Вили Вимер

Већ годинама водећи политичари на нашим географским ширинама трабуњају о „тржишној демократији“. То покрива све. Али то нам такође јасно показује да на нашим географским ширинама постоје само остаци некада цветајуће демократије. У време избора се народ нешто пита и ма колико да британске обавештајне службе – како се то може прочитати у страној штампи – изманипулишу свако политичко истраживање јавности, ипак таква истраживања дају индикакције о томе шта људи мисле. Тако и у случају трагедије у Украјини.

Ништа се није научило нити постоји спремност да се нешто научи из највећих грешака у новијој историји Европе. Тако би се могла тумачити садашња западноевропска политика према нашем руском суседу. Нема свако у Европи то чувено „кратко памаћење“ као ови у Берлину. Када се из позције Москве посматра како на западу континента нараста одговарајући агресивни потенцијал, намеће се једно одлучујуће питање: после Наполеона и Хитлера да ли се са оне стране Атлантика опет појављује неко?

Стара некадашња изрека, коју многи суграђани стално понављају, јасно и убедљиво каже: ко стално лаже, томе се не верује ни када говори истину! Овде се мисли на САД.
Уопште се не ради о томе ко је на власти у нашем пријатељском САД-у. Ми се већ више од петнаест година миримо са тиме да нас без мере константно лажу како бисмо подрзали крваву линију коју САД повлачи преко евро-азијског континента .

Брутално се преко леђа другога остварају властити интереси. Међународно право више нема никакву улогу. Бивши амерички председник Џими Картер тврди да у његовој земљи више не функционише демократија. „Незаобилазна нација“ – како ју је једном назвала бивша министарка иностраних послова госпођа Олбрајт – деградирана је у „војни кластер“ и некада је била – и то у политичком контексту – „наша велика љубав“.

На нашем континенту се немилосрдно убијају људи и када, поређења ради, мала Малезија, озбиљно схватајући међународно право затражи да се на међународну листу ратних злочинаца ставе главни кривци за на пример рат у Ираку, добија један ударац за дургим. Судије у Куала Лумпуру су установили да би се управо на њој могли да нађу Буш и Блер.

Притом се још увек није ни покренуло питање, погледајте једну вест из последњег Монитора у вези ове теме, злочина које су НАТО-трупе починиле у Авганистану.
Наш савезни председник припрема нас с тим у вези на оружане походе – и то месецима. Он потпуно заборавља да наша искуства са западним наступима почев од нашег поновног уједињења претстављају на овом подручју катастрофу без краја. Овде се замењује добра вера за бруталну политику моћи.

Притом је било повлађивача, као што су западноевропске државе и државе које очигледно због својих интереса у потпуности подржавају такво америчко понашање. Ту спада и садашња израелска политика. То показује и стално одбијање Тел Авива да се конструтивно сарађује у посредовању за постизање мирније будућности. Овде постоји и наша одговорност да упозоримо Израел на последице његовог таквог деловања.

Основни животни принципи неког народа се, након одлука УН о оснивању Израела, не могу толико минимизирати у Гази, тј. не могу се на бруталан начин - било у мирним временима или за време ратног похода – да сведу на нулу. Ово говори у прилог условима под којима се свуда на територији Израела може живети у миру без свакодневног напада ракетама.

Политичка збивања, која можемо да пратимо годинама, јасно указују да садашња израелска влада настоји да створи нови поредак на целом Блиском истоку у државноправном погледу и да у поодмаклом остваривању ових планова ставља палестински народ под неиздрживи притисак.

Колико су затровани међународни односи америчком агресивном политиком у задњих готово двадесет година ,јасно показује трагедија од 17. јула 2014. године у ваздусном простору изнад Украјине и пад Боинга 777 малезијске ваздухопловне компаније. Ретко су када мртви, који заслужују жаљење, тако инструменатализовани за своје потребе као што је сада случај.

Овде се на тако одвратан начин оперише претпоставкама против факата само да би се то искоритисло за властите циљеве. Намеће се утисак да је огромна манипулација мишљењима достигла такве размере јавног огорчења које ће потрајати све док министри иностраних послова Европске заједнице данас не донесу одлуку о санкцијама против Руске федерације због хушкања на рат. Русија се није упуштала у сумничења како је то чинио Запад, а пре свега САД.

Она је интернационално јавно ставила на сто своја сазнања о украјинском ваздушном простору у време пада авиона. Зашто Савезна влада и зашто НАТО не дођу и не ставе на сто своје резултате извиђања извдиђачких авиона АВАКС стационираних у Гајленкирхену? Зашто САД не прзентирају своја наводна сазнања добијена преко извиђачких сателита?

Под тим условима би то могао да буде корак у правцу ка стварном појашњењу зашто су устаници пронађене „црне кутије“ у том делу Украјине предали директно истраживачком тиму Малезије, а не у руке моћника у Кијеву.

Па управо су САД имале трагично искуство са обарањем једног авиона цивилног иранског ваздухопловства изнад персијског залива са скоро 300 путника. Зашто се према мртвима не покаже респект и поштовање? Они нису заслужили да на тако одвратан начин буду конфронтирани против Русије да би се из сасвим других разлога окривио сусед.

Ионако се више не могу ни слушати прежвакавања западних шефова држава и влада о Украјини и руским држањем у вези са тим конфликтом. Управо је Запад био тај који је уз помоћ немачких установа изазвао преврат у Кијеву. Потпаљивачи пожара седе овде и сада траже од Путина да заустави пламен кога они стално распламсавају.
Немачки народ је тај који управо финансира ратове Кијевске владе против свог народа у тој банкрот-држави.

У коју сврху иначе служе европски кредити или новац од ММФ-а?. Садашње вође у Кијеву добијају толико времена на екранима немачке телевизије. Када их слушамо шта говоре, имамо још више разлога да их колико год је то могуће даље отерамо од нас. То исто важи и за немачке челилчне шлемове, чије учешће истовремено траже Велика коалиција и градоначелник Кијева Кличко на познатим бојиштима из Другог светског рата.

Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“, када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи ударац

Jош од покушаја министара иностраних послова, Фабијуса, Сикорског и
Штајнмајера, да реше кризу у Украјини насталу због устанака у Кијеву,
провлачи се кроз њу као црвена нит опасност од рата све до данашњих дана и
наводних споразума између Порошенка, Путина и Оланда. То без сумње доказује
да сваки европски покушај да се дође до решења ометају украјински
председник и његови „босови“ у Вашингтону. Европске државе нису могле да
схвате на основу јасно изговорених речи госпође Нуланд из Министарства
иностраних послова САД-а да се „сценарио“ за све што се догађа у Украјини и
води у отворени рат са суседом прави у Вашингтону, а не у некој од
европских држава. У узбуђењу око завршне утакмице на Светском фудбалском
првенству потпуно је незапажено прошло да су преко викенда, очигледно са
украјинских положаја гађани циљеви на руској територији. Случајно или не?
На основу реакције из Кијева, свако је могао да види да ти догађаји уопште
не дотичу тамошње властодршце. Они ионако не треба да се боје последица. За
то се брину други. И то не само још увек активни генерални секретар НАТО-а
Расмусен. Он је недељама тражио од руске стране да повуче своје трупе са
украјинско-руске границе. Сада знамо због чега је постављан такав захтев.

