речено је једноставно и јасно и изражава суштину.
Питам га да ли може да присуствује Конференцији. Одговара да може, ако га позовем.
Његово реаговање у тренутку ми се учини неочекивано, зар из разговора и после велике помоћи коју пружа, није јасно да је добродошао, да ће нам бити част да присуствује свим догађањима које смо предвидели?! Ипак, брзо схватим да Нићифор  реагује  као домаћин и човек са богатим искуством, који зна шта је ред. Позиви за озбиљне прилике не упућују се успут, телефоном, још мање се подразумевају. Ни блиски односи и разумевање, ни географска раздаљина у томе ништа не мењају.
Наредног дана у Друштво српских домаћина однео сам писани позив и замолио његове сараднике да га проследе Нићифору факсом или интернетом.
Током 21. и 22. марта у хотел „Младост“ су стигли Нићифор Аничић и преко 50 страних гостију, учесника Конференције. Све је функционисало беспрекорно. Поред осталих, ту су били смештени - из Русије генерал Леонид Ивашов, депутат и председник комитета Руске државне Думе Константин Затулин, професор Сергеј Бабурин, академик Јелена Гускова, професор Александар Мезјајев, из Немачке професор Волфганг Рихтер и адмирал Елмар Шмелинг, из Швајцарске књижевник и еколог светског гласа Франц Вебер, из Канаде професор и уредник „Глобалних истраживања“ Мишел Чосудовски, као и многи други.
Увече, 22. марта, након отварања изложбе фотографија о последицама агресије НАТО у холу Сава центра, Нићифор је у хотелу „Младост“ приредио свечану вечеру за  све стране госте који су тамо смештени, као и за угледне личности из Београда. Међу гостима, поред осталих, били су академик пок. Михајло Марковић, професор Драган Недељковић, генерални директор „Дунав“ осигурања Миленка Мила Јездимировић, руски амбасадор Александар Конузин и други. Сваком страном госту  Нићифор је даривао по резбарену буклију а гошће су као сувенир добиле предмете домаће радиности. Присутне је поздравио пригодним говором исказујући страним пријатељима захвалност на разумевању, подршци и солидарности, а домаћим званицама одајући признање за постојаност у одбрани достојанства и и интересе Србије и српског народа. Сутрадан, Нићифор је, као председник Друштва српских домаћина, у дворани Сава центра поздравио око хиљаду учесника Конференције међу којима је било и око 300 гостију из иностранства. Велики аплауз са којим су присутни узвратили на поздраве и поруке Нићифора био је знак успостављеног разумевања којим зрачи и плени на сваком месту и у свакој прилици.

Од тих мартовских дана 2009. сретали смо се и разговарали више пута – најчешће у Београду, али и током посета Дивчибарама, манастиру Каленићу, Лазаревцу... Ти сусрети и разговори употпунили су моја ранија сазнања о Нићифору. Што боље сам га упознавао то сам био уверенији да се ради о  јединственој личности богатог животног, радног, па чак и дипломатског искуства. Неке драматичне догађаје и процесе на југу Африке 80-тих година прошлог века пратили смо из непосредне близине. Он као привредник из Јужно Афричке Републике, аутор ових редова као амбасадор у Анголи и Намибији. Био сам изненађен фондом чињеница и његовим анализама суштине како самих догађаја и процеса, још више познавањем личности  читавог низа државника земаља у региону који су имали кључне улоге.
Нићифор свакога разуме и прима широко, отворено. Мало је рећи – без предрасуда. Као брата. Неуморан је радник, ваљда зато и друге цени по раду, по делима. Не по томе шта говоре, већ по томе шта творе. Пратећи његове реакције у низу прилика схватио сам да му је тешко када наиђе на појединце који олако прихватају обавезе и још лакше их заборављају. Дуго живи и ради ван отаџбине, али је непрекидно, чврсто и нераскидиво везан за Србију, одан њој и свом роду. Србију су створили српски домаћини, њоме и данас треба домаћински да се управља - једна је од његових порука коју у разним приликама и варијантама понавља. Домаћински однос, рад и међусобно поштовање доносе напредак – сматра Нићифор.
Након толико година живота и рада у иностранству, природно је да има много познаника, партнера и пријатеља и међу странцима. Познаје и састаје се и са страним државницима, министрима, амбасадорима, црквеним великодостојницима, научницима, уметницима, врхунским спортистима... Све их цени и поштује, као што, уосталом, и они њега поштују. О томе сведоче и званична одликовања и признања о чему он нерадо говори. Али, највише поштује своје порекло, свој завичај, културу, веру и достојанство свог народа. Непоколебљив у одбрани истине и правде није  мирно посматрао ширење неистина о Србији. Свој  престиж и разгранате пријатељске везе користио је да ојача одбрану истине и разоткривање  нечасних циљева сатанизације српског народа.
Увек спреман да помогне и охрабри прегнућа за добробит друштва, никада ништа не тражи, нити очекује за себе. Ужива да другог усрећи и оплемени. Изражава се једноставно и директно, увек ширећи разумевање и добру вољу. Пажљиво слуша друге, сам најрадије и најречитије говори делима, личним примером. Најсрећнији је кад види да је његовом помоћи решена нека тешкоћа, када је остварен циљ, постигнута промена на боље. Добробит, напредак и достојанство Србије за Нићифора Аничића су свете вредности.

< Претходна		Следећа >