Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Недавна дводневна државна посета  (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година.

Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије.
Француске инвестиције у Србији до сада износе 1, 5 милијарди евра, док годишња трговинска размена износи око 1, 1 милијарду евра. Ово је веома важно за Србију, али и даље значајно заостаје за Немачком и Кином, на пример. Током Макронове посете потписана су 22 нова званична документа о сарадњи у области инвестиција, трговине, животне средине, одбране и културне сарадње. Очекује се да ће се у блиској будућности француске инвестиције у Србији удвостручити, а сарадња у другим областима даље значајно проширити.

Међународна конференција
Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва
петак, 22. март 2019.
Дом Војске Србије, Београд

МОМИР БУЛАТОВИЋ,
Председник Савезне Владе СРЈ у време агресије НАТО 1999,
Председник Удружења «Слобода»

Даме и господо,
Хвала свима који су увеличали овај данашњи скуп.

За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи.

Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста.
 
Цијеле 1998. године терористичка организација која је саму себе назвала Ослободилачка војска Косова организовано је обучавана и финансирана у иностранству. Без икаквог посебног скривања формирала је своје базе у Албанији и вршила илегална пребацивања терористичких група у нашу земљу. Изведени су бројни напади на припаднике снага безбједности и цивиле свих националности. Блокиране су и бројне саобраћајнице, посебно у Метохији. У исто вријеме, терористи су отели велики број грађана а драма талаца је постала ноћна мора Косова и Метохије. Савезна влада је имала дужност да у циљу заштите земље редефинише гранични појас са Републиком Албанијом. Под овим се подразумијева дубина простора од међудржавне границе у којем дјелују граничне јединице Војске Југославије. Због познатог слома цјелокупне државне структуре Албаније, Грчка је била одредила дубину овог појаса према Албанији на читавих 70 километара. Географски он се простирао све до Солуна. У нашој земљи је по правилу ова зона износила свега стотину метара. На предлог Генералштаба Војске Југославије одлучено је да гранични појас зависно од конфигурације терена буде од 500 метара до 5 километара. У том простору су вођени прави мали ратови. Припадници граничних јединица су показивали изванредну храброст, обученост и мотивисаност да бране своју државу. Насупрот њима, на страни нападача, били су веома добро обучени, опремљени и плаћени терористи, међу којима је било пуно вјерских, исламских фанатика. У мору примјера хејорства и јунаштва које су испољили ови млади људи, мени је посебно остао урезан пример доласка бројних очева ових још увек голобрадих младића. Али очеви нису били дошли да узму дјецу. Они су дошли да се боре заједно са њима. Њихово јунаштво је било још веће. Они нису разликовали своје синове од своје државе и своје домовине.
 
Током љета 1998. године енергичном акцијом снага безбједности терористичке банде на Космету су биле разбијене, саобраћајнице су ослобођене и граница је остала непроходна за наоружане групе из Албаније. Окончавањем свих дејстава појавио се проблем збрињавања интерно расељених лица и Албанаца, и Срба, и свих других који су напуштали своје домове због оружаних сукоба у непосредној близини. Током јесени, бројне југословенске и стране хуманитарне организације, институције и установе, укључујући и Савезну владу, укључили су се у велику хуманитарну акцију помоћи овим лицима. Према званичним информацијама које су стизале из јужне српске покрајине, готово нико није дочекао зиму без крова над главом. Савезна скупштина на сједници од 5. октобра 1998. године, усвојила је закључке од којих је најважнији био, дозволите да цитирам и да видимо колико су актуелни ти закључци и данас:

«Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.»
 
У наставку цитата Савезна скупштина истиче да се
«проблеми на Косову и Метохији могу ријешити само политичким средствима, дијалог уз пуно поштовање и равноправност свих грађана, а међународна заједница томе може допринијети осудом тероризма, спријечавањем било какве помоћи терористима, притиском на представнике Албанаца да отпочну дијалог, подршком економској, политичкој, културној и свакој другој сарадњи у региону Балкана и Европе.»

Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања.

Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети  средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније.

Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору,  једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада.
 
