У дворани Дечјег културног центра у Београду подељене су светосавске награде за 225-оро ученика основних и средњих школа који живе у центрима за колективни смештај прогнаних са Косова и Метохије. Фонд за награде у износу од 900.000,00 динара обезбедио је Фонд дијаспора за матицу. Сваки ђак је добио по једну књигу „Данице за младе“ која, поред осталог, садржи и граматику српског језика, као и по 3.000,00 динара у готовом. У културно-уметничком програму учествовали су уметници са Косова и Метохије и из Београда, међу којима је био и песник Љубивоје Ршумовић.

У присуству родитеља, представника државних институција, Српске православне цркве и више хуманитарних организација награде су урчили представнице Удружења жена са Косова и Метохије и Станислав Гашпаровски, члан управе Фонда дијаспора за матицу, из Лондона.

Јелена ГУСКОВА | 07.01.2012 | 01:20

Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломатских чинова, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика  (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу.

Стручњацима који проучавају Балкан  је посебно важно било да схвате позиције заинтересованих страна, на пример, у вези са Косовом, са придруживањем НАТО-у и ЕУ. Очигледно је да се власти у Београду нису увек отворено изјашњавале у вези са тим питањима, мада се заједничка тенденција понашања српске дипломатије видела довољно јасно. Експерти су гатали, градили претпоставке а да често у рукама нису имали потврде за то.

На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“[1], у којој  су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић  је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“.

Бивши савезни министар за спољне послове СР Југославије, садашњи председник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић, дао је дужи интервју главном и одговорном уреднику ТВ Хепи (Београд), Миломиру Марићу, који је емитован 17. децембра 2011. у емисији Голи живот.

Делове интервјуа можете погледати овде:

Притисци запада немају везе са режимима, већ са интересима
(дужина трајања 7:21)

Проф.Др.Рајко Долечек, ДрСци. Острава, Чешка, Никољдан, 21.12.2011.

Размишљање поводом смрти бившег председнíка Чешке републике Вáцлава ХАВЕЛА, гледано из Чешке

У недељу 18.децембра 2011. је у својој 75.години умро бивши председник Чешке, а пре тога и Чехословачке републике, Вáцлав Хавел. Као најпознатији дисидент, уз масовну подршку стотина хиљада градјана, је после „сомотске револуције“ у новембру 1989.године изабран за председника Чехословачке. Одмах после његове смрти је медије поплавила бујица похвала, права апотеóза, уз величање његових заслуга за „ослободјење земље од јарма комунизма, како је земљу вратио у демократију, у крило Запада и прославио њено име по свету не само политички, већ и уметнички, како је примљен уз десетине стојећих аплауза у представничком дому САД „, итд. Хавел је био друштвен, лако је стицао нове пријатеље, не увек подједнаке вредности. Много је пушио (до úспешне операције рака на плућима деведесетих година), доста је пио, нарочито пре. Волео је жене. Чак су га сравњивали у нечем са првим председником Чехословачке, незаборавним Масариком, који је био велики пријатељ Југославије и за разлику од Хавела и Срба, шта је у чешким медијима сада сасвим прећутано.

Пише: Гојко Берић

Кардинал Пуљић је већ промукао од позива да престану неправде које се у БиХ „врше над Хрватима, с циљем да нас се уплаши и да нестанемо одавде". „Гдје су моји вјерници?", пита кардинал. Овакве и сличне ламентације, чак и кад су аргументоване, имају озбиљну ману. У њима, наиме, нема ни ријечи о улози Цркве у трагичним догађајима 90-их, када њен антикомунизам није имао никакав демократски карактер, па је њено савезништво са Туђманом било неупитно, природно и логично

Цркве су биле пуне, на лицима католичких вјерника огледао се молитвени мир и божићна радост, бискупи, жупници и фратри у својим су поноћним мисама надахнуто казивали о бајковитом „безгрешном зачећу" једне обичне, припросте жене по имену Марија и о „доласку Исуса Спаситеља међу људе", залажући се за опроштење, помирење и заједнички живот народа који су се у блиској прошлости међусобно убијали. Тако би, отприлике, гласио сажетак медијских извјештаја о популарној „поноћки" у оним босанскохерцеговачким градовима и селима, гдје још има католика и гдје још стоје њихове цркве. Све у свему, Тиха ноћ, како гласи назив чувене божићне пјесме, не само што је била испуњена надом и добрим намјерама већ је прошла без иједног озбиљнијег инцидента. Сутрадан, на божићном пријему који је уприличио надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, већина присутних, тврди један од узваника, била је хедонистички расположена.

ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
28. децембар 2011.
Београд

Фонд дијаспора за матицу обезбедио је и испоручио током децембра 2011. године хуманитарну помоћ за Србе на Косову и Метохији у вредности од 300.000,00 (тристахиљада) динара. Помоћ се састоји у храни (пиринач, шећер, тестенине, уље).

