„Русија не жели рат у Европи, већ сматра да је Европи потребан мир, праведни мир. Заговорници рата постоје, али не у Русији. Европа 2015. биће различита од Европе и односа које познајемо.“ Ово је рекао професор Сергеј Бабурин, ранији потпредседник Руске Државне Думе, у разговору са члановима Београдског форума.

Он је додао да покушаји кривотворења историје, исхода Првог и Другог светског рата, да хероизирање неофашизма и неонацизма, предсатвља велику опасност за Европу и да се томе морају одлучно супроставити сви који желе мир, стабилност и сарадњу у Европи, а посебно земље као што су Србија и Русија које су поднеле највеће жртве за победу над фашизмом и нацизмом. Бабурин је подржао идеје Београдског форума за обележавање 70годишњице победе над фашизмом, као и обележавање 15годишњице рада Београдског форума и рекао да ће се удружења и организације из Русије томе придружити.

„Масакр новинара Шарл Ебдо је велика трагедија коју осуђују сви народи и Владе. Међутим, од те трагедије не треба правити позоришне представе, манипулације и злоупотребе за прикривене политичке циљеве“ - истакао је професор Бабурин.

„Победа Ципраса је историјски успех евроскептика, политичких снага које се боре за уређење Европе на основама равноправности и поштовања достојанства свих народа. Она је широко отворила врата променама које су Европи неопходне да би сачувала стабилност и могућности савладавања дубоке кризе“- додао је високи гост из Русије.

„Дубоко верујем у будућност пријатељства и равноправне сарадње Србије и Русије које су врло често у историји делиле, а и данас деле исту судбину, исте циљеве независности и равноправне сарадње. Продубљивање укупних односа Србије и Русије је од великог значаја како за њихове интересе, тако и за мир и стабилност на нашем континенту, за решавање свих отворених питања и проблема, укључујући проблем статуса Косова и Метохије“- поручио је професор Бабурин.

Осврћући се на процес мултиполаризације светских односа Бабурин је рекао да су многи очекивали даѕ ће индепендистички процес у Латинској Америци ослабити после одласка венецуеланског председника Хуго Чавеса. До тога није дошло нити ће доћи јер борба за самосталност није ствар једног лидера већ судбине и будућности свих народа на том континенту. Боливаријански процес осолобађања од доминација Северне Америке је ојачао. Куба се деценијама бори за укидање незаконитог ембарга, економски развој и нормализацију односа са САД, али на основама пуне равноправности и права на самостални пут унутрашњег развоја. Не постоји никаква опасност да би Куба прихватила компшромисе на рачун суверености и слободе за које се толико жртвовала – сматра Проф. Бабурин.

Београд, 28.јануар 2015.

Београдски форум за свет равноправних
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић

Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних

Београдски форум је штампао преко 150 књига политичке, економске, спољно-политичке, безбедносне тематике. Одржао је у Србији више десетина националних и међународних конференција. Учествовао је на многим конференцијама широм света. Оцене и књиге Форума о многим савременим темама постале су референтни извори за научнике, аналитичаре и стручњаке широм света.

Форум је јеинствено удружерње у коме нема запослених, хонорара, награда, или накнада. Не добија никакву помоћ из међународних извора, нити из буџета Србије.

Током 2014. Форум је наставио своју богату издавачку делатност. Штампао је пет нових наслова у укупном тиражу од 7.500 примерака. Посебну новину представља чињеница да је више од половине нових издања, поред српског, у целини или делом, штампано и на страним језицима – руском, енглеском, француском, немачком и италијанском.. То је омогућило да се значајан део тиража књига Београдског форума, успешно пласира читалачкој публици на свим континентима, а тиме и да се српска научна и политичка мисао приближи међунаодној јавности. То је нови квалитет несамо у издавачкој делатности Београдског форума, већ значајан напредак у укупној издавачкој делатности у Србији.

Најзначајнији издавачки подухват представља књига „Србија у Великом рату 1914.-1918.“ аутора Проф. Мире Радојевић, и академика Љубодрага Димића. Књигу су заједнички издали Београдски Форум и Српска књижевна задруга.

Издавање ове књиге иницирало је и омогућило Удружење „Фонд дијаспора за матицу“, као покровитељ који заслужује посебно признање.

Годишњом Скупштином одржаном 24.јануара 2015.године у Галерији Компаније „Прогрес“, почело је обележавање 15-е годишњице рада Београдског форума за свет равноправних, независног, нестраначког и непрофитног удружења. Међу више од 150 присутних било је запажено присуство академика САНУ, универзитетских професора из Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Јагодине, Крушевца, Краљева, Косовске Митровице, Бања Луке, Подгорице. Делегација града Крушевца уручила је Повељу мира професору Момиру Булатовићу, бившем председнику савезне Владе СРЈ. Запажено је било и присуство великог броја студената из Београда и других већих универзитетских центара у Србији и региону.

Извештај о раду и план рада за наредну годину поднео је Живадин Јовановић, председник Београдског форума.

Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији, представио је најновију књигу Београдског форума „Нови хладни рат“, зборник радова са Међународне конференције одржане прошле године поводом 15-е годишњице агресије НАТО пакта против Србије (СРЈ).

На Скупштини су, поред чланова Форума, говорили представници низа организација и удружења са којима Београдски форум сарађује – генерал Видоје Пантелић, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Душан Чукић, заменик председника СУБНОР-а, Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно“, из Бања Луке, Проф. Драган Станић, председник Матице српске, Нови Сад, Др Миодраг Матицки, председник Вукове задужбине, Невен Ђенадија, политолог из Бања Луке и други.

ФОТО АЛБУМ СА ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ

Драгутин Брчин
Директор Београдског форума

Драгомир Вучићевић
Председник Скупштине Београдског форума

Београд, 27.јануар 2015.

„Велика изборна победа Сиризе је победа пријатељског народа Грчке за нове односе у Европи засноване на равноправности, поштовању интереса, идентитета и достојанства свих народа у Европи“ – каже се у честитки Београдског форума за свет равноправних упућеној Алексису Ципрасу, председнику Сиризе.

Истовремено се изражава уверење да ће нова грчка Влада допринети даљем учвршћивању традиционалних пријатељских односа народа две земље.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних

Београд, 26. јануар 2015.

Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
(Члан Управног одбора Београдског форума за свет равнопшравних)

"Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија"

Космички такт судбине или историјска игра као симболичност насупрот нужности историје као система узрока и последица неизрециво је збивање живота; приподобно му је само осећање које, тек, порађа разумевање. Обрнуто путовање: разумевање па, евентуално, осећање получује хладноћу смисла предложеног нам, које се само осећањем само чини битним и јединим садржајем - памћењем као творбеним принципом наше, кроз сву историју нам, пронашане генетике, те јесмо по ономе што јест било; у бићу нам, тако се осећа, ево брише (граматичка) разлика између прошло (перфект) и садашње (презент), те се све прошло уличило у нашој генетици као једна и једина истина по којој се пре-познајемо у односу на друго, те и кажемо: оно "прошло", то смо ми по којима се прошло познаје и који се по прошлом знају сада, те, тако се знајући, уливамо се у будућност. Зар би, у супротном, уопште било онога, најбитнијега, што се генетиком зове! Наиме, без претходно, народски речено, у стомаку, душом ношеног осећања, ми, у својој бити, нисмо свесни онога што, тек промишљањем, мислимо да разумемо. Зато: уколико народ схватимо као јединство Душе (умом неопипљиви садржај духа из којег следи форма) онда можемо осећати и симболику коју он исказује кроз историју; ако га схватимо као скупину (умом творену форму која "надомешћује" бесадржајност душе) индивидуа појединачних интереса (нацију) онда се наше разумевање завршава на историјској површини као скупу чињеница, које су се могле, у облику догађања, збити било где, било када и било коме. Но, симболика као видљиво, опипљиво збивање генетике једног народа, симболика као најтананија везна нит која генетику прелива у осећање, твори (и само она твори) дух народа. Хегел би рекао, сукладно, наравно, виђењу односног проблема по тлу из којег је израстао, да су управо чињенице оно што страда пред духом једног народа. Постављајући европопростор као Исток и Запад (тако је удесила историја, мада сам склонији веровању да је тако поставио Господ) осећање је битно Исток, разумевање (зумирање) је битно Запад. Ево, као да је ту, готово видљиво опипљиво: осећање је првотно - неусловно, те је јествено, разумевање је друготно, изведено, испосредовано, дијалектично - по јествености је, те оно има одређену, небитно какву, боју, дакле, прикривеност, лукавост (лукавство - Хегел - ума), по којем је одређено сво њено, битно злоћно, деловање. Једноставно: осећање је духовно-душевно-телесно, разумевање је, парадоксално, пуко биолошко-социјално. Прво је (православни) Исток, друго је Запад. Тако је постављен, историјом потврђени, готово вечни сукоб првог и другог: осећање рађа разумевање, разумевање, желећи, као последично, апсолутност, поништава осећање; језива хладноћа његов је садржај.

Симболика као манифестни, душом видљиви облик осећања је онај космички такт, можда, звоњење судбине, готово историјска игра оног народа који је истом симболиком придобан за живљење као предсказање: у Београду је 17. и 18. септембра 2014. године у организацији Београдског форума за свет равноправних и Центра националне славе Русије, одржан Међународни научни скуп под називом "Велики рат - поуке за човечанство" након којега је откривен споменик палим српским и руским војницима у Првом светском рату на Калемегдану.

Споменик је у облику округлог (куполастог) крста у чијем је центру Свети Ђорђе који убија аждају. Ако узмемо у обзир да је Први светски рат са "доласком" комунизма у Русију представљао "повлачење" Русије из Србије, онда је откривањем Споменика прва симболика подарена: Свети Ђорђе, као грб Москве, након једног века заједничког страдања, враћа се у Београд! Да ли је то лоше или добро ? Друга симболика: споменик је окренут правцем Исток - Запад - хришћанским правцем; да ли је то знак да се у Србију враћа Русија, како то збори Берђајев( ), као "другарство у Антихристу" или Русија као "братство у Христу" ? Трећа симболика као да се надмеће са две претходне: овако - Исток - Запад - постављен Споменик као да амбијенталност (сопствену завичајност) присваја, чини, у свој њеној битној различитости, својом. Наиме, Његово гледање Исток-Запад пресеца и линију споменика представницима комунизма и линију споменика Захвалности Француској: да ли је и то случајност ? Тако, овај трећи - Свеспоменик - онима нуди љубав. Каква симболика "повратка" Русије на Балкан ?! Целосни Достојевски! Неки нови пут ? Трећи ? Не, већ једини, у љубави могући - православни; ни комунистички, толико страдални, ни западни (којег је чедо и онај комунистички), немерено страдални. Свети Георгије убива аждаху - троглаву у оба народа: југословенство, комунизам и западњаштво са српске, бољшевизам, стаљинизам и западњаштво са руске стране као три страдална кушања ова два народа, која су, кушања, морала проћи да би дошли до свога пута. Симболика Светога Ђорђа уводи нас у даље космичке нити којим историја себе повезује и у стварности исказује: зар није управо Он онај који је издржао "три кушачева захтева", односно, мучења страдајући за Оца ? Залог троглавости беше немерљив: грозоморна смрт Рускога Цара за православну српску браћу на почетку века, и зар не, симболика кесе на глави Председника Југославије (Србије) на почетку другог века као пресуда њему, његовом народу и по намери Антихриста, руском народу. Ако политичари и не знају да се играју случајности, историја би била превише иронична када би "рекла" да не зна. Случајности не постоје: оне "исказују" оне, умом несхватљиве, нити које јесу садржај.
Зашто је смрт Цара започела један век, а смрт Председника, такође, започела, други век ? Судбина и симболика су страшне ствари, од којих човек често бежи, плашећи их се јер у њима лежи највећи терет - слобода.

Да би спасао српски народ, Цар је ушао у рат, историјски уходаном игром Запада, принео себе и Руско Царство Небесима док је Србија, са највећим процентом жртава, васкрснула из смрти и створила велику државу. Но, и овде се танана православна душа сама собом поиграла: себе и сопствену државност утопила је у нешто, њој апсолутно, страно; узалуд су, на петроградском двору, у два наврата уверавали српску владину делегацију да не чине лудост коју су и сами - с Пољском - чинили, дословно: не стварајте државу са римокатолицима (који су, уосталом, већ на почетку Велике воине - као и раније - направили невиђена зверства над Србима). Симболично: Октобром Русија је изгубила себе, Версајом Србија јој се, као сестри, по историјској судбини, придружила. Свети Владика Николај Српски учио је Србе да ниједан Србин нити покољења Срба неће моћи да врате тај дуг Русији. Но, већ по Октобру, Срби "враћају" дуг: небројено руских мученика нашло је спас у српској земљи; наставља се то и 1941. године масовним устанком и оружаним сукобом Срба са изданком грађанског света - Хитлером и, тако, одлагањем напада Хитлера на СССР; и никад краја овом мученичком стојствовању: деведесетих година злоћудног двадесетог века Срби најмање једну деценију заустављају НАТО на Балкану, а на његовом, вечно сањаном му, путу, ка Владивостоку. Кеса на глави је најужаснији симбол потпуног духовног понижења и уништења народа: ово иште руку спаса оне линије која више не сече црвеним и црним, комунистичким или западним, него православним као "братство у Христу". Пре тога потребно је издржати још једно страдање - новорусиско, као "тренинг" фаустовски у вечном му хтењу за Лебенсраум-ом: Drang nach Osten, Кијевско-Рус (данас Украјину) има тек као степеницу према Владивостоку. А где је баш у ово време, Србија ? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. "Долазак" Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио - Истоку.

Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Војска је атрибут државе

Питање формирања Војске Косова се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:

1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању Војске Косова, било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.

