Živadin Jovanović, diplomata od ugleda

Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona

Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere.

Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja?

-Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama.

Šta upečatljivo pamtite?

-Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast.

Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku?

-Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga.

Kako ste kumunicirali sa Miloševićem?

-Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme.

Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas?

-Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona.

Kakav je bio taj susret?

-Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha.

ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ

Džogiranje u Central parku

-Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.

Motor od „Stelta” Susret sa Kastrom?

-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji.

ИЗВОР: https://www.dan.co.me

Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.

Према последњем попису из 2011. г. у Републици Србији живи око 6 милиона Срба а, према проценама највећег дела оних који се баве проблематиком Срба ван Србије, ван граница Србије живи још око 5 милиона Срба од чега њих 1,5 милиона има и српско држављанство.
Српски национални и културни простор значајно карактерише српски језик који је матерњи за 6.620.699 грађана Србије али неспорно је и да сви који живе у Србији разумеју и говоре српски језик. Такође, и у суседним државама, некадашњим југо републикама, не верујем да има много оних који не разумеју и не говоре српски језик, ма како га они звали. Такође, многи и у другим државама разумеју и говоре српски. На пример, многи у Турској.

Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко  већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили.

Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе.

Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.

Као илустрација степена јединствености српског културног простора може послужити и чињеница да се иста народна музика слуша у целом региону, као и међу онима са наших простора који живе у иностранству, без обзира из које су државе. Кад год су весеља и прославе, изводе се и певају једнако песме из Србије, као и из БиХ, Македоније, ЦГ и других крајева, играју се разна кола, као да су сопствена, само из неког другог краја. Што и јесте тачно. Све више у целом региону гледамо добре серије, „домаће“, некада и у копродукцији, на језику који не треба преводити јер га разумеју и у Србији, и у Хрватској, и у БиХ, и у ЦГ, и у Северној Македонији. Исто је и са филмовима и другим бројним и различитим културним садржајима. Не мање је значајно да су људи у овом целом региону истог или сличног менталног склопа, сличних животних начела и начина живота, сличних преокупација а језик није препрека па је сваки културни садржај лако пријемчив, близак и разумљив.

На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу.
    
Београд, 17. 12. 2019.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик Председника Београдског форума за свет равноправних

Била нам је част што смо у протеклој години имали Вашу подршку и помоћ, и надамо се да ћемо у Новој 2020-тој остварити још бољу сарадњу.

„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља.
Пре ће бити да је „Мали Шенген“ геополитика западних центара моћи.
Све што Запад у овом часу интересује на Балкану јесте легализација отимања Косова и Метохије од Србије, окретање Србије против Русије и чланство Србије у НАТО-у, а на другој страни, унитаризациха БиХ. Све на штету Србије и српског народа.

Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада.

Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019.

Дневни лист „Дан“, Подгорица, 1. децембар 2019.

Živadin Jovanović i Dubak
 

Želimo ostati vjerni našoj istoriji i slobodi Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kad nam prijete. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati bogato istorijsko iskustvo, kazao je Jovanović

Poznati diplomata i bivši ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije, Živadin Jovanović, održao je više nego zanimljivo predavanje, pred brojnom publikom u Srpskoj kući, u Podgorici, na temu „Budući status Kosova i Metohije i srpsko nacionalno pitanje na Balkanu”.

-Pred Maticom je ogroman zadatak da bi se dostigao onaj novo prava kakav uživaju manjine u Srbiji. Srbija može biti zadovoljna samo onda kada srpski narod van njenih granica dostigne taj nivo. Šta je prirodnije nego težiti ravnoteži, tom prirodnom stanju. Ovo je jedno od strateških pitanja za Srbiju i srpski narod uopšte. Nije slučajno što su Srbi izvan Srbije obespravljeni i diskriminisani. Riječ je o geopolitici - smatra Jovanović. On ističe da je tu, prije svega, riječ o legitimizaciji procesa asimilacije.

-Što manje Srba to više to više prostora za centre moći. Srbi se i danas tretiraju kao remetilački faktor. Ogoljeni su svakodnevni pritisci da se prizna ilegalna secesija Kosova i Metohije, da se odrekne svog dijela teritorije, svog državnog, nacionalnog, identiteta. Srbija bez toga ne može opstati i to svjetski moćnici znaju. Svi mi kao narod imamo obavezu da se strateški pozabavimo ovim strateškim pitanjem - kazao je, između ostalog, Živadin Jovanović. On je dodao da se ne smije mirno posmatrati pogoršanje ovog pitanja, već da se mora reagovati.