Крајем јануара 1999. године Савет НАТО је овластио свог генералног секретара Хавијера Солану да може да одобри ваздушне ударе против циљева у Савезној Републици Југославији. Непосредни повод је био Рачак и тешкоће у раду Косовске верификационе мисије. Савезна влада се већ сутрадан обратила Савету безбједности УН. Указали смо да НАТО дјелује супротно повељи Уједињених нација и тражили смо хитну сједницу Савета безбједности. Ми смо урадили оно што је било до нас, Уједињене нације нису урадиле ништа. Ипак, требао је још један повод, или што је много ближе реалним проценама, метеоролшки услови и прогнозе још увек нису били повољни. Почетак злочина је одложен а на реду је био Рамбује, односно преговори у том чувеном парискоме дворцу. Ови ће преговори свакако ући у историју дипломатије само ће бити представљени са њене тамне стране, јер организатори се нису потрудили да створе макар привид да се жели некакав споразум. Стране које су требале да се договоре о миру и наставку заједничког живота на Космету и у Србији нису се ниједном састале. Иницијатори, представници Контакт групе, односно 8 најмоћнијих земаља свијета, установили су принципе политичкога дјеловања. Коначно, о томе су касније јавно говорили и функционери НАТО званичници, циљ ових преговора је био да српска страна одбије ултиматум па је он зато морао бити тако тврд. У оба случаја, и да смо прихватили и да смо одбили у Рамбујеу, био би једнак резултат. Били бисмо окупирани од НАТО-а, само с једне стране то би било по нашој сагласности и нашој капитулацији, а с друге војне силе.

Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
 
Хвала!

Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici.

OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU

У просторијама ГО СПС-а у Крушевцу, 05. јула, одржана је промоција књиге Живадина Јовановића "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ".

О књизи су поред самог аутора говорили и проф. др Слободан Рељић, проф. др Павле Бубања и председник ГО СПС Крушевац Владимир Тасић. Програм промоције водила је Јелена Ђорђевић - председница Форума жена СПС-а Крушевац

Део женског хора „Мајка Јевросима", промоцију је улепшао изведбом песама Косовоског циклуса.

Џун Кели и Том Крили из Мировног неутралног савеза Ирске - Даблин, учесници Међународне конференције поводом 20-то годишњице бомбардовања СРЈ/Србије, послали су поклон Београдском форуму барељеф Ирску харфу, симбол државе Ирске.

Братислав Ташић
Члан УО Београдског форума

Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт.
Беспрекорни стручњак, посвећен науци коју је успевао да приближи обичним људима на лак и разумљив начин, својствено за људе који доста знају и не престају да уче. Његов издавачки опус остаће као верно сведочанство бурних догађаја из наше савремене историје. И како то он рече, те књиге су могле бити написане и боље али истинитије нису могле.

Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима.

Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута  чела стаје пред Његоша.
Нека Господ његовој напаћеној дужи подари рајског насеља. Уз опроштај од поштованог председника најбоље иду речи великог Његоша: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити“!

У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су  организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга.

Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић.

Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000.

Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду

Поштована Председнице Владе Републике Србије,
Поштовани сарадници, пријатељи и поштоваоци Момира Булатовића,

Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих.

Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011).
За Председника Републике Црне Горе изабран је на првим вишестраначким изборима 1990. године, а за председника Савезне владе 1998. године. Као Председник Црне Горе и касније као председник Савезне владе

Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ.
Чланови Савезне владе којом је руководио, његови сарадници у државним и политичким пословима, колеге из економских наука памтиће Момира Булатовића као политичара и државника широких демократских погледа у управљању државом и вођењу политике, као  врхунског организатора, као човека благе речи а јаких аргумената. Био је искрено и дубоко опредељен очувању и афирмацији СР Југославије као заједничке државе равноправних република Србије и Црне  Горе. Био је свестан последица насилног дробљења српског националног бића и борио се за заштиту и поштовање основних права делова српског народа на територијама бивших југословенских република. Државне функције није третирао као привилегију, већ као највећу дужност која често захтева жртвовање , личних интереса у корист државних, националних и људских. И као човека и као државника красили су га умереност, скромност, одбрана истине и правдољубивост. Ставовима, методом роковођења и личним понашањем Момир Булатовић је у пракси показивао да политика, право, истина и морал нису супротстављене вредности већ да је њихово јединство и потреба које увек треба следити и остваривати у пракси. Био је полиотичар који поштује реалности живота и односа како на националном и државном плану тако и у међународним односима, али који је непоколебљив у ставу да се и према нашој земљи поштују право и принципи и не арбитрарност и дупли стандарди.
Свакој дужности и послу приступао је са критеријумом државног и национмалног интереса и зато је поступао часно, посвећено и одговорно. То уједно објашњава зашто је Момир Булатовић био толико поштован не само од сарадника док је био на највишим државним дужностима, већ једнако ако не и више, од окружења и јавности, након што се повукао из активне политике. Повлачење из политике за њега није била драма или деградација већ нормалност и део живота. Као врхунски интелектуалац опредељен за социјални, економски и културни напредак, за равноправност, истину и правду наставио је да се бори речју, књигама, предавањима и бриљантним економским и финансијским анализама. Остао је доследан идејама прогреса и социјалне правде о чему је оставио дубоки траг као политичар и државник, али и као научник, педагог и дрштвени радник.  Београдски форум за свет равноправних остаће му трајно захвалан за велики допринос афирмацији идеја равноправности, слободе, мира и равноправне сарадње. Своје познате принципијелне ставове о агресији НАТО као илегалном и злочиначком акту и првом рату на тлу Европе после краја Другог светског рата, изговорио је и недавно на великој Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице од агресије што ће ускоро наћи своје место и у зборнику који је у припреми.

Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење  у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег  одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ.

Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као  илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999.  Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије.
И онда када је  руководство Црне Горе исказивало сепаратистичке тенденције и када је током агресије НАТО имало другачије ставове, Булатовић је остао доследно привржен интересима заједничке државе и заједничке одбране јер је знао да је то најбољи начин за заштиту заједничких интереса и спречавање ширења сепаратизама и нових прекрајања граница на Балкану.
Булатовић се залагао за мирно политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији. Подржавао је све напоре које су у том правцу предузимали Влада и друге институције Републике Србије а посебно позиве на безусловни дијалог. Неговао је конструктивни однос према свим важнијим међународним чиниоцима укључујући чак и оне који су директно подстицали албански сепаратизам и тероризам. Међутим, када је земља била нападнута уз лажне изговоре није се колебао – учинио је све да Врховна команда организује, материјално обезбеди и уједини све сегменте одбране. По окончању агресије, иницирао је усвајање оперативног плана задатака за целовито спровођење резолуције СБ 1244, формирање Комисије за процену ратне штете, комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава.

Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности.
Када је као Председник Црне Горе својевремено био у посети САД, неко од домаћина је питао Булатовића да ли би сарађивао у изласку Црне Горе из федерације са Србијом. Булатовић је дипломатски ставио до знања да је опредељен за очување и јачање СР Југославије. На то су домаћини реаговали да ће, у том случају, потражити неког другог ко ће у томе сарађивати. О томе је Булатовић оставио писани траг.

Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“.

Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан.

Слава му и хвала.

  
Памтићу Момира Булатовића по искреној и дубокој опредељености за очување СР Југославије, заједничке државе Србије и Црне Горе, и то у време када је она била суочена са налетима сепаратизма и са најгрубљим мешањем страних фактора у унутрашње односе и у будућност наших народа и наше државе, каже некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић.

Булатовић је, наглашава Јовановић у изјави за Спутњик, све што је радио као државник — радио са дубоким убеђењем и уверењем: часно, посвећено и одговорно.

Како додаје, памтиће га и по томе што је био први сарадник председника СРЈ Слободана Милошевића у догађајима као што су били преговори у Дејтону, који су зауставили грађански рат у БиХ и Хрватској и отворили перспективе мира и стабилизације на овом простору.

„Сви ћемо га памтити као храброг и далековидог државника, који се није плашио никаквих изазова на дужностима које је обављао. Имао је смисла за управљање државним пословима, ангажујући своју околину и сараднике, развијајући код свакога одговорност и самосталност, али никада на штету целине, никада на штету стратегије“, истиче Јовановић.

Булатовић се, тврди Јовановић, никада није колебао када је реч о заштити виталних државних интереса, па чак и када је земља 1999. била суочена са претњом, а онда и са агресијом НАТО — у тим данима знао је да организује и мобилише Владу и да утиче на националну и општу друштвену мобилизацију у одбрани земље.

У време бомбардовања СРЈ, сећа се Јовановић, постојала је пуна хармонија у деловању Савезне владе и Републичке владе Републике Србије.

„Мислим да је било веома значајно то што је Булатовић, чак и када је руководство Црне Горе, чији је он председник био, имало другачије ставове и када је показивало и сепаратистичке тенденције, остао привржен заједничкој држави и заједничком друштву Србије и Црне Горе, јер је схватао да је то најбољи начин да народи те две републике сачувају своје виталне интересе. Зато се и јасно дистанцирао од сепаратизма у Црној Гори“, напомиње Јовановић.