Помоћ се реализује у оквиру ширих хуманитарних активности покренутих на Сабору подршке српском народу на Косову и Метохији који је одржан 27. септембра 2011. године у Београду. Хуманитарне активности спроводе се у сарадњи Фонда дијаспора за матицу, Друштва Српских домаћина, Удружрења жена са Косова и Метохије, Београдског форума за свет равноправних и других независних, нестраначких удружења. До сада су реализоване три испоруке помоћи у укупној вредности од милион динара.

Почетком децембра свечано је предато на коришћење ново обданиште за децу „Ђурђевак“у Брњици, код Грачанице, које похађа 90-торо предшколске деце. Обданиште у чију је изградњу инвестирано 140.000,00 евра, по пола су финансирали Фонд дијаспора за матицу и Министарство за Косово и Метохију.

Ове хуманитарне активности се настављају и отворене су за учешће других удружења и људе добре воље.

Др Инж. Милоје Ж. Милићевић, Берлин, председник Управног одбора Фонда

Интервју за српски радио у Отави, Канада, на српском:

Шокантан видео, можда најбољи документарац икада направљен о намерним манипулацијама да би се створио изговор за бомбардовање Србије.
Видео је само једном приказан на немачком првом каналу, одакле је склоњем узвелику медијску буру.

Плејлиста састављена од 5 делова:

Линк ове плејлисте на Јутјубу:

http://www.youtube.com/watch?v=gIdSm5ZkS5M&;list=PLA7FAD5AE9B50224B&feature=plpp_play_all

Живадин Јовановић, председник Београдског форума ѕа свет равноправнх
Поводом 16. година од потписиваља Дејтонско-париског споразума у Паризу
Тезе из интервјуа телевизији „Ал Џазира“, Сарајево
датог 14. децембра 2011.

Дејтонско-париски споразум је компромис који има историјски значај не само по томе што је њиме окончан вишегодишњи грађански рат у Босни и Херцеговини, већ и зато што он представља трајну основу мира, стабилности и развоја у Босни и Херцеговини.
Његову суштину представља гарантовање равноправности два ентитета и три конститутивна народа, принцип консенсуса на нивоу БиХ, расподела надлежности између БиХ и ентитета и територијално разграничење у пропорцији 51:49. Покушаји мењања тих суштинских елемената носило би непредвидиве опасности јер су то основе мира и стабилности.

Колумна | 13. децембар 2011. | ПРАВДА

Форум за свет равноправних редовно је указивао на опасности од недоследне и поводљиве политике у вези са статусом Косова и Метохије. Скретао је пажњу на штетност сталног одступања државних институција и представника од заштите државних и националних интереса зарад кандидатуре за чланство у ЕУ. Власт у Србији сталним снижавањем минимума националних и државних интереса у вези са статусом КиМ показује да није спремна да се суочи са чињеницом да ЕУ, посебно њене најутицајније чланице, као што су Немачка, Велика Британија и Француска, нису неутрални, још мање конструктивни фактори у српско-албанском спору. НАТО и ЕУ су се током протекле две деценије испољили као чиниоци дробљења српске нације и државне територије Србије. Такву, нимало непристрасну, јасно проалбански оријентисану улогу, ЕУ и НАТО настављају све до данашњих дана, без наговештаја да ће је у ближој будућности напустити. Ова оцена може некоме изгледати и поједностављена и оштра, али се тешко може довести у питање њена заснованост на чињеницама. Њу треба препознати и признати, не ради заоштравања односа, било са НАТО или ЕУ, још мање са земљама које у тим организацијама имају кључну улогу, већ једноставно ради дефинисања реалније политике, циљева и временских раздобља за њихово остваривање. Продужено забијање главе у песак само би продужило илузије и агонију. Србији је потребно више политичке зрелости, стрпљења и доследности у одбрани виталних интереса. Стално померање такозване црвене линије одбране државних и националних интереса прелази у стање одсуства било какве државне стратегије и политике. Резолуција СБ УН 1244 део је међународног права трајног значаја. Ако се од Србије недвосмислено захтевало да изврши све своје међународно-правне обавезе, зашто Србија одустаје од тога да од других јасно и недвосмислено тражи да и они изврше своје међународно-правне обавезе према Србији? Зашто она аутоматски прихвата да није равноправна, зашто практично не користи подршку коју јој даје више од две трећине чланица УН, укључујући неке сталне чланице СБ УН, и тако моћне земље као што су Бразил, Индија и многе друге? Време је да се Србија ослободи комплекса инфериорности и да прошири маргину слободног одлучивања о својој будућности. За то је, заиста, потребан преокрет, али не онакав какав за који адвокатишу лобисти НАТО-а и Империје, већ онај који очекује већина грађана Србије.