У време када се пола Европе налази на годишњим одморима, а друга половина
се бави фудбалом, између Украјине и Русије гори упаљени штапин. Почев од
масовних страдања на Тргу Мајдан у Кијеву, фитиљ је постављен ту за нешто
веће. Притом за Запад, а пре свега за безгранично поводљиву „квалитетну
штампу“, није било ни од каквог значаја да објасне ко је поубијао људе на
тргу, из страха да им не би пала круна са главе. Жртве таквих масакра су до
сад могле да се надају да ће Запад зарад себе оптужити починиоце. Данас се
поуздано зна да је деловање Запада само питање опортунитета.
То се обично назива „морални пад“ Кијева, а по питању ко тамо уопштено
ужива подршку Запада може се врло јасно закључити колико мало је остало од
некада поносних „вредности западних друштава“. Чини се да ће Украјина
постати клише за даља догађања у Европи и мало шире. Понашање украјинског
моћника Порошенка према истоку своје земље, а пре свега према становништву
које тамо живи нема ничег заједничког са тим да се отклоне или елиминишу
тешкоће у земљи. То је рат против властитог народа и то помоћу наводно
самоникле Националне гарде, која је састављена од фашистичких група, пре
свега из западне Украјине. Људима у источној Украјини се на тај начин
демонстрира да се на позорницу враћају оне снаге које су у прошлости на тим
просторима починиле енормне несреће. Европа би требало да се стиди да за
такве сподобе покаже макар трунку разумевања. Америчко-кијевско-украјински
циљ ових догађања ће, у случају потребе, прерасти у отворени рат против
Русије како би се Украјина искористила као бастион, не само против Русије.
Уколико би се постигло да Украјина одигра такву улогу за САД, онда би под
америчку контролу потпала читава трансверзала од Балтика преко Пољске и
Украјине до Црног мора. Амерички циљ, који је инициран још на самиту НАТО-а
2006. године у Риги. Пошто су ову америчку идеју представници Старог
континента у то време одбацили, сада је Вашингтон присилно то приредио
непослушним Европљанима.
Ако не тако, онда тотална контрола над Украјином без Европљана. Притом се
на драматичан начин могу истовремено постићи два циља: Вашингтон ће
избацити Русију из Европе и Западну Европу ставити под комплетну контролу.
Између Русије и Немачке би могли да постоје и даље увек традиционално добри
економски односи. Вашингтон ће у будућности заврнути ту славину или ће
Москва бити разапета на крст и бити приморана да под америчку контролу
стави испоруке плина и сирове нафте, као што им то у време „Јукоса“ умало
није пошло за руком. Повреде границе са Русијом од стране украјинских
јединица за време викенда, када се одигравала финална утакмица, само су
проба колика би „цена“ могла да испадне.
Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо
постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“,
када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о
слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити
судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће
остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи
ударац. Не треба више уопште подсећати на то да је Вили Брант некада
стављао у изглед више демократије за Немачку. Већ годинама се управља нама
„одозго надоле“ а могућности немачког властитог одлучивања нестале су у
глибу бриселских лоби-интереса. То што је остало од европског демократског
система треба да се одупре нападу америчких судова за поткопавање наших
влада и парламената? Мислити на то значи безнадежност учинити политичким
основним узором.
После употребе оружаних снага у страним земљама у акцијама „defend by
fire“, у којима се постаје жртва деловања властитог оружја, очигледно
долази сада систем „friendly occupation“ као остварење поменутог циља.
Вероватно не постоји ниједан главни град који је према САД-у тако отворен
као што је Берлин. С друге стране, у немачком главном граду доносиоци
одлука раде уз једва постојећу административну и политичку снагу одлучивања
„за ово или оно“ у интересу САД-а. Америчка филозофија и утицај владају
куда год се баци поглед. Берлин добровољно предаје Американцима сваки папир
и сваки документ од америчког интереса. Чему онда шпијунажа, и то још од
Беча? Ако се већ не може напунити грло, шта онда још преостаје? Ово питање
је јавно покренуо пре неколико дана председник БДИ, господин Грило.
Оправдано али прилично закаснело, указао је господин Грило са каквим
препуњеним „ратним касама“ иду у куповину амерички глобални концерни у
Европу, на примеру „Акстрома“ у Француској. Пошто за своје добити – из
разлога које је објаснио британски председник владе – не плаћају готово
никакав порез, америчком робом лако избацују сваког европског конкурента и
из немачке и европске индустрије извлаче и црно испод нокта, тј. све што
још није у поседу САД-а.
Аутор је бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, бивши државни
секретар Министарства одбране Немачке − ЦДУ

У галерији "Прогрес" (Змај Јовина 10 у Београду), отворена је изложба под називом "Злочин у Одеси", поводом ужасног злочина који се десио у Дому синдиката у Одеси (Украјина), 2. маја ове године. Изложбу, коју ће грађани моћи да погледају до 15. јуна, а која садржи 57 фотографија, организовали су Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала и Покрет за Косово и Метохију.

Пред око 150 истинољубивих и праводљубивих посетилаца, на отварању су се обратили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и Олег Музика, један од преживелих злочина, чији се брат и даље води међу несталима.

Напомињући да су организовали изложбу са жељом да се чује истина о злочину и омогући њено ширење, Живадин Јовановић је рекао да српски народ не само да има дужност већ га и проживљена иста судбина води саосећању и солидарности према свим жртвама и осуди сваког злочина. Зато ни овај злочин не може бити изузетак, те допринос правди и истрајавње на проналажењу и осуди злочинаца представља обавезу свакога човека.

Наглашавајући да је злочин у Одеси резултат исте политике коју је на својој кожи осетио српски народ деведестих година, он је истакао да је тиме морална обавеза српскога народа о ширењу истине већа. Аналогија са злочином у Одеси види се у злочинима какви су деведесетих били улица Васе Мишкина, Маркале 1, Маркале 2, Јеврејско гробље, злочини током НАТО агресије на СР Југославију и други. Медијске блокаде и манипулације при којима се жртва проглашава за виновника представљају исти метод деловања који је примењен и овде.

Примаран узрок и овом злочину, као најмонструознијем у грађанском рату у Украјини, јесте империјално кретање НАТО-а на Исток и рушење међународног правног система започето агресијом на СР Југославију. Доживљавајући свој почетак у Југославији, империјално кретање НАТО-а доводи до поништавања свих цивилизацијских вредности, што злочин у Дому синдиката и показује. Последице су грађански рат и насиље над недужним цивилима. Једино су непосредни актери овог пута другачији. Како објашњава председник Беофорума, сукобе у Украјини изазвале су профашистичке и пронацистичке снаге, бандеровске групације подржане и финансиране од стране Запада. Он је подсетио да је најчешће цитирана цифра финансирања демократије у Украјини пет милијарди америчких долара.

Уместо мешања са стране и заговарања радикалних и војних метода, он истиче да решење кризе могу бити само дијалог и равноправност међу народима. Демократски принципи и поштовање узајамних права, посебно права мањина, услов су за конструктиван дијалог сукобљених страна и доласка до мирног решења. Тако би се онемогућиле радикалне групе, следбеници нацистичке идеологије, не само у Украјини, него и читавој Европи. На крају, господин Јовановић, представио је и најавио госта из Украјине, Олега Музику.

Олег Музика, становник Одесе и један од преживелих злочина, на почетку је објаснио да је циљ грађана на југоистоку федерализација Украјине, очување руског језика као другог званичног језика и да југоисточни региони имају право да сами бирају органе локалне самоуправе. Не желећи да разговарају о жељама југоисточних региона нове власти у Кијеву послале су војску и довеле до грађанског сукоба у којем се као последица десио и злочин у Одеси. Као један од мирних демонстраната, Олег Музика се нашао заточен на другом спрату Дома синдиката у тренуцима када је запаљен и када су профашистичке групе почеле да чине масакр над грађанима који су се сакрили у Дому.

Узалудно се надајући да ће полиција спречити масакр, како је објаснио, одлучили су да траже излаз и побегну у чему су многи, па и он, успели, али други, међу којима и његов брат, нису па су убијени или се воде као нестали. Објашњавајући да је ситуација у Одеси након злочина веома напета и прети да ескалира, грађани су и пре пар дана пуштали црне балоне и беле голубове, прве као симбол жалости, а друге као симбол мира, желећи да се злочини више не понављају и да се мир врати у Одесу.

Оно што највише брине грађане Одесе, напоменуо је Олег Музика, јесте да полиција више не хапси, али извештава где се демонстранти налазе, те ти људи, касније, нестају у тишини. Пошто се његов брат води као нестао након злочина у Одеси 2. маја, његова мисија да се бори за истину о страдалима довела га је и у Србију да проговори о својој судбини.