Како каже, сећа се да је Момир Булатовић, једном приликом, као председник Црне Горе, био у посети Сједињеним Америчким Државама и да су Американци тада тражили од њега да сарађује у одвајању, односно, у отцепљењу Црне Горе од Србије.

„Он је на то реаговао рекавши да тако нешто од њега не треба тражити, јер је он јасно опредељен за заједничку државу Србије и Црне Горе и да никада ништа не би урадио на штету заједништва. Американци су тада одреаговали, тако ми је говорио, да — уколико он не жели да сарађује у разбијању СР Југославије, онда ће они наћи неког другог у Црној Гори који ће у томе сарађивати. То је био детаљ који сам чуо од њега и о коме је он касније и писао, али о коме се недовољно зна“, наводи Јовановић.

Присећа се и како му је Булатовић пренео да нису тачне приче да су Американци, наводно, нудили неко решење у Дејтону за Косово и Метохију, а да Слободан Милошевић није прихватио то решење.

„Момир Булатовић је јасно говорио, а ја, стицајем околности, то имам и забележено као његову изјаву коју ми је лично дао, да у Дејтону није било никаквих разговора у вези са питањем Косова и Метохија и да су ту Слободан Милошевић и наша делегација били потпуно јасни у ставу да су дошли у Дејтон да преговарају о окончању грађанског рата у Босни и Херцеговини; да не желе да се дневни ред мења, или да се преговори о Босни и Херцеговини оптерећују са било којим другим темама“, напомиње Јовановић.

Истичући да ће Булатовић остати упамћен као достојан борац за истину и правду, Јовановић подсећа и на књиге преминулог, као и на његова сведочења у Хагу у процесу против Милошевића и Николе Шаиновића, али и на чињеницу да је Булатовић 23. марта ове године отворио међународну конференцију поводом 20. годишњице НАТО агресије на СРЈ.

Арно Гујон, Марина Чолић секретар Беофорума, Андреј Лисов - шеф канцеларија Амбасаде Руске Федерација на КиМ i Живадин Јовановић - председник Беофорума,Звонко Михајловић

Поводом Дана Русије 12. јуна у амбасади Руске Федерације у Београду, одржан је свечани пријем. Пријему су поред највиших државних представника Републике Србије, СПЦ и дипломатског кора присуствовале личности из културног, научног, привредног и јавног живота.

Живадин Јовановић, Марина Чолић,и Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин

Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин, који завршава своју дипломатску мисију у Србији, представио је на пријему своју књигу есеја о Србији и први примерак поклонио председнику Србије Александру Вучићу.

Новак Бјелић, аутор књиге "Казивања о Трепчи 1303-2018", Службени гласник 2019., и Живадин Јовановић аутор књиге "1244 кључ мира у Европи" Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018.

Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana.

Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku.

Живадин Јовановић

Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.
До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика  председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД,  замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.
Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин.

Живадин Јовановић

Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини

У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената,  оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну!
Дефетизам и селективни однос запажају се и у тумачењу садржине резолуције СБ УН 1244 (даље – резолуција СБ). У изјавама званичника и медијима «главног тока», готово искључиво, истичу се делови за које се верује да  су против Србије а заобилази, изоставља све друго. Тиме се гради утисак као да у том документу нема, готово, ничега на шта Србија може и треба да се позива. Износе се чак и неистине као што је теза да је Србија тим документом осуђена, ни мање ни више, него за тероризам! Објашњењава се да се све то чини у име отрежњења и истине - а горе је и од полуистине. Раније су резолуцију СБ багателисали, нападали и тражили њено укидање представници «квинте», «независни» аналитичари, поједини политичари и НВО  – сви они који су отворени заговорници хитног признавање једностраног, нелегалног отцепљеног Косова и Метохије, «ослобађање Србије од терета», напуштања политике «седења на две столице», односно, учлањења Србије у НАТО. Наравно, ту су као трабанти и пресвучени комнданти бивше „ОВК“ чији поводац су геополитичке газде продужиле до коридора 10 (Е-75) на истоку до обала Јадрана на западу. Да сви схвате какав је однос НАТО према савезнику у агресији 1999!

