Višeslav Simić je napisao je danas ovaj divni tekst o ženi koja se do poslednjeg daha borila za Srbe.
Stela je preminula sinoć. Vječnaja pamjat.

"Zemljom još gmižu i Medlinka i Hilari, i Nataša i Sonje, za sobom ostavljajući tragove nepočinstava i plač i bedu.
Ali, uznela se jedna duša, čista i neporočna, telesno iznemogla da nastavi otpor onima koji veruju da su vladari ovog sveta.
Nekada je moć baš u telesnom nepostojanju, u bivstvovanju večnom u sećanju, u istrajnom treperenju u visinama, kao zračak nade onima koji po mraku tumaraju, pokoreni, porobljeni, nemoćni da zažare baklju vodilju...
Izgubili smo angela hranitelja zemaljskog, plemenitu, utešujuću, praštajuću majku, koja nikada nije tražila zahvalnost i pohvale (a veoma malo ih je i dobila od današnjih ostrvljenih Srba), koja nas je hrabrila, bodrila, ne dopuštajući nam da posustanemo pred napadima Laži, Zla i Nepravde, koja je, braneći naš narod, naš obraz i našu budućnost, izdržala, stameno i dostojanstveno, najprljavije udare, uvrede i optužbe.
Jedno veliko, hrabro, div-srce, utihnulo je od tuge i bola, u neverici, neprihvatanju vesti da od cilja i smisla odustaju upravo oni za koje je to srce bilo, tuklo i snagom punilo i najkrhkije i najtananije ratnike i mučenike za Slobodu, Istinu i Pravdu.
Možda je i blagoslov ne doživeti ukidanje, smenu, opoganjivanje Vidovdana.
Možda je bolje pridružiti se silama angelskim još za doba srpskog čojstva i junaštva, neokaljanog sopstvenim, dobrovoljnim okončanjem Srpstva, bez otpora, nebranjeno ga, u poniznom šapatu, preobratiti u njegovu suprotnost...
Provela je trećinu svog života dajući širokogrudo svoja blaga za nas–priloge u novcu, celu svoju porodicu uključivši u borbu za nas, svoje ovozemaljsko bivstvovanje, svaki svesni trenutak, i, što je i najvrednije, svoju Reč, Čast, Ugled i Dušu položivši pred ceo svet kao žrtvu, nevinu i najčistiju, za nas danas, gotovo nedostojne, za one koji su naše srpsko ime stvorili vrednim da se za njega žrtvuje, i za one buduće, kojima ostaje najsvetije predanje i dug da ga od nas, pregordih i samoljubnih, slaboumnih i gotovo bezdušnih, preuzmu, povrate, ožive i uveličaju i ukrase, i da nikada ne zaborave veliku ženu, majku i našu plemenitu sestru Grkinju Stelu Džatras.
Vječnaja pamjat!"

Višeslav Simić, profesor
16. jun 2013. Meksiko Siti

Драги пријатељи и другови,

Руководство и чланство Београдског форума за свет равноправних са великом интересом и пажњом прате масовна и мирна јавна окупљања и протесте народа Турске и његове оправдане захтеве за заштиту економских, социјалних и политичких права. Ове протесте видимо као демократско изражавање оправданог незадовољства и показатељ да ,,огољена'' демократија, која се тиче обичних, животних питања, живи и у свести људи и на улици.
Најтоплије се захваљујемо Мировном покрету Турске на редовном и детаљном информисању о узроцима и току ових масовних протеста, што нам је омогућило да се објективно упознамо са карактером тог широког народног бунта и са оправданошћу његових захтева.
Руководство Београдског форума за свет равноправних, у име својих чланова, бројних пријатеља и симпатизера, изражава искрену солидарност и подршку са народом Турске у његовој демократској борби за заштиту својих права, са жељом да његови напори буду крунисани успехом у остваривању циљева које жели.
Изражавајући најоштрију осуду употребе насилних репресивних мера полиције према учесницима народних протеста, користимо ову прилику да изразимо наше наљјдубље жаљење због трагичних жртава учесника масовних протеста и да упутимо искрено саучешће њуиховим породицама, као и симпатије бројним продицама рањених учесника мирних демонстрација, уз жеље за њихов брзи опоравак.