Поруке изложбе су да се злочинци морају пронаћи и осудити; да оживаљавање нацизма и фашизма представља велику опасност по читаву Европу; да експанзија НАТО на Исток, ка руским границама, и милитаризација Европе треба да се зауставе. Да је Украјини и Европи потребно мирно политичко решење. Оно је могуће дипломатијом и договором у којем ће учествовати и разговарати власт и опозиција, САД, ЕУ и Русија.

Изложба је оставила утисак и на посетиоце који су у Књигу утисака, у коју ће грађани моћи да се упишу током њеног трајања, оставили поруке захвалности организаторима, подршке страдалном народу Украјине и осуде злочина, као и поруке које осликавају сврху изложбе међу којима можемо издвојити следеће: „Ко год је починио ове злочине, мора бити кажњен. Просто је невероватно да се у XXI веку, на континенту који је колевка демократије, дешавају овакви злочини. Ово доказује да човек може и јесте највећа звер. Нацизам мора бити заустављен. Заувек. Желећи да сви виде ову изложбу и из ње извуку поуке, један посетилац је поручио:"Мржњо, стани! Човече љуби човека, то је највећи овоземаљски дар!“

Изложба ће бити отворена од 10. до 15. јуна, у времену од 11:00 до 21:00 час.

(Ненад Узелац – Београдски форум за свет равноправних/РТ)

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

АУДИО СНИМАК: https://www.sendspace.com/pro/dl/8hh99f
ФОТОGRAFIJE: http://goo.gl/uGzk6t

У препуној дворани Руског дома у Београду представљена је књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића. Поред аутора, о књизи су говорили Проф. Александар Животић, Драган Лакићевић (Српска књижевна задруга) и Живадин Јовановић (Београдски форум).

На промоцији је истакнуто да су издавање ове књиге иницирали интелектуалци из српског расејања како би српски историчари афирмисали истину о правим узроцима Првог светског рата и огроман допринос Србије победи савезника. Књига је својеврсно реаговање врхунских српских историографа на велику продукцију литературе на Западу чије циљ ревидирање историјски верификованих оцена о узроцима, последицама и одговорностима за покретање рата 1914. и покушај пребацивања одговорности на Србију. Истакнуто је такође да се изградњи националне и државне стратегије мора полазити од историјских искустава Србије, од доброг разумевања савремених трендова у кретањима у Европи и у свету као и од дугорочних приоритета и циљева Србије. 

Изнет је предлог да се надлежним властима предложи да се у Београду, на Калемегдану, постави гранитни крст - споменик палим српским и руским борцима у Првом светском рату, што су сви присутни поздравили дугим аплаузом.

У уметничком програму су учествовали Лепомир Ивковић, глумац Народног позоришта у Београду, проф. ФМУ Татјана Олујић, виолина и Даринка Пауновић, клавир. Представљању су, поред других, присуствовали Потпредседник САНУ проф. Љубиша Ракић и амбасадор Белорусије Владимир Чушев

Књигу су издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата. Покровитељ издања је Фонд дијаспора за матицвуИздавачи су најавили да се ускоро могу очекивати преводи

Аутор: Живадин Јовановић

Бивши немачки канцелар Герхард Шредер, нешто пре недавне посете Београду, изјави да су чланице НАТО-а, дакле, и Немачка, нападом на СР Југославију 1999., прекршиле међународне законе. У време напада, односно, агресије, Шредер је био Савезни канцелар Немачке. Шредер је први председник владе једне земље чланице НАТО и ЕУ, из времена агресије НАТО, који је јавно признао да су нападачи прекршили међународне законе. Дакле, Шредер, влада чији је шеф био и његова земља су, дакле, свесно, умишљајно, учествовале у кршењу међународних закона. По дефиницији међународних закона то је била оружана агресија која је злочин против мира и човечности. По међународним, али и по националним законима, ко супротно законима другом нанесе штету, има обавезу да исту надокнади. То је законска, али и морална и цивилиѕацијска обавеза. А штета нанета СР Југославији – Србији и Црној Гори - је огромна. Само директна материјална штета процењена је одмах након агресије на 100 милијарди америчких долара. Без процене штете за близу 4.000 убијених и око 10.000 рањених људи. Без процене штете по здравље људи и природну околину од употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, касетних и графитних бомби. О патњама читаве нације и моралној штети да не говоримо.

НАТО је, како преносе медији, на свом сајту управо објавио саопштење у којем се, поред осталог, наводи да је напад на СР Југославију пре 15 година извршен без овлашћења Савета безбедности. А зна се, према Повељи УН једино тело које може дати одобрење за било какву војну акцију против неке друге земље јесте управо Савет безбедности. Дакле, сам по себи, став да је напад извршен без одобрења Савета безбедности, намеће закључак да је НАТО свесно, умишљајно, прекршио Повељу УН која је темељ читавог међународног правног поретка успостављеног после Другог светског рата. Агресијом НАТО против СРЈ пре равно 15 година, Алијанса је озбиљно поткопала, угрозила светски правни поредак. НАТО, додуше, наводи у саопштењу, да се одлучио на напад да би осигурао безбедно окружење, спречио масовно кршење људских права и протеривање становника. Колико је то био мотив, а колико маска за стално стационирање америчких војника (Боднстил) као ослонца стратегије експанзије на Исток, поодавно, углавном, није спорно, не само за аналчитичаре и слободно мислеће људе, већ ни за јавност у Европи и у свету. Какво је то безбедно окружење у коме је током мандата КФОР-а (читај: НАТО) на Косову и Метохији уништено 150 српских средњевековних манастира и цркава, разорано десетине, ако не стотине, српских гробаља, протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца којима се ни после 15 година од протеривања не дозвољава слободан и безбедан повратак на њихова огњишта? Шта значи слобода за и „безбедно окружење“ за жртве погрома Срба 2004. године, за киднаповане, убијене и нестале, посебно за жртве трговине људским органима? О томе и много чему другом нема речи у ни у једном саопштењу НАТО.

Са обзиром да је овај видео изнад блокиран од стране ГЕМА, само у Немачкој под изговором да се крше ауторска права музике која се чује у позадини, да не би био цензурисан, направили смо доле и верзију без музике у позадини, тако да сада немају у Немачкој никакав основ да блокирају гледање овог филма

Сви видео снимци око обележавања НАТО Агресије и саме интернационалне конференције:

NATO AGGRESSION 1999-2014 (Одабрана излагања са интернационалне конференције)
http://goo.gl/0n5VOy

NATO AGGRESSION 1999-2014 (Излагања младих из Беофорума)
http://goo.gl/qo28VA

NATO AGGRESSION 1999-2014 (У сећање на агресију...)
http://goo.gl/mDdx6j

Примите изразе нашег најдубљег саучешћа.

Генерал Љубиша Стојимировић остаће трајно у сећању као командант одбране од НАТО агресије, врхунски професионалац, патриота и личност одана миру, истини и правди.

Слике Генерала Стојимировића код споменика Вечна ватра 24.3.2014
(слике можете преузети овде:http://www.sendspace.com/file/uvpv32 )

Некадашњи начелник штаба Треће армије генерал Љубиша Стојимировић о Нирнбершком процесу, лицемерју Хашког трибунала и злочинима над српским народом и ЈНА у наметнутим ратовима

„Де јуре” агресија и злочин НАТО против СРЈ и Србије остаје ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ! Да ли ће будуће генерације у неким бољим временима бити способне, вољне, духовно и интелектуално храбре, да од човечанства затраже казну за језиви злочин НАТО-виновника против српског народа, тешко је предвидети. За 50-100 година од човечанства, и потоњих нараштаја зависиће да ли ће писати објективну српску историју. Важно је да знају да злочин не застарева!