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Живадина Јовановића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Драгутина Брчина

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Марине Чолић

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
генерала проф. Радована Радиновића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
генерал др Лука Кастратовић

Уводна реч Драгомира Вучићевића
председника Скупштине Београдског форума за свет

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Славка Матића

Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних 2019
обраћање Љиљане Булатовић

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Време је да се напусти дефетизам, кратковидост и "меркантилистички" прилази у процесу решавања питању статуса Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Као равноправна чланица УН, ОЕБС и других међународних организација Србија треба да покреће одговарајуће иницијативе и да се јасније и одлучније бори за поштовање њених легитимних интереса и права заснованих на Хелсиншком документу, Повељи УН, Резолицији СБ УН 1244 као и Уставу Србије. Наводни «бољи живот», донације, инвестиције и чланства у ексклузивним клубовима нису и не могу бити замена за  суверенитет и територијални интегритет земље.

Ово су само неке од порука из извештаја и излагања учесника годишње скупштине Београдског форума за свет равноправних.
Подржавајући иницијативу  за одржавањем седнице Савета безбедности УН поводом агресивног упада, масовног насиља и кршења основних људских права Срба на Северу Покрајине, у излагањима учесника у дискусији је истакнуто да Србија треба да покрене иницијативу да УНМИК и Генерални секретар припреме целовит извештај о још увек неизвршеним деловима Резолуције СБ УН 1244.

У светлости масовног насиља према Србима на северу Покрајине потребно је посебно одговорити на питање колико се у пракси поштују и спроводе императивне одредбе Резолуције о обавезама КФОР и УНМИК да гарантују једнако безбедносно окружење за све грађане.

Треба покренути иницијативу да СБ УН оцени стање остваривања права на слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца на КиМ. Такође изражено је и мишљење да треба покренути иницијативу за спровођење одредаба  о враћању договорених контигената српске војске и полиције на Косово и Метохију, укључујући и на важније граничне прелазе.

С обзиром да је Покрајина и даље под мандатом СБ УН, Србија треба да покрене иницијативу да Савет безбедности заузме и став и о томе да ли су акти Приштине као што су оснивање војске и многи други усвојени протеклих месеци, у складу са Резолуције или нису, речено је током расправе.

Драгутин Брчин, директор Београдског форума за свет равноправних

На Скупштини је било речи о издавачким успесима Београдског форума, успешној организацији међународне конференције поводом 20. годишњице од агресије НАТО, сарадњи са другим партнерским организацијама као што су Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, Друштво српских домаћина и другим. Такође, истакнут је велики углед Форума како у Србији тако и у иностранству, као независне, нестраначке организације која се залаже за мир, дипломатију и равноправност, као и за друштво социјалне правде. По оцени учесника, активности и ставови Форума све су присутнији  како у домаћим тако и у страним медијима, од швајцарских, немачких, француских, аустријских, италијанских, преко грчких, руских и кинеских до канадских, карипских и латино-америчких.

На Скупштини на којој је присуствовао већи број угледних научних радника, дипломата,  историчара, културних и јавних радника наглашено је да се не могу оправдати никакви покушаји умањивања одговорности НАТО-а за злочине против мира и човечности извршене 1999. године агресијом на Србију (СРЈ).

Драгомир Вучићевић, председник Скупштине

Напуштање дефетизма и инсистирање на целовитој примени Резолуције 1244, кључне су претпоставке за успех у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије – истакнуто је у годишњем извештају који је поднет и излагањима учесника Скупштине.

Чланови скупштине Београдског форума за свет равноправних

Посебно је указано на опасност од ревизије новије и старије српске историје на штету српског народа, који је поднео огромне жртве и дао неизмеран допринос слободи Европе и света од наци-фашизма. Зато је за жаљење што су се у тај посао укључили поједине политичке личности, уметници па и медији тзв. главног тока у Србији.

Марина Чолић, извршни секретар Београдског форума за свет равноправних

На Скупштини су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског Форума, Драгомир Вучићевић, председник Скупштине, Драгутин Брчин, директор, Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан УО,  Генерал Лука Кастратовић, председник ИО Клуба генерала и адмирала Србије, Славко Матић, Марина Чолић и други.

Гласање чланова скупштине Београдског форума за свет равноправних

Скупштина је усвојила основне смернице за будући рад и изабрала ново руководство Форума, на челу са Живадином Јовановићем, са мандатом од четири године.

У Галерији РТС-а, представљена је књига "Мета - Варварински мост" немачке фоторепортерке Габријеле Сенфт. Уочи обележавања 20 година од бомбардовања Варваринског моста, представљена је збирка докумената о НАТО злочину и његовим последицама. Књига је објављивања у Немачкој 2014. године, а сада је уз превод издаје РТС.

Књига "Мета - Варварински мост" немачке новинарке и фоторепортера Габријеле Сенфт у издању РТС издаваштва представљена је у Галерији РТС.