Искрено Ваши, Београдски фоорум
Београд, 17. 06. 2013. за свет равноправних

Живадин Јовановић

Завршна реч на Округлом столу „Од агресије до сецесије“, 23. марта 2013. године

Поводом 14 година од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) изражавамо признање и захвалност хиљадама интелектуалаца широм света који су у најтежем времену били са нама, који су саосећали са жртвама и патњама Србије и њених грађана, који су се и након тога речју и пером борили за истину и који и данас настављају своје везе са Србијом и пријатељство са њеним грађанима које је стварано у најтежем периоду наше новије историје. Такав је и наш пријатељ, Рудолф Хенсел, који је данас говорио на овом округлом столу. Он се данас, заједно са својим колегама у Немачкој, Швајцарској и Аустрији ангажује на пружању хуманитарне помоћи жртвама агресије НАТО, посебно деци, изнемоглима и болеснима.

Данас, 14 година после, када одајемо почаст свим жртвама агресије НАТО пакта, упућујемо речи искреног признања и захвалности свим пријатељским земљама, које су нас подржавале, уважавале и које нас данас подржавају у напорима да Србија очува свој суверенитет и територијални интегритет пред офанзивом сепаратизма и центара моћи који подржавају и беззакоње у међународним односима. Без жеље да икога заборавимо, да било чију подршку и солидарност умањимо, желимо посебно да изразимо признање и захвалност Русији и Кини на њиховој сталној подршци у Савету безбедности и у свим другим међународним форумима, на њиховој спремности да Србију поштују као партнера, да уважавају њено достојанствено и да Србију, у сваком погледу, прихватају као стварно равноправног, а не као трећеразредног, или партнера на речима, како Србију и данас третирају владе и лидери водећих чланица НАТО и ЕУ.

Београд, 31. мај 2013.

АГРЕСИЈА НАТО ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА И ЧОВЕЧНОСТИ

Промоција књиге Од агресије до сецесије

У Дому културе у Варваринуодржана је промоција књиге Београдског форума за свет равноправних „Од агресије до сецесије“. Говорили су Професор Зоран Миленковић, председник општине Варварин, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равнорпавних, Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Сандра Давидовић и Ненад Узелац, чланови Управног одбора Београдског форума. Повод је 14 година од 30. маја 1999. године када су авиони НАТО пакта у два наврата бомбардовали мост преко Велике Мораве код Варварина којом приликом је убијено десеторо, а рањено више десетина грађана. Међу жртавама је била и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду, победница у многим националним и међународним такмичењима из математике.

Свештеници у публици

У излагањима учесника је истакнуто да је оружани напад НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године представљао агресију на суверену и независну европску државу, јер је седамдесетосмодневни напад извршен кршењем основних принципа међународног права и међународних односа, без сагласности Савета безбедности УН, који је једини орган надлежан да одобрава употребу силе у међународним односима. Говорници су истакли да агресија НАТО, људске жртве, економска разарања и загађење природне околине коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом, представљају злочин против мира и човечности и да никада не смеју да се забораве. Они су такође нагласили да нема никаквог оправдања да се одговорност тадашњих влада и лидера земаља чланица НАТО за тај злочин умањује или да се повлађује покушајима њиховог амнестирања.

Током промоције, на интересовање присутних, гости из Београда су говорили и о напорима српског расејања да се обнови рад Фонда за стипендирање талената из математике и техничких наука који носи име по младој математичарки Сањи Миленковић, погинулој на мосту приликом његовог бомбардовања 1999. године.
На место старог моста, порушеног 30. маја 1999. године, саграђен је нови, знатно шири мост, у чију су изградњу Срби који живе и раде у Швајцарској, уложили 1,7 милиона швајцарских франака. На варваринској страни моста истовремено је саграђен споменик свима погинулима током бомбардовања.

Делегација Форума пред спомеником варваринским жртвама

Пре промоције књиге, делегација Београдског форума је положила цвеће на Споменик жртвама погинулим током бомбардовања моста преко Велике Мораве код Варварина. Полагању је присуствовао и председник општине Варварин, професор Зоран Миленковић, отац покојне Сање Миленковић.

Споменици херојима Варваринске битке 1810

Делегација је такође посетила поприште боја на Варваринском пољу 1810. године и споменике херојима српске војске и руских савезника, који су се борили на страни Карађорђевих устаника.

ФОТО АЛБУМ: www.facebook.com

Зар постоји и један бриселски климоглавац, који макар и стотине Устава под мишком носио, дише грдним судилиштем – Косовом ?! За њега је то на његов начин епика, а епику види, несрећан, као стринину сукњу.

Све има своју меру, грдно судилиште нема мере: не мерите ми Косово! Је ли Косово Србија ? Црна Гора ? Република Српска ? Република Српска Крајина? Није! Косово је, једноставно, рам Србинов, његово рођење и спасење, дом у којем је Христос домаћин, страдање у којем је Христос највећи страдалник: најсветлији темељ и бранилац старе, хришћанске Европе!