2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има на претек.

3. Да се одлучно супротстави формирању Војске Косова Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски Заштитни Корпус, а потом у Безбедносне Снаге, да би до формирања Војске Косова остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи. Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге Косовске Безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.

Како Србија у том случају треба да поступи:

1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.

2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем Бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.

3. Ако до формирања Војске Косова дође Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега 50-так км, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.

4. Формирањем Војске Косова Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансверзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.

5. Формирање Војсе Косова би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.

6. Прихватање формирања Војске Косова, без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.

Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.

Да ли је државно руководство свесно свега овога?

Проф.др Радован Радиновић,генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних

Фонд дијаспора за матицу
Београд, Сремска 6/IV

Фонд дијаспора за матицу је обезбедио 10.000.000,00 динара за реконструкцију Дневне болнице у Крупњу оштећене поплавама у мају 2014. године. О томе су данас уговор о донацији потписали, Раде Грујић, председник Oпштине Крупањ и Живадин Јовановић, директор.

Донација Фонда представља више од половине укупних трошкова реконструкције дневне болнице. Други део, обезбеђује више донатора из Србије.
Средства Фонда већ су уплаћена на посебан рачун на који ће своје донације уплаћивати и други донатори.
Почетак реконструкције Дневне болнице у Крупњу сада зависи само од ефикасности у спровођењу поступка предвивиђеног Законом о јавним набавкама.

Учешће Фонда дијаспора за матицу у реконструкцији Дневне болнице у Крупњу, је део ширег плана о помоћи српског расејања отклањању последица катастрофалних поплава у мају и септембру 2014. године. Реализацијом плана усвојеног на скупштини 27. септембра, Фонд дијаспора за матицу улаже 1.000.000. евра у поправку кућа и објеката од јавног значаја оштећених у поплавама. Од тог износа, 750.000 евра се улаже за санацију објеката у Србији и 250.000 евра у Републици Српској. Фонд је до сада обезбедио грађевински материјал за поправку 22 куће у Обреновцу укупно од 10.100.000,00 динара. Релизована је и прва помоћ Општини Кладово у износу од три милиона динара. У току је поступак за реализацију помоћи Општинама Параћин и Осечина.
(Потпис испод фотографије: председник Крупња Раде Грујић, Живадин Јовановић и Драгомир Вучићевић)

Београд, 29. децембар, 2014.
Фонд дијаспора за матицу
Драгомир Вучићевић, секретар, ср.

Rukovodstvo i članovi Beogradskog foruma za svet ravnopravnih najoštrije osudjuju sve pritiske i subverzivne aktivnosti Vlade Sjedinjenih američkih država i Evropske unije protiv Bolivarske republike Venecuele. Kao osnova za takvu nečasnu politiku služe: Zakon o zaštiti ljudskih prava i civilnog društva u Venecueli, nedavno usvojen u SAD, odluka Evropskog parlamenta i uvredljive izjave visoke predstavnice Evropske unije, Frederike Mogerini.

Navodna briga američke administracije za ljudska prava i sudbinu civilnog društva u Venecueli, uz podaničku podršku Evropske unije, zvuči krajnje nemoralno i licemerno posle nedavnih primera brutalnog nasilja, represije i ubistava nevinih Afro-Amerikanaca u Fergusonu, Misuriju i Sent Luisu i u vreme kada je ceo svet obavešten o sramnim metodima torture i ponižavanja, koje CIA koristi prema osumnjčenim licima u nelegalnim američkim zatvorima širom sveta.

Bolna i veoma tragična iskustva pojednih zemalja poslednjih decenija, uključujući i Srbiju, pokazuju da Sjedinjene američke države i njihovi saveznici, koristeći NATO kao zajedničku ratnu mašinu, stvaraju i izmišljaju razne povode sa ciljem da izazovu nasilnu promenu režima u pojedinim zemljama. Jedan od najčešćih preteksta u toj strategiji jeste ocena o navodnoj ugroženosti ljudskih prava i civilnog društva u zemlji koja je izabrana kao objekat za intervenciju i nasilnu promenu režima u formi ''Obojene revolucije''.

Godinama smo svedoci nastojanja administracije SAD i njihovih saveznika da demonizuju svaku suverenu zemlju i svaki režim koji se nadje na putu njihove težnje za dominacijom u svetu i zaštite njihovih imperijalnih interesa, uz podršku mejnstrim medija koji su verni propagatori u službi te strategije. Takva nemoralna politika je prvo primenjena protiv Srbije (odnosno, SR Jugoslavije), na koju je, protivno svim normama medjunarodnog prava, 1999. godine izvršena agresija NATO-a. Nakon toga su usledile agresije na: Irak, Afganistan, Somaliju, Libiju i Siriju, što je dovelo do kolapsa tih zemalja, lokalnih pobuna i egzodusa izbeglica.

Iskreno se nadamo da će bratski narod Venecule i njihovo mudro državno rukovodastvo uspeti da se odupre svim spoljnim pritiscima i opasnostima, koje se kriju iza cinične "brige" o navodnoj ''ugroženosti'' ljudskih prava i civilnog sektora. Uvereni u ispravnost i pravednost te borbei, rukovodstvo i članovi Beogradskog foruma za svet ravnopravnih izražavaju snažnu podršku i solidarnost sa bratskim narodom Bolivarske Republike Venecuela u harojskim naporima da se odupru pritiscima, ucenama i mešanju administracije SAD i Evropske unije u unutrašnje stvari Venecuele.

Beograd, 23. 12. 2014.
Beogradski forum za svet ravnopravnih

Београдски форум за свет равноправних упућује апел надлежним властима Републике Србије да, у складу са конвенцијама Савета Европе, Хелсиншким документом и Париском повељом, предузму одговарајуће кораке ради хитног ослобађања озбиљно оболелог архиепископа Српске православне цркве Јована Вранишковског.

Чланови и пријатељи Београдског форума за свет равноправних, као и многа друга независна и нестраначка удружења и целокупна јавност Србије, дубоко су забринути и узнемирени вестима о озбиљном погоршању здравља архиепископа Јована Вранишковског, који се налазио у затвору Идризово, код Скопља, а који је недавно пребачен на болничко лечење у Скопље. Архиепископ Јован Вранишковски је жртва политичког прогона, а у затвору су грубо кршена његова основна људска права, због чега је и дошло до озбиљног нарушавања његовог здравља.

Поступање и целокупан однос према архиепископу Јовану Вранишевском, као еминентном представнику СПЦ, увредљиви су, како за народ Србије, тако и за народ Македоније, који не желе ремећење добре атмосфере у међусобним односима, већ теже јачању поверења и блиских добросуседских односа, у обостраном интересу.

Председник Београдског форума за свет равноправних
Живадин Јовановић
Београд, 24. децембар 2014.

Г. Крлежи
Загреб, 1954.

Господине Крлежа,

У четвртом броју "Републике", часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из год. 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу "Година 1919", под насловом "Смјена на јасеновачкој станици", на страни 277, кажете:

"Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!"

