Сарадња с дијаспором заповест је развоја

Пише Раде Дробац

Данас најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре, а Израел пак живи од своје дијаспоре, која ову земљу развија не само економски већ и несебично гради и потпомаже донацијама и свеколиком помоћи

Дијаспора и Срби у региону, због свог значаја, требало би да буду стратешко питање Србије, с аспекта демографије а посебно њеног економског и сваког другог развоја. Када се има у виду бројност Срба ван Србије, њихово својство потенцијалног демографског резервоара државе, њихов могући допринос опстанку дела популације у земљи (захваљујући финансијској помоћи сународника из иностранства), значај дознака дијаспоре за уравнотежен економски баланс Србије и константан економски развој, а нарочито могућности које постоје а које нису искоришћене, очигледно је да је то огроман некоришћени извор развојних могућности. Због свега тога је императив Србије одржање и неговање њиховог националног идентитета и тесних веза с матицом.

Нажалост, дијаспором и Србима у региону код нас се данас мало ко бави. Нема стратегије развоја односа с дијаспором и Србима у региону, одговарајућих институција, осмишљених активности или одговарајућих финансијских и других средстава за ове сврхе.

Није мало оних који живе ван Србије а осећају се Србима и гаје љубав према својој домовини, или (у великом проценту) желе да помогну својој матици или да се у њу врате. Србија о томе не води рачуна, посебно не на бази сагледавања стварне ситуације у дијаспори и међу Србима у окружењу.

Суочена с „белом кугом“, одливом мозгова, регионалним превирањима, економским проблемима, страним условљавањима, па и најездом миграната, Србија би требало да се ослони на дијаспору и Србе у региону јер они желе да помогну својој матичној земљи, с њом желе да послују и допринесу њеном економском развоју. Неки би да се врате ако би за то постојали услови, пре свега у погледу инвестирања и запошљавања. Данас више него икад пре, јер је пандемија вируса корона променила нагоре услове рада и живота наших сународника посебно на Западу.

Србија има бројну и одану дијаспору, која је своју емотивну везу с матицом доказивала кад год је Србији било тешко. Она је неће уцењивати ни политичким уступцима, ни каматама, ни бенефицијама већим од оних које Србија даје страним инвеститорима. Дијаспора жели да помогне, али и да буде сигурна да ће њено ангажовање показати позитивне резултате и да њена улагања неће бити злоупотребљена.

Због будућности Србије, демографске, националне, државне, економске, културне и сваке друге, врло је важно зауставити одлазак Срба у иностранство, створити услове да остају у матици и ту граде будућност. Али исто је тако важно организовати и мотивисати дијаспору и Србе у региону да улажу у Србију и кроз њен економски и свеколики развој остваре и своје интересе.

ДОНЕТИ СТРАТЕШКЕ ОДЛУКЕ Због свега тога хитно би требало донети неке стратешке одлуке. Прва је да су дијаспора и Срби у региону један од приоритета политике Србије и то не само вербално него и суштински. Затим донети план краткорочних и дугорочних акција у том смислу. То значи створити институционалне и кадровске основе, финансијску базу и осмишљени план развоја односа и мере стимулације за оне који се определе да сарађују с матицом. Једна од кључних одлука које треба донети је да су Србији важнији Срби ван наше земље него националне мањине у њој.

Дуги низ година је Србија давала, и сада даје, огромна средства за очување идентитета бројних мањина у Србији, за неговање њихових посебности и различитости. Истовремено, далеко мања, скоро никаква средства, нити друге ресурсе, обезбеђивала је за помоћ и подршку српској дијаспори и Србима у региону. Треба овде напоменути да су неке националне мањине у Србији, у одређеном проценту експозитуре суседних држава и њихових интереса, у спрези с интересима неких великих сила, и да Србији праве много више проблема него што јој помажу. Ове констатације се не односе на већину припадника националних мањина који себе доживљавају као грађане Србије и своје националне или верске различитости испољавају приватно, онако како се то ради у „западним демократијама“. И нико у томе не треба да их спречава. Констатације се односе на оне који су од своје различитости направили политички и безбедносни проблем за Србију, користећи помоћ и подршку страних фактора. При томе огроман новац и помоћ добијају управо од државе Србије. С друге стране, Срби ван Србије, дијаспора и Срби у региону скоро да не добијају никакву помоћ нити подршку своје матице, а још мање су укључени у било какве политичке акције наше земље према својим домицилним земљама у којима најчешће и не учествују у њиховом политичком животу. Зато би требало размислити и већину средстава до сада намењених националним мањинама усмерити на дијаспору и Србе из региона и створити ефикасне механизме њихове координације и сарадње с матицом. И напокон, кроз буџет и планове развоја уградити да је економска сарадња Србије са Србима ван Србије један од приоритета њене развојне политике. Сматрамо да је Министарство спољних послова једино у прилици да се тим пословима ефикасно бави, али уз кадровска ојачања.
Поред тога, веома је важан и наратив власти према дијаспори и Србима у региону. Наиме, наратив је сада да је Србија на добром путу, да јој привреда расте, да је у региону и свету подигла углед и слично. Не негирајући и те аргументе, желимо да укажемо да ће дијаспора помоћи матици само ако осети да је матица у нечему угрожена, да јој је помоћ потребна и ако је она затражи. Без обзира на неке позитивне аспекте развоја, Србија је у много чему угрожена – демографски, политички, територијално, економски, финансијски и то треба отворено рећи дијаспори. Кад то дијаспора схвати, помоћи ће.
Истовремено, требало би зауставити осипање Срба у иностранству, а које траје већ годинама и деценијама, јер су углавном препуштени себи самима. Зато је императив одржања њиховог националног идентитета, осећања заједништва с матицом, кроз усвајање свеобухватне и делотворне стратегије усмерене ка том циљу. Треба им свесрдно помагати да очувају језик, писмо, обичаје и интерес за збивања у матици, омогућити им квалитетно образовање на матерњем језику, пружити им ефикасну заштиту у домицилним земљама, везивати их за матицу што више и што чвршћим везама, подстицати их да своју будућност и будућност своје деце виде у Србији и кроз Србију.