Каменом се бацише на Косово: измислише ђавоље теразије: на једну страну Косово, на другу Унију и некакав датум – Унија и датум, те велике опсесије за мале умове, им превагу однесоше! Разбацују се принципом разлога, том врагоунијском филозофијом живота, е да би измерили Косово. Не знају, невољници, да ниједна унијска мера не прилеже уз Косово. Свим снагама својим дејствују и да Цркву светосавску подведу под филозофију разлога, те јој о секуларности говоре, тој западној, бекством од Христове слободе, створеној квазиидеологији, а моја Црква, православна Црква, као да се, о Боже, да ли...хмм ?!

Шта је Конкордат спрам Косова ?! А како ли се само понесе јелићки мученик Николај: разлог никакав! – па ни секуларни није му никада, па ни тада, припадан био. Видим, као у сну, и Цркву светосавску на путу његову и чујем је како, као и он – светац лелићки, еписком српски, владика Николај, збори кроз свето писмо стаду своме писано:

„Она се хвали, Европа, само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња, антихришћанска Европа, Бела Демонија. А ти Србијо, куда си
пошла за Европом ? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад! – на своје! – ако хоћеш да се спасеш и живиш.“

Владимир Капуралин:
Излагање на међународној конференцији ПРЦФ у Париyу, 4. – 5. Маја 2013.