Уважени организатори и учесници међународне конференције "Да се не заборави" посвећене тужној петнаестој годишњици великог страдања наше отаџбине, нашег народа, приликом напада неколико стотина пута јачег и многобројнијег тадашњег завојевача, и после ултиматума са којим се може историјски упоредити једино онај злогласни из јуна од пре сто година којим је почет Први светски рат.

Драги пријатељи, браћо и сестре, ја се радујем позиву да присуствујем оваком часном скупу часних људи, али ми је жао што је повод овај који нас је данас сабрао у овом лепом броју. Повод јесте како рекох велико страдање, велика неправда нанета нашем народу а нажалост, на разним меридијанима, нека неправда се наноси свакодневно, разним народима на овој нашој планети. Не бих вас замарао многим речима, управо сам дошао да, не заборављајући никада оне дане које сам и преживео у Новом саду, оне тужне вечери двадесетчетвртог марта, и вама благодарећи свима што не дозвољавате да се икада заборави тај догађај а многи би нажалост радо и овде у нашој средини а поготово у неким другим срединама хтели да се све то заборави, као да никада се није ни десило. Наравно то неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам него је израз и исказ најдубљег поштовања према невиним жртвама а у овом нашем случају, жртва су били сви без изузетка, становници наше тадашње државе. Посебно овде желим да поменем међу свим многобројним невиним жртвама децу, сећам се једне књиге издате у то време из пера госпође Савовић, Маргит Савовић, управо на тему страдања невине деце, неколико стотина деце.
Други моменат, који мислим да не би смо смели занемарити, са извесним, ако хоћемо неоправдавањем а неразумевањем за разне империјалне и друге интересе политичке, геостратешке и тако даље, али без икаквог разумевања за лажно моралисање поводом спровођења планова у циљу тих интереса. Тако дакле и ове наше дане, чујемо много моралисања поводом поновног присједињења Крима његовој вековној земљи Русији којој је припадао кроз историју непрекидно до неког тренутка када је некоме пало на памет да то мења, и сад је то закон, тако је и код нас наше горко искуство, када неком силном и моћном дође на ум једна идеја, њено спровођење можда не можемо ометати нити спречити, али барем морамо бити ожалошћени па и огорчени због пропратне морализаторске реторике која прикрива суштину проблема и збивања у историји. Нико наравно ни ми сами, али поготово они који су учинили оно што данас овде обележавамо нема право да прикрива своје стварне циљеве и своју стварну исtоријску одговорност и за неке моралистичке реторике, а то се збива.

И још једну мисао желим да нагласим, већ тада у тим данима, од самог почетка агресије, напада па на даље, а и до данас, овај часни међународни скуп је доказ за то, многи људи, наши пријатељи, не само из народа истог цивилизацијског круга, руса, грка и других, него и веома многи часни људи, интелектуалци, из земаља чланица НАТО пакта такође су подигли глас људске савести и сведочили истину о суштини о тужној горкој суштини тадашњих збивања. Таквих људи ја данас видим много сабраних овде, сви ви служите том циљу, служења искључиво историјској истини и служења правди и правим идеалима мира човечности и сарадње међу људима и народима, а све оно друго што прикрива или замагљује истину и правду и човечност за нас мора бити заувек неприхватљиво. Ја у том светлу, том кључу видим смисао и вредност овога скупа који неће бити заборављен као што ево нису заборављени ни тужни страшни догађаји пре петнаест година. Призивам Божији благослов на све вас и желим срећан и успешан рад овом часном скупу, хвала.

Преузмите цео аудио снимак оба дана конференције  "Глобалним миром против глобалног интервенционизма и империјализма" одржане 22. марта  23. марта 2014. у Центру „Сава“ у Београду.

15:30 сати аудио материјала у MP3 формату (линк):

http://www.wuala.com/profidizajn/beoforum/konferencija-sc-audio-22-23-mart-2014.zip/

и линк за брзо преузимање:

https://www.sendspace.com/pro/dl/5pgi9p

Сви који нисте стигли да присуствујете конференцији, имате могућност да преслушате све без цензуре.

Све досадашња објављена видео излагања можете видети овде у видео плејслисти:
http://goo.gl/OcydXX

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

РЕЧ НА НА ОТВАРАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ „ГЛОБАЛНИМ МИРОМ ПРОТИВ ГЛОБАЛНОГ ИНТЕРВЕНЦИНОИЗМА И ИМПЕРИЈАЛИЗМА“, 22. марта 2014. У Београду

Драги пријатељи,

Живимо у времену дубоких и брзих промена у Европи и у глобалним односима које утичу на будућност наше планете, на судбину цивилизације а тиме и на услове опстанка и живота сваког човека. Промене почињу са завршетком хладног рата и падом берлинског зида. Њихов почетак побудио је велике наде и очекивања да ће човечанство ући у период просперитета, економско-социјалног, културног и цивилизацијског препорода. Нажалост, те наде су изневерене. У Европи смо били сведоци разбијања суверених држава, незабележеног грубог мешања у унуитрашње послове независних земаља, подстицања дестабилизације, сепаратизма и тероризма, грађанских ратова, промена међународних граница и ревизије историје читавог 20. века.

Аутор: Владислав Јовановић

Пре 15 година једна помахитнала регионална војна организација извршила је назапамћен злочин против мира.

Одметнут од међународног правног и политичког поретка, кукавички и невидљиво, НАТО је скоро три месеца садистички бомбардовао и пустошио СР Југославију.

Преседан и инспирацију за своју оружану агресију нашао је у агресији фашистичке Италије против Абисиније 1935. године.

Као што Италија није за своју оружану акцију имала одобрење тадашњег Друштва народа, тако и НАТО није за своју „хуманитарну интервенцију“ имао сагласност Савета безбедности нити ослонац у Повељи светске организације.

Последице обеју акција биле су, у сучају Италије, смртни ударац Друштву народа, а у случају НАТО, девалвирање и маргинализовање ОУН, чија овлашћења је НАТО узурпирао и злоупотребио.

Агресија НАТО на СРЈ подрила је борбу против тероризма као општег зла, јер је направила поделу између доброг и лошег тероризма, при чему је тзв. добар тероризам - ОВК служио као пешадија током ваздушне агресије. Једна од важних последица агресије јесте да су мале и средње земље схватиле поруку да их само поседовање нуклеарног одбрамбеног капацитета штити од војног интервенционизма САД и НАТО. 

 Међународне Конференције одржане у Београду 22. и 23. марта 2014. године

Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у координацији са Светским саветом за мир, одржао је 22. и 23. марта 2014. године у Београдском Центру „Сава“ Међународну конферецнију под називом „ГЛОБАЛНИ МИР VS. ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ“. Конференција је одржана поводом 15. годишњице оружане агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СР Југославију). Мото Конференције је „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“.

У раду Конференције је учествовало преко 500 научника, стручњака и јавних личности из области међународних односа и безбедности, из 50 земаља Европе и света.

Конференцији су присуствовали амбасадори и високи дипломатски представници више пријатељских земаља акредитованих у Србији.
Учесници Конференције су одали почаст људским жртвама страдалим током 78 дана бомбардовања и положили венце на споменике. Они су изразили поштовање према свим жртвама илегалне НАТО агресије против Србије и Црне Горе, према припадницима бивше југословенске армије, према Федералној влади Југославије, председнику Слободану Милошевићу и свим херојским браниоцима отаџбине. Ми се, такође, морамо сећати жртава НАТО агресије после 1999. године, настављања прогона политичких и војних лидера који су бранили отаџбину и који су послати илегалном Хашком трибуналу, укључујући председника Милошевића и друге, који је тамо умро. Сматрајући тај Трибунал илегалним, као средство НАТО пропаганде и политичке уцене, учесници Конференције захтевају његово распуштање.
Дебата је протекла у конструктивном и толерантном дијалогу о најважнијим питањима и проблемима међународног мира и безбедности. Излагања су била усмерена на то како да се, у условима све чешће примене политике силе, дестабилизације појединих земаља и изазивања криза широм света, очува светски мир и пронађу начини за сузбијање глобалног интервенционизма, који угрожава међународни правни и политички поредак и свет гура ка ивици великог ратног сукоба.