СВЕТСКИ ПРИМЕРИ ЗА УГЛЕД Подсетимо да Србија подстиче директна улагања из иностранства и даје велике погодности страним улагачима, а зар не би било још боље када би ти улагачи били пореклом Срби јер би Србију доживљавали као своју домовину а не као „посао“, не само ради извлачења профита у иностранство. И зар њихова поузданост не би била много већа него других „странаца“ које за Србију ништа не везује.
Овим поводом указујемо на изузетно добре примере из света – Израел живи од своје дијаспоре, која га не само развија економски већ и несебично гради, донацијама и свеколиком помоћи. Израел је развио високо сложен систем сарадње с дијаспором и омогућио бројне различите моделе за међусобну сарадњу матице и дијаспоре, законски регулисао право сваког појединца из дијаспоре да о трошку државе једном у животу посети Израел, што се показало као изузетно добра мера која је трајно везала дијаспору за матицу, и много тога другога.
Најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре. Када говоримо о Кини данас, ми мислимо углавном на њихове државне компаније и пројекат „Један појас – један пут“, али заборављамо да је више десетина година уназад у Европу, а тако и у друге регионе, стизало много Кинеза који су у земљама у које су дошли правили „економски бум“ на бази економске сарадње са својом матицом, што је било у интересу и матице и дијаспоре. И данас је тако. О овом питању као позитивне примере треба поменути и Јерменију, Индију, Филипине и сл.
Зашто се онда Србија не би угледала на ове државе, проучила њихове прописе и праксу и искористила њихова позитивна искуства за сопствени развој и интерес?

Аутор је амбасадор у пензији,
заменик председника Београдског Форума за свет равноправних

Извор: pecat.co.rs/2020/10/sta-srbija-moze-da-nauci-od-izraela-i-kine

У Београду је 10. октобра 2020. године преминуо Милоје Поповић Каваја, познати српски публициста, књижевник и дипломата. Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, упутио је његвовој породици телеграм саучешћа, у којем је речено:

„У име руководства и чланова Београдског форума за свет равноправних, молим Вас да  примите најдубље саучешће поводом смрти Милоја Поповића Каваје, нашег драгог пријатеља  и дугогодишњег члана  Београдског форума, који је својим активним ангажовањем и великим личним угледом дао немерљив допринос раду и  афирмацији нашег Удружења.“

Милоје Поповић Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Био је новинар листа „Студент“, „Младост“, а касније и листа „Политика“, где су његови чланци наилазили на посебну пажњу и интерес читалаца. Веома је значајна његова активност у својству директора Културно – информативног центра Југославије у Њујорку. Био је први генерални директор „Сава центра“, затим секретар за инострани туризам Савезне владе Југославије, председник Културно-просветне заједнице Београда, саветник Удружења књижевника Србије, председник Југословенског удружења за Уједињење нације и члан Удружења за културу уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у којем се налази и његов легат. Остаће посебно упамћен као писац стихова на познату мелодију Станислава Биничког „Марш на Дрину“, која се и данас изводи као незванична српска химна.

Његово име се налази на спомен плочи постављеној на Споменику Николи Тесли на Нијагари, као вид признања за допринос подизању овог споменика 1976. године. Носилац је многих признања: Орден заслуга за народ, два Златна беочуга Београда, две Повеље Скупштине Београда поводом годишњице ослобођења, Вукове награде, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије. Добио је Орден народног хероја Алжира 1959. године, као признање за допринос Алжирској револуцији.

Као члан Београдског форума за свет равноправних од његовог оснивања, остаће у трајном сећању свих чланова и пријатеља Форума. Неуморно и доследно био је ангажован на афирмацији мира, слободе, равноправности и сарадње међу народима, као и за очување угледа и достојанства своје земље Његов друштвени активизам и јавни став остаће трајан пример залагања за одбрану и заштиту назависности, интегритета, државних и националних интереса Србије.