-U rješavanju kosovskog pitanja potreban je realizam, mudrost i dug dah. Moramo rješavati pitanja na dnevnom nivou, ali sa pogledom daleko u budućnost. Moramo biti izdržljivi, uporni, postojani. Agresija NATO pakta bila je prekretnica u globalnim odnosima. Bio je to osvajački rat. Time je napravljen najteži presedan. Ugrozili su svjetski sistem odnosa. Sami sebi su stvorili krizu u kojoj se danas nalaze - kazao je, između ostalog, Jovanović. On je naglasio da se pravedno, mirno i dugotrajno rješenje može tražiti samo u okviru rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.

-U Briselu ne postoji šansa da se po pitanju KiM postigne pravedno i dugoročno rješenje. To je, naprosto, takav mehanizam. On može biti u interesu samo velihih zapadnih moćnika i njihovog vojnog saveza, a ne na korist mira. Takođe, to je rješenje na štetu Evrope. Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kada dobijamo prijetnje. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati naše bogato istorijsko iskustvo. Mi želimo slobodu i dostojanstvo, slobodu koja nema cijene. Želimo da ostanemo vjerni istoriji - zaključio je, između ostalog, Živadin Jovanović u svom nadahnutom govoru.

Uvodnu riječ na Tribini imao je književnik Budimir Dubak. A.Ć.
________________________________________

Dosledan borac

-Živadin Jovanović se borio svim diplomatskim sredstvima da se razumno i pravedno riješi status južne srpske pokrajine. S prestankom aktivne službe nije pristao na povlačenje i ćutanje. Dosledan je i kativan borac za istinu i pravdu - kazao je Budimir Dubak. Jovanović je rođen 1938. godine u Opariću. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1961. U periodu od 1966. do 1970. bio je vicekonzul u Generalnom konzulatu u Torontu. Savjetnik u Kabinetu Predsjednika Republike bio je od 1970. do 1974. godine. Bio je i savjetnik u Ambasadi SFRJ u Najrobiju od 1974. do 1978. godine. Od 1993. do 1994. obavljao je funkciju ambasadora u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove SRJ bio je u periodu 1994 – 1998. Nakon toga postaje Savezni ministar za inostrane poslove SRJ.

„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
Коме би то повећало кредибилитет и утицај?“

Вили Вимер, Немачка

Поводом самита у Лондону: Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго

Kонструкционе слабе тачке НАТО-a постале су видљиве. Оне нису никаква тајна, ма колико се шефови влада држава чланица трудили да их прикажу таквим.
ПОВЕЉА УН Ствар почиње тиме што смернице америчког председника о политици безбедности предвиђаjу потпуно раздвајање употребе војних снага од Повеље Уједињених нација. Сједињеним Државама је нормалан ниво права онај из 1939. године, иако би рат, према Повељи Уједињених нација, требало осудити као консеквенцу два ужасна светска рата. Примена војних средстава морала би да буде стриктно везана за одлуке Савета безбедности Уједињених нација и уопште за право на самоодбрану као право које произлази из Повеље Уједињених нација.

Организације попут НАТО-a требало би дозволити само ако су усклађене с Повељом Уједињених нација, што значи искључиво у оквирима међународног права.
Свакоме је јасно да ови постулати и количина америчке моћи дословно разарају државе чланице НАТО-a. Оне су принуђене или да учествују у ратовима који се воде у америчком интересу, или да се изложе опасности да буду уништене у својој супстанци, и кога брига за међународно право.

РАТ ПРОТИВ СРЈ Најкасније од случаја рата против Савезне Републике Југославије, који је вођен противно међународном праву, свима се демонстрира шта ово значи. Сједињене Државе воде рат из два разлога: њиховом глобалном ширењу не сме нико више да стане на пут. Уз то, досадашњи дуготрајни рат треба да осигура да никоме никада не падне на памет идеја да постави питање одговорности вођства Сједињених Држава према критеријумима Нирнбершког процеса.