Србији су потребни нови прилази сопственим ресурсима, који ће заменити понижавајуће, готово просјачке приче колико донација, инвестиција, или „повољних“ кредита може, ако је послушна или ако реши ово или оно, добити из страних фондова или престоница. Брине несхватање да такво понашање буди на све стране свакојаке нове апетите. То је, заправо, призивање вештица. Перспектива су равноправност, а не хијерархија, ултиматуми и лицемерје. Појављивање групације БРИК, Групе 20, Шангајске асоцијације,  евроазијске интеграције и нових интеграција у Јужној Америци, има не мали значај као израз немирења са униполарним уређивањем светских односа и као почетак нових трендова.  Али, за препознавање тих трендова Србији требају нови људи на власти.

Форум независне мисли

Одржана годишња скупштина београдског форума за свет равноправних. Изражена подршка и солидарност са Србима на Косову и Метохији. Покренута акција за сакупљање хуманитарне помоћи. У Галерији Прогреса скупштини присуствовало око 150 делегата, гостију и представника независних удружења. Представљена нова књига Форума „Србија и НАТО“.

На скупштини Београдског форума за свет равноправних одржаној 13. децембра 2011. у  галерији Компаније „Прогрес“, у присуству око 150 делегата и гостију из Србије и српског расејања, одобрен је Председавао је Драгомир Вучићевић, председник Скупштине Форума. Прихваћен је извештај Управног одбора о раду у 2011. години и Оквирни план рада за 2012. У име гостију Скупштини су се обратили проф. Миодраг Зечевић, председник СУБНОР Србије, ген. Видоје Пантелић, представник Клуба генерала и адмирала Србије,  Милета Радовић, генерални секретар Друштва српских домаћина, Слободан Аћимовић, предсеник Фонда за младе пољопривреднике „Борка Вучић“ и други. Изражена је подршка и солидарност са српским народом на Косову и Метохији у напорима за заштиту основних националних и људских права, као и закључак о настављању слања хуманитарне помоћи најугроженијима у сарадњи Форума са другим независним удружењима. Реферат о раду и ставовима Форума о важнијим унутрашњим и спољно-политичким питањима поднео је Живадин Јовановић, председник Форума. Извештај о финансијском пословању у име Надзорног одбора, поднео је Душан Јукић.

У Сао Паолу, Бразил, одржана је 2. и 3. децембра 2011. године међународна конференција о “Људским правима и култури мира” на којој је учествовао и председник Београдског форума Живадин Јовановић. Већину учесника конференције чинили су представници Бразилског центра за мир и солидарност (CEBRAPAZ) из појединих федералних јединица Бразилске федерације. Међу представницима 17 страних удружења, највише их је било из земаља Јужне Америке и Азије док су из Европе учествовали гости из Грчке, Португала и Србије.

Јовановић је у уводу истакао да људским правима треба прићи шире и комплексније, онако како је то учињено у Декларацији Генералне скупштине Уједињених нација о заштити људских права, а не селективно, са предрасудама или двоструким стандардима, како то чине поједини центри моћи. Људска права обухватају, поред осталог, социјална и економска права као што су право на запослење у складу са стручношћу, право на пристојну зараду, право на здравље и приступачно лечење, образовање, вероисповест, на објективно информисање, на културу и национални идентитет. Селективност и двоструки стандарди морају бити искључени. Он је истакао повезаност индивидуалних права појединаца са колективним правима народа и држава. Цинични су захтеви за поштовање индивидуалних права човека од званичника земаља које учествују у  насилном цепању појединих народа, њиховој сатанизацији, оружаним агресијама или окупацијама других земаља. Поштовање суверенитета и територијалног интегритета држава, поштовање националног, културног и духовног идентитета народа, на једној и људских права појединаца, на другој страни, једнако су битне предпоставке слободе и напретка.

субота, 10. децембар 2011.

Новом одлуком Брисела о добијању кандидатуре условљеном напретком преговора о Косову, европски пут Србије је поново измештен на посебан колосек од оног којим су прошле остале државе и оне аплицирају за чланство у Европској унији. Овакав преседан десио се и 29. априла 2008. када је уместо Споразума о стабилизацији и придруживању, Београду дат на потписивање Прелазни трговински споразум са ЕУ, као скраћена верзија, односно трговински део ССП-а и одмах замрзнут док Србија не оствари пуну сарадњу са Хагом. Косово тада није споменуто.

Потез Брисела, према оцени бившег шефа дипломатије СР Југославије Живадина Јовановића, показује да Србију третирају као "посебан случај", а да Београд греши што прихвата услове и уцене, непознате у читавој историји ЕУ.

Јовановић сматра да одлагање давања статуса кандидата представља израз процене да се од Београда може притиском добити више, нарочито што је Србија ближа парламентарним изборима.