Политика, 02. 10. 2020.године

Изјава председника Београдског форума за свет равноправних, дата дневном листу Политика 02. 10. 2020. године.

-    Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин
Јовановић каже да је од изузетног значаја да Србија има дугорочне и стратешке интересе и партнерске односе са Кином. За „Политику“ наводи да је изузетно важна подршка коју нам пружа Кина, као економски џин који се развија и који за разлику од других нема политичких условљавања „Узајамна подршка суверенитету и територијалном интегритету је осовина наших односа и са њом морају рачунати многи други на глобалном плану. То је чињеница која представља ограничење политике интервенционизма и разбијање суверених држава да би се лакше манипулисало њиховим богатствима. И Кини је веома важно да јој европска земља Србија даје подршку, јер се види да неки чланови међународне заједнице, под изговорм заштите људских права, то користе као полугу за слабљење Кине и подстицање сепаратизма“, наводи Живадин Јовановић.

-    Највеће замерке на веома добре економске односе наше две држав исказују водеће земље Запада које управо са Кином имају економске односе у којима се годишње размени робе у вредности на стотине милијарде долара. Управо због тога нису јасни притисци и незадовољства која на адресу Вучића стижу са Запада због сарадње са азијским економским џином „Ти притисци су и до сада били видљиви у Вашингтону и нису нови, али је појачан њихов интезитет. Један од главних циљева САД је сузбијање такозваног малигног утицаја Русије и Кине на Балкану. С тим притисцима треба и даље рачунати, али у великој мери зависи од српске политике да ли ће они бити јачи или слабији. Неопходно је да Београд увек истиче своју уравнотежену спољну политику и право да независно од свих других интереса води политику која ће водити рачуна о српским националним интересима“, истиче Јовановић и подсећа да су Кинези увек били ту када је Србији било потребно.

-    Живадин Јовановић наводи да су перспекитве сарадње са Кином велике и да их морамо искористити и подсећа на дугу традицију односа две државе. Од проглашења НР Кине биле су стабилне и у успону у политичким и економским односима и у међународним организацијама. „Нити Кина има тако поузданог партнера као што је Србија, нити Београд има сигурнијег савезника од Пекинга, који никада није примењивао систем условљавања за пружање помоћи и сарадњу. То је данас ипак, ретко у међународним односима“, закључује Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.

Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020.

Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас.
„То је стари проблем у чијој основи није недостатак одговарајућих кадрова већ управо несхватање важности дипломатије. Уколико у некој држави наша амбасада има дуго отправника послова, то шаље поруку да нас не занима државни врх у тој земљи. Деси се да веома дуго немамо шефове у изузетно значајним земљама. То није добро јер отправник послова ни приближно нема третман као амбасадор. Веома ретко ће министар спољних послова те државе да га позове на разговор, а о пријему код шефа државе, тешко да може бити речи уопште. Истини за вољу, има професионалних дипломата на местима отправник послова који по способности и резлтатима заслужују да буду амбасадори, али је било појединих амбасадора који би због својих неспособност тешко могли бити и отправници послова.“

Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник.

Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду...
Јовановић сматра да је потребно да се објективизирају основни критеријуми ко може бити предложен за амбасадора или генералног конзула (српско држављанство, ниво образовања, стручност, познавање светских језика). То се може утврдити актом владе.

Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа.
 
То што смо пред формирањем нове Владе није оправдање што имамо непопуњена места амбасадора у изузетно важним земљама. Озбиљне државе воде рачуна о календару избора и та места попуњавају на време, новим шефовима ДКП, или онима који су се затекли на тим местима продужавају мандат за пар месеци. Тaкозвано в.д. стање је свуда штетно, али нигде толико као у дипломатији, укључујући и финансијски аспект јер се читава логистка за амбасадора, изузев његове плате плаћа, а не испоручује резултате (ауто, резиденција, секретар, возач...).

Канал Евроазија започиње серију интервјуа са амбасадорима у Србији, из земаља евроазијског копна. Серијал започињемо интервјуом са Њ.Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Републици Србији.

Како су Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију

Колико је политика великих сила посебно Велике Британије, колико улога Ватикана, учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу – а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ.

Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе.

Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик, за свој књижевни језик, који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника. Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника?

Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

(Извод из интервјуа листу „Јединство“, 17. 08. 2020. стр. 6)

- Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав.

- ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији.

- Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве.

- Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и  отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244.

У Београдском форуму за свет равноправних, 09. септембра 2020. године конституисан је Издавачки савет за монографију „ЕПС под агресијом НАТО 1999. године“, именована је Редакција и усвојен план припрема.

Изадавч монографије је Београдско форум за свет равноправних, а чланови Савета и Редакције, као и аутори су познати стручњаци за области електропривреде. Главни уредник редакције је Слободан Бабић.