Ескалација насиља у свијету, која је у току, од тектонских геополитичких промјена 90-их година прошлог стољећа и коју проводе најреакционарније силе разузданог капитализма, разликује се од интервенција и агресија које су се догађале након ИИ св. рата. Ове прве су углавном спроводиле САД, док су УН настојале колико толико одговорити улози због које су биле установљене.
Урушавањем социјализма у источној Европи, 90-их година прошлог стољећа, интервенције се изводе према новим доктринама, употребом нових технологија и попримају нове облике.
Почело је 1991. године Првим заљевским ратом, бруталном агресијом од стране САД-а и њених савезника на Ираq. Настављено је 1999. агресијом дотад невиђених размјера на СР Југославију, која је резултирала отимањем дијела територија једној сувереној држави, мимо свих међународних правних стандарда. 2001. године услиједила је агресија на Афганистан, која траје до данашњих дана, а 2003. је године слиједило Други заљевски рат, односно понављање агресије на Ираq. 2011. године, империјалистичке силе развијеног центра предвођене САД-ом, ЕУ и водећим монетарним институцијама, уништиле су Либију, једну социјално прилично уравнотежену земљу. Кримен либијског вође Гадафија састојао се у томе што је успјешно већ четири десетљећа онемогућавао империјалистима неограничену експлоатацију либијске нафте и који је дио те благодати усмјеравао за добробит народа, осигуравајући му радна мјеста, бесплатно образовање, здравство и становање, и још к томе неку врсту непосредног одлучивања. Тако је Гадафи испунио оба критерија из стратегије заштите националних интереса САД-а да буде ликвидиран
– супротстављање неограниченој империјалној контроли над свјетским ресурсима и
- ремећење свјетског империјалног поретка диктатуре капитала у форми парламентарне демокрације и тобожњих људских права, развијањем неког Гадафијевог полуплеменског социјализма као специфичне Либијске алтернативе.
Са истим циљем наставља се агонија ирачког народа, тражи се повод за напад на Иран, а посебно опасан по свјетски мир је развој сукоба легитимне сиријске војске са побуњеницима и страним плаћеницима, различитих струја, које су потицане опскрбљене и финанциране од империјалистичких центара моћи. Разлог што до сада тамо није дошло до понављања либијског сценарија, налазимо првенствено у одлучном противљењу Русије и Кине, који је у случају припрема агресије на Либију или СР Југославију изостао.
У свим тим случајевима ради се о класичној борби за простор у циљу освајања туђих територија на којима се по устаљеном поступку обара постојећа власт и успостављају поданички протекторати у којима новопостављена марионетска водства омогућавају експлоатацију природних ресурса и инфраструктуре, али и кориштење новоосвојеног простора у стратешком надметању.
Томе у прилог свједочи и најновија интервенција француске тзв. социјалистичке владе у бившој колонији Мали, ради овладавања њезиним богатим рудним благом, са јасном тенденцијом неоколонијалне доминације у Африци.
За све те интервенције значајан је неселективни одабир живих циљева, односно растући удио цивилних жртава у односу на војне и велика инфраструктурна разарања, које агресори еуфемистички називају колатералне жртве.
Параметри по којима се интервенције и агресије након 90-их година прошлог стољећа разликују од оних прије тог периода, су више него очити. Иако САД и даље одређују: гдје, против кога, када и зашто интервенират и у тим интервенцијама имају главну улогу, али оне више нису саме, циљ им је дио терета вођења рата и људских жртава, пребацити на своје савезнике и домаће марионете. А нову димензију представља укључивање субјеката попут НАТО и ЕУ. Током цијелог тог периода обезврјеђивана је улога УН и она је супституирана са НАТО. Управо бруталну интервенцију у Либији, су формално и омогућиле УН, чиме су од субјекта мира, постале субјектом агресије, сврставши се уз агресора.
Нови интервенцијски вал о којему је ријеч разликује се и по апсурдној употреби оружја, која контаминирају простор, за један врло дуги временске период. То детерминира капитализам као деструктивни поредак.
Технологија зла, коју империјализам примјењује, осим што укида суверенитет држава и народа, омогућила је изабранима да одлучују о животу и смрти појединаца и читавих народа. Суштина данашњег начина употребе силе састоји се у одређивању тко смије а тко не смије убијати. Наравно једини режими који имају право убијати су режими тзв. западне демокрације, јер они то чине на основу процедуре коју извлаче из дубине коријена њиховог поимања слободе у кориштењу аргумента силе. Па смо тако свједоци, да људи могу бити убијени и у спаваћој соби у пиџами и да све то буде пренашано видео линком, за строго одабрану публику. Тиме је у реални свијет деривирала некадашња имагинарна филмска прича у којој је агент 007, тада једини имао лиценцу да убије.
Криза која траје већ пету годину угрожава радне људе и већину грађана и у самој ЕУ и она не посустаје. Задуживања и незапосленост расту, а стечена радна и социјална права се редуцирају.
Неке земље попут Грчке, Португала и Шпањолске тлачи се до изнад граница издржљивости. Њемачка настоји оставити утисак да је кризу превладала, али кријући истину о стању нижих слојева својих грађана.
Неколико је аргумената због којих не прихваћамо тумачење водећих империјалистичких кругова да се ради о монетарној или финанцијској кризи. Прво: она траје предуго и да се ради искључиво о финанцијској кризи, била би већ превладана. Друго: не ради се о недостатку новца, јер њега има више него икада. Само што се он не користи као у Гадафијевој Либији или Цхавезовој Венезуели, за добробит широких слојева становништва, већ се вишак вриједности у облику профита слива у џепове плутокрације на челу моћних финанцијских институција.
Стога на основу свих релевантних показатеља закључујемо да се ради о кризи система као таквог у цјелини.
Урушавањем социјализма у Источној Европи, нестале су многе енергије из којих је снагу црпио раднички и синдикални покрет европског запада. Осим тога реструктурирањем привреде, све већим удјелом сервисног удјела рада у односу на онај производни неповољно утиче на ниво револуционарне свијести запослених. Раст незапослености, пад броја запослених, све већи удио запошљавања на одређено радно вријеме у односу на неодређено, обнављање радних уговора, често и на врло кратке интервале, узрокује трајну несигурност радника и доводи до непрестаног смањења броја организираних радника. Друштвене мреже и спонтане, често врло масивне акције радника и незадовољних грађана нису довољна замјена за недостатак свијести и радничке солидарности, који су данас, на пуно нижој разини од оне прије једног стољећа, па имамо примјере јачања екстремистичких група, све до експлицитно фашистичких.
Сами сносимо велику одговорност за постојеће стање. Свеприсутна неслога, ривалство, персоналне амбиције, фрагментација до атомизације на љевици, мултиплицирање броја организација са малобројним чланством, опортунизам, скретање са револуционарног пута и приклањање реформизму и социјалдемокрацији, уз експлицитну подршку појединих партија љевице војним интервенцијама, чини нас непоузданим и неозбиљним ослонцем за широке масе. Тиме директно радимо у корист властите штете и помажемо својем класном непријатељу. Цондицио сиуне qуа нон било каквог помака у тој борби је превладавање постојећих подијељености на класној основи.
Капитализам, који је испунио своју повјесну мисију не нуди више одговоре на потребе човјечанства и он ствара све дубље друштвене, политичке, али и еколошке кризе, чиме се одређује као деструктиван поредак. Анализа те деструкције намеће потребу помака тежишта акције из есенцијалне сфере у егзистенцијалну. Не успије ли човјећанство укинути капитализам, укинути ће он човјећанство.