На истој страни на дну кажете:

"Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус".

Пошто се ове гадне речи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или да није средине у којој сте Ви били и чули их?

2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?

3. Кад питате: "Тко нас је победио?", чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, "нас", види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел?

4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.

5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?

6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве "ушљиви цигани"?

7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате "ушљивим циганима" и "багром за вјешала"?

8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, "Јосип Броз Тито" у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – "ушљиви цигани"?

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: "Штета што тај мали народ није мој савезник".

Нови бечки "Греие Прессе" најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: "Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар".

Келнске новине од 1918. године у чланку "Психологија повлачења", пишу: "Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи".

Немачки лист "Годлисцхе Рундсхау", од 1917. године, пише: "Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно утврди".

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: "Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнише славу старе Спарте".

Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: "Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака".

Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: "Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо".

Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: "Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији".

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: "До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни".

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: "Србијо сестро по судбини", чуо се јецај у сали Сорбоне.

Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: "Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. "Вив ла Сербие" заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.

На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: "Боље гроб него роб!". Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате "ушљивим циганима", и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.

А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: "Неписмена багра за вјешала". Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они "ушљиви цигани"? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању "Лондонског уговора" (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: "Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку". А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далнација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати "багром за вјешање" и "ушљивим циганином".

Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – "за једног убијеног Немца, 100 југословена", извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ "ушљиви циганин" и да га треба истребити?

Да завршим ово моје отворено писмо речима:

Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.

Павле М. Бабац

Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu, kaže francuski pukovnik

(VIDEO) VOĐA FRANCUSKIH SPECIJALACA: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini

Žak Ogar bio jedan od prvih zapadnih oficira koji je ušao na teritoriju Srbije posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, i tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala ne odgovaraju istini. Shvatio je da se ne radi o humanitarnom ratu, na terenu je uvideo da su OVK vojnici sve vreme bili pod kontrolom nemačkih i britanskih vojnih službi, uključujući i napade na srpske crkve, manastire i izbegličke kolone nepsoredno po prestanku NATO bombardovanja.

Zato je u nekoliko navrata njegova jedinica ulazila u oružani sukob kako sa OVK, tako i sa britanskim vojnicima koji su bili sa njihovim jedinicima. Deceniju i po kasnije, pukovnik Ogar koji je nedavno objavio i knjigu "Evropa je skončala u Prištini", za Nedeljnik iznosi nepoznate detalje ovog tajnog rata koji se vodio na Kosovu.

"Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu", priča Žak Ogar.

"Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima - a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca - pozvao sam jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici. Podigao sam helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao me britanski general Mejson, i pitao me da li je moguće da se puca po njegovim ljudima. Odgovorio sam: 'Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima'. Mejson je ćutao", prisetio se Ogar, koji će pored ostalog ostati upamćen kao oficir koji je iscrtao demarkacionu liniju na Ibru u Mitrovicu, što će kasnije postati granica Severnog Kosova.

Ogar je ispričao i da je kao dete iz oficirske porodice odrastao na herojskim pričama sa Solunskog fronta, gde mu je deda-ujak položio život, i da su ga uvek učili da je Srbija veliki prijatelj francuskog naroda. Zato je, kaže, uoči odlaska u NATO misiju 1998. imao dilemu da li da izbegne zadatak u kom bi se eventualno našao sa druge strane nišana u odnosu na srpsku vojsku.

"Otišao sam da o misiji na Kosovu razgovaram sa svojim ocem, jer je moj deda već bio mrtav. Otac mi je takođe bio general u penziji, i u to vreme je umirao od raka. On mi je rekao: 'Ako odeš tamo, ne budi preterano grub prema Srbima'. Rekao mi je i: 'Ne smemo da dovedemo u pitanje budućnost, tako što ćemo da zaboravimo našu prošlost'", kaže Ogar.

Ono što će obeležiti vojničku karijeru pukovnika Ogara, kako je rekao, je slučaj odbrane manastira Devič, zbog čega ga je godinama kasnije odlikovala SPC ordenom Svetog Save.

"Bio sam na čelu grupe specijalnih francuskih snaga. To nije bila brojna jedinica, bilo nas je samo 150, a radili smo po timovima od šest ljudi. Kada smo došli, dočekale su nas srpske vlasti, Albanaca nije bilo nigde, sakrili su se. Videli smo kako nam prilazi jedan mali auto, jugo, iz kog je izašla monahinja. Bila je to mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Vraćala se iz Prištine, gde je pokušala da razgovara sa pripadnicima britanskog štaba. Bila je zabrinuta za stanje u manastiru Devič. Pokušavala je nekoliko dana telefonom da dobije manastir. A pošto je Devič u Drenici, a znate da je tamo izuzetno nebezbedno, nije smela da ode sama. Tražila je pomoć od Britanaca, ali oni nisu reagovali", kaže Ogar.

"Manastir je bio porušen, relikvije svetog Joanikija su takođe bile polomljene, bilo je ugravirano UČK na njima i slične stvari. Bilo je strašnih izveštaja kako su se banditi ophodili prema sestrinstvu manastira. Mi smo sestrinstvu manastira pružili svu potrebnu pomoć. Moj šef odeljenja koji je bio na licu mesta rekao mi je da će se oni sigurno vratiti. Naredio sam da ih sačekaju, pohvataju i razoružaju, pa da posle vidimo šta ćemo s njima. Naravno, ako budu pružali otpor, moji vojnici su dobili odobrenje da reaguju. Tako se i dogodilo. Oni su se vratili, imali su na sebi nemačke uniforme, verovatno im je to dao BND. Moji vojnici su im naredili da se zaustave i da odlože oružje. Albanci su počeli da pucaju. A onda su shvatili da je ozbiljna vojska ispred njih, i da moji vojnici imaju dozvolu da uzvrate. Banda se ubrzo povukla pod našom vatrom, noseći ranjene i mrtve", ispričao je Ogar
(Nedeljnik)

Preuzeto sa:
http://www.kurir.rs/vesti/politika/voda-francuskih-specijalaca-evropa-je-pred-mojim-ocima-umrla-u-pristini-clanak-1593787

(Мајкл Чосудовски)

Америка је на путу рата. Сценарио трећег светског рата је више од десет година био одложен у фиоку, да би се сад војна акција против Русије разматрала на „оперативном нивоу“. Сенат и Бела кућа усвојили су закон који легитимише отпочињање рата против Русије. Овде дакле није у питању хладни рат. Ниједна од безбедосних мера из хладног рата данас није активна. Догодио се крах дипломатије у односима између Истока и Запада, повезан са све шире заступљеном ратном пропагандом, док Уједињене нације жмуре на огромне ратне злочине које је починила западна војна алијанса.