ПОЛОЖАЈ ПУДЛИЦЕ Овај „положај пудлице“ држава чланица НАТО-a, који се огледа у њиховој зависности од Сједињених Држава, посебно је уочљив у једном аспекту: обавезе међусобне подршке према НАТО уговору. Колико данас или сутра можемо читати о НАТО сусрету на врху у Лондону, и намери да се ојача обавеза међусобне подршке. Шта би она друго значила до сагласност с потпуном америчком слободом деловања?

Правна обавеза међусобне подршке постојала је у уговору у темељима данас непостојеће „Западноевропске уније“. У њему је било јасно записано како треба да се поступи у случају евентуалног војног напада на неку од чланица. Војни одговор је био, према овом споразуму, неизбежан. НАТО методе нису у складу са овим споразумом. Према њему, све је могуће, у распону од израза жаљења – бива, имали сте пех – па до употребе војне силе.

Управо би требало да источноевропске државе, које се сваког трена костреше против Руске Федерације, буду свесне ове ситуације у својој практичној политици. Једно је гужва, али гужва се ретко смирујe онда када је њено смиривање од значаја. Амерички интереси одређују догађаје, чак и у оном њиховом стадијуму када јавност у државама чланицама почиње да кључа.

ЛОНДОНСКО МРТВОРОЂЕНЧЕ Овај сусрет на врху, који је током два дана прошле недеље одржан у Лондону, већ сада је „мртворођенче политике безбедности“. То се јасно види на две околности: по огромној висини војних издатака којима ниједна држава на глобусу не може ништа да супротстави, и по томе да би они требало да се стално повећавају.
Тиме ће бити угушени цивилни циљеви националних друштава, од борбе против климатских промена до социјалних средстава или до тежишта проучавања будућности који се намећу својом хитношћу.
Двадесет година након краја првог Хладног рата можемо мирне душе да поручимо НАТО-у: Ништа друго и не знате до дронова и тенковских ланаца. Само они који су доживели Хладни рат могу да сањају о Хармеловом извештају и поштовању Хелсиншког процеса из 1975. Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго.
А како би и умео? Руска Федерација жели сарадњу и учешће у заједничком систему безбедности, а управо то неће ни по коју цену да прихвате англосаксонске силе које доминирају НАТО-ом. Из овога логично следи снажно наоружавање, па куд пукло да пукло, јер мирни односи с Руском Федерацијом или, недајбоже, „Европа као заједнички дом“, у визури англосаксонске политике нису могући.
Недостатак убедљиве концепције споразумевања говори више од хиљаду речи, и разоткрива положај подјармљености западноевропских држава у НАТО-у који открива њихову растућу немоћ.
Лондон из ова два дана, такође, подсећа нас на историју оснивања НАТО-а и чувену изреку првог генералног секретара НАТО-а, господина Исмеја. По њој је credo НАТО-а, као консеквенце савезничке политике у Другом светском рату који је вођен против Немачке, био: „Да се Американци укотве у Европи, да се Немци ушкопе и да се Русима не допусти приступ Европи.“
Генерални секретар Уједињених нација Гутереш је пре неколико дана говорио у Берлину о слабљењу глобалне америчке моћи. Да ли то говори НАТО-у да треба да одустане од своје улоге у случају Немачке, и да се Русији омогући европско учешће у обезбеђивању мира? Што се тиче Русије, француски председник Макрон размишља у том правцу. Лондон је у сваком случају, од Шарла де Гола у последњем светском рату и лорда Милнера из доба прелаза у нови век, потпуно погрешно место за концепте мира.

Поштовани г. Хандке,
Нообелова награда долази као симболично признање за Ваше заслуге, допринос светској књижевности и уметности уопште и најсветлијим вредностима цивилизације, као што су морал, истина и правда.

Поносни смо и захвални на Вашу храброст и искрен однос према нашој земљи и народу у најтежим временима  наше недавне историје.

Желимо Вам пуно среће, нових успеха у књижевности и уметности, у прилог бољег света и човечанства.

Београд, 11. 12. 2019.

Искрено Ваш, Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

Г. Чедомир Марић, предаје донацију Управи Народне библиотеке „Душан Матић“

Члан Беофорума г. Чедомир Марић уручио је Народној библиотеци „Душан Матић“ из Ћуприје 10 примерака књиге „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Реч је о научном делу које обрађује један од најславнијих периода наше историје, а чији су аутори афирмисани историчари, професори на Филозофском факултету Универзитета у Београду и чланови САНУ. За ово дело аутори су добили награду Матице српске. Поред српског, ово дело је обајвљено на енглески, немачки, руски и више других језика. Издавачи су  Београдски форум за свет равноправних и Српска књижена задруга.