Балканизација је широко прихваћен појам за поделе, цепања територија и народа, са свим оним што такве процесе прати. Протеклих деценија, све до данас, дешавања у овом делу Европе илуструју ребалканизацију Балкана обнављањем старих и настајањем нових подела, успостављањем нових нација, нових језика, националних мањина. Тај процес нити је спонтан, нити је резултат искључивог деловања локалних и регионалних чинилаца. Поделе, разбијање старих и настајање нових држава, често неспособних да саме обезбеђују егзистенцију и развој, одвија се под снажним дејством страних, ванрегионалних сила чија је стратегија успостављање доминације над другим народима и територијама, над њиховим економским, природним и геостратешким ресурсима. Поделама и изазивањем „контролисаних сукоба“ те силе уклањају препреке остваривању стратегије доминације. Балканизација, на известан начин, доживљава своју глобализацију. Сепаратизми јачају у низу европских земаља, укључујући и у неким чланицама Европске уније, као што су Белгија, Шпанија, Велика Британија, Француска. У низу земаља сукоби изазвани страним мешањем довели су, или отворили пут ка фактичким поделама. Не губећи из вида разлике и специфичности, такви су случајеви, на пример, Судан, Либија, Ирак, Авганистан, Мали, Кипар и други. Остаје да се види каква ће бити судбина Сирије, након што се садашњи сукоби у тој земљи и око ње, зауставе. Насилно одузимање Косова и Метохије од Србије, припремљено агресијом НАТО 1999. године, саставни је део политике ребалканизације Балкана. САД, Немачка и Велика Британија, директно и посредством НАТО и ЕУ врше концентрисани притисак примењујући политику „штапа и шаргарепе“ да се Србија сагласи са одузимањем Косова и Метохије, а да заузврат добије обећања бољег живота који, на тој основи, тешко да икада може доћи.
Ово су само неки од акцената и теза изнетих током разговора Алфреда Мардера, председника светске асоцијације градова носилаца мира са групом студената Београдског универзитета, члановима и пријатељима Београдског форума за свет равноправних. Ова асоцијација обједињава активности у прилог мира, толеранције и равноправне сарадње преко 130 великих градова са свих континената. Међу иницијативама Асоцијације су нуклеарно разоружање и проглашавање права на мир за једно од основних људских права. Из Србије чланови ове Асцијације су градови Крушевац и Крагујевац , а на пример, из Јапана Хирошима и Нагасаки. Асоцијација је 1999. одржала своју Скупштину у Крушевцу на којој је осудила агресију НАТО.
Током разговора било је речи и о опасностима које собом носи стратегија глобализације интервенционизма НАТО чији су основни циљеви стављање под контролу извора енергената, стратешких сировина, најважнијих гео-стратешких подручја и путних праваца. Истакнуто је да ова стратегија руинира улогу Уједињених нација, посебно, Савета безбедности, и међународног права, што води дестабилизацији међународних односа и опасностима од конфликта ширих размера. Са избијањем економске кризе те опасности се заоштравају. Зато је наглашено да све мирољубиве снаге, удружења и покрети треба да удвоструче своје напоре ка очувању мира, мирном решавању свих сукоба, разоружању и бржем решавању економско социјалних проблема.

Љиљана БЕГЕНИШИЋ | Новости, 27. април 2013. 20:58 |

Извињење Томислава Николића за Сребреницу и ставови о односима у БиХ изазаво лавину реакција. Поједини центри моћи се ангажују да унитаризује БиХ под доминацијом једног народа - муслимана.

ИЗВИЊЕЊЕ које је председник Србије Томислав Николић упутио због злочина у Сребреници и неки његови ставови о односима у Босни и Херцеговини навели су многе на закључак да је, после Косова, на дневном реду међународне заједнице БиХ.

- Ја клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа учинио било који појединац - рекао је Николић. Он се није зауставио на овоме, већ је појаснио да је његова недавна изјава да је Република Српска држава "била на ивици лапсуса", а дао је и своју визију идентитета народа који живи у РС, рекавши да су за њега Срби из Републике Срспке Босанци, али неки од њих не воле да их тако зову.
Бошњачки политичари прилично задовољно трљају руке, наглашавајући да би "лепе речи из Београда требало да прате и лепе политичке акције". У РС и неким круговима у Србији, пак, страхују да ово наговештава да ће након Косова, пажња међународне заједнице бити усмерена на БиХ, на штету српског народа.