Усвајање великог законског акта у Представничком дому америчког Конгреса 4. децембра ће после гласања у Сенату de facto дати зелено светло америчком председнику и врховном комаданту да, без одобрења стране Конгреса, покрене процес војне конфронтације са Русијом. Светска безбедност стављена је на коцку. Историјско гласање – које би потенцијално могло да утиче на животе стотина милиона људи широм света – медији су буквално је и потпуно игнорисали. Наступио је тотални медијски мрак. Свет је на опасној раскрсници. Москва је одговорила на претње САД и НАТО. Њене границе су угрожене.

Трећег децембра министар одбране Руске Федерације (Сергеј Шојгу) најавио је увођење новог војно-политичког субјекта који би преузео команду у случају рата. Отворрен је нови објекат националне одбране чији задатак је да надгледа претње по националну безбедност у мирнодопским условима, али који би у случају рата преузео задатак управљања целом земљом, како је тог дана известила RT (Russia Today).

ХРОНОЛОГИЈА ПРИПРЕМА ЗА РАТ

Маја 2014. године Резолуција о спречавању руске агресије (RAPA или S 2277) у коме се позива на милитаризацију Источне Европе и балтичких земаља и размештање трупа НАТО и САД на самом прагу Русије, представљен је америчком Сенату. Том резолуцијом председнику се налаже да спроведе план повећања америчке и НАТО подршке оружаним снагама Пољске, Естоније, Литваније и Летоније, као и других НАТО чланица, а сталном представнику САД у НАТО налаже се да захтева разматрања трајног размештања НАТО снага у тим земљама.

Председнику се такође налаже да пред Конгрес изнесе стратегију за повећање напора у циљу убрзања реализације програма НАТО и европске противракетне одбране.

Док се поменута резолуција S 2277 тек шаље на разматрање сенатској комисији за спољне послове, кључне премисе су већ у процесу имплементације. Средином јула шеф одсека за Европу у НАТО генерал Филип Бридлов у консултацији са Пентагоном и британским Министарством одбране позвао је на: „гомилање довољне количине оружја, муниције и других залиха да се подржи брзо размештање више хиљада војника против Русије“.

Судећи према генералу Бридлову, за НАТО су потребне „претходно размештене залихе и капацитети, као и одговарајућа локација која би могла да у кратком року прихвати поменуте снаге“. Како Тајмс наводи 22. августа, „он планира да штабу препоручи постављање залиха оружја, муниције и хране да би омогућио изненадни прилив хиљада НАТО војника“.

Бридловљев „блицкриг сценарио“ – који би могао потенцијално да доведе до војне ескалације – потврђен је у септембру на самиту НАТО у Велсу. Такозвани НАТО акциони план усмерен против Руске Федерације био је донесен пре тога. Самит у Велсу му је само дао зелено светло.

Једва месец дана касније, у октобру, одржане су војне вежбе САД-НАТО у балтичким државама. Почетком новембра други део вежби проширен је и на територију Источне Европе. Као део ширих настојања, почетком новембра на територији Литваније одржане су војне вежбе НАТО под називом „Гвоздени мач“, у којима је учвествовало девет држава чланица Алијансе. Улазак америчких тенкова у Литванију представља демонстрациу снаге, чији циљ је да Русији стави до знања да у региону није добродошла.

Ове војне вежбе су биле експлицитно усмерене против Русије. Судећи према Москви, садржале су „повећану борбену готовост“, као и трансфер НАТО „војне инфраструктуре ка руским границама“. Као одговор на распоређивање НАТО трупа на руској граници, Руска Федерација је такође почетком новембра одржала велике војне вежбе у Баренцовом мору. Руски маневри садржали су тестирање „комплентне нуклеарне тријаде састављене од стратешких бомбардера и подморница“, као и тестирање „Топољ-М“, интерконтиненталне балистичке ракете лансиране из подземног силоса у Плесецку, у Архангелској области“, што се догодило 1. новембра.

РЕЗОЛУЦИЈА 758 У КОНГРЕСУ

Осамнаестог новембра представљена је велика резолуција Представничког дома Конгреса под бројем 758. Њен основни део састоји се у представљању Русије као „агресорске нације“, која је извршила инвазију на Украјину, као и од позива на војну акцију усмерену против Русије.

Констатујући да је по уласку у председничку канцеларију 2009. Барак Обама најавио жељу да „ресетује“ односе са Руском Федерацијом, у Резолуцији 458 стоји: „Снажно осуђујемо потезе Руске Федерације – под председником Владимиром Путином – која води политику агресије против суседних земаља са циљем стицања политичке и економске доминације“.

Резолуција 758 не само да оптужује Русију за инвазију на Украјину већ и призива члан 5 Вашингтонског уговора, тј. НАТО доктрину колективне безбедности, која каже да напад на једну чланицу НАТО представља напад на све чланице. Основни наратив учвршћен је неоснованим оптужбама усмереним против Руске Федерације. Русија је оптужена за инвазију на Украјину, а, уз оптужбе за војну агресију, без доказа се наводи и да је Русија стајала иза обарања Малезијског авиона MH17.

Иронично је да се Руска Федерација оптужује и за увођење економских санкција не само против Украјине, Грузије и Молдавије већ и против неколицине ненаведених држава ЕУ. Резолуција такође оптужује Русију да користи „снадбевање енергентима као средство политичке и економске принуде“.

У суштини, резолуција 758 на путу је да постане закон који ће de facto дати зелено светло председнику САД да објави рат Руској Федерацији без потребе за формалном дозволом америчког Конгреса. У том смислу, могла би да буде интерпретирана и као „донекле неуставна“, јер је у супротности са суштином првог члана Устава САД, који под тачком 8 Конгресу даје „дозволу за објаву рата“.

Резолуција позива председника САД да, у сарадњи са Конгресом, „размотри стање, спремност и одговорност оружаних снага САД и оружаних снага других чланица НАТО како би се одредило да ли су доприноси и активности сваке од њих довољни за испуњавање обавезе о колективној одбрани из члана 5 НАТО уговора, као и да одреди мере неопходне за исправљање потенцијалних недостатака“. Оно што се у овом параграфу заправо предлаже је да САД размисле о коришћењу доктрине НАТО о колективној безбедности, садржане у члану 5, гледајући да се преко ње покрене процес војне конфронтације са Русијом.

Структура војних савеза је од кључне важности. Намера Вашингтона је да изолује Русију. Члан 5, који су САД наметнуле Западној Европи, погодан је механизам за тако нешто. Он приморава НАТО чланице – које су најчешће и чланице ЕУ – да ступе у рат који је у интересу Вашингтона. Штавише, разматра се и референдум у Украјини по питању чланства у НАТО. У случају да Украјина постане чланица НАТО и/или редефинише свој безбедосни споразум са Алијансом, члан 5 би могао бити искоришћен као оправдање да се поведе рат против Русије, који би био спонзорисао НАТО.