Стручњак за међународна питања Предраг Симић сматра да ће великим притиском, одлагањем одлуке о кандидатури, и неиспуњењем обећања о напретку пошто је остварена пуна сарадња са Хагом, Брисел променити расположење грађана Србије према ЕУ.

- Није у реду што је ЕУ у овој фази поставила услов Косово, јер се говорило да то треба да уследи касније. Тиме што је ЕУ оставила Србију испред својих врата и поред чињенице да је испунила све услове, створиће утисак да је неморална и нарушиће сопствени кредибилитет у Србији и региону - оценио је Симић.

Пише: Живадин  Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

16 година од Дејтонског договора о миру у Босни и Херцеговини

Сваки покушај довођења у питање основних постулата Дејтонско-париског споразума контрапродуктивно и опасно.

Министри иностраних послова: Живадин Јовановић и Мате Гранић

Развој у Босни и Херцеговини и на простору бивше Југославије током протекле деценије и по потврдио је оцену о историјском значају Дејтонско-париског споразума.

Највећи значај је несумњиво у томе што је њиме окончан вишегодишњи грађански рат и постигнут мир, што су прекинуте људске патње и разарања а  људска енергија и економски потенцијали ослобођени за обнову, економско-социјални напредак и нормализацију односа у региону.

На основу и у духу Дејтонско-париског споразума постигнут је читав низ пратећих мултилатералних и билатералних споразума који чине, мање више, уравнотежен систем односа од великог значаја за мир, безбедност и сарадњу у региону.                   

Данас када се, ту и тамо, изражава незадовољство Дејтоном, у први план истичу његове мане и заговара његова ревизија, ваља се подсетити времена и огромних напора уложених у постизање договора.

У тим напорима, не само током 21-днодневних преговора у самом Дејтону, већ и дуго пре њих, учествовали су највиши представници сва три констутутивна народа Босне и Херцеговине, Србије и Хрватске, великих сила, Европске уније и целе међународне заједнице оличене у Уједињеним нацијама.

Живадин Јовановић, председник
Београдског форума за свет равноправних
Косово и Метохија

По свему, у владајућој коалицији не постоји сагласност о новој декларацији Народне скупштине о Косову и Метохији, односно, о стратегији решавања тог проблема. Тврдња представника појединих странака владајуће коалиције да Влада за то има безбедну већину, али да јој је циљ да оствари што ширу подршку како се не би показало да је Србија подељена тешко да је нешто више од тактике спасавања образа пред јавношћу којој је неколико пута потврђивано да Влада ради на тексту декларације и најављивано да ће предлог документа  у роковима који су више пута померани, бити достављен Скупштини. Као претходница, Скупштини је протекле седмице достављен извештај. Сходно томе, седнице Скупштине су неколико пута најављиване, потом на немушти начин одлагане. Председник Републике, а за њим председница Народне скупштине, па тако редом, изјваљују да је нова декларација пожељна, али да и није неопходна. Јер, државна политика о Косову и Метохији, наводно, није промењена, па нема ни потребе за новом декларацијом. Та да л' је баш све то тако – рекао би Лала. Други су већ рекли – да се радило о тактици куповине времана, што  није без основа.

НОАМ ЧОМСКИ:

Јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе да је пожељно бити глуп, вулгаран и неук.

Емил Влајки   
понедељак, 24. октобар 2011.
(Фокус, 23.10.2011)

"Нијесам ја господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плак'о испред милијун душа, које су се од силног добра и милине умртвиле, па једва дишу."
(Петар Кочић, "Јазавац пред судом")

« Ce qu’on a jamais mis en question n’a point  été prouvé. » - Denis Diderot

Мисао великог француског философа епохе Просветитељства, Денија Дидероа, „Оно што никада није било доведено у питање, уопште није ни доказано,“ у потпуности је применљива на контроверзно питање Сребренице. Ако би се руководили жељама поборника званичног наратива о Сребреници, ми га никада не би доводили у питање. Дозвољена „расправа“ сводила би се на ритуално понављање излизаних мантри о „највећем геноциду у Европи после Другог светског рата“ и о „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака,“ зачињено цитатима из дубиозних „пресуда“ Хашког трибунала. Са тиме би се, по замисли политички коректних кругова, на ово питање коначно и за сва времена ставила тачка, али без критичког претресања иједног доказа и без могућности оспоравања иједне тезе. Те кругове и њихове истомишљенике такав би приступ оргазмички задовољио. Међутим, Просветитеља Дидероа и нас – свакако да не. Дидеро би им једноставно узвратио, а ми би му се придружили: да забраном критичког испитивања Сребренице они постижу само једно, а то је – јавно признају чињеницу да нису способни ништа да докажу.

Бесплатно учитајте Беле књиге о НАТО агресији на Југославију.
Електронске књиге су у PDF формату, у квалитету за штампу, на енглеском језику.