Акценти из одговора Живадина Јовановића „Новостима“

Колико Николићева изјава иде наруку круговима који би да изврше ревизију Дејтонског споразума и унитаризује БиХ или како то Запад каже да од ње направе "функционалну државу"?
- Много - одговара Живадин Јовановић, помоћник министра спољних послова СРЈ у време потписивања Дејтонског споразума. - Ова изјава иде наруку и онима који би да РС окарактеришу као злочиначку творевину и да даље ревидирају Дејтонски споразум, тако што би од РС, за почетак, остала љуштура, јер је циљ да се од ње одузму сва основна уставна права гарантована Дејтонским споразумом и ратификована од стране СБ УН. Поједини центри моћи се ангажују да како би се БиХ унитаризовала под доминацијом једног од три кионстутивна народа, да се укине консенсус и њихова равноправност. Страни центри моћи полазе од тога да њихове интересе на штету Срба нико не може боље остварити од српских лидера, да нико боље од Срба не може нашкодити Србима.
....
- Изјава је, по мом мишљењу, непотребна, поред осталог и зато јер се претходни председник Борис Тадић већ извинио за Сребреницу. Зашто би се сваки нови председник Србије извињавао истим поводом, ако уопште има основа да се извињава поводом злочина који су се дешавал изван граница и изван контгроле Србије. Изјава је штетна због тога што индиректно уводи појам да злочинци представљају државе и народе. Недопустиво је извињавати се за злочине "у име државе и народа", јер се злочини не чине у име држава и народа, њих чине злочинци, а Србија и њен народ не могу да прихвате да је неко у њихово име вршио злочине. Николићева изјава је штетна и зато што на овај начин олакшава посао заступницима тезе да постоји асиметрична одговорност за разбијање СФРЈ, грађанске ратове и за злочине током тих ратова.
....
Јовановић сматра да председник не сме да наседа на провокације новинара, мора да води рачуна о моменту и контексту у коме даје изјаве.
- Председник треба да буде видра и избегне провокације. Поједини новинари и медији имају своју мисију која, како искуства говоре, често није ни објективна ни конструктивна, али и председник државе увек има своју мисију, да је заступа и брани достојанствено упркос евентуалним провокацијама - истиче Јовановић.
....
Велика грешка је и то што Николић Србе из РС и БиХ крсти као Босанце. Они су, истиче Живадин Јовановић, слободни да се изјашњавају како хоће, други не треба да им то говоре, а председник Србије пре би требало да истиче да су то Срби из РС и БиХ јер је то чињеница.
Изјава председника Николића, како је јавлљено, ТВ БиХ ће емитовати уочи Дана победе над фашизмом и нацизмом. То је била прилика да Председник Србије подсети на огромне жртве српског народа пасле за своју и за слободу Европе, на геноцид извршен над српским народом током Другог светског рата, посебно, на онај извршен у логорима тзв. НДХ у Јасеновцу, Градишки, Старом Сајмишту ... Разуме се, да истакне и то да Србија још увек чека извињење за тај геноцид јер је то и те какав услов помирења - у региону и у Европи.

Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!

Заборавите на прошлост, окрените се будућности!

Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!

О чему ви причате!

Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.

Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!

Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.

Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!

Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!

Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!

Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!

Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.

Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!

Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!

Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!

Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!

Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.

Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).

Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.

Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.

Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.

Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.

Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!

Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .

Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.

Дакле, чега у тексту из Брисла нема?

Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.

Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање? 

Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.

Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.

Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.

Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».

Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?

У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?

Београдски форум за свет равноправних и сродна независна, нестраначка удружења након саветовања одржаног 23. априла 2013. године оцењују да текст Споразума Београда и Приштине уводи на север Косова и Метохије правни систем илегалне „Републике Косово“ чиме се крши Устав Републике Србије и Резолуција Савета безбедности УН 1244. То угрожава виталне државне и националне интересе Републике Србије и неотуђива права српског народа у покрајини Косово и Метохија. Накнадним тумачењима или правним актима ова решења не могу се легализовати. То уједно значи признавање независности самопроглашене „Републике Косово“ што ће, поред осталог, подстаћи признавање и од земаља које су до сада одбијале да то учине. To je превисока и неприхватљива цена за датум или било какво друго обећање.

Учесници саветовања истичу да се територија Косова и Метохије и даље налази под мандатом СБ УН. У складу са Резолуцијом 1244, Савет безбедности и даље сноси пуну одговорност за безбедност и поштовање основних људских права свих припадника српског народа у Покрајини, за њихову заштиту од терористичких аката и било каквог угрожавања њихове физичке безбедности и имовине.

Влада Србије има обавезу да својим сталним деловањем и иницијативама према СБ УН, обезбеди извршавање мандата у погледу пуне заштите безбедности Срба и свих других грађана на Косову и Метохији.