ЗАКОНОДАВНА БРЗИНА

Брзина којом је закон усвојен била је неуобичајена уколико погледамо историју америчког Конгреса. Резолуција 758 је представљена 18. новембра, затим је брзо прослеђена Комитету за спољне послове, па потом опет послата назад на пленарно заседање, где је након дебате и усвојена. Две недеље – прецизније, 16 дана – пошто ју је први пут представљио републиканац Кинзингер (Илинојс), 18. новембра усвојена је готово једногласно (410 гласова за, 10 против) на гласању 4. децембра.

Чланови Конгреса су обичне марионете. Њихове гласове контролишу вашингтонске лобистичке групе. За војно-индустријски комплекс, као и за нафтне гиганте са Волстрита и из Тексаса „рат је добар за бизнис“.

Како је рекао Денис Кучинић у отвореном писму објављеном 2. децембра, „Резолуција захтева да Русија буде изолована…“ Другим речима, „приремајмо се за рат са Русијом“.

Исти овакав тип звецкања оружјем претходио је зачетку и ескалацији хладног рата. Време је да захтевамо да приликом формирања међународног поретка САД примењују дипломатију уместо што гомилају војне трошкове.

Човек би очекивао да ова историјска одлука буде широко заступљена у медијима. Међутим, завладао је тотални медијски мрак. Амерички медији 4. децембра нису преносили дебату у Представничком дому Конгреса приликом усвајања резолуције 758. Мејнстрим медијима је наложено да не извештавају о одлуци Конгреса. Нико се није усудио да покрене питање њених драматичних импликација, њеног утицаја на „глобалну безбедност“. Трећи светски рат није вест за насловне стране.

Без мејнстрим медија који би извештавали о ратним припремама САД и НАТО, шира јавност остаће неупућена у важност одлуке Конгреса. Зато предлажемо да се читаоци информишу на интернет претраживачима исто колико и у штампаним медијима. Потребно је ширити реч и зауставити ратни талас. Разбијмо мрак који влада у мејнстрим медијима!

Преузето са сајта srbin.info :
http://srbin.info/2014/12/16/od-gradana-se-krije-da-je-amerika-na-putu-u-treci-svetski-rat/

Представљање књиге «Србија у Великом рату 1914. – 1918» Мире Радојевић и Љубодрага Димића

Књига "Србија у Великом рату 1914-1918" проф. др Мире Радојевић, професор и проф. др Љубодрага Димића, дописног члана САНУ, за шест месеци доживела је пет издања: два на српском и по једно на руском, енглеском и немачком језику. Књигу су издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, најстарија издавачка кућа у Србији.
После великог броја промоција књиге по свим већим градовима Србије, Црне Горе и Републике Српске, она је свој "живот" наставила и широм света промоцијама у Канбери, Братислави, Бечу, Минску, док се нове промоције планирају у Москви, Петрограду, градовима Немачке и Швајцарске.
Прву међународну промоцију књига је имала у Меморијалном војном музеју у Канбери, 25. октобра 2014.године, где је организовано вече сведочанстава о Великом рату. На промоцији су говорили проминентни аустралијски историчари, укључујући и историчаре српског порекла. Промоцији је пшрисуствовало око 180 представника јавног и културног живота Аустралије, дипломатског кора, као и српске заједницеу Аустралији. Успешној промоцији допринос су дали Амбсада Србије у Камбери и амбасадор Мирољуб Петровић, лично, Генерални конзулат Србије у Сиднеју, као и Еперхија СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд. Промоција у Аустралији изазвала је значајну пажњу аустралијских медијa, посебно Српски радио у Камбери.

Понекад треба имати и трачак наде! Ову наду отелотворује сенаторка из Калифорније, госпођа Дајен Фајнстајн. Она је била погонска снага иза најодвратанијег извештаја са којим је морао да се суочи амерички Конгрес. Оно што је у овом извештају објављено, плус оно што можемо и сами да замислимо да је у њему, нужно ће имати озбиљних последица.

Неће бити довољно да се уз помоћ мејнстрим штампе која све провлачи кроз омекшиваче, заигра на карту времена и навикавање на сваку врсту вести. Сједињене Америчке Држве се неће процењивати према томо ко је зацрнио информације у овом извештају не би ли прикрио оно најгоре. Сједињене Америчке Државе ће се процењивати по томе да ли ће извести пред редовне судове оне који су прекршили хуманитарно право и да ли ће са судијама Међународог кривичног суда у Хагу упознати своје бивше председнике државе и министре Бушове владе. При томе неће играти никакву улогу чињеница да ли су САД потписале или не оснивачки акт за овај суд у Хагу. Бил Клинтон га је свакако потписао. Данас можемо само да наслутимо зашто је Џорџ В. Буш повукао свој потпис. Не значи ли то за остатак света да ћемо морати да се трајно привикнемо на Сједињене Америчке Државе које ће свуда у свету водити ратове, спроводити терор и организовати убиства само зато да не би морале да стану пред Хаг?

Сада госпођа сенаторка може да буде сигурна у даљи развој догађаја у Вашингтону. Овај извештај ће окончати добре односе ратнохушкачких снага у Вашингтону. У оној мери у којој ће у време Обаминог председничког мандата његов претходник бити стављен на стуб срама историјских размера, у тој мери ће, као амин у цркви, бити известан следећи обрачун. Јер, убиства дроновима широм света која се подсмевају сваком до сада важећем правном стандарду, а за која је одговоран садашњи председник, вапе за третманом Конгреса á la сенатoрка Фајнстајн. При већини у Конгресу, која након последњих избора влада у оба дома, нећемо дуго на то чекати.

Након што су се банкротом инвестиционе банке Леман Брадерс у Сједињеним Државама глобалне финансије срозале у мртву патуљасту звезду прети нам ”политички грађански рат” размера какав свет до сада није доживео. Не ради се овде о томе да жртве буду праведно обештећене, а злочинци превдено кажњени или да прошло државно руководство коначно буде изведено пред одговарајући суд. Овде се ради о борби за моћ у тврђави САД, колико год она коштала.

А ми? Где је била најава госпође канцеларке на конгресу ХДС, одржаном пре неки дан у Келну, да ће поводом већ у том тренутку објављених потресних делова извештаја из Вашингтона захтевати хитан састанак председника и премијера држава чланица НАТО? И њој је, као и свима другима, јасно да злочини против човечности, документовани у овом извештају, нису били могући без система НАТО.

Није уопште потребно да чекамо норвешког генералног секретара НАТО, који је ових дана ишчезао са лица Земље. Осовина око које се окреће ова мрежа смакнућа се зове Рамштајн, а ова ваздушна база је на територији Немачке. Пољска која на свој већ уобичајен начин упиње све снаге против свог исконског непријатеља, шаље шифровану поруку да вашингтонки извештај не мора да нас много брине. Ми са своје стране свакако не треба да уперимо прст ни на кога, чак и када нам на памет падају парадигматични типови из прошлости, па и онај који је носио име Квислинг. А, и немачка савезна влада je по свему судећи у својој поруци шифровла да се ”послови одвијају” по плану. Она не примећује да је готово са заједницом која дели исте вредности уколико се ови догађаји хитно не тематизују на највишем нивоу и не искористи прилика да се спроведе ”велика чистка Алијансе”, која је већ поодавно неопходна. Сада се показује колико је кобно било то што је НАТО поверено спровођење америчке политике на читавом глобусу изван оквира уговора о НАТО који су одобрили парламенти.