Учесници су анализирали узроке, поводе и последице агресије НАТО 1999, како за Србију и Балкан тако и глобалне последице за мир и безбедност у Европи и у свету. У вези с тим, учесници Конференције су се сагласили у следећем:
- Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СР Југославије), марта 1999. године, био је рат наметнут једној независној, сувереној европској држави, грубим кршењем основних принципа међународног права, а пре свега, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија. То је била агресија изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН. Зато она представља злочин против мира и човечности, тачку преокрета ка глобалном интервенционизму, грубом кршењу међународног правног поретка и негирању улоге УН. Тиме је успостављен модел интгервенционизма који је касније коришћен у свим агресијама од Авганистана, Ирака и Либије, до Малија.
- Да би прикрили праву суштину агресије и тако пред сопственом и светском јавношћу избегли осуду и одговорност, водеће силе Запада - САД, Велика Британија, Француска, Немачка и друге чланице НАТО пакта, њих 19, смислиле су цео арсенал еуфемизама како би том злочину против мира прибавили макар какав легитимитет. У име те тзв. „хуманитарне интервенције“, НАТО пакт, на челу са САД, неселективно је убијао становништво Србије, укључујући децу, немоћне и старе особе, уништио целокупну привреду, разорио инфраструктуру, загадио скоро целу животну средину, са тешким и далекосежним последицама за здравље данашњих и будућих генерација.
- Како се ради о злочину против мира и човечности, о грубом кршењу основних норми међународног права, земље чланице НАТО носе сваку одговорност за ту агресију, укључујући и одговорност за накнаду штете, у износу од преко 100 милијарди САД долара, као и одговорност за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других недозвољених средстава за масовно уништавање. У вези с тим, учесници Конференције су истакли да Србија и Црна Гора имају сва права да, пред одговарајућим међународним институцијама, покрену поступак против НАТО пакта и свих држава чланица, које су учествовале у агресији, у циљу остваривања права на надокнаду ратне штете, као и појединцима који су били жртве агресије.
- Након завршетка оружане агресије, агресија је настављена другим невојним средствима. Та продужена агресија се огледала: у насилној промени власти путем петоктобарског преврата 2000. године, који је инициран, финансиран и подржан споља, у првом реду, од стране чланица НАТО пакта; у уценама, претњама и условљавањима разних врста, како би се Србија одрекла свог државног суверенитета над Косовом и Метохијом, као својим историјским и културно-цивилизацијским средиштем; у игнорисању елемената државног суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, који је гарантован Резолуцијом 1244 СБ УН; у сталном истискивању уставно-правних функција Србије са Косова и Метохије. То је на крају резултирало противправним и противуставним самопроглашавањем независности Косова 2008. године, признате од стране већине НАТО земаља. САД/НАТО агресија 1999. године грубо је прекршила Повељу УН, Декларацију 1970. године о принципима међународног права, Финални акт Хелсинкија, Париску повељу за Нови свет, пет резолуција СБ УН од 1998.-2008. године, укључујући резолуције 1244 и 1785.
- Одмах по окончању агресије, на Косову и Метохији је успостављена велика америчка војна база,“Бондстил“, прва и кључна карика у ланцу инсталирања низа америчких база у Бугарској, Румунији, Пољској, Чешкој и другим земљама Источне Европе. Агресијом НАТО против Југославије убрзана је трка у наоружавању, милитаризација европског континента и спровођење САД/НАТО/ЕУ стратегије „ширења на Исток“.
- Кулминација те тзв. посредне доминације Запада према Србији, била је и крајње цинична пресуда Међународног суда правде о томе да проглашењем независности Косова и Метохије, није прекршено међународно право. Том пресудом је та највиша међународна правна институција, у ствари, легализовала једнострану сецесију, односно разбијање територијалног интегритета међународно признатих држава.
- Агресија на Србију и Црну Гору (СР Југославију), марта 1999. године инаугурисала је један од најпогубнијих принципа и метода понашања великих сила Запада, на челу са САД, а то је принцип глобалног интервенционизма. То практично значи да САД, НАТО и Запад сами себи дају право да по слободној вољи и избору, у складу са својим стратешким интересима, утврђују где су у свету угрожени њихови интереси и да могу војно, или на друге незаконите начине интервенисати. Саставни део те стратегије је свргавање легално изабраних власти и довођење послушничких, марионетских режима којима се даје ореол „демократских“ власти.
- НАТО је увек наступао као агресивни војни савез за ширење и наметање империјалних и неоколонијалних циљева најмоћнијих земаља Запада. Целокупно доасадашње искуство показује да НАТО стратегија глобалног интервенционизма оставља за собом хаос у међународним односима, огромне људске жртве, поделе и дугорочну беду и патње у свим земљама и регионима, који су непосредне жртве такве политике. Случајеви Балкана, Афганистана, Ирака, Либије, Сирије јасно о томе сведоче. НАТО је одговоран за разарање међународног правног портека, за деградацију УН, за изазивање нове трке у наоружавању, за милитаризацију Европе, за дестабилизацију и изазивање криза у појединим земљама и регионима у свету. Отуда је НАТО стратегија супротна циљевим мира и безбедности, супротна демократским и цивилизацијским вредностима и основним људским правима. У таквој организацији нема места за мирољубиве земље, које своје интересе везују за поштовање међународног права и система УН. Зато су се учесници Конференције изјаснили за укидање НАТО-а, као реликта Хладног рата, за прекид политике слободног интервенционизма и поштовање слободе, независности и равноправности свих земаља и народа.а мирољубиве земље, које својеквполитике. Сл