У присуству ауторке, представника града Варварина и бројних поштовалаца дугогодишњег хуманитарног рада Сенфтове и покушаја да се истина о догађајима из 1999. у СРЈ чује даље од граница Србије, о издању су говорили сведоци времена – Ненад Ристић, новинар, ТВ аутор, извештач са ратних подрчуја 90-тих, Живадин Јовановић, дипломата, оснивач и председник Београдског форума за свет равноправних и амбасадор СР Југославије од 1998. до 2000, Томислав Петернек, уметник фотографије, Зоран Блажина, професор ФПУ и наравно Габријела Сенфт.

"Оно што ме је подстакло да створим овакву књигу јесте изјава Шредера да је неопходно бомбардовање Србије да би се спречила хуманитарна катастрофа и тада су немачки војници после Другог светског рата први пут послати у убилачки поход. Када сам први пут дошла и видела како изгледа бомбардовање и његове последице било је заиста страшно сведочити о томе. Много Немаца заправо није хтело рат", рекла је ауторка књиге Габријела Сенфт.

Бомбардовање Варваринског моста 30. маја 1999. године познато је у делу европске јавности и као "Масакр у Варварину".

Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају посебно у Немачкој је и Габријела Сенфт, ауторка књиге "Мета - Варварински мост" у издању РТС Издаваштва.

Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину.

У другом издању књиге која је објављена на немачком језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња.

Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде.

Књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата.

ИЗВОР: РТС

Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је  30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину.

Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“.

Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници.
Као и предходних 20 година и ова комеморација је носила тугу и бол за невиним жртама и огорчење према онима који су чинили злочине над цивилима, злочине против мира и човечности,  а ти злочини не застаревају.

Свечано обележена 180-та годишњица Српске дипломатије

Г. Ивица ДАЧИЋ
Први потпредседник Владе и
Министар спољних послова Републике Србије
Кнеза Милоша 24-26                                               
Београд
 
Поштовани г. Министре,

Поводом Дана српске дипломатије, упућујем Вам, господине Министре,  најтоплије честитке и искрене жеље за њен даљи развој и успшно деловање у заштити националних и државних интереса у међународним односима.

Обележавајући јубиларну 180-ту годишњицу српске дипломатије, остајемо посвећени њеним изворним циљевима мира, равноправности, суверенитета и територијалног интегритета свих држава, и демократизацији међународних односа.

За све нас питање статуса Косова и Метохије је најважније државно и национално питање, чијем мирном, уравнотеженом и одрживом решењу српска дипломатија посвећује највећу пажњу. Честитам Вам на досадашњим резултатима у увререњу  да ће српска дипломатија активним наступом и ослонцем на пријатељске земље, основне принципе међународних односа и Резолуцију Савета безбедности УН 1244, дати одлучујући допринос у достизању легитимних циљева Србије. То ће несумљиво бити велики допринос миру и стаблиности у Европи као и  даљој афирмацији Србије као суверене, независне и мирољубиве земље.

Примите г. Министре, изразе мог најдубљег поштовања.
 
Живадин Јовановић,
Савезни министар спољних послова  СР Југославије 1998. – 2000

Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем
Питања поставила: Марина Чолић

Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице?

Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно.
Скупштина се одржава у време великих притисака водећих сила Запада да Србија призна нелегално отимање дела њене државне територије, да тиме на себе прихвати одговорност за све што се дешавало у време тероризма, оружане агресије, погрома 2004, илегалне сецесије 2008, све до данашњег дана, да амнестира одговорне за злочиначку оружану агресију НАТО 1999., да тиме плати и како би 5 чланице ЕУ (Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар) одустале од непризнавања тзв. Косова и наравно, да приложи жртву геополитици експанзије НАТО на Исток, на руске границе. Ово је уједно време глобалних промена у коме је изражен тренд смањивања моћи Запада и нарастања моћи Русије, Кине, Индије и других земаља, које се залажу за поштовање међународног права, Повеље и одлука УН, Завршног документа из Хелсинкија и које нису, нити ће признати илегално отцепљење Косова и Метохије. Видећемо да ли ће и на који начин Народна скупштина све то изразити у закључцима или декларацији на овој седници. Такође ћемо видети да ли ће бити нових оцена, ставова и иницијатива, или ће се Народна скупштина задржати на одобравању и прихватању досадашњих оцена, на одавању признања српским преговарачима и на изражавању подршке да се тако настави и у периоду пред нама.

Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине?

Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно  одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре.

Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе.

Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива
поверење у било какве гаранције у будућности. ЕУ као посредник није показала ни неутралност, ни ефикасност, што отвара питање њеног капацитета да успешно изврши посредничку улогу. Еулекс је био механизам за стварање и организовање нове албанске државе на делу српске државне територије.

Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде.  

Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге.

И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану.

Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.?

Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније.

Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година.  Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много  теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година.
Све то стваља пред Србију, њену политику и дипломатију вома озбиљне задатке. Уместо што се обезвређује Резолуције СБ УН 1244, неопходно је реафирмисати њен значај као трајног документа. Ако Запад полази од тога да је питање статуса Косова и Метохије решено њиховим признавањем илегалног отцепљења, Србија би требало да фирмише свој став да је и за  Србију питање статуса Јужне покрајине решено њеним Уставом и Резолуцијом СБ УН 1244, као суштинске аутономије у оквиру Србије. Преговорима треба тај статус разрадити и конкретизовати. Али статус покрајине као  суштинске аутономија, у оквиру Србије, не може се изменити осим евентуално новом одлуком СБ УН. Међутим, нова одлука СБ УН којом би се одустало од неизвршене Резолуције 1244 и којом би се нарушили принципи на којима је заснована као и уставни поредак Србије као чланице УН – не може бити у интересу Србије. Она није реална јер би штетила ауторитету СБ и Повеље УН, нити је вероватно да би је прихватиле Русија, Кина, Индија и др. земље. Треба имати у виду да је њихова подршка Србији, иако пријатељска, уједно израз њихове принципијелне политике и њихових државних интереса, а не само пријатељства према Србији.

Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.

У Београдском форуму за свет равноправних представљено је двотомно дело Клуба генерала и адмирала Србије „Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999 године". Реч је о јединствено и непоновљивом сведочењу команданата Војске Југославије, који су са, различитих нивоа, комадовали одбарном земље од НАТО-а, као највеће војне силе у историји цивилизације. За ову студију своје прилоге је дало педесет генерала и адмирала команданата у одбрани од агресије НАТО.

Књигу – студију најодговорнијих команданата, са највишим професионалним и научним звањима, представио је др Лука Кастратовић, генерал у пензији, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.

О овом делу штампаном на преко1300 страница са великим бројем мапа, табела, фотографија и аутентичних докумената је речено да представља непремостив бедем против лажне НАТО пропаганде и свих извртања истине од стране појединаца и НВО који се финасирају из извора Западних центара моћи.

Подржани су захтеви да власти утврде коначну листу свих жртава агресије НАТО, као и иницијатива да се свим учесницима у одбрани од агресије НАТО додели „Медаља слободе 1999 - 2019 ".

Оцењено је да су неприхватљиве и штетне све изјаве, ставови и коментари којима се умањује одговорност НАТО-а и лидера кључних чланица за злочине против мира и човечности, људске жртве, економска разарања и посебно за коришћење оружија  са осиромашеним уранијумом.

Изражена је забринутост због кампање обезвређивања Резолуције Савета безебдности УН 1244, као трајног ослонца за одбрану суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ. Упућен је апел да се у свим преговорима и контактима са међународним чиниоцима инсистира на поштовању и спровођењу неизвршених обавеза према Србији.

Београдски форума за свет равноправних
Служба за информисање јавности
Марина Чолић

Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године.

Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“.
Награда „Печат времена“ додељује се сваке године за најбоље дело у области науке и друштвене теорије, као и за најбоље књижевно дело, које је први пут објављено у предходној години. Књижевну награду је добио Гојко Ђого за песничку збирку „Клупко“.

Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду.

Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија,  Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“.

У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност).

Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију 

Р Е Ч

На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд

Ваше Преосвештенство Владико Буловићу,
Ваша Екселенцијо Амбасадоре РФ господине Чепурин,
Поштована Господо министри и државни секретари,
Поштовани господине Вучелићу,
Поштована госпођо Богдановић,
Поштовани Председниче жирија, професоре Радиновићу и чланови жирија,
Поштовани нови и досадашњи добитници награде „Печат времена“,
Поштована чланови САНУ,
Уважене даме и господо,

Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге.

Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио.
Цела садржина награђене књиге је у наслову.

Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије.
Друго, у наслову је упозорење да једино решење засновано на праву и принципима отвара пут миру и стабилности не само на Балкану, већ и у Европи. Наметнуто, неправедно решење било би корак ближе ка још дубљим поделама и неповерењу у Европи, ка дестабилизацији, напетостима и непредвидивим опасностима.  Европа је једном, 1938. године у Минхену, тражила пут ка миру одузимањем Судетске области од ондашње Чехословачке. Тада је настојала да од тадашњег „преговарачког процеса“ изолује и одстрани СССР. Данас настоји да изолује Русију. Треба ли подсећати на «благотворни» допринос Минхенског договора? Или, је опортуније рећи да ситуације нису упоредиве? Са којом основом и циљем се данас Србији нуди „модел две Немачке“ д ли зато што је упарен са моделом две албанске државе – први, је био као корак ка уједињењу две Немачке, други се вероватно третира као корак ка уједињењу две албанске државе! Само што се то прећуткује.
Што се тиче позива за враћање основним принципима међународног права и резолуцији 1244 СБ УН, треба рећи да су то универзалне, цивилизацијске тековине а не нека „балкански“, скоројевићки  или меркантилистичк изум. Тачно, има комесара, надкомесара и њихових следбеника, тамо и овде, који ће и даље тврдити да резолуција СБ УН није добра, да има недостатака, да је право у односу на силу слаба утеха и ослонац. Немамо права да се поводимо за таквим и сличним „аргументима“. Право се чува и враћа самопоуздањем, јасноћом, одлучношћу у борби, не колебљивошћу, залетањем и поводљивошћу.

Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује!
Да ли је неко икада трговао тако неупоредивим вредностима као што су суверенитет, територијални интегритет, национални, културни и духовни  идентитет и достојанство нације, на једној страни, у замену за чланство у ексклузивном ЕУ клубу, донације, инвестиције и „бољи живот“, на другој страни? Ако јесте, зна ли се како је прошао? Могу ли нам западни партнери рећи колико Србија треба да буде мала да би боље живела? Колико нових граница треба исцртати да би се створила Велика Албанија? У колико још делова треба разбити српску нацију да би се задовољили геополитички апетити елита и отуђених центара моћи неких земаља Запада?

Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“?

Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин  разраде и примене широке аутономије у пракси.
 Резолуција СБ УН, као правни акт највише правне снаге и обавезности у међународном правном поретку, за Србију мора имати трајну вредност и значај до његовог потпуног извршења и примене у пракси. До тог документа се дошло мукотрпним преговорима на највишем нивоу између СРЈ, ЕУ, САД, Русије и ОУН, у најтежим условима непрекидне 78-дневне агресије НАТО. Документ је усвојен у СБ УН као најважнијем органу светске заједнице за питања мира и безбедности.

Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У  свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија.
Јер, Европа и савремена цивилизација или ће се свесно вратити поштовању основних принципа међународног правног поретка и одлука СБ УН, или ће спавајући ушетати у хаос и катастрофу неслућених размера. Верујем да ће разум и одговорност победити. Србија својим јасним и одлучним позивањем на принципе, право, на правно обавезујуће одлуке СБ УН има велику прилику да у томе одигра важну улогу. За добро свог народа, Балкана, али и за добро успаване Европе. У таквом постављању и ангажовању Србија ће имати подршку моћних пријатеља. Та подршка ће бити још шира и снажнија уколико Србија буде јаснија и одлучнија да политиком и дипломатијом брани своје државне и националне интересе. Битно је да притом одлучно одбија сва подметања, преваре и ултиматуме, да се не прихвата да је било ко третира као свог дужника или таоца геополитичких игара. Временска ограничења су неприхватљива, одбрана Косова и Метохије није ствар која се може везивати за мандате или изборне циклусе – ни у Србији, ни у Европи или САД.

Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и  условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999.

Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално.

Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је  НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности.

Даме и господо,
Као редовни читалац и повремени сарадник, „Печат“ видим као јединствен лист слободне мисли, снажан ослонац истине, достојанства и напретка.  Дакако, «Печат» је најпре и највише је посвећен Србији и српском народу, његовим легитимним националним и државним интересима, култури и идентитету српског народа али, такође, Балкану, Европи и глобалним кретњима. „Печат“ је укорењен на најбољим тековинама независне, критичке српске писане речи. Не сеје пометњу, дефетизам, не бави се маркетингом туђих интереса. »Печат» бистри, осветљава и претходи. Као трибина која окупља најбоље српске и међународне  ствараоце, која негује највише друштвене, научне, културне, моралне и духовне вредности «Печат» је далеко више од часописа и новине. Зато је тако велика част бити добитник награде «Печат времена».
Време «Печата» тек долази. Хвала.