Ових дана у Америци, у последњој побуни дамократских врлина због низа убистава, људи демонстрирају под слоганом НЕ МОЖЕМО ДА ДИШЕМО. Да, тачно тако! НАТО нам је некада очувао мир, данас нас НАТО увлачи у рат. И то не само нас, већ, на овај или онај начин, читав крвави појас од Украјине до Авганистана. Слобода наше штампе је мртво слово на папиру. Грађани имају осећање да је њихова влада потпуно беспомоћна било да су у питању ратови било реке избеглица. Према извештајима штампе у Великој Британији значајан број општина ће морати да одустане од коришћења речи ”Божић” јер се она, може бити, неће допасти досељеницима.

Много људи има оправдан утисак да је управо наша форма живота оно што треба уклонити у процесу на који наша влада очигледно нема никакав утицај. Зато она радије оцрњује оне који желе ефикасну владу у слободној земљи. Постало је загушљиво у земљи, а влада то не схвата.

Са немачког превела: Бранка Јовановић

Roman Herzog, Antje Vollmer, Wim Wenders, Gerhard Schröder и многи други у свом апелу захтевају дијалог са Русијом. Zeit Online објављује овај позив.
(Zeit Online, 5. 12. 2014)
Више од 60 личности из [немачке] политике, науке, културе и медија снажно упозоравају против рата са Русијом и захтевају нову политику смањивања напетости у Европи. Овај свој апел су упутили савезној влади Немачке, посланицима Бундестага и медијима.

Иницијатори апела су бивши саветник немачког канцелара Хорст Телчик из Хришћанскодемократске Уније (Horst Teltschik, CDU), бивши државни секретар за одбрану Валтер Штицле из Социјалдемократске Партије (Walther Stützle, SPD) и бивша потпредседница Бундестага Антје Фолмер из Партије зелених (Antje Vollmer, Grüne). Као мотивацију за овај апел, Телчик је навео: „За нас се ради о политичком сигналу да оправдана критика руске политике у Украјини не доведе до тога да се поништи напредак који смо током претходних 25 година достигли у односима са Русијом“

Апел су, између осталих, потписали ранији шефови влада Хамбурга, Берлина и Бранденбурга Клаус фон Донањи, Еберхард Дипген и Манфред Штолпе (Klaus von Dohnanyi, Eberhard Diepgen , Manfred Stolpe), бивши председник социјалдемократа Ханс-Јохен Фогел (Hans-Jochen Vogel), бивши савезни канцелар Герхард Шредер (Gerhard Schröder), бивши председник Немачке Роман Херцог (Roman Herzog) и глумац Марио Адорф (Mario Adorf)

Дословни текст апела:

Поново рат у Европи? Не у наше име!

Нико не жели рат. Али, Северна Америка, Европска унија (ЕУ) и Русија несвесно плутају у том правцу ако се најзад не заустави злослутна спирала претњи и против-претњи. Сви Европљани, укључујући и Русију, сносе заједничку одговорност за мир и безбедност. Само ако се из вида не изгуби тај циљ, могу се избећи странпутице.

Конфликт око Украјине показује да жеђ за моћ није савладана онако како смо се могли надати 1990, на завршетку Хладног рата. Али, успеси политике попуштања напетости и мирних револуција су нас успавали и учинили неопрезнима – како на Истоку, тако и на Западу.

Код Американаца, Европљана и Руса се изгубила идеја водиља да се рат за вечна времена избаци из њихових односа. Другачије се не може објаснити оно ширење Запада на Исток, претеће по Русе, без истовременог продубљивања сарадње са Москвом, као и Путинова анексија Крима, супротна међународном праву.

У овом тренутку велике опасности по овај континент, Немачка је носилац посебне одговорности за очување мира. Без оне ондашње спремности руских људи за помирење, без далековидости Михаила Горбачова, без подршке наших западних савезника и без опрезног делања [наше] ондашње савезне владе, не би се могла савладати ондашња подељеност Европе. Омогућавање немачког уједињења на миран начин био је велики гест пун разумевања сила победница [претходног рата] – то је била одлука од историјског значаја. Из [те] надвладане поделе требало је да наступи стабилан и постојан европски миран и сигуран поредак – од Ванкувера до Владивостока, што је и обзнањено од стране свих 35 шефова држава и влада , чланова ОЕБС-а новембра 1990. у “Париској повељи за нову Европу“. На основу заједнички постављених принципа и првих конкретних мера требало је да се оформи једна “Заједничка европска кућа“, у којој би све државе-учеснице доживеле исту сигурност. Овај циљ заједничке поратне политике ни до данас није постигнут. Требало је да народи Европе опет осете страх.

Ми, потписници овога, апелујемо на Савезну [немачку] владу да буде достојна своје одговорности. Потребна нам је нова политика смањења напетости у Европи. То је могуће само на основу подједнаке безбедности за све, и уз узајамно равноправне и поштоване партнере.

Влада Немачке неће се кретати странпутицом [само] ако у овој запетљаној и опасној ситуацији и даље позива на разум и дијалог са Русијом.

Руска потреба за безбедношћу је исто толико легитимна и изражена, као и код Немаца, Пољака, Балтијаца и Украјинаца.

Ми не смемо да Русију истиснемо из Европе. То би било неисторијски, неразумно и опасно по мир. Русија још од Бечког Конгреса 1814. припада реду признатих [великих] сила које формирају Европу. Сви они који су покушали да то насилно промене су крваво уништени – а последња је била Хитлерова Немачка, која је у својој манији величине 1941, сејући смрт, кренула да подјарми и Русију.

Апелујемо на посланике немачког Бундестага, као политичаре – народне представнике, да буду дорасли озбиљности ове ситуације и да бдију и извршавају обавезе [немачке] Савезне владе за чување мира. Онај ко се само усредсређује на детаље и бави се једностраним приписивањем кривице заоштрава напетости у оном тренутку када би баш требало да буду видљиви сигнали за попуштање напетости. Водећи мотив немачке политике мора бити повезивање, а не искључивање.

Апелујемо на медије да се, као и раније, држе своје обавезе извештавања без предрасуда. Уводници и коментатори демонизују читаве народе без одговарајућег познавања њихове историје. Сваки новинар – познавалац спољне политике треба да схвати страховања Руса, још из 2008, од када чланице НАТО позивају Грузију и Украјину да постану чланице НАТО-а. Ту се не ради о Путину – јер, државници долазе и одлазе – него је реч о Европи. Ради се о томе да се људима [сада] поново отклони страх од рата. Значајан допринос томе могу пружити само одговорна [медијска] извештавања заснована на солидном истраживању.