- Извоз демократије и диктирање културно-цивилизацијских образаца је постао уобичајени начин понашања сила Запада, пре свих САД, у њиховој тежњи да свет уређују по сопственим мерилима и у складу са сњвојим егоистичним интересима. Наметањем политичких и културних-цивилизацијских образаца је насиље над реалношћу и оно готово увек доводи до сукоба, унутрашњих немира, до дубљих раслојавања и подела, што за дуже време нарушава мир у свету и представља покриће за трано војно мешање. По том моделу настале су тзв. „обојене револуције“ у Грузији, Венецуели и Украјини и узурпирано „Арапско пролеће“ које је разорило и за више деценија уназадило земље као што су: Либија, Египат и Сирија.
- Стратегија интервенционизма себи налази неколико мотива и циљева. То су контрола природних и развојних ресурса, прерасподела ресурса и геополитичког прекомпоновања света, против и на штету замишљеног главног геополитичког противника. На тај начин је од стране САД/НАТО/ЕУ изазвана и криза у Украјини, чији се крај још не назире. Може се рећи да је украјинска криза највећа претња миру од времена завршетка краја хладног рата. Уместо да се Украјина сагледава као најприроднија веза Русије и Европе, Запад је својим мешањем учинио да се она вештачки измести из свог природног културно-цивилизацијског и геополитичког амбијента и да се у потпуности привуче на Запад, не водећи рачуна о томе да то може довести до унутрашњих сукоба у самој Украјини и да би тиме били угрожени витални интереси Русије. Та опасна геополитичка игра Америке, НАТО и ЕУ против Русије, која се преко леђа Украјине води под „финим“, али лажним изговором о томе да је све то за добробит Украјинаца и њихово демократско друштвено устројство, потпуно је занемарила последице такве политике на виталне интересе Украјине, њеног народа. мира и безбедностиу Европи и на глобалном плану. Учесници Конференције су се заложили за мирно политичко решење проблема у Украјини, без мешања и притисака са стране, за решење које ће гарантовати вољу њеног народа и уважавати њену улогу моста између Истока и Запада. Такво решење предпоставља одустајање од погубне стратегије ширења на Исток која је већ довела до дестабилизације у Европи. Учесници Конференције су изразили подршку народу Крима који је искористио своје право на самоопредељење и поновно уједињење са Русијом.
- Учесници Конференције су изразили подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије, уз решавање статуса Косова и Метохије у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Они су подржали следеће захтеве: слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији; реституцију узурпиране приватне, црквене, државне и друштвене имовине; реконструкцију 150 порушених цркава и манастира СПЦ, стотине порушених и преораних српских гробаља и хиљаде спаљених домова; спровођење ефикасних истрага о трговини људским органима, расветљавању судбине свих киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије и свим другим злочинима против српског народа, за које, до сада, нико није одговарао.
- Учесници Конференције су поздравили часну иницијативу Генералне скупштине УН, којом је 2014. година проглашена међународном годином солидарности са народом Палестине. Оцењујући да та иницијатива заслужује снажну подршку мирољубивих снага у свету, са Конференције је упућен захтев за хитно повлачење окупационих снага Израела са свих палестинских територија, успостављање независне Палестинске државе у оквиру граница из јула 1967. одине, са Источним Јерусалимом као главним градом, за право повратка палестинских избеглица, у складу са Резолуцијом УН 194, и ослобађање свих палестинских затвореника из израелских затвора. Испуњавање тих захтева је не само од животног интереса за народ Палестине, већ и за успостављање праведног и трајног мира на Блиском истоку.
- Учесници су изразили солидарност са народима Латинске Америке у њиховим напорима да сачувају слободу, независност и суверенитет од агресивне империјалне САД стратегије. Они захтевају затварање базе у Гвантанаму и укидање блокаде против Кубе, као и ослобађање пет кубанских политичких затвореника из америчких затвора.
- Одбацујући политику и поступке који угрожавају мир и безбедност, учесници Конференције су осудили планове и акције који су усмерени на дестабилизацију Боливарске Републике Венецуеле. Координиране насилоне акције у Каракасу и другим деловима Венецуеле су део стратегије домаћих олигарха и спољних фактора да акцијама саботаже, насилним провокацијама и уценама, спрече функционисање легално изабране владе и наметну политичке промене по својој вољи, а против интереса народа Венецуеле. Осуђујући те појаве, учесници Конференције су изразили солидарност са народом Венецуеле и подршку његовим храбрим напорима да очува слободу, понос и суверенитет Венецуеле и да буде господар своје судбине.
- Учесници су изразили забринутост због систематски организоване ревизије историје Европе 20. века, посебно због ревизије исхода Првог и Другог светског рата. То може да користи империјалистичким циљевима за прекрајање међународних граница, што води непредвидим последицама. Они су осудили од Запада подржану рехабилитацију фашизма и покушаје да се комунизам изједначи са нацизмом.
- Учесници Конференције су посветили велику пажњу светској капиталистичкој економској кризи, која је довела до неслућеног социјалног раслојавања и осиромашења становништва наше планете, али и до наметнуте дужничке кризе у низу некада економски и цивилизацијски врло просперитетних земаља, као што су Грчка, Шпанија, Португалија, Италија и Кипар. Глобална криза настала је превасходно у земљама које су себе прогласиле центром светске цивилизиције и које су себе наметнуле као неоспорне лидере света, као најнапреднији друштвени поредак, у којем неће бити потребе за озбиљним социјалним конфликтима и сукобима. Њени главни индикатори су масовна незапосленост, посебно младих, висока задуженост држава, пад привредних активности и слично. Они су подржали спонтане народне протесте против наведеног.
- Очито је да је Европи и већини осталог света наметнут нео-либерални културно-политички и економски образац, који не функционише. У трагању за излазима из ове свеопште блокаде, најмоћније земље света настоје да период кризе превале на леђа других земаља и народа, који се фигуративно називају светском периферијом, а међусобно бију битку за светски престиж и притом руше старе цивилизације и насилно смењују владајуће режиме, који им нису по вољи. Све то међународну сцену чини конфликтном и веома подобном за избијање сваковрсних сукоба од оних унутрашњих, преко регионалних, до глобалних.
- Учесници Конференције су констатовали са забринутошћу да у Европи и даље постоји истурена америчка војна инфраструктура, као што су одбрамбени ракетни системи, техничко нуклеарно наоружање и конвенционалне снаге, што води дестабилизацији на регионалном и глобалном плану.
- Светску економску кризу не могу решити штампање трилиона долара и поправке постојећег система, већ напуштање нео-либералног концепта и изградња новог, хуманог друштва социјалне правде, равноправности и бољег живота за сваког човека и све народе на планети. У центру новог система друштвених односа мора бити човек и његове економске, социјалне, културне и хуманитарне потребе, а не профит и егоистични интереси тзв. економске и политичке елите.
- У оквиру Међународне конференције, одржан је и Форум младих, на којем је оцењено да светска криза и глобализација интервенционизма угрожавају, у првом реду, права и перспективе припадника младих генерација. У многим земљама Европе и света млади до 30 година чине око 60% укупног броја незапослених. Млади траже хитне промене у друштвеним односима, као и на међународном плану, које обезбеђују активно укључивање младих у привредне, политичке и друштвене токове, преузимање одговорности за сопствену будућност на унутрашњем и међународном плану. Млади се залажу за друштво социјалне правде, универзална људска права, као што су: право на рад, бесплатно образовање, социјална сигурност и здравствена заштита. Млади се залажу за демократизацију међународних односа, за поштовање међународног права, против трке у наоружавању, милитаризације и неоколонијализма.
- Једино уређени свет ослобођен доминацијом империјализма и милитаризма, има шансу да избегне ратну катаклизму. Глобална економска криза и њене последице за народне масе наглашавају потребу за промену система који је извор експлоатације, ратова и беде. Апсолутно је неприхватљиво и противно међународном праву да се регионални центри моћи, као што су НАТО и Европска унија, наметну као замена Савету безбедности и Уједињеним нацијама.
- Једина међународна заједница то су Уједињене нације, а не самоизабране чланице било којих регионалних групација. Морамо се борити за то да међународно право има универзални карактер и да једнако обавезује велике и мале земље, развијене и неразвијене. Морамо се још одлучније борити за очување цивилизацијских тековина као што су слобода, морал и достојанство, одлучно одбијајући подметања свих сурогата корпоративног капитализма и империјализма, војно-индустријског и финансијског капитала.

Учесници Конференције су истакли да је за остваривање тих циљева неопходно активно радити на мобилизацији свих мирољубивих снага, за одбацивање свих врста војних и освајачких амбиција против било које земље, без обзира на то ко су њихови носиоци. Упоредо с тим, неопходно је мобилисати све снаге у циљу изградње демократских међународних односа, на принципима Повеље УН, међунаордног права и стриктног поштовања неповредивости и независности свих земаља, њиховог територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари. Такав свет био би по мери човека и у ту велику утопију треба веровати и за њу се истрајно борити, главна је порука ове Конференције.

Учесници су изразили искрену захвалност српским домаћинима за изванредну организацију ове значајне Међународне конференције и за гостопримство пружено свим учесницима.

Београд, 23. март 2014.

Београдски форум за свет равноправних
СУБНОР Србије
Клуб генерала и адмирала Србије

Протекло је 15 година од почетка агресије НАТО пакта против Србије и Црне Горе (24. марта 1999.). Током агресије животе је изгубило око 4.000 грађана наше земље, међу којима 88-оро деце, а тешко је рањено око 10.000 грађана. Преко две трећине људских жртава су цивили. Колико је живота изгубљено од последица оружја са осиромашеним уранијумом, као и од заосталих касетних бомби после оружане агресије, тешко да ће икада бити утврђено.

Кршећи основне норме међународног права, НАТО је током 78 дана непрекидног бомбардовања разорио економију, инфраструктуру, јавне службе, радио и ТВ центре и предајнике, вредна културна и историјска добра. Трајно је загадио природну околину и угрозио здравље будућих генерација. Економска штета од агресије процењује се на преко 120 милијарди САД долара. Одштета још није затражена, а пресуде нашег суда о осуди лидера агресорских земаља су поништене после пуча 2000. године.