Заштита виталних државних и националних интереса на Косову и Метохији налаже да се државни органи и сви њихови представници изричито позивају на Резолуцију СБ УН 1244, да у свим приликама захтевају поштовање свих њених одредби и оквира.

Београдски форум за свет равноправних и сродна нестраначка, независна удружења изражавају пуну солидардност и подршку српском народу на Косову и Метохији у њиховим мирним настојањима и решености да заштите своја људска и грађанска права као грађани Републике Србије, као и подршку ставовима израженим у Декларацији усвојеној на народном Сабору у Косовској Митровици од 22. априла 2013. године.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 23. април 2013.

Сабор српског народа Косова и Метохије

1. Сабор одлучно и неопозиво одбија Споразум од 15 тачака који су власти Србије парафирале у Бриселу са представницима албанских институција у Покрајини 19. априла ове године (а потврдиле на данашњи дан). Имајући у виду да овај Споразум крши Устав Републике Србије и укида њене институције на северу Косова и Метохије, народ Србије који живи у овом делу земље неће допустити његово спровођење, јер би тиме потпао под власт лажне државе Косово.

2. Пошто се читав преговарачки процес, заједно са парафирањем и потврђивањем Споразума одвијао мимо воље српског народа са севера Косова и Метохије на који се Споразум односи, Сабор га сматра нелегитимним и неважећим. Сабор изражава огорчење на чињеницу да су највиши представници власти Републике Србије предали део Покрајине под српском управом онима који су извршили насилни чин отимања Косова и Метохије

3. Чином потписивања овог Споразума Србија се одриче не само својих институција на северу Косова и Метохије него и свог права, како домаћег тако и међународног, на своју јужну Покрајину. Они који су то учинили заслужују сваку осуду, јер нису добили мандат ни од кога да предају свету српску земљу и српски народ, материјална добра и духовне светиње, а све зарад својих уских политичких интереса.

4. Због свега овог, српски народ са севера Косова и Метохије неће допустити примену овог срамног Споразума. Имамо у виду и светињу Косова коју својим живљењем чувамо, али и нашу егзистенцију и судбину које се доводе у питање ако потпаднемо под власт Албанаца на шта нас овај Споразум тера.

5. Наш непосредан одговор на штетност изнуђеног Споразума јесте поступање по Уставу наше државе Републике Србије који је потврђен од стране народа на референдуму. Ми грађани, као носиоци суверенитета према члану 2. Устава, ћемо поштовати и примењивати Устав Републике Србије.

6. Полазећи од Устава Републике Србије Сабор закључује да је дошло време за оснивање Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије.

Скупштина АП Косова и Метохије имаће привремени карактер због околности у којима се оснива. Скупштину ће у почетку чинити одборници – делегати Скупштина општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић. Њој ће моћи да приступе делегати свих скупштина српских општина у Покрајини, као и скупштина општина националних заједница.

7. Током свог привременог заседања Скупштина АП Косова и Метохије обављаће надлежности из круга уставних надлежности аутономних покрајина имајући у виду ванредне околности њеног оснивања и деловања.

Сва питања у вези надлежности, организације, органа и служби, као и питање првих избора делегата ове Скупштине, уредиће се привременим Статутом. Овај акт, као и други акти неопходни за рад Скупштине АП Косова и Метохије, биће донети на оснивачкој седници овог представничког тела српског народа на Косову и Метохији. Ови привремени акти важиће до доношења посебног закона о суштинској аутономији АП Косова и Метохије по поступку предвиђеном за промену Устава.

8. Сабор је чврстог уверења да грађани Србије треба још једном, као и када је био усвајан важећи Устав Републике Србије, да на референдуму потврде своју вољу да Косово и Метохија треба да остану у саставу Србије.

Пре оцене о уставности бриселског Споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму, исти се не може примењивати.

Живадин Јовановић,
Акценти из интервјуа Српској ТВ ЦГ, 1. март 2013.

Рат за прерасподелу природних богатстава на Планети. У Брислу се не воде преговори, то је западна технологија изнуђивања једностраних уступака Србије. У Брислу се врши консолидација циљева освајачког рата НАТО 1999. Тачи чека поклоне својих заштитника. Датум је фатаморгана. Ко и на шта треба да гаранције – на права, или на обавезе Србије?