Примерке књиге Народним библиотекама по Србији , укључујући Косово и Метохију дарују Београдски форум за свет равноправвних и  Фонд Хилдергард - Хили Кеслер, којим руководи др. Љиљана Вернер, из Хановера. Хилдергард Кеслер је била члан Београдског форума за свет равноправних и  велики пријатељ Србије  и српског народа и по њеној жељи је основан Фонд за помоћ Србији и њеном народу. Др. Љиљана Вернер је личним средствима  и средствима Фонда Хилдегард Хили Кеслер, откупила знатан број примерака ове књиге и у Србији спроводи акцију ширења читалачке публике, посебно међу младима. Тако је и Народна библиотека „Душан Матић“ из Ћуприје, једна од оних која је обухваћена овом акцијом.

Шведскa Краљевска Академија  
Домаћој и иностраној јавности

(Писмо српских интелектуалаца Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности)

Од тренутка када је Нобелов комитет за књижевност објавио  одлуку о додели награде за књижевност Петеру Хандкеу у једном делу регионалних, западних и домаћих  медија, односно политичке јавности, покренута је политичка кампања против књижевне одлуке, а посебно против некњижевних јавних ставова аустријског писца. Такви острашћени гласови негације ауторског погледа на  друштво и политику представљају претњу вредности слободног мишљења, оног мишљења по коме нема заштићених оцена и закључака о људима и догађајима.
Немогућност ускраћивања права на слободно мишљење  о свему што се догађа у друштвима, поништава се онако како се то чини у Хандкеовом случају.

Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације  добитника Нобелове награде за књижевност.  Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање  тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа.  Писци који су се одважили да слободно  пишу и мисле у тоталитарним системима  били су изложени  нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова  добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна  са писцима из тоталитарних времена. То су средства  дисквалификације  ствараоца због његових јавних ставова.

Друга последица ових критика је заправо највећа могућа  оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање  свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света.

Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали.

Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против  харанги у делу западне јавности против Хандкеа и  уједно се противимо обнови тоталитарних средстава  оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том  угрожава награда за књижевноуметничко дело.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници

У Београду, 30. новембра 2019. године

1.Проф. др  Аврамовић Зоран, научни саветник
2.Проф.др Антонић Слободан, Универзитет у Београду
3.Аничић Микан, ликовни уметник
4.Арбутина Петар, књижевник
5.Др Антић Дејан, Универзитет у Нишу
6.Проф.др Алечковић Мила, Универзитет у Косовској Митровици
7.Prof.Yves Bataille (Iv Bataj) Pariz- Beograd
8. Проф.др Базић Јован, Универзитет у Косовској Митровици
9. Бећковић Матија, САНУ
10. Биковић Милош, сценски уметник
11.Баковић Благоје, књижевник
12.Бећковић Данило, филмски редитељ
13.Проф. др Брдар Милан, научни саветник
14.Проф.др Братина Борис,Универзитет у Косовској Mитровици
15. Барна Лаура, књижевница
16.Проф. др Бојовић Драгиша, Универзитет у Нишу
17.Проф. др Божовић Зоран, Универзитет у Београду и књижевник
18.Проф. др Божовић Раде, Универзитет у Београду
19.Проф. др Владушић Слободан, Универзитет у Новом Саду и књижевник
20. Витезовић Милован, књижевник
21. Војнов Димитрије, филмски сценариста
22.Проф др Вратуша  Вера –Жуњић, Универзитет у Београду
23. проф. Др Вилотијевић Младен, Универзитет у Београду
24.Проф.др Говедарица Миланко, Универзитет у Београду
25.Проф. др Грубор Небојша, Универзитет у Београду
26.Проф. др Душанић Јован, Универзитет у Београд
27.Проф. др Давидовић Лазар, Медицински факултет у Београду
28. Др Дамњановић Јелена, професор
29. Димић Љубодраг, академик САНУ
30. Дугић Бора, музички уметник
31. Проф. др Даниловић Неђо, председник међународног удружења методолога друштвених наука
32. Проф. др Деспотовић Љубиша, научни саветник
33.Ђого Гојко, књижевник
34.Ђидић Љубиша, књижевник
35.Проф. др Ђукановић Борислав, Универзитет Доња Горица, Подгорица
36.Проф.др Ђурковић Миша, научни саветник
37.Ђорђевић Младен, филмски редитељ
38.Проф.др Живановић Ненад, Универзитет у Нишу
39.Златић Богдан, публициста
40.Игњатовић Срба, књижевник
41.Др Јовановић Бојан, научни саветник
42.Др Јанковић Слободан, научни сарадник
43.Јовановић Живадин, дипломата
44.Проф. др Јокић Александар, универзитет у Портланду
44. Проф. др Јовановић Александар, Универзитет у Београду
45.Проф. др Јевтовић Зоран, Универзитет у Нишу
46.Проф. др Јевтић Мирољуб, Универзитет у Београду
47.Јововић Душан, визуелни уметник
48.Кањух Владимир, академик САНУ
49.др Кањух Снежана
50.Кустурица Емир, филмски редитељ и књижевник
51.Др Кањевац Слободан, председник Српског филозофског друштва
52. Кецмановић Владимир, књижевник
53.Проф. др Костић Александар, Универзитет у Косовској Митровици
54.Проф.др  Ковић Милош, Универзитет у Београду
55.Проф.др Ковачевић Милош,Универзитет у Крагујевцу
56.Проф. др  Ковачевић Воја, Универзитет Источно Сарајево
57.Којчић Драгољуб, дипломирани филозоф
58.Кнежевић Милош, политиколог
59.Проф.др Кочовић Драгољуб, Универзитет у Београду
60.Мр Ковач Анђелка, професор клавира, Источно Сарајево
61.Проф. др Костић Тмушић Александра, Универзитет у Косовској Митровици
62.Др Кољевић Богдана Griffith, научна сарадница
63. Проф. др Кошарац Бисерка, Универзитет у Источном Сарајеву
64.Лапчевић Небојша, књижевник
65.Лилић Милица, књижевница
66.Проф др Ломпар Мило, Универзитет у Београду
67.Др Лукић Александар, професор
67.Проф. др Марковић Миодраг, дописни члан САНУ
68.Проф. др Милошевић, Божо, Универзитет у Новом Саду
69.Проф. др Миљковић Ема, Универзитет у Београду
70.Проф. др  Милосављевић Љубинко, Универзитет у Нишу
71.Максимовић Миодраг, књижевник
72.Др. Милорадовић Ненад
73.Проф. др  Милорадовић Софија, Универзитет у Косовској Митровици
74.Проф. др Милашиновић Срђан, Универзитет у Београду
75.Проф. др Митровић Љубиша, Универзитет у Нишу
76.Нововић Драган, адвокат, Нови Пазар
77.Никчевић Желидраг, књижевник
78.Др Новаковић Нада, научна сарадница
79. Проф. др Пипер Предраг, САНУ
80. Проф. др Петровић Александар, Универзитет у Београду
81.Проф. др  Прелевић Душко, Универзитет у Београду
81. Проф. др Пијановић Петар, Универзитет у Београду
82.Петровић Милош, књижевник
83.Петковић Братислав, драмски писац
84.Проф. др Павловић Биљана, Универзитет у Косовској Митровици
85.Проф. др Петровић М. Александар, Универзитет у Косовској Митровици
86.Проф. др Поповић В. Радомир, Богословски факултет
87.Проф. др Питулић Валентина, Универзитет у Косовској Митровици
88.Др  Раковић Александар, научни саветник
89.Проф. др Радосављевић Иван, Универзитет у Београду
90.Проф. др Растовић Александар, научни саветник
91.Проф. др Ракић Бранко, Универзитет у Београду
92.Др Радушки Нада, научна саветница
92 Радисављевић Зоран, књижевник
93.Проф. др  Рељић Митра, Универзитет у Косовској Митровици
94.Радуловић Селимир, књижевник
95.Радоњић Миодраг, сценски уметник
96. Росић Тиодор, књижевник
97.Проф. др Радош Јово, Универзитет у Новом Саду
98.Проф. др Рељић Слободан, Универзитет у Београду
99.Ружић Милан, књижевник
100. Ракочевић Живојин, књижевник
101. Проф. др Степић Миломир,научни саветник
102.Проф. др Станић Драган, Универзитет у Новом Саду
103.Сладоје Ђорђо, књижевник
104.Суђић Бојан, диригент и професор на ФМУ
105.др Сребро Миливоје, професор на Универзитету Монтењ у Бордоу
106.Проф. др Станковић Вук Дејан, Универзизиет у Београду
107.Проф. др Драгана Сарајлић, Универзитет у Косовској Митровици
108.Селимовић Салих, професор историје, Сјеница
109.  Проф. др Танасковић Дарко, Универзитет у Београду
110.Проф. др Танасић Срето, дописми члан АНУРС
111.Проф. др Трифковић Срђа, Универзитет СТ, ФПН УБЛ
112.Тешић Милосав, академик САНУ
113.Терзић Славенко, дописни члан  САНУ
114. Уљаревић Радомир, књижевник
115.Др Хамовић Драган, књижевник
116.Цветковић Петар, књижевник
117.Проф. др Чолић Љиљана, Универзитет у Београду
118.Проф др  Шљукић Срђан, Универзитет у Нововм Саду
119.Проф.др Шљукић Марица Универзитет у Нововм Саду
120.Проф. др Шијаковић Богољуб, Богословски факултет
121. Проф.др  Шћепановић Михаило, Универзитет у Београду
122.Проф. др Шуваковић Урош, Универзитет у Београду