Владе земаља агресора отеле су, окупирале покрајину Косово и Метохију, а потом је предале на формално управљање врхушки бивших терориста, сепаратиста и шефова организованог међународног криминала. У Покрајини је успостављена америчка војна база– „Бондстил“, највећа изван територије САД.

Након агресије, из покрајине Косово и Метохија, застрашивањем и силом, протерано је преко 250.000 Срба и других неалбанаца, којима ни после 15 година од прогона није дозвољено да се слободно и безбедно врате на своја огњишта. Етничко чишћење и драстична промена етничке структуре се толеришу од стране тзв. међународне заједнице, када се спроводе против Срба. Преостало српско становништво у Покрајини које броји око 120.000 људи, наставља да живи незаштићено у страху и неизвесности. Напади на Србе, притвори и убиства, укључујући и убиства њихових политичких лидера, настављају се и данас, а да за то нико не одговара.

Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ) 1999. године представља злочин против мира и човечности. То је преседан и прекретница ка глобалном интервенционизму, самовољном кршењу међународног правног поретка и негирању улоге УН. База „Бондстил“ је прва и кључна карика у ланцу нових америчких војних база, које служе ширењу НАТО на исток, ка Каспијском басену, Блиском истоку и, коначно, ка границама Русије и региону Сибира, богатом стратешким ресурсима енергената и минерала. Тако је већ увелико милитаризована Европа добила ново издање стратегије „Drang nach Osten“, иако је њено прво издање крахирало током Другог светског рата. Дестабилизација и трагични развој у Украјини предсттављају најновије последице САД/НАТО/ЕУ стратегије експанзије на Исток.

Петнаест година после, остваривање циљева оружане агресије САД/НАТО наставља се другим средствима и методама. Србија је уцењена да фактички призна илегалну сецесију своје Покрајине Косово и Метохија преко тзв. Бриселског споразума. Већина луткастих државица створених разбијањем бивше СФРЈ, постале су директно зависне и презадужене према водећим земљама чланицама НАТО/ЕУ, њиховим финансијским институцијама и корпорацијама, због чега се пре могу сматрати новим колонијама, него независним земљама. На Балкану нема стабилности, прекрајање граница није завршено, доминирају урушена економија, незапосленост, сиромаштво и социјалне напетости. Европа, посебно њени јужни и југоисточни делови, пролази кроз најдубљу економску, социјалну и општу кризу.

Припреме и извођење оружане агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ), искоришћене су у међувремену као образац за агресије и окупације низа других земаља – Авганистана, Ирака, Либије, Малија и других. Свуда гдегод је НАТО интервенисао по обрасцу „хуманитарних интервенција“, за собом је остављао десетине хиљада убијених и трајно осакаћених, милионе избеглица и расељених лица, етничке и верске поделе и сукобе, тероризам и сепаратизам, економску пропаст и социјалну беду. Експанзионистичка стратегија НАТО довела је до милитаризације Европе, порасту тензија и неповерења и нове трке у наоружавању. Данас се на европском тлу налази више америчких и НАТО база, него у време када је хладни рат био на врхунцу. Шта су разлози? Коме је данас потребна војна организација која својом експанзионистичком стратегијом представља опасност по међународни мир и стабилност?

Током и након агресије, на Косову и Метохији је порушено 150 средњевековних српских манастира и цркава. Убијено је или киднаповано око 3.500 Срба и других неалбанаца, од којих судбине многих ни до данас нису разјашњене. Ни за један злочин почињен против Срба на Косову и Метохији нико до сада није одговарао, па чак ни за такве терористичке злочине као што су дизање аутобуса „Ниш експреса“ у ваздух, 16. фебруара 2001. године, када је погинуло 12, а рањено 43 путника, као ни за убиство 14 српских жетелаца у Старом Градском, 23. јула 2009. године, и др.

Швајцарски сенатор Дик Марти обелоданио је исказе о трговини људским органима отетих Срба на Косову и Метохији. Његов Извештај усвојила је, као званичан документ, Парламентарна Скупштина Савета Европе, најстарије европске институције. Иако се сви фактори на речима залажу за ефикаснију истрагу и привођење злочинаца правди, годинама нема никаквих резултата. Да је реч о опструкцији, говори и чињеница да је документација достављена Хашком трибуналу – уништена!

Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије, Клуб генерала и адмирала Србије и Друштво српских домаћина, као покровитељ, у сарадњи са низом других независних, нестраначких удружења, како из земље и окружења, тако и из српског расејања, организују низ активности под заједничким насловом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“. Циљ је да се домаћа и међународна јавност подсете на људске жртве, разарања и друге тешке последице агресије НАТО-а, како се сличне агресије не би понављале.

У петак, 21. марта 2014. у 18.00, у Центру „Сава“, Нови Београд, Милентија Поповића број 1, одржаће се свечано отварање фото-изложбе о последицама агресије НАТО-а.

У суботу, 22. марта и у недељу 23. марта 2014. у Центру „Сава“ одржаће се Међународна конференција „Глобалним миром против глобалног интервенционизма и империјализма“. Оба дана Конференција почиње у 10.00 часова. Поред домаћих научника и стручњака, у раду Конференције узеће учешћа око 100 проминентних научника, стручњака и јавних личности из свих делова света.

У понедељак, 24. марта 2014. у 09.30 стартоваће Међународни меморијални маратон са платоа исдпред Храма Светог Саве до Хиландара.
Истог дана у 11.00 часова удружења грађана и студената, представници српског расејања, дипломатски представници пријатељских земаља, гости из иностранства и појединци, положиће цвеће код споменика деци-жртвама агресије, Парк „Ташмајдан“, Београд.

Истог дана у 12.00 часова биће положено цвеће код Споменика жртвама агресије, Парк пријатељства, Ушће, Нови Београд.

Сличне активности независних, нестраначких удружења грађана одржаће се у већем броју градова и универзитета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, као и у српском расејању у свету.

Мира Радојевић – Љубодраг Димић

Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј.М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до кога се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страсвена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до кога је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.

Поглед из Москве:

Први канал руске државне телевизије у прилогу о политичкој кризи у Украјини упоредио је догађаје у тој земљи са бомбардовањем Југославије и НАТО окупацијом Косова и Метохије.

У целини преносимо текст прилога:

Ирада ЗЕЈНАЛОВА, водитељ дневника Васкресно времја: Више нико не сумња да је политичка криза ушла у акутну фазу. У петак је председник Путин детаљно размотрио путеве за нормализацију прилика са канцеларом Немачке Ангелом Меркел, шефом ЕУ Ван Ромпејом и премијером Велике Британије Камероном.

Договорили су се да покушају зауставити ескалацију насиља.

Дисонантна је била само изјава председника Обаме: ако Русија планира интервенцију на Криму, то може скупо да плати. Он је ноћас позвао председника Путина и како је, након разговора, саопштила пресс-служба Кремља, председник Русије је поновио: ако се настави насиље – Москва задржава право да заштити своје грађане.

Председник Русије размотрио је ситуацију у Украјини и са генералним секретаром ОУН Бан Ки Муном, обаћавшим му да ће дејства Москве остати у оквиру права, али и да Русија неће посматрати са стране како се криза шири.

Истовремено је шеф НАТО Расмусен изјавио да је и ова алијанса заинтересована за ситуацију у Украјини.

Руско Министарство иностраниих послова енергично је замолило да се уздрже од провокативних изјава.

Где је НАТО, а где је Украјина?

Мој колега Јевгениј БАРАНОВ покушао је да утврди зашто се управо Украјина нашла на раскршћу интереса највећих играча светске политике који упорно толико хрле на Исток.

На шпици пише: Мрки фебруар

Јевгениј БАРАНОВ: Одмах треба рећи: нема рата. И неће га бити. Мере које се сада предузимају, предузимају се управо ради тога. Ситуација је заиста веома напета. Јучерашња одлука која председнику Русије даје право да употреби војску, није узрок ове напетости, већ њена директна последица.