Овог месеца навршава се 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ). Србија мора да памти и одаје почаст жртвама агресије НАТО међу којима су две трећине били цивили. Не сме да заборави ни ни огромна разарања, ни последице осиромашеног уранијума који наставља да узима свакодневни данак у животима људи. Агресија почива на лажима од којих је једна - да је то била „хуманитарна интервенција“. Друга је да је агресију изазвао Слободан Милошевић. Рамбује је био ултиматум САД гори од ултиматума Аустроугарске 1914. Захтеван је пристанак на капитулацију и окупацију целе СРЈ. Док се у име агресора понављају лажи о „хуманитарној интервенцији“, „плану потковица“, масакру у Рачку“ , „колатералним жртвама“ ,Србија има још већу моралну обавезу да понавља и брани истину – да је агресија НАТО злочин против мира и човечности, да је то био освајачки рат, да су чланице НАТО прекршиле Повељу УН и основне норме права и морала, да су убиства деце, убиства цивила у Грделици, на мостовима у Варварину и Муринама, убиства запослених у медијима – злочини у злочину.

Живадин Јовановић

Најприсутнија тема у раду Београдског форума, као и у друштву уопште, била је и за дуго остаје - статус Косова и Метохије, обесправљеност српског народа у Покрајини и ускраћивање права на слободан и безбедан повратак око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца. Тој теми је посвећена и најновија публикација Форума „Од агресије до сецесије“. Ставови Форума су принципијелни и познати. Ипак, да подсетимо. Статус Косова и Метохије је за Србију суштинско отворено питање. После једностраног одцепљења, тешко је замислити праведно и одрживо решење за било које конкретно питање без компромисног решења за будући статус Покрајине. Отворено питање статуса не може се затворити уценама ЕУ и САД, односно, трампом виталних интереса Србије за етапе, или датуме на путу ка  чланству у ЕУ.

Праведно и одрживо решење за статус може се постићи само истрајавањем Србије у захтеву да се разговори о томе воде у оквирима  резолуције СБ УН 1244, важећих међународних уговора и међународног права. То уједно значи, да преговоре треба вратити на кололсек Уједињених нација, односно, Савета безбедности. На том колосеку и ЕУ, односно, њене чланице, могу наћи своје место и улогу. ЕУ, међутим, није и не може бити субститут за УН у решавању овог „par excellence“ проблема мира, стабилности и безбедности. СБ УН је овом проблему посветио много својих седница и одлука почев од 1997. до данас. У свакој резолуцији СБ УН постоји став да тај орган наставља да се бави овим проблемом, подразумева се, до његовог мирног решења у складу са резолуцијом 1244. Уз све поштовање ЕУ за њено учешће у спољној трговини и инвестицијама у Србији, велико је питање колико је ЕУ у стању да буде непристрасна и праведна када се зна да су њене најутицајније чланице деценијама пружале подршку сепаратистичком и терористичком покрету на Косову и Метохији, финансирале га и обучавале. Такође, треба имати осећај за меру када српски политичари истичу вредност и значај помоћо (донација)  ЕУ у Србији. Ово тим пре, ако се зна да су само поједине банке из ЕУ подручја  извукле са распродатог српског финансијског тржишта више профита него што износе укупне 10-тогодишње донације ЕУ. А шта тек рећи о екстрапрофиту мултинационалних компанија које су, током приватизације будзашто постале власници најбољих српских фирми.

ЕКСКЛУЗИВНО - АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО "ВЕСТИМА" САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН !!!

Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП- а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.
Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП- у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Le Courrier) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде".
Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

4 Беле књиге чине доказни материјал о агресији НАТО на Србију 1999-те!

***

Учитајте све четри беле кнјиге у једном pdf фајлу величине 750 MB ovde:

http://content.wuala.com/contents/beoforum/Documents/NATO-Crimes-in-Yugoslavia.zip

или скините сваку понаособ овде:

Како учитати књиге?

Беле књиге су хостоване на Гуглу
Свака књига засебно, као фајл, заузима око 1 ГБ. Због величине фајла, Гугл није у стању да скенира фајл, као што то ради са мањим фајловима.
Када дођете до дела, где вам се приказује порука:

Sorry, we are unable to scan this file for viruses.
The file exceeds the maximum size that we scan. Download anyway

Само кликните на "Download anyway" и директно учитавање почиње.

***

Слободно преузмите, књиге високог квалитета, спремног за штампу, у пдф формату (на енглеском):

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part One:

ISBN-86-7549-178-6-Part-One.pdf

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part Two:

ISBN-86-7549-178-6-Part-Two.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 24 March - 24 April 1999 - Part One:

ISBN-86-7549-124-7.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 25 April - 10 June 1999 - Part Two:

ISBN-86-7549-134-4.pdf

***

Слободно дистрибуирате и промовишете овај доказ НАТО агресије.