Трећег октобра 1990, на дан уједињења Немачке, Председник Савезне Републике Рихард фон Вајцзекер (Richard von Weizsäcker) је казао: “Хладни рат је побеђен. Слобода и демократија су брзо продрле у све државе… Сада оне могу да своје односе тако сложе и институционално осигурају да из тога може по први пут да настане један заједнички животни и мировни систем. За европске народе овим почиње у основи једно ново поглавље њихове историје. Његов циљ је опште обједињавање Европе. То је циљ од огромне важности. Можемо га достићи, али можемо и доживети неуспех. Стојимо пред јасном алтернативом: или да ујединимо Европу, или да се у складу са болним историјским примерима вратимо у националистичка супротстављања.“

У Европи смо, до [почетка] украјинског конфликта, замишљали да смо на правом путу. Али, данас – после четврт века – упозорење Рихарда фон Вајцзекера актуелније је но икада.

Потписници (имена, фирме итд. нису транскрибоване – прим. СС)

Mario Adorf, глумац
Robert Antretter (бивши посланик Бундестага)
Prof. Dr. Wilfried Bergmann (потпредседник Alma Mater Europaea)
Luitpold Prinz von Bayern (Königliche Holding und Lizenz KG)
Achim von Borries (режисер и сценариста)
Klaus Maria Brandauer (глумац, режисер)
Dr. Eckhard Cordes (председавајући Ost-Ausschuss der Deutschen Wirtschaft)
Prof. Dr. Herta Däubler-Gmelin (бивши савезни министар правде)
Eberhard Diepgen (бивши градоначелник Берлина )
Dr. Klaus von Dohnanyi (први градоначелник Freien und Hansestadt Hamburg)
Alexander van Dülmen (Vorstand A-Company Filmed Entertainment AG)
Stefan Dürr (Geschäftsführender Gesellschafter und CEO Ekosem-Agrar GmbH)
Dr. Erhard Eppler (бивши савезни министар развоја и сарадње)
Prof. Dr. Dr. Heino Falcke (пензионисани ректор)
Prof. Hans-Joachim Frey (Vorstandsvorsitzender Semper Opernball Dresden)
Pater Anselm Grün (свештеник)
Sibylle Havemann (Berlin)
Dr. Roman Herzog (Бивши председник Савезне Републике Немачке)
Christoph Hein (писац)
Dr. Dr. h.c. Burkhard Hirsch (бивши потпредседник Савезне Републике Немачке)
Volker Hörner (академски директор у пензији)
Josef Jacobi (биолошки фамер)
Dr. Sigmund Jähn (бивши астронаут)
Uli Jörges (новинар)
Prof. Dr. Dr. h.c. Margot Käßmann (ehemalige EKD Ratsvorsitzende und Bischöfin)
Dr. Andrea von Knoop (Mосква)
Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz (бивша дописница ARD у Москви)
Friedrich Küppersbusch (новинар)
Vera Gräfin von Lehndorff (уметница)
Irina Liebmann (писац)
Dr. h.c. Lothar de Maizière (бивши председник владе)
Stephan Märki (управник позоришта у Берну)
Prof. Dr. Klaus Mangold (Chairman Mangold Consulting GmbH)
Reinhard und Hella Mey (аутори песама)
Ruth Misselwitz (евангелистичка свештеница у Панкову)
Klaus Prömpers (новинар)
Prof. Dr. Konrad Raiser (бивши генерални секретар Екуменског светског савета цркава)
Jim Rakete (фотограф)
Gerhard Rein (новинар)
Michael Röskau (бивши секретар министарства)
Eugen Ruge (писац)
Dr. h.c. Otto Schily ( бивши савезни министар унутрашњих послова)
Dr. h.c. Friedrich Schorlemmer (евангелистички теолог и борац за грађанска права)
Georg Schramm (кабаретиста)
Gerhard Schröder (Бивши савезни канцелар)
Philipp von Schulthess (глумац)
Ingo Schulze (писац)
Hanna Schygulla (глумица, певачица)
Dr. Dieter Spöri (бивши министар привреде)
Prof. Dr. Fulbert Steffensky (католички теолог)
Dr. Wolf-D. Stelzner (geschäftsführender Gesellschafter: WDS-Institut für Analysen in Kulturen mbH)
Dr. Manfred Stolpe (бивши министар – председник)
Dr. Ernst-Jörg von Studnitz (бивши амбасадор)
Prof. Dr. Walther Stützle (бивши државни секретар одбране)
Prof. Dr. Christian R. Supthut (бивши официр )
Prof. Dr. h.c. Horst Teltschik (бивши саветник канцеларије савезног председника за безбедност и спољну политику) Andres Veiel (режисер)
Dr. Hans-Jochen Vogel (бивши савезни министар правде)
Dr. Antje Vollmer (бивша потпредседница Бундестага)
Bärbel Wartenberg-Potter (бивша бискуп Либека)
Dr. Ernst Ulrich von Weizsäcker (научник)
Wim Wenders (режисер)
Hans-Eckardt Wenzel (аутор песама)
Gerhard Wolf (писац, издавач)

БОЉЕ ПОЗНАВАЊЕ – БОЉА САРАДЊА

Живадин Јовановић за говорницом у Москви

Председник Београдског форума за свет равноправности Живадин Јовановић учествовао је на Међународној конференцији „О јавној дипломатији“ која је одржана 3. децембра 2014. у Москви. Организатор конференције била је руска агенција „Руска сарадња“ (Россотруничество), а домаћин је био њен директор Константин Косачов. У завршном делу Конференције одржан је Форум младих.

Млади о јавној дипломатији

У краћем обраћању учесницима Конференције Јовановић је истакао да се Београдски форум, као нестраначка, независна организација, већ пуних 15 година залаже за мир, сарадњу и равноправност свих држава и народа, за поштовање Повеље ОУН и међународног права, а против политике силе, интервенционизма, трке у наоружању и милитаризације међународних односа. Он је подсетио да је СРЈ (Србија и Црна Гора) пре 15 година била жртва оружане агресије НАТО након чега је отпочело његово ширење на Исток и глобализација интервенционизма.

Живадин Јовановић - Константин Косачов

Оцењујући да је досадашња сарадња Београдског форума и невладиних организација из Русије била добра и обострано корисна, он је указао на потребу ширења и обогаћивања те сарадње новим иницијативама. Истичући да јавна дипломатија може дати значајан допринос још бољем упознавању народа, он се посебно заложио за ширење сарадње у култури, издаваштву, образовању, науци и медијима за масовно информисање. Значајне подстицаје тој сарадњи дала су и даваће у будуће заједничка обележавања значајних годишњица из историје нашег савезништва, као што је ове године било обележавање 100-те годишњице почетка Првог светског рата и као што ће идуће године бити обележавање 70-те годишњице победе над фашизмом и нацизмом – рекао је Јовановић.

ЕКСКЛУЗИВНО - АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО "ВЕСТИМА" САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН !!!

Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП- а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.
Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП- у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Le Courrier) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде".
Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.