Укупно 124

Израелска редитељка и историчарка Јаел Кацир снимила је докумнтарни филм „Албански кодекс“. На Етнолошком фестивали у Београду српски гледаоци су имали могућност да виде и процене, поред осталог, да ли је албанска беса стварно била тврђа и од камена, да ли је код наших косовскометохијских Шиптара надилазила суровост живота на Балкану.

На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима.

Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу.

С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије.

Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке.

Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу.

Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки.

Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост.

Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније.

Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.

Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је писац Петер Хандке. Хандке је познат као велики пријатељ Србије и Србима. Београдски форум за свет равноправних, му је посало искрене честитке за тако велико признање:

Поштовани г. Хандке,
Молим Вас, примите наше искрене честитке за додељену Вам, Нобелову награду за књижевност.
Београдски форум за свет равноправних и много Ваших пријатеља у Србији је поносно, зато што је ово престижно признање, коначно дошло у праве руке.
Сећамо се Ваше мартовксе посете Београду, Ваше надахнуто обраћање на Међународној конференцији, Ваших ТВ интервјуа и разговора.
Надамо се да ћемо се поново срести у Београду.
Желим Вам све најлепше и још много књига.

Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

У манастиру Грачаница су, 10. октобра 2019, додељене Архијерејске захвалнице доброчинитељима који су успешно и свесрдно реализовали помоћ у обезбеђивању хране за север Космета након тешке новонастале ситуације увођењем такозваних такси.  

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски господин Теодосије уручио је захвалнице добротворима и уз срдачне речи захвалности напоменуо да је сложност мећу нашим народом важна јер само тако остварујемо битне победе за останак нашег живља на просторима светог Космета. Грамату је добио и Фонд дијаспора за матицу, а у име Фонда Грамату је примила Марина Чолић.

Остали добитници Грамата су: Хуманитарна организација „Сви за Космет“, ХО „Стара Рашка“, ХО „Срби за Србе“, Фондацији Делије, Фонду Њ.К.В. Принцеза Катрина, Млекари Шабац, фирми „НС концепт“, фирми „ПИП“, пекари „Занат“, и ХО „Лајфлајн“. 

Овом приликом обележено је  и две деценија постојања добротворног рада Епархијске организације „Мајка девет Југовића“. 

Велики европски и светски књижевник Петер Хандке, добио је овогодишњу Нобелову награду за књижевност.

Петер Хандке је дугогодишњи пријатељ Србије и дао је велики допринос истини о разбијању Југославије, санкцијама и страдању Срба током НАТО агресије на нашу земљу 1999.

Петер Хандке је, такође, доказани пријатељ и Београдског форума за свет равноправних.

Форум му је за његов свеукупни рад и велики допринос, ширењу истине у Европи и свето о Србији, српком народу, као и о Покрајини КиМ, доделио Повељу за храброст. Повеља му је уручена 23. 03. 2019. на Међународној конференцији одржаној у Дому Војске у Београду.

У прилог је линк обраћање Петера Хандкеа на Међународној конференцији.