То што се дешава, условљено је немилосрдном доследношћу развоја догађаја, и то не последњих месеци или дана, већ две и више протеклих деценија.

Инсерт из документарног филма Првог канала руске државне телевизије о Косову и Метохији – „Крај. Осуђени на прогонство“:

„Све што се овде дешава политичари су знали, и Запад је знао. Зар ја треба о томе да говорим. Ви треба да почнете о томе да говорите. Јер, све што ми сада преживљавамо – све је то припремљено за вас!”

БАРАНОВ: Ове кадрове снимили смо далеке 2007. године на Косову, у кампу српских избеглица које су у мартовском погрому 2004. године остале без крова над главом. Тада је, из окупиране српске покрајине, уз прећутну дозволу тамо стациониране западне војске, протерано на хиљаде Срба који су остали у Покрајини, након што ју је 1999. године НАТО солдатеска отела Србији. Након много година, више није тајна да је прави разлог агресије – најјачег војног блока на планети – против незаштићене и санкцијама уништене земље, био тврдоглав став председника Милошевића о питању пристуства НАТО на њеној територији. Заштита Албанаца била је само повод.

Шта ако сутра Крим прогласи независност, а руска војска буде њен гарант – које ће аргументе понудити Вашингтон и Брисел?

Или је можда неко други пре 15 година, без одобрења УН, бомбардовао суверену земљу у центру Европе. Или је можда неко други окупирао део њене територије, исфинансирао државни удар, а потом, пљунувши на све норме међународног права, мировне споразме и једногласно донету резолуцију Савета безбедности којом је гарантована територијална целовитост Србије, признао независтност Косова.

Чак и сада, у новонасталој ситуацији, територијалну целовитост Украјине доводе у питање само садашње тзв. власти у Кијеву и они који их на Западу хистерично подржавају. Русија остаје једина заинтересована страна која ни једном званично није довела у питање неповредивост украјинских граница.

Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове криз, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији…

Банално? Наравно, али само зато што се теза о недопустивости даљег ширења НАТО на Исток у поседњој деценији претворила у отрцану фразу. Небројени аргументи Русије да НАТО ризикује кршећи све преузете обавезе после завршетка Хладног рата, на Западу су изазивали само љутњу. Након што су усисали земље бившег Варшавског пакта, не оставивши камен на камену од Југославије, оснивача покрета несврстаности, и када су нам у Прибалтику изашли на прву тачку додира, стратези НАТО донедавно нису хтели да чују упозорења Москве да њихова неометана шетња по Европи има објективне границе. Сада је тешко знати зашто мисле да су те границе баш границе Русије.

Узгред, од јуче то више и није толико важно.

Роберт ГЕЈТС, бивши министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? Тешко, тако да ширење НАТО није било пажљиво промишљена војна обавеза, већ политички акт који је подривао алијансу и неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”.

Ово је цитат из недавно објављених мемоара бившег шефа Пентагона Роберта Гејтса. Ако некога и можете осумњичити за симпатије према Москви, онда је он тај. Међутим, он је као професионалац на самом почетку кризе у Украјини одлично разумео њену стварну позадину и неминовне последице.

Русија је већ једном показала одлучност када је Грузија 2008. године покушала да крвопролићем реши проблем спорних територија и заузврат буде примљена у НАТО.

Осећајући куда иде ситуација у Украјини, Немци су још у децембру прошле године први почели да говоре да је компромис неопходан.

Ангела МЕРКЕЛ, немачки канцелар: „Треба да напустимо форму мишљења „или-или”. Не треба да трпимо стање у којем је земља, која се налази између Русије и ЕУ, приморана да доноси кардиналне одлуке које ће увек бити дочекане као одлуке донете у корист једне или друге стране. Треба да наставимо активни рад у том правцу”.

То место, које у реалној политици припада сумњама Немачке, кратко и јасно је формулисала заменик америчког државног секретара Викторија Нуланд – она иста која је сасвим недавно лично хранила Мајдан. Њен скандалозни – ФАК са гађењем изговорен на рачун Европске уније био је довољан да прецрта сву тешку европску политику у Украјини у данима који су претходили преврату.

Након што је у Кијеву свргнута законита власт, законита ма каква да је била, и након што је став Европљана послат на познату адресу заједно са њиховим потписима на споразуму опозиције и Јануковича – постављено је питање „или-или” ван кога се Американци, по свему судећи, не осећају комфорно, сада је упућено само Русији.

Говор Владимира ПУТИНА на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године: „Русија је земља са историјом дужом од хиљаду година. Она је готово увек користила привилегију да води независну спољну политику. Ни данас немамо намеру да изневеримо те традиције”.

Ово је кратки фрагмент из говора Владимира Путина на Минхенској конференцији о безбедности у Европи, те исте 2007. године, када смо снимали интервју уплакане српске жене-избеглице на Косову која нас је упозоравала да се несрећа коју је преживела неминовно приближава и нашим границама.

Већ тада је председник Русије са крајњом отвореношћу говорио да избор или-или неће довести до добра и да ћемо америчком систему противракетне одбране, пре или касније, бити приморани да супротставимо ракете које неће бити претња САД тачно у оној мери у којој њихова ПРО не буде претила нама.

Владимир ПУТИН, Минхенска конференција 2007: „Имамо право да потпуно легитимно упитамо: против кога је ово ширење? И где су та уверавња која су давали западни партнери након распуштања Варшавског пакта? Желим да цитирам говор генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. године. Тада је рекао да сама чињеница да немамо намеру да шаљемо НАТО војску ван територија СРН даје СССР чврсте гаранције безбедности. Где су те гаранције?”

По свему судећи многи који су тада били присутни у сали сећају се овог говора. Међу њима су били и Роберт Гејтс – тада министар одбране САД и Ангела Меркел – немачки канцелар.

Да је након 7 година поводом бар једног тада означеног проблема постигнут компромис, вероватно да се Владимир Путин јуче не би обраћао Савету Федерације. Међутим, корак по корак – кад се ради о ширењу НАТО, постављању система ПРО, мешању у унутрашње послове суверених земаља, неодобреној примени силе посвуда од Балкана до Украјине – и даље све остаје уобичајено.

Све до јуче, када је питање „или-или” поставила Русија, која има право да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу, тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали престоницу европске државе.

Ексклузивни интервју Геополитике са Вили Вимером, бившег државног секретара министарства одбране немачке и посланика у Бундестагу.

Преузмите цео интервју овде:

http://www.sendspace.com/pro/dl/vwwepv

ОРГАНИЗАТОРИ ТРИБИНЕ БЕОГРАДСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ И ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА

ЕКСКЛУЗИВНО - АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО "ВЕСТИМА" САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН !!!

Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП- а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.
Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП- у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Le Courrier) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде".
Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

4 Беле књиге чине доказни материјал о агресији НАТО на Србију 1999-те!

***

Учитајте све четри беле кнјиге у једном pdf фајлу величине 750 MB ovde:

http://content.wuala.com/contents/beoforum/Documents/NATO-Crimes-in-Yugoslavia.zip

или скините сваку понаособ овде:

Како учитати књиге?

Беле књиге су хостоване на Гуглу
Свака књига засебно, као фајл, заузима око 1 ГБ. Због величине фајла, Гугл није у стању да скенира фајл, као што то ради са мањим фајловима.
Када дођете до дела, где вам се приказује порука:

Sorry, we are unable to scan this file for viruses.
The file exceeds the maximum size that we scan. Download anyway

Само кликните на "Download anyway" и директно учитавање почиње.

***

Слободно преузмите, књиге високог квалитета, спремног за штампу, у пдф формату (на енглеском):

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part One:

ISBN-86-7549-178-6-Part-One.pdf

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part Two:

ISBN-86-7549-178-6-Part-Two.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 24 March - 24 April 1999 - Part One:

ISBN-86-7549-124-7.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 25 April - 10 June 1999 - Part Two:

ISBN-86-7549-134-4.pdf

***

Слободно дистрибуирате и промовишете овај доказ НАТО агресије.